Никола Варагић: Није срамота бити женско

NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

 

Реаговање на текст Дејана Илића „Sramota je biti žensko“, Пешчаник, 07.03.2019.

На латиници су цитати из Илићевог текста, на ћирилици су моји коментари:

 

Crkva naprosto hoće da ima puno i neprikosnoveno pravo na tela žena uopšte, kao što već polaže pravo i na njihove duše.

– Православна Црква напросто неће да има пуно и неприкосновено право на тела жена уопште, нити полаже право и на њихове душе. У хришћанству, свако је одговоран за себе (своју душу) пред Богом и људима. Христос је помагао жене, око Христа су биле и жене, у Цркви има много жена, и жене су шириле хришћанство… Пре Христа, жене су биле мање поштоване. Ко воли и поштује Богородицу, он воли и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Он поштује и све остале жене – као што поштује Богородицу, и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Зашто жена не би поштовала таквог мушкарца? Зашто би жена желела да мења таквог мушкарца? Да ли прави мушкарац може да буде нешто друго, него – прави мушкарац? Права жена воли и поштује правог мушкарца, исто као што и он воли и поштује њу. Они постају једно и као једно треба да се питају и око деце.

 

Patrijarh Pavle pročuo se pored ostalog i svojim militantnim stavom protiv abortusa. Okačiti kecelju s natpisom „Abortus je žensko pravo“ na njegov spomenik nije ništa drugo do u javnom prostoru reći da se to pravo – ne da!

– Зашто је став против абортуса милитантан, а став за абортус није милитантан? Абортус је дозвољен. Да ли је на неком референдуму изгласано право на абортус? Окачити кецељу с натписом „Абортус је женско право“ на споменик патријарха Павла није ништа друго до непоштовање другог и другачијег, то је пример нетоларенције према другом и другачијем.

 

Kada crkva traži da se ukine pravo na abortus, ona to ne ograničava samo na svoje vernice. Ona traži da se to pravo ukine svim ženama bez razlike.

– То су последице. Нико нормалан не жели да нека жена буде силована или преварена и да због тога жели да абортира. Црква тежи идеалу. Суштина је да жена не мора да абортира. Суштина је да се мушкарци и жене искрено воле, тј. да свако нађе себи сродну душу супротног пола и да производ љубави између мукшарца и жене буде дете (или деца). Абортус је убијање бебе, то је чињеница, коју заговорници абортуса неће да прихвате, можда да би им тако савест била мирна. Црква се не залаже против абортуса, него против разврата и насиља – Црква се залаже за љубав и за рађање деце, да људи живе у срећним породицама. Права која тражи Црква – то су верска права верника или грађана који верују.

 

Treba, međutim, primetiti – sukob je započela i produbila crkva, prekoračivši liniju vere s namerom da čitav javni prostor ustroji prema sebi. Odgovoriti na takav napad ne znači produbiti sukob… već odbraniti elementarno pravo na pristojan život.

– Са оваквом логиком, господин Илић и њему слични, могу да скрнаве сваки споменик и сваку цркву, храм или манастир. Што се тиче СПЦ, она је деценијама била прогањана, а то што се подижу цркве и манастири, или споменици, то је жеља верника који чине Цркву. Цркве нема без верника, а тих верника у Србији нема мало, све их је више, они имају своја грађанска и верска права, то су грађани Србије. Као грађани, имају право да се питају и за јавни простор, имају права да попуне јавни простор и имају право да бране јавни простор од нехришћана или антихришћана који би да читав јавни простор устроје према себи и да избаце све што је хришћанско и да сруше сваки споменик и сваку цркву која им смета.

 

Spomenik na Tašmajdanu jeste onda i spomenik protiv prava na abortus. Ko god ga je podizao, morao je to da zna.

– Шта има лоше у томе што се неко противи убијању беба и што жели да се бебе (људи) рађају? На страну какав је то споменик и да ли му је ту место. Да нема тог споменика, они или оне би скрнавили цркву поред споменика.

 

Neko će reći – ne može se život patrijarha Pavla svesti na jedan njegov sporni stav. I biće u pravu. Ali, iz tog života se taj stav ne može ni isključiti. Nazvati kačenje kecelje skrnavljenjem znači zaštititi od preispitivanja krajne spornu nameru crkve da preko svetovnih ustanova upravlja životima žitelja Srbije kao da su oni svi bez razlike na to pristali kao njeni vernici. Kao što crkva bez ustezanja i bez srama javno realizuje takvu svoju nameru, u javnom prostoru joj na to treba i odgovoriti.

– У Србији се деценијама сваки “јунак“ доказује тако што ће да вређа „попа“. Не постоји југословенси и српски филм у коме се не вређају „попови“ и Црква. У мејнстрим медијима стално се лоше пише о свештеницима и епископима, приказују се као лудаци, педофили, лопови, итд. Невладине организације антихришћанске оријентације сада имају већи утицај у власти, него СПЦ. СПЦ је у сукобу са владом због политике око КиМ, док је председник Владе Србије жена која је са другом женом добила дете. Нико је због тога не прогони. То не значи да се верници са тиме слажу. Чињеница је да је нико не прогони. Наравно, (на неком) референдуму (када би се одржао), верници и сви остали који нису верници СПЦ али се залажу за традиционалну породицу, биће против тога да хомосексуалци могу да имају децу. Свако треба да има право да изнесе свој став, и свако треба да има право да гласа. Важне одлуке морају да се доносе на референдумима. Не могу сваки хир или свака жеља сваке емотивно нестабилне особе да се намећу као правна норма свим људима. Не смеју деца да буду објекти за задовољавање жеља. Деца нису објекти. Не могу деца да се производе у лабораторијама. Децу не треба убијати, нити производити у лабораторијама.

 

Мi se možemo pitati šta je zaista tako uvredljivo u kačenju kecelje na spomenik patrijarhu. Poruka ispisana na kecelji? Zašto bi ona za bilo koga bila uvredljiva? S njom se možete ne slagati, ali zašto bi vas ona vređala? Ostaje nam dakle – kecelja. Kecelja sama je izrazito rodno obeležena. Kecelja tu stoji kao metonimijska identitetska zamena za ženu. Okačiti nekome kecelju oko vrata – živog ili spomeničkog, svejedno – znači napraviti ga ženom. Intervencija aktivistkinja na spomenicima muškim istorijskim figurama nije ništa drugo nego poziv – zamislite da su svi oni bili žene.

– Погрешан закључак господина Илића. Најмање је спорна кецеља. Спорно је наметање свог става и одузимање права другом да има свој став и своје место у јавном простору.

 

To je dobra intervencija i smislen poziv – šta bi se zaista dobilo ili promenilo da su ti muškarci bili žene. Ništa? Sve? Ima dobrih razloga da se o tome razmišlja. Ali, ni crkva ni predsednica za rodnu ravnopravnost neće da misle. Umesto racionalno, i crkva i predsednica reaguju iracionalno i u glas viču – sramota je biti žensko. Crkvu, da ponovim, nažalost razumem. Ali predsednicu – nikako.

– Не знам за председницу коју помиње господин Илић, али Црква ни сада, ни било када у прошлости, није викала да је срамота бити женско. Толико је светих жена у Православној Цркви, али то не вреди говорити људима који једино сами себе (и своје тело) слушају.

Закључак:

Заговорници абортуса прво окаче кецељу на споменик патријарху Павлу, па онда кажу да је сукоб започела СПЦ. То је небулозно. Ово је још један доказ да феминисткиње не воле мушкарце. Црква негује љубав између мушкараца и жена. Нису све жене феминисткиње. Против абротуса је и много жена, не само међу верницама. Шта је са правима тих жена?

Противницима Цркве смета споменик у парку. По тој логици, може да им смета и црква Светог Марка која је поред споменика патријарху Павлу. Они не желе да уопште постоји Црква. Чињеница је да велики број грађана Србије припада Српској православној цркви, настанак и опстанак ове државе је повезан са Црквом, и све док је то воља већине грађана, нико нема права да скрнави споменике и цркве и да тако вређа друге и другачије.

То што је неко у мањини, не значи да је у праву или да је увек правда на страни мањине. Када би таква мањина постала већина, овај народ би нестао. Када би таква мањина била већина у свету, нестао би цео људски род. Не може наука да производи човека. Свако има право да машта да ће бити могуће клонирање људи или да ће наука да победи смрт, али то је само машта. Наука треба да се развија, али и наука има своје границе. Наука не може да омогући вечни живот човеку. Христос може. „Благо онима који се опростише безакоња, и којима се греси прикрише. Благо човеку коме Господ не прима греха“ (Рим. 4; 7-8).

У Србији је дозвољен абортус, али, противници абортуса би да угуше сваку критику и да забране различито мишљење, вређају вернике који другачије мисле од њих и онда вернике оптужују да су нетолерантни. То је безобразно. Са таквим акцијама, екстремни левичари производе реакцију екстремних десничара. Да ли је важно ко је први почео?

Ако је дозвољен абортус и ако се сваке године у Србији уради велики број абортуса (тј. убије велики број беба), и ако нико у извршној власти и правосуђу не доводи у питање то право, и ако то право (жена) подржава и много мушкараца, попут господина Илића, шта је смисао качења кецеље са тим натписом? Смисао је да се вређају верници, јер је циљ да се уништи све што има везе са вером и Црквом, тј. циљ је да се уништи традиционална породица. А то је фашизам. То верницима смета, а не кецеља на споменику.

6 Responses to Никола Варагић: Није срамота бити женско

  1. Varagić Nikola каже:

    Aktivistkinja inicijative Ne davimo Beograd, Ksenija Radovanović, fizički je napadnuta na dodeli BeFem priznanja za doprinos feminizmu za 2018. godinu.

    Kako se navodi u saopštenju, u toku događaja koji je u Kulturnom centru Grad organizovan u čast dobitnika i dobitnica nagrada, Kseniju je „bahati gost“ prvo verbalno vređao, da bi je nakon toga i udario i povredio.

    Događaj je prijavljen obezbeđenju i policiji, koja je izašla na lice mesta. Kako se incident desio na javnom dešavanju, uz veliki broj svedoka, očekujemo da napadač bude pronađen u najskorijem roku.

    „Užasnuti smo činjenicom da se ovakav incident desio u jednom sigurnom prostoru, na događaju koji upravo propagira solidarno, ravnopravno i nenasilno društvo, bez straha i osude. Koliko je borba za ženska prava stvarna, a nasilje koje žene svakodnevno trpe sveprisutno, možda najbolje govori činjenica da je naša aktivistkinja napadnuta baš na dan žena, osmi mart“, piše u saopštenju.

    Samo nekoliko sati ranije, Ksenija se nalazila na pozornici na kojoj je, zajedno sa ostalim članicama inicijative Ne davimo Beograd, primila nagradu za “Podršku feminističkim politikama”.

    „Zahvaljujemo se organizatorima na nagradi i trudu da ukažu na važnost borbe za ženska prava, a znamo da nas ovakvi napadi i incidenti neće obeshrabriti i uplašiti, već zbližiti i ujediniti u odlučnoj zajedničkoj borbi za ravnopravno i solidarno društvo“, poručila je ova inicijativa.

    https://www.danas.rs/drustvo/napadnuta-aktivistkinja-ne-davimo-beograd-na-dodeli-nagrada-za-doprinos-feminizmu/

    • Varagić Nikola каже:

      Sergej Trifunović: Ne znam ni ko je, ni kako se zove napadač Ksenije Radovanović

      Lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović izjavio je večeras da ne zna ko je osoba koja je napala aktivistkinju incijative Ne davimo Beograd Kseniju Radovanović.

      „Ko je osoba koja je učestvovala u incidentu, ja zaista nemam pojma. Ni ko je, ni kako se zove“, rekao je Sergej Trifunović agenciji Beta povodom tvrdnji aktivistiknje Ksenije Radovanović da je osoba koja ju je fizički napala bila u društvu Sergeja Trifunovića.

      Ksenija Radovanović je u intervjuu za „Dojče vele“ rekla da je 8. marta na dodeli BeFem priznanja dobila udarac pošto je reagovala na bahato ponašanje i verbalne uvrede nepoznatog muškaraca, koji je stajao sa grupom ljudi među kojima je bio i Sergej Trifunović.

      Trifunović je kazao da ne poznaje tu osobu, da je samo stajala nedaleko od njega i bila u društvu osobe koju poznaje iz viđenja i kojoj se javio, a da incident nije ni video, jer je bio okrenut leđima, te da je samo čuo vrisak.

      „Onda su taj tip i moj poznanik izjurili napolje, a ja za njima da vidim šta se desilo. Kada sam se vratio da popijem svoje piće sa prijateljima, dočekala me je neviđena agresija njih pet, šest devojaka, koje su me vukle i izbacivale napolje tvrdivši da je moje ‘obezbeđenje’ udarilo jednu od njih“, rekao je Trifunović agenciji Beta.

      Ksenija Radovanović je za „Dojče vele“ ispričala da je muškarac udario u glavu nakon što ga je polila vodom zbog bahatog ponašanja i verbalnih uvreda.

      „On je najpre grubo prošao između drugarice i mene odgurnuvši nas. To je nešto sa čime se žene svakodnevno susreću, ali u tako divnoj večeri, u tako divnom okruženju, ja takvo ponašanje nisam očekivala. Zaista je štrčao. I ja sam ga zamolila da obrati pažnju, a on se samo nasmejao i otišao. Posle 15 minuta ja sam pogledala u pravcu grupe ljudi sa kojima je stajao, među kojima je bio i Sergej Trifunović. I kako sam se okrenula, on se meni obratio rečima šta gledaš ćorava, što je mene užasnulo. Ja sam zamucala, kako to misliš ćorava, jer imala sam naočare. On je ponovio šta je bilo, šta gledaš ćorava i već mi se uneo u facu i dosta je to pretećim glasom rekao. Ja nisam znala šta da radim, imala sam u čaši malo vode i onda sam ga polila iznad glave tom vodom, nakon čega me je udario u glavu. Naočare su mi odlete dva metra, a i ja metar“, rekla je ona.

      Navela je da je napadač pobegao nakon toga, da je ona potražila naočare bez kojih ne vidi, a da je Sergej Trifunović prvo otišao za njim, a potom se na kratko vratio da vidi šta se desilo.

      „Ja sam pokušala od njega da dobijem ime te osobe, ali on je odbio da kaže. Ja sam pozvala policiju, ali on je otišao pre nego što je policija došla“, kazala je Ksneija Radovanović.

      https://www.danas.rs/drustvo/sergej-trifunovic-ne-znam-ni-ko-je-ni-kako-se-zove-napadac-ksenije-radovanovic/

  2. Varagić Nikola каже:

    ПРВОМ ОСНОВНОМ ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ У БЕОГРАДУ

    Оштећени: Српски центар екологије, чији је пуномоћник адв. Стефан Стефановић из Ваљева;

    Оштећени подноси следећу

    КРИВИЧНУ ПРИЈАВУ

    Против:

    НН лица;
    Нађа Духачек, из организације „Центар за женске студије“, адресу прибавити службеним путем преко МУП-а ПС Београд;
    Због основане сумње да су:

    Дана 05.03.2019. године у дворишту испред Цркве светог Марка на адреси Светог Марка бб Парк Ташмајдан у Београду, урачунљиви, свесни свога дела, његових последица и желећи извршење истог, оскрнавили споменик блаженопочившег Патријарха српског господина Павла, тако што су на споменик закачили платно-“кецељу“ љубичасте боје са белим словима на којима је латиничним писмом писало „Абортус је женско право“, и тиме оштетили јавно добро скрнављењем споменика, повредили верска и национална осећања и свест и тиме су изазвали и распиривали националну и верске мржњу према оштећеним и према свим грађанима Републике Србије који је изјашњавају као православни Срби, чиме су извршили кривично дело из члана 317 став 1 у вези са ставом 2 Кривичног закона Републике Србије;

    Образложење

    Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве и српског народа од 1990. године до 2009. године.

    У народу је остао упамћен као омиљени патријарх, умерених речи и дела, те је због свог узорног и скромног понашања и продуховљености – проглашаван за светитеља још за живота.

    Дана 05.03.2019. године у дворишту испред Цркве светог Марка на адреси Светог Марка бб – Парк Ташмајдан у Београду, извршиоци овог кривичног дела, припадници разних феминистичких организација, оскрнавили су споменик блаженопочившег Патријарха српског господина Павла, тако што су на споменик закачили платно-“кецељу“ љубичасте боје са белим словима на којима је латиничним писмом писало „Абортус је женско право“.

    Једна припадница феминистичке организације „Центар за женске студије“ Нађа Духачек је у јавном говору гостовањем на Телевизији Прва, у емисији „Јутарњи програм код Јоване и Срђана“ 07.03.2019. године, јавно признала да је закачила кецељу на споменик патријарху Павлу.

    Доказ: Прибавити снимак Јутарњег програма на Телевизији Прва у емисији „Јутарњи програм код Јоване и Срђана“ 07.03.2019. године у периоду од 09,00 часова до 10,00 часова.

    Извршење овог кривичног деле је не само подложно кривичној одговорности него је и незаконито и неуставно. Наиме, супротно члану 43 Устава Републике Србије којим је прокламована Слобода мисли, савести и вероисповести, оваквим извршењем кривичног дела које се никако не може назвати слобода мисли и уверења, из разлога што подстиче верску и националну мржњу, и сходно Уставу Републике Србије таква активност се мора спречити и ограничити законом.

    А супротно Закону о јавним добрима и то члану 7 којим је прописано да се јавно добро не може уништити, оштетити или без сагласности мењати му изглед, својство или намена.

    На основу свега наведеног, сматрамо да је осумњичени извршио наведено кривично дело, те молимо тужилаштво да након спроведене истраге подигне оптужни акт, како би исто лице било оглашено кривим и кажњено по закону.

    У Београду, 7. 3. 2019. године

    Српски центар екологије, председник Жељко Стојковић

    Пуномоћник, адвокат Стефан Стефановић
    https://stanjestvari.com/2019/03/11/prijava-za-skrnavljenje/

  3. Varagić Nikola каже:

    Тиосав Пурић: Женски лик наше судбине

    Са колико предубеђења се данас упуштамо у разумевање мушко-женских односа, речито говори чињеница о готово пламтећим конфронтацијама које су уследиле након последње акције коју су феминистичке активисткиње и активисти предузели у српској престоници, скрнавећи, наивно у настојању, и вулгарно у домету, споменике наше прошлости. Суштински, људима који и даље роне испод површине савремености, међу мотивима који су трајни стожери српске културе, ове борбе, након иницијалне бурне реакције, могу деловати страно као парадигма. Наравно, ваљало би одмах скренути пажњу да скоро оглашени примери отвореног насиља над женама који су се наметнули у српској јавности, и то као насиље које се еманира кроз сексизам, као случај, морају побудити гађење и општедруштвену осуду, уз пратећу примену закона.

    У суштини, поимање мушко-женских односа као посебно категоризовани домен друштвеног, па и академског, фокуса, је код нас најпре увезено са запада, у поступку свеопште тежње за осавремењивањем материјалних оквира нашег друштва – економије и политичког поретка најпре, да би потом поболело од приближно сличних болести од којих болује схватање мушко-женских односа на западу. Када у Роману у Лондону Црњански описује енглеске војнике који добацују енглеским женама, видимо случај Строс-Кана, Монике Левински или скорашњих афера по Холивуду. Напослетку смо доспели до стереотипног односа Бебе и господина Попаре у култној серији Срећни људи. У том галиматијасу, поставља се питање докле се ради о аутентичном односу, а докле о мајмунисању запада.

    Интересантно је да у српском искуству срећемо случај да је из истог пера саткана и Коштана и Нечиста крв. У првој видимо жену која је путања до трансцеденталног разумевања живота, у његовом интензитету и дубинама. Њој није дат психолошки субјективитет на начин на који ће то бити случај у Нечистој крви, али као у Његошевој Ноћ скупља вијека, видимо жену и Месец, венчане у један непролазни мотив српске књижевности – читај „мисли“ као такве. Са друге стране, исти писац је обделао лик Софке у Нечистој крви. И док у Коштани видимо лик жене који се од Циганке, дакле са једног друштвеног дна, уздиже до метафизичког поимања Месеца тј. једног посебног поетског наднаравног живота, дотле у Нечистој крви, као роману нашег модерног реализма, видимо жену, која у колоплету социјалних и политичких превирања, укљештена између пожељног (друштвеног) и жељеног (личног), долази до пада најпре кроз сопствене поноре, да би потом тај пад био запечаћен патријархалним односима и наслеђем нашег Југа, који тек извире из вековног турског ропства. Слично ћемо видети у највећем писцу српске и балканске еманципације, у Андрићу, који кроз лик Фате Авдагине, те лик оперске певачице Марте у приповеци Жена на камену, не само да теме о еманципацији жена поставља у фокус књижевног (дакле друштвеног) интересовања, него суштински кроз женску ћуд зарања у најдубље дотицаје проматрања људске судбине у једном егзистенцијалном смислу, тиме потпуно чинећи женско виђење света и живљење у свету не само равноправним, него самосвојним.

    Знамо да је још Владета Јеротић, најављујући пропаст патријархата, говорио о томе како га ни сам није претерано ценио. И није ни чудо, јер у суштини разматрања, долазимо до тога да патријархат није одговор на онтолошке (унутрашње), него егзистенцијалне (спољашње) услове. Наравно, ако бисмо оставили по страни разумевање жене у нивоу културолошког наслеђа, Сабато нам нуди једно поприлично егзактно виђење разлога женске судбине, као посебне у западној историји, којој припадамо (иако припадамо њеној другости – другом Западу и другој Европи). Понирући у дубине историје, Сабато налази да је разлог преласка са матријархата на патријархат у суштини подстакнут променом економских односа, и да се дешава онда када је друштво са сакупљања хране, прешло на производњу хране. Не треба посебно напомињати да он овде изгледа, узима у обзир махом седелачке заједнице, које су фокусиране на производњу хране, за разлику од номадских заједница, па је зато имајући у виду оквире дугог трајања наше историје, овај пример разумевања и користан за Србе као словенско племе на балканском тлу.

    Али на страну материјалистичко схватање историје, поставља се оправдано питање, да ли је патријархат као такав, наш, био усмерен на ниподаштавање женске фигуре? У вртложним односима моћи, неретко се дешавало последњих деценија да се фигура краља Милутина, коју је још Данте помињао у својој Комедији (изгледа да је његов лик западу инспиративан), користила, дакле, ради стигматизације српске културе, као природно мушке. Узгред је то било компатибилно са балканистичким стереотипима, који су у последњем веку, сведени на стереотипе о Србима. Па се тако верује да је краљ Милутин силовао девојчицу у средњем веку, и одатле се повлаче бог-зна-какве паралеле са актуелним тренутком.

    Са становишта фактицитета је ово нетачно, али упркос томе згодно, јер би се онда могао заобићи аутентичан лик Симониде који срећемо у савременој српској поезији – конкретно у Ракићевој песми, у којој је један женски лик постављен у раван српске косовске судбине. Уосталом, однос краља Милутина и принцезе Симониде био је потпуно у складу са општом сликом брака у Европи, као дипломатског оруђа оног времена.

    Но, вратимо се на патријархалне оквире српске књижевности – читај поузданог сведочанства егзистенцијалне актуелности у историји – чије је дуго трајање неупитно уоквирило магистралне односе према друштвеним феноменима, међу којима је свакако и положај жене. Прво би ваљало истаћи, као најплеменитији, лик Бановић Страхиње, чији је однос према супрузи један од најлепших у оквирима светске баштине. Оно што је парадигматично у случају оваквог поетског исказа, јесте да је испеван у време када су по Европи жене гореле на ломачама, и то да је испеван од стране српског поробљеног сељака. Сам лик Бановић Страхиње, наравно представља изузетност, али изузетност која је утолико племенитија јер указује на императив безусловности мушког односа према жени, и то не на начин далијевски екстравагантан, него на управо онај који је испуњен вредношћу коју у коначници заједничке судбине мушкарца и жене представљају породица, дом, апсолутно заједништво. О томе говори песма довољније него било која даља елаборација.

    Други случај јесте случај Мајке Југовића. Читава српска светосавска и косовска митологија устројене су по узору на библијске параметре у оквирима православне васељене. Ако је мотив Кнежеве вечере, конституисан онако како је конституисана Тајна вечера; ако је Лоза Немањића приказивана како је приказивана Лоза Јесејева – не треба имати сумње да је мотив Мајке Југовића, чија је жртва принета на олтару српског отачаства, заправо жртва Богородице, која је остала без свог детета. Овај моменат је од кључне важности, јер ако православље прихватимо на начин на који га је Екмечић дефинисао, као окамењени четврти век, онда остајемо доследни схватању да је православље до нас донело хришћанство које је најближе оном катакомбном хришћанству, а управо је ова религија у првом реду нудила еманципацију женама и робовима, и то не унижавајући привилеговане, него нудећи смисаоно и суштинско уздизање потлаченима. Дакле то је нека врста онтолошке еманципације, која је кроз народну епику, кроз векове, нудила женама узоре, као што мора да су хватајући аутентични дах тренутка, а ослоњени на историјске мотиве, слепи гуслари призоре своје свакодневице уграђивали у своју поетику. Поетику којој су се дивили, не заборавимо, многи, од Гетеа, преко Ничеа и Достојевског, до Унамуна, у распону највиших домета европске цивилизације. Не заборавимо ни то да су Срби живели у реалности у којој је право прве брачне ноћи (iki keiyf) било реалност, што очитује једну врсту екстрема српске реалности.

    Није згорег рећи, да док се на западном делу нашег континента, девојке третирају (што услед целибата који би нужно на женску лепоту морао гледати као на искушење, делимично услед доктринарне оданости телесној чистоти) у средњем веку, готово као нешто дијаболично, али свакако натприродно, у српском искуству тај дијаболични лик нема готово ни натруха присуства. У српском искуству, народни приповедач и гуслар, спремнији је да женама једноставно припише митолошка својства, како би приказао њихову недокучиву лепоту и неразумљиво велике способности, и оне побуде које изазивају у супротном полу. Оне не само да су аутентичне, него и слободне, и ослобођене. Када је „дјевојка бржа од коња“, она није од оца и мајке, но ју је у некој мини-космогонији сама природа родила. Не заборавимо да су важни конститутивни елементи управо елементи женских ликова (Анђелија у „Диоби Јакшића“, лик виле и лик мајке у песмама о Краљевићу Марку итд.) у српској епици и лирици уопште. Ту је и лик Косовке девојке која је јунацима једино уточиште и утеха, после судбоносног краха српског битисања. То је све добро распоредио Црњански у роману који носи назив наше историјске судбине, у Сеобама, у којој лик жене бива скоро синоним за дом. Без ње, ни дом не постоји. А за народ граничара, сеобника и путујућих трговаца, нема битнијег мотива у животу, нема веће сигурности од дома, тј. жене. Црњански то уједно тематизује као њен усуд, баш као што су сеобе наш колективни усуд.

    Од Јелене Анжујске, преко царице Јелене, стижемо до монахиње Јефимије, чије дело, поред своје високе уметничке резонанце, призива и архетипски лик Одисејеве Пенелопе. Српска се култура има подичити монахињом Јефимијом, удовицом Угљеше Мрњавчевића, женом, као уметницом, већ у 14. веку. И кнегињом Милицом, као државницом. Европа је још имала да чека на Луиз Лабе и Марију Терезију…

    Мало је познато да је Први српски устанак почео опсадом Сали-аге у Руднику. Овог кабадахију, устаници су најпре одлучили да сабију у ћошак и убију, јер су његова непочинства према српским девојкама била стравична и по чувству и заиста. Убио га је лично Танаско Рајић. Карађорђе је управо са овим разлогом имао намеру да му ни под условом да се преда, не поштеди живот.

    Од Првог српског устанка и Чучук Стане, српске хероине и хетеристкиње, коју је славила не само српска песма, него и читава Грчка, па закључно са хероином каква је Милунка Савић и многим нашим женама из Народно-ослободилачке борбе, српске жене су биле неретко у рову са својим мушкарцима, преузимајући тешко бреме српског усуда. Њихов положај био је утолико тежи, јер је био оптерећен мајчинским инстинктом, који не познаје мушки хибрис у бици. Јер мајчински инстинкт чини да увек половина читавог женског бића буде тамо где су јој деца. Утолико је њихово прегалништво и херојство веће. Утолико је лепше оно сећање на далматинске жене које Црњански призива у Коментарима Итаке, које дочекују Д’Анунцијеве протофашистичке трупе, моткама. Када се жене бране, то је као да се сама земља, само далматинско море и динарски крш буне и бране. То је последња линија одбране. Ту се брани, не само историја, него и једно безвремено право на постојање.

    Изазови глобализације, до које нас историјски ход неминовно води, не нуде само западни комфор и сладострашће, него и изазове специфичног друштвеног развоја које прихватање западних светоназора са собом носи. Зато је немогуће западу да схвати Кину или Индију, као цивилизације са по милијарду припадника које имају сасвим стране цивилизацијске оквире вишемиленијумског трајања. Отуда произилази специфично исламско неразумевање са западом, које као гранично најдраматичније ескалира. Ми извесно долазимо из једне незападне историјске ауле, тачније из западне другости. Док је запад на ломачи спаљивао Јованку Орлеанку, чији је пут еманципације могао почети тек у тренутку када се обукла у витеза и почела крстити, дотле је византијска списатељица и принцеза Ана Комнина била инспирација и надахнуће највеће империје у светској историји, у чијем смо хладу и ми стасали. Остаје отворено питање колико је турског у нашем опхођењу, аутентичном према женама, имајући у виду да је турски милетски систем јасно правио разлике у обичајима, правима и обавезама који су припадали муслиманима и немуслиманима.

    Зато је прелазак на нови вид друштвених односа драматичан. Зато су Надежда Петровић, Ксенија Атанасијевић и Милена Павловић Барили логичан след и ход српске историје ка својој аутентичној модерности, колико ликови секретарица у самоуправљачким предузећима представљају гротеску те еманципације, која би свакако као глобални процес уследила и без комунизма. Али то је друга тема. Главна је тема како данас одговорити на ове изазове.

    Најпре треба евоцирати узоре. Узори за женску еманципацију, ако желимо да она буде суштинска, не могу бити пародијске псеудо личности са декадентног запада, налик породици Кардашијан. Не може нам се као модел идеалне жене нудити Мерилин Монро, јер Кенедију само фали турбан на глави, па да то евоцира онаква понижења каква су српске жене подносиле од сутона српске државности крајем 14. века, па до у освит двадесетог. Не може се нудити ни интернационалистичка формула која ће постављати право жене насупрот читавој једној традицији којој је племенит однос према жени, и женско право на самосвојство – иманентно – јер се тиме и на тај начин запада у гротеску и друштвену конфронтацију. Ми се морамо вратити нашим класичним узорима. Ако Његошева сестра Батрића, као узор за жене, са једне, а Бановић Страхиња, као узор за мушкарце у односу према женској природи, са друге стране, нису довољни свима и свакоме, као надахнуће, онда нам преостаје пластичнији пример, као образац.

    Наиме, познато је да је Карађорђе убио брата. То је опште место, које се радо користи, злонамерно, како би се указало да је Карађорђе био прек. Ипак, некако се изоставља зашто је он убио брата. На самом почетку устанка, за који смо поменули да је иницијално ескалирао када је убијен Сали-ага, познат по својим непочинствима према женама, десило се да је у жару устанка, и Карађорђев брат, Маринко ударио на образ једне девојке, чија је мајка Карађорђу пришла и питала га: „Зар се за то боримо? Да нам ћерке злостављају наши уместо Турака?!“ Карађорђе је урадио шта се мора и шта налаже правда, уз помоћ једне чврсте гране и конопца. Без џебане. Онда је, говори предање, отишао својој мајци, тј. мајци свог брата. И питао је: „Шта би ти урадила човеку који је урадио … (то и то)“. Мајка каже: „То је за вешање“. Карађорђе рече: „Погледај кроз прозор“. Тамо је видела Маринка. И врбу са које је висио натегнути конопац.

    Поглед кроз тај прозор, то је, наш, српски одговор, на нужност заштите жена, и на допуштање женама да буду не само равноправне него и самосвојне. Наравно, то решење треба да буде у складу са захтевима епохе и универзалним вредностима људске судбине и живота, али постојано колико и одговор Карађорђеве мајке на постављено питање њеног сина, а нашег вожда. Јер и као супруге (Бановић Страхиња, Чучук Стана), и као мајке (Мајка Југовића), и као сестре (Анђелија), и ослобођене конкретног односа са мушкарцима (Дјевојка бржа од коња, Надежда Петровић), жене имају не само равноправно, него по природи ствари припадајуће место у самој бити сваког поретка у било ком времену.

    Аутор је извршни директор Центра за међународне односе и културну сарадњу

    https://stanjestvari.com/2019/03/12/tiosav-puric-zenski-lik-nase-sudbine/

  4. Varagić Nikola каже:

    Iran: Advokatica za ljudska prava osuđena na 38 godina zatvora, tvrdi njen suprug

    Istaknuta iranska advokatica za ljudska prava Nasrin Sotoudeh osuđena je u Teheranu na ukupno 38 godina zatvora i 148 udaraca bičem, saopštila je njena porodica.

    Advokatica je optužena za nekoliko krivičnih dela vezanih za nacionalnu bezbednost. Ona negira da je počinila sva ta dela.

    Grupe za ljudska prava su kritikovale „šokantnu“ kaznu protiv nagrađive aktivistkinje za ljudska prava.

    Sotoudeh je poznata po tome što je zastupala žene koje su protestovale zbog nošenja marame za glavu. „Nasrin Sotoudeh je posvetila život odbrani prava žena i borbi protiv smrtne kazne,“ izjavio je Filip Luter iz Amnesti Internešnela. „Potpuno je nečuveno da je iranske vlasti kažnjavaju zbog njenog rada u oblasti ljudskih prava.“

    Suprug advokatice potvrdio je na Fejbsuku da je presuda doneta, nakoš što ga je supruga na kratko pozvala iz zatvora, saopštio je Centar za ljudska prava u Iranu. Advokat Sotoudeh je rekao da je ona optužena za širenje informacija protiv države, vređanje vrhovnog vođe Irana i špijuniranje.

    Ko je Nasrin Sotoudeh?

    Ona je bila jedna od sedmoro advokata za ljudska prava koji su uhapšeni u Iranu prošle godine.

    Pre hapšenja u junu, predstavljala je veliki broj žena uhapšenih zbog toga što su se pojavile u javnosti bez marame ili hidžaba, što je u Iranu krivično delo.

    Navodno se suočila sa devet optužbi u dva suđenja, a jedno suđenje je održano bez njenog prisustva. Zbog toga je dobila višegodišnju zatvorsku kaznu i kaznu bičevanjem.

    Sotoudeh je i bivši politički zatvorenik – bila je u zatvoru između 2010. i 2013. godine jer je bila optužena za širenje propagande i zavere protiv državne bezbednosti.

    Ona je odbacila te optužbe. Dok je bila u zatvoru, Evropski parlament nagradio ju je Saharov priznanjem za njeno zastupanje opozicionih aktivista.

    https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/iran-advokatica-za-ljudska-prava-osudjena-na-38-godina-zatvora-tvrdi-njen-suprug/

  5. Varagić Nikola каже:

    Пупин о духовном утицају Српкиња

    Говорио је Пупин и о духовном утицају који има Српкиња, описујући је онако како је представљена у српским народним песмама

    По доласку у Америку, 1874. године, Михајло Пупин није имао лак пут. Првих неколико година радио је и веома тешке послове. На фарми у Делавер Ситију често је разговарао са супругом и кћерком надзорника фарме. У једном од тих разговора он је на питање својих саговорница шта очекује од Америке, између осталог, одговорио: „Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска православна црква и мој српски језик, и ко од мене очекује да се одрекнем тих назора, то је исто као да ми одузима живот”.

    На констатацију да се од жена у Европи тражи да раде и оне тешке послове које могу само мушкарци, Пупин је одговорио да је то истина и објаснио да „најјачи и најспособнији мушкарци Европе проводе добар део свог живота на бојним пољима, или на припремама за ратовање; ово се посебно односи на српски народ. То је оно што приморава Српкиње да раде неке тешке послове које би мушкарци требало да обављају”. Говорио је Пупин и о духовном утицају који има Српкиња, описујући је онако како је представљена у српским народним песмама о Чучук Стани, жени Хајдук Вељка, која је подстицала свог херојског мужа да пре погине него да допусти знатно надмоћнијим турским снагама да пробију источну границу Србије, коју је он бранио у време српског устанка. Говорио је и о Косовки девојци, која је по цену живота дошла на Косово поље да охрабри хероје који су умирали од рана; о Јевросими, мајци Краљевића Марка, националног хероја српског народа, чији су савети били једина звезда водиља Марку кроз његов живот. Такође, говорио је Пупин и о својој мајци Олимпијади, која је хтела да он пође у свет и сазна нове ствари које није могао да види и научи у родном месту.

    Јован Поповић

    Опрема: Стање ствари

    (Политика, 12.3.2019)

    https://stanjestvari.com/2019/03/13/pupin-o-duhovnom-uticaju-srpkinja/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: