Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.

Никола Варагић: Дијалог власти и опозиције

Никола Варагић

Ако у дијалогу власти и опозиције учествују и они који су одговорни за пљачку државе и грађана, они који шире говор мржње, они који морају бити предмет лустрације, сарадници мафије, издајници државе, лицемери који једно говоре јавно (кад су опозиција), а друго раде тајно (кад су на власти)… шта је циљ дијалога? Да ли постоји дијалог између добра и зла, да ли добро прави компромисе са злом? Добро мора победити зло или ће зло победити добро. Нема ништа опасније од тога да се не зна и не прави разлика између добра и зла.               

Ово стање последица је прављења трулих компромиса и релативизације моралних норми. После 2000. године праве се трули компромиси због „националног помирења“, „европских вредности“ и „будућности Србије“. И ова власт, исто као и претходна, у својим редовима има и радикале и „жуте“, и првосрбијанце и другосрбијанце, и партизане и равногорце, али никако да се превазиђу поделе у друштву и победе корупција и криминал, и никако да се ослободимо мешања страних држава у унутрашњу политику и изборе.  

Труле компромисе неће правити људи који праве разлику између добра и зла и којима су идеали и вредности, брига за опште добро, изнад себичних, личних интереса и циљева. Да ли у опозицији има таквих људи? Да ли у народу има таквих људи? 

У опозицији има моралних и стручних ауторитета, зато што их има у народу. У политику могу да се укључе и морални и стручни ауторитети који се сад не баве политиком, поред оних који су већ присутни у јавности; могу да се појаве нови политички лидери из народа, поред оних које сад имамо, да воде дијалог, као представници опозиције. Представници власти морали би, такође, да буду и морални и стручни људи. Дијалог власти и опозиције има смисла само ако води одвојању жита од кукоља.       

Да ли таквих људи има у режиму? Ко може, у име власти, да позове опозицију на дијалог? Ако у власти нема моралних ауторитета, онда са таквима могу да преговарају једино исти такви из опозиције. То би био лажни дијалог. То што владајућа коалиција и парламентарне и ванпарламентарне странке које глуме опозицију имају подршку мање од 50% од укупног броја грађана са правом гласа, доказ је да овај народ заслужује много боље представнике. И да све мањи простор за меневар имају људи који више нису јавне личности, или за које шира јавност не зна, а који контролишу све велике новчане токове или послове, као што су контролисали процес приватизације у Србији. Након што су зарадили велике паре, док је Србија пропадала, сад владају из сенке, заједно са странцима, са којима тргују.

Дијалог власти и опозиције има смисла ако нас води промени система, а не само власти. Систем не могу да мењају људи који су творци или производи система који се мења. То могу да раде људи који имају други систем вредности, бољи систем вредности, доказани делима. За промену система, потребан је консензус, а за постизање консензуса потребно је успоставити дијалог и прихватити одређене компромисе. Нико не може да добије све што жели, али мора да постоји црвена линија за компромисе. Црвена линија је граница између добра и зла, између опстанка и нестанка народа, између мафијашке и правне државе. Кад се та граница пређе, нема компромиса. Иначе никад нећемо сузбити корупцију и криминал – и даље ће власници телевизија које производе ријалити програме управљати РЕМ-ом и имати заштиту полиције и правосуђа, и даље ће стране компаније уз мало потплаћивања политичара и стручњака и донација да добију дозволе за шта год хоће и без обзира колико је то што производе или увозе штетно за здравље људи и природу, и даље ће странци моћи да усвајају децу из Србије, увозници обуће или телевизора правиће екстрапрофите, итд.  

Да објасним и кроз следећи пример. Недавно је Немања Видић критиковао челнике ФСС. Немања Видић је неко ко има и морални и стручни ауторитет. Председник ФСС Кокеза, председници ФК Црвена Звезда Терзић и ФК Партизан Вучелић, или Слоба Снајпер који је преузео да води ФК Војводина, немају никакав морални ауторитет. Између људи као што је Видић, и људи као што су Кокеза, Терзић, Вучелић и Слоба Снајпер не може да се води дијалог, а да тај дијалог не води трулом компромису; у овом случају, да све остане исто у српском фудбалу а да Немања Видић нађе своје место као селектор или председник ФСС. Доласком људи као што је Видић на чело ФСС у српском фудбалу више не би смело да буде места и за оне који су уништили српски фудбал. Људи као што је Видић морају да се укључе бар једним делом у политику, ако желе добро српском спорту и својој држави – морају да се повежу са најбољима из опозиције из осталих сфера друштва, и да сви заједно освоје власт, а онда, да се свако бави својом струком – спортисти да воде савезе и клубове, инжењери коморе, правници тужилаштва и судове… Такве стручњаке на једном месту и око истог циља могу да окупе једино државотворни политичари, који ће у новој власти да заузму највише државне или политичке функције. Ако таквих сад нема (довољно), верујем да ће ускоро појавити или нас више неће бити. Прави политичари су лидери који стварају услове за стручњаке да воде послове из своје струке. Пошто је код нас инфлација лидера, сваки лидер сваке странке владајуће коалиције постаје министар (војске иако није служио ни војску), директор државне институције, установе, јавног предузећа… Тако политичари, који нису ни државотворни политичари, ни стручњаци, све воде и за све се питају.   

Због будућности Србије било би добро да постоје људи који су део власти а нису изгубили кредибилитет да воде дијалог са опозицијом. Људи који имају црвене линије и више се не плаше да кажу да је власт прешла те линије. И да је време за промену система. Ако, ипак, у овој власти нема моралних људи, за будућност Србије било би лоше да се води дијалог са таквим режимом. Наш циљ мора бити промена система. Ми пропадамо и нестајемо као народ, у свету је хаос, зато немамо право на још једну грешку и разочарење народа.    Ако је дијалог са режимом бесмислен – јер не би водио промени система – није бесмислен дијалог унутар опозиције о стварању више колона за рушење режима и промени система. Такав дијалог водили би људи различитих уверења, а сличних моралних вредности, које спаја жеља да живе у слободној држави у којој постоје добри услови за живот и владавина права. За сада опозицији то иде слабо, али зато расту шансе да се појаве и неки нови људи. И ти нови људи неће бити савршени људи, јер такви не постоје. Савршени људи верују да су изабрани да воде народ, да они све најбоље знају, зато сваки савршени човек мора да има своју странку, итд. Због тако савршених људи живимо у оволико несавршеној држави. Државотворни политичари, прави лидери који могу да окупе стручњаке и народ око истог циља, не морају да буду савршени, али морају добро да раде свој посао и морају да праве разлику између добра зла – морају да имају црвене линије које не прелазе. Једна од њих је – нема продаје Косова и Метохије. Ту линију први мора да повуче нови патријарх СПЦ.

Никола Варагић: Како у 21. веку васпитавати децу?

Никола Варагић

Да ли вам се чини да су људи, посебно после Другог светског рата и посебно из европске цивилизације, поверовали да је утопија могућа и реална и да више ништа не може да врати свет у ратно стање, у варваризам или у доба пре технолошке револуције и развоја модерне медицине? Ко је другачије васпитавао своју децу у последњих 50 година?

После Другог светског рата (иако је постојала опасност од нуклеарног рата, све до краја 70-тих, ипак је то била само бука због трке у наоружавању), у свету је владао мир, са једне стране зида градило се капиталистичко друштво, са друге социјалистичко, свуда су ницале нове фабрике и нови аутопутеви, сваке године су аутомобили, авиони или телевизори били бољи, појавили се први компјутери и роботи, деловало је да људи живе у уређеним државама, итд. Све је, у том тренутку, говорило да је прогрес незаустављив и да ће свака следећа генерација људи живети боље. Људи су вековима живели истим начином живота, а онда се, само за један век, или пола века, начин живота потпуно променио.

Деца су се увек васпитавала, кад говоримо о оном најбољем из традиције и патријахалног васпитања, да буду добра, вредна, честита… Куће се нису морале закључавати, у почетку се ни аутомобили нису морали закључавати, бити лопов била је срамота, веровало се да држава и полиција одржавају ред, па су људи постали безбрижни. Знало се какав треба да будеш и шта треба да радиш да би имао леп живот: завршиш школу, чека те посао, купиш кућу и ауто и идеш на летовање и зимовање са породицом. Идила. То најбоље приказују холивудски филмови који почињу са снимцима неког идеалног градског кварта или малог града са великим и лепим кућама, где је све као из бајке. Од добро ситуираног човека из средње класе и класе богатих, није се више очекивао физички рад и знање вештина које су вековима пре технолошке револуције људи знали. Сад све ради на дугме и сви то користе.

Деца су се, дакле, увек васпитавала да буду добра, вредна, честита… Али, некада су деца стицала и физичку снагу и вештине, које данашње генерације не стичу. Јер, родитељи су убеђени да неће бити потребне њиховој деци. Данас су родитељи углавном деца од истих таквих родитеља, па је све мање и родитеља који могу да пренесу такве вештине својој деци и да им буду узори у моралном смислу. Тако се формирају генерације које неће бити способне за велика дела или да се снађу кад наиђе велика криза. Са таквим ситуацијама не могу да се носе размажени људи. Кад дође криза, људи психички пуцају и морално падају.   

Један од разлога је управо то идеалистичко васпитање које ствара размажену децу која од родитеља, онда и од неке апстрактне државе, очекују да брине о њима, а кад и они постану родитељи, да родитељи (бабе и деде) и држава брине и о њиховој деци. И кад дође криза, они не знају да се снађу. А неких криза увек има – у личном животу, па наиђе економска криза, политичка криза… Постоје и у нашем народу генерације које су биле ушушкане све до деведесетих, тј. почетка грађанског рата у СФРЈ. У неким развијеним државама читаве генерације живеле су тако да никад нису доживеле неку озбиљну животну кризу. И ово што се сад дешава на Западу – економска и политичка криза и поделе у друштву, за које овог пута нико не зна како и кад ће се решити, плус ово стање због пандемије – јесте прва криза, која утиче на животе баш свих грађана. Зато током ове кризе пуцају бракови, расте број душевних болесника и људи који излаз виде у самоубиству, у продавницама се људи понашају као да је човек човеку вук у борби за тоалет папир, влада параноја, итд. Шта би тек било, или шта ће да буде, ако дође до много озбиљније кризе или рата? Шта ће да раде они који су чекали да им држава обезбеди посао, јер су они завршили факултете? Или да им држава створи услове да развијају свој бизнис? Јер, ако државу воде исти такви људи, у суштини неспособни, или много кварни, од кога то очекујете? Ако у једној генерацији већину чине размажени и неспособни људи, живот сваке следеће генерације ће бити све гори. Зато је стање у свету у моралном смислу све горе, уместо да буде боље стање и бољи услови за живот, јер се и даље развијају технологије које чине живот лепшим и лакшим.

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго. Дете треба научити да тежи идеалном, Добру, али нека буде спремно и за невоље и тешка времена са много искушења. Без познавања и коришћења модерних технологија данас не може да се живи, али без неких других вештина не може да се преживи. Васпитајте дете да буде и културно и морално биће, и да има разне вештине корисне за преживљавање. И мудро (безазлено) као голуб, и лукаво као змија. Генерације људи васпитаване су да буду само голубови. Зато су постали глинени голубови за предаторе и демоне.  

Кризу током деведесетих на овом нашем простору најбоље су поднела деца и стари људи који су проживели Други светски рат. Слом СФРЈ и хаос који је поле тога настао, створио је слом и хаос у душама и главама грађана – оних који су живели цео дотадашњи живот у илузији да постоје социјална правда, братство и јединство, једнакост, вечне истине…    

Припадам генерацији која је одрасла током девесетих, били смо деца кад је почео рат, па нисмо могли да постанемо много размажени и утописти, живели смо у тешким условима и видели смо и ону тамну страну људи. После 2000. године неки су поверовали да је утопија могућа и да је довољно да уђемо у ЕУ, па да потеку мед и млеко. Међутим, све оно што се дешавало у Србији после 2000. године, а после 2008. у Европској унији и свету, данас због пандемије и кризе у САД, показује колико смо далеко од идеалног света. И то није разлог да се пада у депресију, да се губи воља за животом, или вера у Бога и у људе, или не види и оно добро у људима (чак и ако нас, можда, нешто још горе чека, горе и од оног што смо доживели деведесетих прошлог века у нашој држави). Зато живи нормално и као да ће све бити боље, али буди спреман и за најгоре и буди јак и када дођу невоље. Васпитавај тако и своју децу. Причати деци само бајке о свету, није добро за децу. Живот је и леп и суров.    

Дете васпитавати да воли Добро, али да буде свесно зла и да се против зла не бори чинећи зло и постајући исти као и они против којих се бори. То је могуће, али није лако. Ништа није лако, и то би такође требало учити децу. Све ово што данас постоји није пало са неба, вековима су неки људи напорно радили и били спремни на велике жртве. И чим изостане тај труд и таква жртва у једној генерацији, угрожени су и слобода и сваки напредак. Свака генерација мора да да свој допринос. За више од овога, мора да се уложи више труда. Али, улаже се све мање труда, све је мање људи спремних на ризик и жртву, и стање је све горе.

Ако сви раде погрешно, ако сви погрешно васпитавају децу, не морате и ви, али морате да припремите дете за живот у свету у којем се тако васпитавају остала деца, јер вам је јасно какви ће људи постати и како ће у будућности свет изгледати са таквим људима.

Никола Варагић: Идеологија трансхуманизма

Никола Варагић

До сада су новог градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића нападали десничари који су сматрали да није патриота, да је превише толерантан и модеран, итд. Ту је било и присталица, али и патриота који нису присталице Додика, али га сматрају за мање зло, од Станивуковића, јер мисле да Станивуковић не би, као Милорад Додик, одлучно бранио Републику Српску. Станивуковић се борио за правду за Давида Драгичевића.   

Међутим, сада Драшка Станивуковића највише нападају либерали, левичари, глобалисти, еврофили, југоносталгичари… из региона. Истог тренутка, кад је Драшко Станивуковић изјавио да је Србин и православац и да је против одржавања геј параде у Бањалуци, постао је четник, са свим оним стереотипима, предрасудама и антисрбизмима који прате причу о равногорском покрету, или о српском национализму генерално. Верујем да ти либерали, левичари и југоносталгичари који нападају Станивуковића не мисле да је он толико зло; напротив, верујем да већина њих мисли да Станивуковић никад не би користио насиље против било кога, да лично ништа нема против хомосексуалаца, и да је свакако бољи од Додика, а да никако не може да се пореди са ратним профитерима и ратним злочинцима. Али га ипак вређају и сатанизују, питање је тренутка кад ће га етикетирати као фашисту.

Убеђен сам да ће Драшко Станивуковић поштовати права мањина и да ће учинити све што може да грађани Бањалуке имају боље услове за живот, и да ће се то односити подједнако и на услове живота сексуалних мањина. Верујем да су сарадници Драшка Станивуковића толерантинији и суптилнији од оних који окружују и следе Милорада Додика. Зато није потребно одржавати геј параду. Геј параде се више и не одржавају због људских права, јер се геј заједница изборила за своја права, у смислу да се поштују и не нападају припадници геј заједнице. Инциденти ће увек постојати, али је владајући дискурс и јавни морал такав да се припадници геј заједнице више не вређају јавно, а да не буде кажњен онај ко то ради. Нико ко је насилан према припадницима геј заједнице нема подршку државе и јавности; то је сад културни стандард у европској цивилизацији, чији су део и балканске државе.  

Међутим, део геј заједнице има веома велике амбиције. Они желе да сви људи буду исти као и они и да живе истим начином живота као и они, тј. да не постоји било шта што није у складу са њиховом вољом, њиховим уверењима и системом вредности. Зато, када данас неко као што је Драшко Станивуковић, за кога знамо да није зли четник, каже да је против одржавања геј параде, то значи да је он против наметања идеологије трансхуманизма, а не против геј заједнице и нема намеру да крши њихова људска права. Али, само до границе која штити људска права свих осталих људи, тј. традиционалне већине, јер све преко те границе нису људска права; дакле, чим се газе људска права других људи. Све преко те границе може да се дефинише као либерал-фашизам. Тачније, као либералнолевичарски фашизам. Јер, либерали и левичари подједнако желе да еманципују све традиционалисте и конзервативце, тако да сви живимо у некој комуни, као „деца цвећа“, и да свако може да промени пол кад хоће, да настану киборзи, да могу да се клонирају кућни љубимци… Неко ће рећи да су и то људска права, и да свако има право то да ради, али где је граница, јер неко, а можда је то још увек већина, нема исте жеље и исто мишљење. И то је највећи проблем са геј парадом. То је антихуманистички пројекат. То је сад више од геј покрета и више не би требало да се говори о геј лобију и геј паради, и идеологији хомосексуализма, него о трансхуманистичком лобију или покрету и паради трансхуманизма, као средству за ширење идеологије трансхуманизма, која повезује сексуалност и капитализам (са својим телом и својим новцем могу да радим шта хоћу) и социјализам (етатизам) и сцијентизам (киборг). Геј параде су трансхуманистички пројекат антихуманиста који се намеће већини.

Дакле, либерал-фашисти или либералнолевичарски фашисти, верују у науку и прогрес, а не верују у човека. Проглашава се смрт човека и тежи се нечему што је више од човека. То је основа трансхуманизма и антихуманизма. Фуко се питао шта је „хуманизам након смрти човека“, или, „шта је антихуманистички (или пост-хумани) хуманизам“: „Финална дела Мишела Фукоа о историји сексуалности још једном оживљавају исти револуционарни импулс који је анимирао ренесансни хуманизам… Овај антихуманизам у стопу следи пројекат секуларизације ренесансног хуманизма, његово откриће равни иманентности. Оба пројекта се заснивају на нападу на трансцендентност… То је хуманизам после смрти Човека: оно што Фуко назива le travail de soi sur soi, континуирани конституентни пројекат креације и рекреације себе и нашег света“^[1]. Према Ничеу, философ је „и животиња и бог“, а Хард и Негри виде људе као – „мајмуне и cyborge“. Они који људски ум и дух своде само на тело и мозак, проглашавају „смрт човека“, верују да ће настати киборг, да ће се људима уграђивати вештачка интелигенција. Трансхуманисти верују у науку и прогрес, а не верују у човека, због мржње према Богу. У онај LGBT низ слова и ознака додаће, ако већ нису, и слово C за cyborg-е (или „H+“ за пост-хумани хуманизам, хуманизам после смрти човека).

Едмунд Берк је живео у доба када се разумео смисао аскезе и поста, и зато је сматрао да се влада не успоставља на основу апсолутних „природних права“ (пошто људи имају право на све – они хоће сад све!). „Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада“^[2]. Трансхуманисти верују да имају право на све и они хоће сад све. Свако ко им стане на пут проглашава се фашистом.

Либерализам је правио простор и за оне за другачијим мишљењем, за мањине, за оне који нису имали право гласа, итд. После Мила, либерали и левичари су се и даље препирали око економских тема, али су се у културном смислу углавном слагали. Један од оних, који је стварао простор за појаву неолиберализма и трансхуманизма, био је, дакле, и Мил који се залагао у корист контроле рађања, да сваки човек може са својим животом и телом да ради шта хоће или да експериментише колико хоће, да се уместо речи „човек“ користи реч „особа“… Џ. С. Мил је, исто као и сви класици либерализма, био свестан мана демократија – да може да настане „терор већине“, да опасност прети и од капитализма и да је довољно да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину (масу) на своју страну и прогласи – на основу тога што „сви тако мисле“ – да је у поседу „вечних истина“ или potestas clavium. Ипак, биле су јаче силе које су развијале технике за контролу јавног мњења. Јер, људи са двоструким моралом причају о демократији или људским правима, али, у пракси, намећу своју истину другим људима, са циљем да дођу у позицију да одређују шта је нормално и природно, шта постоји а шта не постоји, шта може да се учи у школи, појави у медијима, итд. То је пропаганда, борба за људске душе. Либерали и левичари то раде „у име љубави“.

Капитализам је, према марксистима, стварао вештачке потребе, али, марксисти никад нису одговорили шта су „аутентичне људске потребе“ „аутентичне егзистенције“, или, како да природне потребе не буду „основа људске слободе“. Или, ако „духовне потребе нису изнад чулних потреба“ (ако се не разуме смисао аскезе) – шта су те „нове потребе које грађански свет не може ни да слути“? Знамо из историје, такво социјалистичко „друштво релативне оскудице“ савладано је „отвореношћу за вештачке потребе“. „Дијалектика односа личних и друштвених потреба, које се међусобно заснивају, оправдавају и заједно развијају“ није могла „задовољити све људске (разумне) потребе, а не производити вештачке потребе“. У програмима декларисан је „свет аутентичних људских потреба“, или, циљ „о слободном развоју људске личности, о свестраности те личности“, али, у пракси друштвених односа ширила се „практична потврда или идеје о потрошачком друштву или идеје о историјској нужности и високој моралној вредности аскезе. То су оне у историји већ познате ситуације када идеологија промовише један систем вредности а реални друштвени односи стварају други“^[3]. И комунизам је био етапа ка неолиберализму и трансхуманизму. Аскеза је незамислива људима који гаје култ тела и брину само о задовољавању личних потреба^[4].

Религија трансхуманизма је морализам, а темељ сцијентизам, биологизам, психологизам – либерализам и либерални социјализам. Трансхуманиста је врста „човека-масе“, који „као да је то нешто најприродније“ тврди „да је добро све што у себи затиче“, па „не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран, има поверење у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави (јер изван себе не налази ништа што га задовољава)“, који брани своју „истину“ исто као и научник који „одбија да се други саслуша, решен да се не подврге вишем ауторитету“. „Човек-маса“ „верује да је савршен“ и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“ (Ортега)^[5]. За разлику од (Ортегиног) „човека-масе“, трансхуманиста није толико задовољан телом, па жели да промени пол, или, да усаврши тело, уз помоћ науке и да буде нешто друго, више од човека. Да ли је заиста „мајмун и cyborg“ нешто више од човека?    

Никад сви људи на свету неће бити муслимани, или будисти, или пагани, или хришћани. Исто тако, никад неће сви људи на свету постати трансхуманисти. Трансхуманисти морају да одустану од апсолутних права и циљева, као и сви остали, који не излазећи из сфере иманентног, настоје да своју истину и идеално апсолутизују или наметну на силу свима. Инстистирањем на геј парадама постиже се контра ефекат, јер се сад геј параде или параде трансхуманизма доживљавају као напад на традиционалну породицу. Ко је ту жртва, а ко фашиста или антилиберал? Шта су они који желе да уништи све што је божје у људима?

---

[1] Мајкл Хард, Антонио Негри: „Империја“, Игам, Београд, 2005.

[2] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[3] Првослав Ралић: „Нове људске потребе и револуција“, Градина и Јединство, Ниш/Приштина, 1978.

[4] Према мишљењу трансхуманиста, „усавршавање технологије доводи човечанство у стање, где се према обличју људске врсте могу вештачки створити савршенија бића. Ово се постиже побољшањем свих делова људског тела, њиховом заменом вештачким деловима, који се не разликују од оригиналних делова тела и унутрашњих органа… ‘H+’ носи поруку човечанству, које ће бити ослобођено од болести, несавршености, и на крају достићи физичку бесмртност… Ми смо морали да дођемо до тога – до ере киборга, хибрида, мутаната и химера“ – Алекандар Дугин, Дугинове смернице: „О трансхуманизму“, Стање ствари 24.10.2016.

[5] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.