Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

Никола Варагић

 

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре пар дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са стреће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздуха, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потреба да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентација на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је болесно да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још пар деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађивађе (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице од НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.

Никола Варагић: Да ли ће се у правосуђу десити побуна?

Никола Варагић

 

Универзитет у Београду је делимично повратио углед са донетом одлуком да се поништи докторат министра финансија. То је недовољно да се за београдски универзитет тврди да има кредибилитет, али даје наду да ће се исправити аномалије које су настајале годинама.

На државним факултетима није много боље стање, него на приватним. Постоји десетине ако не и стотине случајева, попут случаја доктората министра финансија и афере „Индекс“. Прво треба средити државне универзитете, што се тиче увођења стандарда и борбе против корупције. Сигуран сам да ће се већина приватних факултета угасити оног тренутка када држава реши да казни сваког ко продаје и купује испите и дипломе. После тога, могу да настану нови приватни универзитети, али са највишим научним и етичким стандардима и великим бројем донатора, који ће давати стипендије најбољим студентима.

У правосуђу нема ничег сличног. Запослени у правосуђу никад нису показали независност у свом раду. Зато се министар финансија жалио суду због одлуке Универзитета у Београду да поништи његов докторат стечен на ФОН-у.

Да ли ће икада српско правосуђе показати независност и етичност у свом раду? Да ли ће решити бар један озбиљан случај, као што је то урадио београдски универзитет у случају министра финансија? И да ли заиста могу да буду независни у свом раду, не само што се тиче утицаја режима или власти, него и опозиције и страних амбасада? Јер, да ли је судија независан ако се побуни против власти, тако што ће прихватити заштиту неке јаче силе, која ће када дође на власт, радити исто што и претходна власт, и омогућити том судији да буде на вишем положају и веће привилегије? (То је тест и за Универзитет у Београду.)

Заменик републичког тужиоца Горан Илић недавно је као „велики проблем истакао однос грађана према независним институцијама“, тј. као суштински проблем то да у Србији „не постоје ни елементарне претпоставке да уназад неколико година и данас“ да држава „може да гони некога ко је повезан са овом или неком другом влашћу… и кад бих могао да утичем на некога – мењао бих српско друштво!“. Заменик републичког тужиоца Горан Илић велики проблем види у односу грађана према правосуђу, а изгледа да не види велики проблем у раду запослених у правосуђу; он би да мења цело друштво само да се не мењају тужиоци и судије. Према мом мишљењу, у овом тренутку највећи проблем је рад (тачније, нерад) републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. Госпођа Доловац треба да служи као пример како републички јавни тужилац не треба да ради, тј. да се више никад не догоди да у српском правосуђу неко као што је она обавља ту функцију (после 10 година проведених на тој функцији, грађани Србије не знају да постоји, или како се зове, републички јавни тужилац, зато што Загорка Доловац буквално ништа није радила у држави у којој цветају криминал и корупција). Да ли то смета заменику републичког тужиоца Горану Илићу? Шта је већи проблем, рад правосуђа или шта грађани мисле о правосуђу? Зашто то мисле?

Изгледа као да то смета једино судији Апелационог суда Миодрагу Мајићу. Судија Мајић је у децембру изјавио да ће се „у правосуђу десити побуна“? Судија Миодраг Мајић је тада истакао да се „прибојава се да ће то захтевати лична херојства. Јер, да би се на било који начин извршио покушај промене власти, мислим да ће морати да се појави, пре или касније, једно, двоје, троје, које ће да кажу: Доста је, ја ово више нећу да трпим. Не могу очекивати да ће неки тужилац да искочи и сам поведе нешто од ових предмета Kрушик, Савамала… то је бесмислено јер постоји неко ко је изнад и има могућност да то формално заустави. Нама је потребан неко ко ће рећи: Ја сам заустављен у овом, ко ће рећи мени није омогућено да ово урадим, који ће изаћи и рећи да је намештен други уместо њега зато што се у тог другог има поверење… И зато се враћам на оно што сам рекао пре пар година (због чега сам развлачен у таблоидима), да ће се у правосуђу десити побуна… Мораће да крену жртве и неће се ово десити тако што ће сви очувати посао у тужилаштву и у суду. Нешто ће морати да се промени у систему ако уопште размишљамо о томе да једнога дана добијемо не независно тужилаштво (велике су то речи), али макар нешто мало боље од ове потпуне блокада коју имамо“. Крајем децембра, судија Мајић је изјавио да је „чињеница да све већи број грађана, схватајући да не може да оствари неке ствари преко институција, разумејући их као блокиране, размишља да преузме правду у своје руке“. Да се не догоди да грађани преузму правду у своје руке, морају хитно да се догоде промене у правосуђу. Траже се они који ће изаћи и рећи „мени није омогућено да ово урадим“, тј. спремни да се жртвују, а не они који са стране то гледају и говоре да су такви потребни и чекају да неко други дигне побуну и започне промене. Да ли постоје такви у правосуђу?

Ако се то догоди, много људи ће изгубити посао у тужилаштву и суду. Ко је и како радио, најбоље знају тужиоци и судије, јер не задржавају се неки предмети само зато што је неки политичар назвао телефоном неког судију или тужиоца, него зато што и судије и тужиоци то раде због личних интереса. Са друге стране, ако је стање у правосуђу боље него што ја или већина грађана мисли, онда, зашто је проблем да неки тужилац искочи и поведе неки велики предмет, зар неће на његовој страни да буде већина тужилаца и судије? Како може да буде смењен ако су колеге уз њега, тј. ако колеге неће да га смене или неће да преузму његов предмет? Да ли је то најбољи начин да се промени друштво, тј. однос грађана према правосуђу и законима?

Да ли су судије и тужиоци највеће кукавице у држави? Нека поштене судије, ако их има, иступе храбро и спремни на жртву, као новинар (и бивши полицајац) Милан Јовановић, или радник Крушика Александар Обрадовић, па ће видети колику ће подршку грађана имати. Али, они то не показују ни у малим случајевима који не занимају највишу извршну власт. Дакле, никад нису показали храброст („лично херојство“). Поред тога, за разлику од обичних грађана и усамљених појединаца, судије и тужиоци, ако су сложни, могу лако да се одбране, и да нико од њих не поднесе ни приближно тако велику жртву, као кад се неки обични грађанин нађе на мети система или државе (неке гране власти, између осталог, и на мети корумпираних судија и тужиоца који делују као организоване криминалне групе).

За почетак, ако је случај убиства судије Небојше Симеуновића, вашег колеге чији предмет 8 година стоји у вашим фиокама, превише тежак, као и случајеви спорних приватизација, решите неки мањи случај, попут случаја „Контраст“. Да ли ће се судија Мајић и тужилац Илић огласити због случаја „Контраст“? Шта ће урадити поводом тужбе родитеља против запослених у правосуђу? Погледајте шта кажу родитељи погинуле деце о раду правосуђа, па сами просудите да ли је већи проблем у друштву (грађанима) или у (не)раду запослених у правосуђу и полицији. Оваквих примера има превише, ово је само један од њих:

Конференција за медије удружења грађана „Истина – Тамарини закони“:

https://www.youtube.com/watch?v=tsGq6izJ4JE&t=514s

 

Никола Варагић: Живот

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.

Никола Варагић: Криминализација полицијске државе

Никола Варагић

 

Нису сви људи добри, не постоје безгрешни или савршени људи, али нису ни зли. Већина грађана не учини велико зло или велику неправду у току свог живота. Већину чине добри и поштени људи, који воде нормалне животе, поштују законе, плаћају порезе, имају чисту савест, и ако су правили неке преступе, то је углавном било док су били деца или млади и неискусни, или, кад на ситно варају, да би преживели, државу која их вара и која им чини неправду (што је више грађанска непослушност и то је легитимно). Такви људи живе у здравим породицама или стварају здраве породице, то су добре комшије, добри радници и послодавци, добри службеници, то су непознати људи који вам се нађу у невољи…

Држава има органе који служе за одржавање реда и поретка у држави и не сме да третира грађане као криминалце. Међутим, држава, односно, власт која заступа грађане и они који спроводе одлуке власти и чувају ред и поредак, попут полицајаца, тужиоца и судија, често не праве разлику између поштених грађана (који нису прекршили закон) и криминалаца, па се сваком грађанину обраћају као да је криминалац или осумњичен за криминал. Ако се неко побуни, копају по његовој прошлости, тј. траже било какво дело да докажу да је тај грађанин криминалац (или, саобраћајни полицајац ће да тражи да ли је на кутији за хитну помоћ истекао рок да би вам написао казну, итд.). Ако се ради о високој политици, и ништа лоше не могу да вам нађу, измислиће неко дело, послаће вас на суд, а у таблоидима ће вам пресудити. Дакле, они у сваком човеку прво траже или гледају оно што је најгоре у њему, и желе да му науде и угрозе егзистенцију ако се у потпуности не повинује. Друштво намерно криминализују и онда сиромашни грађани чине ситне преступе да би преживели, а власт то користи да их уцењује или прави од њих криминалце, ако се буне због неправде.

Правна свест, како је подсећао Жарко Видовић, у човеку гледа оно што је најбоље у њему. То је хришћански поглед на човека – човек је створен добар, према лику Божјем. У сваком човеку је након пада (и највећи грешник може да се покаје) сачуван лик Божји. Међутим, дужност хришћана је и да избаце зле људе из своје заједнице. Да ли државни функционери и службеници имају правну свест, колико је Србија правна држава? Колико има хришћана (савесних, одговорних људи) међу државним службеницима? Зашто државни службеници поштене, обичне људе третирају као криминалце? Зашто праве криминалце не избацују из својих редова, тј. зашто их не шаљу на суд и у затвор? Зашто називају криминалцима оне који указују на криминал у држави? Одакле толико криминала у полицијској држави?

Недавно сам гледао интервју са новинарем (и бившим полицајцем) Миланом Јовановићем. У том интервјуу Јовановић је отворено говорио о криминалцима који раде у полицији и о крађи кола у Србији. То је радио начелник полиције задужен за сектор моторних возила. Јовановић је због тога имао проблема са колегама из полиције. Али се ништа не предузима против криминалаца у полицији. Зато је стање све горе. Уместо једног Аркана или једног Легије, сада имамо стотине малих аркана и легија који раде шта хоће. Недавно је заменик начелника Службе за борбу против организованог криминала на улици пребио угоститеља (обичног грађанина), пред његовом супругом, без разлога. То није понашање полицајаца, него криминалаца (мафијаша) и окупатора (дахија).

Са друге стране, полицајци и судије послали су у затвор баку, стару 91. годину, због тога што је прешла улицу ван пешачког прелаза. Дакле, тих полицајаца и судија нигде нема кад је у питању случај украдених беба, кад приватни извршитељи избацују људе из кућа, да не помињемо преваре банака, фармацеутску мафију, приватизацију, нерешена убиства, итд. Ако полиција и правосуђе не реагује и не победи најопасније криминалне групе у држави, онда полиција и правосуђе не постоје. (Србији као узор може да служи и Словачка, која је брзо решила случај убијеног новинара.) Заиста је бесмислено да постоје само да би писали казне и слали у затворе обичне грађане због ситних прекршаја. Мало је племенитих људи (људи који немају „синдром бициклисте“) у полицији и правосуђу. Неки полицајци, судије, тужиоци и остали државни службеници више крше законе и нарушавају ред и поредак, него већина грађана, односно, више него и неки криминалци. Плаше се политичара, плаше се мафијаша, њима су дозволили да раде шта хоће, само се не плаше грађана, зато грађани морају да се казне за најмањи прекршај. Нигде чојства међу њима. А јунаштво без чојства није јунаштво, него насиље, варваризам, тоталитаризам, терор државе.

То значи да полицајци и судије тренутно немају морални кредибилитет ни да се са висине обраћају правим криминалцима, а посебно је безобразно да се према поштеним грађанима односе као према криминалцима. Зато грађани више неће да ћуте. Свима препоручујем да погледају конференцију за медије коју су организовали родитељи деце која су погинула (или убијена) у дискотеци „Контраст“ у Новом Саду. Родитељи не штеде речи на рачун тужилаца и инспектора и крећу у жестоку борбу против тужилаца и инспектора. Грађани почињу да се боре за своја права, без страха од функционера и службеника државе. То је побуна против зла – буди се добро у људима, добро у обичним грађанима. Не буне се само они који се буне да се нико не буни, јер они не виде да се сви буне или буде. Подржи оне који се већ боре, покрени своју, локалну борбу, учини нешто према својим могућностима. Само, прво победи зло у самом себи, да не постанеш исти као они против којих се бориш.

Зато што се више плаше људи (јачих од себе), уместо Бога, или зато што се не плаше Бога, а плаше људе (обичне грађане, немоћне, слабије од себе), велике су шансе да ће се у паклу наћи више полицајаца, тужилаца и судија, него робијаша и криминалаца које су послали у затворе. Али, није наше да судимо, или да дајемо милост. Обични људи су и полицајци и судије, и сви остали државни службеници које критикујемо, јер желимо ефикасну државу, бољу бирократију, мање корупције, а више правде. Међу њима има добрих људи и правих професионалаца. Тражите и у њима прво оно што је најбоље, а не најгоре, разликујте грех од грешника и никога немојте да мрзите. Али, тражите и правду, борите се за своја права. Ако се појаве здраве снаге у полицији, правосуђу и осталим државним органима, наша дужност је да подржимо те људе, али, док се не појаве такве снаге, наша дужност је да их критикујемо и да тражимо више храбрости, поштења и здравог разума у њиховом раду.

Људи који у себи виде само добро, а у другим људима само зло, не виде зло у себи. Власт, коју чине лоши људи, није дата од Бога. Бог је створио човека доброг, да чини добра дела. Већина људи труди се да тако живи. Али не и већина функционера и службеника државе. Они су били бољи људи, док су били обични људи, тј. пре доласка на власт. Власт квари све људе, осим припаднике више класе људи. Све је више племенитих људи који улазе у политику и то је добро – Србија ће бити и мање полицијска и мање мафијашка држава, тј. држава ће бити сервис грађана и одлучна у борби против криминала и корупције.