Никола Варагић: Стварати и делити

Никола Варагић

Све док у идеолошко-верском смислу постоје људи различитих уверења, (мора да) постоји разлика између левице и деснице. Ако је десничар верник, а левичар атеиста, не може се верник присилити да постане атеиста, нити атеиста да постане верник – постоји јасна и непремостива разлика између десничара (верника) и левичара (атеиста) – свако има свој поглед на живот и смрт, и свако се бори за своја права и слободе. Рат између десничара и левичара, између вере и науке, постоји, јер и на једној, и на другој страни, има више оних који теже тоталитаризацији и хилијазму, него демократији. Дакле, ако не може да се укине разлика, ако не желимо да се на силу мењају лична уверења људи, тј. да се идеологија или вера шири на силу, левичари и десничари не морају да буду екстремисти, и у рату – може да се гради култура дијалога, могу да поштују људска и верска права, право личности…    

У економском смислу, бесмислена је подела на левицу и десницу, јер није нормално да си у економском смислу искључиво левичар (комуниста) или десничар (неолиберал). Кад си искључив, било као комуниста или капиталиста, у суштини си фашиста. Није нормално да стављаш профит испред здравља људи, да си против бесплатног здравства и образовања –  против тога да свако може да се лечи и школује и има једнаке шансе (ако си неолиберал), као што није нормално да си за укидање приватног предузетништва, здраве конкуренције, да само узимаш или делиш туђе, а да ништа сам не ствараш (ако си комуниста). Нормално је да постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта – да постоје услови и за развој приватног предузетништва, и да се ствара друштво социјалне правде.

Дакле, сваки човек би требало да буде предузетник (вредан радник) и да живи од свог рада – да не зависи од других и да сам брине о себи (и својој породици), да има толико части и поноса (мушкости), а не да се (психофизички здрав човек) понаша као размажено дете или да буде лењ и да га није срамота да моли друге и да проси. Али, сваки човек би требало да буде и социјалиста у души или милосрдни Самарићанин, да не мисли само на посао, да не ставља профит испред свега, да брине о сиромашним и болесним (тако да левица не зна шта ради десница) – да не постане себични сноб или сурови капиталиста који не поштује раднике, да врати друштву оно што је добио од друштва… Здрава личност и морално биће, не може да буде искључиво десничар или искључиво левичар у економском смислу.

Показало се да је и комунистичка планска економија потпуни промашај (а да је бескласно друштво утопија), и да је (нео)либерална невидљива рука тржишта која све регулише, исто тако потпуни промашај и утопија. Планску економију заступају следбеници социјализма, а слободно тржиште следбеници либерализма. Шта је човек који не следи ове идеологије? Која је трећа идеологија или политичка теорија? То је фашизам. Не постоји четврта. Зашто би православац следио идеологију либерала или идеологију социјалиста, ако се залаже за развој приватног предузетништва и за друштво социјалне правде? Зашто је немогуће да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта? Од чега то зависи?

Зашто је комунизам пропао, а либерални капитализам у кризи којој се не види крај? Да ли то има везе са економском теоријом, или са моралном вертикалом? На пример, економска теорија Маријане Мацукато је православцима из бивших комунистичких држава блиска и може да се узме у обзир приликом стварања нове политичке теорије, као прве политичке теорије православно-словенске цивилизације и новог економског модела или православне економије. И Маријана Мацукато оспорава многа начела неокласичне економске теорије и руши неолиберални мит о „агилном“ приватном сектору и „неефикасној“ држави, али она није за централно планирање, већ за то да грађани имају користи од инвестиција државе у иновације. Наравно, критичари истичу да она „не успева да докаже да су посебне владине интервенције које она сматра корисним биле намерно усмерене на постизање конкретног исхода“, и да то није само позитивни спиловер. Међутим, Мацукато истиче улогу државе у финансирању високо-ризичних инвестиција или подршку владе иновацијама у ризичним раним фазама, пре него што их комерцијализује приватни сектор (нпр. кад држава новцем пореских обвезника финансира фармацеутска истраживања која помажу произвођачима лекова, а нема повраћаја владиних улагања у фармацеутску индустрију и цене лекова нису формиране узимајући у обзир уложене јавне инвестиције у истраживање и патентирање), што значи да су ризици социјализовани, док су награде приватизоване (профит Big Pharma мери се у хиљадама милијарди долара, а држава улаже новац у истраживање, патентирање и купује скупе лекове). Тако нестаје граница између државе и крупног капитала – крупни капитал приватизује државу, држава постаје приватно власништво богате елите. Са друге стране, Мацукато истиче да се левица превише фокусира на прерасподелу, а недовољно на стварање богатства, што значи да Мацукато, у економском смислу, није ни социјалиста, а ни либерал, против је лихварског капитализма, а није ни за комунизам или комунистичку непредузетничку (неефикасну) државу. Слично мисле и неки православни економисти.

Шта су људи који у економском смислу нису ни социјалисти, ни либерали, а ни фашисти? Хришћанин је антифашиста и не може да буде само капиталиста, или само социјалиста, у економском смислу. А хришћанство није идеологија. Међутим, држава у којој хришћани чине половину или већину од укупног броја становника, државу коју је стварао народ чији је идентитет утемељен у хришћанској духовној традицији, требало би да има и државно уређење и економски модел у духу своје културе. Повратак у средњовековну теократију и феудализам је искључен (нереално), а постојеће (модерне) три идеологије или политичке теорије (либерализам, социјализам и фашизам) нису у духу православне вере и културе и идеолози су људи који нису хришћани, а многи су и милитанти антихришћани. Ако се не појави алтернатива либерализму и социјализму и не изађемо из кризе капитализма, ако не дође до моралне обнове, у свету ће тријумфовати фашизам. Онда је подела Европе нужна.

Дакле, како да држава постане предузетничка, а да не угуши приватно предузетништво? У теорији и либерала и социјалиста постоје решења, али у пракси, на делу, у сваком систему појаве се аномалије због моралног пада идеолога, револуционара, следбеника… Исто као кад политичари док су у опозицији једно говоре, а кад дођу на власт друго раде. Зато је кључна духовно-морална вертикала: да речи прате дела или да не буде двоструког морала – да постоји минимум унутрашње моралности и свести чије је све што човек створи. Да се не појави јаз између теорије и праксе. Човек који осећа „страх Божји“ и зна да Бог све види неће ући у корупцију и криминал, ако је приватник биће лојална конкуренција, или ако је државни функционер или службеник неће да краде државу. Православна (нова) политичка теорија и православни (нов) економски модел мора да се ствара у оквирима православног координантног система, са духовном вертикалом (хришћанским моралом) као темељом –нова политичка теорија може да се појави само на таласу моралне обнове.  

Никола Варагић: Имунитет

Никола Варагић

Међу старим људима су и они који су преживели Други светски рат, међу рођенима после рата многи су радни век провели радећи послове без потребне заштите на раду и бриге о здрављу, али је у њиховој младости била чистија животна средина – реке и ваздух људи још увек нису били толико загадили и није било смећа на улицама, храна је била здрава, није било много возила и машина које користе нафту, није било компјутера и интернета, тј. људи су више времена проводили у природи и били су више физички активни. Али су и све више загађивали природу и постајали све мање физички активни како су напредовале (прљаве) технологије и прелазило из села у град (више се користио угаљ за електране или топлане, градове је прекрио смог). Затим су генерације рођене у 20. веку, до 1990. године, доживеле и грађански рат и бомбардовање Републике Српске и СР Југославије од стране НАТО алијансе. Све то заједно веома негативно утиче на здравље грађана Србије.    

Последице НАТО бомбардовања са осиромашеним уранијом и другим отровима, осећају и деца рођена крајем деведесетих и од 2000. године до данас, и ко зна колико још генерација ће осећати те последице. Деца данас одрастају у токсичном окружењу, свуда око њих и у њима су отрови. Ваздух је загађен, вода је загађена, храна је пуна отрова, отровни отпад је свуда око нас, чак се и увози, као да нису довољни отрови од НАТО бомбардовања; поред тога, деца данас превише седе испред телевизора, компјутера и телефона и све мање имају физичких активности. Све то скупа веома лоше утиче на психофизички развој деце. Дакле, каквог ће здравља бити човек који је као дете, од своје 2-3 године, па све док није постао пунолетан, сваки дан јео смеће од индустријске хране из продавница и брзу храну, живео у граду и удисао отрове, пио воду из градског водовода, по цео дан гледајући у екране, без бављења спортом и одласка на село, носећи одећу и обућу са штетним материјалима (сад још морају да се носе маске које су више штетне него корисне)? Да ли је због тога толико болесних људи? Да ли је због тога и све више болесне деце? А стање у здравству је очајно, најбољи лекари отишли су из Србије, нико не може да се лечи ако нема везе и новац. Нико ништа није предузео да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања и да Србија постане еколошка држава, велики произвођач органске хране. Јасно је колико је угрожено здравље грађана Србије, колико се не води рачуна о здрављу деце и да епидемија корона вируса није највећи здравствени проблем Србије; због болести кардиоваскуларног система сваког дана у просеку умре 144 људи – и то траје деценијама. У Србији „буквално постоји пандемија кардиоваскуларних обољења“, изјавио је недавно професор Миљко Ристић.  

Иако се то зна, ретко ко нешто предузима, макар на личном плану. Родитељи и даље децу хране месним производима, млеком и јајима лошег квалитета, грицкалицама, слаткишима и (газираним) соковима из супермаркета или фабрика, не науче децу да правилно трче, да воле спорт и рад, него им дозволе да по цео дан седе испред екрана, итд. Колико држава Србија не води рачуна о здрављу грађана и заштити животне средине види се по страним инвеститорима које доводи и колико је лоша контрола квалитета производа који се увозе.

За разлику од Србије, у Данској у вртићима и школама децу хране само органском храном, у Норвешкој се прода више аутомобила са еко-моторима, него оних са дизел и бензинским моторима. У норманским државама не можете да видите смеће на улици, у парку и у реци. Пре пар деценија, ни норманске државе нису биле боље од Србије, јер грађани нису имали еколошку свест. Али, онда су се освестили и решили да брину о свом здрављу и о здрављу своје деце, да заштите животну околину и да развију зелену економију. Сад имају развијен здравствени систем, строгу контролу квалитета производа, високе стандарде за безбедност на раду (који се поштују) и чисту природу и здраву храну. Грађани Данске, Норвешке или Шведске имају услове да воде здрав живот и да буду здрави (наравно, и та друштва имају своје проблеме, због чега има много алкохоличара, наркомана, самоубистава, убистава…).   

Шведска је током пандемије имала најблаже мере, јер су Швеђани пандемију дочекали са добрим имуним системом, а за људе са слабијим имунитетом ту су добре болнице и добри лекари, који су стигли да лече и болести које немају везе са корона вирусом. У Шведској није била велика ни стопа секундарног морталитета. Еколошке државе чији грађани имају услове да имају јак имунитет и добру хигијену, и у којима има мање болесних људи (од разних болести), имају мање умрлих кад се појави епидемије грипа. Доказ је Јапан. Нема бољег начина да се стекне јак имунитет тела, него да се живи здраво и у чистој природи. Човек мора да води рачуна какву храну једе, још више чиме храни децу, какву воду пије, да не пуши и не пије (или да бар мање пуши и пије), да удише чист ваздух, мора да води рачуна о хигијени, да буде физички активан (због тога је „закључавање грађана“, као што ради Аустралија, лоше за здравље људи), да није изложен супстанцама или материјалима који су канцерогени (азбест се деценијама користио у изградњи станова)…  

Као што је рекао и истакнути стручњак светског ранга у области хематологије и професор на Институту Каролинска у Штокхолму др Јован Антовић: „Или сам ја учио погрешну медицину, или сам престар, или ова савремена медицина нема везе с том што смо учили. Али упорно покушавају да нам испричају неке приче које се мени не уклапају у неку основну медицинску логику, чак не мора да буде знање. Покушавају да нам објасне да је природни имунитет настао после инфекције слабији од вакциналног имунитета… Наравно, није ово ни безазлено, није ни катастрофално, али свакако није толико трагично. Да је то толико опасно као што се прича, нас би у Шведској, који смо живели прилично либерално, вероватно скупљали багерима мртве по улицама… озбиљни доктори и даље мисле да ово јесте један медицински проблем, али не претерано већи него обичан грип, и не претерано заразнији“. Шведска има и висок проценат вакцинисаних грађана, па ћемо видети какво ће стање бити у Шведској у којој су укинуте све мере. И у Јапану, чији грађани се најздравије хране и вежбају, имају најбољу хигијену, чисту животну средину, најдужи животни век, а Јапан има мали број умрлих од корона вируса (у односу на број становника), али и мањи проценат вакцинисаних, доста мањи од нпр. Израела и Сингапура, али и од Шведске. Да ли би Србија имала мање умрлих да је у еколошком и хигијенском смислу чиста као Јапан, да грађани једу здраву храну, мање пуше и да редовно вежбају као Јапанци?    

Дакле, народи који не воде рачуна о здрављу, екологији и контроли квалитета производа, имају више оболелих и умрлих кад дође епидемија грипа. Вакцине  нису потребне људима који воде здрав живот и имају јак имунитет. Међутим, и људи који су се вакцинисали, и људи са јаким имунитетом који воде здрав живот, могу да оболе од неке болести, па и од корона вируса – и да умру. Наука не може да победи све болести и смрт. Ко води рачуна о здрављу, исхрани и хигијени, и има јаку вољу (овде бих додао – и веру, али то значи само верницима који не чувају своју душу/живот), има веће шансе да не оболи и да дуже живи.

Никола Варагић: Опозиција крупном капиталу

Никола Варагић

Банке не одустају од рата против грађана (клијената и адвоката). Рио Тинто не одустаје од рата против Србије. Све три гране власти (извршна, законодавна и судска) раде за четврту грану власти – крупни капитал. И кризни штаб за борбу против пандемије под контролом је фармацеутске индустрије, тј. крупног капитала. Држава је сервис крупног капитала, а не сервис грађана. Фашизам је фузија крупног капитала и државе. Зато не чуди покушај да се донесе нов закон о полицији и омогући полицији да и законски прати грађане преко видео камера постављеним у целој Србији. Да је изгласан тај предлог закона, Србија би постала најтоталитарнија држава у Европи, тј. горе би биле државе које су увеле ковид пасоше.

Ако банке остану четврта грана власти, ако Рио Тинто отвори рудник литијума, ако се од Србије направи Велики брат, следеће је увођење ковид пасоша, укидање папирног новца и одузимање деце од родитеља. А све је почело, наизглед баналном, казном због невезаног појаса кад сте сами у возилу. Колико људи се ослободило и тражи укидање те казне?

Нико ко се искрено бори против криминала и корупције, отварања рудника литијума или прљавих технологија и жели да покаже банкстерима и фармакомафији да нико не може да буде изнад закона, неће добити велики простор у медијима, неће имати новац за странку и предизборну кампању, или заштиту полиције и правосуђа кад дође до крађе на изборима. Крупни капитал контролише (корумпира) власт, али жели и да контролише (корумпира) и опозицију. Колико дуго би СНС био на власти ако би сад објавио рат крупном капиталу и мафији? Шта председнику државе и СНС поручују министри финансија и одбране?

У суштини, свака странка жели да живи од државног буџета и да има велике капиталисте као спонзоре и да тако реши проблем финансирања. Већина странака има такве спонзоре. Тако је настала и СНС. Наравно, постоје и богати људи који су поштено зарадили новац и имају племените циљеве, али се за странке по правилу лепе они са прљавим капиталом. Да ли су странке, које финансира капитал такве врсте, опозиција власти? Оне су опозиционе онолико колико су судови независни у односу на банке. Кад су у опозицији, обећају да ће укинути Бус плус и Паркинг сервиса, а кад дођу на власт раде исто што и претходна власт. Систем се неће променити док се не промени систем финансирања политичких странака, политичара и државних функционера, све три гране власти; ако на тим функцијама нису поштени, скромни, успешни и стручни људи. Права опозиција мора да нађе начин како да се финансира, а да странка не зависи од крупног капитала и да држава постане економски независна (свака власт само повећава спољни дуг Србије, а не расте БДП).  

Шта би се догодило ако би преко избора или преко улице на власт дошле странке одлучне да се обрачунају са криминалом и корупцијом? Неке банке биле би одмах угашене, а неке би се повукле из Србије. Инвеститори са којима би били раскинути уговори тужили би Србију (Рио Тинто, Ал Дахра…). И СББ и Телеком Србија прогласили би банкрот. Власник ТВ Пинк би са кумовима и пријатељима авионом напустио Србију, или би покушао то да уради… Али, колико странака опозиције има стратегију како да амортизује ударац који би добили од крупног капитала и страних влада, медија и међународних судова? Како да то не погоди грађане Србије – да због тога не буду мање плате и пензије, да стотине хиљада људе не остане без посла, и не само то, него како да повећају запосленост, зауставе одлив мозгова и победе белу кугу? Неке странке опозиције најављују рушење Београда на води кад оне дођу на власт, али не кажу како ће то правно решити, колико ће то коштати, ко ће платити или шта је њихова визија, тј. како би оне тај простор уредиле. Неке друге странке најављују да ће раскинути Бриселски споразум или одустати од уласка у ЕУ, али нисмо видели план како би надокнадили губитке привреде и губитке неких тржишта због сукоба са ЕУ… То не значи да не би требало нешто урадити поводом Београда на води, и да не би требало раскинути Бриселски споразум, само како и шта после тога – мора да постоји неки план. Што се економије тиче, све странке опозиције су веома површне. Као и власти.

Да ли нека странка опозиције има економски тим способан да створи услове да се развије, на пример, приватна привредна комора у којој би се окупило више хиљада предузетника и више хиљада малих, средњих и великих предузећа, сви они који желе да послују поштено, као лојална конкуренција и подржавају борбу против криминала и корупције у привреди и држави? Та комора могла би да окупи и све предузетнике и привреднике из дијаспоре који би желели али због привредног криминала и корупције нису до сад инвестирали у Србији. Када би се 10 000 таквих предузетника и привредника окупило на једном месту решило би се и питање оснивања и финансирања опозиционих медија. Да ли би странка која би имала такав економски тим и то урадила, имала проблем да обезбеди финансије за свој рад и за предизборну кампању и контролоре на изборима – да буде независна од прљавог крупног капитала (лихварског капитализма)? Или више странака, које би се удружиле и чији би економски тимови на томе радили? Корупција и мафија могу се победити само системски, кад се удруже политичари, судије, полицајци и привредници који су поштени и одлучни да се боре против корупције и мафије и створе систем који ће бити другачији, тако што ће они бити пример за друге (неће радити исто што и претходне власти кад дођу на власт).

Дакле, шта значи бавити се политиком, а не бавити се и економском политиком? Шта ћеш друго да радиш кад дођеш на власт, осим да се бавиш приливима и расходима буџета, који контролишеш? Како ћеш да подигнеш животни стандард и смањиш дугове? Ако ништа не знаш о привреди, можеш једино да гледаш (контролишеш) грађане преко видео надзора.  

Ако опозиција дође на власт, да ли ће демонтирати паметне камере? Да је овај свет ближи рају него паклу, то би могло да се користи да се казне бахати возачи, прате криминалци и страни агенти, да се брже реагује у случају несреће, пљачке… Али, знамо да се такав видео надзор злоупотребљава, а и нико сад не може да гарантује да странци не могу да упадну у системе МУП-а. Зато је боље да паметних камера нема, да се поштује приватност грађана. Ово је само део проблема и послова који чекају странке опозиције кад дођу на власт. Да су се решавањем тих проблема бавиле док су у опозицији (да имају визију какав систем желе да стварају, план А шта ће да раде кад дођу на власт и план Б ако нешто не крене по плану А, припремљене предлоге нових закона и новог Устава…), верујем да би се до сада нашао начин да се обезбеде финансије за рад странака, предизборну кампању и медије, односно, да опозиција постане довољно јака (да има јаку инфраструктуру и стручне тимове за све области) да победи на изборима, упркос томе што нема подршку крупног капитала и тајне полиције (већег дела крупног капитала и тајне полиције). Важно је имати подршку народа. Ни сад није касно да се почне. То посебно важи за оне млађе који нису били на власти.

Никола Варагић: Феминизација Француске

Никола Варагић

Крајем 19. века у Француској се догодила револуција, побуна трећег сталежа, и то је био крај феудалног и почетак настанка грађанског (сељаци су полако прелазили у градове, да би постали радници у фабрикама) друштва (донесена је Декларација о правима човека и грађанина, слобода, једнакост и власништво проглашени су неотуђивим правом човека), а циљ је била и брза индустријализација државе (да се много не заостаје за Енглеском).

Пошто су републиканци или револуционари били и националистички империјалисти који нису желели да Француска изгуби примат у свету, убрзо након (или током) револуције и рушења монархије, појавио се Наполеон који се 5 година након извршеног државног удара прогласио за цара и ушао у сукоб са свим монархијама у Европи; освајачки поход завршио се катастрофом у Русији и поразом у битци код Вотерлоа. Средином 19. века на власти се, након извршеног државног удара, утврђује Наполеонов нећак, цар Наполеон Трећи. Он је спровео другу индустријску револуцију и развијао капитализам у Француској. Међутим, након изгубљеног рата против Пруске, Наполеон Трећи одлази са власти. Немачка се брзо развија након уједињења, а Енглеска и затим САД постају недостижни за Француску која више није највећа светска сила – енглески језик постаје језик дипломатије и интелигенције уместо француског језика. У Првом светском рату, Француска је пружила велики отпор и имала велике губитке, и после тог рата губи утицај у свету. У Другом светском рату није било отпора, Французи се нису борили против немачког окупатора. На таласу старе славе, Француска је постала стална чланица СБ УН, али се сад њен статус доводи у питање.

Француска револуција била је прекретница у историји Запада, али сама Француска након Наполеоновог пораза не престаје да трпи поразе и понижења и постаје другоразредна сила у свету. Последње понижење је доживела када је створен војни савез АУУКУС, због чега је Аустралија раскинула војни уговор са Француском, и сад нуклеарне подморнице купује од САД и Велике Британије. Француска данас, међу великим силама, изгледа као девојка која упадне у клуб фудбалских навијача и тражи да је сви слушају.  

Са Француском револуцијом настала је подела на левичаре и десничаре – десница је све оно што левица (револуција) жели да уништи: патријархално васпитање, монархија, вера, црква, традиционална породица. Све оно што представља мушки принцип, због чега може да се каже да левицу води женски принцип. Десничари су традиционалисти, левичари су феминисти. Левица је ширила револуционарну демократију, рационализам, атеизам, веру у науку и прогрес…. Кад су прогресивни либерали потиснули конзервативце (хришћане), настаје социјални либерализам или либерална левица. У економском смислу прихваћен је капитализам (либерализам), у културно-идеолошком смислу идеје Француске револуције (ренесансе, хуманизма, просветитељства). У Француској владају левичарски либерали или либерални левичари. Последњи десничар био је генерал Шарл де Гол. Али, већ у време де Гола, десничари су били више прогресивци него хришћани – деголисти су били далеко од конзервативне револуције и после тзв. сексуалне револуције 1968. године губе власт, тако да је Француска постала део НАТО као колонија глобалиста (англо-америчких, германско-протестантских) центара моћи. После пада Берлинског зида и уједињења Немачке, почиње да слаби француски утицај у ЕУ, а да расте немачки, због чега је Велика Британија изашла из ЕУ. ЕУ полако постаје Велика Немачка и није немогуће да ће Лондон и Вашингтон поново покушати да искористе Немачку за напад на православне државе (Русију), али и на Француску ако буде непослушна – ако Лондон и Вашингтон губе контролу над Европом. Питање је да ли ће им то успети и трећи пут, за 100 година. И Немачка је, у међувремену, доживела феминизацију. Колико војника би данас нови Хитлер могао да окупи за поход на Исток, на Русију? Колико грађана Немачке је данас пореклом из (југо)источне Европе?

После 2000. године смејао сам се интелектуалцима и националистима из Србије који су у Француској тражили савезника или заштитника (зато су Французима продали цементаре, банке, аеродром, дали да граде метро у Београду…), пошто сам схватио да САД, Велика Британија, Немачка и наднационалне корпорације и тајне организације које контролишу све владе НАТО држава, не занимају национални интереси Француске и традиционално пријатељство између Француске и Србије (савезништво из Првог светског рата). Да је то тако, потврдила је она прослава у Паризу кад су председника Србије, тј. Србију понизили, још више након што је недавно Аустралија раскинула уговор са Француском. Глобалисти Француску третирају као било коју другу колонију: може да учествује у нападу на Србију или Либију, може да прима мигранте, организује параде поноса и уводи ковид пасоше, али ако било шта покуша на своју руку, биће понижена и кажњена од стране глобалиста, као и свака друга колонија. Као и Србија. И то највише, у овом тренутку, повезује Француску и Србију или антиглобалисте и хришћане у Француској и Србији. Само што, два века након француске и век након бољшевичке револуције, правих хришћана у Србији има мало, још мање у Француској. За разлику од српске деснице, француска десница не настаје, или, није имала могућност да настане уз изворно хришћанско учење, тј. из православне цркве, или у држави која није имала колоније. Зато у Србији може да тријумфује хришћанска десница.   

Србија је, следећи Француску и идеале Француске револуције, кроз цео 20. и три деценије 21. века, такође доживела феминизацију. Најбољи показатељ колико је држава или српски народ доживео феминизацију јесте економска зависност. Уместо да буду попут мушкарца у патријахалном друштву који брине о својој породици и обезбеђује све што је потребно за живот породице, Срби су попут жене у патријахалном друштву која економски зависи од мужа (другог мушкарца?). У економском смислу тако изгледа Србија или српски народ. Уместо да буде економски лидер на Балкану, Србија је на дну. Као што Француска губи утицај у Европи и у УН, тако Србија губи утицај на Балкану. У свету влада закон јачег.     

Неспорно да је левица или револуција донела и неко добро, свакако су то већа права жена и радника, али кад се изгуби мушко начело, кад нестане мушкост, друштво или народ или држава не може да опстане у овом свету, иде ка свом нестанку. Губљење моћи и утицаја у свету, редовно понижавање и од стране савезника, велики прилив миграната или то што Французи постају мањина, подстакло је Французе на буђење, настаје нова десница и све је јача. Симболично или не, француску десницу предводи жена. Француска десница ће бити све јача, али Француску чека можда најтежи период у њеној историји. Није проблем да се сруше Макрон и глобалистичка елита, квислинзи Лондона, него шта ће да настане после тога, како ће се Французи договорити, пошто су дубоке поделе у друштву, а далеко су од изворног, православног хришћанства, од Оног који сабира и даје благодат. Надам се да ће Срби, сви православци, бити ближи Њему (остати уз Њега), и да ће Француска временом бити ближа Православљу – да ће и у Француској тријумфовати хришћанска десница.  

Никола Варагић: Рат између Аустралије и Кине

Никола Варагић

Сад постаје јасно зашто су вакци-нацисти од Аустралије направили корона логор. Недавно је наизглед изненада настао нов војни савез у свету – АУУKУС – безбедносни савез САД, Аустралије и Велике Британије у зони Индо-Пацифика. Међутим, то није изненађење за оне који прате шта се дешава између Аустралије и Кине. Тај савез је изненадио Француску која је повукла амбасадоре из САД и Аустралије, пошто је Аустралија раскинула уговор са Француском, и сад од САД и Велике Британије купује нуклеарне подморнице. Поводом тога, представници француске владе издали су оштро саопштење и називају АУУКУС „забијањем ножа у леђа“. Мало пре него што је објављено да је настао тај савез, писао сам да ће Француска постати колонија протестантско-германских или англоамеричких држава ако остане део ЕУ и НАТО. Дакле, није изненађење ни настанак АУУКУС-а, ни то што је Француска изиграна или добила нож у леђа од својих „савезника“. Није јасно само како то Французима није било јасно. Шта су очекивали од Енглеза који гледају само свој интерес?

У последњих годину дана пратио сам мало више шта се дешава у Аустралији због сукоба са Кином и фашистичких мера њихових власти због пандемије. Чини ми се да је у јавном мњењу Аустралије створен утисак да је питање тренутка када ће Кина започети рат против Аустралије. Кина се у аустралијским или западњачким медијима представља као агресор. Истина је да Лондон припрема Аустралију, која је под енглеском круном, за рат са Кином.

Са друге стране, Аустралија је током пандемије претворена у логор и за Аустралију више не може да се каже да је демократска држава. Сад кад је настао и АУУКУС, јасно је да то служило и као припрема грађана Аустралије за рат који ће Аустралија покренути против Кине. Иза тог плана стоје центри моћи у Лондону и Вашингтону. Циљ је да успори успон Кине – да Кина не престигне Велику Британију и САД и постане једина суперсила у свету. Мислим да су Лондон и Вашингтон спремни да жртвују 25 милиона грађана Аустралије да би нанели што већу штету Кини. Зато је Аустралија набавила нуклеарне подморнице. И зато је цела Аустралија претворена у логор. Држава мора да постане фашистичка, да би се припремила за рат. Аустралијанци су послужили за експеримент фармакомафији, а затим ће бити жртвовани да би се нанела што већа штета Кини. Сурова истина за те људе.

Можда неко у Лондону, Вашингтону и Канбери верује да Аустралија, уз помоћ САД и ВБ, може да победи Кину, али и лаику је јасно да ће на крају Кина бити победник. Дакле, кад се заврши рат, већину становника Аустралије чиниће људи који ће ће се доселити из Кине и Индокине. Јер Кина, Вијетнам, Малезија, Индонезија… заједно имају око 2 милијарде, а Аустралија, која је и континент, 25 милиона становника. Кина је данас и војна и економска суперсила и ускоро ће бити јача од САД, Велике Британије и Аустралије заједно.

Иако су све већи протести грађана Аустралије против режима, мислим да ће Аустралија остати тоталитарна држава и да ће ући у рат против Кине. Наравно, англоамерички медији покушаће да окриве Кину за почетак рата. Питање је само кад ће почети тај рат, сад трају припреме за рат или опкољавање Кине. И да не буде рата, Аустралија ће остати логор, јер превише Аустралијанаца то жели. Мој савет Србима који живе у Аустралији је да напусте ту државу док још имају времена, како знају и умеју. Исто важи за Србе са Новог Зеланда.