Никола Варагић: Светозар, Слободан, Коча, Ратко и ми

_VUK4424

Никола Варагић

 

Недавно се дигла велика прашина у православно-патриотској јавности због текста проф. Слободана Антонића „Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Највише критика на рачун проф. Антонића је ишло због помињања Ратка Младића у овом контексту: „А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем. И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив. Не, немојте ми само рећи да то није исто… Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде. Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго“.

Дакле, „не може Ратко бити херој, а Коча злочинац“, или „не може Коча бити херој, а Ратко злочинац“. Можда су, истовремено, „и једно и друго“ – написао је проф. Антонић. Чини ми се да су ове реченице највише погодиле већину критичара, а неке можда и збуниле.

Светозар Поштић је након тога написао текст „Коча, Слободан и ми“, где је између осталог написао следеће: „Професора Антонића никад нисам упознао, али сматрам га водећим родољубивим интелектуалцем у Србији. Интелигентан је, начитан, темељан, аналитичан и убедљив. Не смемо се окренути против њега само због једног текста. Због лошег искуства, ми смо скептични према свим јавним патриотама, али нису баш сви подмитљиви. Срби се лако одушевљавају, и лако разочарају. У једном тренутку смо спремни неког да уздижемо до небеса, а у следећем да га испљујемо и кажемо да смо увек знали да је он ,такав’… Докле год смо колонија Империје, и наши либерали ће бити веома утицајни у политичком дискурсу. Због тога би било добро да се са њима ујединимо, како год то знамо и умемо, а мислим да је то могуће… јер имамо заједничког непријатеља. Можда овај исказ звучи наивно и превише оптимистички, али сматрам да барем они оштроумнији, као што је то био случај са Зораном Ћирјаковићем, рецимо, на крају морају прогледати. Треба успоставити дијалог… Чак и ако се савез са либералима, макар привремен и услован, покаже као неостварив, ипак вреди покушати. У противном нам следује нестанак… Не мрзимо комунисте и аутошовинисте. Они су наша заблудела браћа и сестре која сигурно, дубоко у души, исто прижељкују разумевање и јединство“.

Кочу Поповића и Ратка Младића можемо узети као представнике две Србије које су у рату већ деценијама. Четници су чинили злочине за време рата. Партизани су чинили злочине и за време рата и после рата. У грађанском рату у СФРЈ, током деведесетих, било је злочина и са српске стране – било је и освете и убиства „без суда и без утврђивања ко је и колико крив“. Ако убијете невиног човека, то је злочин. Једноставно, пред Богом, освета је освета, убиство је убиство, тј. злочин је злочин. Још је и горе ако се то ради у име Христа. То није у српској традицији и култури, а посебно није у складу са православном вером. То није била политика Ратка Младића и осталих лидера Срба у БиХ који су створили РС, али су неки Срби из војске, полиције и посебно парамилитарних формација, чинили злочине над заробљеним непријатељским војницима и цивилима током рата у БиХ. Ништа не мења и не умањује то што су масовне злочине чинили непријатељи над српским народом и што су такве злочине чинили комунисти над равногорцима и антикомунистима. Јер, ако убијете невиног човек из освете, ако убијете дете из освете, ако мучите и силујете жену само зато што је друге вере, нације, идеологије… ви сте учинили злочин, или, ви не творите правду. Јер, „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Чини ми се да је то порука текста проф. Антонића. Важан је наш однос према злочину као злочину, без обзира ко га је починио, јер се тако види колико смо морални и интелектуално поштени и на основу чега градимо своју будућност.

Братоубилачки рат може да се прекине једино ако се уђе у дијалог са либералима. Од тог дијалога зависи опстанак српског народа. (Можда и СПЦ, јер се и епископи, према неким изворима, деле на тзв. конзервативце и тзв. либерале.) Позив на дијалог са либералима не свиђа се неким националистима, па је сад на реду и Светозар Поштић да буде критикован. Пошто се залажем за културу дијалога и правну свест, за разлику од неких националиста, слажем са Светозарем Поштићем да би било добро и да вреди покушати да се ујединимо са либералима, а посебно се слажем у томе да „не мрзимо комунисте и аутошовинисте“. Ја критикујем аутошовинисте, то радим у својим текстовима, али их не мрзим и не ширим мржњу према њима, напротив. Као хришћанин знам: да се зло побеђује добрим, да морам да разликујем грех од грешника, да морам да опраштам онима који се покају и да волим и непријатеље своје, да веру не смем да ширим мачем, да морам да чиним подвиге, итд.

Мржња рађа освету, мржња подстиче на убиство и на злочин. Човек који је пун мржње не може исправно да расуђује, не зна где је тачно граница између добра и зла, зато лако може да учини грех, неправду, злочин. Православци, ако су прави хришћани, не смеју да гаје и да шире мржњу, а још мање да чине злочине из освете. Као што знамо, неки су то радили, а и данас неки националисти слично заговарају. Поред тога, нису сви либерали исти, нису сви либерали аутошовинисти (попут Коче Поповића и његових следбеника) и нису сви либерали на страни Мила Ђукановића. Можда ће неко од њих сутра постати православан. Лично познајем пар људи који су били либерали (левичари), а данас су верници СПЦ. Као пример човека који је прогледао, Светозар Поштић је навео Зорана Ћирјаковића. Или, да наведемо неког са Запада ко је прогледао, попут Кристијана Каша. Колико их још има?

Ако православци покажу либералима да их не мрзе, можда ће и либерали престати да мрзе све што је православно. То је основа за успостављање дијалога између деснице и левице у Србији. Такав дијалог већ постоји између нормалних или умерених десничара и левичара, али је проблем што су екстремисти и са једне и са друге стране још увек гласнији, посебно у медијима где највише простора добијају шовинисти и аутошовинисти. Због тога су ови текстови проф. Антонића и Светозара Поштића корисни – захтевају преиспитивање, и надам се да је те текстове, осим националиста, прочитало и доста либерала или левичара који поштују Кочу Поповића. Не треба да се гледа ко је био већи злочинац или убица, него да се осуди сваки злочин и да се такви злочини више никада не догоде у српском народу. На крају, ако либерали (или било који непријатељ српског народа) не желе дијалог са нама јер желе рат, то не значи да ми треба да радимо исто што и они и да будемо исти ако они, ни у рату, ни у миру, јер можемо и морамо да се одбранимо тако да останемо људи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: