Никола Варагић: Блажени који не видеше а вероваше

Никола Варагић

За европског човека, оно што је за античког човека био „непостојећи“ свет (нпр. за Хелене уметничка слика била је „илузију илузије“), сада је једини постојећи свет. У православљу, трансцендентално или метафизичко схвата се као нешто што је заиста изнад физичког, природног света, дакле натприродно. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће. Божјем Граду, Небеском Јерусалиму „није потребно сунце, ни месец, да му светле“, у њему „ноћи неће више бити“ (Отк. 21; 23-25). Бог се, од стране човека, не може на било који начин ограничити: „Бог је наш на небесима, твори све што хоће“ (Псалм 115, 3). Према учењу Св. Григорија Паламе, творевина је плод воље Божје, Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, а створене енергије разликују од нестворених енергија Божјих, колико и твар од Творца.   

Варлаам Калабријски је поводом питања да ли постоји нестворена светлост Божја, и да ли се она може видети телесним очима, у полемици са Паламом, писао да што се њега тиче, он не зна шта је та светлост, „али знам једно, а то је да она не постоји“. Европски човек је закључио да не постоји оно што обично око не види. Европски човек није пронашао везу између божанског апсолута и света, везу до живог Бога. Бог је остао ван домашаја чулног искуства и несазнајан за философе, који су тражили доказе и веровали у моћ разума. Зато позитивисти (прогресивци, рационалисти, атеисти) верују у „мит о генију“ (науку), док окултисти верују у „чаробњаке“ (магију) – да ће се „наука и техника преобратити у магију“ и да ће се „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев), и упадају у замке мистицизма. За „кореном свега“ или „светим гралом“, на свој начин, трагају и позитивисти, који желе да открију „врховни закон природе“ и „теорију свега“. То је суштина европског човека. Пошто није нашао везу до Бога, прогласио је смрт Бога и себе прогласио за бога.      

Св. Григорије Палама је нашао или објаснио ту везу. Та веза је нестворена енергија Божја. Бог се открива кроз мноштво пројава. „Побуда која је навела Паламу да формулише своју теологију била је тежња да афирмише могућност и, уистину, реалност суделовања у самом Богу“ (Протојереј Јован Мајендорф). Палама је „оповргао постојање било какве аутономне стварности између Бога и створења; сам Бог јесте та стварност“. Јер, „Платон је ову везу схватао као свет идеја, самопостојећу стварност“; „средњевековно латинско богословље говори о ,блаженом виђењу’ саме суштине Божје – али само у животу после смрти – док се визије, које светитељи и мистици имају овде за живота, схватају у оквиру људске емотивне психологије или као ,створена благодат’“; есенцијалистичка философија „није могла допустити стварност трансцендентног и истовремено живог, тј. иманентног, Бога“. Међутим, Палама је развио „реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства“ или „трагање истинског боговиђења: објективног виђења Бога од стране целосног човека“. То „није супернатурализовање једино интелекта“, а „не претпоставља ни неку врсту дематеријализације“ (Протојереј Јован Мајендорф[1]). Јер „вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи,назива сеприродном, пошто се налази убогосазданој природи људској“ (Св. Јустин Ћелијски). Познање Бога је могуће, дакле, и спољашњим чулима.

Али, према православном учењу, први корак у стицању духовног знања је: гушити у себи жељу за виђењем. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 14; 11). Због тога, „ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Кад осетиш бујање мисли не обазири се на њих, макар оне и не биле рђаве; непрестано држи ум свој у срцу и вапи Господу Исусу“ (Свети Григорије Синаит)[2]. Неки верници избегавају високоумље, али, не гуше у себи жељу за виђењем. Машта или активна имагинација духовно неискусног човека отвара за демонску духовност. Није све што долази из духовног света божанско надахнуће.

Патријарх Павле је упозоравао да „борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи“, већ да (на почетку узрастања у вери и уздизања ка Богу) „треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно“. Али спиритисти, „покренути гордошћу… уздижу себе и желе да имају првенство, из сујете сматрају себе изабраницима Божјим… Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ,јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат’ (1. Петр. 5; 5)“. У хришћанству нема магијских ритуала, призивања духова и душа умрлих (које се, према учењима светих отаца, и не могу јавити живима, посебно се душе умрлих људи не могу јавити по вољи и жељи живих људи). У Источном римском царству  (тзв. „Византији“), у школама није се изучавала Платонова метафизика (одбачена је заједно са учењима теурга, гностика…), већ Аристотел. Паламити се „нису противили световној мудрости као таквој, него само теолошком становишту о богопознању, које су у име те ,мудрости’ усвојили Варлаам и тадашњи ,византијски хуманисти’“ (Прот. Јован Мајендорф). Палама је одлично познавао Аристотела, а Св. Никола Кавасила је превео главно дело Томе Аквинског[3]. Православац или православни човек је увек „овде и сада“, свестан да живот није „маја“, али да јесте пролазан и да постоји вечни живот и зато „своје мисли преиспитује Богом“.

Православни човек не тражи „камен мудрости“, „еликсир живота“, доказе о постојању Бога или „врховни закон природе“, не истражује „прошле животе“, већ верује у Бога и има свест о паду у грех, и зато се усредсређује на самога себе „овде и сада“, чисти своје срце и свој ум („пази на самог себе“) – све док не достигне расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник) и прими благодат Божју „Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). „Ко жели да види Господа у себи, напреже се да непрестаним богомислијем очисти своје срце“, а „ко се удостоји да види себе самог, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела“ (Св. Исак Сирин). „Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20; 29).

Христос се роди!


[1] Протојереј Јован Мајендорф, „Свети Григорије Палама и исихастичка духовност“, Задужбина манастира Хиландар, 2012.

[2] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

[3] А Тома Аквински није говорио грчки.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: