Никола Варагић: Слободни медији и независни новинари

 

Никола Варагић

 

 

Деценијама траје полемика о томе да ли постоје слободни медији и независни новинари. Идеолошки гледано, не постоје слободни и независни медији. Власници и новинари нису пали са Марса. Новинари су људи, као и сви остали – имају политичка и идеолошка уверења, неки су верници, а неки атеисти, крећу се у круговима људи који су им блиски, свако има свој укус, итд. Дакле, свако је на неки начин субјективан, свако има неки свој поглед на свет и неке вредности и у складу са тим, као новинар, извештава јавност, или као уредник и власник одлучује које вести пласира, кога ће интервјуисати и шта ће да пита. Постоје механизми како да испуните демократску форму, али да, у суштини, наметнете своје интересе и да другу страну дискредитујете.

Бесмислено је очекивати од новинара, који је приватно верник, да пише из угла атеисте. Бесмислено је очекивати да медији који промовишу традицију хвале параде поноса. Исто тако, бесмислено је очекивати да новинар, који је приватно атеиста, пише из угла верника, или да медији који промовишу ЛГБТ права, подрже протест десничара. Опозициони медији не славе режимске политичаре, нити режимски медији опозицију. Медији из САД промовишу политику и културу САД, а медији из Русије политику и културу Русије, итд.

Независни новинари раде у слободним медијима. Да ли постоје слободни медији (овде се мисли на конвенционалне медије)? Сви медији су приватни, осим јавног сервиса. Како се финансирају медији? У финансијском смислу, нема независних медија, сваки зависи од неког политичког и финансијског центра моћи. Како онда новинари који раде у таквим медијима могу да буду независни? Да ли новинари РТС-а могу да критикују режим, а да величају опозицију? Да ли новинари Пинка могу да критикују СНС, и да преносе протест опозиције или да објективно извештавају са протеста опозиције? Да ли новинари Данаса Блица и НИН-а могу објективно да извештавају о Русији, похвале Путина, а да критикују комесаре САД, ЕУ и Рингиер? Да ли новинари телевизије Н1 могу да буду објективни у спору који воде СББ и Телеком Србија? Да ли новинари Вечерњих новости и Политике смеју да истражују корупцију и криминал у врху државе или полиције?

Због тога је бесмисленa полемика да ли постоје или колико су слободни медији. Полемика треба да се води о томе колико су медији професионални и колико поштују правила и кодексе своје струке. Свако треба да има своје медије – према политичким и идеолошким уверењима – конзервативци своје, либерали своје, итд. Важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. А то значи да сваки медиј мора дати прилику и другој страни да изнесе мишљење, да не може да шири мржњу, да не може да позива на насиље, или износи неистине и нетачно извештава… То мора да важи за све приватне медије, посебно за јавне сервисе. Новинари добро знају шта је њихов посао, само је питање колико су професионални (храбри и морални).

Медије који не испуњавају стандарде и крше законе треба казнити или забранити ако су отишли предалеко, новинаре који не раде професионално треба казнити, али никог не треба нападати само зато што је субјективан (идеолошко обојен), јер нико није безличан и без историје. Поред тога, не сме се гушити критичко мишљење – неки медији ће истраживати афере које други неће, а ови други ће истраживати оне које ови први неће.

Конвенционални медији нису у кризи због појаве интернета, него зато што новинари тих медија лоше раде свој посао. Највећи произвођачи лажних вести су управо медији који то не би смели да буду. Људи су изгубили поверење у конвенционалне медије и алтернативу траже на интернету. Ко жели да буде објективно информисан, мора да прати више медија и да буде на интернету. Добро је што постоји доста медија, и што постоји интернет, када закажу конвенционални медији. У прошлом веку тога није било, постојала је само једна државна телевизија и један државни радио, неколико новина, па се то постепено ширило, тако да данас постоји доста медија. На интернету ће настати још нових медија, а они који спроводе цензуру у конвенционалним медијима покушаће да уведу цензуру на интернету.

Постоје само професионални и покварени медији. Пример поквареног медија је ТВ Пинк. У овом тренутку тешко да било који медиј у Србији, а можда и у свету, може да послужи као пример строго професионалног и етички узорног медија који објективно информише. То не значи да је сваки медиј покварен колико и ТВ Пинк, јер неки медији испуњавају неке од  професионалних стандарда, али су далеко од идеалног или савршеног.

Када нема добрих медија, или, медија који промовишу ваше вредности, треба направити такве медије. На пример, уместо што се православци жале због тога што сви српски медији промовишу неправославне вредности, они треба да се организују и створе православне медије и да се на тржишту изборе да буду најгледанији, или довољно гледани да економски буду одрживи и да својој циљној групи омогуће квалитетан садржај, усклађен са православним вредностима. Ако не постоје православци који могу да створе такве медије, ако нема довољно православаца, или православци неће да гледају такве телевизије или да читају такве новине, онда је бесмислено жалити се због тога што атеисти, либерали, левичари, муслимани, будисти… имају медије на којима промовишу своје вредности и своје интересе, а не православне. Русија је тако створила свој CNN, исто то су урадили Кина, Иран и Катар. Па сад сви људи у свету могу да гледају CNN, RT, CCTV, Al Jazeera и Press TV, па да оду на интернет и виде и неке друге изворе, онда размисле и закључе шта је истина. То је добро. Конкуренција побеђује цензуру.

Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. Не треба ограничавати број медија. Националну фреквенцију треба дати свакој приватној телевизији која испуни све законом прописане услове. Телевизије које лоше раде, или немају велику гледаност, неће опстати на тржишту. Од јавног сервиса очекује се да најобјективније информише јавност. Добро је што постоји РТС као државна телевизија, али малигна је злоупотреба и претварање РТС-а у телевизију владајуће коалиције, односно кршење закона и непоштовање правила и кодекса струке. А на ваљано уређеној медијској сцени, у првом реду од јавног сервиса, али од сваког приватног (субјективног) медија, најмање што може да се очекује јесте да њихови новинари и уредници (покушају да) и онима које не подржавају омогуће да изнесу мишљење.

Никола Варагић: Деца

Никола Варагић

 

 

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да су се и ријалитији у Србију појавили са либералдемократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстрапрофит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалитије, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фрекфенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контолишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервује таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицима и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.

Никола Варагић: Демократска држава и Православна Црква

 

Никола Варагић

 

Демократска држава је – правна држава. У правној држави, пред законом су сви грађани једнаки, постоји слобода мишљења и изражавања, држава се не меша се у приватни живот њених грађана… Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“ (Д. А. 17, 15-34). На другом месту, то му нису дозволили, или су га прогонили и тражили да се казни. Беседу неко може да прихвати, а неко да је одбаци, важно је да проповедник (сваки грађанин) има слободу да говори у јавности. Демократија није само систем друштвеног уређења, него и систем вредности. Демократске вредности су ненасилно тражење решења, култура дијалога, поштовање другачијег, слобода говора – дати сваком право да изнесе своје мишљење и да гласа поводом теме или проблема који се њега/њу лично тиче или на њега/њу (могу да) утичу. Демократије нема без правне свести.

Ако гледамо на демократију као систем вредности, у Цркви постоји демократија. У Цркви постоје плурализам мишљења, култура дијалога, правна свест, итд. У односима између духовно неискусног и духовно искусног човека, нема демократије, као што је нема између ученика и учитеља, или, између родитеља и малог детета које ништа не зна о себи и свету. Наравно, духовно искусан човек ће, код духовно неискусног човека, развијати и критичко мишљење, да би он достигао богатство расуђивања – послушност у вери (значи „одсуство расуђивања при богатству расуђивања“) и здраворазумско критичко мишљење, за живот у свету (исто то ће радити добри учитељи или родитељи који желе да деца постану зрели и одговорни људи који се покоравају Богу, а не људима). У хришћанству постоји једнакост међу људима (пред Богом су сви људи једнаки) и сваки човек поштује се као личност, постоје црквено-народни сабори… Међутим, у Цркви не може да постоји демократија. То је бесмислено тамо где је све питање знања, искуства, дара и благодати (милости Божје). Бог не доноси одлуке и законе после избора и референдума. У Цркви не може да постоји фаустовска или либерална култура, у смислу да је све дозвољено, па и чинити грех, јер се до Бога долази кроз исихазам и борбу против греха и гордости.

Хришћанин је демократа колико и било који демократа који није верник (јер има правну свест и не жели да користи насиље). У духовном смислу, хришћанин никада не може да буде демократа, попут демократа који нису хришћани, али он никада није антидемократа у световном смислу, јер бити антидемократа, значи да немаш културу дијалога и правну свест, да гушиш критичко мишљење, да користиш насиље, да стављаш себе изнад других људи, да судиш другим људима, а то није у складу ни са хришћанским вредностима. Људи који нису (искрени) верници, не могу да схвате шта значи послушност (у православљу). Можда је довољно рећи да, бити послушан Богу, и свом духовнику, не значи одбацивање здравог разума и критичког мишљења. У православној духовној заједници, све долази из слободе и свако живи у слободи. Само, ни ту слободу, они који нису православци, не могу да схвате, јер бити слободан у Богу (тј. слушати вољу Божју или имати ум Христов), није исто што и бити слободан у (нео)либералној држави, тј. бити лично слободан од свакога и свега, и радити све што желиш. Јер, шта је то што ти желиш и да ли је то заиста твоја жеља, да ли си ти објекат или субјекат када имаш такве жеље, да ли треба слушати своје тело? Или као што је учио Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“, и, „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме“.

Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. У првим хришћанским заједницама, сви су све међусобно делили, свако је добијао колико му је потребно, свако је поштован и питан, али, постојала је хијерархија – свако је имао и знао своје место и улогу у својој заједници, и зато није било анархије. Добре хијерархије нема без правих ауторитета. Када постоје прави ауторитети, не постоји закон јачег, пошто прави ауторитет не користи силу, него преображава и образује људе на унутрашњи или духовни начин, дајући другима пример својим делима, радом и жртвом за друге. Tамо где постоје такви ауторитети, постоје и људи који поштују и самовољно следе (слушају) такве ауторитете. Прави ауторитет не ствара идолопоклонике. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Правог ауторитета поштују и непријатељи. Од нехришћана не може да се очекује да поштују исти извор ауторитета, или да га признају као извор, довољно је да и хришћани и нехришћани негују универзалне људске вредности.

Постоје људи који одбацују демократске вредности, зато што мисле да оне нису у складу са хришћанским вредностима. Постоје људи који желе да забране (попут комуниста) да се чује глас Цркве у јавности, иако се јавно залажу за демократију. У Цркви никада не може да постоји демократија према мери прогресиваца, трансхуманиста или борбених атеиста. Држава не може да буде уређена само према мери „верника“ који не праве разлику између духовне и државне заједнице. Држава не може да се меша у живот Цркве и нико не може да мења Христово учење, али, верници и Црква имају право да се питају, исто колико сви остали грађани државе, за све што се тиче послова државе и права грађана, а међу тим правима су и верска права. Од верника, очекује се да имају правну свест и да поштују права људи који нису верници, или су верници неке друге вере. Од демократа-атеиста, очекује се да поштују права верника и да не спречавају Цркву да обавља мисионарску делатност у свету. Бити демократа, значи борити се за живот у слободи и за своја права, али и поштовати права других и желети да и други људи живе слободни. Исто то значи бити хришћанин, само што хришћанин, осим тога, верује у живот после смрти и моли се за спас душа свих људи и целог света, и небеско увек ставља испред земаљског.

У демократској држави, хришћани могу лакше да се баве мисионарским радом и више се поштују права верника, него у тоталитарној држави (каква је била комунистичка), у којој нема слободе говора и владавине права. Када су чврсти у вери, верници немају разлог за страх од демократизације друштва, јер то не значи да ће доћи и до демократизације вере, или, да ће православна личити на протестантску цркву. Демократизација је прилика да више људи приђе Богу и Цркви. Хришћанима је потребно да слободно проповедају. А то је могуће једино у демократској држави. Исту такву слободу, у јавном простору државе, хришћани дају нехришћанима. Свако има право да износи своје мишљење и учење своје вере (нећемо да се враћамо у Средњи век), то се данас зове слободна конкуренција. Важно је да постоје правна свест и култура дијалога, па онда, спортским речником, нека бољи победи. Хришћани не сумњају у победу, ако могу да воде полемику (попут Ап. Павла у Атини) са нехришћанима, јер они знају да је Христос изнад свих богова, или пророка, или генија. Важно је само да хришћани буду достојни Христа. Дакле, хришћанима не одговара стање у коме траје „рат свих против свих“, јер хришћани желе мир. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Демократска и правна држава, више одговора хришћанима, јер Бог „није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33). На овом свету не може да постоји савршена хришћанска држава, зато стварање хришћанске тоталитарне државе (тј. теократије), није циљ верника (који су „победили свет“). Унутрашње, драговољно и лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу (Св. Јустин Ћелијски).

Атеисти и остали нехришћани (из грађанског блока), који се представљају као демократе, морају да докажу да су то и у случају православаца. Ако су заиста демократе, прихватиће православни речник као политички коректан и поштоваће верска права православаца, и онда када су православци мањина у држави. Ако су православци већина, онда јавни морал мора да буде у складу са хришћанским моралом, православци морају то да докажу делима, или су они лицемери. А људи који се боре за нетрадиционалну породицу или права ЛГБТ заједнице, уз право да и они могу да имају децу, морају демократски да прихвате одлуку већине, која не жели да промовише нетрадиционалне породице, ако тврде да су демократе, као вољу већине, док већина мора да поштује права мањине. Ако они који се представљају као демократе, не могу да прихвате то демократски, онда нису антифашисти. Демократа је антифашиста. Антифашисти не вређају друге и другачије, не скрнаве цркве и споменике, не руше правни поредак, само зато што није све по њиховој вољи, тј. не  користе насиље само зато што су мањина у друштву. Људи који се боре за лична права и личне слободе, некада заборављају да и други људи имају лична права и личне слободе, као и то да деца нису објекти или играчке. То што већина (коју чине верници и традиционалисти) не жели културу која иде, не само против духовности, него и против биологије, против опстанка породице, или народа, или људског рода, не значи да су они фашисти. Фашисти су, пре, либераши који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут Цркве, или интелектуалаца као што су Владимир Димитријевић, Слободан Антонић…), шире мржњу према њима, желе да им „промене свест“ или да их униште. Нико не може цео свет или целу Србију да уреди према својој мери. Нико не може грађанске протесте да води према својој мери. Када си на власти и део већине, не чини опозицији и мањинама, оно што не желиш да опозиција и мањине чине теби, када они дођу на власт и постану већина. Када си на власти и део већине, поштуј опозицију и мањине онако као што желиш да опозиција и мањине поштују тебе, када они дођу на власт и постану већина.

Српска Православна Црква створила је српски народ (нацију), као заветну заједницу. „А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске силе сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“ (Жарко Видовић). Да заветна заједница није дело државе (да је хришћанство усвајано на онај унутрашњи начин), види се по томе што је српски народ опстао и остао веран Христу и Цркви када је изгубио своју државу. Наравно, све је лакше када народ има своју државу и није под окупацијом. Србија је данас држава српског народа и свих њених грађана. Србија је секуларна држава, Црква и држава функционишу одвојено. Ипак, Црква и држава никада не могу да буду потпуно одвојени, у држави у којој постоје или већину грађана чине верници, који плаћају порезе тој држави. У демократској држави, поштују се и права верника – слуша се и глас Цркве – која заступа вернике (грађане), који траже од Цркве да реагује у јавности. Држава у којој, осим православаца, живе и грађани који нису верници, и верници неке друге вере, и која је мултиетничка, мора да буде секуларна и демократска држава. Заветна заједница сабира се око Логоса, док се државна заједница сабира око система вредности и Устава и закона. У Србији, поред заветне заједнице, живе и друге заједнице и све оне заједно чине државну заједницу. Србија не може да буде држава само заветног народа, али, не може ни да не буде, све док српски народ чува Завет. Исто тако, у Србији ће се неговати традиционалне породичне вредности – такав ће бити и јавни морал, такви ће бити и медији (ако су медији огледало друштва и елите, у Србији се негује разврат), ако већину чине традиционалисти, који живе у срећним браковима, имају здраву децу, коју су добро васпитали и образовали, а која поштују своје родитеље, и када одрасту постају исто тако добри родитељи, итд.

Ако су атеисти демократе, а хришћани нису антидемократе, што се тиче уређења државне заједнице и јавног простора, а са тим у вези и дефинисања односа између Цркве и државе, између њих неће бити сукоба и насиља, него културног дијалога и компромиса, тако да не постоји ни терор већине над мањином, ни терор мањине над већином. Већину у Србији, у квантитативном смислу, чине традиционалисти, а мањину, у квалитативном смислу, чине они натпросечни. Већина мора да има своје представнике, мора да се чује и глас већине у јавности (он се чује и кроз Цркву). Ако већину чине традиционалисти, не може се већини наметати, кроз законе, медије и систем образовања, систем вредности и начин живота оне мањине која промовише нетрадиционалне породице. То није демократски, ту није ништа просвећено. Исто тако, није ни демократски, али, пре свега, није хришћански, прогонити мањине, бити насилан према другачијима, на силу терати некога да промени веру и да се асимилује и не разликовати грех од грешника. Већину, у квантитативном смислу, треба да представља мањина, у квалитативном смислу, а мањине, у квантитативном смислу, треба да представљају мањине међу њима у квалитативном смислу. Да ли, сада, постоје такви ауторитети? Ако постоје, они ће постати прави представници грађана, држава ће постати сервис грађана, а Црква више неће бити у сукобу са државом и са деловима друштва или неким мањинама. Дакле, све ће се решити хришћански и демократски.