Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)

Nikola

Никола Варагић

 

 

Паписти и православци

 

Паписти су у отвореном сукобу са левичарима и масонима, они се међусобно боре за власт над свим државама и народима са Запада. Сваки од тих центара моћи жели да буде главни и да се једини пита за све. Пре сто и више година, један од главних узрока за сукоб била је лаицизација школства (левичари и масони преузели су власт у државама и одузели школе од цркве, а тиме и утицај на младе, што се показало до краја 20. века, када су на Западу скоро све цркве биле празне или затворене, док већина грађана верује да је Дарвинова теорија о пореклу човека доказана и да постоје ванземаљци), а на почетку 21. века, један од главних узрока за сукоб био је удар од стране геј лобија на традиционалну породицу. Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Пре свега, међу католицима из држава јужне и средње Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Аустрија и Италија), делом у САД преко избора Трампа, и у Великој Британији преко Брегзита. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви, колико католички народи. Због тога је могуће да ће Велика Британија остати у ЕУ, а САД у НАТО и да ће на власти у Лондону и Вашингтону поново бити левичари и либерали, односно, демократе и лабуристи. У тим државама, више људи долазе на параде поноса, него што иде у цркве. Француска је далеко од Ватикана, много је ближа Берлину, Лондону и Њујорку и зато је тешко очекивати да ће икада више неко сличан Шарлу де Голу, или Орбану, тј. да ће Марин ле Пен победити.

Да ли ће левичари и либерали са Запада, на исти начин, да сломе конзервативце из држава Вишеградске групе, или из Италије? Пред конзервативцима са Запада је, да поновим, два пута, уколико не желе да их победе левичари и либерали, односно трансхуманисти који се залажу за нетрадиционалне породице и „мелтинг пот“. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.), други пут је хришћански (а он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). И протестанти и католици имају исти избор, тј. могу да изаберу само један од та два пута. Као што ми, Срби, добро знамо, међу усташама је било доста породичних људи, који су бранили традицију и Бога, тј. папу, али су ти породични људи и верници починили ужасне злочине, горе и од оних које су нацисти починили у својим логорима. Усташе су (а формације сличне усташама постојале су и постоје у свим католичким државама), у идеолошко-верском смислу, негде између папизма и нацизма (паганизма), али су језуити у потпуности паписти. Слично је стање и унутар протестантске деснице (од Опијумиских ратова, преко ККК, до Брејвика). Због све веће угрожености, а на основу досадашњег историјског искуства, очекује се да реакција или избор деснице са Запада, буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут, пут екстремизма. Тим путем ће конзервативци са Запада, међу онима који ће остати верни традицији и неће се продати левичарима и масонима (пошто је и таквих све више) сигурно кренути, ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и Христа стављају испред себе, других људи, породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти, диктатори…, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе или појединци као што је Брејвик. Они који су искрено у Христу сами (драговољно) прилазе православним црквама и постају православци, зато што осећају да је православље најближе изворима хришћанства.

Пут ка Христу води кроз Православну Цркву. Католици и протестанти не могу се вратити Христу Богу, ако одбацују православно учење. Христа су одбацили левичари и либерали и сви масони и лихвари који служе великом архитекти или мамону. Они не могу да живе заједно са православнима, православни не могу да живе заједно са њима. Зато левичари и либерали, попут Карла Билта, у православљу виде највећег непријатеља. Православци (и муслимани) се одупиру и великом архитекти и мамону, црква остаје „окамењена“, док се католици и посебно протестанти, прилагођавају и мењају хришћанско учење. Православци за сада чувају душу, али тело могу да изгубе, јер имају моћне непријатеље.

Дакле, православни не могу да буду у савезу са папистима, а не могу ни са левичарима и масонима. Стање је скоро исто као и за време светских ратова и период између ратова. За сада, највећа разлика је то што је Русија православна држава, више не постоји СССР. На почетку Другог светског рата, српски народ је био подељен на монархисте (православце) и комунисте (атеисте). Православни Срби ратовали су против нациста, фашиста, усташа, масона и комуниста. Када се завршио рат, пао је договор између комуниста из Москве и капиталиста са Запада, своје место су нашли и паписти који су заштитили усташе, само су православни Срби све изгубили. Нацисти, фашисти и усташе имали су заштиту масона са Запада и скоро нико није одговорао за злочине над Србима. Партизани су имали подршку СССР и помоћ Црвене армије за освајање власти. Када су дошли на власт, комунисти су убили, мучили, прогонили и отерали на стотине хиљада православних Срба, прогонили су Српску православну цркву, поклонили су делове српске земље другима, итд. Комунисти су пре Другог светског рата донели одлуку да се уништи православни српски народ. Исти циљ су имале и усташе. Између усташа и комуниста било је и ривалства и симпатија.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио и не може ништа да промени у односима између паписта и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Наследници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године.

Ватикан је, још увек, уз све своје мане, град или држава посвећена Христу и Апостолима. Постоји тежња унутар Римокатоличке цркве да то тако остане. Римокатоличка црква још увек, колико-толико, личи на цркву каква је црква била у првом миленујуму, или каква је Православна Црква, док протестантске цркве тешко да могу више да се зову хришћанским црквама. Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, а донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици, под два услова – први, да у овим народима већину чине искрени верници; други, да до краја века не дође до рата између католика и православаца. Католици сигурно све губе, ако истовремено ратују и са левичарима и са масонима, са једне стране, и са православцима, са друге стране. Православаца данас у свету има далеко мање него католика, иако је Русија велика војна сила, чињеница је да православци све могу да изгубе ако истовремено ратују и са левичарима и масонима и са католицима (са треће стране, наравно, ту је рат против муслимана, или, муслимана против хришћанства, али то није тема). Левичари и масони воде тихи рат против православља и спроводе меку окупацију, нападају душу, желе на утичу на васпитање и образовање деце, због тога су веома опасни и никада не могу да буду савезници православним народима. Католици то могу да буду, ако се одрекну папизма и не поклекну пред масонима, попут протестаната. Паписти ће вероватно поклекнути попут протестаната, па ће прихватити теорију еволуције као истину о настанку света и човека, хомосексуалце за свештенике и слично. Савезник православних држава може да остане Кина, са одређеним исламским народима може да се води дијалог и ствара савез. Католици из Јужне Америке, Шпаније и Ирске никада нису имали директан сукоб са православним или словенским народима, између ових народа постоји поштовање, тако да су и те државе потенцијални савезници. Савезници могу да постану (али пре свега као појединци или као мање групе) и сви искрени антифашисти и антиимперијалисти међу левичарима и либералима са Запада, и сви искрени антифашисти и верници међу конзервативцима са Запада.

Наравно, најважније је да се само православље не сломи изнутра, тј. да не дође до раскола унутар Православне Цркве, да се у Русији не догоди револуција, да у Србији после више од 100 година на власт дођу искрени верници, да се на чисто православни пут врате Грчка и Румунија, да се реше проблеми са Бугарском, Грузијом, Јерменијом, Молдавијом, а онда и са Украјином. Грци и Словени су носећи стубови Православне Цркве. Ако су ти стубови јаки, онда већу помоћ могу да очекују и православе цркве из Азије и Африке, и све остале у свету. За време Првог светског рата, није постојао савез између православних народа. За православне народе са Балкана, рат се завршио, условно речено, повољно, док је за руски православни народ тај рат, због револуције која се догодила, велики пораз. После Првог светског рата, практично је само масонска и православна Југославија, док је био жив краљ Александар Карађорђевић, пружала уточиште и помоћ православним, белим Русима које су прогонили комунисти. Бугарска је била на страни фашиста, Грчка је изабрала да буде део Запада, док су комунисти у свим православним државама ширили утицај. Између два светска рата, и за време Другог светског рата, није постојао савез између православних народа. После тог рата, сви православни народи били су практично поробљени. У неким (бившим) православним држава настале су војне базе СССР-а, у неким су настале војне базе САД или НАТО алијансе, у неким су настале војне базе СССР-а, али су ушле у унију са Ватиканом, док су православне цркве и њихови верници у Азији и Африци прогоњени од стране муслимана и империјалиста и са Истока и и са Запада, као и вековима пре тога.

Колико данас, заиста, има православаца у православним државама? Можда је верника који иду у цркви данас више него у католичким и протестантским државама, свакако, има их далеко више него за време комунизма, али када видимо у каквом је положају веронаука и колико родитеља жели да им деца иду на веронауку, ако знамо да не постоје православне телевизије, новине, друштвене мреже, вртићи, школе, факултети, болнице… и да је стање у свакој православној држави скоро исто, а сарадња између православних цркава и народа је веома слаба, јасно је да искрених верника, који служе једино Христу, далеко мање него што то показују пописи у тим државама. Главно питање је да ли православци заиста желе да буду православни, или то раде пре свега као националисти, због традиције, а не због самог Христа, па се стиде да проповедају Христа, мењају и прилагођавају Христово учење и своје мишљење према мишљењима и трендовима који долазе из света, те због тога свако има своје учење и свако води рачуна о интересима своје цркве и свог народа, па настају расколи, итд. Православни народи неће пропасти, ако постоје православни верници.

Очигледно је да православне цркве и православни народи не могу да преживе 21. век, ако не постоји свеправославно јединство, искрена саборност и чврст савез између њих. А тој пропасти православних цркава и православних народа сви непријатељи православља ће се радовати. То важи и за католике и за муслимане, којима то и не одговара толико, али нико од њих неће ништа предузети да не дође до пропасти, ако православци сами себе воде у пропаст. Левичари, либерали и масони на онај унутрашњи начин раде на пропасти, и то раде добро, зато што имају већи утицај на децу и младе, деценијама уназад, а нека деца су у међувремену постала зрели и стари људи, отуђени од цркве и Бога. Они одвраћају људе од цркве и Бога, убеђују људе да верују у нешто друго и да иду другим путем. То значи да свака православна црква мора да ојача мисионарску делатност у свом народу, јер, ако не постоје народи у којима православци, али као искрени верници, чине већину, тешко да ће да опстану и православне цркве. Затим, православне цркве и православни народи треба да створе заједничке организације у свим областима и на свим нивоима.

Православци и комунисти (левичари) у рату су од почетка 20. века. Комунисти су успели да униште скоро све православне монархије и цркве. Када се распао комунистички систем у православним државама, рат против православља наставили су левичари и либерали са Запада, којима су масовно почели да служе бивши комунисти са Истока. Комунизам је постојао и у католичким државама, које су биле део Варшавског пакта. У Чешкој данас има више атеиста, него католика. Пољаци су, уз Хрвате, остали најоданији папи, али је и у тим државама јака левица, постоје јаке снаге које те народе вуку даље од вере и цркве (Бога), а ближе ЕУ и НАТО, тј. вредностима и учењима која више немају никакве везе са хришћанством. У свим хришћанским државама долази до исте појаве – ко је разочаран у свештеника и цркву генерално, не прелази у неку другу цркву, него иде међу атеисте, агностике, њуејџере, будисте, масоне, окултисте, итд. У политичком смислу, такви људи постају левичари и либерали. Они други одлазе међу екстремне десничаре и неопагане. Без обзира на односе између њих, све условно речено, хришћанске цркве, слабе, док јачају све нехришћанске и антихришћанске снаге, јер цркве и верници све више праве труле компромисе са светом и постају део света. Међу онима који то не прихватају, неки постају екстремни десничари, одлазе у фашизам, ултранационализам или фундаментализам, што значи да ни њима Христос није био пре и изнад свега. Они праве огромну штету, јер су им уста пуна Бога, па стварају погрешну представу о цркви и правим верницима. Када се на то дода још озбиљнија антихришћанска пропаганда коју воде левичари и либерали, јасно је зашто је искрених верника све мање и зашто прослава Божића изгледа као црни петак.

