Никола Варагић: Нова политичка теорија

Никола Варагић

У 19. и 20. веку у српском као и у осталим православним народима није било услова да се ствара модерна православна политичка теорија, пошто се скоро цео 19. век водила борба за ослобођење од Османлија, а почетком 20. века долазе нови окупатори, са запада. И због унутрашњих разлога, зато што традиционалисти нису уважили промене у односу на живот пре Француске револуције или нису сматрали да је то неопходно, а српски интелектуалци, образовани у духу просветитељства, одбацили су веру и цркву и српску државу стварали по узору на државе западне Европе или у складу са идејама социјализма или либерализма. Ново успостављена Српска православна црква настаје тек у Краљевини Југославији, али, Русија пада у комунизам, док се у Европи шире нацизам и фашизам и убрзо долази Други светски рат (српски народ имао је два антифашистичка покрета), и после рата нов прогон СПЦ, од стране комуниста, који су увели диктатуру, 1989. године изгубили су апсолутну власт и од 1990. године живимо у квазидемократском, неолибералном систему.        

Те три идеологије – либерализам, социјализам (комунизам) и фашизам, према Александру Дугину, сада су превазиђене и тражи се нова, четврта политичка идеологија или теорија. Да ли постоје услови да се ствара државно уређење и уреде друштвено-економски односи у складу са нашом културом и традицијом? Да ли ће православно-словенски исток Европе, који је преживео ударе нацизма и комунизма, преживети удар (нео)либерализма? За сада, само се Дугин тиме бави и зато се враћам на критику четврте политичке теорије.   

Нова политичка теорија не може бити идеологија која ће да замени веру, јер хришћанство није идеологија и хришћанима није потребна идеологија. Држава је држава свих грађана, одвојена од цркве, држава не може да замени духовну заједницу. Опет, хришћанин живи у свету или у плуралном друштву, и мора да има координантни систем[1] за живот у свету. Те координате су вера и правна свест (Римско право) – поштовати људска права и слободе или сваког човека поштовати као личност. Ако би се у оквиру тих координата изградила православна (демократска, а не теократска) држава – православци не би попут либерала прогонили нелиберале, и не би попут комуниста прогонили некомунисте. Нова политичка теорија, као прва модерна политичка теорија настала у православној култури, не би могла да има елементе фашизма, јер православно срце и словенска душа не прихватају фашизам, нацизам и расизам и слање људи у логоре или у гета. Либерализам је зло кад се претвори у фашизам, социјализам је зло кад се претвори у фашизам, а фашизам је увек зло. Шта значи бити антидемократа, ако ниси и антифашиста? Или, ако ниси комуниста, шта значи бити, у економском смислу, антилиберал? Дугин је против капитализма, али није објаснио (а без тога нема нове теорије) шта је алтернатива капитализму, тј. комунизму. Како да се развија приватно предузетништво и негује позитивна селекција, а да исто друштво не постане и потрошачко друштво социјалне неправде са 1% богатих и 99% сиромашних? Дакле, ако се искључи повратак у феудализам, како да се превазиђу западњачки економски модели?

Алтернатива капитализму није комунизам, није ни фашизам, него стварање православне културе и правне државе. Православна култура може да се развија кад постоји хармонија вере и правне свети или у држави у којој се поштује право личности. Само у православној култури може да се нађе права мера између државног интервенционизма (социјализма) и слободног тржишта (либерализма), и тако да се зауставе и повратак у комунизам и фузија крупног капитала и државе – што је економски фашизам. Дакле, изградњом православне културе и економије, био би превазиђен и комунизам, и модел лихварског финансијског капитализма (и више би се водило рачуна о екологији и о заштити животиња).  

Пошто у Србији има хајдегероваца – међу којима има и дугиноваца, а који сматрају да за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, овде бих поновио да је (ако је традиција на коју се позивамо хришћанска) непотребно позивати се на западњачке метафизичаре – нећемо сазнати ништа ново или ништа што ће нас значајно духовно обогатити. А овде бих додао, пошто Дугин истиче да је Русија од пада Цариграда упориште Православља и да ту чистоту вере мора да чува, да то неће успети да остане, ако православци следе западњачке метафизичаре, као што то ради, на пример, немачки теолог Рудолф Карл Бултман („крштени Хајдегер“) и ако се не ослободи економске окупације. То ослобађање иде једно са другим – од идеологија или дискурса наметнутих са Запада и од економске окупације Запада. Због тих недостатака, Дугинова визија одбија и православце (искрене вернике) и либерале (искрене демократе, приватне предузетнике). Сад не постоје ни идеолози, ни следбеници нове политичке теорије, која такође не постоји.

Ако се искључе православци (искрени верници) и либерали (већина левичара у културном смислу дели исте вредности са либералима) – ко ће да развија четврту политичку теорију и који део друштва може да прихвати такву теорија? Како у Русији, која је мултиетничка и мултиконфесионална држава, антифашистичка држава, пропагирати антилиберализам – са елементима фашизма? И Балкан је мултиетничка и мултиконфесионална средина, и Срби су, попут Руса, доживели геноцид од стране фашиста и нациста. (Са друге стране, државе Вишеградске групе нису и не желе да не постану мултиетничке или мултиконфесионалне државе, што је њихово право, под условом да не склизну у фашизам, а то неће једино ако приђу православљу, тј. врате изворима хришћанства и хришћани узму учешћа у стварању и нове политичке теорије и културно-економског савеза хришћанских држава.) Наравно, слажем се са Дугином да је ово што сад постоји нека врста (нео)либералног фашизма и да демократија има мане. Међутим, шта је алтернатива демократији? Држава може бити или демократска или тоталитарна. Ако нема вечних истина, тј. ако веру (истину) не смемо да ширимо мачем – хришћанин може да ствара само демократску, никад тоталитарну државу. Улога Цркве или њеног свештенства је да чува чистоту вере и Цркву, да негује саборност и шири православну културу, тако да не скрене у клерикализам. Црква мора да буде брана сваком тоталитаризму или фашизму, а да не постане либерална, протестантска црква; да негује родољубље (традицију), а гуши национализам (шовинизам, јерес етнофилетизма)…

Као хришћани, морамо да правимо разлику између духовне заједнице и државе. Стварати нову политичку теорију у оквиру православног координантног система једино је логично, јер припадамо православној, али, и европској цивилизацији. Бити против људских права, значи бити и против верских права, кршити право приватности, гушити слободу говора… Бити против верских права, значи бити и против људских права. Дакле, антидемократе крше људска/верска права. Нова политичка теорија мора да предложи нов облик државног уређења и дефинише државу која је и демократска и хришћанска (поштују се и грађанска и верска права, и права мањина и права већина). И да предложи нов економски модел…  

Хришћанска демократска држава не би одговарала само антихришћанским екстремистима који насилно намећу антихуманизам, зато што би у томе били спречени. Смисао стварања хришћанске демократске државе и савеза таквих држава је да се они у томе спрече по цену поделе Европе, на хришћански исток и на трансхуманистички запад. Запад је, ионако, већ трансхуманистички, сад је само питање да ли ће православне државе остати хришћанске или постати трансхуманистичке и заробљене у финансијском систему Империје, која жели да створи светску централну банку и светску владу. Можда је подела Европе – културно и економско одвајање од Запада мирним путем – једино решење. Али, да би се то догодило, потребна је идеја, нова политичка теорија, која хришћанима неће бити замена за веру, већ помоћно средство за живот у свету, да сабира традиционалисте из различитих народа, а да се не спроводи терор већине или терор мањине – било који облик фашизма, који би одбио и нехришћане који не желе да живе у тоталитарној држави трансхуманиста. Постоје људи који нису хришћани, али би пре живели у хришћанској а не у трансхуманистичкој држави. Ако хришћани са Запада не могу да живе и да опстану у либералним државама могу да се преселе у неку од држава источног, хришћанског блока, а трансхуманисти из православно-словенских држава који неће да поштују традиционалне породичне вредности могу да се преселе у неку од евроатлантских, трансхуманистичких држава. Ако је то воља већине, и на једној, и на другој страни, можемо у миру да се раздвојимо, да свако живи како жели.

Православне државе ће (п)остати хришћанске једино ако се се ослободе идеологија које су темељ трансхуманизма. То су либерализам, социјализам и фашизам. У свим идеологијама победили су антихуманистички елементи и сви идеолози су трансхуманисти. Ако желимо да одбранимо хришћанску (православно-словенску) цивилизацију – Православну Цркву, и традиционалне породичне вредности, наша права и слободе, наш начин живота, наш јавни морал, бесмислено је следити такве идеологије. Надам се да ће се појавити интелектуалци (философи, правници, економисти…) у православним народима који ће стварати нову политичку теорију, прву политичку теорију изниклу из православно-словенске духовности и културе. Надам се да ће ту бити и Грка, пошто је духовна основа православно-словенске цивилизације, поред Јерусалима, и Цариградска патријаршија и Света Гора, или Источно римско царство, простор где се развила и (античка) демократија и Православна Црква.  

Ако ово нису последња времена, има смисла радити на томе и то могу да ураде само људи који су искрени верници и одлично познају свет. Критиком Дугинове четврте политичке теорије желим да промовишем ту идеју, јер је Дугинова анализа одлична и он је добро приметио да постоји празан простор за развој нове политичке теорије. Само што ја, као хришћанин, сматрам да она мора бити у оквирима православног координантног система и да једино као таква, нова политичка теорија може бити прихваћена у нашој, православно-словенској цивилизацији. И да је можда неопходна, јер је подела Европе вероватно једино решење, ако желимо да останемо хришћани, да сачувамо наш(е) идентитет(е) и да живимо слободни у сувереним државама. О томе више у наредним текстовима. Подела Европе је вероватно императив, са или без нове политичке теорије, јер је то питање опстанка.


[1] Византинчев“ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право, ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера. У таквом систему се човек сналази лако и никад се не губи. Тачно зна своје место (које је сам собом одредио) – Жарко Видовић.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: