Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

Никола Варагић

Подизање споменика Стефану Немањи касни најмање 100 година, мада би, да је споменик подигнут пре 1941. године, вероватно био уништен и сада би се радила, са кашњењем од 30 година, обнова. Штета што се то није догодило, јер би тај споменик, подигнут пре 1941. године, сигурно изгледао много боље од овог који је сада урађен (под условом да га није радио Иван Мештровић!), па би данас задатак власти био да се уради реплика.

Добар део грађанске (неокомунистичке и проевропске) Србије и даље је против подизања споменика Стефану Немањи. Међутим, они данас чине мањину у српском народу. Бука се није подигла због подизања споменика, него због тога како тај споменик изгледа, пошто се многима (можда већини) не свиђа како је урађен, па се и патриотски блок поделио. Једни критикују изглед споменика и власт, а други бране споменик или власт.

Овде не бих трошио речи на аргументе оних који су против подизања споменика Стефану Немањи, а не смета им „кућа цвећа“. Међутим, нећу рећи, као неки из патриотског блока, да је споменик леп или добар и нећу хвалити споменик само зато што су против подизања споменика другосрбијанци, или зато што је члан жирија био и Емир Кустурица. Свако има свој укус и право да изнесе своје мишљење. Разумем оне који у инат другосрбијанцима јавно величају овај споменик, иако негде дубоко у себи можда не мисле то и радије би да виде другачији споменик. Али, моје мишљење је да није важно само поставити, важно је и како изгледа и шта представља споменик Стефану Немањи. Зато разумем и критичаре и немам ништа против да свако каже своје мишљење, као и да се чује мишљење струке. Као што су неки стручњаци истакли, тако велика скулптура обично стоји на неком брду изнад града, попут скулптуре Христа Спаситеља изнад Рио де Женеира; онда би могла да буде и већа. Место је идеално – Савски трг и Немањина улица, али не споменик те величине на том месту. Према мом мишљењу, више би том месту, имајући у виду и зграду старе главне железничке станице, одговарала мања макета манастира Хиландар. Мислим да су критике биле усмерене на те детаље, а не против самог споменика – осим код борбених атеиста и можда пагана или оних који величају богумиле, а мрзе Немањиће и слично.

Дакле, лично сам за подизање споменика и поздрављам ту намеру власти (у начелу, било које власти), али мислим да је овај споменик лош и да Стефан Немања заслужује боље. По томе како споменик изгледа и како тај рад брани део патриотског блока, а кад ту рачунамо и све који су против било каквог споменика Стефану Немањи, види се колико је српски народ дехристијанизован. Они који бране овај споменик истичу нехришћанске елементе и оно земаљско – шлем, мач, старе сукобе са Грцима или Фанаром… На страну димензије тог споменика, можемо и да замислимо да је цео споменик висок пар метара. Ту видимо тело мушкарца (ноге, кукове и рамена) у положају, у којем се не налазе мушкарци, то није тело мушкарца – то је нешто између жене и мушкарца. У руци држи мач. Такав Стефан Немања стоји на разбијеном шлему који представља Источно римско царство. Знамо из историје да је Фанар чинио лоше ствари православним Србима, а последњих година, због Украјине и зато што је Грчка члан НАТО и ЕУ, између руске и грчке и државе и цркве трају сукоби. Овај споменик више представља те сукобе, него оно најбоље из словенско-грчких односа, а то је, на пример, Света Гора.

Било је издаја од стране Фанара, али за мене, кад размишљам о Грцима, грчки народ није Фанар, него људи попут капетана Мариноса Рицудиса. Духовне везе са грчким народом и грчком црквом много су дубље, и надам се јаче. Колико је само грчких светитеља којима се молимо исто као руским и српским и било којим другим православним светитељима, колико је грчких светитеља на фрескама српских цркава и манастира… Узмимо само као пример Св. Григорија Паламу, који је живео на Светој Гори, у доба цара Душана. Сви српски светитељи су такође исихасти, после тог доба, може да се каже – и паламити. То су и сви руски светитељи. Они се нису замарали са тим ко је први живео на Балкану… Осим тога, српски народ није живео само на територији која је била под контролом Цариграда, него и на територији под контролом Ватикана – Млетачке републике и Угарске. Свети Сава је осудио латинску јерес и крсташе који су окупирали Цариград. Споменик Стефану Немањи треба да сабира српски народ и православни свет, а не да нас дели.

У овом споменику не видим Стефана Немању и суштину православља, а то је суштина и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Овај споменик приказује Стефана Немању преламаног кроз друге идеологије и више пагански него православни карактер. Да ли је можда могао да се нађе уметник који разуме исихазам, а не скулптор који свој стил назива Совјетски паганизам и чији је отац ишао у школу са Стаљиновим сином? Природно је да споменик православном светитељу подиже неко ко је црквен и добро познаје историју Цркве, јер је Стефан Немања крај живот дочекао као православни монах у манастиру. То је био случај са спомеником Светом Сави из 2003. године у порти Храма Светог Саве, рад руског уметника, за који нико није имао примедбе и није изазвао овакве полемике. 

Као што је Владимир Вујић писао, само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене народне културе. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“. Исто важи и за Стефана Немању, треба упознати свети лик Симеона Мироточивог, а не онај други или трећи који се направио касније, преламан кроз друге идеологије. Већина савремених Срба познаје тај други и трећи лик. Зато су такве реакције и зато се воде такве полемике због споменика.

Овај споменик, према мом мишљењу, нису наручили и правили људи који су познали тај свети лик Симеона Мироточивог и Светог Саве, и суштину исихазма, више личи на неко масонско дело (и зато је кич), а не доприноси да се превазиђу поделе у српском народу и између православних Словена и Грка. Споменик више представља тренутне односе између Русије и Грчке, него што представља односе које су Стефан Немања и његов син Растко имали према Грцима, јер су они изабрали Православну Цркву и Цариград – отишли су на Свету Гору. Зашто су они то урадили, зашто су их у томе следили остали Немањићи, може да се разуме само кроз спознају срцем, само ако се разуме свети лик Симеона и Саве. Они који су познавали тај свети лик и искрено веровали у Христа, изабрали су 1389. године Небеско Царство и после тога остали верни Косовском Завету. Временом, тај свети лик је бледео у српском народу, а од 19. века прихватане су и разне идеологије и културе.

Можда сам то пропустио, али до сада нисам чуо шта духовници СПЦ мисле о споменику Стефану Немањи или Светом Симеону Мироточивом, који се поставља у центру Београда.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: