Никола Варагић: Абортус Запада

Никола Варагић

Одлука Уставног суда САД да врати државама надлежност и да свака држава посебно одлучује о закону о абортусу, очекивано, изазвала је велику буру у јавности САД и поделе у друштву постају све дубље, толико дубоке да се у САД може догодити грађански рат.

Не знам зашто се толика бука дигла и зашто левичари толико галаме. Они који сматрају да абортус није убиство или убијање, могу да имају своје државе у којима ће абортус бити дозвољен и у којима су сви уверени да абортус није убиство или убијање, или их је баш брига и ако јесте. У левичарским државама нико никога не би убеђивао да ли је добро или лоше урадити или дозволити абортус – сви би били за дозволу абортуса. Исто тако, у десничарским државама нико никог не би убеђивао да ли је добро или лоше урадити или дозволити абортус, сви би били против абортуса, па чак и кад би био дозвољен, нико не би користио ту слободу, жене би рађале децу уместо да иду на абортус, осим можда у неким ванредним околностима.

Мислим да нико нормалан неће забранити жени да уради абортус, ако је њено здравље угрожено, а не може, попут мајке храброст, да роди здраво дете. Зато питање абортуса није питање дозволе, него васпитања. Хришћани неће живети у разврату и ако се догоди да жена затрудни, ствараће породицу. Ко жели да живи развратно и не жели децу, кад се догоди трудноћа, одлучиће се за абортус. То су културне, цивилизацијске разлике између хришћана и антихуманиста. Абортус је само једна од тачака раздора.

Уместо да се одмах поделе на демократске и републиканске државе и да нико никоме не намеће оно што неће, грађани САД водиће грађански рат и после рата ће се поделити на демократске и републиканске државе, или државе у којима је дозвољен абортус, као и геј брак, и државе у којима ће абортус и геј брак бити забрањени. САД је велика држава и у тој држави има места за све, могу да се поделе без рата и живе у миру, у једној држави. Ипак, пошто у САД има превише екстремиста и међу конзервативцима и међу либералима или левичарима, вероватно ће та држава распасти након грађанског рата.

Исто се може догодити и у Европи, ако се не подели на антихуманистички ЛГБТ запад и хришћански и традиционалнопородични исток. Зашто да улазимо у рат ако можемо да се поделимо и свако нека живи где жели? Православне и словенске државе могу да остану хришћанске, а некадашње католичке и протестантске да буду антихуманистичке државе. И нека свако живи како жели у свом делу Европе. Хришћани из западне Европе могу да се преселе у православне државе, а антихуманисти и ЛГБТ активисти могу да се преселе у неку од држава западне Европе ако не желе да живе у прохришћанској држави.

Нама хришћанима не одговара да улазимо у рат против антихуманиста, иако имамо веће шансе да победимо ЛГБТ армије света, зато што смо хришћани и против рата, али и зато што ће, после одвајања антухуманистичке, феминистичке и ЛГБТ државе саме пропасти. Зато се залажем за поделу Европе и поделу САД мирним путем. Кад се одвојимо, за своје проблеме и последице лоших одлука антихуманисти неће моћи да окриве хришћане, сами ће бити криви за своју пропаст. А очигледно је да не можемо да живимо у истој држави.

Ако се то не догоди, или док се то не догоди, шта могу да раде поводом питања абортуса хришћани, а посебно мушкарци који су против абортуса и којима феминисткиње кажу да немају право чак ни да изнесу своје мишљење поводом ове теме, а камоли да се питају да ли да се дете роди, јер је то, како феминисткиње и феминизирани мушкарци кажу, женско питање и право жена? Мушкарац који је хришћанин или против абортуса мора да води рачуна са каквим се женама виђа или улази у везу. Мислим да би било поштено да свака жена која би урадила абортус, или је већ урадила и подржава друге жене у томе, одмах то каже потенцијалном партнеру, па нека мушкарац одлучи да ли ће да се упушта у везу са таквом женом и ако то уради, и она затрудни и убије дете, нема право да се буни, знао је да ће она то урадити. Ако не жели дете са том женом, зашто би се уопште виђао са њом? Ако си хришћанин, буди хришћанин, нађи хришћанку и са њом прави децу. Нема смисла да живиш у разврату и да браниш женама право на абортус, то је лицемерно. Нека жене које живе развратно и немају проблем да убију дете, траже партнере који су развратни или феминизиране мушкарце, или нека пробају са женама, тако сигурно неће затруднети.

Ако сте родитељ, васпитавајте децу да буду добри хришћани и пустите децу да буду деца док су деца.

Ако желите да Србија буде православна држава, будите добри хришћани и браните своја права и слободе. Ако у православним државама постоји критична маса (добрих хришћана) велике су шансе да настане савез православних држава и да дође до поделе Европе. А до поделе може да дође мирним путем, или после рата. Зашто да ратујемо па да се поделимо, ако можемо одмах и мирним путем да се поделимо? Јасно је да већина грађана држава западне Европе жели трансхуманизам, право на абортус, ЛГБТ идеологију… Јасно је да већина грађана православних држава жели да негује хришћанске породичне вредности. Јасно је и да су у САД у неким државама конзервативци већина, а у неким државама су либерали и левичари већина.

Шта друго можемо и шта је друго решење, ако не желимо рат? Ако не можемо да живимо заједно, најбоље да се разиђемо и нека свако живи у свом делу света како хоће. Ако се то не догоди, или док се то не догоди, ако наиђете на жену која каже да је њено тело само њено и да мушкарац не може да се пита и нема никаква права што се тиче детета, најбоље да заобиђете такву жену или такве жене, па и по цену да се никад не ожените. Можете да одете у монахе. То је свакако прави или први позив хришћана. 

Никола Варагић: Зашто смо овако јалови и инфериорни?

Никола Варагић

После 2000. године, родољуби су били свесни да је Србија након бомбардовања и уласка НАТО трупа на КиМ и промене власти у Београду, у суштини полуокупирана држава и да Србија не може да се ослободи док се не догоде тектонске промене у свету.

То се догодило после 22 године! Русија је поново светска сила, Кина је економски јача од Запада. Међутим, српски родољуби и даље говоре о апстрактној неутралности Србије. Од почетка специјалне операције војске Руске Федерације у Украјини не постоје неутралне државе. Настаје мултиполарни свет. Русија жели, и може да помогне Србији. Власт, као и проевропски део опозиције, и даље инсистира на уласку у ЕУ. Патриотски део опозиције и даље помиње неутралност! Ако су Руси браћа, како можемо да будемо неутрални?

Да ли ћемо само да чекамо и гледамо расплет кризе у Европи? Ако само чекамо и гледамо, и ако флертујемо са свима, Србија је попут оних жена које оду са војницима који освоје њихово село. Русија није свемоћна и свакако су веће шансе да Русија победи ако је Србија на страни Русије и активно ради на стварању савеза православних држава.   

Кад се у марту 2004. године догодило етничко чишћење Срба на Косову и Метохији, био сам на служењу војног рока. Очекивао сам реакцију војске, отишао сам код комаданта и рекао да се пријављујем (да будем макар његов возач), ако се креће на КиМ, а добио сам одговор: „ћути будало“, у смислу да се вратим редовним активностима и да се правим луд, да се ништа не дешава на КиМ, као и остали официри српске војске. Данас је стање још горе, толико је лоше да у специјалне јединице Војске Србије примају људе који не могу да ураде два склека и нису прошли психолошке тестове. Официри су дуго били плашени да ће отићи у Хаг, прошли су кроз разне НАТО програме, и сад је стање у војсци очајно. Кад су официри такви, од каквог су онда материјала људи које воде све три гране власти?

Када је 2008. године тзв. држава Косово прогласила независност био сам на протесту у Београду. На почетку протеста, било ми је драго кад сам видео колико је људи дошло, а на крају, био сам разочаран како се завршио и што је у сећању остала само крађа патика, још више што је погинуо младић пореклом са КиМ у запаљеној амбасади САД. После тога, више није било озбиљне борбе државе за КиМ, Србија је на свим фронтовима губила.

У последњих 20 година продати су сви привредни и природни ресурси странцима и сад не знамо како да не уведемо санкције Русији и сачувамо стотине хиљада радних места. Сад се види колико је била погрешна економска политика ДОС-а или Г17 да се уништи домаћа привреда, а коју спроводи и СНС од 2012. године до данас. Александру Вучићу циљ је да 100 000 грађана Србије ради у немачким фабрикама и компанијама, а не у српским, које ће ући на немачко тржиште, или побеђивати немачке компаније на тржиштима Индије, Кине, Египта, Аргентине, а да не помињемо Балкан и ЗНД. Лакше је довести немачке компаније, него стварати српске компаније које ће бити боље од немачких. И боље од Фијата.

Гледали смо како се отима Косово и Метохија, одваја Црна Гора, продају сви привредни и природни ресурси странцима или тајкунима, како се спроводи пљачкашка приватизација, потписују тзв. Бриселски споразум и тзв. Вашингтонски споразум, доделу аутокефалије МПЦ-ОА и предају српског наслеђа у Северној Македонији. Увек је било оних који су се бунили, али од тих протеста никад није било неких користи – није било промене власти и промене курса Србије, од ЕУ ка Русији, и не ствара се нов систем. Народ неће подржати политичаре који не уливају поверење да могу да запосле стотине хиљада грађана Србије који ће остати без посла због одустајања Србије од уласка у ЕУ, да ће да победе криминал, корупцију и непотизам (негативну селекцију) и да ће наћи начин да Србија, али и Црна Гора и Република Српска не остану изоловане и без помоћи Русије, тј. да економски више не зависе од Запада. Ако си за Русију, мораш да имаш и неки план.

Зашто смо безидејни, пасивни, уплашени, јалови или инфериорни, у тренутку кад настаје мултиполарни свет и Запад губи моћ коју је имао? Где је српски пројекат типа Отворени Балкан? Изгледа да је Империја поставила границе и у нашим главама и због тога немамо владајућу елиту целог српског народа: Срба из Србије, Црне Горе и Републике Српске, као и Срба који живе у Хрватској, Словенији, Северној Македонији, Албанији и Румунији и Срба који живе дијаспори. Српска елита мора да води рачуна да има довољно посла и да су добре плате и запослених у Србији и у Републици Српској и у Црној Гори, српска елита мора да брине о српском наслеђу и у Старој Србији, и у Хрватској, Словенији и Мађарској (бившој Аустроугарској и Војној крајини), мора да брине и о дијаспори… За српску елиту, сваки проблем Срба, где год да живе, мора бити и њен проблем који мора да реши.

Семе за племе постоји, што показују хуманитарна организација Срби за Србе и концерти Београдског синдиката, међутим, то мора да буде подигнуто на много виши ниво, тако да се свакодневно виђају и сарађују српски политичари, интелектуалци и привредници из српских земаља и дијаспоре. Српска елита мора да ослободи и Србију и Црну Гору и да обезбеди опстанак и развој Републике Српске, да чува и негује српско наслеђе у Северној Македонији, да штити права Срба у Хрватској и Албанији, да брине о дијаспори, али и да учини све да дијаспора буде мања (уместо да се боримо да Срби добију статус националне мањине у Аустрији, боље да се већина Срба из Аустрије врати у Србију), да штити СПЦ…

Питање је да ли ће СПЦ помоћи или одмоћи да се саберу најбољи Срби света, организују и крену у акцију заштите српских интереса, тј. да ли ће нова (световна, владајућа) елита морати и да санира расколе у СПЦ и да ствара и нову духовну елиту. У том случају, то би био знак да ће можда доћи „епоха светих мирјана“ (Прот. Андреј Ткачов).

После убиства председника Владе Србије Зорана Ђинђића 2003. године, било јасно да ће исто проћи свако ко не спроводи наредбе Империје. Ако нису постојали услови у свету пре 2022. године да се образује српска Влада Србије и одустане од пута у ЕУ, зашто се ништа не дешава ни сад, кад је Русија на корак од Одесе и Дунава? Две деценије чекали смо овај тренутак и ништа не предузимамо. Да ли родољубиви, православни део опозиције нема лидера због тога што се потенцијални лидери плаше да не буду убијени попут Зорана Ђинђића? Или, зато што смо толико завађени и свако жели да буде лидер?

Кад се Београд ослободи, ослободиће се Србија (и повратити Косово и Метохија), и Црна Гора и сачувати Република Српска и српско наслеђе у Северној Македонији и заштитити права Срба који живе у Хрватској, Словенији и Албанији. Шта још Русија мора да уради, да се српски народ ослободи страха од НАТО алијансе и културне окупације Запада?  

Никола Варагић: Како да радници Фијата не остану без посла?

Никола Варагић

Министру спољних послова Русије НАТО није дозволио да посети Србију. НАТО државе могу да забране министру спољних послова Србије да посети Русију или Кину или Јужну Америку. Неко је уверен да НАТО то неће урадити, а неко мисли да НАТО не може или да неће без разлога (ако не постоји повод за то од стране Србије) да уведе санкције Србији.

Лично, немам илузија што се тиче Запада или НАТО, увек очекујем само најгоре са Запада (разлог да Запад уведе санкције Србији постоји – то је подршка Русији). НАТО је желео да покаже како Србија може остати изолована тако што је спречио руског министра спољних послова да посети Србију. Тако може да заустави транспорт нафте и гаса Србији и превоз робе камионима, железницом и Дунавом ка Србији и из Србије. На то сам упозоравао у априлу, када сам писао о лошем стању буџета или како да Србија избегне банкрот (а већ у мају није било шећера у продавницама!). Од економског тигра на Балкану, за веома кратко време дошли смо до тога не знамо како да преживимо следећу зиму. И шта ћемо сад?

Русија може да примени силу и отвори коридоре и на небу и на земљи и на води између Србије и Русије. Међутим, између Русије и Србије налазе се православне државе, које су, као и Србија, економски окупиране. Налазимо се у културно-економском и хибридом рату и таква би требало да буде и наша одбрамбена стратегија. За ту стратегију, веома је важно да односи између православних цркава буду добри. Већину грађана (источне) Украјине, Румуније, Молдавије, Бугарске, Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, уверен сам, не чине русофоби и србофоби. Чак и да је чине, то је танка, привремена већина која може да се промени мудром политиком. У тим државама постоји јака православна база која је на страни Србије и Русије, или, против Запада (против трансхуманизма и екуменизма). Таква база постоји и у државама Вишеградске групе, али сад су приоритет државе које се налазе између Србије и Русије, које су православне и све, осим Бугарске, пријатељи Србије (а и Бугарска је више пута у историји била савезник, није увек била непријатељ; такође, нисам сигуран да би Грци дозволили да Фанар уништи Грчку и грчки народ, али и Православље). Запад је показао слабост тиме што је спречио министра Сергеја Лаврова да посети Србију, а власти православних НАТО држава које су спровеле ту одлуку због тога неће имати већу подршку својих народа. Колико брзо ће губити подршку, зависи и од даљих потеза Русије и Србије. Уз добар дипломатски и хришћански рад и добар економски план, уверен сам да ће Румуни, Грци и Бугари желети да изађу из ЕУ и НАТО (да се одвоје од антихуманиста). Ово није Јељцинова Русија и Русију и Србију деле православне државе. Ако смо одлучни да не издамо Русију, Србија неће остати изолована од Русије.

Србија не може да избегне учествовање у рату између НАТО и Русије, јер чак и да се нађе на страни НАТО, Србија би морала да пошаље своје војнике на источни фронт. Само што би, у том случају, Србија први пут била на погрешној страни историје. И мале су шансе да Србија буде на страни НАТО против Русије, боље да се припремамо за другу могућност, а то је како да, као савезници Русије, победимо у хибридном или (ако до тога дође) у новом светском рату. И даље мислим да су мале шансе да дође до нуклеарног рата између НАТО и Русије. Али то не сме да се искључи. Данска је купила неколико милиона таблета јода за своје грађане, у случају да дође до нуклеарног рата. Било би добро да и Србија има залихе таблета јода, а било би још боље да никад не морају да се употребе. Ако решимо спорове између православних народа, смањује се могућност избијања рата између НАТО и Русије због неке православне или словенске државе, као што су Украјина и Пољска.

Kад Империја схвати да више не пролази тактика завади па владај међу православцима и Словенима и изгуби упориште (или пету колону) у православно-словенском делу Европе, има две могућности: да се повуче или да нападне, али овог пута не само Русију или само Србију, већ све православне државе, које би на својој страни имале већину држава у свету (управо настаје Г8). Мислим да нико на Западу не жели да уђе у рат против православно-словенског савеза држава или целог света.  

Србија је још увек без владе и скупштине и важне одлуке доносе се у уском кругу око председника државе и највеће политичке странке. Зато кад власт говори о притисцима из света, не знамо колико се то односи на притиске на Србију, а колико на притиске на власт што се тиче њихових личних интереса и приватних послова и колико је власт спремна да тргује државним и националним интересима због тога. То је једини разлог зашто и даље прозападни политичари говоре о чланству Србије у ЕУ. За будућност Србије није добро да постане члан ЕУ. Због деце или будућих генерација било би добро да одмах одустанемо од пута у ЕУ! Ако то урадимо, Фијат ћеотићи из Србије, као и остале компаније и банке са Запада, увозни лоби или тајкуни који финансијски зависе од Запада правиће несташице хране у продавницама, итд. Међутим, то није разлог да се не одустане од пута у ЕУ. То су проблеми који се могу решити – кад државу воде способни људи. Србију воде неспособни људи. Све три гране власти окупирали су кварни и/или неспособни људи. Опозиције нема да понуди конкретна решења… И шта ћемо сад? Да чекамо да се САД и Русија договоре ко ће бити њихови министри у Влади Србије? Да чекамо Русе да нас ослободе и да воде Србију као још једну руску губернију? И то би било боље од управе ЕУ комесара, ако смо заиста толико неспособни… Да ли смо заиста неспособни?

Србија је у суштини нападнута од стране Запада и не може да буде неутрална држава – не може да иде ка ЕУ и да спроводи тзв. Бриселски споразум или тзв. Отворени Балкан. Ко прича о неутралности, нема храбрости да преузме одговорност и да нађе замену за Фијат и остале компаније и банке са Запада које се ће се повући из Србије, да нађе начин да се отворе коридори ка Русији, итд. Или си за ЕУ, или си за Русију. Бити за Русију, значи бити одлучан да браниш КиМ и српско наслеђе у Македонији. Ако си за савез са Русијом, није довољно имати жељу и критиковати Запад. На пример, хајде да нађемо замену за Фијат – да у Крагујевцу отворимо фабрику (електричних?) аутомобила (са еколошким батеријама без литијума?) за тржишта Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, ако може одмах и ЕУ чланица Грчке, Бугарске и Румуније, а пре свега, за тржишта Русије или ЗНД, Индије, Кине, Ирана… Да ли неко има план како да радници ФАС-а не остану без посла? Верујем да имамо стручњаке (иноваторе) који би могли да направе и свемирски брод. Да ли имамо политичаре способне да им створе услове за рад и отворе тржишта Г8?

Надам се да је свима у Србији јасно да би се нов модел одмах производио у Крагујевцу кад би Србија увела санкције Русији и наставила да даје велике субвенције Фијату. Да ли је то једини начин да фабрика аутомобила Застава Крагујевац настави са радом? Ако већ толико финансира производњу, или не може сама све да прави и финансира, зашто Србија не би нашла партнере на истоку и дијаспори за производњу аутомобила? Или, ако више није економски исплативо покретати производњу аутомобила, да ли је држава припремила план (и да ли опозиција има план?) како да се у Крагујевцу развије аграрна индустрија? И исто то за Смедерево, ако железара није профитабилна и превише загађује природу?

Никола Варагић: Шапер плус Чотрић једнако Шормаз

Почетком маја у дневном листу Данас изашао је интервју са Срђаном Шапером поводом 40 година од албума Идола „Одбрана и последњи дани“. Занимљиво ми је било да у том интервјуу није поменут Влада Дивљан. Шапер помиње само Небојшу Крстића. Сад ми је јасно зашто на концерту поводом 60. рођендана Владе Дивљана 2018. године на бини међу пријатељима покојног Дивљана није било Шапера и Крстића. Међутим, још занимљивије у том интервјуу било ми је помињање православља и Констракте у вези сточића.

Срђан Шапер изјавио је да је у време настанка тог албума читао Јунга, који га је упутио да мистично искуство тражи у својој култури, у православљу, а не у будизму или сибирском шаманизму. Касније у току интервјуа, Шапер одговара на питање новинара у вези размене поклона са патријархом СПЦ. На крају одговара на питање и у вези Констракте и сточића који има облик латиничног слова З или симбола специјалне војне операције руске војске у Украјини. Поводом те наводне афере са сточићем кад је Констракта оптужена да подржава Русију, а она оригинално одговорила критичарима, Шапер је изјавио да би он „на њеном месту одговорио мање оригинално, нисмо видели, разумемо примедбе и осуђујемо рат“. У преводу то значи: осуђујемо Русију. Шапер би вероватно увео и санкције Русији, само да се појави на трулој Евровизији.

