Никола Варагић: Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта

Никола Варагић

 

Данас је важно да имаш став и мишљење о свакој теми и да изнесеш свој став и мишљење у сваком разговору који водиш. Међутим, није важно колико ти знаш о одређеној теми, ни колико твој саговорник зна о томе – важно је да имаш став и да изнесеш своје мишљење, и да своје мишљење браниш, чак и ако имаш саговорника који зна много више од тебе.

Кад је угрожена слобода мишљења и говора, кад се неко гони због тзв. деликта мишљења, кад се гуши критика, треба бранити слободу. Ако не поштујеш самог себе, неће те други људи поштовати. Треба мислити својом главом, имати свој став и борити се за своја права и свој глас. То није спорно. Спорно је то како се обликује мишљење, тј. колико је знање и какво је искуство, пре изношења мишљења и формирања ставова. Све је више људи који „верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују“. Такве људе Ортега је назвао – „човек-маса“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним… Човек-маса верује да је савршен“.

Све је више људи који немају искуства у одређеном послу, који су површно образовани – мало кроз школу и мало више преко медија и интернета, али који често говоре „Ја мислим да то овако треба да се уради“. („Мишљења се често заснивају на неповезаним цитатима и информацијама из друге или треће руке“, видимо то и кад се износи мишљење о Хандкеу.) То је као да одете као шегрт код мајстора да учите занат од њега, и да га први дан, док вам објашњава како се то ради, прекинете са речима „Ја мислим да то овако треба да се уради“. Све више људи то ради кад се у друштву помене одређена тема, кад виде вести у медијима и на друштвеним мрежама – коментаришу као да су стручњаци, увек имају став о неком питању, итд. Најгоре је када слушате два човека или групу некопетентних људи који се препиру око неке теме, и ко је међу њима у праву, а нико ништа не зна о томе. Све је више и људи који се мешају у послове које не познају и прихватају да раде посао који не знају да раде. У власти, све је више људи који воде велике системе, а немају искуства у том послу (нису стручни и одговорни људи); све је више политичара са купљеним дипломама и докторатима. Зато је све мање правих државника, стручњака и мајстора.

Криза ауторитета постоји, јер је савремени човек убеђен да је он господар своје судбине – стално му се говори да од њега све зависи. Размаженој деци говори се да имају своја права и да не треба да слушају родитеље (старије људе). Ауторитети су постали они последњи, који су се наметнули да буду први и изнад других (закон јачег). Човек-маса (који верује да је слободан и господар своје судбине) пред њима ћути. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Прави ауторитет не шири страх и не користи силу. Али, за човека-масу, то је знак слабости и такве људе не слуша и не види (не уклапају се у његове стандарде успеха и представе о свету). Прави ауторитет није (не може да буде) популиста или аутократа.

Важно је да разликујеш праве ауторитете, од лажних. Зато је важно да разликујеш добро и зло. Злу не треба бити послушан, бити непослушан добру је зло. Човек који има исправно расуђивање, бира и слуша добро. „Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања“ (Св. Јован Лествичник). Богатство расуђивања стиче се кроз подвиг вере и тежак рад. Мишљење прво мора да се обликује. Зато, не мораш увек да имаш свој став или да износиш своје мишљење. Труди се да будеш окружен са људима од којих можеш нешто да научиш и који сами себе и људе око себе терају да дају све од себе – који кроз подвиге померају границе и стално се духовно усавршавају. Тек после више година напорног рада, духовног усавршавања, и усавршавања у одређеном послу или у струци, можеш да кажеш самом себи да нешто знаш и тада има смисла да изнесеш своје мишљење у јавности. До тада није срамота рећи „не знам“ и ћутати, када се говори о теми са којом се ниси озбиљно и темељно бавио. Није срамота, него врлина, кад слушаш праве ауторитете. Наравно, тако да не правиш идоле (да не будеш идолопоклоник), што прави ауторитет (духовник), то од тебе неће ни тражити (стварати). Сваки човек има своју јерархијску улогу и одговорност – „звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). То је и „идеја ранга“ (Иљин), пошто већина људи „није кадра ни за какав напор осим наметнутог“ (Ортега).

Више нико никог не слуша, а свако ко другачије мисли доживљава се као непријатељ. Зато се воде само бучне и вулгарне полемике (расправе). Културе дијалога нема зато што човек који тврди да је „добро све што у себи затиче“ (а затиче „готове идеје“), не жели да уложи напор да уђе у суштину тих идеја и да прво критички размисли и обликује своје мишљење (користи достигнућа цивилизације коју је наследио, али „не познаје корене начела те цивилизације“), него одмах намеће своје мишљење саговорнику (и све лично и емотивно доживљава). Ни црквени Сабори се „данас не дешавају јер су по дефиницији бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са ,агендом’ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке ,агенде’“ (Дарко Ристов Ђого).

Људи који имају особине човека-масе живе у илузији да имају своје „ја“, јер не знају шта је то „ја“ и како да се контролишу помисли. Ко прихвата рђаве помисли, распирује страсти, не чује и не види никога осим себе, а то што је он – то су помисли које му стижу и емоције и нагони тела, тј. несвесно – оно што није под његовом контролом и што га чини објектом. И сад он, који је и друштвено и биолошки детерминисан – као нечији објекат, има високо мишљење о себи и говори „Ја мислим…“, тако да намеће своје мишљење. То је најстарија људска бољка, први грех – гордост (егоизам). Ко не води дијалог са Другим, не зна колико је далеко од Логоса, од духовног знања. Исто важи за физичко знање. Човек прво мора да уложи напор, да много ради и учи, да слуша мудрије и искусније, да нађе своје место под сунцем, да извуче поуке из грешака које направи, да обликује мишљење, па ће онда знати кад да каже своје мишљење о одређеној теми, а кад да ћути. Али, чак и ако је стручњак за одређену област, а духовно неискусан и горд, онда ће он са истим ауторитетом да говори о струци или теми коју не познаје и са којом се не бави, наметаће своје мишљење зато што верује да све најбоље зна, љутиће се ако неће остали да га следе, учиниће неко зло дело…

Прво треба доћи до правог, духовног „ја“ и својевољно слушати вишу уместо ниже воље, затим ући у суштину одређеног проблема, посла или науке, па онда рећи „Ја мислим“ – да је то решење, истина, прави пут… Ја постојим кад усаглашавам своје мисли са Богом, а не кад мислим да сам мислим, пошто „ја“ никад само не мисли. Води дијалог са Богом у срцу, својом слободном вољом следи вољу Божју, све док Христос не постане лично „ја“. Ко има уши, нека слуша оне који слушају Бога, све док и они (лично) не чују Бога (и не стекну надантиномијско мишљење). Тако се ствара култура дијалога и решава криза ауторитета.

Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта и наметати своје мишљење.

Никола Варагић: Дугорочни планови

Никола Варагић

 

Немањићи су имали визију и дугорочни план, који је успешно реализован више од једног века. Устаничка Србија је имала дугорочни план, посебно кнез Милош Обреновић, који је деценијама спроводио свој план у дело. Следећи српски дугорочни план је био стварање Краљевине Југославије. Тај план је завршио исто као и та држава. Комунисти су обновили ту државу и неколико деценија реализовали су се антисрпски планови у СФР Југославији.

Распад СССР-а, Србија је дочекала без плана. Део народа је хтео да чува СФР Југославију и комунизам, а део народа је хтео повратак традицији.

Да би донео дугорочни план, прво мораш да знаш шта хоћеш, тј. мораш да имаш циљ. У српском народу не постоји консензус око циља. Одређивање циља и постизање консензуса одговорност је елите народа. Међутим, српска елита је разбијена у прошлом веку. Српску владајућу елиту чине, углавном, чланови масонских организација, страних тајних служби, црвених и црних интернационала. Народ без елите не може да се организује.

Дугорочни план дефинише крајњи циљ, а кратакорочни и средњорочни планови служе за остваривање тог циља. На пример, ако је циљ да се деци омогући здрав живот, направити план да се у вртићима и у основним и средњим школама служи само органска храна (а не смеће од хране, коју сада деци дају да једу). Такав план мора да се реализује у фазама.

Дугорочни план може да буде и ставарање еколошке државе. Краткорочни план би био да се промене закони и прописи, да се шири еколошка свест (да грађани престану да бацају смеће где стигну) и реши проблем депонија отпада и канализација. Средњорочни план би био да се реши питање највећих индустријских загађивача. Дугорочни план би био да се нађе алтернатива за производњу струје из термоелектрана (а да то не буду МХЕ због којих се уништавају реке) и угља за грејање. Затим, може да се донесе и план да све бандере за осветљење на улицама и поред путева морају да буду са соларним плочама. Тај план би се реализовао у фазама. Потребно је урадити реформу ЕПС-а, између осталог.

Затим, нико не зна шта да ради са фабрикама возила у Србији; у свету се све више користе еколошка возила. Осим тога, Србија није произвођач нафте, али има налазишта литијума и доста фабрика које производе делове и гуме за светску аутомобилску индустрију. Решење је да фабрике возила које имамо, производе еколошка возила. Држава би донела закон да од, нпр. 2029. године, сва возила која се користе за превоз путника (такси службе, градски и међуградски превоз…) и сва возила државних служби (полиција, инспекције…) морају да буду еколошка возила (та возила би куповали и грађани и приватне фирме). Потребно је и створити мрежу станица за пуњење еколошких возила, затим пружити системску подршку српским иноваторима, вратити стручњаке из дијаспоре и обезбедити радну снаге (и добре услове за рад радника) у тој индустрији. Из медија смо сазнали да су српски градови недавно били најзагађенији градови у свету. Ако би се ови планови реализовали (нашла замена за угаљ и нафту), уз чување паркова и шума, српски градови би били међу најмање загађеним у свету, народ би био здравији. (Мора да се нађе начин и да рудници литијума, као и осталих руда, не загађају животну околину.) Ако је то циљ, мора да постоји и план и да се план спроводи у дело. Такав план може да донесе само држава (власт, елита).

Стварање позитивне селекције у државним службама и ефикасне бирократије није могуће без дугорочних планова. Стање је лоше због негативне селекције, корупције и непотизма. Добри кадрови се стварају годинама, а велики системи (нпр. здравство, полиција, војска…) стварају се деценијама. Корупција у врху правосуђа, полиције и тајних служби не може да се искорени преко ноћи. То је први задатак нове српске елите. Када се победи корупција у врху државе, следећи задатак је да се искорени корупција на нижим нивоима.

За спољну политику и одбрану Косова и Метохије, потребни су дугорочни планови. Ко су наши савезници, а ко су наши непријатељи? Шта ће бити са БиХ, када се странци повуку? Како ће да се реши македонско питање? Како да се заштите права српског народа и СПЦ у Хрватској? Како да Србија не буде изолована од света и светског тржишта, када одустане од уласка у ЕУ? Како да Србија развије економску дипломатију?

И тако редом, у свим областима друштва и државе, донети планове за одбрану од поплава и гашење пожара, за градњу инфраструктуре, за реформу образовања, за развој привреде, итд. За реализацију дугорочних планова потребно је и повезати генерације, тако да нове генерације наставе по плану претходних генерација (наравно, уз неке измене због неких нових околности). Зато је важно како се спроводи смена генерације, мора да постоји план.

Изнад свега је питање идентитета, традиције и цркве, тј. какву културу желимо да чувамо и развијамо, у каквој држави желимо да живимо, ко смо ми и шта заиста хоћемо. Већина није за либерални капитализам, није ни за комунизам, данас многи критикују демократски систем, али скоро нико не жели недемократски систем, више се користи латиница него ћирилица, итд. Посебно питање је однос према Цркви. Националисти ће да бране СПЦ ако је нападају непријатељи српства и многи би живот дали за одбрану српских светиња на КиМ, али када је у питању лични однос према Цркви и свештенству, и лични однос према Богу и поштовању заповести, ту се налазе и атеисти и пагани, често и мржња према Цркви и свештеницима, неки националисти као да се радују зато што је лоше стање у Цркви. Ако мора да бира између либерализма, комунизма, фашизма и православља, националиста ће да изабере православље, али због народа и традиције, а не због вере у Христа. Можда је то добро, за почетак. Само, треба знати да Бог не воли људе који су млаки у вери (Отк. 3, 15-17). Ко има јаку веру, има јасан циљ, зна шта хоће, може да донесе дугорочне планове и да их реализује – није лењ, није песимиста и дефетиста, не продаје се и не предаје се.

Дакле, да ли је православље темељ на којем желимо да зидамо нашу културу, просвету…? Да ли желимо да чувамо СПЦ? Ако је православље то што хоћемо, онда ћемо добити нову српску елиту; елиту која има историјску, есхатолошку и правну свест, која зна шта хоће и може да донесе дугорочне планове и стратегије развоја, тј. да постави темељ за Србију 21. века. Ако у народу постоји таква воља, а у делу народу који је решен да одржи Завет она постоји, појавиће се нова елита, која ће направити и спроводити дугорочни план развоја и стварати, на истом темељу, савезе са другим народима и државама.

Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће

Никола Варагић

 

 

Зоран Ћирјаковић је добро описао „случајне Србе“ и њихов „аутошовинизам“. Међутим, да су Срби најгори људи, да је Србија најгора држава за живот, да смо изгубили рат и томе слично, мисле и националисти. Песимизам и дефетизам националиста не можемо назвати аутошовинизам, пошто националисти, за разлику од „случајних Срба“, воле свој народ и поштују традицију. Али, немају вере да ће бити боље, не знају како да буде боље и виде само оно што је негативно. Песимизам и дефетизам националиста је деструктиван, колико и аутошовинизам. Песимизам и дефетизам националиста није настао само под утицајем аутошовинизма анационалиста, који су деценијама водили државу, уређивали медије и образовали генерације националиста. Међу аутошовинистима има и бивших (разочараних) националиста, који су љубав заменили мржњом према свом народу.

Корен песимизма и дефетизма националиста је дубљи, и није резултат само психолошког и умног рата који је вођен и који се води против српског народа. Један од разлога може да буде заборав. После пар векова под окупацијом, српски народ је постао народ неписмених и сиромашних сељака. За то време, Запад је процветао – почиње индустријска револуција, људи прелазе у градове да живе, појавило се грађанско друштво. Срби обнављају државу у 19. веку, али та држава није била једна од највећих сила Европе, са великим градовима и најјачом војском у Европи, попут Србије Немањића (од краља Милутина). Српски народ је вековима био тлачен у Османском царству и у Аустроугарској. Срби су молили Истанбул и Беч. У делу српског народа формирао се робовски менталитет. И тако је остало до данас. Елита не служи народу, него странцима. Исто је стање у осталим православним народима. Као да су националисти из православних народа сагласни да су ти народи пропали, да се никад неће створити савез православних, словенских или балканских држава, итд.

Срби су заборавили ко су, колико дуго живе на овом простору и шта су били у средњем веку. Део народа је прешао међу католике, део народа међу муслимане, а православље је постало, за део оних који су остали Срби, терет који кочи напредак. Решења су тражили у идеологијама и култури западне Европе. Запад је представљен као нешто много високо и нама недостижно, у делу српског народа појавио се осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на људе и државе са Запада, и стид због православног и балканског порекла. Краљ Александар Карађорђевић који је створио, и комунисти који су обновили Југославију, нису једини кривци, они су кулминација процеса који је трајао најмање један век пре њихове појаве у историји. „Духа самопорицања“ (Мило Ломпар) и прихватања „српске кривице“, не би било да није било тог осећаја инфериорности и стида у односу на Запад, који се, истовремено, и мрзи и имитира (попут малог детета када види бољу и нову играчку код другог детета и жели да је има одмах, па је љубоморно на то дете и љути се на родитеље зато што неће или немају новац да му исту купе). Заборавља се да су Срби стари европски народ, и да нису само жртве, него и победници. Део народа уживео се у улогу жртве (губитника). Међутим, није учинињено довољно ни да се памте српске жртве. Јер, аутошовинисте не занимају српске жртве, док националисте покреће, пре свега, мржња према непријатељима и жеља за осветом (непријатељи су сви осим руског народа, али и за Русе неки националисти говоре да су нас издали, или да ће Русија пропасти).

Националисти, који су у суштини атеисти, не могу да не буду песимисти, пошто без вере у Бога постајеш нихилиста. Међу националистима, који су пагани и окултисти, већина има исти однос према светим Немањићима, као и аутошовинисти, а немају боље мишљење ни о модерној Србији и њеној будућности. Националисти, који су неофити, песимисти су зато што у свему што се дешава у свету виде „руку“ ђавола (као да у свету више нема Бога).

Удаљавањем од Бога, део српског народа се удаљио и од светосавске традиције, заборавио је ко смо и шта смо, и шта можемо да будемо, уз много рада, после одређеног времена, ако знамо шта хоћемо, имамо циљ и спроводимо дугорочни план. Део народа је прихватио као догму да је човек настао од мајмуна и да је српски народ мали и млад (варварски) народ. Националисте су обесхрабрили порази из 20. века, аутошовинистима порази су доказ да су у праву. Духовно неискусном човеку је стало до земаљске правде и награде, па пада у очај када то изостане. Националиста је убеђен да све зна и износи своје мишљење о свему, али, када види да га нико не следи, пада у депресију и шири песимизам или прави расколе. За националисту нико није довољно добар осим њега самог. Омиљене речи националисте су: „то не може“ (да успе у српском или између православних народа), јер „сви су исти“. Националиста гледа аутошовинисту који мрзи и продаје свој народ, док аутошовиниста гледа националисту који је шовиниста и учествује у корупцији и потврђује стереотипе о српском народу. Заједно шире дефетизам и бацају блато на сваког ко се издваја из масе. Истина је да у српском народу има много палих појединаца и много греха, али је српски народ и даље „небески народ“, у њему постоји „нуклеус праведних“. Треба бити реалан и остати позитиван, стабилан, без преласка из крајност у крајност. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Оно што је добро, треба подржати, а не критиковати и блатити. Националисти су често идолопоклоници који наседају на јефтини популизам, а популисти су површни националисти и лажни верници жељни славе, моћи и новца.

Националисти, за разлику од патриота, не познају суштину традиције и не чине довољно да буду достојни предака – ништа не чине од онога што чине племенити људи. Да би био достојан предака, мораш да чиниш подвиге, да постављаш себи високе норме, да се много трудиш (да читаш Свето Писмо, упознаш науку светих отаца, победиш себе и свет), трпиш и жртвујеш, да твоје речи прате дела, образован према савршеном узору – Исусу Христу, кроз бесконачно духовно усавршававање, непрекидни духовни и физички рад (подвиге). Патриоте трче маратон, а националисти после 100 метара почињу да сумњају и одустају. Што је мање националиста који су песимисти и шовинисти, биће мање и аутошовиниста. Ко није чврст у вери, лако се предаје и продаје (у невољи), постаје „човек-маса“ (Ортега), личне слабости и ограничења пројектује на друге, тражи успех и славу од света одмах и сада, јер није истрајан, вредан и стрпљив, а то није јер земаљско ставља испред небеског.

Ко верује у Бога, сећа се лика Божјег у човеку пре пада у грех, познаје свети лик Св. Саве, зна колико вреде и он лично и српски народ, нема осећај инфериорности пред било којим странцем, али ни супериорности (гордости), није песимиста, не стиди се свог порекла, на њега не утичу ни мишљења аутошовиниста и непријатељска пропаганда, ни „сујета света“, митоманија и грандоманија националиста, у победи слави Бога, у поразу не куне Бога, јер је спреман на жртву и мучење (пораз), док очекује успех и победу. У вернику, из туге рађа се радост (Јеванђеље је Радосна вест, Христос побеђује); верник не очајава, свој ум држи у аду, има веру, љубав и наду, и ужива у раду. Наше је да трчимо, све је до Бога који милује.

Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација

Никола Варагић

 

У православним народима нико не ради озбиљно на сабирању православних народа, у балканским на стварању балканског савеза, у словенским на уједињењу свих Словена. А нико не може да опстане сам, без савезника. Да ли је време да се у Србији појаве озбиљни културни и политички покрети са таквим циљевима? Србија има велику одговорност за стање на Балкану, и за стање у православном свету (посебно сада док траје сукоб између грчке и руске цркве). Србија је успорила НАТО поход ка Русији пре 20 година. Кад падне Србија, пао је цео Балкан. Од стања на Балкану, доста зависи и стање у Европи.

Сада постоји руска Евроазијска унија. О том пројекту писао сам у претходним текстовима из теоријско-идеолошког угла, где сам као полазну тачку узео Четврту политичку теорију Александра Дугина. Евроазијска унија не може да се заснива на постојеће три политичке теорије (либерализам, комунизам, фашизам) и зато се тражи нова или четврта политичка теорија. Међутим, Дугинова теорија је ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство. Према мом мишљењу, оно што може да повеже народе из наше цивилизације је хришћанство, као основа идентитета сваког народа. Зато треба створити прву, условно речено, православну и словенску идеологију (или прву, условно речено, православну политичку теорију). На крају 21. века, вероватно ће једино у нашем делу света постојати хришћанске цркве, као грађевински објекти и институције. А то може да буде само Православна Црква, као „стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15).

Игор Панарин види Београд као један од главних градова Евроазијске уније и предвидео је да ће настати Балканска конфедерација. Са тим предвиђањима Панарина, упознао сам се пре више од 8 година, и тада ми је то изгледало реално. А данас још реалније. Нека од тих предвиђања Игора Панарина су се већ обистинила. На пример, и ја мислим да је реално да Мађарска буде део Балканске конфедерације, како је назива Панарин. Прошле године сам у тексту Орбанова орбита написао: „Мађари могу да постану део словенске и православне породице… Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“. Игор Панарин је недавно за српске медије поновио: „Мађарска је једина држава ЕУ која у уставу помиње хришћанске вредности. Своју прогнозу сматрам вероватном – Београд на челу Балканске конфедерације, која може обухватити и Мађарску“.

Турска је све ближа Русији, и има све боље односе са Србијом. Ако „ишчупамо Турску из агресивног војног блока НАТО-а“, биће лакше и бошњачки део БиХ укључити у стварање „Балканске конфедерације“. Мађарска има још боље односе са Русијом. Србија и Мађарска сада имају најбоље односе у својој историји. Међутим, пошто су православни и словенски народи најбројнији на Балкану и простору источне Европе, услов свих услова за стварање „Балканске конфедерације“ и успех Евроазијске уније је саборност између православних и словенских народа. Србија не може да прави балкански савез са Мађарском и Турском, ако је у сукобу са Грчком, Бугарском и Румунијом. Евроазијска унија не може да постоји, ако су Украјина (према Панарину, Кијев треба да буде једна од четири престоница ЕА) и Русија у рату, или ако су украјинске власти у сукобу са већином православних цркава. Са друге стране, не желимо лажно братство и јединство. Hема потребе да се ствара наднација (наддржава), довољно је да створимо опште православно-словенско становиште и искрену саборност. Тек кад створимо чврст савез са православним балканским народима, ослоњен на савез са Русијом (Евроазијску унију), затим савез са Мађарском, Турском и Бошњацима из БиХ, Србије и Црне Горе, могу да се реше и албанско и хрватско питање на Балкану.

Све што је Панарин предвидео, може да се обистини и са лажним братством и јединством. Међународне околности су повољне за деловање све снажније Русије. Из Русије у Србију сутра може да стигне 10 система С-400 и 100 мигова и сухоја. Србија може да буде тако економски јака. Турска може да издржи санкције Запада. Јер, ту је и Кина. Феминизирани Запад нема шансе у сукобу са Истоком. Свет се мења, Запад ће се променити. Мађарска, Чешка, Словачка, касније и Пољска, могу постати део евроазијско-балканске уније. Елите могу да нађу међусобне интересе и да се договоре. Али, чему ће стремити те елите, у чију помоћ ће се уздати? Које вредности ће да се негују? Шта ће бити званична идеологија или виша идеја која све покреће? Какву ће културу стварати? Колико ће се поштовати права обичних грађана и малих предузетника, у односу на оне велике и моћне? Да ли ћемо да стварамо империју која ће другима да ради оно што су неке империје нама радиле?

Са друге стране, може све да крене наопако. Србија може да падне, у Русији може да се догоди револуција или да Путина наследи неко ко неће моћи да одржи садашњи раст, рат у Украјини може још дуго да траје, Казахстан може да се окрене ка Западу, у Мађарској и Турској глобалисти могу да победе традиционалисте, може да се продуби раскол између грчке и руске цркве… Можда се распадну и САД и Европска унија, а да никад не заживи озбиљно Евроазијска унија, па да крене рат свих против свих и још већи талас избеглица. Ипак, мислим да је реално да настане савез православних и словенских држава.

Суштина је да Евроазијска унија и „Балканска конфедерација“ не буду пројекти који ће се наметнути народима од стране отуђених елита, са неком својом званичном идеологијом. То би било лоше чак и када би та идеологија била православље, јер хришћанство није и не може да буде идеологија. Хришћанство је духовни свет и има систем вредности, који је темељ, или оквир, за деловање у свету. Свет је данас другачији него у првом миленијуму хришћанства, та промена мора да се уважи, али, супротно мишљењу многих, то не значи да се Црква мора либерализовати, а Христово учење прилагодити и уклопити у неку „њу ејџ“ идеологију, да би се људи лакше и брже међусобно повезали. Напротив, потребно је бити чврст у вери, Црква мора да остане „окамењена“, потребно је упознати изворно учење своје вере, и тада неће бити проблема са негативним традиционализмом, нити разлога за страх од појаве православног фундаментализма. Хришћанин има у виду Другог, зато има правну свест и прави разлику између државе и духовне заједнице. Једино искрена вера у Христа може да створи саборност, унутар сваког народа појединачно, и између народа из нашег дела света. Ако смо заиста православни (хришћани), више ће нас ценити католици из држава Вишеградске групе, и муслимани који верују у Алаха и чувају традицију. Као хришћани ћемо се односити према свима који нису хришћани (атеисти, левичари…), па ће и они, можда, више поштовати нас, и створићемо културу дијалога и доћи до консензуса.

Ако се одрекнемо православља, нема шансе да живимо у саборности и да опстанемо. Ако ипак настане евроазијско-балканска унија, без православља као темеља, значи да је стигла помоћ, али не од Бога, него од ђавола – да задобијемо свет, али да изгубимо душу.

Никола Варагић: Позитивни традиционализам

Никола Варагић

 

Када човек зна шта хоће, када има циљ, ако је вредан и истрајан, савладаће све препреке и проблеме и оствариће свој циљ. Још увек има мало слободе, или простора, на овом свету да се оствари оно што слободан и добар човек хоће или што је поставио као циљ. Што је више слободних и добрих људи који знају шта хоће и раде на остваривању својих циљева, и тај простор слободе је већи, или довољно добро брањен, а мање је дефетизма.

Људи који знају шта хоће, уређују животни простор према својим потребама и укусима и бране свој начин живота и своје вредности, не дозвољавају да оно што неће и не желе уђе у њихов простор. Српски народ није знао шта хоће, па је у његов простор ушао свако ко је хтео. Комунизам је победио фашизам, либерализам је победио комунизам. У економском смислу, Србија и остале балканске државе су колоније и служе за извлачење сировина и обезбеђивање јефтине радне снаге. Балканци никада нису могли да се сложе, нису никада знали шта тачно хоће, па Балкан припада најмање Балканцима.

Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу зато што нисмо знали шта хоћемо. Сада странци уређују наш простор. У 19. веку, српски народ је желео да негује своју светосавску традицију, али је желео и модернизацију. Православље је до средине 20. века поштовано због традиције. Сада се делом вратило то поштовање. Али, то се ради због традиције, а не због вере – у Христа. Православна Црква и свештенство представљени су као нешто што кочи напредак и што не може да понуди одговоре на изазове модерног доба. Такви одговори, тражили су се у идеологијама и култури западне Европе, касније у далекоисточним философијама. Запад се имитирао у свему. Скоро нико није покушао да на темељу православне традиције (вере) ствара ново и модерно.

Мало је православних традиционалиста који излаз не траже у „бегу у прошлост“ (такви су против промена и модернизације у било ком смислу). Највише је формално религиозних, оних који се придржавају православне традиције али либерално – само када, колико и како њима одговара. Постоје верници који не воле Цркву, и сматрају да је то превазиђено. Дакле, најмање је искрених верника који добро познају традицију и веру. А сви одговори, које траже савремени људи, налазе се у православљу, али се до њих долази једино кроз подвиг вере. Људи који учине подвиг вере живе у слободи, којом их је Христос ослободио, не дају се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1), тј. познавши Бога, не враћају се опет на слабе и рђаве стихије, којима су некада служили (Гал. 4, 9). Такви људи модернизацију спроводе у оквиру традиције и православног координатног система – остављају свој печат (печат своје генерације) и богате традицију свог народа и Цркве.

Проблем је што је таквих људи мало. Текстови који се тичу православља (теологије) нису популарни, мало више се читају само таблоиди када износе неке афере, и полемике (свађе) измеђи епископа и свештеника. Оно што је негативно, привлачи више пажњу, него оно што је позитивно и поучно (то важи и за црквену јавност). Колико људи разуме зашто је Владимир Вујић писао да треба упознати свети лик Светог Саве (а не „онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“)? Колико људи разуме зашто је Жарко Видовић истицао да је Завет монашки, а не ратнички, или, разлику између државе и духовне заједнице и која је разлика између права државе и права личности? Колико зна за разлику, коју је правио Св. Григорије Палама, између створених и нестворених енергија? Колико верника чита Свето Писмо? Већина људи зна шта неће, али не зна шта хоће. Па онда узимају од разних учења и идеологија по мало, према својим потребама, мерама и укусима (неки православци славе и ноћ вештица), а традицију свог народа и цркве посматрају кроз те идеологије или на основу туђих учења. Међутим, православну традицију и Христово учење, не могу упознати преко читања и учења, него кроз подвиг вере и живот у смиреноумљу и молитви. Важно је читати и учити, данас нико не жели да чита дуге и озбиљне текстове и књиге, па тражи инстант знање кроз кратке текстове и слике – без читања стиче се површно знање. Али, мора да се зна да „слово убија, а Дух оживљава“, јер је „посланица Христова“, написана „не мастилом него Духом живог Бога“ (2. Кор. 3; 2-6). То је много теже од читања и учења, које је неопходно.

Пошто је таквих људи (искрених верника) мало, у простору православног света, сада има свега другог више од самог православља. На пример, у православним државама не постоје православни медији, овакви текстови скоро никог не занимају, православни сајтови имају малу посету, у школама деца пре бирају грађанско васпитање, него веронауку, итд. Људи не знају како да ускладе изворно учење вере и традицију са савременим животом, не могу да нађу добре духовнике у цркви који могу да им помогну да се оријентишу у свету. Неки прихватају модернизацију на штету традиције, а неки беже у негативни традиционализам.

Али истина је да је мало оних који заиста хоће православље или хришћанство и искрено верују у Христа, па се зато налазе разна оправдања и пребацује кривица на „систем“. Када скоро сви избегавају да преузму одговорност, систем мора да буде лош – традиција ће нестати, држава ће се распасти, у Цркви ће бити раскол или ће се и Црква либерализовати, итд. Када неко не поштује ни Светог Саву због лошег свештеника Саве, са којим је имао лични конктакт, он онда никад и није хтео да буде светосавац, а тај свештеник Сава њему служи само као изговор, да може да живи као либерал, паган или да слави ноћ вештица.

Дакле, када православци заиста буду хтели православље, када то буде њихов избор, онда ће и створити православну државу и савез православних држава. Како? То ће знати онда када то буду заиста желели. Ако си православац, логично је да ћеш неговати православну традицију, да ћеш уредити државу у складу са својим вредностима, да ће постојати медији који достојно представљају православље, да ћеш стварати савез са православцима, а не са непријатељима православља, да ће православни богословски факултети ширити Радосну вест, а не дарвинизам, итд. Зашто се ради оно што није логично, тј. зашто у држави, у којој се 80% грађана на попису изјасни да су православне вероисповести, православље постоји само у траговима, питање је за духовнике, а не за психологе, или за life coach-е.

Једино од православаца зависи да ли ће православни народи и цркве постојати на крају 21. века, у каквом ће систему државног уређења живети и да ли ће настати православни савез држава (или ће у НАТО пакт ући и Русија и Србија, тј. државе које ће настати разбијањем Русије и Србије). Наравно, све од Бога зависи, али, ако православци не живе у складу са православним моралом, ако не желе да негују православне вредности, ако не желе да живе у саборности са другим члановима Цркве, и своје помесне и Саборне и Апостолске – онда ни Бог не може да помогне. Да ли су ово последња времена за православну цивилизацију?