Никола Варагић: Дијалог власти и опозиције

Никола Варагић

Ако у дијалогу власти и опозиције учествују и они који су одговорни за пљачку државе и грађана, они који шире говор мржње, они који морају бити предмет лустрације, сарадници мафије, издајници државе, лицемери који једно говоре јавно (кад су опозиција), а друго раде тајно (кад су на власти)… шта је циљ дијалога? Да ли постоји дијалог између добра и зла, да ли добро прави компромисе са злом? Добро мора победити зло или ће зло победити добро. Нема ништа опасније од тога да се не зна и не прави разлика између добра и зла.               

Ово стање последица је прављења трулих компромиса и релативизације моралних норми. После 2000. године праве се трули компромиси због „националног помирења“, „европских вредности“ и „будућности Србије“. И ова власт, исто као и претходна, у својим редовима има и радикале и „жуте“, и првосрбијанце и другосрбијанце, и партизане и равногорце, али никако да се превазиђу поделе у друштву и победе корупција и криминал, и никако да се ослободимо мешања страних држава у унутрашњу политику и изборе.  

Труле компромисе неће правити људи који праве разлику између добра и зла и којима су идеали и вредности, брига за опште добро, изнад себичних, личних интереса и циљева. Да ли у опозицији има таквих људи? Да ли у народу има таквих људи? 

У опозицији има моралних и стручних ауторитета, зато што их има у народу. У политику могу да се укључе и морални и стручни ауторитети који се сад не баве политиком, поред оних који су већ присутни у јавности; могу да се појаве нови политички лидери из народа, поред оних које сад имамо, да воде дијалог, као представници опозиције. Представници власти морали би, такође, да буду и морални и стручни људи. Дијалог власти и опозиције има смисла само ако води одвојању жита од кукоља.       

Да ли таквих људи има у режиму? Ко може, у име власти, да позове опозицију на дијалог? Ако у власти нема моралних ауторитета, онда са таквима могу да преговарају једино исти такви из опозиције. То би био лажни дијалог. То што владајућа коалиција и парламентарне и ванпарламентарне странке које глуме опозицију имају подршку мање од 50% од укупног броја грађана са правом гласа, доказ је да овај народ заслужује много боље представнике. И да све мањи простор за меневар имају људи који више нису јавне личности, или за које шира јавност не зна, а који контролишу све велике новчане токове или послове, као што су контролисали процес приватизације у Србији. Након што су зарадили велике паре, док је Србија пропадала, сад владају из сенке, заједно са странцима, са којима тргују.

Дијалог власти и опозиције има смисла ако нас води промени система, а не само власти. Систем не могу да мењају људи који су творци или производи система који се мења. То могу да раде људи који имају други систем вредности, бољи систем вредности, доказани делима. За промену система, потребан је консензус, а за постизање консензуса потребно је успоставити дијалог и прихватити одређене компромисе. Нико не може да добије све што жели, али мора да постоји црвена линија за компромисе. Црвена линија је граница између добра и зла, између опстанка и нестанка народа, између мафијашке и правне државе. Кад се та граница пређе, нема компромиса. Иначе никад нећемо сузбити корупцију и криминал – и даље ће власници телевизија које производе ријалити програме управљати РЕМ-ом и имати заштиту полиције и правосуђа, и даље ће стране компаније уз мало потплаћивања политичара и стручњака и донација да добију дозволе за шта год хоће и без обзира колико је то што производе или увозе штетно за здравље људи и природу, и даље ће странци моћи да усвајају децу из Србије, увозници обуће или телевизора правиће екстрапрофите, итд.  

Да објасним и кроз следећи пример. Недавно је Немања Видић критиковао челнике ФСС. Немања Видић је неко ко има и морални и стручни ауторитет. Председник ФСС Кокеза, председници ФК Црвена Звезда Терзић и ФК Партизан Вучелић, или Слоба Снајпер који је преузео да води ФК Војводина, немају никакав морални ауторитет. Између људи као што је Видић, и људи као што су Кокеза, Терзић, Вучелић и Слоба Снајпер не може да се води дијалог, а да тај дијалог не води трулом компромису; у овом случају, да све остане исто у српском фудбалу а да Немања Видић нађе своје место као селектор или председник ФСС. Доласком људи као што је Видић на чело ФСС у српском фудбалу више не би смело да буде места и за оне који су уништили српски фудбал. Људи као што је Видић морају да се укључе бар једним делом у политику, ако желе добро српском спорту и својој држави – морају да се повежу са најбољима из опозиције из осталих сфера друштва, и да сви заједно освоје власт, а онда, да се свако бави својом струком – спортисти да воде савезе и клубове, инжењери коморе, правници тужилаштва и судове… Такве стручњаке на једном месту и око истог циља могу да окупе једино државотворни политичари, који ће у новој власти да заузму највише државне или политичке функције. Ако таквих сад нема (довољно), верујем да ће ускоро појавити или нас више неће бити. Прави политичари су лидери који стварају услове за стручњаке да воде послове из своје струке. Пошто је код нас инфлација лидера, сваки лидер сваке странке владајуће коалиције постаје министар (војске иако није служио ни војску), директор државне институције, установе, јавног предузећа… Тако политичари, који нису ни државотворни политичари, ни стручњаци, све воде и за све се питају.   

Због будућности Србије било би добро да постоје људи који су део власти а нису изгубили кредибилитет да воде дијалог са опозицијом. Људи који имају црвене линије и више се не плаше да кажу да је власт прешла те линије. И да је време за промену система. Ако, ипак, у овој власти нема моралних људи, за будућност Србије било би лоше да се води дијалог са таквим режимом. Наш циљ мора бити промена система. Ми пропадамо и нестајемо као народ, у свету је хаос, зато немамо право на још једну грешку и разочарење народа.    Ако је дијалог са режимом бесмислен – јер не би водио промени система – није бесмислен дијалог унутар опозиције о стварању више колона за рушење режима и промени система. Такав дијалог водили би људи различитих уверења, а сличних моралних вредности, које спаја жеља да живе у слободној држави у којој постоје добри услови за живот и владавина права. За сада опозицији то иде слабо, али зато расту шансе да се појаве и неки нови људи. И ти нови људи неће бити савршени људи, јер такви не постоје. Савршени људи верују да су изабрани да воде народ, да они све најбоље знају, зато сваки савршени човек мора да има своју странку, итд. Због тако савршених људи живимо у оволико несавршеној држави. Државотворни политичари, прави лидери који могу да окупе стручњаке и народ око истог циља, не морају да буду савршени, али морају добро да раде свој посао и морају да праве разлику између добра зла – морају да имају црвене линије које не прелазе. Једна од њих је – нема продаје Косова и Метохије. Ту линију први мора да повуче нови патријарх СПЦ.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: