Никола Варагић: Миграције и глобализација

Nikola

Никола Варагић

 

 

Поводом текста Бранка Милановића Миграције: дугорочно решење“ (Social Europe, 19.11.2018. Превео Ђорђе Томић, Peščanik.net, 23.11.2018.)

 

Бранко Милановић се бавио проблемом миграције људи из Африке и Азије у Европу. Као узроке за миграције, он види то што постоје велике разлике и што становници Африке и Азије данас лако могу да уоче колике су разлике у дохотку између њихових (сиромашних) држава у којима живе, и богатих држава из Европске уније, а та разлика је, из деценије у деценију, све већа и већа. „Разлика у БДП-у по глави становника између земаља чланица ЕУ-15 и подсахарске Африке порасла са 7 према 1 колико је износила 1980. на данашњих 11 према 1“, пише Милановић. Сиромашни, преко савремених технологија, гледају богате како живе, желе и они тако да живе, а транспорт данас није велика препрека и није скуп.

У богатим европским државама расте животни стандард грађана, али је све мање грађана, тј. становника. У сиромашним афричким државама све је више становника, али су и даље лоши услови живота. Милановић се бави растом дохотка у богатим државама ЕУ и растом броја становника у сиромашним државама Африке. „Године 1980. земље чланице ЕУ-15 имале су више становника него подсахарска Африка; данас подсахарска Африка има два и по пута више становника него ове земље“. Милановић се не бави смањењем броја становника у богатим државама ЕУ, као да то уопште није важно за проблем миграција. Смањује се број западних Европљана, иако ЕУ-15 државе имају више становника него пре пар деценија, али то је зато што су дошлe избеглице и емигранти из Источне Европе, из Турске, стално долазе из бивших колонија, итд. Људи из других култура и вера постају већина.

Чињеница је да богатим државама ЕУ недостаје радна снага, зато што оне немају, са једне стране, довољно велики природни прираштај, а са друге стране, зато што неке послове све мање њихових грађана-домаћина жели да ради. Те послове добијају грађани-емигранти и илегални мигранти. Они долазе из држава које имају висок природни прираштај, а низак доходак. Mигранти су позвани да дођу у Европу, они не долазе непозвани.

Али, ко их је и у чије име позвао, како их је позвао? Они који су поробили и колонизовали Африку и Азију, они који су уништили Ирак, Либију и Сирију, сада су решили да униште и Европу и Северну Америку, тј. круг се затвара. Они подржавају долазак избеглица (они су са својим војним агресијама и извлачењем богатства из својих колонија изазвали кризу са избеглицама, они су натерали милионе сиромашних људи да крену ка Европи и САД), са једне стране, и подржавају све што је против породице и рађања деце и хришћанства у европским народима, са друге стране. Капиталистима је потребна радна снага, левичари и либерали се на тај начин боре против хришћанства (надајући се и победи над исламом).

Узроке кризе са избеглицама и економске кризе – ту треба тражити. Да ли је добра вест то што на Западу јачају конзервативци, или, како их либерали и левичари зову, „популисти“? Јер, међу популистима постоје неки који решење виде у стварању „тврђаве Европа“. А то није решење, јер међу таквим националистима има правих расиста, шовиниста и фашиста, и са таквима нико (ни међу конзервативцима) не жели да живи у истој „тврђави“. Проблем са недостатком радне снаге, дугорочно, решава се повећањем природног прираштаја у европским народима. Са друге стране, најмоћније државе ЕУ и НАТО савеза морају да престану да уништавају и експлоатишу државе ван Запада. У државама ван Запада, такође, може да настане (да постоји) јака средња класа, па ће онда мање људи, из тих држава, желети да емигрира, а да не помињемо колико се смањује притисак са избеглицама ако НАТО више не буде нападао друге државе и не буде терао људе да беже из ратних зона. Према неким проценама, средња класа Филипина до 2030. године постаће богатија од средње класе Италије. Средња класа је све јача и у Кини и Вијетнаму, у неким арапским државама. Исто тако могу да се развијају и афричке државе. Замислите да Иран може да тргује са нафтом попут Саудијске Арабије, колико би била јача средња класа у Ирану, колико би мање Иранаца желело да емигрира у ЕУ. На исти начин можемо да говоримо о Латинској Америци и мигрантима који долазе у САД. До пре десет година, доста Пољака је напуштало Пољску сваки дан, већина њих је отишла у Немачку и Велику Британију, али од како је Пољска спровела реформе и побољшала стандард грађана, мање Пољака одлази (Пољаке који су отишли на Запад, на пословима су замениле избеглице које су дошле уз Украјине због рата). Сада Пољска ствара услове да се Пољаци из расејања врате.

Бранко Милановић као најбољу опцију види „компримисно прелазно решење, усклађено са потребама глобализације, али и легитимним страховањем за локалну културу“. Колико ће западноевропски народи ускладити „потребе глобализације“ са сопственим потребама, од њих самих зависи и имају право да праве такве компромисе. То прелазно решење води успостављању таквог правила – да све буде усклађено (кретање радне снаге, породични односи…) према „потребама глобализације“ и глобализатора. Ако тако буде, аутохтони или староседелачки народи Европе и грађани САД европског порекла ће за 100 година у својим државама живети у резерватима попут Индијанаца у САД. Можда би то било и праведно, али, то није тема овог текста. Тема је то што су капитализам (либерализам) и социјализам толико измешани и увезани и да је одговорност левичара подједнако велика. Бранко Милановић није на страни владајуће елите Запада, он критикује њихову похлепу и грешке које прави, али је и не критикује довољно, а посебно левицу за нека чињења и нека нечињења. На сличан начин Милановић критикује Макрона, као да њега није подржала и левица на последњим изборима у Француској. Левичарима је стало до радника из свог народа, колико и богаташима. Богаташима и социјалистима је важно само да не победе десничари. Левица превише брине о „потребама глобализације“. Макрон је у идеолошком смислу и левичар (нпр. подржава ЛГБТ покрет) и либерал (нпр. фаворизује богате), он је противник конзервативаца (правих, а не камуфлираних, попут Меркелове, или британских снобова) и хришћанских вредности. Корбину је ближи Макрон (и обратно), него Орбан. Већина Британаца је за повратак железнице у јавно власништво, али Корбин заборавља да већина Британаца жели да Британија припада Британцима. А шта желе Шкоти?

Проблем је што се у европским државама спроводи депопулациона политика (то је до сада негативно утицало на аутохтоне европске народе или на грађане-домаћине), док се над неевропским народима спроводи колонијалистичка и империјалистичка политика. Кроз то се провлаче утопистичке „њуејџерске“ и масонске стратегије стварања „света без граница“ или једне светске „нације“, са једном светском „црквом“, и слично, због чега се прави тзв. „мелтинг пот“. То се ради нетранспарентно и насилно, то је неприродно. Они који се томе противе, бивају оптужени да су расисти и (клеро)фашисти, од стране оних који не поштују „локалну културу“ и не маре за права локалног становништва. Чак и да иза свега тога не стоји нека („њу ејџ“) идеологија (са елементима окултизма), него само и чиста економија – индустријалцима са Запада је потребна радна снага за њихове фабрике, тј. богаташима је потребна послуга, морају хитно да пронађу пар милиона радника – онда би они то требали да ураде тако да се не буне грађани-домаћини у њиховим државама, поштујући њихова права. Али, они не поштују грађане-домаћине, нити им је стало до избеглица из Африке и Азије, иначе не би уништавали њихове домовине. Владајућа елита Запада све чини да спречи народе који не припадају цивилизацији Запада да развијају своје државе, а народе Запада воде тако да ће ти народи, у својим државама, постати мањине. То је проблем. Не постоје миграције из Европе, или са Запада, постоје миграције ка Западу, сви иду на Запад (ту се рачуна и Аустралија), затим у Саудијску Арабију, УАЕ, Кувајт или Сингапур.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… „Жути прслуци“ у Француској и у другим ЕУ државама су само најава. На улици нису били само незадовољни грађани Француске, радници и прави Французи, него и људи који су рођени ван Француске и постали грађани Француске и илегални мигранти. Свако од њих се буни због својих разлога и има неке своје циљеве, а ти циљеви су често различити. Владајућа елита Запада ће, у једном тренутку, изгубити контролу над свим тим процесима. Нико не може и нико нема права да уређује цео свет и да контролише све процесе на свету. Наравно, у владајућој елити Запада мисле да они то могу, и када изгубе контролу, њихов одговор ће бити репресија, тоталитаризам, фашизам.

Не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера, и нико међу њима неће да се одрекне свог идентитета. Не могу на тај начин да се ускладе „потребе глобализације“ са „локалном културом“, тј. не постоје „потребе глобализације“, као што не постоје „грађани света“. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију, али, не треба да (п)остане затворен за свет – ни у економском, а посебно не у спортском или уметничком смислу. Сарадња између држава треба да постоји. Дугорочно решење је да свако створи добре услове за живот и добре међуљудске односе у заједници у којој живи – у својој држави, у свом делу света – тако да грађани не мигрирају из нужде. Није сва одговорност на Западу. За стање у некој држави одговорни су грађани те државе, народ који је створио ту државу. Запад има доста посла у свом дворишту. Запад може да помогне свету, тако што се више неће бавити „спасавањем“ света (тако што од целог света прави „дивљи Запад“), него спасавањем себе и бригом за своју, „локалну културу“.

У овом тренутку као утопија изгледа идеја да се реформишу УН и да се поврати углед УН, али је то свакако реалније од стварања једне светске државе. Сваки добронамеран и здрав човек је „грађанин света“, али је он моралан ако је одан својој заједници и ако воли своје ближње, конкретне људе поред себе, а не неке далеке и апстрактне „све људе“ света. Да њих воли, доказује у сусрету са конкретним људима из света или са конкретним људима из друге и другачије заједнице. Исто као што мушкарац показује љубав према конкретној жени, а не према „свим женама“ (и обратно) – он ће да поштује „све жене“, али ће своју жену (или мајку) да воли више, посебно и другачије. Дакле, свако од нас, када се роди, добија одређено држављанство, свако се рађа у одређеној породици, која је део одређеног народа, а тај народ припада одређеној вери и раси, говори одређеним језиком и користи одређено писмо. У тој заједници се развијају саосећања према ближњима. Зашто би се то мењало, шта има лоше у разноликости, зар није богатство у различитости? Ми треба да тежимо јединству, али да чувамо различитост. Бити непоновљив или особен не искључује универзално или опште. Универзално се манифестује кроз различито. Сви смо исти и сви смо различити. Уосталом, у свету и нема много моноетничких држава. Чак и неке веома затворене државе Азије постају отворене за друге вере и почињу да поштују верска права.

Суштина је да постоји слобода кретања људи, робе и капитала. Зато не треба да се ствара „тврђава Европа“, али ни „тврђава Азија“, ни „тврђава Африка“. Где ће ко да живи и ради, нека буде слободна одлука сваког човека, када се ускладе жеље појединаца са законима и реалним потребама тржишта рада државе (или уније држава), где појединац жели да се пресели. Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Можда би неки народи нестали на „слободном тржишту“, али ће онда за то бити криви чланови те заједнице. Неки народи ће се одрећи своје традиције, или делова традиције, и ствараће нову традицију, мењаће своју културу и идентитет. Неки народи ће се мешати са другим (себи сличним и/или различитим) народима, а неки неће. Суштина је да свако брине о себи и да решава своје проблеме, слободан од спољашњих сила, а одговоран према себи и свету. (Исто се односи на верске слободе – нека свако има слободу да проповеда своје учење, у кога ће ко да верује, или да не верује, нека остане на појединцу. Истина је једна, и свако ко је искрено тражи, доћи ће до ње.)

Дугорочно решење је да људи живе у благостању на свим континентима, у свакој држави, да свако негује своју културу и идентитет, али, да се сви међусобно поштују. Треба бити хуман када настане велика хуманитарна криза у некој држави или неком делу света, а то може да буде и због природних непогода – треба примити избеглице, али то треба да буду изузеци, а не правило. Исто се односи и за давање азила. У економији не треба да постоје границе, границе економије су границе локалних култура и држава, економија може да се одвија без граница унутар тих граница. Глобализација мора да буде спонтана, непосредна. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе у сваком делу света постоји јака средња класа. Неке државе ће спорије доћи до тога, неке ће се брже развијати, то зависи од грађана сваке државе, важно је само да се нико не спутава и да се свакоме ко тражи помоћ из света, нађе неко ко може да помогне. Са друге стране, у идеалном, ако би се појавила нека “држава зла“, свет би се ујединио против ње.

До сада, глобализација, у економском смислу, није била спонтана и непосредна, зато што је, у једном тренутку, једна група народа са Запада имала своје колоније у целом свету, па је глобализација постала насилна и посредна (у свему и између свих посредује Запад). На самом Западу, све контролише 1% најбогатијих људи. Исто је и у државама ван Запада, скоро у свакој држави, 1% најбогатијих све контролише. Због развоја нових технологија, расте продуктивност, али се смањује тражња за радом, стагнира запосленост, док у неким државама расте број становника. Богати (оних 1%) су све богатији, нестаје средња класа, сиромашних је све више, али послова је све мање, иако расте продуктивност. Нешто мора да се мења из корена, или ће у свету настати хаос. Где нас све ово води, можете да видите у тексту професора Огњена Војводића „Tehnološki napredak, rastuće globalne nejednakosti i značaj obrazovanja“. Због тога су те „потребе глобализације“ толико спорне. Из искуства добро знамо да ко води превише рачуна о „потребама глобализације“, води премало рачуна о „легитимним страховањем за локалну културу“, још мање о сиромашнима, било у својој, било у туђој култури или држави. Решење је да Запад одустане од хегемоније, а они ван Запада (Русија, Кина, Иран…), да не желе да заузму место САД као „светског полицајца“.

Можда је решење да 1% најбогатијих људи на свету (или на Западу) створи своју државу (негде на Западу), у којој ће једино они живети и имати статус држављана. Питање радне снаге (послуге) могу да реше тако што ће радници који ће желети да дођу код њих да раде имати статус држављана „са ограниченим правима на ограничено време“ (тзв. „кружна миграција“). Поред тога, морају да осигурају границе своје државе од упада избеглица и илегалних миграната (да би заштитили своју „локалну културу“ – богаташи не желе да се мешају са сиромашнима). Са светом могу да послују преко „пореских рајева“, не морају да плаћају порезе својој држави. Полиција им не треба, међу њима нема лопова. Можда ће на Западу настати прва ЛГБТ држава на свету и можда грађани те државе неће желети да се мешају са другачијима и неће желети да приме туристе, чак ни избеглице у невољи, ако су ти људи верници и хетеросексуалци. „Тврђава богатих“ и „ЛГБТ тврђава“.

Стање је превише озбиљно за овакве шале. Ми, који живимо у Србији, морамо да нађемо најбоље решење за нас и прави начин да се то уклопи у свету око нас. Као што видимо, све што се догађа у свету, има утицај на Србију и догађа се и у Србији – криза са избеглицама из Азије и Африке (које ЕУ жели да врати у Србију) и проблем миграције (одлазак младих из Србије), нестанак средње класе и увођење дуалног образовања или отежан приступ бесплатном и квалитетном образовању (народу се дају „игре“ – ријалити, порнографија…), технолошки напредак повећава продуктивност али не смањује незапосленост (све је мање „хлеба“). Свет је далеко од решења за ове проблеме. Да ли ми можемо да нађемо решења за ове проблеме, а после, можда, и свету да понудимо нека решења и помоћ, ако неко из света то тражи? Да ли можемо да решимо ове проблеме у региону Балкана и Паноније?

Ако Бранко Милановић страхује и за културу из које је потекао и мисли и на потребе свог народа, добродошао је да, са својим знањем и богатим искуством, помогне Србији (када православни конзервативци буду дошли на власт), да чува и развија своју културу, победи сиромаштво (делује локално) и да се на најбољи начин повеже са светом (мисли глобално). Не само он, сви добронамерни и стручни људи са левице и деснице, из матице и расејања, добродошли су да помогну да се зауставе миграције са села у град и из Србије на Запад.

Advertisements

4 Responses to Никола Варагић: Миграције и глобализација

  1. […] не желе да их победе левичари и либерали, односно трансхуманисти који се залажу за нетрадиционалне поро…. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека […]

  2. […] не желе да их победе левичари и либерали, односно трансхуманисти који се залажу за нетрадиционалне поро…. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека […]

  3. […] држава, а да се не ствара „мелтинг пот“ од народа и неолиберални капитализам који гази по локалним култур…. У верском, идеолошком и културном смислу, та граница […]

  4. […] држава, а да се не ствара „мелтинг пот“ од народа и неолиберални капитализам који гази по локалним култур…. У верском, идеолошком и културном смислу, та граница […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: