Никола Варагић: Тарант и Брејвик

Никола Варагић

 

 

У четвртак, 14. марта, завршио сам писање текста Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?. Текст је објављен дан касније, 15. марта. Касније у току тог дана, чуо сам да се догодио терористички напад на Новом Зеланду.

У поменутом тексту, писао сам да се на простору јужне и источне Европе, који настањују, углавном, католички и православни, романски и словенски народи, стварају услови за настанак конзервативног савеза. Овај део Европе је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. У том тексту поменуо сам и Брејвика: „Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик“.

Само дан касније, на Новом Зеланду појавио се нови Брејвик – извесни Брендон Тарант. Аустралијанац Тарант је, исто као и Норвежанин Брејвик, имао „манифест“, и упозоравао је да време да се заштити хришћанска и европска култура од „најезде муслимана“, па је на крају, наводно, потпуно сам предузео акцију са тим циљем. Медији Таранта доводе у везу са источноевропским и балканским државама – доводи се у везу са десницом од Пољске до Бугарске. Због тога се он описује као „хришћански фундаменталиста“. Тарант, исто као и Брејвик, помиње и Милоша Обилића, и кнеза Лазара, и Косовски бој, итд. Разлика између Брејвика и Таранта је то што су жртве Брејвика били Европљани (белци) и левичари (из његовог народа), док су жртве Таранта неевропљани и муслимани (људи друге расе и вере и других народа). Сличност је, поред исте идеологије коју су делили терористи, то што су се напади догодили у државама у којима нико није очекивао да се могу догодити такви напади – Норвешка и Нови Зеланд. Можда зато што су то толико мирне државе и зато што у њима то нико није очекивао, и није било тешко извести такве нападе и изабрати такве државе за експерименте. Тешко да такве злочине могу да почине појединци, без икакве помоћи и дугогодишње припреме (обраде) за то.

То што људи попут Брејвика и Таранта раде, нема везе са хришћанством, то је сатанизам, и то више има везе са паганизмом и окултизмом, тј. са црном интернационалом. Брејвик и Тарант су следбеници црне интернационале, али, питање је да ли су индроктринирани од стране неких екстремних десничара, или је ово, што лично мислим да је случај, „прљава игра“ организована од антихришћанских центара моћи који се не налазе на простору јужне и источне Европе, него негде другде, са циљем да се такво зло повеже са хришћанством и да се за то оптуже десничари из овог дела Европе, а уз то да се уведе и забрана поседовања оружја у многим државама у свету (и постигну још неки локални циљеви). На тај начин, ти антихришћански центри моћи желе да оцрне све што долази са деснице, или, све што је национално, хришћанско и традиционално, и да спрече ширење конзервативне револуције у овом делу Европе (уз друге мере које предузимају). Либерални фашисти означили су православље као највећег непријатеља и највећу препреку за остваривање својих циљева.

У тексту који сам написао дан пре терористичког напада на Новом Зеланду, написао сам да „бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси“, и да „европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари“. Сви нормални људи, без обзира које су вере, расе или идеологије, осуђују терористичке нападе, убијање невиних људи, мржњу и зло и сви жале за жртвама са њиховим породицама, без обзира одакле су те жртве. У том тексту, написао сам и да је важно да се питања миграција и заштите породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, тј. да ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, да те државе не смеју да буду деспотије или тоталитарна друштва, у којима ће, као и на Западу, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, оне неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ (у којима су левичари и либерали владајућа елита) и сиромашни и католички „југ“ (где су на власти десничари или конзервативци). А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова – посебно на енглеском језику – да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Поред католика или конзервативаца из католичких држава, на исти начин, али још више и јаче, демонизоваће православце или конзервативце из православних држава, и све ће учинити да их заваде, да не дође до савеза између хришћанских конзервативаца. Неки медији, у неким државама, баш то раде, када извештавају о нападу на Новом Зеланду. То се не ради случајно и спонтано.

Због онога што су учинили људи као што су Тарант или Брејвик, српски народ, или било који хришћанин, нема никакву потребу да се правда било коме. Историја српског народа је антифашистичка – а то се односи и на десницу и на левицу. Срби су једини имали два антифашистичка покрета у Европи у Другом светском рату и први су покренули отпор против нациста. Хришћанство нема никакве везе са таквим екстремизмом. Хришћанин може да буде једино антифашиста, тј. није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Није спорно и чињеница је да постоје екстремни десничари, верски фундаменталисти, расисти, ксенофоби и шовинисти, који се представљају као десничари, традиционалисти, или да су хришћани, али, нису сви десничари искрени хришћани, неки су склони паганизму, неки окултизму, међу ултранационалистима постоје и атеисти – то нема везе са хришћанством, јер прави хришћанин или православац не само да није такав, него он не подноси такве људе и не жели да их има у свом окружењу. Такви екстремисти постоје, нису наивни и не сме да им се дозволи да се шире и да заводе људе. Хришћани морају да указују на грех и да се боре против екстремизма на десници (и међу верницима у својој цркви, а такви верници отпадају од цркве), као што се боре и против сваког другог екстремизма.

Православни Срби немају потребу да се било коме правдају, посебно, ако сам у праву да иза таквих напада стоје антихришћански центри моћи. Ако сам у праву, њихов циљ је да свако ко је хришћанин, белац и традиционалиста, осети неки стид или срамоту што је то што јесте, а оне који би да постану хришћани и конзервативци, да одврате од тога. Злураде коментаре на ту тему треба игнорисати и свакоме ко доводи везу православље и Србију са људима као што су Брејвик и Тарант, треба рећи да прво победи зло у самоме себи и међу својима и да се сети мрачне стране своје историје.

Тарант и Брејвик нас подсећају да морамо стално да се боримо са злом. Са друге стране, мора да се остави и могућност да су људи попут Брејвика и Таранта психолошки обрађени  од антихришћанских центара моћи, са циљем да се, између осталог, наметне кривица и срамота хришћанима из овог дела Европе и да се они оцрне пред целим светом. У сваком случају, морамо се борити против узрока таквог зла и такве мржње. Верници су одговорни за екстремисте међу верницима. Атеисти су одговорни за екстремисте међу атеистима.

Хришћани су одговорни за екстремисте међу хришћанима, а муслимани су одговорни за екстремисте међу муслиманима. Међутим, још једном да поновим, у случају Таранта, као и у случају Брејвика, можда се ради о намештаљци. Случај Брејвик је послужио да се оном прогресивном делу европске цивилизације укаже на опасност која прети од десничара, тј. од хришћана и конзервативаца, који су у то доба почели да се буде. Случај Тарант служи да се целом свету укаже на опасност која прети од хришћана и конзервативаца (посебно из овог дела света), али пре свега, да се муслимани окрену против хришћана (посебно из овог дела света). На нападе муслимана, квазихришћани одговарају нападима, и обратно. Ствара се ланац освете, до истребљења. Конзервативни савез између хришћанских (православних и католичких) држава, из овог дела Европе, не треба да буде уперен против муслимана. За разлику од католичких, у православним државама муслимани живе вековима. Словени и/или православци чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, Р.С. Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија), а међу муслиманима има и оних словенског порекла. Знамо шта је било у прошлости, нико не жели да се враћа у прошлост. А напади, као што је овај на Новом Зеланду, служе да нас врате у прошлост. У Босни и Херцеговини неко намерно распирује мржњу код муслимана према православцима због тог напада.

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију и Србију у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). Простор од Балтичког мора, Паноније и Балкана, преко Мале Азије и Кавказа, до Урала и Ирана, простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и да сачувају своје вредности и свој начин живота. (На пример, на Новом Зеланду, након овог напада, неће се догодити оно што је Тарант желео, него супротно, Нови Зеланд ће се још више отворити за мигранте из исламских држава, Африке и Азије, јер ће се свако ко се од сада залаже против доласка миграната у тој држави повезивати са Тарантом. Поред тога, сада ће лакше да се спроведе намера да се грађанима забрани поседовање оружја.) У овом делу Евроазије, где може да настане савез између традиционалиста, налази се највећи број држава које не признају тзв. Косово – од Шпаније, Словачке, Румуније, Кипра и Грчке, ту је и Ватикан (није далеко дан када ће Чешка и Мађарска да повуку признање, можда и Пољска и Италија), преко Русије, Молдавије и Грузије, све до Азербејџана, Казахстана и Ирана (а није немогуће да ће Турска ускоро одустати од подршке косовским Албанцима). Дакле, по питању Косова и Метохије, око Србије се слажу неке, а у наредном периоду могу се сложити, са једне стране, све католичке државе из средње и јужне Европе, са друге стране, скоро све исламске државе око Мале Азије, Леванта и Кавказа (плус оне које се не налазе у овом делу света, попут Алжира, Туниса, Индонезије…), и, са треће стране, наравно, све православне државе. (А ту је и Израел, који не признаје тзв. Косово.)

Православци и муслимани треба да реше међусобне спорове, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и да поштује оне који су друге вере и културе, који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то не треба да буде синкретизам у духу идеологије „новог доба“ – као стварање једне религије или једне светске цркве, што спроводе глобализатори, него да свако остане оно што јесте – да свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, унутар своје цивилизације, али, да се сви међусобно поштују и да сарађују, да постоји слободан проток људи, робе и капитала. „Евроазија нација“ је у суштини исто што и „Европа нација“. То што се конзервативци (умерени десничари, националисти-демократе, искрени хришћани) боре против доласка миграната је легитимно право и то нема везе са расизмом и верским фундаментализмом који је присутан код екстремних десничара. Уосталом, то одговора и државама одакле долазе ти мигранти, јер се морају решити проблеми због којих долазе мигранти (најчешће су то ратови, или инвазије НАТО држава) и створити бољи услови за живот људи у тим државама, тако да мање људи жели да их напушта.

Случај Тарант и њему слични не сме и не може да буде препрека за стварање хришћанског конзервативног савеза, ако тај савез формирају искрени верници. Такви случајеви не смеју да буду препреке за изградњу бољих односа са муслиманима и заједнички рад на чувању традиционалних породичних вредности и верских права и слобода. Сви заједно треба да се потруде да таквих терориста нема ни међу хришћанима, ни међу муслиманима – свако треба да се бори против зла у својој верској заједници. Ако неко ко није ни хришћанин, ни муслиман, покушава да их завади, такве завере морају да се открију и да се оптуже они који заиста стоје иза таквих завера и терористичких напада.

Можда су и Брејвик и Тарант заиста усамљени појединци којима је успело да изведу такав напад. Колико је таквих потенцијалних терориста међу хришћанима и муслиманима, или међу левичарима? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? А можда су и Брејвик и Тарант нечији пројекти. Колико тако обрађених терориста и убица постоји, а који се налазе међу нама, као обични људи? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? Како да се открију и разбију они који стварају такве пројекте?

Никола Варагић: Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?

Никола Варагић

 

У јануару, у првом делу текста Нови европски поредак, написао сам да католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између. Све су веће разлике између протестантских и скандинавских народа са севера Европе, у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и, католичких народа са југа Европе, у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ и сиромашни и католички „југ“. А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова, да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти.

У другом делу текста Нови европски поредак, написао сам: „Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви… Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици“.

Пре неколико дана, Србију је посетио премијер Италије Ђузепе Конте. У Београду је тада премијер Италије изјавио да се „осећа као код куће“. За време Југославије, односи између Југославије и Италије нису били добри, због спора који су Италијани имали са Хрватима и Словенцима око Трста, Истре и Далмације. Срби су били на страни Хрвата и Словенаца, против Италијана, зато што су Италијани били савезници Немаца и Ватикана и на Балкан су дошли као окупатори (фашисти).

Пре неколико дана, председник Француске Емануел Макрон покушао је да изглади спорна питања са Италијом, али ће то ићи тешко. „Чак је и премијер Ђузепе Kонте изјавио: ,Брзи воз Лион-Торино није потребан Италији’“,или, „италијанска секретарица за културу Лучија Боргонзони изјавила је у новембру: ,Леонардо (Да Винчи) је Италијан који је само умро у Француској’“ (Данас, 9.3.2019). Све док је на власти у Француској Макрон или неко њему сличан, а у Италији Салвини или неко њему сличан, односи између Италије и Француске неће бити добри. Са друге стране, односи између Италије и Мађарске, Италије и Србије и Србије и Мађарске све су бољи. То је нешто ново, у светским ратовима, Срби и Французи су били савезници, Срби су ратовали против Мађара и Италијана.

Италија је прва Г7 држава која ствара стратешко партнерство са Кином, што се не свиђа Вашингтону и Бриселу. („Italy is preparing to become the first G7 country to formally endorse China’s controversial Belt and Road global investment drive, in a move that has drawn a sharp response from the White House and caused alarm in Brussels“ – Financial Times, 6.3.2019.)

Италија је, и пре ове власти, имала добре односе са Русијом, а нова власт гради још боље односе са Русијом. Италија се у ЕУ залаже са укидање санкција Русији.

Пред пар дана, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да његова владајућа странка Фидес може да напустити странку десног центра Европске народне странке услед сукоба око анти-бриселске медијске кампање његове владе. Пре тога, дванаест партија чланица Европске народне партије званично је затражило искључење мађарске конзервативне партије Фидес. Европска народна партија (ЕПП) је највећа група у Европском парламенту и доминантна у Европском савету, о искључењу Фидеса одлучиваће 20. марта у Бриселу. За искључење Фидеса залажу се углавном конзервативци из протестантских (германских и норманских) држава (а протестанстке цркве се у свему прилагођавају „њуејџерима“).

Ове вести потврђују да се све одвија онако како сам писао пре два месеца. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. У протестантском делу Европске уније доминирају левичари и либерали, а у католичком делу ЕУ доминирају конзервативци или традиционалисти. Биће ту још заплета, јер конзервативци из, на пример Француске, желе да дођу на власт и да Француску прикључе конзервативном делу ЕУ. А левичари из, на пример, Пољске, желе да дођу на власт и да Пољску прикључе прогресивном делу ЕУ. У децембру у тексту Орбанова орбита написао сам да „није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“ и да ће се то „сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа, и, са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане ,стуб и утврђење истине’ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке“.

Пред конзервативцима су два пута. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.). Други пут је хришћански (он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). На основу досадашњег историјског искуства, очекује се да избор деснице са Запада буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут или пут екстремизма и фашизма. Тим путем ће традиционалисти са Запада сигурно кренути – ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик. Умерене десничаре, медији под контролом левичара и либерала, не могу тако лако да представљају као глупе сељаке, заостале или назадне људе који би да цео свет врате у тзв. „мрачни“ Средњи век, тако што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију или палити вештице на ломачи, као расисте, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Дакле, конзервативци са „југа“ Европе, пред собом имају два пута: један пут је онај којим су ишли у прошлости, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима главну реч воде они који подржавају фашисте и расисте, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Разлике између протестаната и католика, са једне стране, и православаца, са друге стране, још увек су велике. Европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари.

У Италији се налази Ватикан. Италија је члан Г7. Католичка Италија, има све боље односе са католичким државама из Вишеградске групе, али, и са православним државама, попут Србије и Русије, које су биле непријатељи. Италија гради добре односе и са Кином. Да ли ће у Италији конзервативци опстати на власти и да ли ће кренути путем екстремизма (као наследници Мусолинија и осталих фашиста) или путем повратка изворима хришћанства?

Како ће православне државе да реагују на ово окретање католичких држава ка Истоку? Да ли ће настати савез између католичких и православних европских држава? Да ли ће том савезу да се прикључе и католичке државе из Латинске Америке? Овде, наравно, имамо у виду политички савез, екуменски дијалог је нешто друго. Али, тај савез умногоме зависи од односа између Римокатоличке и Православне цркве. Међу православцима, многи су, оправдано, скептични да паписти искрено желе да се врате на изворе хришћанске вере. Са друге стране, ако си хришћанин, онда прашташ онима који се искрено покају и радујеш се сваком човеку који искрено поверује у Христа Бога, јер ни „Бог не гледа ко је ко“.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио у односима између католика и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Сада, наследници и следбеници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године. Да ли ће међу католицима такве снаге и даље бити главне или доминантне?

Почетком фебруара, председник Европског парламента Антонин Тајани на обележавању Дана сећања на жртве фојби у месту Базовица код Трста, где су Италијане током и након Другог светског рата побијени и бачени у истарске крашке јаме, изјавио је да су они који поричу фојбе и егзодус Италијана из Истре, Ријеке и Далмације саучесници тога што се догодило. „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, рекао је Тајани на крају обраћања на церемонији на којој је учествовао и италијански министар унутрашњих послова Матео Салвини.

За нас, Србе, важно је како ће се Италија и Ватикан поставити према српско-хрватским односима? Да ли ће Рим и даље подржавати Хрватску? Да ли је забрана окупљања усташа у Блајбургу или изјава Тајанија, знак да Италија и Ватикан више неће подржавати Хрвате? Пред пар дана, Католичка црква у Корушкој је „због недостатка дистанце према усташтву, забранила комеморацију на Блајбуршком пољу. Бискупија у Клагенфурту је Хрватску бискупску конференцију обавестила писаним путем, а као основни разлог наведено је да се та комеморација политички инструментализуј и да би то могло бити штетно по цркву“ (РТС, 9.3.2019). Да ли се, сада, заиста нешто мења у Риму – Ватикан је уздржан поводом канонизације Степинца и спреман је да отвори архиве о НДХ, а у Аустрији је забрањена комеморација усташама на Блајбуршком пољу, док Италија постаје савезник словенских православних држава, и ствара посебан блок унутар ЕУ и НАТО, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе? Националисти и католици из тих држава су, у оба светска рата, били непријатељи православних Словена и на страни Немаца, док су, као антифашисти, савезници православних Словена били народи из оног протестантског дела Запада. Као да се данас све мења. Да ли се заиста мења, или је то нова замка „лукавих Латина“? Јер, православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Православце су убијали и фашисти и нацисти и комунисти.

Православни народи су увек имали пријатеље на Западу. Некада су то били изузеци, али, увек су постојали прави пријатељи. Срби су, у последњих пар деценија, имали пријатеље међу официрима и војницима НАТО држава (Пјер-Анри Бинел, Кристијан Карс…), међу писцима попут Хандкеа, међу хуманитарцима као што је Гујон, међу новинарима као што је Жан-Кристоф Бисон, итд. Србија је увек имала пријатеље и у Италији. Чак и за време фашизма, Италијани су од усташа одузели део територије НДХ, и помогли Србима да се заштите. Да ли ће у Италији доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа и да ли ће у Србији бити људи који ће спремно дочекати те промене? Да ли ће у Ватикану доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа? Да ли ће Италија и Ватикан одлучити да раскрсте са усташтвом једном за свагда и да ли ће то отворити пут за савез са Србијом?

Ако се Италија одлучи да „жртвује“ Хрвате, због добрих односа са Србијом, али и осталим православним државама, и у томе има подршку Ватикана, Италија и Србија могу брзо и лако да се договоре око хрватског питања и гашења усташке идеологије. На пример, Срби и Италијани могу да поделе хрватско приморје. Италијани желе један део те обале, а Срби немају више никакав интерес и разлог да ратују за Истру или Трст (око поделе Далмације и острва направио би се договор). До договора са Ватиканом не може да дође тако брзо и лако, али би такав корак Ватикана водио ка томе. Ту су у питању и укупни односи између Римокатоличке и Православне цркве (што је посебна тема, за посебан текст).

Договор између Италије и Србије подржала би Русија, подржала би и Кина. Хрвати би у том случају тражили заштиту код Немаца и Аустријанаца, у САД и Великој Британији и код неких структура унутар Ватикана. Постоји могућност да усташе сада неће добити заштиту Ватикана. Немци и Аустријанци могли би да стану на страну Италијана против Хрвата, ако добију свој део колача, тј. неки мали излаз на море (а то би вероватно ишло и на штету Словенаца). Италијани и Немци су нешто слично покушали у прошлости, али су Срби тада одбранили Хрвате и Словенце, јер су тада бранили и себе. Ако Италијани неће да нападају Србе – Срби немају разлога да штите Хрвате и Словенце – који су протерали Србе из својих независних држава. Ако договор између Италије и Србије подрже Русија, Кина, Ватикан, Немачка, Аустрија и Мађарска, колико САД и Велика Британија могу да помогну Хрватима и Словенцима? И да ли би помагали, ако Хрвати негују усташтво?

***

Основу конзервативног православно-католичког савеза чиниле би државе јужне и источне Европе – Италија, Србија, Мађарска и Русија, а у ширем смислу, ту би биле практично све православне и католичке државе, од Шпаније, преко Италије, Србије, Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Белорусије, Русије, Украјине (ако се реши спор), Румуније, Бугарске, до Р. С. Македоније и Грчке. Народи у овом делу Европе, у односу на оне из протестантског, више су окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их међусобно спаја. Да би дошло до тог савеза, код католика треба да дође до одбацивања свега што има везе са фашизмом, а православци прво треба да постигну свеправославно јединство и да се утврде у вери, па онда да праве савез са католицима. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси.

Југ и исток Европе, простор који заузимају поменуте православне и католичке државе које могу да створе конзервативни савез, је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. Савез између националиста може да успе ако свако обузда свој национализам, а то ће успети ако су дубоко у вери. А ко је дубоко у вери, не користи насиље против оних друге вере, или оних који нису верници. Хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Са друге стране, не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију (језик, писмо…), али, не треба да (п)остане затворен за свет, или да тежи да уништи неки други народ.

Конзервативци желе да реше проблем миграција, не само миграција из Азије и Африке ка Европи, него и миграција из јужне и источне Европе ка богатом северу и западу Европе и ка САД и Канади. Ако се зауставе или смање миграције из држава јужне и источне Европе ка северозападној Европи и Северној Америци, тако што ће да се створе бољи услови за живот људи у тим државама, а са тим подигне и наталитет, те државе неће имати потребе да увозе радну снагу из Азије и Африке. У тим држава, Европљани ће остати већина.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе, у сваком делу света, постоји јака средња класа. Питање миграција је веома важно, посебно за државе које су прве на путу избеглица, као што су Италија и Грчка. Због тог питања ЕУ се дели на протестантки „север“ и католички „југ“, а католички „југ“ је, у том смислу, ближи Русији и осталим православним државама. По том питању, слажу се Салвини, Орбан, Земан, Клаус, Путин… Са њима се слажу Марин ле Пен и још неки конзервативци из западне Европе. Француски конзервативци су ближи Италији и Русији, зато што је Француска романска и делом католичка држава, а савез који настаје између конзервативаца у овом делу Европе је, у суштини, савез између романских и словенских народа који су католичке и православне вере (Румуни припадају романској групи народа као и Французи, Италијани и Шпанци, али су православне вере, а Словаци, Пољаци и Чеси су Словени, али католичке вере; ту су још Грци и Мађари).

Друго важно питање, које спаја конзервативце у овом делу Европе, је питање породице и васпитања деце, пошто су конзервативци више окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их одваја од протестаната (левичара и либерала) који желе да наметну не-традиционалну породицу. Важно је да се и питање миграција и питање породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, те државе не смеју да буду деспотије, тоталитарна друштва, у којима ће, такође, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу.

Да ли ће се, у том смеру, кретати Италија наредних година и деценија? Да ли ће се, у том смеру, кретати Србија наредних година и деценија? Да ли ће се Италија и Србија, то исто важи и за остале католичке и православне државе из овог дела Европе, ако се све државе крећу у истом смеру, у једном тренутку срести и направити савез? Ове државе покушавају да се заштите и од доласка миграната са Истока и од противника традиционалне породице са Запада. Саме то не могу, а удружене могу много, али, само као демократске државе, у којима људи, речима Св. Јустина Ћелијски, кроз унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, стварају царство Божје на земљи, стварају православну, тј. хришћанску културу.

 

Никола Варагић: Није срамота бити женско

Никола Варагић

 

 

Реаговање на текст Дејана Илића „Sramota je biti žensko“, Пешчаник, 07.03.2019.

На латиници су цитати из Илићевог текста, на ћирилици су моји коментари:

 

Crkva naprosto hoće da ima puno i neprikosnoveno pravo na tela žena uopšte, kao što već polaže pravo i na njihove duše.

– Православна Црква напросто неће да има пуно и неприкосновено право на тела жена уопште, нити полаже право и на њихове душе. У хришћанству, свако је одговоран за себе (своју душу) пред Богом и људима. Христос је помагао жене, око Христа су биле и жене, у Цркви има много жена, и жене су шириле хришћанство… Пре Христа, жене су биле мање поштоване. Ко воли и поштује Богородицу, он воли и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Он поштује и све остале жене – као што поштује Богородицу, и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Зашто жена не би поштовала таквог мушкарца? Зашто би жена желела да мења таквог мушкарца? Да ли прави мушкарац може да буде нешто друго, него – прави мушкарац? Права жена воли и поштује правог мушкарца, исто као што и он воли и поштује њу. Они постају једно и као једно треба да се питају и око деце.

 

Patrijarh Pavle pročuo se pored ostalog i svojim militantnim stavom protiv abortusa. Okačiti kecelju s natpisom „Abortus je žensko pravo“ na njegov spomenik nije ništa drugo do u javnom prostoru reći da se to pravo – ne da!

– Зашто је став против абортуса милитантан, а став за абортус није милитантан? Абортус је дозвољен. Да ли је на неком референдуму изгласано право на абортус? Окачити кецељу с натписом „Абортус је женско право“ на споменик патријарха Павла није ништа друго до непоштовање другог и другачијег, то је пример нетоларенције према другом и другачијем.

 

Kada crkva traži da se ukine pravo na abortus, ona to ne ograničava samo na svoje vernice. Ona traži da se to pravo ukine svim ženama bez razlike.

– То су последице. Нико нормалан не жели да нека жена буде силована или преварена и да због тога жели да абортира. Црква тежи идеалу. Суштина је да жена не мора да абортира. Суштина је да се мушкарци и жене искрено воле, тј. да свако нађе себи сродну душу супротног пола и да производ љубави између мукшарца и жене буде дете (или деца). Абортус је убијање бебе, то је чињеница, коју заговорници абортуса неће да прихвате, можда да би им тако савест била мирна. Црква се не залаже против абортуса, него против разврата и насиља – Црква се залаже за љубав и за рађање деце, да људи живе у срећним породицама. Права која тражи Црква – то су верска права верника или грађана који верују.

 

Treba, međutim, primetiti – sukob je započela i produbila crkva, prekoračivši liniju vere s namerom da čitav javni prostor ustroji prema sebi. Odgovoriti na takav napad ne znači produbiti sukob… već odbraniti elementarno pravo na pristojan život.

– Са оваквом логиком, господин Илић и њему слични, могу да скрнаве сваки споменик и сваку цркву, храм или манастир. Што се тиче СПЦ, она је деценијама била прогањана, а то што се подижу цркве и манастири, или споменици, то је жеља верника који чине Цркву. Цркве нема без верника, а тих верника у Србији нема мало, све их је више, они имају своја грађанска и верска права, то су грађани Србије. Као грађани, имају право да се питају и за јавни простор, имају права да попуне јавни простор и имају право да бране јавни простор од нехришћана или антихришћана који би да читав јавни простор устроје према себи и да избаце све што је хришћанско и да сруше сваки споменик и сваку цркву која им смета.

 

Spomenik na Tašmajdanu jeste onda i spomenik protiv prava na abortus. Ko god ga je podizao, morao je to da zna.

– Шта има лоше у томе што се неко противи убијању беба и што жели да се бебе (људи) рађају? На страну какав је то споменик и да ли му је ту место. Да нема тог споменика, они или оне би скрнавили цркву поред споменика.

 

Neko će reći – ne može se život patrijarha Pavla svesti na jedan njegov sporni stav. I biće u pravu. Ali, iz tog života se taj stav ne može ni isključiti. Nazvati kačenje kecelje skrnavljenjem znači zaštititi od preispitivanja krajne spornu nameru crkve da preko svetovnih ustanova upravlja životima žitelja Srbije kao da su oni svi bez razlike na to pristali kao njeni vernici. Kao što crkva bez ustezanja i bez srama javno realizuje takvu svoju nameru, u javnom prostoru joj na to treba i odgovoriti.

– У Србији се деценијама сваки “јунак“ доказује тако што ће да вређа „попа“. Не постоји југословенси и српски филм у коме се не вређају „попови“ и Црква. У мејнстрим медијима стално се лоше пише о свештеницима и епископима, приказују се као лудаци, педофили, лопови, итд. Невладине организације антихришћанске оријентације сада имају већи утицај у власти, него СПЦ. СПЦ је у сукобу са владом због политике око КиМ, док је председник Владе Србије жена која је са другом женом добила дете. Нико је због тога не прогони. То не значи да се верници са тиме слажу. Чињеница је да је нико не прогони. Наравно, (на неком) референдуму (када би се одржао), верници и сви остали који нису верници СПЦ али се залажу за традиционалну породицу, биће против тога да хомосексуалци могу да имају децу. Свако треба да има право да изнесе свој став, и свако треба да има право да гласа. Важне одлуке морају да се доносе на референдумима. Не могу сваки хир или свака жеља сваке емотивно нестабилне особе да се намећу као правна норма свим људима. Не смеју деца да буду објекти за задовољавање жеља. Деца нису објекти. Не могу деца да се производе у лабораторијама. Децу не треба убијати, нити производити у лабораторијама.

 

Мi se možemo pitati šta je zaista tako uvredljivo u kačenju kecelje na spomenik patrijarhu. Poruka ispisana na kecelji? Zašto bi ona za bilo koga bila uvredljiva? S njom se možete ne slagati, ali zašto bi vas ona vređala? Ostaje nam dakle – kecelja. Kecelja sama je izrazito rodno obeležena. Kecelja tu stoji kao metonimijska identitetska zamena za ženu. Okačiti nekome kecelju oko vrata – živog ili spomeničkog, svejedno – znači napraviti ga ženom. Intervencija aktivistkinja na spomenicima muškim istorijskim figurama nije ništa drugo nego poziv – zamislite da su svi oni bili žene.

– Погрешан закључак господина Илића. Најмање је спорна кецеља. Спорно је наметање свог става и одузимање права другом да има свој став и своје место у јавном простору.

 

To je dobra intervencija i smislen poziv – šta bi se zaista dobilo ili promenilo da su ti muškarci bili žene. Ništa? Sve? Ima dobrih razloga da se o tome razmišlja. Ali, ni crkva ni predsednica za rodnu ravnopravnost neće da misle. Umesto racionalno, i crkva i predsednica reaguju iracionalno i u glas viču – sramota je biti žensko. Crkvu, da ponovim, nažalost razumem. Ali predsednicu – nikako.

– Не знам за председницу коју помиње господин Илић, али Црква ни сада, ни било када у прошлости, није викала да је срамота бити женско. Толико је светих жена у Православној Цркви, али то не вреди говорити људима који једино сами себе (и своје тело) слушају.

Закључак:

Заговорници абортуса прво окаче кецељу на споменик патријарху Павлу, па онда кажу да је сукоб започела СПЦ. То је небулозно. Ово је још један доказ да феминисткиње не воле мушкарце. Црква негује љубав између мушкараца и жена. Нису све жене феминисткиње. Против абротуса је и много жена, не само међу верницама. Шта је са правима тих жена?

Противницима Цркве смета споменик у парку. По тој логици, може да им смета и црква Светог Марка која је поред споменика патријарху Павлу. Они не желе да уопште постоји Црква. Чињеница је да велики број грађана Србије припада Српској православној цркви, настанак и опстанак ове државе је повезан са Црквом, и све док је то воља већине грађана, нико нема права да скрнави споменике и цркве и да тако вређа друге и другачије.

То што је неко у мањини, не значи да је у праву или да је увек правда на страни мањине. Када би таква мањина постала већина, овај народ би нестао. Када би таква мањина била већина у свету, нестао би цео људски род. Не може наука да производи човека. Свако има право да машта да ће бити могуће клонирање људи или да ће наука да победи смрт, али то је само машта. Наука треба да се развија, али и наука има своје границе. Наука не може да омогући вечни живот човеку. Христос може. „Благо онима који се опростише безакоња, и којима се греси прикрише. Благо човеку коме Господ не прима греха“ (Рим. 4; 7-8).

У Србији је дозвољен абортус, али, противници абортуса би да угуше сваку критику и да забране различито мишљење, вређају вернике који другачије мисле од њих и онда вернике оптужују да су нетолерантни. То је безобразно. Са таквим акцијама, екстремни левичари производе реакцију екстремних десничара. Да ли је важно ко је први почео?

Ако је дозвољен абортус и ако се сваке године у Србији уради велики број абортуса (тј. убије велики број беба), и ако нико у извршној власти и правосуђу не доводи у питање то право, и ако то право (жена) подржава и много мушкараца, попут господина Илића, шта је смисао качења кецеље са тим натписом? Смисао је да се вређају верници, јер је циљ да се уништи све што има везе са вером и Црквом, тј. циљ је да се уништи традиционална породица. А то је фашизам. То верницима смета, а не кецеља на споменику.

Никола Варагић: Венецуела и БРИК

 

Никола Варагић

 

Пре десет година, изгледало је да државе Латинске Америке више неће бити колоније или под контролом САД, ЕУ и ММФ-а. Широм латиноамеричког дела континента, на власти су били антиимперијалисти. Цена нафте је била виша, па су државе попут Венецуеле биле у много бољем економском стању. Тада су формиране организације које окупљају државе Латинске Америке, са циљем да се створи независан економски систем и пружи отпор САД-у. Бразил, Еквадор, Боливија, Венецуела… имале су председнике који су били против „новог светског поретка“. У међувремену, у већини држава дошло је до промена у власти. Аргентина поново сарађује са ММФ-ом, а Бразил са САД. У Венецуели је нестабилно од смрти Уга Чавеза – сада траје велика криза, самопроглашени председник Гваидо предводи протесте опозиције против председника Мадура, наследника Чавеза.

Практично све државе Организације америчких држава и Меркосур-а, стале су на страну опозиције и Запада, а против Мадура. Уз Мадура је остала Куба, Мексико је уздржан, неке државе, попут Колумбије, су савезници САД, а Бразил и Аргентина признају Гваида, исто као и већина држава ЕУ. Гваидо је латиноамеричка верзија Макрона и Трудоа (Макрон не може сада да подржи Гваида због проблема које има у Француској, Трудо је већ упутио помоћ из Канаде и свим снагама подржава Гваида, али не због људских права, него зато што и Канада жели део резерви нафте Венецуеле). Данас су, дакле, практично све државе Латинске Америке на страни САД, ЕУ, НАТО-а и ММФ-а. Док је Чавез био жив, стање је било другачије, Венецуела је имала више савезника у Јужној и Средњој Америци.

Режим у Венецуели сигурно није савршен, као што није ни на Куби. Обични грађани у тим државама носе најтежи терет револуција, револуционари не воле критику и опозицију. Доста је гладних и сиромашних људи, па зато не чуди што Мадуро има доста противника унутар своје нације, и зашто је толико Венецуеланаца спремно да прода све резерве нафте које имају странцима (тј. САД). Обични грађани, из опозиције, верују да ће живети много боље ако отерају Мадура, а своје нафтне компаније продају компанијама из САД (наивни међу њима верују да се то неће догодити када Гваидо дође на власт, исто као што су Срби веровали да ДОС и СНС неће распродати привредне и природне ресурсе Србије). За стање у Венецуели нису криви само странци. Исто тако, за разлаз са Бразилом или Аргентином, крива је и Венецуела. Ипак, таква Венецуела, коју представља Мадуро, који још увек има подршку народа, жели да остане суверена држава и да сачува резерве нафте. Колико год Мадуро има мана, насилно рушење Мадура, од Венецуеле ће направити нову Либију или Сирију. То је горе, него опстанак Мадура на власти. То је горе и за грађане Венецуеле који су против Мадура, и за грађане Латинске и Северне Америке, и за ЕУ, и за цео свет. Какве су користи биле од рушења Гадафија или од покушаја рушења Асада? Било је више штете него користи, зато су они који признају Гваида на погрешној страни историје.

САД су одлучиле да повуку војнике из Авганистана, Ирака и Сирије (то је за похвалу, као и напори да реше кризу са Северном Корејом), али, да ли то значи да ће ти војници САД сада учествовати у нападу на Венецуелу? САД граде зид на граници са Мексиком, јер не желе улазак избеглица из Латинске Америке. У рат против Венецуеле биле би увучене и неке суседне државе (Колумбија је већ у сукобу са Венецуелом), настала би хуманитарна криза због које би милиони избеглица из тог дела света кренули ка САД. До тога може да дође и ако не буде рата, него Венецуела остане под блокадом. Русија и Кина су далеко и не могу да обезбеде помоћ за грађане Венецуеле, ако криза буде трајала годинама. Мадуро не може да опстане на власти ако нема подршку Бразила, Аргентине и Мексика.

Бразил је, поред Русије, Индије и Кине, оснивач БРИК-а. Аргентина је, у једном тренутку, била близу чланства у тој групи држава. Сада Бразил и Аргентина подржавају Гваида, док Русија и Кина подржавају Мадура. И БРИК и Меркосур настали су да би се пружио отпор хегемонији Запада и успоставио мултиполаран поредак у свету, а сада су скоро све државе Меркосур-а, предвођене Бразилом, који је и део БРИК-а, на страни САД и ЕУ. Наравно, то не значи да су Бразил и Аргентина обичне колоније, у латиноамеричким државама постоје јаке антиимперијалистичке снаге, али, док се оне не етаблирају у власти, без обзира што већина латиноамеричких држава има добре односе и са Русијом, можемо да кажемо да је Латинска Америка, поново, пала под утицај Запада, скоро исто као у време колонијализма. Ако падне Венецуела, цела Латинска Америка ће дуго бити под контролом Запада. Да ли ће Мадуро тако брзо и лако да падне, или ће се одржати попут Асада у Сирији?

