Никола Варагић: Бити личност

Никола Варагић

Од антике до краја модерног доба, европски човек веровао је да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја“. Али никако да превазиђе самог себе, па сад жели да буде нешто друго, само да не буде човек. А бити човек значи бити личност.

Постоје биолошки, друштвени и духовни фактори који утичу на развој личног „ја“ сваког човека или сваке личности. Психолози су, међутим, искључили духовне факторе и сви феномени објашњавају се биолошким и социјалним факторима. „Интрапсихичка околина“ личности у којој је дошло до сусрета, дијалога са Лицем Другог, није иста као код оне која нема такво духовно искуство, није исти ни развој личности. Осим тога, као и у случају философије – не постоји психологија, него постоје психологије – постоји једино моја техника, мој метод, моја школа мишљења (или речима Сартра, „моја истина“). Зато нема „објективног консензуса упућених“ шта је више од „ја“ (шта је „над-ја“, „себство“, „јаство“, „сопство“), или како „ја“ да усклади захтеве из „оно“, „над-ја“ и „извора реалности“, или око односа субјекат-објекат, односа у мноштву… Психологија није попунила „метафизичку празнину“ у људској души (зато се шире антихуманизам и окултизам). Личност је више од резултата модификације биолошке природе под условима културе. Личност је више и од биолошки и од друштвено детерминисаног „ја“. „Где је Дух онде је слобода“ (Ап. Павле).

Психологија као наука „помаже поимању процеса и унутрашњих кретања која протичу у психолошкој структури човека“. Психологија се „првенствено бави хоризонталном равни, човеком као делатним бићем у времену и простору“. Међутим, пошто је „прецизном одређењу и мерењу подложна само спољашња страна душе, онај њен део који је окренут материјалном свету с којим душа комуницира преко тела“, психологија не може да нам „да одговоре на питања о коначном исцељењу човекове личности“. Душа је више од тела. Да би се дошло до тих одговора „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства… Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи вешто обрађујем или вежбам се у нечему)… Аскетска традиција сматраобласттелесностидалеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа удуховној области, него што је тодушевност… У Православљу већ око 2 000 година постоји психотерапеутска школа“ (Игуман Евменије^[1]).

Психологија је – као и философија – „потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“. Али, „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства“. Кад би се применила знања православне психотерапеутске школе, правила би се разлика између индивидуализма и персонализма, развијала „култура личности“, а не „култура ствари“ и „култура славних“; поштовало би се „право личности“, а не „право државе“. Не би настао антихуманизам. Личност и културу гради Дух који није потчињен телесној вољи, истинама разума и помраченим осећањима.

Јер, према светоотачком учењу, у сваком човеку сукобљавају се две воље. Једна воља је духовне природе и припада умном делу душе (виша воља, од Бога), а друга воља је чулне природе и припада телесној вољи (нижа воља, од ђавола). „Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења… Добра и рђава жеља иду заједно – кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ је те борбе да се никако не дозволи себи повођење за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она воља Божја… Ако човек, пошто је победио велике страсне склоности, неће да савлађује и мале“, ако се срце није одрекло угађања себи, онда служење Богу „даје карактер служења себи“ (Св. Никодим Агиорит). Одговорност је на човеку који је одговорност добио са слободом. Због тога „слабост није природна, него стечена нашим пристајањем. Човек, који је свестан себе и слободан, сам је узрочник свога унутрашњег стања, и ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима“ (Св. Теофан Затворник). Нико не може да вас натера да нешто урадите ако сте слободни. Одговоран човек не криви гене или породицу, друштво или животне околности, за свој пад или грешке. Кад достигне тај ниво слободе и одговорности, индивидуа постаје личност. Они који теже самообоготворењу следе нижу, а они који теже обожењу следе вишу вољу или вољу Божју. Човек је истински слободан једино када је у Ономе који га подстиче да превазиђе самога себе.

Човек мора да учини подвиг вере, да покаже снагу воље, „јер у царство небеско продире се на силу и они који се отимају о њега успевају да га уграбе – оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби“. Важно је какав си „овде и сада“ (тј. какве су ти мисли и осећања, снага жеље или енергија воље). Потребно је уложити велики напор, рад, правити личне подвиге, међутим, пост, појање псалама или молитва, ништа не вреде ако се не врше пред Лицем Божјим. „Нико од људи није свет сам по себи“, светост сваки „добија од једног светог Исуса Христа“. Благодат даје обожење. Са обожењем душе обожује се и тело. Само пред Лицем Божјим човек постаје личност. Само је обожен човек савршена личност. Бог је Личност (Ипостас). Човек је створен према лику Божјем. Личност не настаје у космичком стварању, па не подлеже космичком распадању.

Бити личност значи постојати у односу са Другим – живети у заједници са Богом или са другим личностима – волети Бога и ближњега као себе самог. „Волети Бога значи стећи снажно осећање своје вредности у очима Божјим и истинску непристрасну одрешеност од свих ствари овог света“ (Пол Виц^[2]). Волети Бога значи победити самог себе и свет (свет се одбацује из љубави, да би се преобразио и спасао). Дакле, мораш да нађеш у себи оно што је изван свих датости, мораш да се ослободиш „онечишћујуће средине психолошког Ега“. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа и одупире се свим материјалним принудама и догађајима. „Личност-ипостас уједињује целог човека: његов ум, срце и вољу“ (Лоски). Личност је „апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). „Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Делатност личности је увек личноколективна. Личност „осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). Дакле, у Христу нестаје човекова гордост (его), а не човеково „ја“ (тј. не постаје ништа или безличан), као код Анаксимандра, Платона или Плотина, или као у будизму. Христолика личност није објекат својих страсти или другог човека – не покорава се људима, јер нема робовски менталитет и „инстикте стада“, и не објектификује друге људе – не покорава друге људе, јер нема „вољу за моћ“ или „инстикте господарења“. Личност је изнад индивидуализма и колективизма.

Бог ствара личност. Бог је човеку дао савест, као и слободу – Бог не присиљава човека да слуша глас Божји или да се уподоби „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима“ и разликује добро и зло. Од човекове воље зависи да ли ће да следи вишу вољу. Воља је владајућа сила душе, савест је највиши облик свести. Ко следи вишу вољу слуша савест, ко слуша савест следи вишу вољу. Човек превазилази самог себе кад настане „богочовечански синергизам“ између „човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Што је ближи Богу, човек је савршенија личност. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5; 48). Дакле, обновите лик Божји у себи.

Личност је доказ да човек није и да не може бити киборг и мајмун. Довољно је да постоји само једна христолика личност у свету као доказ шта је истинска људска природа, тј. да је човек створен према лику Божјем и да је лик Божји сачуван у човеку и након пада у грех. Личност је човекова тајна, човек као Личност је тајна (Жарко Видовић). Човек је, дакле, и даље „тајна највећа“.

---

[1] Игуман Евменије: ,,Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге ,,Хришћанство и психологија у 21. веку“, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2005).

[2] Пол Виц: ,,Психологија као религија“ (напомена 1)

Никола Варагић: Окултизам

Никола Варагић

Данас су људи више окренути материјалном него духовном свету и више верују у науку него у Бога. Ипак, у људима и даље постоји потреба за духовним светом, а остало је и још много нерешених мистерија (и страх од смрти). Наука не може да реши све мистерије, док у цркве све мање људи иде. Где људи беже из потрошачког и материјалистичког друштва или где траже духовну храну? Где људи, који у науци, или у цркви, нису нашли одговоре на нека питања, траже те одговоре? Траже их у гностицизму, теургији, теозофији, кабали, астрологији, спиритизму, есотерији, магији, односно, окултизму. Зато не чуде вести, попут оне из Загреба, где је у црквеном торњу отворен музеј магије и окултног. У медијима и јавном простору може да се појави све што је окултно, слободно се показују сатанистички симболи, масонски симболи су свуда око нас, за све то постоји толеранција, али кад је у питању црква нема толеранције, постепено се забрањује проповедање хришћанског учења, јер оно вређа осећања нехришћана. Окултизам је вековима био сузбијан од стране цркве и доживео је процват након тријумфа науке (атеизма) над вером (црквом) у модерном добу.

Од краја Средњек века, црква губи моћ и повлачи се пред науком, али и пред окултизмом. Током борбе између гвелфа и гибелина у Италији, широм Западне Европе појављују се масонске организације, слободни зидари и темплари. Масони су, од доба крсташких ратова, били у сукобу са Римокатоличком црквом (доба Данте Алигијерија и Mајстора Екхарта – 13. и 14. век). После крсташких ратова, преко Мавара, ширила су се гностичка, паганска (античка), али и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина, суфијска братства или тарикати појављују се, од 12. и 13. века, од Персије до Шпаније) мистичка учења (у то доба долази до развоја банкарства и трговине, што је био један од главних разлога за сукоб између паписта и масона). Појављују се и алхемичари, херметичари, компањони, мартинисти… У 16. веку, Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији. Недуго после смрти Мартина Лутера, у Немачкој рађа се Јакоб Беме, мистик чије учење је постало веома утицајно (Хегел га је прогласио првим немачким философом, његово учење су усвајали и философи попут Николаја Берђајева). У 17. веку, у Немачкој, Кристијан Розенкројц оснива тајно, мистично друштво и објављује књигу „Алхемијско венчање“, а у 18. веку, у Шведској и Енглеској, живи и ради Емануел Сведенборг, мистик, философ, научник и проналазач чија су учења утицала на велики број људи. На Западу есотерија је постала популарна, завладала је египтоманија, а забрањен је „лов на вештице“. Истовремено, у философији одбацују се све метафизичке спекулације…

Крајем 18. века (тј. пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината (рационалисти и просветитељи, а васпитани и школовани као језуите) који су били противници Католичке цркве и (католичких) масонских организација (јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску (и Гете је, једно време био илуминат, па се дистанцирао од њих). Крајем 19. и почетком 20. века у Лондону тајна друштва преузима или оснива окултиста Алистер Кроули („Златна зора“ и „Ред источног храма“, био је у вези са британском тајном службом, а неки његови ученици били су међу нацистима). Почиње отворено да се велича сатанизам. У Великој Британији основан је и Тависток институт. На руском царском двору боравио је Распућин. Ирац В. Б. Јејтс писао је „Визију“ у којој је преносио оно што чује од „духова“. А Ирац Г. В. Расел је преко „Херметичког друштва“ промовисао окултизам. Након разлаза са теозофима Мадам Блавацки, Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво, користио је тзв. „астралну шпијунажу“ и водио „магијски рат“ са „туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули постао је идол на Западу (Кроулијев лик Битлси су ставили на омот албума из 1967), и данас је веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Штајнеру. Утицајан је био и Гурџијев. Између два светска рата у Европи појављују се традиционалисти попут Италијана Јулијуса Еволе и Француза Рене Генона, који су развијали идеју мистичког „средишта света“. „На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је у то доба италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини[1].   

У то доба и далекоисточне философије постају популарне у Европи. После долазе Хаксли, „деца цвећа“, Барбара Ен Бренан, итд. Дакле, упркос све већој рационализацији, везаности за материјалне ствари и трци за профитом, људи осећају да су и део неке духовне Целине, да човек може да доживи „просветљење“… Томе доприноси и new age покрет или идеја да се уједине све религије. Зато је данас све више оних који се нису ослободили унутрашњег ропства, у којима господари оно што не сме да господари, а верују да су се сјединили са универзумом, да су проширили своју свест до просветљења, или да се цео свет врти око њих, јер не знају први може да буде последњи и да „у Богу нема центра и периферије“.    

„Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ,божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ,тачка ствари’, према индијском изразу, или ,непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ – писао је Рене Генон^[2]. Окултиста жели да се постави у „средиште круга“, научник да открије „врховни закон природе“, а  философ да дође до „корена свега“. Јер ни „философи се никада нису задовољавали улогом једноставног ,спекулатора’“, они су, такође, „хтели да стварају чуда“ (Шестов).

И према Џ. Џ. Фрејзеру, „магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“. За разлику од науке, „магија је заснована на специфичним искуствима емотивних стања у којима човек не посматра природу, већ себе, у којима се истина не открива разумом, већ дејством емоција на људски организам“ (Малиновски). Жреци су били први „научници“ у историји, проучавали су лет птица, анатомију… Окултисти верују да су сазнали „унутрашњу природу ствари“, само што су на другачији начин у односу на научнике, дошли до тог сазнања. Научник који жели да открије „теорију свега“, сличан је мистику који верује да је доживео „просветљење“, а не види светлост у којој нема таме. Масони се клањају великом архитекти и надају се да ће доћи до сагласности (уједињења) – како је то објаснио Марко С. Марковић – у „тачци Омега“^[3] (рецидив оригенизма?).

Позитивисти (атеисти) верују у „мит о генију“ и у науку (прогрес), док окултисти верују у „чаробњаке“ и да ће се „наука и техника преобратити у магију“, а „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев) у овом времену и простору. Позитивисти верују да се природом може владати позитивистички. Они одричу постојање мета плана, али, траже matrix, „врховни закон природе“, „божју честицу“… Окултисти верују да се природом може владати магијски. Масони користе и магију и науку да овладају природом и друштвом. То је оно што их повезује, и на неком нивоу уједињује против хришћанства, које одбацује таква учења (сазнање „ђаволског добра и зла“), утопије и друштвене инжењеринге и такво „господарење“ природом. Прави победник у рату између науке и вере је окултизам. Што се више цркава затвара, расте број окултних друштава, јер вечне истине или истине разума не могу да нахране људску душу духовном храном као што то може спознаја срцем.   

У окултизам или есотерију улазе две врсте људи. Првој врсти припадају егоисти који желе да буду изнад других, да све поседују и контролишу, и такви људи су зли, свесно желе да чине зло и зато траже помоћ више силе. Другој врсти припадају добри али наивни људи, који желе да побегну од материјализма и траже духовност, али нису нашли то што траже у цркви, или никад нису ушли у цркву, и као неку замену налазе лажну духовност. Такви људи несвесно улазе у окултно, јер су духовно неискусни, а неки и превише сујетни (не могу да прихвате послушност). Дакле, у потрази са духовном храном људи који не налазе смисао живота у материјализму или пролазним стварима, а нису учинили подвиг вере и духовно су неискусни, праве грешке које на крају могу скупо да их коштају. Окултисти не могу да избегну замке мистицизма и не могу да разликују добро и зло. Али могу да убеде људе да су проповедници Добра, да стекну и одведу следбенике на погрешан пут. Дакле, ко упадне у замке мистицизма, не разликује добро и зло и није дошао до Добра, јер се није уздигао „изнад граница субјективизма“ (Кад верник упадне у замке мистицизма, упада у јерес, отпада од Бога.) Огромна је разлика између хришћанске и нехришћанске мистике.

Људи окултизам прихватају, углавном, као помодарство, као критику и науке и цркве, али окултизам води људе на погрешан пут и може да постане опасан. Јер није свеједно да ли сте на путу који води ка Богу (спасењу) или ка ђаволу (у пропаст), или да ли служите Богу или ђаволу. Не постоји трећи пут (ко верује да може да се самообоготвори, постаће оруђе ђавола на крају). Величина Православља или Православне Цркве је у томе што одолева, са једне стране, пред налетом борбеног атеизма (или „рационализацији свега“), а са друге стране, одолева налету „хибридних форми плитке магије, рудиментарне религиозности“ (Елијаде) и „препороду шарлатанства, чудотворне медицине, култа ишараних идола, моди спиритуализма, демонизма и окултизма“ (Ренак). Ако у нашем народу буде више искрених хришћана (који ће сачувати Српску православну цркву као стуб и тврђаву Истине), биће мање, са једне стране, нихилистичког материјализма и трансхуманизма (антихуманизма), а са друге стране, сујеверја, шарлатанства, окултизма, сатанизма, секти и тајних друштава.  

---

[1] Артуро Регини: ,,Симболи духа“, Укронија, Београд, 2006.

[2] Рене Генон: „Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[3] Француз Ив Марсодон, масон 33. степена шкотског обреда (прешао у Православље да би православце увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку ,,дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко–пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“ – Марко С. Марковић: „Православље и Нови светски поредак“, Хришћанска мисао, Београд, 2003.

Никола Варагић: Повереник за заштиту неравноправности

Никола Варагић

Док сам писао текст „Влада стручњака и народног јединства“ у мислима ми је било доста стручњака, за десетине државних функција и државних институција. Док сам размишљао о најбољим кандидатима за реформу правосуђа и јачање независних институција имао сам у виду и Повереника за заштиту равноправности, и да би ту функцију у тој идеалној Влади Србије (идеалној власти) могла да обавља садашња повереница Бранкица Јанковић. Зашто да не, ако она коректно ради свој посао? Ко добро ради свој посао, нека ради тај посао, без обзира ко га је ту поставио, посебно кад се ради о независним институцијама.

Пар дана након што сам завршио тај текст, видео сам на сајту РТС-а гостовање Бранкице Јанковић поводом ступања на снагу Закона о родној равноправности. Бранкица Јанковић рекла је да би нови закон требало да донесе бољу уравнотеженост мање заступљеног пола, процесне промене и лакше вођење поступка и истакла је да верује да смо сви сагласни да су најбољи радни колективи где постоји баланс, али да се то не може постићи преко ноћи:

„Као што неће довести до баланса ни у правосуђу. Имате 75 процената (жена) судија, али знате због чега, зато што је пре неколико година дошло до великог одласка мушкараца у боље плаћена занимања, па су жене остале у тој грани, врло важној“. Када је реч о родно осетљивом језику: „Разумем да постоје отпори. Увек када дође нешто споља се доживљава да је нешто наметнуто. Ја не бих рекла да је наметнуто. Мислим да је родно осетљив језик у употреби већ одавно. Имам документ из 1896, Весник српске цркве, није то никаква новина“ – истакла је Јанковићева, и додала да се највише полемике водило око женских занимања и да се каже да су рогобатна, као и да наш језик има род, број и падеж, а да деца то нормално изговарају. „Нико око тога не прави проблем. И сада је, зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета. Мени истински смета када водимо једну расправу која нас одваја од суштине. Није суштина овог закона језик. Језик је користан, мења се, променљива је ствар, обликује језик нас, ми језик. Свашта се с језиком може“, рекла је Бранкица Јанковић и подсетила да ће закон у медијима и у образовању почети да се примењује тек од 2024. године, док би државни органи требало да се придржавају новог прописа од данас. Додала је и да није тачно да ће се новим прописима поверенику дати судска овлашћења, као и да се њима неће ограничавати верске слободе. (РТС, 01. јун 2021)

Међутим, онда је почела да хвали министарку правде и највише органе власти због више него спорног предлога измена Закона о парничном поступку, у смислу да ће тај закон сада омогућити, како је рекла Бранкица Јанковић: „бржу и ефикаснију правду, свима нам смета спора правда, свима нам смета селективна правда, мислим да се иде у добром правцу“ – што није истина, јер предложене измене Закона о парничном поступку не доносе правду. Истог дана одржао се други велики протест адвоката који траже да се тај закон повуче из јавне расправе, зато што су, према мишљењу адвоката, професора права и синдиката који су против тих измена закона, предложене измене закона у супротности са Уставом Србије. Правда би била доступна богатим људима, а онемогућена сиромашним, нпр. које су банке превариле. Грађани плаћају своје грешке, исто тако банке морају да плаћају своје грешке.  

Мислим да Бранкица Јанковић није толико необавештена и да увек мора да подржи оне који су је ту поставили. Дакле, на функцији Повереника за заштиту равноправности имамо неког ко није независан у раду у односу на власт и крупни капитал, што значи да не може да се верује особи која је на тој функцији онда када каже да није суштина Закона о родној равноправности у језику или да се неће свако због таквих ситница кажњавати. Осим тога, бесмислено је уводити неки законски баланс у процентима, на пример, да у сваком радном  колективу мора да буде 50-50 одсто однос мушкараца и жена – требало би да се бирају људи који су способни за те послове без обзира на пол или етничку припадност или коју музику слушају. Узмимо као пример дубоко криминализовано и корумпирано правосуђе, а у којем жене, према речима Бранкице Јанковић, чине 75 процената судија. Зар је важно колико је жена а колико мушкараца међу судијама ако је правосуђе корумпирано? Требало би да се гледа само колико је неко добар, храбар и поштен, а не да ли је судија мушкарац или жена. Волео бих да међу судијама има 100% стручних, храбрих и поштених судија, па нека буде и 100% жена судија у том случају. А можда би у држави било мање корупције и криминала кад би у правосуђу и полицији радило више правих мушкараца? Зато је, између осталог, толико критикован и оспораван Закон о родној равноправности. То се види и по накнадном позиву надлежног министарства за дијалог са лингвистима (а лингвисткиње?). И Министарство правде сад позива адвокате на дијалог (а адвокатице?), што они одбијају.

Од Бранкице Јанковић очекује се да брани (или од жене која обавља функцију Повереника за заштиту равноправности) жене и права жена, и да мало боцне шовинисте („зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета“), али, није добро ако наступа са позиције радикалног феминизма и трансхуманизма или да подржава насиље над језиком. Затим, она је у тој изјави за РТС рекла да подржава и доношење измена Закона о парничном поступку и онда је изрекла хвалоспеве на рачун оних који доносе такве законе и њихову борби против организованог криминала. Тиме је она, у суштини, стала на страну богатих и јаких, против сиромашних и слабих. Тако се ствара свет неравноправних људи, дискриминишу се сиромашни и слаби људи. Шта је са сиромашним женама које неће моћи да туже банке и било кога другог?

Повереник за заштиту равноправности не сме да буде неко ко штити богате који краду од сиромашних и брани власт исто као посланици актуелног сазива Скупштине Србије. Од тога не може да буде горе, такви људи не смеју да буду на таквим функцијама, пошто они гласају и раде само како им се нареди. Под притиском власти, Бранкица Јанковић може буквално да примени Закон о родној равноправности, или да ћути ако се дискриминишу они који критикују власт (или неке теорије које немају везе са науком) која крши Устав. Људи који доносе такве законе желе да мењају Устав у области правосуђа. Да ли смемо да дозволимо да људи који крше Устав и варају на изборима мењају Устав Србије? На изменама Закона о парничном поступку инсистирају банкари и крупни капиталисти и адвокати који раде за њих, као и судије и тужиоци који много воле новац, а не воле много да раде. Да ли и ту има организованог криминала? Повереник за заштиту равноправности, као ни Заштитник грађана, не сме да служи таквим центрима моћи – не постоји због тога. Надам да ће такве институције, као и правосуђе, у будућности водити људи који ће бити неспорни морални ауторитети, увек на страни правде. До тад сам против промене Устава. Све док недостојни воде правосуђе и полицију, против сам и било каквог референдума.

Никола Варагић: Влада стручњака и народног јединства

Никола Варагић

Да ли је најбоље решење да на власт дођу стручњаци, морални ауторитети, људи који су доказали да су способни, поштени и да мисле својом главом, људи који нису политичари и нису били на власти? Неки мисле да је то једини излаз, али ретко ко је ишао даље од тога – како би изгледала таква Влада Србије, ко би били министри, итд. Покушао сам да идем мало даље у разради, није лоше да се размисли о томе, пошто део грађана, а можда и више од половине, не жели више да гласа ни за странке режима, ни за странке опозиције.

Влада стручњака и народног јединства имала би 15 министара и 3 потпредседника. Ту би били и левичари и десничари, људи различитих генерација, и они рођени у Београду и они који нису рођени и не живе у Београду, и они који су живели у дијаспори…

Ово је предлог како би изгледала таква Влада Србије:

1.    Министар унутрашњих послова                                             

– Милан Думановић

2.    Министар просвете и науке                                                   

–  Александар Кавчић

3.    Министар одбране                                                                   

– Новица Антић

4.    Министар културе и информисања                                        

– Рајна Драгићевић

5.    Министар финансија                                                               

– Јован Б. Душанић

6.    Министар привреде                                                                 

– Божо Јанковић

7.    Министар пољопривреде, водопривреде и развоја села      

– Славољуб Лекић

8.    Министар за рад и социјална питања                                      

– Јована Ружичић

9.    Министар правде                                                                      

– Иван Нинић

10.  Министар спољних послова                                                     

– Енес Халиловић

11.  Министар здравља                                                                     

– Даница Грујичић

12.  Министар дијаспоре и породице                                             

– Игор Рашула

13.  Министар омладине и спорта                                                  

– Тања Петровић

14.  Министар државне управе и локалне самоуправе                  

– Софија Мандић

15.  Министар заштите животне средине и шумарства                

– Ратко Ристић

Потпредседник задужен за Косово и Метохију                             

– Милош Ковић

Потпредседник задужен за демократизацију друштва                 

– Бранка Катић

Потпредседник задужен за развој привреде и иновација             

– Дејан Илић

Председник Владе Србије                                                                

–

Образложење:

Милан Думановић је професионални полицајац, који жели да се, након што добије спор у суду, врати да ради у полицији, али у овом тренутку не постоји бољи кандидат од њега за место министра унутрашњих послова. Полиција је веома корумпирана и у држави цвета криминал, продају се и подаци грађана и државне тајне, ко год да буде министар решен да се обрачуна са криминалом и корупцијом, имаће много изазова, мало добрих сарадника и ништа неће моћи да уради ако у томе нема помоћ целе Владе Србије и грађана Србије.

Професор др Александар Кавчић је, оснивањем фондације у Србији и доделом бесплатних уџбеника, након што је добио судски спор против корпорације из САД која је украла његов патент, избио у први план као најбољи кандидат за место министра просвете и науке. Један од заменика или саветника за ниже нивое образовања могла би да буде и професорка Љубинка Боба Недић (Клотфркет блог). Саветник за промоцију науке могао би да буде Живојин Жика Петровић, оснивач Српске научне телевизије, данас Brainz TV.

Новица Антић је познатији широј јавности, као председник Војног синдиката Србије, и он очекује да му, након што добије спор у суду, буду враћени посао и чин у војсци, али за сад не постоји бољи кандидат од њега за место министра одбране. За начелника ГШ Војске Србије поставио бих генерала Мирослава Талијана, команданта 72. падобранске бригаде.

Професор др Рајна Драгићевић ради на катедри за српски језик на Филолошком факултету у Београду и идеални је кандидат за место министра културе и информисања. Заменик министра културе био би познати виолиниста Стефан Миленковић, који се недавно вратио у Србију. Део посла око медија водио би неко ко има искуства у раду са медијима (нпр. професорка ФДУ Ана Мартиноли, новинар Цвијетин Миливојевић…). За развој филмске индустрије био би задужен неко ко не припада неком клану (можда Југослав Пантелић?).

Од професора др Јована Б. Душанића, као доказаног борца против неолиберализма, нема бољег кандидата за министра финансија. То министарство чека један од најтежих задатака – темељна реформа Пореске управе и пореског система Србије, као и банкарског система. Пошто је у Србији мало добрих економиста и некорумпираних финансијских стручњака, сарадници би морали да се траже и међу нашим стручњацима у расејању и дијаспори. 

Министарство привреде било би вероватно највеће, јер би то министарство покривало и оне секторе који су до сада били посебна министарства – енергетика, рударство, саобраћај, телекомуникације, туризам, трговина. То министарство имало би више заменика министра а једно место припало би неком од власника неке од најбољих ИТ компанија (Владимир Мастиловић, Игор Богићевић, Александар Чабрило…). Мислим да је најбољи кандидат да води министарство привреде привредник Божо Јанковић, власник компаније Ентеријер Јанковић, која ради пројекте у светским метрополама. Јавна предузећа водили би само стручњаци, можда и неки из дијаспоре који би се вратили да воде неке велике система… Министарство привреде би, у сарадњи са министарствима финансија и пољопривреде и потпредседником Владе Србије задуженим за развој привреде и иновација, стварало нову економску политику и услове за убрзани привредни развој, водећи рачуна о екологији.

Мислим да је најбољи кандидат за министра пољопривреде, водопривреде и развоја села професор др Славољуб Лекић са Пољопривредног факултета у Београду. Професор др Снежана Ољача је председница УО Serbia Organica и она је сарадник министарства, само што би та организација постала много већа и јача. Као заменика министра предложио бих привредника Васу Лекића. Задатак министарства пољопривреде, водопривреде и развоја села био би да од Србије направи једног од највећих и најпознатијих произвођача органске хране у свету, што није могуће ако се не обнове села и задруге и не штити природа. У сарадњи са министарством заштите животне средине подвукле би се црвене линије и томе би се морале прилагодити све индустрије. Ако производња литијума доноси више штете него користи, онда нам не требају ти рудници. Може да се нађе друго решење.  

Јована Ружичић води Центар за маме, друштвено је активна, предузетница, школована у свету, мислим да би унапредила рад институција и установа у својој области и да би имала добру комуникацију са грађанима и невладиним сектором и да би искрено штитила права угрожених социјалних категорија и зато је идеална да буде министар за рад и социјална питања. Било би добро да у министарству буде и неко из организације За кров над главом.

Двоумио сам се и да ли је најбољи кандидат за министра правде адвокат Иван Нинић или професор др Зоран Чворовић, али мислим да је Иван Нинић бољи кандидат за министра, а да професор др Зоран Чворовић мора да заузме неку од највиших функција у правосуђу. Ту су и остали који су се доказали својим радом, попут судије Александра Степановића, а које чека озбиљна реформа те гране власти и борба против корупције и криминала.

За министра спољних послова имао сам више кандидата, али сам се определио за писца Енеса Халиловића, из Новог Пазара, добитника бројних књижевних награда. За Србију је сада најважније да се на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније и Косова и Метохије и Рашке области у Србији постигне стабилност и уреде односи између народа, а на том простору живе и Бошњаци, област Новог Пазара је раскрсница путева – верујем да би се Енес Халиловић одлично снашао на тој функцији у оваквој Влади Србије. Као заменика министра спољних послова предложио бих др Стевана Гајића из Института за европске студије, а за амбасадоре само врхунске дипломате и добре економисте – добар део места заузели би стручњаци који живе или су живели у дијаспори.

Највише сам се двоумио за министра здравља, јер је најмање добрих кандидата, познатих у јавности, а нарушено је поверење у здравствени систем и фармацеутску индустрију. На крају, мислим да је, ипак, професор др Даница Грујичић најбоље решење, а као заменик министра професор др Миодраг Стојковић. У министарству здравља морало би да се нађе место и за стручњака који ће представљати медицинске раднике и грађане Србије који су против присилне вакцинације због корона вируса. Затим, један сектор министарства бавио би се и алтернативном медицином и лековима на бази лековитог биља. Очигледно је да европска савремена медицина није толико ефикасна, а прескупа је, било би добро да се у виду имају и другачија искуства и знања, а која, наравно, морају бити проверена.

Игор Рашула води организацију Срби за Србе која је апсолутно број један организација што се тиче поверења и дела, тако да од њега нема бољег кандидата за министра дијаспоре и породице, са задатком да повеже матицу и расејање и брине о породичним вредностима. За све ове године нико никад ништа лоше није рекао за рад организације Срби за Србе и помогли су хиљадама људи. За заменика министра задуженог за дијаспору предложио бих Ану Ранитовић која је докторирала на Оксфорду, сад ради на универзититу Гронинген, у Србији води Campster и iSerbia, а за заменика задуженог за бригу о породици предложио био др Слободана Јанковића из Института за међународну политику и привреду.

За министра спорта и омладине предложио сам Тању Петровић зато што је међу најбољим српским спортискињама свих времена, долази из малог спорта, али као каратискиња знала би да остане независна у односу на велике спортове, савезе и клубове. Колико сам видео из медија, њена деца су тинејџери, тако да је идеална и да покрива сектор омладине. За заменика министра предложио бих Владимира Грбића. За председника Ватерполо савеза Србије Живка Гоцића, Фудбалског савеза Србије Немању Видића, Атлетски савез Србије водио би др Марко Ћосић, Олимпијски комитет Јасна Шекарић…

За министра државне управе и локалне самоуправе предложио сам дипломирану правницу Софију Мандић, која је веома активна у невладином сектору, борац за ефикасну државну управу и људска права, и она је, као један од аутора на порталу Пешчаник,једна од веза Владе Србије са грађанским делом Србије и мањинама, а ту су и општине у којима већину чине припадници етничких мањина. Ово министарство водили би људи ван система, они који као обични грађани знају све мане државне бирократије или неефикасне државе која није сервис грађана.

За министра заштите животне средине и шумарства нема бољег кандидата од професора др Ратка Ристића, декана Шумарског факултета и еколошког активисту који би око себе у министарству окупио све доказане борце за чист ваздух и воду и здраву храну и учинио све што је потребно да они грађани који нису имали стекну ту културу и еколошку свест и да се напоком Србија очисти од смећа и кажњавају загађивачи. 

У овој Влади Србије нема министарства за европске интеграције. Мислим да Србија, због своје будућности, мора изградити друштво у којем постоји владавина права, социјална правда… па кад достигнемо тај ниво демократије, владавине права и економског развоја, и заштиту територијалног интегритета, ако нам је то у интересу, можемо да преговарамо о уласку у ЕУ са ЕУ, ако ЕУ то буде желела, или ако тад буде постојала. Можемо да се развијамо као војно неутрална држава – са оваквом Владом Србије – све док велике силе не покрену светски рат. Од нас зависи како ће изгледати живот у Србији.  

За Србију је најважније питање како реинтегрисати покрајину Косово и Метохија у састав Србије. Тражи се најбоље решење за коначни статус Косова и Метохије, решење које ће да прихвате и косовски Албанци. Тим послом баве се стручњаци из надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије и зато је најбољи кандидат за место потпредседника Владе Србије задуженог за стварање плана за деловање државе у вези КиМ професор др Милош Ковић. План који се усвоји спроводила би сва министарства и све државне институције, а потпредседник Владе био би координатор између свих државних институција.

Потпредседник Владе Србије задужен за демократизацију друштва покривао би и области којима су се до сада бавила министарства за људска права и европске интеграције, пружао подршку раду независних институција попут Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података… Радио би на демократизацији медија, градио културу дијалога између политичких и идеолошких неистомишљеника, већина и мањина, подстицао јавне расправе… Мислим да би тај посао одлично радила глумица Бранка Катић, која се недавно вратила у Србију, после 20 година живота у Енглеској. Она би радила и на развоју културе дијалога и критичког мишљења и међу члановима Владе Србије и критиковала би рад министарства и државне институције која крши права грађана, гуши слободе… Зато потпредседник задужен за демократизацију друштва мора да буде неко ко има своје мишљење и увек сме увек да каже шта мисли.

Професор др Дејан Илић је светски познат научник који је решио проблем батерије за Епл а сад је на челу тима немачке владе који ради на усавршавању батерије за електромобил. Међутим, ако се покаже да би штета од отварања рудника литијума била већа од користи, задатак професора Дејана Илића и целе Владе Србије био би да се нађе друго решење. Као потпредседник Владе Србије за развој привреде и иновација професор Илић помагао би развој ИТ индустрије, развој иновација, посебно у енергетици или зеленим технологијама, у сарадњи са министарством спољних послова и амбасадама и министарством дијаспоре помагао би домаћим фирмама да изађу на страна тржишта и освоје нова тржишта и радио би на одабиру и довођењу страних инвестиција.

Председник Владе Србије, иако се тражи да не буде политичар и неко ко је био на власти, ипак мора да буде политички најискуснија личност у Влади Србије и неко ко може да се носи са притиском јавности и има неког искуства у томе. Неко ко је и морални ауторитет и добар оперативац, да му није страна економија. Имао сам у виду људе као што су Душан Ковачевић, Емир Кустурица… После дуго, дуго размишљања, нисам успео да се одлучим ко је најбољи кандидат. Можда неко други има идеју. Председник Владе је први човек у држави по садашњем Уставу, дакле, изузетно политичка функција на којој може бити само неко ко може да се носи са свим изазовима у унутрашњој и спољашњој политици. То би могао да буде неко од политичара, а можда неко од стручњака овде поменутих, неко ко би се одлучио да уђе у политику и око себе окупи такве људе, да онда заједно са њима на фер и поштеним изборима освоји апсолутну већину гласова.   

Задатак ове Владе Србије био би да се победе криминал и корупција, да се изгради правна држава – држава благостања, чега нема без развоја привреде и пољопривреде (тражи се права мера између државног интервенционизма и слободног тржишта), да држава постане сервис грађана, да у државној служби постоји позитивна селекција, да се развија култура дијалога, шири еколошка свест, поштују људска права и слободе, да се заштити породица као основна ћелија друштва и победи бела куга, да се заустави одлив мозгова и врати део наших људи из расејања и дијаспоре, да се нађе најбоље решење за Косово и Метохију и најбољи начин да се граде добри односи са државама у региону и великим силама…

На крају, можда постоје још бољи кандидати, а можда неки од поменутих не би ушли у политику ни под овим условима, то је сад мање важно. Ово је само пример да се види да ли или колико је велика разлика између овакве Владе Србије и влада Србије које смо до сада имали и какву сада имамо. Шта мислите, да ли би било неке разлике? Шта мислите, да ли ће Србија икада имати такву власт? Није лоше да се о томе више размишља и више разговара…