Бити православан значи бити антифашиста и антирасиста, али, не значи бити за стварање „мелтинг пота“ или за трансхуманизам. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, колико и бити чврст у вери. До сада су се десничари из различитих народа, који нису хришћани или су квазихришћани, тј. они који су склонији паганизму и окултизму (неонацисти и неофашисти), боље упознали и више сарађују, него клирици и верници из православних, или, шире гледано, традиционалних хришћанских цркава. Колико је данас православаца који подједнако одбацују и црвену и црну интернационалу и свако учење које није у складу са Христовим учењем? Јако мало. Неко мало нагиње ка црвенима, неко мало нагиње ка црнима. Прави хришћанин не сме да нагиње ни ка једнима ни ка другима, хришћанин има свог Учитеља. Најгоре што може да се догоди јесте да екстремисти, међу православним десничарима или конзервативцима, постану већина или главна политичка снага, исто тако међу папистима, па да се сви они окупе у црној интернационали, или да покрену међусобни рат до истребљења. Словени, посебно они који долазе из православних народа, никада не могу заузети главне позиције унутар црне интернационале, као што не могу ни унутар црвене интернационале.

За православне народе, једини излаз је у искреној вери у Господа Исуса Христа – бити добар хришћанин и стварати православну културу (она се ствара без насиља, кроз молитву и љубав). Ако се православне цркве и православни народи утврде у вери, у Христу, онда ће утицај на вернике из католичких и протестантских народа бити већи, односно, можда ће мање десничара или конзервативаца кренути путем екстремизма и фашизма, а више ка покајању и изворима хришћанске вере и цркве. Осим Пољака код којих је јака русофобија и Хрвата код који је јака србофобија, остали католици и средње и јужне Европе, а посебно из Латинске Америке, немају тако радикалан однос према православљу, према Русији или Србији или Грчкој…. Ако православце представљају узорни хришћани, они ће дати прави пример и католицима и протестантима. На православцима је, у том случају, пошто прави православци или хришћани никада неће да шире хришћанство на нехришћански начин, да се моле да међу католицима неће победити екстремисти, да паписти неће поново кренути путем фашизма, а да ће протестанти одустати од либералфашизма и паганизма, тј. да ће се и католици и протестанти вратити на основе хришћанске вере и да ће поново те цркве бити и изгледати као праве, православне, хришћанске цркве. Или бар добар део верника из тих цркава и народа, са којима може да се води дијалог и успоставља сарадња.

У садашњим околностима, бити православан, у духовном смислу, значи бити искрени или прави демократа, у политичком смислу. Духовна и државна заједница, две су различите ствари. То значи да се у православним државама сваки човек мора поштовати као личност и да се исто тако његов глас, дат на изборима или референдуму, мора поштовати. То је оно што траже конзервативци или десничари – да се воља народа поштује. Суштина је да се та воља народа поштује и онда када није по вољи конзервативаца или десничара. Левичари и либерали, за сада, не показују такво поштовање према конзервативцима (и овде, као и у целом тексту, пре свега мислим на припаднике политичке и привредне елите). Мора да постоји простор и за друге и другачије, или за мањине, ако православни чине већину. Ако православни чине већину у некој држави, та држава мора да буде православна и мора да буде суверена, правна и демократска држава. Таква држава уме да штити и права већине и права мањина, и уме да се заштити од спољашњих непријатеља. Питање је колико ће бити таквих православних држава у Европи, али колико год да их буде, оне треба да створе јак савез и тај савез мора да обухвата и војни савез. Сви православци треба да се моле да се у Русији више никада не догоди револуција, него да Русија (п)остане православна држава, у којој ће бити далеко више искрених верника у владајућој елити и стање у цркви боље него до сада, а сама Русија као држава много више правна и демократска држава, а много мање тоталитарна, и да не буде империјална. Москва не треба да буде нов Рим, или Цариград, довољно је да Москва (п)остане престоница православне Русије, да православном руском народу у томе помогну све православне цркве и народи, а да тако војно и економски јака Русија помаже све остале православне цркве и народе, и све православне државе, да и оне заштите своја права и интереса, своје културе, традиције и идентитете.

То би био велики успех за православни свет – да на крају 21. века, Москва, Београд, Атина, Софија, Букурешт, Кијев… буду престонице православних држава, које су у православном савезу, где је Русија главна војна и економска сила, али где остале чланице тог савеза нису руски сателити или губерније, него су то буду слободне, суверене, правне и демократске државе, у којима је развијено приватно предузетништво, а нема сиромашних и великих социјалних неједнакости. Све преко тога, у смислу да Москва постане нов Рим или да православци владају светом, болесне су амбиције, без темеља у стварном животу. Најмање имају темеља у Новом Завету, односно, све преко тога би имало основу у оним описима последњих времена. А све мање од тога, можда, значи да су почела последња времена.

Да Русија, Србија, Грчка, Бугарска, Румунија, Украјина… (п)остану православне државе до краја 21. века, и да буду окупљене у православном савезу, то је јако тешко да се постигне, али није немогуће, ако у православним народима постоје искрени верници. А искрених верника у народу мора да буде, ако таквих верника има у цркви. Такви верници знају да Црква није национална организација јер припада свим народима. Тек када се то постигне, може да се размишља о мисионарском раду у остатку хришћанске цивилизације и изван хришћанске цивилизације. Мисионарски рад међу православнима, а затим и међу осталим хришћанима, и међу нехришћанима, мора да буде чисто духовне природе, не сме да има елементе империјализма и национализма и себичне економске интересе који се маскирају иза проповедања. Иначе ће и тај мисионарски рад да личи на крсташке походе, и одбијаће људе од Цркве и Бога. Такав „мисионарски“ рад може бити и најава доласка антихриста.

Дакле, успех или довољно је да у православним државама искрени верници чине већину и да никада не теже да сви грађани морају да буду православни верници, а да се те државе уједине и створе православни савез. Те државе ће после тога имати далеко више искрених савезника међу конзервативцима из протестантских и католичких држава, а левичари и либерали, лихвари и масони, неће имати „муниције“ за медијске нападе и културни рат, њихов утицај на младе био би далеко мањи, а сасвим је могуће и да би велики број атеиста после тога другачије гледао на веру, док би неки међу њима сигурно постали хришћани.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Трећи блок држава могао би да чини православни савез држава. То би могла да буде осовина добра. Русија би у тој осовини добра била главна сила, али своју посебну улогу, на чисто духовном нивоу, могла би да одигра Србија или српски народ, уколико дође до препорода СПЦ и доласка на власт православних конзервативаца. Потребни су нам такви људи и у Грчкој.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)

Advertisements

5 Responses to Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)

  1. […] Никола Варагић: Нови европски поредак (II део) […]

  2. Varagić Nikola каже:

    Украјинска драма

    Дејан Мачковић

    …У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна.

    Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти.

    У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији.

    Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно.

    Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему…

    цео текст:
    http://teologija.net/ukrajinska-drama/

  3. Varagić Nikola каже:

    Diplomatski izvori: Italija blokira usvajanje zajedničke deklaracije EU o Venecueli

    Italija je danas blokirala usvajanje zajedničke deklaracije Evropske unije (EU) o Venecueli u kojoj se priznaje legitimnost predsednika parlamenta Huana Gvaida da organizuje nove predsedničke izbore čemu se protivi predsednik te zemlje Nikolas Maduro.

    Beta/AFP 4. 2. 2019.

  4. […] 30 година некомунизма, без праве подршке из света (до сада није постојала велика православна сила), десничари су недовољно јаки, да у Србији створе […]

  5. […] 30 година некомунизма, без праве подршке из света (до сада није постојала велика православна сила), десничари су недовољно јаки, да у Србији створе […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: