Никола Варагић: Зашто се не зна како се појавио ковид-19 и зашто нема предаје?

Никола Варагић

Прошло је скоро годину дана од појаве овог соја корона вируса и још увек нисмо добили одговор на главно питање: да ли је covid-19 настао у лабораторији (да ли су људи тај вирус пустили у свет), или је настао природним путем?   

Ако је covid-19 настао у лабораторији – да ли је намерно пуштен, или је случајно изашао? Ако се овај вирус користи као биолошко оружје, то могу да раде једино они који поседују лабораторије и производе лекове и вакцине, јер само они имају толико ресурса и знања. А тако великих центара моћи и тако великих научних центара је свега неколико у свету.   

Фармацеутски лоби је најјачи лоби у свету, 35 највећих фармацеутских корпорација прави веће профите него 357 највећих корпорација у осталим делатностима (банке, ИТ сектор, аутомобилска, нафтна, дуванска, прехрамбена индустрија…) заједно. Фармацеутски лоби је добро повезан са државом, са војском, са ИТ сектором, са медијима. Али се као вођа тог лобија, и као главни финансијер и идеолог Светске здравствене организације, појавио Бил Гејтс, ИТ стручњак и некада најбогатији а сада на другом месту у свету по богатству. Ова пандемија је помогла власнику Амазона да престигне власника Мајкрософта по богатству. Користи од ове пандемије имали су власници највећих фармацеутских и ИТ корпорација у свету. Са њима су повезане највеће банке у свету. Вероватно је за те банке и инвестиционе фондове који су акционари највећих корпорација, већа корист коју праве фармацеутска и ИТ индустрија, него губици које праве остали сектори привреде, где имају акције и уделе.

Ако је овај вирус настао у лабораторији, и пуштен у свет намерно, на који начин је Кина у то умешана – да ли је Кини све намештено или је Кина део игре? Ако се то не открије, а истина је да је настао вештачким путем, овај вирус увек може да „мутира“, да погађа само одређене људе и државе, може да се појави много гора зараза или пандемија, у свету може да дође терористичких напада и ратова биолошким оружјем. Док се направе лекови за овај вирус, може да се појави нов, „мутирани“, можда још опаснији вирус. Сад људи умиру од других болести зато што су сви ресурси усмерени на борбу против пандемије, умиру због последица изолације, итд.

Остаје питање ко ће да утврди да ли је вирус настао у лабораторији или природним путем. Ако иза свега стоје најјачи центри моћи у свету, ко може да води истрагу? Мале силе то не могу, само велике силе то могу. Великим силама то можда није у интересу и можда немају исте интересе. Ако неко од искусних и савесних научника утврди шта је истина, да ли ће бити храбар да саопшти истину свету? Ако је храбар, да ли ће таквог научника полиција заштитити или ухапсити, а медији игнорисати или сатанизовати? Како ми који живимо у Србији можемо да сазнамо шта је истина? И да ли се тиме баве српски научници и српске обавештајне службе? То се најбоље види по деловању Кризног штаба.   

Дакле, да ли ће се икада сазнати како је заиста настао овај вирус? Зашто је толики проблем да се открије да ли је настао природним путем? Зашто једни научници тврде једно, други научници друго, а трећи треће? Да ли је то доказ колико је наука или савремена медицина немоћна, кад не може да победи грип? Или, колико је велика завера неких центара моћи у свету у питању?

Морамо оставити могућност да је вирус настао природним путем, али и да се користи као биолошко оружје, као и да се можда никад неће сазнати прави узрок, а могу да се појаве и мутације или још горе заразе или болести. Можда ће овај вирус нестати и можда се живот врати у нормално стање за годину дана, али, можда ово стање потраје још пар година, па и пар деценија, можда постане још горе стање у свету. Пошто ништа не знамо и не можемо да утичемо на центре моћи у свету, све опције морају да буду отворене, тј. морамо да се припремамо и за повратак у редовно стање и за најгори сценарио и велике кризе и ратове (дугорочно, у тај сценарио улази, на пример, и могући рат између САД и Кине).   

Можда овај вирус никад не постане толико опасан (још увек више људи умире од обичног грипа него од covid-19), али ће ванредно стање намерно да се одржава, да би се сви људи и сви финансијски и информациони токови ставили под контролу.

Ако се открије и докаже да је covid-19 настао природним путем, морају да остану одређене мере, грађани и даље морају да буду одговорни, међутим, више нема потребе да се прави паника и спроводи репресија од стране државе и медија. Ако се ускоро ништа не сазна о узроку, велике су шансе да се никад неће сазнати, да је вирус настао у лабораторији и да је у питању добро осмишљена завера од стране најјачих центара моћи у свету који под своју контролу могу да ставе скоро све владе или државе у свету. И у том случају, потребно је остати одговоран, мислити о здравственој безбедности, поштовати мере које имају смисла и ефекта, али никако не смете да дозволите да постанете послушни и покорни. Напротив, потребно је више него икад штитити лична или људска права, правити протесте и покрете отпора и повезивати се са борцима за слободу у својој држави и широм света. Живимо у доба пост-истине и зато је важно неговање критичког мишљења.

Шта год да је у питању – нема предаје. Ако је у питању болест настала природним путем, боримо се против болести. Ако је у питању и завера, боримо се и против фашиста који се играју са здрављем људи и људским правима и слободама. За сваки случај, нека свако ко живи у граду, за своју породицу ствара алтернативу далеко од града – у селу, на планини, где има извора воде и плодног земљишта за обраду. Дакле, ни тада нема предаје.

Никола Варагић: Нема „вечних истина“

Никола Варагић

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по образцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није констутуисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу^[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским поретцима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до који се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе^[3].

У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки образци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кад не било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.  

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.

---

[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).

Никола Варагић: Борба на два фронта

Никола Варагић

„По старима, polemos је pater који је једне учинио слободнима, а друге робовима. Њихова мудрост не иде даље од тога. Модерни су ту мудрост напустили и заменили је борбом на два фронта. На једном, то је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге. На другом то је борба за господарење природом помоћу знања и технике. Овде се хоће природа поставити у окове за људске потребе. Ми још нисмо довољно промишљали шта собом доноси евентуални успех борбе на оба споменута фронта“ – писао је пре тридесет година професор историје философије Бранко Павловић[1]. Колико човек још увек мало зна, и колико је слаб пред природом, показала је и пандемија корона вируса (covid-19), али и колика је жеља и каква моћ постоји у свету да се сви људи ставе под контролу. Можда је ово последњи тренутак да се размисли куда свет иде од почетка ренесансе, хуманизма и просветитељства, под вођством европског човека[2]. Идеали су лепи, али резултати слаби.   

Модерна философија настаје одвајањем субјекта и објекта – картезијанци деле ум од тела. На првом месту, долази до разликовања и одвајања суштине и постојања Бога – Бог више нема утицаја у стварном животу, јер је одвојен и од човека и од природе. Природа постаје објекат, материја је мртва, или, како је писао Маркс – „природа у одвојености од човека, за човека је ништа“. Природа је само „материјал дужности“ (Фихте). Променио се и однос према животињама – „животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ (Бодријар). У односе између људи уводи се рачун, други човек постаје објекат. Градови су постали мрачни и загађени. То су последице одвајања човека од Бога и природе. Европски човек је постао посматрач који све што налази у природи мери, квантификује, класификује и анализира, и верује да спроводи објективне експерименте, да може да спозна објективну стварност посматрајући физички свет. Европски човек је ставио себе на место Бога.

Први модерни философи и научници користили су дедукцију као сазнајни метод и тежили су ономе што је опште, непроменљиво, непропадљиво, вечно, универзално и објективно. Али одмах настаје реакција – развија се индуктивни метод, брани се индивидуално, негира се целина. Настаје идеја душе као атомизиране монаде, а свет се схвата механицистички, као велика машина. Али, са друге стране, шири се свест да је целина увек више од њених делова, да постоји нешто као апсолутни дух, па се са тим у вези шире и колективистичке идеологије, настају социологија и идеје о постојању народне душе, групне душе, памћења расе, све до појаве Јунговог колективно несвесног[3]. У експерименталним наукама, знање се увек ширило и допуњавало, увек су се појављивале нове чињенице, докази и теорије, веровало се да ће све тајне бити откривене. На пример, Декарт је веровао да може да (се) дође до једначине „у којој би се брзина корпускуларних кретања у спољашњим телима односила према телесној идеји онако како се телесна идеја односи према чулној идеји“, тј. да може да се открије грешка „у преносу корпускуларних кретања до мозга“. А Фром је писао да је „човекова гордост оправдана. Мада многи циљеви још нису достигнути, нема сумње да су врло близу“. Да ли су близу? Колико се напредовало од времена Декарта? Ако човек робује телу, да ли је субјекат или објекат? Зашто се води „борба на два фронта“?

Није се разумело да је једно истраживати природу, као објекат и феномен и независнo од човека, а нешто сасвим друго спознати самог себе, као друштвено биће, улазити у ноумен и кад је човек субјекат, у интеракцији са природом и другим људима. Тако је било све до појаве теорије релативитета и квантне физике. Тад се схватило да се ни природа не може спознати и истраживати као објекат. Разум је дошао до неких граница – заједно са језиком, али је и то био прелазак у крајност[4] – све се врти у круг, као вечно враћање истог. Јер, и даље се одбацује све што је метафизичко, и без обзира колико се то заснива на искуству, колико је дуга традиција, колико има сведока или колико је научно (чак и сама квантна теорија или оно што долази од несумњиво врхунских научника) – одбацује се, демонизује се, искључује се из академске заједнице и школа, из медија, из друштва, из државе. То је доказ у чијим рукама је „власт кључева“ и ко влада у време ванредног стања.

Историју борбе за „власт кључева“ вероватно је најбоље објаснио Лав Шестов у свом делу „Potestas clavium“^[5] („власт кључева“). Шестов корене види у античкој Грчкој и хеленским философима, од којих су „власт кључева“ преузели католици, а од њих модерни философи и научници. „Небо, као што је познато, никада није било у надлежности философа, и сви напори људског ума били су од искона усмерени на то да се ограничи самовоља неба и да се оно потчини законима земље“ – писао је Лав Шестов. Аристотел је, на пример, видео свет какав јесте овде на Земљи, у његовој Атини, и онда је пресликао такав свет и поредак на небо, на цео свемир. Платонове идеје су на крају постале сенке реалних ствари. Платон и Плотин „супротстављају интелигибилни свет чулном свету, они хоће само чисте идеје“. Пре њих, подсећао је Шестов, Сократ је учио да „добро није добро зато што га богови воле, већ обрнуто, богови воле добро зато што је добро“, тј. „пре Сократа добра уопште и није било нигде у васељени“. И схоластичар Тома Аквински сматрао је да истина „стоји подједнако и над савршеним и над несавршеним бићем“. Неки људи увиђају да више нема интелигибилних вредности a priori (попут Сартра), и колика је релативност свих људских идеала о коначном решењу (попут Камија), али већина гордо тежи „коначној синтези“.   

Potestas clavium је у рукама људи који воде борбу на два фронта – којa је поменуо Бранко Павловић: један је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге, а други је борба за господарење природом помоћу знања и технике и да се природа постави у окове за људске потребе. Историја је показала да критика – која не излази из сфере иманентног – не доноси жељене резултате. Чека се права хришћанска, тј. православна реакција, односно, алтернатива, на (пост)модерно доба. Ако ово нису последња времена.  

---

[1] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[2] Карл Попер је критиковао Шпенглера, али сам Попер овако описује „у шта верује Запад“: „Kод нас на Западу имамо много лажних пророка и много лажних богова. Има људи који верују у силу и поробљавање других… у закон историје… који нам допушта да предвидимо будућност…“.   

[3] „Свакако нема никог ко није искусио да није убеђен у то да би изван свести могла да постоји још некаква самостална душевна активност у човеку… делатност која се догађа истовремено и мени и свима… која је доказ за постојање колективног, несвесног фактора… то је прастаро искуство: нешто објективно психичко, нешто туђе, нешто несавладиво стоји непомерљиво у сред наше самовоље“ – писао је Јунг.

[4] “Kад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“.

[5] Лав Шестов, „Potestas clavium“, Бримо, 2002.

Никола Варагић: Ослободи свој ум

Никола Варагић

Да ли је нормално да држава брине о одраслим и здравим људима као да су мала деца и да полиција кажњава грађане када не раде ништа лоше другима? На пример, кад полиција казни возача, пунолетног човека, који је сам у возилу и није везан сигурносним појасом. Ко не плати казну, иде у затвор. Тај закон је донет је пре 15 година и нико се није бунио.   

Једини аргумент који сам, за све ове године, чуо од људи који говоре да је то добар закон и да треба да се пишу казне, јесте да се тако чува живот мене као возача и да ја као возач, у случају саобраћајне несреће, ако нисам везан, могу да убијем (?) неког зато што нисам везан. Постоје случајеви да су људи, који су доживели саобраћајну несрећу, остали живи само зато што нису били везани, тј. постоје случајеви да су људи погинули само зато што су били везани. Други аргумент је смешан, јер нисам чуо за случај да је неки возач, након судара, зато што није везан, излетео из свог возила и убио другог човека. Нема смисла и логике да се пишу казне возачима ако нису везани, пошто никога не могу да повреде и не утичу на друге људе. Где су границе приватног живота и личног достојанства? Ако донесу закон да возачи морају да носе маске и када су сами у возилу, да ли ћете то да поштујете?

Да ли ће сутра полиција да кажњава и пензионере који седе на хладном бетону зато што могу да се прехладе? Зашто дозвољавате да се држава (полиција) према вама понаша као да сте дете које не уме да брине о самом себи? Зар ви стварно верујете да је држави, која је крала бебе (и не жели да реши те случајеве), стало до ваше безбедности и живота? После 15 година, колико постоји овај закон и 4 године након што сам први пут писао о овој теми, држава је више тоталитарна, медији су гори, корупција је већа, као и економска зависност. Да ли видите везу између самовезивања и тоталитарног система? Овај закон служи да се дисциплинују људи. Овај закон је доказ како власт гледа на грађане. А правна свест гледа оно што је најбоље у људима. Али, неки људи остаће слепи и када дођу Енох и Илија.   

Тема није безбедност, него казна и то што се кажњавају људи који нису везани или неће да се везују. Ако си ти везан, шта тебе брига да ли сам ја везан у свом возилу. Ако ризикујем, то је мој живот. Ризикујем и када возим бициклу по граду. Да ли ће да се донесе и закон да сви пешаци морају да носе заштитну опрему? Ако је теби потребан неко да ти говори шта да радиш, шта је добро за тебе, ако ти верујеш „држави“, то је твоја ствар. Ако ја хоћу да изађем да шетам градом зими без јакне, шала и рукавица – то је моја ствар – колико и да ли хоћу да се вежем сигурносним појасом у возилу. Свако је одговоран само за себе.

Овде постоји још један аргумент који износе они који се залажу или бране закон којим се кажњавају одрасли људи зато што се нису везали у возилу. Наиме, ако нисте везани и дође до саобраћајне несреће и повреде која је могла да се избегне да сте били везани, онда ви морате да идете на лечење, а неко то мора да плати. Тај аргумент је такође веома слаб. Ко је запослен или је предузетник, плаћа здравствено осигурање и остале доприносе и порезе држави, неко плаћа и приватно животно осигурање и слично. Ако су они, који се залажу за кажњавање одраслих људи зато што се нису везали у возилу, доследни, онда треба да се казни свако ко није водио рачуна о свом здрављу, па се разболео или повредио и морао да иде у државне болнице. Ако нису плаћали доприносе за здравство, не смеју ни да се приме у државним болницама. Да ли мора да плати казну и свако ко преживи самоубиство?

За безбедност у саобраћају важно је да: поштујеш брзину и одстојање, гледаш саобраћајни знак, не пијеш алкохол, не користиш телефон, не причаш са сапутницима док возиш; да је технички исправно возило, да има зимске гуме зими, како прелазиш улицу као пешак, итд. Када људи на то не пазе, долази до саобраћајних несрећа, повреда и смрти. То може да се догоди и онима који су везани. До саобраћајних несрећа долази и због лошег одржавања путева. Кажњавање одговорних за крађу и лош рад, важније је за безбедност у саобраћају, него везивање појаса у возилу. А невезани људи никог не угрођавају, осим себе.  

Ко год хоће, нека се веже, неспорно је да је свако безбеднији ако је везан и ја уопште то не доводим у питање. То је ваша ствар да ли ћете да се вежете и то мора да остане само ваша ствар, ако имате достојанства. Свако треба сам о себи да одлучује и сам да бира у шта ће веровати, шта ће да једе, како ће да се облачи, па и да ли ће да се веже у возилу, да носи маску и прими вакцину. Свака присила отвара пут за стварање концентрационих логора. Мали је корак од пристанка да будете кажњени због тога што се нисте везали у возилу, до тога да вам се држава меша у све друго у вашем приватном животу, да држава уместо вас одлучује и шта је добро за вашу децу. На корак сте и од тога да вам држава одузима децу. Држава вам је већ узела тело, након смрти. И немојте се чудити ако вас сутра полицајац заустави на улици и тражи да провери да ли сте опрали зубе, колико вам је чиста одећа, и, зашто да не, ако му све претходно дозволите, да се лично увери, ту на улици, да ли вам је чист доњи веш. Проучите „Овертонов прозор“ (The Overton window).

Мала група људи, која има моћ и власт, нешто одлучи, и по аутоматизму то се прихвата, јер је „тако свуда у свету“. Онда полиција кажњава све који то не поштују. Већина грађана поштује, јер се плаше полиције и казни. Али не признају да је то због страха, изговор је да је то због безбедности и зато што „цео свет тако ради“. Тако се контролише маса. Појас и маска постали су симболи послушности, симболи страха од полиције и лењог разума, а не симболи бриге за безбедност и здравље грађана. Да ли је утеха то што се полиције неких наизглед демократских држава попут Аустралије, САД, Енглеске или Француске, исто или можда и много горе, понашају према својим грађанима, који не дозвољавају да се крше људска права? Да ли неку наду дају бунтовници, којих у нашем народу увек има, што су показали и протести из јула у Београду, први у свету који су довели у питање мере власти против пандемије? Зашто Србија не би била и прва држава у свету која је укинула казну за невезивање појаса у возилу – прва држава која грађане не третира као неспособне и глупе? Држава која би тако поштовала своје грађане, спречила би и крађу деце, отимање КиМ…

Ако дозволите држави да вас због везивања сигурносног појаса казни, значи да признајете да нисте одговорна и зрела особа, него малолетна и неодговорна особа, о којој неко други мора да брине. Шта спречава државу да преузме и бригу о вашем детету? И шта спречава неку јачу државу да од такве државе отима децу (а Србија дозвољава грађанима богатих држава да усвоје дете у Србији), делове територије или ресурсе? Држава таква постане кад њени грађани изгубе достојанство. Дакле, да ли и даље мислите да има смисла да постоји казна за невезивање сигурносног појаса у возилу? Да сте се ви питали пре 15 година, да ли бисте увели ту казну? Зашто се ништа не питате? Зашто би вас питали за било шта друго?