Никола Варагић: Православна економија

Никола Варагић

Међу ционистима, католицима, протестантима, муслиманима, будистима, либералима или левичарима (неправославнима), има веома богатих људи и богатих држава и нико од њих нема проблем да финансира своју веру или идеологију (цркве, организације).

Православне цркве живе од прилога верника. Али, нема много црквених људи, искрених верника – углавном су то сиромашни људи и средња класа. Богатих православаца је, због комунизма, веома мало и богати људи у православним државама углавном нису искрени верници. Реституција није донела значајне изворе прихода црквама. Због тога православне цркве зависе од власти својих држава (које су сиромашне). Од пада комунизма, држава је главни финансијер цркве. За разлику од Срба или Руса, Грци нису имали комунистичку диктатуру, али имају екуменисте или глобалисте који преко државе утичу на цркву.    

Дакле, државе које финансирају православне цркве су грађанске или секуларне државе, а у владајућој елити и међу богатим људима најмање има правих православаца. Финансијери желе да се питају кад дају неком новац и неки то користе да убаце своје људе са циљем да дискредитују цркву, да промене изворно хришћанско учење, да се прихвате екуменизам, њу ејџ, ЛГБТ идеологија или трансхуманизам, слуша СЗО, да увуку Цркву у блато дневне политике и изборе… У овом свету, свако брине о себи, а кад финансира друге, то је увек на штету других – тако жели да оствари своје циљеве, наметне своје уверење или свој начин живота. У Србији, то се види и по споменицима посвећеним светитељима, на којима има више паганских и масонских елемената, него православних, а неки су толико ружни да одбијају вернике. То се плански ради, то раде они који издвајају новац за такве споменике, док се прави православци или искрени верници чуде или жале зашто се то тако ради.   

Коме се православци жале? Од кога очекују новчану помоћ? Да ли ће они који мрзе Цркву и свештенство, и за монахе и монахиње говоре да нису нормални, јер се одричу телесних задовољстава и света, дати новац монаху или монахињи за манастир, или свештенику за обнову цркве или неки црквени пројекат, за помоћ сиромашним и болесним верницима? Да ли либерали и левичари траже новац од православаца за финансирање ЛГБТ покрета? Да ли католици или протестанти траже прилоге од православаца за финансирање својих цркава? Да ли масони траже прилоге од православаца за градњу својих храмова? Сви осим православаца имају разрађене системе финансирања и њихове буџете пуне између осталих и православци (као купци, корисници или клијенти), пошто не постоје православне фирме, банке, медији, фабрике… Православци су потпуно неорганизовани и понашају као да сад не постоје услови да сами створе изворе финансирања за своју верску заједницу или за све потребе њених чланова. Као да нема воље да се то уради. Али се и даље траже прилози.

Зашто је то тако? Православни народи су стари хришћански народи (већина и преко 1 000 година), прошло је 30 година од пада комунизма, постоји нуклеус верника али нико ништа не предузима да се створи православна економија. Бесмислено је очекивати да неко други финансира Православље или да држава постане теократска и световни владар (аутократа) главни финансијер цркве. Негативни традиционализам је један од разлога зашто је то тако.

Један од разлога је и то што хришћанин жели само Богом да се богати. Али, не можемо од државе да правимо манастир, без деце, који живи од прилога. А не желимо ни да држава буде мафијашка. Ако у држави цветају криминал и корупција, клирици морају да буде на страни опљачканог радника, на страни малог предузетника који не може да развија фирму због корупције… Свештенике не занима економија, стање у привреди, положај радника и како народ тешко живи. И не само да их не занима (а имају тарифе и наплате своје услуге), него још у прве редове у цркви постављају оне који су опљачкали раднике и државу и уништили домаћу привреду. Свештеници би требало да увек буду на страни сиромашних, дискриминисаних, жртава приватизације… Да су се клирици тиме бавили у прошлости не бисмо имали комунизам, а данас неолиберализам. А кад се у цркви појави неко ко нешто предузима да би финансирао рад парохије и епархије, углавном га већина осуђује. Некад и оправдано, јер неко више мисли о профиту, него о Богу. И то је доказ колико је потребно створити православну културу и економију Како да се превазиђу западњачки економски модели и идеологије? Како да не постанемо лихварски капиталисти, попут протестаната и циониста, а да имамо довољно новца за своје потребе и да више никад не тражимо новац од нехришћана? Како да се изгради „држава благостања“, а да Црква остане „окамењена“? Како да се избегне раскол у Православној Цркви, ако све помесне цркве зависе од својих држава, које нису економски независне? Како да црква финансијски не зависи од државе?    

Шта и како да раде клирици што се тиче финансирања Цркве и покретања послова који ће доносити приходе црквама и манастирима? Како да се поштују радници у православним компанијама? Како да се подрже способни православни предузетници и иноватори? Како у селима у којима има верника да се стварају православне задруге, како да се подрже мале трговине чији су власници православци, какве банке да стварају верници, како да се праве православни интернет, православне друштвене мреже и православни медији и како да се оснивају православне школе, факултети или универзитети? Дакле, како да преживимо, као православци, овај век, ако се нико међу православцима не бави озбиљно економијом? И не повезује православне економисте и привреднике? Замислите да сад постоје наднационалне корпорације чија су седишта у православним државама а акционари искрени православни верници који финансирају пројекте важне за Цркву и да се такве корпорације рекламирају и на православним медијима и друштвеним мрежама, да иноватори који су православци могу да нађу инвеститоре (инвестициони фонд) међу православцима… Да ли би онда било довољно новца за цркве и манастире, за штампање књига на ћирилици, за талентовану и сиромашну децу, да ли би било много мање сиромашне деце, итд. Православци у развоју православне економије не смеју да се ограниче само на границе своје помесне цркве или националне државе, или само на границе своје парохије или епархије. Мора да се створи свеправославна пословна мрежа и економски савез православних (хришћанских) држава. Како да се створе нов економски модел (и ново унутрашње државно уређење) и економски савез православних држава, одговор би можда могла дати нова политичка теорија.  

Бог је дао православцима толико талената, таква природна богатства, сад и прилику да се ослободе окупације Запада. Све је сад на православцима. Само ће православци бити криви ако се не изборе за економску независност, ако остану колоније Империје и тако дозволе трансхуманистима да прогоне све што је хришћанско и у овом делу Европе. Да ли је време да православци и Словени покажу да знају и да могу да живе од свог вредног рада? Да ли је време да православци и Словени почну да брину једни о другима и помажу једни друге?

Никола Варагић: Окамењена црква

Никола Варагић

Колико у православном свету још увек постоји потреба да се прогресивцима докаже да и православци прате дух времена, видело се и током пандемије, по понашању и одлукама синода православних цркава. И црквени поглавари постали су, попут чланова кризних штабова, заговорници присилне вакцинације и ношења маски и у цркви, односно, кршења људских и верских права. Покушали су да буду већи прогресивци и од прогресиваца, да покажу како су модерни, пријатељи науке и прогреса… Поглавари православних цркава током пандемије као да више верују у науку, него у Бога.       

Наравно, хтели су да покажу и бригу за здравље људи и то је добро. Ипак, тужно је видети клирика православне цркве који и у трећој деценији 21. века дрхти пред научницима, као што су у 19. и 20. веку људи из источне Европе и посебно Балкана који су имали комплекс ниже вредности, у односу на модерне Западноевропљане, дрхтали пред њима, опседнути тиме да се допадну Западноевропљанима и да их имитирају. Да ли је могуће да клирици православних цркава нису превазишли та психолошка стања, него и у 21. веку пазе шта ће да кажу пред Западноевропљанима или научницима који су атеисти, да не испадну глупи, да их ови не одбаце или етикетирају као противнике науке? Зашто православци и Словени потцењују себе, а прецењују Западноевропљане? Зашто би се верник, хришћанин, стидео пред атеистом/научником кад је јасно да нема вечних истина и кад квантна физика побија све што су научници до сада веровали да је истина? Зашто би мењао Христово учење или учење Православне Цркве? Да ли се стиди „окамењене цркве“ (Св. Владика Николај)? Зар не би требало све да учини да Црква остане – „окамењена“? Да ли је време да се превазиђу комплекси и победи таква пропаганда? Да ли због тих комплекса, између осталог, никад није било праве саборности између православних цркава, народа и држава?  

Зашто су православне цркве у расколу? Зашто православни народи никад нису створили савез православних народа? Народи евроатлантске (западне, модерне) цивилизације имали су Римокатоличку цркву и изградили су НАТО, ЕУ и друге јавне и тајне организације које повезују све народе и елите евроатлантске цивилизације, муслимани су створили Арапски лигу и Организацију исламске конференције, Јужноамериканци су створили МЕРКОСУР, Африканци Афричку унију, Кина Шангајску организацију за сарадњу, и помаже Вијетнам и Северну Кореју, а вратила је Хонг Конг и на корак је и од враћања Тајвана. Сви се увек групишу према верском и идеолошком уверењу, етничком пореклу… да би се заштитили, развијали, освајали… Само су православци и Словени без икакве свести о томе.

Дакле, какав проблем имају православци? Уместо да покажу целом свету шта значи бити браћа у Христу, и да у Христу нема ни Грка, ни Руса, ни Срба, ни Бугара, ни Румуна, ни Грузина, ни Јермена, ни Македонаца… православни народи односе се једни према другима као да су највећи непријатељи. Словени су и браћа по крви, један народ, и браћа у Христу. Последњи, Седми васељенски сабор одржан је у 8. веку. Сабор на Криту 2016. године није био васељенски. Православни народи више од 1 000 година нису успели да створе савез и заједничке организације, јер су православне цркве у расколу. Оне су у расколу, пошто су оболеле од две јереси – јереси етнофилетизма и јереси екуменизма. У свакој православној цркви има ових јереси. Верник који није скренуо са Христовог пута у неку јерес, нема комплексе – не постаје митоман и националиста, не стиди се свог порекла, вере и цркве…

Да су православни Грци и православни Словени били јединствени у 14. и 15. веку пред налетом Османлија, никад не би пао Цариград. Или, ако је већ пао Цариград, верујем да би православни народи имали потпуно другачију историју у последњих 200 година, са много мање страдања и трагедија, да су у 19. или у 20. веку створили савез православних држава. Никад нико није ни покушао тако нешто. Међу Словенима, и то пре свега међу Русима, у 19. и почетком 20. века, постојао је покрет словенофила, али је тај покрет био превише романтичарски и проруски покрет, и падом царске Русије је пропао. Па је СССР, преко Варшавског пакта, окупио скоро све словенске и православне народе, тако да може да се каже да су СССР и Варшавски пакт прве и једине свесловенске организације – ако се ту рачуна и СФРЈ која је окупила Јужне Словене – али је проблем што су оне биле у суштини антисловенске и антиправославне и комунисти су скоро уништили Православну Цркву. У суштини, православци и Словени никад нису ни покушали да створе свеправославне и свесловенске организације. То је једина вера или црква и једина скупина народа на свету која то није урадила, тј. ни покушала да уради. Зато из века у век Словени и православци пропадају, од некад најбројнијег народа или вере, не само у Европи, него и у свету, пали су на веру или народ са најмање верника или становника у свету, са економијама у рангу држава трећег света, са кризом идентитета, увек колоније империја које се смењују…    

Да ли ће и средину 21. века православци дочекати у истом стању (односно, горем, ако све остане исто), или ће у наредних пар деценија створити савез православних држава и нов модел друштвеног уређења и економије? Да ли ће православне цркве довести православни свет до великог раскола или ће успети да саберу све православне народе? Да ли цркве чују шта им говори Дух? Да ли би се овај корона циркус брже завршио да православне цркве не учествују у њему? Да ли у томе учествују зато што се стиде „окамењене цркве“ и служе властима, а не Богу? Ако се поносе својом вером и црквом, и служе Богу, одакле толика некритичка послушност кризним штабовима или вера у науку и прогрес? Да ли је време да се подели Европа и да развијамо нашу културу, на основу наше вере и традиције?  Ако Бог да, појавиће се генерација клирика, посебно у епископском степену јерархије, у свим или већини православних цркава и народа (или, ако то изостане, генерација или епоха светих мирјана) која ће превазићи комплексе, победити јереси и створити саборни дух, следећи вољу Божју, а не вољу фармацеутске индустрије и било које земаљске власти. Ако Црква сад не пружи озбиљан отпор вакци-нацистима, после ће бити касно, биће гори прогон него за време комунизма. Зашто Црква нема став поводом, на пример, питања увођења ковид пасоша (да ли је СПЦ пре више од 10 година спречила увођење обавезних личних карти са чипом?), или, поводом питања изградње рудника литијума? Зашто се ни патријарх СПЦ не оглашава, кад верници и јавност то од њега траже и очекују? Чега се плаши? Коме служи?     

Бог је дао православцима и Словенима памет, физичку снагу, рајску природу са најбољом климом и свим потребним ресурсима, и уместо да православни и словенски народи буду на врху, они су на зачељу светских листа, по скоро свим параметрима. Сигурно да су због тога православци и Словени на великим искушењима, али коме је много дато, од њега се много и тражи. Православци и Словени као да нису свесни да им је много дато. Кад буду тога свесни, више ће ценити себе и оно што имају и више ће бранити своје. И схватиће да то могу да ураде једино када су чврсти у вери и јединствени, а не у расколу и у сукобима. Тада ће у православним и словенским државама доминирати медитеранска цивилизација.

Никола Варагић: План за ослобођење Београда

Никола Варагић

 

Прошло је пар месеци откако је представљен „План за реинтеграцију Косова и Метохије у правни поредак Србије“ Покрета за одбрану Косова и Метохије. На порталу Стање ствари појавила се критика правника Исака Давидова који тврди „да је Косово једино могуће (и једино поштено) повратити војно“, затим да је план Покрета за одбрану КиМ „направљен за ситуацију која је прошла“ и „није план који пројектује будућност, већ једно становиште чији је план да се будућност сама постара за повољно решење“. Да ли се КиМ само војним путем може повратити? Колико сам видео није било других реакција стручне или лаичке јавности, власти или опозиције. Нисам видео друге критике или неке друге планове. Чини ми се да је православно-патриотска јавност и даље сувише завађена, пасивна и реактивна.   

Што се тиче плана Покрета за одбрану КиМ, мислим да има добрих решења и да може да буде план за будућност или за ситуацију која ће доћи. Критика Плана за КиМ Покрета за одбрану Косова и Метохије коју бих овде изнео тиче се плана који нису представили. А то је, такође, критика и осталих православно-патриотских организација или опозиције – нико не ради на стварању плана како да се ослободи Београд. Само ослобођен Београд, који има савезнике у региону и свету, може да ослободи Косово и Метохију. Покрет који је настао са циљем да одбрани КиМ и преузео ту одговорност мора и да ствара неопходне услове да се одбрани КиМ – на пример, Србија мора да постане економски довољно јака да може да изведе тако озбиљан пројекат ослобођења КиМ. Још ако је то и надстраначки покрет који окупља интелектуалну елиту, одговорност је још већа да се створе ти услови.

План за ослобођење Београда мора да садржи план за ослобођење Косова и Метохије, или, план за ослобођење Косова и Метохије мора да садржи план за ослобођење Београда. Шта значи ослободити Београд писао сам у текстовима попут: Страх од зла, Страх од болести, смрти и власти, Брига о деци, О контроли квалитета, Независна држава није економски зависна, Ослободи свој ум, Борба на живот и смрт, Четврта грана власти, Влада стручњака и народног јединства, Од Ђинђића до Вучића, Рио Тинто, Пандемија као умни рат… Није довољно да квислинге на власти замене националисти који не знају ништа око економије или не знају шта је право личности, да би Београд био слободан, а Срби сложни.

Затим, план за одбрану КиМ, или коначно решење за статус КиМ, мора да обухвати и план за заштиту српских интереса у региону, тако да се ствара регионална стабилност. Не може се решити статус КиМ ако се не реше односи са Црном Гором и Босном и Херцеговином и у склопу ње однос Федерације БиХ и Републике Српске, као и са Северном Македонијом – тако да буду и бољи односи и са Грчком и са Бугарском. Србија у савезу са Црном Гором, С. Македонијом и Грчком, суседима Албаније, има много бољу преговарачку позицију, и не само Србија, него и Црна Гора, С. Македонија и Грчка, за решавање албанског питања.

Нису нам потребне приче о српском свету, ни о руском свету, него о православном свету – како да се заштити хришћанска цивилизација – како да се развијају православна култура и православна економија. Православни или хришћански народи из овог дела света морају да превазиђу национализме (као јерес етнофилетизма) и да као и патриоте и хришћани граде међусобне односе. Сањати обнову старе краљевине, освајање других држава или било који облик империјализма, изгледа гротескно, то је погубно, кад знамо колико је очајно стање што се тиче и демографије и економије у свакој православној или словенској држави. Сви православни народи боре се за опстанак, и ако троше енергију на међусобне сукобе, свако ради против себе – а сваком народу прети нестајање. Интереси сваке православне државе најбоље ће бити заштићени ако православци створе савез суверених држава, које ће имати добросуседске односе (без претензија било које да буде хегемон), са заједничком спољном политиком и одбраном од спољних непријатеља (без империјалних претензија).

Српски интереси на Балкану најбоље ће бити заштићени ако дође до поделе Европе на два блока: источни, као упориште хришћанства, и на западни, као упориште антихуманиста. У том случају, државе источног блока које су признале тзв. Косово, повукле би то признање. Србија би, са КиМ у свом саставу, била део источног блока. Уз подршку савезника лакше би се заштитио српски народ у Хрватској. Ако усташе опет крену да дивљају, решење је да се простор у границама мање-више некадашње РСК одвоји од НДХ. Сумњам да би НАТО  (тј. оно што би остало од НАТО) ушао у сукоб са источним европским блоком због усташа (између осталог, Немачка и Италија би поделиле остатак Хрватске) или Албанаца на КиМ.

Прави изазов је формирати источни европски блок, јер након повлачења НАТО из Азије, Запад жели да задржи источну Европу и Балкан као срце Евроазије и последње колоније које пљачка без икакве мере или икаквог отпора. Отпора нема пошто део елите чине слуге Империје, а део елите чине националисти заробљени у прошлости. А елите ће бити такве све док као народ робовски или губитнички менталитет не заменимо победничким (али не фаустовским) менталитетом. То се односи и на духовну елиту. Кад се то промени, настаће прави отпор и врло брзо и источни европски савез. Империји никад више не би пролазила тактика „завади па владај“ у овом делу света. А православне, помесне цркве вратиле би на прави пут и Цариградску патријаршију.

Тренутно смо далеко од таквог савеза. Наш циљ остаје да ослободимо Београд. За почетак, од културне окупације. Кад се ослободи културне, Србија ће се ослободити и економске и војне окупације. Јер би слободни Београд био велики подстицај за остале православне и словенске народе да је могуће победити у умном рату. Запад је културно више окупирао православне народе, него исламске, и мање користи војну силу да би православне државе држао као колоније. Кад се ослободе културне окупације, православне државе ослободиће се врло брзо и мирним путем и економске и војне окупације Запада.  

Ослобођења КиМ (кроз постизања компромиса са косовским Албанцима?) неће бити све док је на КиМ војна база Бондстил. Србија не може сама да ратује против НАТО, сада не може ни против Албаније, ако није у савезу са осталим православним државама. Можемо да се надамо да ће се НАТО повући са Балкана, као из Авганистана, али, моје мишљење је да се Покрајина Косово и Метохија не може вратити у правни поредак Србије ако се прво не ослободи Београд, а затим не створи савез држава, чије би језгро чиниле православне и словенске државе. Тиме би се поставила граница између источног и западног европског блока и зоне утицаја, а КиМ би се као део Србије налазио у границама источног европског савеза. Поштовала би се права Албанаца са КиМ и у том смислу план Покрета за одбрану КиМ може да буде план за будућност, јер предвиђа дијалог са косовским Албанцима и да КиМ има посебни статус. Кроз дијалог дошло би се до компромисног решења. А решење није ни да НАТО базе замене руске и кинеске војне базе на Балкану, или да Балкан остане полигон за сукоб великих сила, него да Балкан припада само Балканцима (пошто не желе да буду Балканци, не рачунам Хрвате и Словенце). То ће да се догоди кад се створи шири православно-словенски савез суверених држава – Европа нација – тако да се сваки држава чланица савеза подједнако поштује, или, да не постоје, као у ЕУ и НАТО, народи првог и другог реда (и ту има места и за Албанце, ако не желе рат са свим суседима). 

У том савезу има места за све народе који су решени да одбране традиционалне породичне вредности, али и да поштују људска права и слободе – за све народе који неће своју веру или идеологију да шире мачем – на силу. Пошто практично све православне државе имају исламске државе као суседе, већина и муслимане као грађане или етничке мањине, време је да се успостави дијалог са муслиманима и у склопу православно-исламског дијалога да се решавају проблеми између православних и исламских народа у Евроазији. Рат између муслимана и православаца (традиционалиста), одговара Империји (трансхуманистима). Бошњаци и Срби могу и да одиграју важну улогу у православно-исламском дијалогу, и да започну рат између муслимана и православаца.

Да не ширим даље, у будућности је могућ сукоб цивилизација и рат сваког против сваког, али сад вреди покушати са стварањем православно-словенског савеза (савеза хришћанских држава) одвајањем од западне Европе мирним путем (о чему сам писао у претходна два текста Подела Европе и Православље и нова политичка теорија), и вреди покушати, после тога, да се кроз дијалог хришћанског блока и исламских народа поставе границе ислама и православља, које ће обе стране да поштују. И да источни европски блок и Кина (п)остану стратешки партнери у Евроазији, са границама које обе стране поштују.

У сваком случају, ако останемо пасивни и реактивни, ако нисмо способни да ослободимо Београд, односно, да Србију воде људи који воле Србију, способни да направе и реализују план за ослобођење Косово и Метохије – са планом и за културни и економски препород Србије, преостали Срби говориће ускоро: „Догодине у Београду“.

Ако не буде било саборности између православних и словенских народа, неће само Фанар бити крив за пропаст православних и словенских народа и држава, а још мање би се могла кривити Империја која је на коленима, ако православци и Словени пропусте шансу да се удруже и отерају Империју са православних и словенских територија, а да са друге стране, исламски народи, охрабрени победом над Империјом, крену у поход на Европу. Прве на удару биле би православне државе као сиромашна и мало насељена периферија Империје, народи који имају рајску природу, савршену климу и све ресурсе да преживе 21. век, али нису способни да се удруже, заштите и обезбеде услове за културни и економски развој.

А православно-словенски савез имао би све услове да у економском, културном и војном смислу брзо сустигне западни европски блок и САД и да заустави пропаст хришћанске и демократске Европе или да заустави неке нове освајаче са Истока који би кренули у поход на (источну и југоисточну) Европу. Само још да православни народи постану тога свесни, да више верују у себе и да буду више солидарни међу собом.  

Никола Варагић: Подела Европе

Никола Варагић

Ово што се сада догађа између, са једне стране, држава Вишеградске групе (које предводе Пољска и Мађарска) и, са друге стране, осталих држава Европске уније (пре свих, држава из германско-протестантско-либералног дела ЕУ) доказ је да се ЕУ, односно, Европа дели на традиционалисте са истока и трансхуманисте са запада. Либерали доминирају на западу Европе, а конзервaтивци на истоку Европе. Западни европски блок чине државе западне и северне Европе, а источни европски блок државе средњоисточне и југоисточне Европе.   

Главно питање је ком би се блоку приклониле католичко-романске (Француска, Италија и Шпанија) – православном или протестантском блоку. Наводно неутралне државе, попут Швајцарске и Шведске, биле би у блоку са германским народима и либералним државама, као и Велика Британија, која је изашла из ЕУ. И Шкотска ће се можда одвојити од Велике Британије, али ако се Европа буде делила, све протестантске државе биће део истог блока. Немачка и Аустрија у будућности могле би да приђу источном блоку, јер ће у Немачкој и Аустрији, за неколико деценија, већину чинити мигранти из средњоисточне и југоисточне Европе и из Азије и Африке. До тада, остаће под контролом глобалиста или Империје.

Православне балканске државе Румунија, Бугарска и Грчка без обзира што су у ЕУ/НАТО, ближе су блоку за одбрану традиционалних породичних вредности, који предводе државе Вишеградске групе и Русија. Словенија, Хрватска, Албанија и балтичке државе колоније су САД и Велике Британије и то ће још дуго да остану. Пољска и Украјина у сукобу су са Русијом и под утицајем су неолиберала из САД и Велике Британије, али и паписта. Надам се да ће традиционалисти, који чине већину у Пољској и Украјини, схватити да без Русије као савезника (и под условом да се Русија ослободи културне и економске окупације), не могу да победе глобалисте и трансхуманисте са Запада, и са друге стране, да Русија неће понављати грешке империјалне Русије и СССР-а у односима са државама које су биле део СССР-а и Варшавског пакта. Пољска, а посебно Украјина и Румунија налазе се између, са једне, стране Русије и Белорусије, и са друге стране, Чешке, Словачке, Мађарске, Србије, Црне Горе, Бугарске, С. Македоније и Грчке. Зато су важни добри односи између Русије и Украјине, Румуније и Мађарске, Бугарске и Србије… Задатак сваког патриоте, из сваког од ових народа, који жели добро свом народу јесте да ради на грађењу добрих односа између ових народа и држава, тако да нас више не деле нехришћански и несловенски елементи. А то је, посебно, обавеза свештеника сваке националне, аутокефалне православне цркве. И можда је највећа одговорност на Грцима, и верујем да на крају неће издати Православље.

На правом путу су државе Вишеградске групе, и Мађарска и Србија, и у Чешкој је све јачи притисак да се повуче признање независности тзв. државе Косово. Недостаје саборност између балканских православних народа, зато (што) је Православна Црква пред расколом. Балканске православне државе и државе Вишеградске групе чиниле би језгро источног, хришћанског блока, где би се поред Русије, Украјине, Белорусије и још неких држава ЗНД у другој фази можда могле наћи и Француска, Италија и Шпанија (можда и Португалија).

Међутим, да би се то догодило, Ватикан као главни центар католичко-романских држава, морао би да промени хиљадугодишњу политику према Православној Цркви и да одустане од покатоличавања православних народа, тј. Римокатоличка црква морала би да се врати изворима вере. Неко је уверен да је Ватикан на врху пирамиде моћи и тзв. новог светског поретка, али моје мишљење је да су нехришћански центри моћи из некатоличких држава, војно најјачих и финансијски најмоћнијих држава света, дуго изнутра мењали и освајали Ватикан, што није било тешко, јер је Ватикан од почетка искварен, тако да папа сад само испуњава задатке које су поставили глобалисти из некатоличких држава. Протестантски народи више нису хришћански, а то неће бити ни католички (европски и латиноамерички) ако се не врате изворима вере и не направе савез са православним народима, државама и црквама. Циљ паписта је да покатоличе протестантске и православне народе, што се никад неће десити, али чак и кад би у томе успели, у католичким народима нестао би сваки траг хришћанства и надам се да постоје католици који воле Христа Бога много више од папе. Француска, Италија и Шпанија постаће класичне колоније (Французи и Италијани постаће мањине у матичним државама) глобалиста чије је седиште у протестантско-германским државама. У источном, хришћанском блоку, нико не би могао да буде хегемон. Русија не може да окупира ни Пољску и Украјину, камоли Француску, Италију и Шпанију, јер није финансијски јака колико и глобалисти из Њујорка и Лондона, и Немачке као најбогатије државе Европе. Француска, Италија или Шпанија не могу да окупирају Русију или Балкан, то више нису империјалне силе, више су колоније Империје, посебно Италија.

Сад су веће шансе да ће католичко-романске остати у савезу са германско-протестантским државама – под контролом банкстера, вакци-нациста и антихуманиста – тако да упориште традиционалиста остају – Русија, Србија и државе Вишеградске групе – под условом да успеју да се ослободе економске окупације лихвара са Запада. Ако државе православно-словенске цивилизације нису у стању да се изборе за економску независност или стварање економске уније између ових држава, остаће колоније (сиромашни или робови) Империје и неће доћи до поделе Европе. Подела Европе је нужна, ако желимо да будемо економски независни и да одбранимо традиционалне породичне вредности – морамо се одвојити од трансхуманиста и неолиберала чији је циљ да униште традиционалну породицу, све што је хришћанско. Ако паписти остану слуге глобалиста, надам се да Мађари, Чеси и Словаци више неће слушати папу (Чеси су углавном атеисти, а Словаци и Мађари све су даље од Ватикана, а све ближи Русима и Србима), и да ће после тога бити лакше помирити Пољаке и Русе. Пољска је у том смислу далеко слободнија и независнија и више антифашистичка држава, од Хрватске и Словеније, или балтичких држава. Веће су шансе и да католичка и келтска Ирска постане део источног блока, него словенска Хрватска, или Естонија.  

Веће су шансе и да Босна и Херцеговина буде део источног блока. Ако бошњачки народ жели да брани традиционалне породичне вредности, ако бошњачки народ не жели да БиХ остане окупирана држава, природни савезници су српски народ и православне државе, а не трансхуманистичке државе. Није реално уједињење Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, а још је мање реално обновити Југославију – ове три државе могу бити поново део наднационалне заједнице ако уђу у ЕУ, или, ако се Европа подели, на хришћански исток и трансхуманистички запад. На тај начин би српски и бошњачки народи, који живе у ове три државе, постали део наднационалне заједнице, а која би омогућила да и Срби и Бошњаци (наравно и сви остали) у све три државе имају иста права и да живе у миру, да негују своје традиције и да развијају своје привреде. Пошто у Европи постаје немогућ суживот између традиционалиста и трансхуманиста, преостаје да се државе средње, источне и југоисточне Европе одвоје од западне Европе и формирају савез држава. У тај савез могле би да уђу и неке бивше совјетске државе из црноморског и каспијског региона које су исламске или у њима живе и муслимани (као и у Србији, Грчкој, Северној Македонији и Бугарској). Доста тога зависи од понашања Турске која још увек има велики утицај на муслимане са Балкана и простора од Црног до Каспијског мора. Тешко је тачно предвидети како ће се завршити неоосмански империјални пројекат. Велике су шансе да доживи тотални крах. Више нису ни сви Турци муслимани, још мање су то Бошњаци (још мање желе да буду Турци), а још мање жене у исламским народима желе да живе у исламској џамахирији.

Дакле, најважније је да се спречи раскол у Православној Цркви и да се у миру разиђемо са Западом, а кад се формира источни европски блок, да се оставе отворена врата за договор са католичко-романским и исламским државама како да се одбране верска права и слободе и традиционалне породичне вредности и да живимо у миру једни поред других, и да се успостави стратешко партнерство са Кином. Источни европски блок имао би око 300-400 милиона становника, све природне ресурсе неопходне за живот и развој и врло брзо би у економском, културном и војном смислу престигао западни европски блок и САД.  

Како би свет после тога изгледао? Европа би била подељена на два блока: на источни, као упориште хришћанства, где је Русија, и на западни, као упориште антихуманиста, где су и САД. Канада, Аустралија и Нови Зеланд остали би део западног блока, исто као и Јапан и Израел. Исламске државе које нису колоније Запада или на власти нису фундаменталисти, као и већина држава Латинске Америке, које се боре против Империје и антихуманиста, биле би ближе источном европском блоку. И Кина је у политичко-војном смислу ближа Русији, него САД. Африка би остала подељена. Индија би остала негде између Запада и Истока, а можда и савезник Запада, кад Кина постане економски и војно најјача сила на свету. Ако би настао такав мултиполарни свет, то би био велики ударац за глобалисте са Запада, распао би се њихов финансијски систем, у западноевропским и северноамеричким државама могле би да се догоде и конзервативне револуције, могло би да дође до поделе, на пример, САД на конзервативне и либералне државе. Међутим, пре тога, или баш у том тренутку, глобалисти би покушали то да спрече, на пример, тако што ће вакци-нацисти да пусте у свет неки много опаснији вирус него што је то корона вирус, а били би спремни да изазову и светски рат, само да не изгубе доминацију и сачувају Империју.       То никако не сме да спречи православно-словенске државе да се одвоје од евроатлантске цивилизације, која више није хришћанска цивилизација и да стварају мултиполарни свет. Ако то не ураде, хришћански народи ће свакако нестати, преостали хришћани ће живети у нехришћанским државама, где ће углавном бити прогоњени као за време паганског Рима. Европа мора да се подели, јер европски нехришћани не желе хришћанство у Европи. Запад има своје идеологије, исток има своју веру, а може и да се ствара нова политичка теорија, као прва политичка теорија православно-словенске цивилизације. Да ли постоји други пут за православно-словенске и народе Вишеградске групе, ако желе да остану слободни и да сачувају своје идентитете, културе, традиције…? Кад се одвоје од Запада и утврде у вери и традицији, државе источног блока могле би једног дана и Запад да врате на хришћански и демократски пут. До тада је дужност средњоисточноевропских и балканских народа који су најближи и изворима Европе и изворима хришћанства да негују европске и хришћанске вредности, да буду културно и економски независни, и изнад Истока и изнад Запада.