Никола Варагић: Интелектуално поштење

Nikola

Никола Варагић

 

 

У тексту „Назовимо фашизам – фашизмом“, професор Марио Рељановић пише да ће „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно „скренути удесно“, тј. да пут у фашизам води једино ако скренете удесно, никако улево. На левици једино постоји солидарност, док на десници нема солидарности међу људима и нико се, међу десничарима, не бори против акумулације прљавог капитала и лоше прерасподеле, сви мисле само на профит. Према професору Рељановићу, оне политичке снаге „које желе да у прљавој игри оду најдаље“, „окрећу се десној опцији јер она промовише вредности које су им блиске – шовинизам изједначен са национализмом, нулту толеранцију према различитостима и само наизглед слободну економију и тржиште који су заправо покренути (и стегнути) полугама моћи заједнице политичара и капитала. Њима никако не одговарају идеје левице, у чијем центру се налази солидарност која се коси са плановима акумулације (прљавог) капитала, његовог прања и стварања огромних социјалних неједнакости“.

Професор Рељановић пише да „фашизам почиње као тровање друштва, далеко суптилније и примамљивије, протурајући идеје које се ширим слојевима друштва могу учинити прихватљивима и лагано померајући невидљиву границу у корист сопствених структура лако прелазећи преко многих моралних и цивилизацијских принципа, који би у неким другим околностима могли изгледати несаломиви… Фашизам је искључивост, фашизам је философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије, фашизам је суспензија државе и закона само зато да би се задовољили незаконити интереси мањине“. Фашизам је, дакле, „свако деловање – државе, појединаца, регистрованих или нерегистрованих група – које без објективних критеријума и законске подлоге преузимају ствар у своје руке. Фашизам може бити државна политика, али то могу бити и оне снаге које неометано делују под (прећутним) благословом државе“. Мала је разлика између демократуре и фашизма. Јер, демократурa је „вршење власти у којој се демократске институције злоупотребљавају ради интереса мале групе људи на челу, као и њихових верних пословно-партијских пријатеља, док се најширем аудиторијуму нуди само фасада демократије и институција којима се манипулише и које су под потпуном контролом приватних интереса“. Према проф. Рељановићу „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно ће „скренути удесно“ (ништа добро не може донети пут удесно, међу десничарима нема љубави и солидарности, поштовања другог и другачијег, поштовања радника, бриге према ближњима, добрих породичних односа, поштења и части…).

Или, као да левичари нису били и као да не могу да постану фашисти, као да и Хитлер и Мусолини нису били и левичари и као да и левичари нису склони прљавој игри. Како су се југословенски комунисти обрачунавали са „народним непријатељима“? Какви су били медији за време комунизма? Како су прошли они који су критиковали власт? Како су живели комунисти који су били у врху власти? Колико је маршалу било стало до закона? Ко је и како образовао оне који су на власти после 1990. године? Да ли је ту било више десничара или левичара? У садашњој влади има и странака са левице, тј. има и бивших комуниста и бивших чланова Демократске странке. „Зато што се на путу ка реализацији приватних интереса суспендује цео правни систем, паралише држава и подстиче даље оргијање људи са фантомкама јер им је послата порука да неће бити кажњени све док буду радили за интересе ‘праве стране’“, пише професор Рељановић. Да ли једино десничари „на путу ка реализацији приватних интереса суспендују цео правни систем“?

Професор Рељановић добро примећује да је „кратак пут од тога да вам сруше кућу зато што сте на путу Београду на води до тога да вам је сруше зато што сте на путу локалном моћнику, члану ‘праве’ партије. Или зато што сте Ром, Хрват, Албанац, геј, особа са инвалидитетом, или да вам једноставно отму сву имовину зато што сте сиромашни и зато што је систем уређен само за богате који су привилеговани у друштву и то користе да би увећали своје материјално богатство“. Али, професор Рељановић је заборавио (не верујем да то није знао) да су комунисти рушили и одузимали куће онима који нису били чланови партије, а посебно ако су они били православни Срби, сиромашни или су живели на селу – одузимали су им имовину функционери партије и државе, који су тако „увећали своје материјално богатство“ и постали богаташи. Њихови наследници данас воде Србију, без обзира колико неки од њих иду у цркву или граде цркве као ктитори. Садашњи режим у свему имитира титоистички, враћа нас у титоизам, јер је ментални склоп људи, који чине владајућу елиту у Србији, титоистички. Они се нису променили и покајали, само су се стаљинисти маскирали у вернике и националисте, а лењинисти у демократе и еврофиле (слично је и у Русији). Они имају подршку левичара и (нео)либерала из света. Међутим, према мишљењу левичара, попут професора Рељановића, пут у фашизам води једино ако скренете удесно, пошто сви десничари (верници) имају исте циљеве, презире и опсесије: снажан и континуирани национализам; презир према људским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма (војске); бујање сексизма; контрола над масовним медијима; опсесија националном безбедношћу; преплетени религија и држава; заштићени корпоративни интереси; потиснута снага радништва; презир према интелектуалцима и уметницима; опсесија злочинима и кажњавањем; бујање кронизма (непотизма) и корупције; изборне преваре.

Није спорно да постоје такви десничари и такве идеје на десници. Спорно је тврдити да су сви десничари такви и да међу десничарима нема оних који критикују такве десничаре и такве појаве на десници. Нису сви десничари верници, нису сви верници искрени верници. Ако погледамо колико су левичари опседнути контролом над масовним медијима, видимо колико је бесмислено негирати било какву непосредну везу између фашизма и левице или социјализма. Левичари могу да буду популисти колико и десничари. Левичари могу да буду и сексисти. Kомунисти су били опседнути државном безбедношћу, тј. своје партије, пошто су партија (идеологија) и држава били преплетани, а ту је било и доста непотизма и корупције. Све што су радили комунисти, раде и њихови наследници после 1990. године, на мало другачији начин, у другачијим околностима. Да ли су левичари понудили неку нову алтернативу, да ли имају решење за нестанак средње класе, за настанак прекаријата и потрошачког друштва? Колико је левичара међу милионерима и милијардерима? Да ли је Едвард Бернајс (Фројдов сестрић) био левичар (атеиста) или десничар (верник)?

Међу левичарима који „желе најпрљавије да играју“ примећујемо снажан и континуирани анационализам; презир према верским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма или војске (на пример, Обама је имао неколико ратних похода, демократе се противе повлачењу војника САД из Сирије…); бујање ЛГБТ идеологије; контрола над масовним медијима; опсесија „ширења демократије“ и „људских права“; преплетени идеологија и држава; заштићени корпоративни интереси (пример су људи против Сороса или Блера, или у Србији Ана Брнабић); потиснута снага радништва (левица је изгубила изборе у САД зато што је скоро уништила средњу класу); презир према интелектуалцима и уметницима (према свакоме ко има своје мишљење и износи критику или истину); опсесија злочинима и кажњавањем („хуманитарне интервенције“); бујање кронизма (непотизма) и корупције (Шојић је настао у комунизму); изборне преваре (од „ћоравих кутија“ за време титоизма, до „бугарског воза“ у посткомунизму).

Професор Рељановић, исто као и Динић и Илић (о чему сам писао у овом тексту), сматра да су само „либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, антифашисти, плуралисти и демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. „антифашистичку коалицију“ (или сви који нису у клубу Пешчаника), могу да буду једино фашисти и антидемократе? Ако сте левичар и атеиста, и знате да међу вашим рођацима, пријатељима, комшијама и суграђанима, који су православне вере, има добрих људи за које никада не бисте рекли да су фашисти и лоши људи, зашто сте толико искључиви и зашто све десничаре стављате у „исти кош“ и пропагирате да је све што долази са десне стране лоше? Зар не видите да лоших људи и појава има и на левици? Бесне псе, као што је онај са насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. То су ектремисти, таквих има на обе стране. Левичари такве псе пуштају на све људе који на било који начин доведу у питање догме „њу ејџ“ идеологије, теорије еволуције, ЛГБТ идеологије, чак и ако тражите да знате шта се налази у лековима и вакцинама. Левичари, такође, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд. Сурови капиталисти више су (нео)либерали, него конзервативци, док (нео)либерали имају више заједничког са левичарима, него са правим конзервативцима. Левичари су хедонисти и етички егоисти, колико и либерали. Нестали су левичари који су знали смисао аскезе.

Левичари су заборавили на раднике, левичари брину једино о „људским правима“, и то пре свега о својим, личним правима и о правима мањина које живе унутар еврохришћанске цивилизације. Преко феминизма, стварају рат полова. Левичари су сами себе ограничили на питање ЛГБТ права и феминизам (наравно, част изузецима, мало је правих економских левичара). Сви који не мисле исто као и они, јесу непријатељи и служе као „средство за уједињавање“. Они су потпуно равнодушни и слепи што се тиче права већине и верских права, таква политика је депопулациона и уперена је против свог народа. Она се спроводи насилно, гуши се слободно мишљење, забрањује се свака критика, на њеном спровођењу се ради без обзира колико је људи против такве политике и без обзира на њене последице. Такви левичари, када постану већина и када дођу на власт, спроводе терор над мањинама, постају фашисти. „Фашизам је геноцид“. Трансхуманизам је, у својој основи, геноцидан.

Међу десничарима постоје екстремисти. Постоје и добри људи који се боре против свих екстремиста. Међу десничарима постоје послодавци који поштују и поштено плаћају своје раднике, и које радници поштују. Међу десничарима постоје људи који воле и поштују жене и децу, постоје десничари који воле природу и животиње и имају еколошку свест, итд. На неки начин, више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него они који сами себе називају левичарима. Исто тако, прави хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста. Ми не желимо да уништимо левицу и оно добро што левица носи, јер то најбоље са левице потиче од најбољег из хришћанства. Знамо да међу левичарима постоје добри људи и не желимо да они не постоје. Ми имамо правну свест и трудимо се да избацимо зле међу нама (1. Кор. 5; 9-13), оне које Христос неће познати (Мт. 25; 12).

Као што сам написао у једном тексту, разлика између левичара и нас, умерених десничара и искрених верника, је у томе што ми знамо за покајање и грех, знамо колико смо грешни и колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да сви људи буду спасени (да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани). Са друге стране, левичари верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Левичари не знају за покајање, они никоме не праштају, жељни су освете. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они нису толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду и стереотипе. Одакле долази толика нетрпељивост левичара (част изузецима, који потврђују правило) према свим десничарима и искључивост према свему што долази са деснице, без обзира на разлике на десници? Професор Рељановић пише да је одлика фашизма искључивост и да је фашизам „философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије“.

Да ли је могуће да се левичари уопште не проналазе у овим речима и да све то виде једино у десничарима? Зашто не праве разлику између умерених и екстремних десничара, између искрених и лажних верника? Зашто све искључују, зашто гаје нетрпељивост према свима подједнако? Где је поштовање према другом и другачијем? Као да левичари очекују да једино десничари поштују левичаре, као друге и другачије? Због тога што левичари то не примећују, и због тога што не показују поштовање према нама, умереним десничарима и искреним верницима, ми немамо заблуду некритичког поимања демократије „да ће актери који се боре за власт мирно играти политичку утакмицу поштујући фер плеј, без покушаја да утичу на чиниоце који опредељују њен исход“. Ми имамо свест о грехопаду. Када се скрене превише улево, заврши се у фашизму, исто као када се скрене превише удесно. Ако такви левичари сада не праве разлику између умерених и екстремних десничара, неће ни после револуције, трудиће се да униште све десничаре и да сруше све цркве. Они желе да вернике затворе у четири зида, да забране веронауку у школама, итд. Они никада неће да се помире са тим да већина људи жели да живи у традиционалној породици, да верују да је Бог створио човека… Левичари су убеђени да је то лоше, и да је њихова мисија да убеде све вернике да верују у оно што левичари верују и да мисле онако како левичари мисле.

Као да левичарима смета само постојање десничара који искрено верују у Бога (и све што иде са тим). Као да левичари не желе да постоје људи који верују у Бога, јер онда не би постојао ни Бог?! Ако Бог не постоји, сматрају левичари, онда не треба да постоје ни људи који верују у Бога (ако не постоје верници, онда нема традиционалног брака и породице, итд.). У томе има елемената геноцида и фашизма. Назовимо фашизам – фашизмом.

Advertisements

7 Responses to Никола Варагић: Интелектуално поштење

  1. […] тј. циљ је да се уништи традиционална породица. А то је фашизам. То верницима смета, а не кецеља на […]

  2. […] Фашисти су, пре, либераши који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут […]

  3. […] све чешће, без обзира на разлике међу њима, називају фашистима; пре тога, успех левичара упалио је аларм међу […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: