Никола Варагић: Нема „вечних истина“

Никола Варагић

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по образцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није констутуисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским поретцима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до који се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе[3].

У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки образци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кад не било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.  

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.


[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: