Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.

Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

• Ел мундо: Влада отима имовину СПЦ како би је поклонила црногорском Цезару
• Немачки јавни сервис АРД: У литијама и они незадовољни „системом Ђукановић“
• Christianity today: Закон је ,,тројански коњ“ којим би да отму највриједнију имовину на обали Јадрана
• Шпигл: Милови трикови
• Гордон Н. Бардош: Тридесетогодишња ауторитарна клептократија Мила Ђукановића убија државу

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана…

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење…

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.

Никола Варагић: Ауторитет

Никола Варагић

 

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет. Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро и зло. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењма’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“. Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.

Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 

Никола Варагић: Одбранимо РТС

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.

Никола Варагић: Телеком Србија и SBB

Никола Варагић

 

Сукоб између државног предузећа Телеком Србија (које послује по закону о привредним друштвима, као акционарско друштво – већински власник са више од 50% акција је држава Србија) и приватне компаније SBB (која је била домаће предузеће, а сада је у власништву ККR, приватног фонда из САД, и EBRD, финансијске институције ЕУ, и послује у оквиру United Group, у чијем власништву је и телевизија N1), траје практично од оснивања SBB-а.

После 2000. године држава није донела дугорочну стратегију за развој телекомуникација у Србији. Са једне стране, постојала је жеља да Телеком Србија задржи монопол, а са друге стране, постојала је жеља да се уведе и конкуренција. У мобилној телефонији, на крају су се појавила још два велика приватна мобилна оператора. Развој кабловских оператера или провајдера за интернет и телевизију није био добро уређен и испланиран, него се дешавао стихијски, тако што је свако гледао само своје интересе у том тренутку, а нико како да се на општем нивоу развијају и Телеком Србија и телекомуникације (а без ширења кабловске мреже нема развоја информатике или дигитализације) у Србији. После 2000. године, свака влада Србије имала је у плану и најављивала је продају предузећа Телеком Србија, иако је од страних сувласника откупљен њихов удео. Због отпора јавности, мале цене или лошег стања на тржишту, до приватизације никад није дошло.

Компанија Телеком Србија је касно почела да претвара мрежу фиксне телефоније у мрежу за дистрибуцију интернета и телевизије кабловским путем. Сви знамо да су се годинама сва јавна или државна предузећа уништавала, да би их кроз приватизацију неко купио за мале паре. Сигурно је постојао такав план и за Телеком. За то време, приватне фирме су скоро у потпуности заузеле то тржиште, и SBB је био скоро монополиста. SBB се развијао упркос опструкцијама државе, што је подразумевало да своју мрежу шири и без потребних дозвола. Са једне стране, (тада мала) фирма SBB је имала право да се развија, али је имала и опструкције и заштиту од стране власти. Са друге стране, компанија Телеком Србија је имала право да се развија, али је и она имала и опструкције и заштиту од стране власти. И то је тако трајало дуже од 10 година. SBB је на помало дивљи начин изградио своју мрежу каблова и стекао велики број корисника, а Телеком Србија већ пар година мења бакарне каблове са оптичким кабловима и стиче све више претплатника за интернет и кабловску телевизију, купује све мање провајдере и телевизије. Сада и Телеком Србија и SBB (United Group) имају своје мреже каблова и своје медије и деле тржиште, јер имају по 50% удела на тржишту кабловских оператера. И као скоро једнаки по снази улазе у отворени сукоб.

Највећи кривац за ово стање је држава тј. политичари који су после 2000. године водили министарство за телекомуникације и стручна јавност. На пример, у неким државама једна компанија не може да буде и дистрибутер и произвођач садржаја или власник телевизије. То је могло тако и у Србији да се уреди, те сада не бисмо дошли у сиутуацију да и SBB и Телеком Србија имају и своју кабловску мрежу и своје телевизије, па могу да одлучују да ли ће телевизије које су у власништву конкуренције пуштати у своју мрежу. Мислим да би било боље да се то раздвоји, и да дистрибутер не може да буде власник телевизије нити да забрани било којој телевизији да се њен програм дистрибуира до крајњих корисника, ако та телевизија има све дозволе и послује у складу са законима државе.

Сада неке независне телевизије попут Слободне телевизије не могу да уђу ни у мрежу коју је изградио SBB, ни у мрежу која је у власништву Телекома Србија. SBB телевизији Храм не дозвољава улазак у мрежу, а Телеком Србија не жели телевизију N1 у својој мрежи. Да ли ће нека телевизија да се дистрибуира кабловским путем не сме да зависи од власника тих каблова или дистрибутера. Ако нисте члан неког од та два клана, не можете ништа да радите у Србији. Осим ако нисте власник телевизије Пинк. Једино тој телевизији не праве проблеме ни SBB ни Телеком Србија. РТС је, као и Телеком Србија, у сукобу са SBB-ом.

Сукоб између компанија Телеком Србија и SBB одвија се на два нивоа. Један је пословни ниво (борба за тржиште или што већи број корисника). Други је политички ниво (због тога што ове компаније контролишу одређене медије). Иза државне компаније Телеком Србија стоји власт, а власт је у рукама Српске напредне странке, тј. Вучића. Оснивач компаније SBB и телевизија N1 подржавају опозицију, а од странака опозиције ту телевизију највише подржава странка Драгана Ђиласа. N1 је филијала CNN-a, а Телеком Србија има уговор са Euro news-ом. У оквиру United Group постоје и друге телевизије, а и Телеком Србија сада има своје телевизије, док је власт, кроз куповине неких провајдера и телевизија, ставила под контролу и телевизије Прва и 02. Резултат тога је да пола Србије гледа телевизије које подржавају власт, а пола Србије не може да гледа телевизије које подржавају опозицију. То није добро за развој демократије и конкуренције. То што цела Србија може да гледа, и што пола Србије гледа телевизију Пинк, није добро због културе и здравља, посебно деце.

У сукобу између компанија Телеком Србија и SBB, тешко је бити на било чијој страни. И једни и други играју прљаво. И ова власт злоупотребљава државне ресурсе због приватних интереса, а конзорцијум из САД и ЕУ који стоји иза компаније SBB показује још једном да је велика разлика између теорије и праксе код заговорника либерализма. Зашто SBB не пушта у своју мрежу и телевизију Храм (оснивач је СПЦ) и Слободну телевизију и зашто N1 подржава само онај део интелектуалне и културне елите који подржава улазак у ЕУ, а међу којима многи желе да се Србија одрекне Косова и Метохије? Са друге стране, зашто јавност нема увид у пословање државне компаније Телеком Србија, зашто је за аквизиције малих провајдера Телеком Србија дао толико новца? Зашто на РТС-у нема опозиције?

Власт нема план развоја компаније Телеком Србија и телекомуникација у Србији, а такав план, колико видимо, нема ни опозиција. Да ли је план опозиције да се уништи Телеком Србија, па да SBB постане монополиста? Колико год да сам против ове власти, не могу да подржим у томе опозицију. Пошто ова власт гуши слободне медије и слободно тржиште, у одређеној мери подржавам компанију SBB и телевизију N1. Лично нисам погођен овим сукобом, јер не гледам телевизије. Нека свака политичка или идеолошка страна има своје медије, тј. нека свако има своју телевизију. (О томе сам писао у тексту Слободни медији и независни новинари. Једино РТС мора да буде објективан.) Суштина је да свака телевизија ради у складу са кодексом новинара и да буде доступна свим корисницима (грађанима), а они нека одлуче коју ће телевизију да гледају – о томе не смеју да одлучују компаније које граде или поседују жичне и бежичне мреже (то су сада само Телеком Србија и SBB). Mора да се донесе план да ли ће једна, две, три или више компаније да буду дистрибутери или провајдери и мора да се размисли да ли је добро да те компаније буду и власници медија. Ако је за сада то решење, морају да се донесу јасна правила и за Телеком Србија и за SBB.

Никола Варагић: Црна Гора црног Мила

Никола Варагић

 

У септембру 2019. године, патријарх Иринеј посетио је Црну Гору и тада је изјавио да је уверен како ће председник Црне Горе Мило Ђукановић повући признавање „лажне државе Косово, те да ће се вратити правим вредностима“, и да га је „Ђукановић поздравио преко митрополита Амфилохија и да му је било жао што не може да присуствује, јер је спречен“. Само пар месеци касније, Ђукановић је одлучио да уништи СПЦ у Црној Гори. Његов циљ је стварање државне црногорске православне цркве. Атеисти стварају цркву! У децембру, пар месеци након што је (преко митрополита) примио поздрав од Ђукановића, патријарх Иринеј позвао је власт у Црној Гори „да престану са бруталним терором над СПЦ“.

Српски народ у Црној Гори је остао уз српску цркву и подржава СПЦ у спору са државом, али и многи припадници других етничких и верских заједница пружили су подршку СПЦ и осуђују диктатора Ђукановића. Српски народ у Србији и Републици Српској подржава СПЦ у Црној Гори, без обзира на све проблеме у СПЦ и полемике владика. Непријатељи су вероватно мислили да је српски народ толико сломљен и подељен, да неће бити у стању да пружи отпор и да се неће окупити око Цркве, чак ни када се удари на највеће светиње српског народа и српске цркве. И наравно, преварили су се као много пута у историји.

За режим Мила Ђукановића, српски народ, са СПЦ, је непријатељ и жели да их уништи. Мило Ђукановић је од југословенског комунисте, преко српског националисте, стигао до црногорског фашисте. Једино није био искрен као српски националиста, јер себе налази у тоталитарним идеологијама. Да ли је патријарх СПЦ сада схватио са ким има посла? Као да је то сада јасно грађанима Црне Горе који желе да Црна Гора буде суверена држава, али нормална, правна држава, а не мафијашка држава. Протести грађана у Црној Гори настали су због напада режима на СПЦ, али, показали су да је већини грађана Црне Горе доста власти Мила Ђукановића. Грађани се сада осећају слободни да кажу шта мисле и да нешто ураде. До сада су били подељени, али их је сада одбрана СПЦ све ујединила.

Режим у Србији и режим у Црној Гори повезује доста заједничких, пре свега, приватних, интереса. Да ли због тога председник Србије Александар Вучић не жели да улази у сукоб са председником Црне Горе Милом Ђукановићем? Јавно, а због спорног закона, Вучић и Ђукановић се „слажу да се не слажу“, и желе да остану у добрим односима, јер их повезују приватни интереси и одређене структуре моћи. Пошто се Ђукановић никада неће „вратити правим вредностима“, за Вучића је ова позиција неодржива. Да ли патријарх Иринеј верује да ће се Вучић борити „као лав“ и за права СПЦ и српског народа у Црној Гори, као што верује да се он „као лав“ бори за КиМ? Да ли се Вучић „као лав“ бори и против криминала, корупције, непотизма, лоше бирократије, партократије, за интересе домаће привреде, да се људима из расејања омогући да гласају? Да ли је то правило – да се онај који води Србију, „као лав“ може борити само за КиМ, али не и за остатак Србије (за привреду, културу…), или, само за Србију без КиМ и без дијаспоре?

Знамо да ће ког год да је председник Србије бити оптужен за великосрпску хегемонију ако штити права и брани од прогона српски народ на простору бивше Југославије. Због тога Вучић не жели сукоб ни са потписницима Апела 88 и евроатлантским структурама. И због тога је добро то што су протести у Црној Гори – предвођени духовницима СПЦ – мирни и ненасилни. Такви треба да остану. Грађанска напослушност је најбољи начин да се сруши режим у Црној Гори. Црногорском режиму треба затворити сва врата у Београду.

Поред Вучића, ни Милорад Додик не жели сукоб са Милом Ђукановићем. Милорад Додик иде путем Мила Ђукановића, а њиховим путем жели да иде и Вучић. Циљ сваког од њих је остати на власти до краја живота. У томе им помаже заједнички сарадник Беба Поповић. Додик сада покушава да убеди опозицију да не уводи БиХ у НАТО. Што је Миле ближи Милу, то је мање убедљив да не уводи БиХ, тј. Републику Српску, у НАТО. Исто важи за Вучића. Међутим, остаје питање да ли је довољно да Вучић и Додик нападну Ђукановића и да постану највећи националисти, па да се занемари оно што је лоше у њиховој власти? Зашто скоро сви грађани Србије и Републике Српске желе да се преселе у неку развијену државу? Грађанима Црне Горе неће се живот променити на боље ако Ђукановић повуче спорни закон или ако изведе Црну Гору из НАТО пакта. Режимима у Србији и Републици Српској не одговара да падне режим у Црној Гори и да победе демократске (и просрпске) снаге. Ђукановић, Додик и Вучић желе да владају као деспоти, у својим деспотијама, и да се договарају са странцима око поделе послова. У Црној Гори промене нису могуће ако је опозиција слаба и Црна Гора нема подршку Србије и Републике Српске и неких моћних држава. Да би Црној Гори пружила такву подршку, Србија мора да буде слободна и јака држава, али и стање у СПЦ мора да буде боље, јер видимо да је то једина институција око које се сабира народ. Ако СПЦ буде на нивоу, таква саборност може да се постигне и у српском народу у Србији, и у Републици Српској и између свих Срба у матици и расејању.

Опозиција је слаба и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији. СПЦ се бори само за своја права и не може да се бави политиком, то није посао за свештенике и епископе. То је посао за политичаре, вернике СПЦ или мирјане који живе у свету. Промене су потребне у целом региону. У свим државама бивше Југославије владају исте структуре као и пре 20 или 30 година. Целом Балкану је потребно више демократије и владавине права (под тим се подразумева и слобода вероисповести), бржи и већи развој привреде, боља саобраћајна инфраструктура, итд. Балкан је окупиран и подељен од стране великих сила. Те промене могу да крену из Београда. Београд је главни град свих Срба у свету и зато у Београду на власти не смеју да буду они који спроводе антисрпску политику. Али не сме да се дозволи ни да то буде нека ултранационалистичка политика. Рећи истину о Ђукановићу и његовом режиму, није национализам и мешање у политику друге државе. За своја права треба да се боримо на демократски и хришћански начин, тако да било ко, ко у региону или у свету оптужи Београд да шири тзв. великосрпску хегемонију, изгледа као шарлатан и лажов. У Београду се не брани само Српство (права и интереси српског народа и СПЦ у Србији и региону), у Београду се бране и идеје демократије, правне државе, мултикулурализма, као и тековине антифашизма и антимперијализма у Србији и региону. И јунаштво и чојство! Верујем да ће се здраве политичке снаге појавити, прво у Београду, затим у региону.

Режим Мила Ђукановића је готов, ако је српски народ јединствен, како у Црној Гори тако и на општем нивоу. Црна Гора је независна држава, али и стара српска земља. Поред СПЦ, треба нам и световна институција саборности српског народа, или, политичко тело које би било симбол политичког јединства и предвођено човеком који има највећи ауторитет у   народу, а који би био први међу једнакима – око којих ће се окупити Срби из свих држава.