Никола Варагић: Страх од зла

Никола Варагић

Страх је најбоље средство за манипулацију и потчињавање људи. Али зашто неко уопште шири страх и потчињава људе? Да ли су такви људи оруђа мрачних сила? Јер, добри људи шире љубав и слободу, а не страх, и ништа не желе на силу, никога не потчињавају. Добра се нико не плаши, осим лоших људи који се плаше правде и добре власти. Срећом по њих, добра власт је изузетак, а не правило на овом свету – лоши људи више желе власт. Новац, моћ и слава покваре и доброг човека, ако није морално и духовно јак.

Не постоји центар моћи који контролише све у држави или на свету. Али постоје тако јаки центри моћи да, ако им се супротставите и постанете реална претња, можете да нестанете заједно са породицом. Теоретичари завере, на пример, нису реална претња тим центрима и властима и зато је довољно да их одгурају на маргину друштва и етикетирају као глупе… Али, у исти кош са њима стављају се озбиљни противници и то је први степен одбране од оних који су озбиљна претња. Други степен је прогон. Трећи је уцена и претња затвором. Четврти, да вам наместе аферу и пошаљу у затвор. На крају, ако ни то није дало резултата, долази физичка ликвидација, а то се некад ради суровим мучењем. Уплашени људи виде како су прошли они који су се бунили и не смеју да кажу да је цар го, него хвале његово „одело“. Због страха, нападају апстрактног свемоћног противника, уместо конкретног.

Ако желите да се борите против зла у свету, прво проверите да ли сте победили зло у себи. Затим, морате да идентификујете право зло, конкретне људе (који могу да вам науде ако осете да сте им претња). Онда морате да се погледате у огледало и да питате себе да ли сте спремни толико да се жртвујете (на пример, да се сукобите са људима из власти који лако могу да униште ваш живот). Ако нисте спремни, чекајте оне који су спремни да дају свој живот у борби против зла. У светској и нашој историји било је таквих хероја: и оних који су живи дочекали победу и оних који нису живи дочекали победу (или, у историји цркве, да буду прогоњени од стране јеретика, па проглашени за светитеље), без чијег жртвовања не би било победе, истине и слободе. Они су сабирали људе око себе и припремили пут за победу и ослобођење, као прави примери и узори. Борба против зла мора бити конкретна.

Људи који свесно чине зло немају савест, јер имају помрачен разум и помрачена осећања. Али, како су они постали такви, ако се нико не рађа зао, ако је човек створен добар? Људи чине зло јер верују да је овај свет џунгла у којој влада закон јачег, због уверења да су на страни добра и да не чине зло, јер имају двоструки морал, због обузетости као последице болесних амбиција, или несвесног и анималног у човеку који није познао самог себе, или су то последице разних комплекса, још од детињства… Неки људи могу да буду угледни у јавности, а да нико не зна да су чинили зло ближњима, док неки могу да буду добри према ближњима и да њихови ближњи не знају каква су зла чинили (док обављају посао) другим људима. То је познато у психологији, философији и религији, а посебно у хришћанству. Хришћанин има свест о грехопаду и разликује грех од грешника. То је посебни подвиг: да се супротставите злу и уђете у сукоб са непријатељима, који вам желе зло (или су вас већ повредили или увредили), а са друге стране, да се молите и за спас њихових душа и да се против зла никад не борите чинећи зло – тако да постанете исти као непријатељи. Једно је победити непријатеља, а нешто друго је победити зло – не дозволити да једно зло замени друго зло, тј. да демон само промени домаћина. Борба против зла је духовна (умна) борба.

Тешки душевни болесници, насилници са разним патологијама, које су лако уочљиве и за које се зна какви су, у здравој средини у којој постоји позитивна селекција, не могу да се пробију до високих државних функција (само ако су деца утицајних родитеља – провуче се увек неко). Али, тамо где постоји негативна селекција, такви људи зазузимају високе државне функције јер имају јака леђа у држави, раде прљаве послове за неког ко не жели да буде у јавности, или су већ на свим важним функцијама такви људи, пошто их нико на време није обуздао. Таква власт је спремна на све да себе заштити и свакога ко је претња, а нема нека јака леђа (тајну службу неке велике силе, другу фракцију у полицији која има компромитујуће доказе и тако чува себе од напада), или, озбиљну политичку организацију и народ иза себе (и добар план), власт ће лако да уништи.  

Хитлерова Немачка била је оличење зла. Да ли постоји држава која је оличење добра? Не постоји, јер и у демократским државама има зла и оне чине другим државама зло. У свакој држави постоји добро и зло, више или мање. Шта вреди некоме што живи у демократској држави, ако је лично доживео зло и неправду, ако му се због тога живот претворио у пакао или је изгубио живот? Зло зна да се сакрије иза добра и вешто маскира, на пример у борца за људска права. Таквог зла има много више, него оног огољеног и сировог које се лако препозна. Кад имате зликовца који шаље људе у гасне коморе, сви добри људи се удруже да га победе. Али, кад имате неког ко има неки углед у јавности, а својим економским мерама уништава животе хиљадама и стотинама хиљада људи, то се не види лако, може да се сакрије иза идеје општег добра и прогреса, и за жртве буде касно кад се сазнају праве последице тих мера. То важи и за медицину, људи очекују да доктор буде добар, а доктор може да буде и Менгеле, може да злоупотреби поверење људи и да уништи много живота. То исто важи и за свештенике, ако злоупотребе поверење, а увек се такав негде појави. Зло ће се увек појавити у неком човеку и у некој заједници, у неком тренутку. Ми можемо да победимо зло у Србији, али ако зло тријумфује на Западу, НАТО алијанса може поново да бомбардује Србију, и опет ћемо имати неко зло. И опет ћемо се борити против зла.

Борба против зла је бескрајна. Лично духовно усавршавање је бескрајно. Свети оци уче да свако мора увек да има свој грех пред собом (да не заборави колико је грешан, како лако може да падне у грех). У грех најбрже и најлакше падају људи који траже славу од света,  живе „по телу“ а не „по духу“, нису открили смисао живота и своје место у овом свету, кад нешто раде због награде или страха од казне, зато што верују да су савршени, изабрани… Свет је пун зла. Али и добра и добрих људи, толико добрих да нису у стању да учине зло, ни под претњом смрти, а неки ни да се супротставе злу. Ко се боји Бога, не плаши се злих људи, осећа моралну одговорност да се супротстави злим људима. Ко има храбрости да се суочи са самим собом, са ђаволом, са Богом, пре бира смрт, него да служи злу и чини зло.

Смрти се не плаши једино човек који воли Бога и има чисту савест – добри људи, чисте савести, радују се сусрету са Богом, у сваком тренутку, и не чувају свој живот. Ако их Бог чува не могу их убити и победити зли људи. Добри људи следе вољу Божју, зато су добри. Бог неког прослави као мученика, а неког као ратника-победника. Шта год да буде – „нек буде Твоја воља!“ – каже војник Добра који се бори против нечистих сила на овом свету.

Никола Варагић: Скретање пажње за важних тема

Никола Варагић

„То се ради да би се скренула пажња са важних тема“. Ова мисао је постала флоскула. Кад  год неко покуша да укаже на неки проблем, на неку неправду, јави се дежурни чувар ватре са изјавом: „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“.  

То обично кажу они који ништа не раде ни око важних ни око мање важних тема, или они који верују да је тема којом се они баве најважнија и да сви остали морају да се баве истом темом (наравно, под њиховим вођством или њиховим правилима).

Свакоме је његов проблем најважнији. Сваки проблем који се реши је један проблем мање у држави и друштву. Сваки протест је корак напред.  

Борба за чисте реке и чист ваздух, за људска права и слободе, за права деце, борба против насиља, против криминала и корупције… све су то важне теме. Свакога ко покрене неку од тих тема и озбиљно се бави неким од тих проблема, морамо подржати. Ако то нису важне теме, шта су важне теме? Колико се они који говоре „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“, баве тим важним темама, шта су предузели поводом тога?    

Наравно, знамо да постоје афере које се производе да би се сакриле неке друге афере. Али стављати у исти кош, на пример, причу режимских медија о рачунима у иностранству које има неки политичар опозиције, са темама или проблемима на које указују неки људи или групе људи као што су људска права, насиље, корупција, екологија, привреда… и говорити да је и то скретање пажње са важних тема, или афера власти, није добро за развој друштва.

Нико не може да решава све проблеме или да покрије све теме. Нека се свако бори за оно што је њему важно, само да је праведно. Скуп таквих победа води општем добру и лакше ће се после тога решити најважнија државна питања и проблеми. Мале победе су важне.

На пример, да се одбрани право на слободу избора и граница приватности у случају закона или казне због невезаног појаса у возилу када не угрожавате друге људе.  Да ли је држава прешла границу приватности? „Везивање појаса није лични избор. Мислите на вашу децу на вашу супругу јер невезивањем појаса остављате их саме“ – изјавио је Дамир Окановић из Комитета за безбедност саобраћаја (РТС, 09. април 2021).

Ово је још један глуп аргумент зашто постоји казна због невезивања сигурносног појаса – конкретно, у путничком аутомобилу кад сами возите свој аутомобил и никако не можете да угрозите другог човека ако нисте везани. Ако нисте везани, полиција вас казни са 10 000 динара. Ако не платите казну, идете 10 дана у затвор. Због чега? Зато што нисте самог себе везали. То није нормално, то је болесно.  

Дакле, ако желите да возите бициклу по граду, да знате да то „није лични избор“, јер може да вас удари неко возило и да се повредите или да погинете. „Мислите на вашу децу на вашу супругу“, јер ако возите бициклу „остављате их саме“.     

Зашто они који немају супругу и децу плаћају казну због невезаног појаса? Зашто постоји само казна због невезаног појаса а не постоји и казна ако пушите цигарете? Ко ће да плати лечење пушача? Или, зашто постоји казна ако нисте самог себе везали у свом возилу кад сте сами у возилу, а не постоји казна ако стојите у аутобусу ГСП са 50 путника, где нико није везан, и где можете да повредите другог човека или неко вас да повреди ако возач аутобуса нагло закочи или дође до удеса? Можемо са оваквим примерима до сутра.

Дамир Окановић не зна како да одбрани неодбрањиво и онда лупета. Позивање на супругу и децу је баш јадна, патетична и јефтина пропаганда. Ниједан аргумент који има смисла нисмо чули од стручњака из Комитета за безбедност саобраћаја, само бесмислене и јадне изјаве, попут ове сад.

Нека се свако везује, то није спорно. Нека се грађанима објасни зашто је то добро, колико су безбеднији, али нека им се препусти да сами одлуче да ли ће се везати. Ја никад никоме нећу рећи да се не веже. То сам објаснио у тексту Ослободи свој ум.   

Дакле, спорно је што постоји та казна. Да ли ћу самог себе везати, због своје безбедности, јесте лични избор и то је неспорно. Осим тога, некад неко и заборави да се одмах веже, то није разлог да буде кажњен од стране полиције, пошто никог не угрожава.

Казна због невезивања сигурносног појаса у свом возилу (и посебно кад сте сами у свом возилу) је доказ да држава (полиција) грађане третира као малоумне и незреле људе, као децу која не умеју да брину о себи, и да држава боље од грађана зна шта је добро за њих. Да ли сте такви? Да ли желите да живите у таквој држави?

Истина је да су стручњаци из Комитета за безбедност саобраћаја малоумни, као и они који су их довели на та места да то раде. Држава је овим законом тихо, неприметно померила границу приватности, а то је веома лоше и опасно. То се види и сад током пандемије. Сад се на суд позивају и људи који су на протесту запалили обичну маску, дакле, мало парче крпе. Никада раније нико није одговарао због таквих ствари, а свашта се палило.

Верујем да већину чине одговорни зрели људи који знају да брину о свом здрављу и својој безбедности. И да је то лични избор, у који држава не сме да се меша. И не само држава, него било ко, ако имате достојанства, поштујете сами себе и знате да бринете о себи.

Ваш лични избор је да ли ћете се везати у возилу када никако не утичете на друге људе. Ако не утичете на друге људе, можете да ризикујете, сами о томе одлучите. Свако некад и негде ризикује и то је његова приватна ствар. Због тога не смете да будете кажњени. Казна за невезивање појаса не сме да буде изузетак. Или ће свако ко на било који начин ризикује у животу бити кажњен и плаћати лечење (на пример, због компликација због пирсинга и тетоважа), или нико.

Или се поштује право на слободу избора и граница приватног живота, или се не поштује.

Ђаво се крије у оваквим детаљима. Зато су мале победе важне.

Никола Варагић: Наука и canсel culture

Никола Варагић

Наука је увек недовршена, увек се долази до нових чињеница и доказа (теорија). Зато нема коначних научних теорија – све теорије се могу третирати као хипотезе (Попер). Физичка теорија не може важити као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава. Или, иза оних чулних појава које опажамо, налази се стварност, која се од тих појава разликује. Посматрањем физичких феномена упознајемо се једино са чулно опажљивим појавама у њиховом појединачном и конкретном облику. Физичка теорија представља систем математичких теорема, изведених из малог броја принципа, са сврхом да групу експерименталних закона представе што једноставније и тачније. Ако је предмет физичких теорија објашњење експерименталних закона, теоријска физика није аутономна наука, него је подређена метафизици (Дијем).     

Квантна физика показује да не постоји објективна стварност и да ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Није могуће разумети ни сваки детаљ садашњости, пошто никада не можемо да знамо прецизан положај и количину кретања чак ни једне једине честице. Будућност атома нема никакве везе са његовом прошлошћу. Квантна теорија негира закон узрочности (принцип неодређености). Ништа нема узрок – ствари се дешавају случајно и без повода. Али начин на који се ова догађања групишу уопште није насумичан. Насумични догађаји, ако их има довољно, стварају образце са узроком и значењем. Ако је неред (хаос) довољно широко распрострањен, он се претвара у ред (космос). Ако се довољно повећа неизвесност, исход је известан. У новој физици нагласак је на процесима, а не на објектима, јер су све честице  пре процеси, него објекти. Свет је процес, материја је у стању мењања и увек у кретању. Материја је енергија. Материја никад не мирује – активност материје представља суштину њеног бића (теорија релативитета). Атоми су честице и таласи. У универзуму не постоје фундаментални ентитети, зато свет не можемо разложити на најмање јединице које стоје независно. „Изоловане материјалне честице су апстракција, јер се њихова својства могу одредити и посматрати једино кроз њихову интеракцију са другим системима“ (Нилс Бор). Природа је компликована мрежа односа између различитих делова целине. Материја не постоји са извесношћу на одређеним местима. Простор није тродимензионалан – простор и време заједно чине четвородимензионални континуум простор-време (зато не може да се говори о простору а да се не говори о времену и обратно). Различити посматрачи поређаће догађаје различито у времену ако се крећу различитим брзинама у односу на посматране догађаје. Геометрија није својствена природи, већ је ум намеће природи. Дакле, геометрија представља конструкцију интелекта, а физичке теорије природних појава и „закони“ само су производи људског ума (Ајнштајн). Научник утиче на својства посматраних објеката. Експерименти у атомској физици откривају да је природа апсурдна (Хајзенберг).

Физичар упознаје сенке стварног света. Апстрактне метафизичке претпоставке ништа не значе физичарима који проучавају стварност. Ако физичар жели да се бави и објашњењем, неће рећи ништа ново или што се већ не зна у философији и мистици (религији, поезији). Тад износи субјективно мишљење, на основу унутрашњег доживљаја, али се тако не може „конституисати знање у смислу у коме оно постаје аподиктично и објективно консензусом упућених, и у смислу у коме је оно подложно исправљањима“ (Бранко Павловић), било да се користи спекулативни ум, било да се користи формално-логички ум. Из метафизичких система не могу се извести елементи неопходни за изградњу физичке теорије, а физичар упознаје само сенке стварног света, проучава феномен или објекат, док се смисао разуме тек када се уђе у ноумен. Међутим, не постоји свима заједничка свест, не може да дође се до консензуса упућених, па се одустало од „претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас), употребом људског разума и на основу чула (која нас варају) и искуства (оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије). Задатак философије је само да систематизује знања постигнута у позитивним наукама и научним теоријама. И философ и физичар ушли су у метафизички слепу улицу.

За позитивисте, метафизика ће увек бити мистична и ненаучна. За хришћане, метафизика ће увек бити позитивистичка (атеистичка) или окултистичка (паганска, пантеистичка…). Кад се философ бави метафизиком (или интелигибилним светом), то научнику и вернику изгледа неозбиљно. Научницима, јер у својим теоријама и лабораторијама не могу да нађу тај интелигибилни свет философа, а философи не могу да пруже доказе и ново знање. А верницима изгледа неозбиљно, јер у том интелигибилном свету философа не налазе ништа живо, нема живог Бога, све се заснива на апстракцијама и спекулацијама. Дакле, зашто би хришћанин који је познао Христа (Истину), веровао у „свет идеја“ философа, и зашто би научник/физичар слушао философа кад говори о природи, кад сам боље познаје природу. Тако се философ нашао ни на небу, ни на земљи, па је проглашен и крај философије. И то има смисла, пошто философија без метафизике и није философија – недостаје објашњење, смисао. Мистика је одбачена, етика је изједначена са математиком и логика геометријског расуђивања користи се за решавање проблема друштва. Али друштвени феномени не могу да се анализирају методологијом природних наука. Природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке (Берлин). Човек није машина, робот, ни животиња. Метафизике нема без мистике, смисао се открива кроз спознају срцем – поезију и веру.

Смрт философије је и смрт науке. Критика је у темељу и науке и демократије. Научни ум је дијалектички ум, ум који се стално исправља и није конституисан вечним и апсолутним принципима a priori, већ се непрестано конституише (Башелар). Уместо дијалектичког, у науци влада тоталитарни ум. Научници који шире научни поглед на свет, тако што гуше критичко мишљење, шире canсel culture. Вратили смо се у доба инквизиција. Зато је сваки глас критике од стране стручних, моралних и слободоумних научника, глас за спас науке или да наука не буде злоупотребљена за мрачне циљеве, него да служи за опште добро.

Интелектуално поштени философи и научници признају да више не постоје вечне истине  ни у метафизичком (нема консензуса упућених) ни у физичком смислу пошто физичари не могу да нађу последњи и коначни темељ за који се не мора питати „шта је његов темељ“, тј. нико не може да докаже своје теорије. Зато се личне теорије не намећу другим људима, него се води дијалог. Прави научник је отворен за критику, нове чињенице и погледе из других углова. Тога је све мање у науци, посебно у медицини, где се види колико се човек удаљио од своје, људске природе и од природе, и колико ће бити тешко да наука задржи „траг свог људског порекла“. У тренутку кад се не зна како је настао корона вирус, ни како да се победи, и кад не постоји консензус међу научницима, ипак се експериментише над људима и силом се намећу само једна теорија, обавезна вакцинација и одређене мере, док се свако ко другачије мисли прогони. Да ли нас чека нас борба на живот и смрт?

У свету сад постоје само две религије које се шире на силу. Прва је ислам, друга је заправо квазирелигија – позитивизам или прогресивизам или научни поглед на свет. Хришћанске цркве на Западу разбијене су и потчињене онима који могу да сруше Трампа и доведу на власт Бајдена, зато што Бајден промовише трансхуманизам, итд. Православне цркве су и даље више прогоњене, него у симфонији са државом, и у духу православља није да се вера шири на силу. То није ни у духу будизма. Дакле, нама православцима, своју веру или свој поглед н свет, по сваку цену желе да наметну исламски фундаменталисти и прогресивци, атеисти, трансхуманисти фашистичке оријентације са Запада. Исламске државе и верски центри који сањају да све људе у свету преведу у ислам, а да немуслимане истребе или да неке чувају за робове, немају толико ресурса и толику моћ да колико фанатици са Запада који верују да је човек превазиђен, да ће наука све мистерије решити и све тајне открити и да ће са тим у вези медицина толико напредовати да ће се свака болест лечити, да неће ни бити болести, па ни смрти, и да ништа не сме да стане на пут напретку науке све док се не достигне та утопија. Православци, за које је Христос истина, налазе се између њих.

Борбени атеисти и трансхуманисти верују у науку и прогоне све што је хришћанско. Они се боре за своја права тако што гуше верска права. Они ће можда да признају да не постоје вечне истине, али ће онда рећи да је само питање тренутка када ће се открити врховни закон природе и слично, и никад неће оставити као теоријску могућност да Бог постоји, напротив, забрањује се у јавном простору све што је хришћанско. Мислим да хришћани на Западу неће још дуго моћи да пружају отпор и да ће бити прогоњени исто као и у доба паганског Рима. Постаће немогуће бити хришћанин на Западу (са Аустралијом). А онда ће исти притисак да се пренесе на православне државе. Посебно ако знамо да у православним народима има доста атеиста који следе исте идеологије и имитирају све што долази са Запада. У нашој држави и нашем региону има више атеиста него муслимана.  

По нас су опаснији фашисти са Запада који нападају традиционалне породичне вредности и желе да униште Православну Цркву, који користе силу да би своје теорије наметули као истине, као догме и аксиоме у које нико не сме да сумња и да их доводи у питање на било који начин. Пошто још увек не знамо када ће се и да ли ће се завршити пандемија корона вируса, сасвим је могуће да ће центри моћи са Запада још више ограничити људска права и слободу кретања, толико да ће већ за неколико година бити немогуће да путујете у неке делове света ако сте, на пример, православац и нисте вакцинисани против грипа најмање 10 пута и против 189 других болести и зараза. У свакој православној држави постоје људи који се залажу за такве мере. Једино што можемо је да се одбранимо од таквих покушаја и да сачувамо наш начин живота у оквирима наших граница. У православним државама не прогоне се и никад се неће прогонити муслимани и атеисти, док ће, вероватно, стање и на Западу и на Истоку, што се тиче људских права, бити све горе, што значи да ће бити већи прогон хришћана или православаца, у неким државама до геноцида.

Ако прогресивци и трансхуманисти тријумфују и у православним државама, ако униште традиционалну породицу као основну ћелију друштва и постане немогуће да се путује и из једне православне у другу православну државу, за пар година чека нас борба на живот и смрт ако не желимо да се одрекнемо Христа. Хришћане који живе на Западу, исто као и у још неким исламским државама, то сигурно чека за пар година, ако се нешто не промени.  

Никола Варагић: Страх од болести, смрти и власти

Никола Варагић

Неки људи имају велики страх од смрти и болести, неки људи имају мањи страх од смрти и болести, а неки људи не осећају страх од смрти и болести (тачније, победили су страх, јер се једино Бога боје). Људи који се не плаше поштују људе који се плаше. Само се људи који се ни Бога не боје играју са осећањима уплашених или болесних или физички слабих људи. Људи који се само Бога боје воде рачуна о свом и здрављу других људи, знају да „ко самог себе чува и Бог ће га чувати“, али, мисле својом главом (хладне главе, без страха) и могу сами да процене шта се догађа и како да се реагује или „сачува живот“ (Мк. 8, 35).

Са друге стране, они који се плаше, углавном пројектују своје страхове на друге људе или траже од других људи да се прилагоде њиховом начину живота. Ретки су уплашени људи који то не раде и нису подлегли пропаганди и хистерији која се ствара поводом пандемије.

Дакле, са једне стране, имамо вакцинаше или ваксере који се (из страха или само због вере у науку) залажу за присилну вакцинацију и кршење људских права, иако се не зна да ли ће се општом вакцинацијом победити корона вирус, нити се зна како је настао тај вирус.   

Са друге стране, имамо противнике присилне вакцинације. Људи који су одлучили да не приме вакцину, не бране људима који хоће да приме вакцину да то ураде – само траже то исто право избора и за себе. Сад постоји много питања и мало доказа и мало одговора што се тиче корона вируса и вакцинације. Питања постављају добри стручњаци, часни лекари. Али, уместо да се потруде да дају одговоре који имају смисла или научне доказе, ваксери захтевају да свако ко има критичко мишљење буде искључен из друштва и/или забрањен у медијима и на интернету. Они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас су ваксери спремни да користе фашистичке методе. Такви ваксери сад шире научни поглед на свет тако што гуше сваку критику – темељ науке и демократије – тако што шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду.

Већину, међу противницима присилне вакцинације и кршења људских права, чине људи здравог разума који верују да вирус постоји, али, не дозвољавају да се газе њихова права, јер се не плаше ни вируса ни власти. Мањину чине тзв. теоретичари завере који верују да вирус уопште не постоји, итд. Ваксери нађу такве појединце, или мање групе, представе их као представнике свих противника присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као антиваксере) и онда над том мањином тестирају интелигенцију и знање. Јадни су покушаји ваксера да све критичаре или противнике насилне вакцинације представе као глупе и заостале људе. Јер, и међу ваксерима има медиокритета и глупих и заосталих људи. Међутим, већину међу ваксерима чине уплашени људи – старији и људи слабијег имунитета – са којима се лакше манипулише. Фармацеутски лоби је у томе добар, творци и власници Big Pharma имају утицај на скоро све медије и државе, али не могу да контролишу све људе, зато желе да забране критичко мишљење. Постоји само ваксерски лоби, то је фармацеутски лоби, не постоји антиваксерски лоби. Фармацеутски лоби ставља профит испред здравља људи. То што Big Pharma ради личи на медицински фашизам. Зато је важно да се сада брани право на слободу избора, слободу говора и право на приватност.    

Већина, међу људима који не желе да приме вакцину, води рачуна о здрављу – тренирају, хране се здравом храном и јачају имунитет. Док међу ваксерима има и људи који не воде рачуна о здрављу, не тренирају, једу много и лошу храну, пуше 30 цигара дневно, гледају ТВ цео дан, итд. И онда се уплаше вируса, али још горе, спремни су да газе људска права и да гуше људске слободе, верујући да ће тако победити вирус. Колико је важно бранити људска права и слободе, писао сам на почетку пандемије и касније пар пута. Не бих имао више да додам од онога што је написао социолог Борис Јашовић у тексту: „Омча око врата људских слобода“. Ако желите да знате како се развија правна свест, јер желите да живите у правној држави – препоручујем књиге и текстове Жарка Видовића и Слободана Дивјака.

Након што се догодио велики протест у јулу прошле године, у Србији више нема забране кретања или закључавања. Сад је најбоље живети у Србији, кад видимо како друге државе тероришу и дискриминишу грађане који се боре за људска права и слободе. Због тога је за похвалу порука поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић да се „не сме допустити никаква дискриминација која се помиње у јавном простору, као што су идеје да људи морају бити вакцинисани да би били запослени, или разноразне друге идеје у вези са окупљањима и давањем предности вакцинисанима“. А чуо сам свакакве предлоге лекара, од принудног рада, до тога да свако ко не прими вакцину мора да плати трошкове лечења ако оболи од корона вируса. То је бемислено. Колико има међу ваксерима оних који нису плаћали доприносе за здравство, а користили су услуге лекара или су примили вакцину? Ко ће да плати стимулације за вакцинисане грађане – да ли ће се новац узимати од 80% невакцинисаних и давати вакцинисаним грађанима? Зашто ваксери који предлажу такве мере мисле да су толико паметни? Како мисле да их спроведу у дело, а да не изазу велике немире у држави, пошто је друштво подељено по том питању? Зашто деле народ? Како ће да победе оне који се не плаше смрти и власти? Да ли ће све да ухапсе?

Проблем Србије је то што има лош здравствени систем. Разумем борбу и напоре лекара и медицинских сестара и преоптерећеност здравственог система. Здравственим радницима јесте тешко, али, то је позив који су изабрали и морају да издрже ванредно стање у својој професији. Нико не пита ни ватрогасце кад улазе у ватру или пољопривреднике кад им невреме уништи род, или рударе…  како им је. И они раде у тешким условима и ризикују. Решење није увођење полицијског часа и дискриминација невакцинисаних, него реформа здравственог система и улагања у обнову старих и градњу нових болница, запошљавање нових радника са бироа, вратити лекаре и медицинске сестре из дијаспоре и донети мере које имају смисла и ефекта. Паника која се прави ствара додатни притисак на здравствени систем. Вирус се не лечи стварањем хистерије. Мора да се врати поверење у здравствени систем (да не буде корупције и нестручних и несавесних лекара) и да се реформише тако да може да издржи још тежу епидемију – да здравствени радници имају веће плате и боље услове рада и да здравство не воде фармацеутски лобисти, да се добро организује држава у свим областима и да много више брине о општем здрављу нације и здравом развоју деце.    Пандемија ће можда ускоро да се заврши, али ће остати поремећени међуљудски односи, а то ме тренутно више плаши него вирус. Мора да се превазиђе ова подела у друштву која је настала поводом вакцинације, коју праве ваксери, тако да се врати поверење у здравствени систем и сачува право на слободу избора, слободу говора и право на приватност. Фашизам у било ком облику никад није решење. Чак и ако се појави још гора зараза или пандемија.

Никола Варагић: Од Ђинђића до Вучића

Никола Варагић

Да није добро радити са непријатељима (страним тајним службама и крупним капиталом, тајкунима, мафијом) вашег непријатеља (директног политичког ривала у борби за власт), да бисте победили на изборима, видимо и на примеру Александра Вучића који је пристао  и на уговор са ђаволом, и на уговор са Милом Ђукановићем и сличним ликовима из света, и са (бившим) члановима ДС и тајкунима са којима је Борис Тадић био у сукобу, и са ЕУ и САД којима је обећао да ће да потпише у вези Косова и Метохије све што Тадић није хтео, само да би победио на изборима, дошао на власт и живео као Тито или као главни рекеташ у држави. Вучић се окружио сумњивим ликовима, и сад је у великом проблему.   

Наравно, јавност притиска и тражи да се открије ко је створио криминалну групу Вељка Беливука или Јовањицу, како су Кокеза и Неша Роминг добијали послове, како је Папић могао нешто да ради у МУП-у без знања министра Стефановића, а министар полиције без знања начелника БИА Гашића и председника Вучића, да ли је адвокат Владимир Цвијан убијен и зашто се дуго крила његова смрт… Са друге стране Вучића притискају ЕУ и САД. 

Међутим, ми не смемо сад да чинимо Вучићу оно што би Вучић, сигурно, чинио нама, да је он у опозицији (што је и увек радио кад је био у опозицији), ако смо другачији од њега и ако не желимо да икада више власт у Србији мењају странци и мафија или да буде убијен председник државе или владе или министар – ако не желимо да живимо у таквој држави.  

Зоран Ђинђић, или влада коју је водио Зоран Ђинђић, још један је пример да није добро радити са непријатељима државе и народа, страним службама и мафијом, да би се срушио унутрашњи политички супарник у борби за власт, у случају Ђинђића или ДОС-а, то је био Слободан Милошевић. Скоро исти људи и исте силе које су Ђинђићу помагале у рушењу режима Слободана Милошевића, помогле се Вучићу да сруши режим Бориса Тадића и да успостави свој режим, аутократски систем владања. Ђинђић је убијен кад је поменуо да је време да Запад каже кад ће 1 000 српских војника да се врати на Косово и Метохију, док је Тадић склоњен са власти јер није хтео да потпише, иако је пре тога пристао да се питање КиМ измести уз УН у ЕУ, оно што је Вучић потписао када је дошао на власт – Бриселски споразум и пратеће споразуме, чиме се смањује суверенитет Србије на КиМ.

Вучић жели да покрије цело бирачко тело, због оних старијих имитира Тита, мањим делом и Милошевића, а да се би се свидео млађима и другосрбијанцима, имитира Ђинђића, жели да се представи као неко ко наставља истим путем, зато толико говори о економији, зато је председник владе Ана Брнабић и министар са дијалог са опозицијом Гордана Чомић, итд. Око себе је окупио сараднике свих претходних режима или владара. Једни одржавају везе са Истоком, други са Западом. Али је сада, изгледа, та западна веза почела да пуца, као и веза са Милом Ђукановићем. Истовремено је пукла веза са неким криминалним групама.

Вучић се, исто као и Ђинђић, нашао на удару, са једне стране, мафије из Србије и региона, а са друге стране, ЕУ и НАТО. Ђинђић је отерао Бебу Поповића, а сад медији јављају да је пукла веза између Вучића и Бебе. Да ли је Беба имао контакт са Беливуком, као што је био у контакту са Земунским кланом, остаје да се утврди.

Дакле, ако се Вучић нашао на удару мафије и Запада само зато што неће да иде до краја у потписивању свега што му се намеће у вези Косова и Метохије, дакле, ако, ипак, исто као и Ђинђић, или Тадић или Милошевић или Коштуница, има црвену линију, кад је у питању Косово и Метохија, и сарадња са Западом (можда и само због притиска домаће јавности и страха да на тај начин може да изгуби власт и више од власти), онда би требало сви да га подржимо ако каже да више ништа неће да потписује у вези Косова и Метохије што је на штету Србије (све док се, кроз унутрашњи дијалог, не донесе план за реинтеграцију или коначно решење статуса Косова и Метохије). Ако раскине и везу са Милом Ђукановићем и каже „не“ Западу, Вучић може да добије симпатије и подршку народа, али што се тиче борбе против мафије, односно, криминала и корупције, ту је на танком леду. Јер, сад су на удару Кокеза и изгледа Неша Роминг, али се не помињу и Жељко Митровић, Александар Влаховић, Млађан Динкић, Беба Поповић и многи други политичари, генерали, тајкуни, судије, новинари… који су на разне начине учествовали у криминалу и корупцији, кршили законе и чинили економске злочине. Одбрана од спољашњих окупатора је само половина, победа над унутрашњим окупаторима је друга половина борбе за слободу. Затим, народ и даље чека (социјалну) правду. Вучић и Вулин неће кренути у обрачун са својим кумовима и власницима медија који трују народ, зато мора да се тражи њихова одговорност и смена, али не тако што ћемо бити на страни непријатеља српског народа и државе у борби против Вучића или да правимо договоре са мафијом и криминалним клановима. Шта значи да оде Вучић, као Тадић, ако остану Динкић, Влаховић, Ђелић, Весић, Беба, Дачић, Палма…? И ако банду Беливука замени нова организована криминална група, нов Земунски клан? Зар стране тајне службе не користе домаћу мафију да обави прљаве послове?

После испоручивања Милошевића у Хаг, убиства Зорана Ђинђића, начина и разлога због који су са власти отишли Војислав Коштуница и Борис Тадић, или на основу ситуације у којој се сад налази Александар Вучић, државотворним политичарима мора да буде јасно о чему се ту ради и морају да нађу начин како да се Србија одбрани. Није у питању Вучић, као што нису били у питању Милошевић и Ђинђић (без обзира шта о њима мисле грађани Србије), већ сама Србија. Једно је кад се народ побуни и смени лошу власт, а нешто друго је кад мафија и стране тајне службе желе да изазову нестабилност и анархију, и да доведу своје људе на власт (и преко лажне опозиције). Вучић је упао у јаму коју је копао Тадићу.   

Свако ко критикује Вучића прво мора да се стави у његову позицију. Ко год дође на власт, против себе ће имати мафију из Србије и региона, домаће и стране тајне службе, домаћи и страни крупни капитал. Још увек у опозицији не постоји довољно јака политичка снага, способна да се носи са овим изазовива, боље од Вучића који је показао бројне слабости. И зато Вучића сада треба чувати од напада мафије и страних тајних служби, али и тражити да се борба против криминала и корупције настави и прошири. Вучић је компромитован и у Србији и у свету и тешко ће се одржати на власти. Вучић није радио на демократизацији, већ на стварању култа личности, па је сад лако ЕУ да Србију пореди са Северном Корејом и да због велике корупције казни Србију (уведе санкције, визе…). Вучић је крив зато што је довео Србију у овај положај, али знамо да би Запад нападао Србију и кад би била узорна демократска држава; само што би се тако Србија лакше одбранила. Зато желимо да Вучић оде са власти и да нови људи дођу на власт. Међутим, не желимо у томе помоћ странаца и мафије и не желимо да Вучића са власти склоне непријатељи Србије. Било би неодговорно и недржавотворно да то дозволимо, само зато што не волимо Вучића.