Делује као да је Мадуро у безизлазном положају. У држави има јаку опозицију, државе из суседства и са америчког континента подржавају опозицију, народ је гладан, цена нафте је ниска, савезници су далеко, Венецуела је скоро изолована. Међутим, ни стање у САД није повољно за још један рат (док траје политичка криза), унутар Запада сада постоје поделе (нису ни све државе ЕУ признале Гваида), у Француској су протести, Велика Британија излази из ЕУ, а Италија је све ближа Вишеградској групи држава, док су, у војном смислу, Русија и Кина, а посебно као савезници, најмање равноправни противници САД и НАТО алијансе. У латиноамеричким државама постоје јаке снаге које се боре против доминације САД и европских колонијалних сила. Те снаге су сада у дефанзиви, битка је изгубљена, али, рат није готов – те снаге могу поново да дођу на власт у неким државама (следбеници теологије ослобођења, Че Геваре, Фидела Кастра, Чавеза, пријатељи Русије и Кине…).

За сада, Мадуру стиже подршка из Русије, Кине, из неких исламских држава, унутар неких држава ЕУ постоје снаге које се не залажу за рушење Мадура, Србија не признаје Гваида… Запад има лоше искуство у Либији и Сирији и унутрашње проблеме због чега не може тек тако да крене у још један освајачки поход. Али Мадуро може да падне и без рата, ако нема подршку држава Латинске Америке, зато Запад не мора да жури са војном интервенцијом. Са једне стране, Венецуела није острво и нема једнопартијски систем попут Кубе – народ је подељен, суседне државе су против режима, па је тежа одбрана државе и режима, због чега ће Мадуру бити тешко да се одржи на власти ако криза дуго траје. Очигледно је да су политике које су успоставили латиноамерички лидери, попут Чавеза, доживеле пораз (из тог угла гледано, режими у Венецуели и на Куби су такође на погрешној страни историје). Са друге стране, и они који руше Мадура имају своје слабости. Венецуела није Либија и Мадуро, вероватно, неће проћи попут Гадафија. Међутим, ако дође у исту ситуацију као и Асад, то неће бити добро ни за грађане који су за власт, ни за оне који су против власти у Венецуели, ни за државе у том делу света, ни за САД, ни за свет, јер би то значило да је у Венецуели грађански рат, у коме учествују и војске држава које се граниче са Венецуелом, и, наравно, војске САД и Русије (у некој мери), па ће тај грађански рат да створи још једну кризу са избеглицама, проблеме у светској економији, итд. Становници Латинске Америке поделили би се на оне који подржавају власт у Венецуели и на оне који подржавају САД, то би се пренело на Латиноамериканце који живе у САД. Тај рат би се раширио по целом америчком континенту, стигао би и до Чилеа на југу и до Канаде на северу.

Зато велику одговорност имају највеће латиноамеричке државе. То је америчко питање и кризу у Венецуели треба да решавају америчке државе. Бразил, Аргентина и Мексико, као највеће и најмоћније латиноамеричке државе, треба да се поставе између САД, Канаде и Гваида, са једне стране, и, Венецуеле, председника Мадура и следбеника Геваре, Кастра и Чавеза, са друге стране, и треба да помогну да грађани Венецуеле изаберу председника на демократским изборима и да тог председника признају све стране, тј. цео свет. Мадуро не може да опстане на власти уз помоћ силе, а Гваидо не може да дође на власт уз помоћ силе. Коришћење силе ниједној страни не може донети добро. Краткорочно, Мадуро може да падне ако расте подршка опозиционим лидерима, док су све државе Латинске Америке или Групе из Лиме против њега. Али дугорочно, криза слична овој у Венецуели, може да се догоди у скоро свакој држави Латинске Америке, зато би се насилно рушење Мадура уз помоћ САД вратило као бумеранг властима у Бразилу, Аргентини, Мексику, Колумбији…

Без обзира што су, у овом тренутку и у овом сукобу, ближе САД, Бразил и Аргентина су и даље у добрим односима са Русијом и Кином. Бразил и Аргентина треба да одрже добре односе и са Русијом и Кином и да изграде боље односе са САД. Све док се САД мешају у сукоб у Украјини (руска зона утицаја), или на Тајвану (кинеска зона утицаја), не може да се очекује да се Русија и Кина неће мешати у кризе на америчком континенту (исто тако, све док САД имају своју војну бази на делу територије Србије који држе под окупацијом, не може се очекивати да ће Србија подржати САД  у сукобу са председником Венецуеле). Што САД буду више притискале Мадура, то ће Русија и Кина више помагати Мадура, а то ће широм Латинске Америке створити поделе на оне који подржавају интервенцију САД и оне који су против мешања САД. Ако САД освоје Венецуелу и ту поставе своје војне базе, ближе су освајању Амазоније и Патагоније. Постоје Латиноамериканци који то желе, али, има и доста оних који ће пружити јак отпор таквим покушајима САД и квислинга. Може да се догоди да САД и Канада војно-економски освоје целу Јужну Америку, али, да изгубе Северну Америку, где би Латиноамериканци постали већина, а шпански званични језик.

Најбоље решење за кризу је дијалог између власти и опозиције. Ако се Венецуеланци сами међу собом не договоре, велике силе ће направити договоре на штету Венецуеле (тако се може десити и трампа између САД и Русије, према којој би САД препустиле Украјину Русији, а Русија би препустила Венецуелу САД). Добро је што је Група из Лиме, за сада, против употребе силе и војне интервенције у Венецуели. Бразил, Аргентина и Мексико морају да покажу да су суверене државе. Са те стране, Русија и Кина су њихови природни савезници и то тако треба да остане, али, те државе треба да остану отворене и за дијалог и за трговину са САД, без које нема стабилности на америчком континенту. Они који су на правој страни историје, не стварају недемократске или једнопартијске системе (не гуше опозицију – као што то ради режим у Венецуели) и не нападају (као демократске државе) друге државе (због природних ресурса – као што то раде САД). Сви морају да се мењају – ако не желе рат. У супротном, свет ће бити у још већој кризи, и ближи светском рату.