Никола Варагић: Наука и canсel culture

Никола Варагић

Наука је увек недовршена, увек се долази до нових чињеница и доказа (теорија). Зато нема коначних научних теорија – све теорије се могу третирати као хипотезе (Попер). Физичка теорија не може важити као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава. Или, иза оних чулних појава које опажамо, налази се стварност, која се од тих појава разликује. Посматрањем физичких феномена упознајемо се једино са чулно опажљивим појавама у њиховом појединачном и конкретном облику. Физичка теорија представља систем математичких теорема, изведених из малог броја принципа, са сврхом да групу експерименталних закона представе што једноставније и тачније. Ако је предмет физичких теорија објашњење експерименталних закона, теоријска физика није аутономна наука, него је подређена метафизици (Дијем).     

Квантна физика показује да не постоји објективна стварност и да ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Није могуће разумети ни сваки детаљ садашњости, пошто никада не можемо да знамо прецизан положај и количину кретања чак ни једне једине честице. Будућност атома нема никакве везе са његовом прошлошћу. Квантна теорија негира закон узрочности (принцип неодређености). Ништа нема узрок – ствари се дешавају случајно и без повода. Али начин на који се ова догађања групишу уопште није насумичан. Насумични догађаји, ако их има довољно, стварају образце са узроком и значењем. Ако је неред (хаос) довољно широко распрострањен, он се претвара у ред (космос). Ако се довољно повећа неизвесност, исход је известан. У новој физици нагласак је на процесима, а не на објектима, јер су све честице  пре процеси, него објекти. Свет је процес, материја је у стању мењања и увек у кретању. Материја је енергија. Материја никад не мирује – активност материје представља суштину њеног бића (теорија релативитета). Атоми су честице и таласи. У универзуму не постоје фундаментални ентитети, зато свет не можемо разложити на најмање јединице које стоје независно. „Изоловане материјалне честице су апстракција, јер се њихова својства могу одредити и посматрати једино кроз њихову интеракцију са другим системима“ (Нилс Бор). Природа је компликована мрежа односа између различитих делова целине. Материја не постоји са извесношћу на одређеним местима. Простор није тродимензионалан – простор и време заједно чине четвородимензионални континуум простор-време (зато не може да се говори о простору а да се не говори о времену и обратно). Различити посматрачи поређаће догађаје различито у времену ако се крећу различитим брзинама у односу на посматране догађаје. Геометрија није својствена природи, већ је ум намеће природи. Дакле, геометрија представља конструкцију интелекта, а физичке теорије природних појава и „закони“ само су производи људског ума (Ајнштајн). Научник утиче на својства посматраних објеката. Експерименти у атомској физици откривају да је природа апсурдна (Хајзенберг).

Физичар упознаје сенке стварног света. Апстрактне метафизичке претпоставке ништа не значе физичарима који проучавају стварност. Ако физичар жели да се бави и објашњењем, неће рећи ништа ново или што се већ не зна у философији и мистици (религији, поезији). Тад износи субјективно мишљење, на основу унутрашњег доживљаја, али се тако не може „конституисати знање у смислу у коме оно постаје аподиктично и објективно консензусом упућених, и у смислу у коме је оно подложно исправљањима“ (Бранко Павловић), било да се користи спекулативни ум, било да се користи формално-логички ум. Из метафизичких система не могу се извести елементи неопходни за изградњу физичке теорије, а физичар упознаје само сенке стварног света, проучава феномен или објекат, док се смисао разуме тек када се уђе у ноумен. Међутим, не постоји свима заједничка свест, не може да дође се до консензуса упућених, па се одустало од „претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас), употребом људског разума и на основу чула (која нас варају) и искуства (оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије). Задатак философије је само да систематизује знања постигнута у позитивним наукама и научним теоријама. И философ и физичар ушли су у метафизички слепу улицу.

За позитивисте, метафизика ће увек бити мистична и ненаучна. За хришћане, метафизика ће увек бити позитивистичка (атеистичка) или окултистичка (паганска, пантеистичка…). Кад се философ бави метафизиком (или интелигибилним светом), то научнику и вернику изгледа неозбиљно. Научницима, јер у својим теоријама и лабораторијама не могу да нађу тај интелигибилни свет философа, а философи не могу да пруже доказе и ново знање. А верницима изгледа неозбиљно, јер у том интелигибилном свету философа не налазе ништа живо, нема живог Бога, све се заснива на апстракцијама и спекулацијама. Дакле, зашто би хришћанин који је познао Христа (Истину), веровао у „свет идеја“ философа, и зашто би научник/физичар слушао философа кад говори о природи, кад сам боље познаје природу. Тако се философ нашао ни на небу, ни на земљи, па је проглашен и крај философије. И то има смисла, пошто философија без метафизике и није философија – недостаје објашњење, смисао. Мистика је одбачена, етика је изједначена са математиком и логика геометријског расуђивања користи се за решавање проблема друштва. Али друштвени феномени не могу да се анализирају методологијом природних наука. Природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке (Берлин). Човек није машина, робот, ни животиња. Метафизике нема без мистике, смисао се открива кроз спознају срцем – поезију и веру.

Смрт философије је и смрт науке. Критика је у темељу и науке и демократије. Научни ум је дијалектички ум, ум који се стално исправља и није конституисан вечним и апсолутним принципима a priori, већ се непрестано конституише (Башелар). Уместо дијалектичког, у науци влада тоталитарни ум. Научници који шире научни поглед на свет, тако што гуше критичко мишљење, шире canсel culture. Вратили смо се у доба инквизиција. Зато је сваки глас критике од стране стручних, моралних и слободоумних научника, глас за спас науке или да наука не буде злоупотребљена за мрачне циљеве, него да служи за опште добро.

Интелектуално поштени философи и научници признају да више не постоје вечне истине  ни у метафизичком (нема консензуса упућених) ни у физичком смислу пошто физичари не могу да нађу последњи и коначни темељ за који се не мора питати „шта је његов темељ“, тј. нико не може да докаже своје теорије. Зато се личне теорије не намећу другим људима, него се води дијалог. Прави научник је отворен за критику, нове чињенице и погледе из других углова. Тога је све мање у науци, посебно у медицини, где се види колико се човек удаљио од своје, људске природе и од природе, и колико ће бити тешко да наука задржи „траг свог људског порекла“. У тренутку кад се не зна како је настао корона вирус, ни како да се победи, и кад не постоји консензус међу научницима, ипак се експериментише над људима и силом се намећу само једна теорија, обавезна вакцинација и одређене мере, док се свако ко другачије мисли прогони. Да ли нас чека нас борба на живот и смрт?

У свету сад постоје само две религије које се шире на силу. Прва је ислам, друга је заправо квазирелигија – позитивизам или прогресивизам или научни поглед на свет. Хришћанске цркве на Западу разбијене су и потчињене онима који могу да сруше Трампа и доведу на власт Бајдена, зато што Бајден промовише трансхуманизам, итд. Православне цркве су и даље више прогоњене, него у симфонији са државом, и у духу православља није да се вера шири на силу. То није ни у духу будизма. Дакле, нама православцима, своју веру или свој поглед н свет, по сваку цену желе да наметну исламски фундаменталисти и прогресивци, атеисти, трансхуманисти фашистичке оријентације са Запада. Исламске државе и верски центри који сањају да све људе у свету преведу у ислам, а да немуслимане истребе или да неке чувају за робове, немају толико ресурса и толику моћ да колико фанатици са Запада који верују да је човек превазиђен, да ће наука све мистерије решити и све тајне открити и да ће са тим у вези медицина толико напредовати да ће се свака болест лечити, да неће ни бити болести, па ни смрти, и да ништа не сме да стане на пут напретку науке све док се не достигне та утопија. Православци, за које је Христос истина, налазе се између њих.

Борбени атеисти и трансхуманисти верују у науку и прогоне све што је хришћанско. Они се боре за своја права тако што гуше верска права. Они ће можда да признају да не постоје вечне истине, али ће онда рећи да је само питање тренутка када ће се открити врховни закон природе и слично, и никад неће оставити као теоријску могућност да Бог постоји, напротив, забрањује се у јавном простору све што је хришћанско. Мислим да хришћани на Западу неће још дуго моћи да пружају отпор и да ће бити прогоњени исто као и у доба паганског Рима. Постаће немогуће бити хришћанин на Западу (са Аустралијом). А онда ће исти притисак да се пренесе на православне државе. Посебно ако знамо да у православним народима има доста атеиста који следе исте идеологије и имитирају све што долази са Запада. У нашој држави и нашем региону има више атеиста него муслимана.  

По нас су опаснији фашисти са Запада који нападају традиционалне породичне вредности и желе да униште Православну Цркву, који користе силу да би своје теорије наметули као истине, као догме и аксиоме у које нико не сме да сумња и да их доводи у питање на било који начин. Пошто још увек не знамо када ће се и да ли ће се завршити пандемија корона вируса, сасвим је могуће да ће центри моћи са Запада још више ограничити људска права и слободу кретања, толико да ће већ за неколико година бити немогуће да путујете у неке делове света ако сте, на пример, православац и нисте вакцинисани против грипа најмање 10 пута и против 189 других болести и зараза. У свакој православној држави постоје људи који се залажу за такве мере. Једино што можемо је да се одбранимо од таквих покушаја и да сачувамо наш начин живота у оквирима наших граница. У православним државама не прогоне се и никад се неће прогонити муслимани и атеисти, док ће, вероватно, стање и на Западу и на Истоку, што се тиче људских права, бити све горе, што значи да ће бити већи прогон хришћана или православаца, у неким државама до геноцида.

Ако прогресивци и трансхуманисти тријумфују и у православним државама, ако униште традиционалну породицу као основну ћелију друштва и постане немогуће да се путује и из једне православне у другу православну државу, за пар година чека нас борба на живот и смрт ако не желимо да се одрекнемо Христа. Хришћане који живе на Западу, исто као и у још неким исламским државама, то сигурно чека за пар година, ако се нешто не промени.  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: