Никола Варагић: О преговорима на ФПН и контроли квалитета

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У кафи (за кување домаће кафе) има све мање кафе. У млечним производима има све мање млека. Тамо где има млека, питање је какав је квалитет млека, у каквим се условима производи млечни производ, како се транспортује (дистрибуира), где се и како се продаје. У месним производима има све мање меса, а тамо где има меса, у питању је лоше месо, које се најчешће увози. У Србији постоје чак и мале кланице у којима се кољу угинуле животиње и онда се такво месо продаје људима. Храну је најбоље куповати од домаћина које лично познајете и знате како је спремају. Није свеједно где се и шта се купује за јело. Произвођачи виде да пада куповна моћ грађана, и да не би подизали цене, они смањују количине и спуштају квалитет производа (често се увозе јефтине и лоше сировине).

Проблем је и вода за пиће из јавних водовода. Проблематичне су и неке флаширане воде, али постоје флаширане воде које је свакако боље пити, него воду са чесме која долази из градског водовода. Воду са чесме некада (негде у Србији) не треба користити чак ни за кување хране. Воће и поврће, које се продаје у продавницама, али и на пијацама, прска се хемикалијама много више од дозвољеног. Пестициди и остале хемикалије загађују земљу, воду и ваздух. Неки мали произвођачи воћа купују лекове којима је истекао рок трајања и тиме прскају своје воће, које продају на пијацама. У воћним соковима скоро уопште нема воћа. Слично стање је и код производње алкохолних и безалкохолних пића. Вара се чак и на хлебу и пецивима у пекарама. Често се дешава да Русија забрани увоз неког воћа, млека или меса из Србије (а извозе се најквалитетнији производи или сировине у Русију). Дакле, што се тиче (контроле) квалитета хране и пића – стање је више него лоше. И после се људи питају одакле толико нових болести и болесних људи. Лоша храна и лоша пића (вода), свакако су један од главних разлога. Држава не води рачуна о здрављу грађана, не води рачуна о заштити потрошача, о квалитету и безбедности производа. А ни сами грађани.

Исто важи за остале производе, који се продају у продавницама. Познато је да детерџенте, прашкове, шампоне и слично, произвођачи са Запада (али и домаћи) производе у две класе и да оне лошијег квалитета продају у државама као што је Србија. Није боље стање ни што се тиче обуће и одеће – производи се и увози и продаје свашта, највећи ланци продавница (посебно спортске и одеће и обуће за децу) праве екстрапрофите са високим ценама или маржама. Комисија за заштиту конкуренције је нешто покушала, али је све остало исто. У Србији не постоји апсолутно никаква заштита потрошача. Какво је стање свести оних који треба да контролишу и надзиру у име државе, показује то што и запослени у државним службама и јавним предузећима, и њихови ближњи, купују и користе исте те производе. Од хране и пића до одеће и обуће, скоро све негативно утиче на здравље људи.  Грађани о томе мало воде рачуна (и увек се налазе нека оправдања и говори да не постоји избор), медији о томе углавном ћуте (као и о последицама НАТО агресије), удружења за заштиту потрошача ефикасна су колико и синдикати, лабораторије за контролу квалитета или не постоје или не раде, инспектори су немоћни или корумпирани, исто комунална милиција…

Када падне киша, одмах настају проблеми са интернетом и кабловском телевизијом. Често постоје проблеми и са мобилном телефонијом. А када се деси мало јаче невреме, нестаје и струја, настају поплаве… Физичка и правна лица (купци, клијенти или потрошачи) често имају проблем са интернетом, мобилном телефонијом, кабловском телевизијом, струјом, водом, канализацијом… и када је лепо време. То је зато што је пола инфраструктуре веома старо, а нова се лоше гради (тј. лоше се изводе радови, уграђују се лоши материјали, дуго се чека да се отклони сметња или квар, итд.). Део Србије и даље нема све прикључке, неко још увек чека на водовод и канализацију, неко на струју, неко на телефон, интернет и кабловску телевизију. Такође, чекају и на путеве, који су, тамо где постоје, у лошем стању, а тамо где су скоро изграђени, брзо пропадају, јер се лоше изводе радови, лоше одржава и много се краде. Ту инфраструктуру користе и они који је граде и воде надзор – и они возе по рупама на путу, и они остану без воде, сигнала за мобилни и интернета… Они то тако раде, иако и они и њихови ближњи користе исту инфраструктуру, удишу исти ваздух, итд.

У Србији не постоји апсолутно никакав стручни и инспекцијски надзор. Тачније, постоје инспекције и надзорна тела, али људи који то раде, не раде свој посао добро, и скоро сви примају мито, или раде приватно, али и тада то раде као што раде државни посао. Ако већ намештају послове, избегевају тендере, праве анексе уговора, зашто не раде по правилима струке, зашто се квалитетно не раде мреже и путеви, зашто не постоји контрола квалитета и надзор? Некада чак и ништа не изграде, а потроши се новац. Зашто не постоји притисак јавности (грађана, потрошача)? Оно што се ради на тендеру, грађани не могу да виде, али могу да виде квалитет изграђеног пута, или да није изграђен пут, или шта једу и пију. Све је већи проблем надзор и у грађевини – ако се овако настави само је питање времена када ће зграде и мостови почети да се руше, праве се стамбене зграде без заштите од пожара…

Директоре јавних предузећа не занима стање инфраструктуре, како се изводе радови, како се одржавају мреже, важно је само да се узму проценти. Власници приватних фирми, ако желе да се шире, морају да сарађују са јавним предузећима, они највећи дају мито јер без тога не могу да буду где јесу, али је посебан проблем то што ни власници тих приватних фирми не желе да ураде посао по свим правилима струке и поштујући пројекте и крајње кориснике, него то раде јако лоше и на тај начин стварају екстрапрофит да би имали више новца за куће, аутомобиле, летовања, љубавнице, политичке странке и рекеташе из тајне службе и полиције (док њихови радници примају мале плате). У сваком послу у Србији, тј. где год има рекета и корупције, налазе се трагови људи који раде у полицији и правосуђу. Политичари не могу сами да краду, нити могу да натерају све полицајце и судије да краду. Некада људи из полиције и правосуђа увлаче политичаре у свет криминала. Запослени у инспекцијама, у лабораторијима за контролу квалитета или у надзорним телима државних институција и јавних предузећа, никада не би могли да краду и да примају мито, да лоше раде, или да ништа не раде, када би свој посао добро радили политичари, полицајци и судије. Нижи државни службеници и функционери раде исто што и њихови шефови, или су слаби и уцењени и извршавају наређења својих шефова иако знају да то није по закону и да се тиме угрожава здравље људи. Исто важи за власнике и директоре банака. Да ли могу банкари и тајкуни да купе све политичаре, полицајце и судије, ако ови то не желе?

Посебна прича је еколошка свест. Превише грађана Србије, још увек, смеће баца на улице, у паркове, реке, језера, шуме, планине, из кола, из станова; канализација и отпадне воде из фабрика се не прерађују и тако загађене одлазе у реке, у ваздух одлазе отрови из димњака из фабрика… Грађани Србије уносе отрове у своја тела преко хране, воде и свих осталих пића, одећа и обућа су лошег квалитета и лоше утичу на здравље, удишу загађен ваздух, користе лекове и вакцине које нико не контролише, односно, потврде за храну, лекове и све остало, издају они који учествују у корупцији, итд. Не могу да се криве само они који су на власти, или раде у инспекцији, царини, полицији и правосуђу, јер у производњи и  продаји лоше или штетне робе учествују и обични грађани, и они који критикују власт и државне службе, институције и јавна предузећа. Они, као потрошачи, могу да бојкотују те производе и могу од власти да траже бољу контролу. Дакле, смеће бацају, пале гуме и праве депоније где не треба, у станове уграђују клима уређаје из којих капље вода људима на главу, паркирају возила где је забрањено и где сметају другим возачима и пешацима, и грађани који се жале како је све лоше у Србији, и они који говоре да смо луд народ и да су сви политичари исти, и чланови режимских и чланови странака опозиције, и апстиненти, и они који имају државни посао и они који раде приватно, итд. Власт се мења, али све остаје исто што се тиче квалитета хране и остале робе, нивоа (не)културе, итд. Част изузецима.

Најгоре од свега је што скоро нико не штити ни своју децу. Деци се даје храна која је лоша за здравље, облаче се са одећом и обућом лошег квалитета, уграђују се лоши материјали и постоје разни штетни уређаји свуда око нас који лоше утичу на децу, деца удишу загађен ваздух и пију загађену воду, играју се и у граду и у природи окружени смећем и отровима, преко конвенционалних медија и интернета деца се трују на посебан начин, итд. Зашто то грађани Србије раде деци? Зашто то раде сами себи и једни другима? Зашто све мора да се регулише казнама? Зашто грађани нешто не промене и без страха од закона? Или ЕУ?

Наравно, риба увек смрди од главе. Зна се чији је посао да контролише (увоз, производњу и продају хране, пића, одеће, обуће, технике…) и надзире (радове на изградњи водоводних, канализационих, електро и телекомуникационих мрежа, путева, зграда…), и чије је посао да бира и контролише и надзире, оне који контолишу и надзиру. Све док ти људи не почну својим делима да служе као пример осталим грађанима, док не почну да поштују законе и грађане и да раде своје послове како треба, неће ни грађани мењати своје навике и неће постојати ред, инфраструктура ће почети да се распада, све више грађана ће бити болесно и више људи ће умирати, а међу њима ће бити и они који су то могли да спрече, и они који то раде, и њихова деца. Истина, мало је добрих кадрова остало у државним институцијама и јавним предузећима. Већина добрих кадрова је или у пензији, или у иностранству, или међу приватницима. То је посебан проблем – како створити некорумпирану и ефикасну државну бирократију – како да се унутар државних структура створи позитивна селекција, поштују етички кодекси, правила струке, да се искорене корупција и непотизам, итд.

Пошто не постоје контрола, инспекција и надзор, што се тиче робе и радова, наравно да неће постојати ни добра контрола избора и надзор медија. Ако се свуда краде и вара, то ће да се ради и на изборима. Да ли ће о томе да се разговара на Факултету политичких наука, између представника власти, опозиције и невладиних организација? Да ли је довољно да се политичари који се ту окупљају договоре да се не краде и не вара само на изборима? Да ли ће исту такву контролу и надзор увести у свим областима, на свим нивоима у држави? За почетак, пошто се окупљају на факултету, да ли ће да реше проблем са плагијатима и да ли ће из разговора да елиминишу политичаре са купљеним дипломама и докторатима? А могли би, пошто су у преговоре на ФПН укључене и невладине организације, да реше и питање финансирања НВО сектора, како троше новац, како раде, за кога раде…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: