Никола Варагић: Изнад граница субјективности (парадокс рефлективне природе)

Никола Варагић

Ако човек робује ономе што мора да буде у потчињеном положају – ако је објекат онога који господари у њему, ако човек доживљава другог човека као објекат за задовољавање личних жеља, не може да се уздигне „изнад граница субјективности“ и спозна истину.  

Психоанализа је указала да је однос субјекта и објекта веома сложен и да, како је Фројд то истицао, „укључује и области које су далеко од медицине и које доктор не примењује у пракси… уколико се не сналази у овим областима, аналитичар не може да учини ништа са информацијама које прикупља“. Али за Фројда оно што је нормално, како је он сам описао „представља тамну страну месеца“[1]. После Фројда, појавили су се психоаналитичари који нису били песимисти и детерминисти („слобода упркос детерминизму“) и који су признали да постоји део „ја“ који је здрав и може да послужи као темељ за душевно оздрављење, па су тежиште рада померили на свесне аспекте личности, али се не укључују оне „области које су далеко од медицине“. Само је Јунг ишао и у „области које су далеко од медицине“.

Према Јунгу, „его“ је центар „ја“, „ја“ је „центар свести“. „Его“ је „субјект свих личних дела свести“, место „индивидуалне воље, свести и самоодлучности“, односно, „искуство самог себе као центра жеље, жудње, размишљања и делања“, „почива на представи тела, а не на самом телу“ и „подложан је упливима емоција, фантазија и конфликта“, тј. „упадима из физичких и психичких слојева несвесног“. „Его“ је у интеракцији са „јаством“, док „јаство“ („сопство“, трансцендентни непсихолошки тип, главни „архетип“) Јунг смешта ван „психе“, „изван сфере личности“ (изван оквира субјективног), али у себи има и анималну природу. „Архетип“ може да се „појави у облику духа у сновима или производима маште, или се чак понаша као дух“. Кад „архетипске представе“ уђу у „его“, имају „глас, идентитет, мишљење и систем вредности“. Фројд није знао шта је здрава личност, Јунг није могао да разликује глас „чисте“ савести од гласа „рђаве“ савести. Јунгов „его“ није био у стању да „сопственим напорима, спроведе сједињење личности“, па је тражио „помоћ анђела“. У аутобиографији Јунг је записао „како је његов први учитељ о ,реалности психе’ био „Филемон“, лик који му се први пут појавио у сну и за кога се наредних година везао у активној имагинацији“ (Мареј Стајн[2]). Шта је „психа“, ако људски ум/дух не може да се своди на тело/мозак?   

Свест је енергија, исто као и тело и материја. Мисли су у интеракцији, исто као и честице атома. Према православном учењу, постоје створене и нестворене енергије Божје. Наша психа, ум или свест је енергија, повезана са енергијама других људи, са створеним али и са духовним или нествореним енергијама Божјим. Тако је нешто што је појединачно или партикуларно („монада“), енергетски (и видљиво и невидљиво) повезано са универзалним, са целином, са другим деловима, са прошлим и будућим, са пролазним и непролазним…

Наша свесност је селективна и субјективна, а у васељени постоје образци који се уздижу изнад чисте коинциденције и који свему у њој дају форму и релевантност – сва жива бића црпу информације својствене тим образцима, па и наша тела која поседују нешто што већ постоји изван једне соме (тела), нешто саманско – сматрао је биолог Лајл Вотсон. Наша свесност је селективна и субјективна толико да неки мисле да човек не може да се уздигне  до трансубјективног, транценденталног Ега, пошто људска свест не може да буде објекат сазнања (Јасперс), јер би субјекат сазнања и хтења морао да има могућности да постане објекат (Вајнингер). А „ко је посматрао – и како – поредак вечних истина без себе самог – временитог и обестемељеног, изван хоризонта људског стања?“ (Богдан Лубардић). Свест постаје мисао (искуство) психолошког Ега, а нема ни објективног консензуса упућених.

Парадоксом рефлективне природе бавили су многи философи, попут Хусерла. Хусерл је откривао скривене слојеве свести, али, како је то објаснио Колаковски, није било никаквог последњег и коначног темеља за који се није морало питати „шта је његов темељ“ (исто су се питали и квантни физичари који су тражили елементарну честицу – додао бих овде). Никакав се коначни одговор не може наћи на питање „како знамо да је трансцендентални Его непогрешив?“. Затим Колаковски констатује да је теже смислити доказе за постојање трансценденталног Ега, него за Бога, пошто није замисливо да се трансцендентални Его (који нема сопствени онтолошки статус), може ослободити од случајности и неизвесности људске искуствене свести. Јер „кад би постојао тако савршен увид, чист од случајности људског духа, узео би један од три облика: 1. нов псеудоним за Бога (што Хусерл не жели) 2. чисто апсолутно становиште без субјекта (нешто као мјаукање без мачке) 3. видљиво својство психолошког Ега које учествује у његовој погрешивости“. Можда је непогрешив увид замислив у чистој иманенцији себепосматрајућег Ега, али то је неподесан израз с обзиром да „не можемо да замислимо свест која види саму себе без посредства огледала“. Колаковски предлаже да говоримо „о самоистоветности, пре него о себепосматрању“, иако „сазнајно савршенство једне такве свести не би било од користи, пошто би, шта год да покуша да нам саопшти“, сматра Колаковски, „неизбежно пролазило кроз онечишћујућу средину нашег психолошког Ега“. „Хусерлов покушај да открије пут који води истини (тј. непогрешивости), не обраћајући пажњу на Бога је неодржив. Декарт је тога био свестан“[3].

Према Декарту, „интуиција“ (инстиктивно мишљење) је оно што се разуму намеће тако да „присуство сопствене воље или напора у њиховом конституисању уопште није у стању да уочи“; једино „применом воље на разум, а не обрнуто, дух се усредсређује на себе и своје садржаје, на просте природе или интуиције“[4]. Али које воље,  ако могу да будем и објекат страсти и нагона, и објекат другог човека? Шта је моја воља? Применом „своје“ воље, која је извор (личних) жеља, а чији су извор и помисли (које долазе од „онога демијурга који је извор свих ,по мојој вољи’“ – Шестов), на разум, разум не може да види самога себе, и не може да разликује истину и лаж. Када делује „моја“ воља, ја нисам објективни посматрач и не знам шта се дешава у мени, пошто страсти ометају исправно расуђивање, телесна чула нису савршена, жеља за присвајање и поседовање (ствари и људи), за признање и владање (потчињавање себи) или „воља за моћ“ је нагон. Нагони су у основи (телесне или соматске, ниже) воље и несвесног. Ирационално стално утиче на „носиоца свесности“. Јунг је тога био свестан, као и много других философа или мислилаца после Декарта, али ни он није имао решење па је тражио „помоћ анђела“. Али како мистик разликује глас „чисте“ савести од гласа „рђаве“ савести, или, своју (нижу, телесну) вољу од Божје (више, умне) воље?

Јер, од православца се једино „тражи да не гуши Духа“, али се не потражује „одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај“. А кад се човек покаје, „сам Христос све оживотвара и прикључује себи“ и тада „мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ,ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ,саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ,својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила)[5].

Декарт је улазио у медитацију, а Јунг тежио активној имагинацији одбацујући хришћанску аскезу. Човек прво мора да достигне смиреноумље и бестрашће, да позна самога себе, а не одмах да жели да види Анђела. Без помоћи Бога не може – оно што је Декарт желео – да дође до чистог разума кроз медитацију. Само „вера ослобађа ум категорије чулности“ (Св. Јустин Ћелијски). Да би добио помоћ Бога и анђела, прво мораш да победиш гордост и да гушиш у себи жељу за виђењем (активну имагинацију), а не да је подстичеш попут Јунга. Права духовна борба не води се против тела, него против греха у телу, јер грех не припада природи умних бића, која су бестрасна. „Зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим, и супроставља се закону ума који живи у телу. Са тих разлога ми, противећи се овоме закону греха, изгонимо га из тела и настањујемо тамо ум“ (Св. Григорије Палама). Ум се бори против страсти, страсти су повезане са помислима. Ум је „око душе“, разликује кретања (добро и зло) и контролише настајање помисли. Срце је извор сваког покрета и храм помисли и хармонизује деловање душе и тела. Тако се разликују помисли које долазе од Бога од помисли које долазе од ђавола и глас „чисте“ од гласа „рђаве“ савести.

Када човек победи „егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“, не постаје безличан, већ постаје личност. У православној аскези се не тражи мучење тела, толико да се уништи живот, да би постало безосећајно („индиферентно према болу и радости“), него да би достигло „ступањ на коме задовољство прима ,садржај’“. „Бестрашће (очишћеност од страсти) није безосећајност или тупост него напротив коначно постигнута чистота осећања“ (Жарко Видовић). Или: нестворене енергије Божје себи прилагођавају и посличњавају организам (тело) који их је примио у себе. Када прекорачи „границе свога ,ја’“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“, живот човека испуњава се радошћу која бескрајно превазилази „задовољство индивидуалног поседовања себе“. И тада Христос постаје центар „ја“, „центар свести“, као савест и Личност (или као огледало да видим самог себе Његовим очима и савршен образац или узор за развој личности). Тако човек спознаје самог себе (објективно) и праву стварност (а не само сенке стварног света). Према богочовечанском методу, који се „заснива на опиту и искуству“, када човек пронађе „у себи боголики центар свога бића, он тим самим проналази и центар надкосмичког Божанства у овом видљивом свету, савлађује време и гледа себе из вечности. И види себе надвременским и надпросторним, бесмртним и вечним“ (Св. Јустин Ћелијски). „Човек је Личност и по тој Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет појаве. А та појава је литургијска“ (Видовић). Тако се ствара духовна аподиктичка мрежа – духовна „свима заједничка свест“. И задобија вечни живот у Царству Божјем као непоновљива личност.


[1] „Психоанализа на размеђу векова“, Гутенбергова галаксија, Београд, 2000.

[2] Мареј Стајн: „Јунгова мапа душе“, Лагуна, Београд, 2007.

[3] Лешек Колаковски: „Религија“, БИГЗ, 1992.

[4] Јасна Шакота Мимица: „Декартова метафизика тела“, Мали Немо, Панчево, 2006.

[5] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: