Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.

Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.

Никола Варагић: Да ли смо толико неспособни?

Никола Варагић

Још увек нисмо (као држава, друштво или народ) одлучили шта ће да се ради са зградама Генералштаба Војске Србије уништеним током агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, али се у САД увелико тражи инвеститор! Зашто Србија сама не одлучи и зар не може сама да финансира радове на тим зградама (кад већ нема ратне одштете)?

Да ли смо као народ толико сиромашни и несложни, да завршетак радова на Храму Светог Саве у Београду нисмо могли сами да финансирамо?

Где су границе достојанства државе и народа? Да ли стране државе морају да финансирају и радове на зградама генералштаба наше војске и на храму посвећеном Светом Сави? Да ли заиста у нашем народу и држави не може да се нађе новац да се сними високобуџетни и врхунски уметнички филм поводом неке важне националне теме или личности? Ко ће да обезбеди новац, ако не националисти? Аутошовинисти? Друге државе?

Шта значи то националистичко бусање у прса, ако се моли за страну помоћ? Како држава може да буде независна, ако није и економски независна? Шта предузимају националисти који желе да живе у независној, слободној држави, да Србија постане економски независна држава и да њени грађани не живе у дужничком ропству? Да ли се боре против корупције?

Националистима није важно колико је коштао споменик Стефану Немањи, односно, да ли се неко са српске стране уградио у цену толико колико би коштало да се поделе бесплатни уџбеници ученицима у Србији (и као да за мање пара нисмо могли да добијемо споменик који достојно представља Светог Симеона Мироточивог). Ако није важна цена споменика, онда није важно ни да ли је било корупције у случајевима Крушик, Комерцијална банка, Агробанка, ПКБ, Телеком Србија или Београд на води. Само у овим аферама украдено је толико новца да су могли да се финансирају и радови на Храму Светог Саве, и на зградама генералштаба, и на неким магистралним путевима који су у лошем стању, и да се изгради пар школа и пар болница, и да се плати лечење тешко оболеле деце за које се сад скупља новац преко медија, и сними врхунски филм са националном темом… А кад се израчуна колико се украло у свим аферама, и колико је велика сива економија, види се да Србија не мора толико да се задужује, да није толико сиромашна држава, колико је велика корупција и колико је мало људи који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.  

Националистима није важно да ли је било корупције ако је у питању национални пројекат, а аутошовинистима ако се ради о пројектима везаним за улазак у ЕУ. Грађани Србије не читају економске програме странака и не интересује их какви су људи на власти који сад воде и људи из опозиције који ће сутра водити јавна предузећа и државне институције; не воде полемике око економских тема и не занима их шта се ради са њиховим новцем (нема озбиљне расправе о буџету ни међу економистима и привредницима, част изузецима), али воде полемике око других тема, и никад не могу да се сложе (можда би се сложили око економије?). Зато странцима није било тешко да економски окупирају Србију. Због тога је тешко економски ослободити Србију и развити домаћу привреду.  

Србија ће бити економски независна кад се појави генерација политичара који ће водити економију Србије боље и од комуниста који су гушили приватно предузетништво, и од ратних и антиратних профитера из деведесетих година 20. века, који су после 2000. године спровели приватизацију, створили увознички лоби и монополе, ставили под контролу све медије… И остали на власти и после 2012. године. Зато Србија сад нема вишак у буџету да покрије део рупе у буџету Црне Горе и помогне српским странкама. Нова влада Црне Горе затекла је велику рупу у буџету. Сад сви очекују од нове власти да испуни обећања дата пре доласка на власт. Нова влада биће крива за све лоше, а ништа добро не може да уради ако нема новца у буџету. Ко контролише токове новца, контролише и све друго у држави, од полиције до културе. Нека нова власт у Србији ништа неће моћи да промени, ако прво не поправи стање у економији, а за то мора да има унапред припремљен економски план и кадрове који ће водити министарства економије и полиције, јавна предузећа и НБС…    

Најбогатији националисти (међу политичарима, државним службеницима и тајкунима), на разне начине, окренули су десетине милијарди евра у последњих 20 или 30 година, али иза себе нису оставили ништа вредно, нису реализовали ниједан велики национални пројекат, нису створили ниједан српски светски бренд… Националисти воле да причају о прошлости и традицији, али не воле рад или да раде наизглед безначајне послове, јер они верују да су створени само за велика дела и за одлучујуће битке. Националиста воли да каже на некој трибини, протесту и на телевизији, или на слави, или у кафани, шта би требало да се уради (своју визију, попут месије), а ко ће, кад и како то да уради, ко и како ће то да финансира, није му важно. Националисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за националне интересе. А аутошовинисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за владавину права. Зато су и националисти, као и аутошовинисти из Србије,  пословали са црногорским националистима, Mилогорцима.

Србија може, и мора, да буде економски јака, толико да сви њени грађани имају пристојан живот, укључујући све грађане покрајине Косово и Метохија, дакле, економски јака и да реинтегрише Косово и Метохију у састав Србије, и да помогне Црној Гори и Републици Српској и Северној Македонији, и да финансира обнову кућа Срба повратника у Крајини у Хрватској, и да помогне Србима у Албанији, Румунији и Мађарској, и да негује српска војничка гробља и места страдања српског народа ван Србије, да помогне дијаспори да се боље организује и створи услове за повратак у матицу… Од аутошовиниста се не очекује да стварају економски програм са таквим циљем. Шта предузимају националисти? Да ли  националисти могу да победе било кога у економском и медијском рату?

Србији је потребан и морални и економски препород. Не желимо да живимо као просјаци у сиромашној држави (таква држава нема будућност), нити да стварамо аморално друштво благостања (јер наша култура није фаустовска). Ако желимо да имамо пристојне услове за живот у својој држави (са ефикасном бирократијом, без криминала и корупције, и да, кад створимо вишак, помогнемо другима), мора да дође моралног препорода и мора нешто да се промени у васпитању деце. Србија у каквој желимо да живимо не може да се изгради за један дан, или за једну годину. Међутим, из дана у дан напредак може да буде очигледан и сваке године може да се живи боље него претходне године. Само да владајућу елиту, коју чине националисти и аутошовинисти (трансхуманисти), замени нека нова елита, у којој ће већину чинити патриоте који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.