Не знам кад сам последњи пут гледао Евровозију, ову сам гледао због Констракте. Сад је јасно да би Украјина победила и да Констракта није имала наводни „гаф“ са сточићем у облику слова Z. Изгледа да је планирано да Украјина победи, а Велика Британија да буде друга, јер кад Русија заузме Кијев, Евровизија ће се следеће године одржати у Лондону. Зато Констракта није смела да буде ни друга и зато је на Евровизији  и Аустралија. Колико сам видео из медија, Констракта од жирија није добила ниједан глас и до петог места је дошла гласовима публике. Сви остали учесници следили су владајућу идеологију Запада. Констракта се појавила као критичар система – критикује ковид фашизам, помиње Бога, није геј, пева на српском а не на енглеском… Због ње, вредело је то мучење.  

Десет дана након тог интервуја са Срђаном Шапером, у дневном листу Данас објављен је текст потпредседника СПО Александра Чотрића у којем он тврди да би се генерал Дража Михаиловић одрекао данашњих четника који подржавају Русију у рату који против Русије води Запад (НАТО, Империја), односно, Чотрић тврди да би генерал Дража Михаиловић данас био на страни НАТО против Русије. Русија се данас напада зато што је упориште Православља. Кад падну Русија и РПЦ, лакше ће пасти и Србија и СПЦ. Уверен сам да би генерал Дража Михаиловић данас сигурно био на страни Русије која никад није напала Србију. Русија не покушава да окупира Србију, попут Велике Британије, САД, Немачке…

Енглеска је издала Југословенску војску у Отаџбини и жртвовала је српски народ због својих геополитичких интереса. Тито је био више агент Велике Британије, него СССР-а и Комитерне, а посебно после Инфорбироа. Са друге стране, према неким руским изворима, Дража Михаиловић је сматрао да је „комунистички Совјетски Савез, Црвена Русија, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан“. Данашња Русија је православна и демократска, а не комунистичка као СССР. Дакле, за разлику од Чотрића или његовог председника Вука Драшковића, Дража Михаиловић би као прави родољуб и православац био и русофил, и био је русофил, без обзира на СССР, јер Дража Михаиловић није заборавио да се цар Николај II Романов жртвовао за српски народ и помоћ Русије пре Великог рата или да је руски народ братски народ. Уверен сам да Дража Михаиловић, као борац за слободу, данас не би имао никакву дилему и да би био на страни Русије. И да би чича Дража Чотрићу и Драшковићу рекао да их не познаје, као Христос лажним слугама.

Апсолутна већина грађана Србије и клирика СПЦ није за улазак Србије у НАТО и није за увођење санкција Русији. Међутим, мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум и користе стратегије попут „рат изнутра према напоље“, или технике попут „Прозор Овертона“ да изврше „промену свести“ српском народу. Шаперово православље тумачим овако: буди православац, али кад ти неко прети, кад те уцене, ти издај Христа. Јер, како је кренуло, на Евровизији ће бити забрањено да се у песми помиње реч Бог, после слова Z биће проблем све што асоцира на крст, а Шапер би се и томе прилагодио. А како сведочи Горан Вејвода за портал телевизије Нова (исти власник као и дневне новине Данас) који је у Идоле ушао преко Шапера и Крстића и као шести члан радио на албуму док га Дивљан није избацио, код Идола је православље као тема била „део њиховог органског одрастања, који је дошао преко Срђана и Kрлета – не из неке маркетиншке амбиције, него зато што су стварно веровали да је то cool у том тренутку“, и Вејвода се не сећа „да је на снимању било некаквог српства или православља или било чега наметнутог споља као теза“.  

Шапер и Вејвода умањују значај Владе Дивљана за Идоле и за албум који је проглашен за најбољи у историји југословенског рокенрола, пружају подршку НАТО пакту и труде се да одговоре на текст (који је пренет и на Стању ствари), а тема је песма „Моја си“, из угла Владе Дивљана, јер аутор тог текста подсећа на интервју који је Дивљан дао НИН-у, где Дивљан песму „Моја си“ у чак два наврата помиње под именом „Монаси“: „Постоји и један невероватан моменат везан за ту плочу, никад га нећу заборавити. Једно вече смо, заједно са Милетом Пилетом Милетићем правили миксеве. И баш кад смо радили ,Монахе’, аутоматски сто на коме смо радили је потпуно подивљао, сам од себе. Никад пре и никад после тога. Усред микса кренуло је све да дивља, да неки гласови излећу у први план, па да нестају… Кад смо уживо снимали албум ,Одбрану и заштиту’ 1996. у Новом Саду, Гиле и ја враћали смо се после рада на миксу, и преслушавали га у колима. Кад је на ред дошла и та ствар ,Монаси’, управо смо се нашли пред мостом код Бешке. Наједном се подигла страшна магла, пут је почео да лелуја, снег да ужасно пада, и креће тај необичан звук, који не може да се преприча“ – изјавио је Влада Дивљан за недељник НИН у јулу 2003. године. Влада Дивљан не може да одговори Шаперу и Вејводи у вези те песме и тог албума (мада је поводом тога довољно рекао у интервјуу НИН-у), а надам се да ће то урадити неко од Дивљанових пријатеља. Омиљена песма Владе Дивљана била је „Русија“.

Александар Чотрић је посланик са најдужим стажом у Скупштини Србије, у систему који је инсталиран после 2000. године. Чотрић долази из СПО-а који сматра да има тапију на лик и дело Драже Михаиловића и залаже се за улазак у НАТО. Добро је што људи као што су Шапер и Чотрић немају велики утицај у народу – Шапера и Чотрића другосрбијанци и југоносталгичари никад неће прихватити, зато што су квазидесничари (левичарима се не свиђа таква мода), а зато што су квазидесничари, нису прихваћени ни од стране десничара или искрених верника. И Шапер и Чотрић блиски су режиму (прво Тадићевом, а затим и Вучићевом). Ипак, овакве изјаве не смеју да остану без одговора, иначе ће такви људи и убудуће лако долазити до патријарха СПЦ и збуњивати вернике који не познају изворно Христово учење и историју и одбијати од Цркве и традиције оне који би се вратили.

Ако не волиш екстремисте попут Вацића и шовинисте попут Палме и Јутке, алтернатива су либерали попут Шапера и Чотрића, а ако не волиш либерале и екуменисте, алтернатива су екстремисти. Алтернатива Шешељу, Вацићу, Палми, Јутки и сличнима не смеју да буду Шапер, Чотрић и слични… И једни и други играју, свесно (као агенти) или несвесно (као корисни идиоти), онако како непријатељи желе. И полако заводе наивне на погрешан пут. Док се прогоне сви који бране СПЦ и Русију и нису екстремисти и екуменисти.

Као што сам написао у тексту о прогону родољуба, свако ко је на страни СПЦ и Русије од стране режима и/или проевропских опозиционих медија бива прогоњен, што се догодило и Слободану Стојичевићу након промоције књиге у Новом Саду. Русофобни медији прво су српске родољубе који су против увођења санкција Русији представљали као нову банду попут банде Вељка Беливука, па су их онда повезивали са приватном војном компанијом „Вагнер“ и „Ноћним вуковима“. Писао сам више пута о томе како се и умерени десничари представљају као екстремисти, па је сваки десничар који брани СПЦ и Русију исто што и Шешељ, Вацић и њима слични. Тако се дискредитује свако и остају шапери и кубати да тумаче изворно учење, и разни чотрићи као адвокати Драже Михаиловића и равногораца.  

У својој књизи „Хибридни рат против Српске православне цркве“, Слободан Стојичевић  истакао је да се у „смутним временима Црква прилагођавала тако што је мрежна структура и организација постајала доминантнија“. Да ли су ово таква времена? За сада, мреже моћи не могу да „промене свест“ српском народу, али, ако се наставимо да се понашамо као она жаба, у лонцу са хладном водом која се постепено загрева до кључања – вода ће и у нашем лонцу прокључати.  

Никола Варагић: Како спречити EuroPride у Београду

Скрнављење мурала са ликом патријарха Павла у Београду, показало је колико је дубок јаз између трансхуманиста и традиционалиста. Пошто је мурал прекривен розе бојом, недуго након што је покренута петиција од стране православне организације Антиглобалисти Србије са захтевом да се забрани одржавање EuroPride у Београду у септембру 2022, може основано да се сумња да су мурал оскрнавили следбеници Маше Гесен или сличних. То је урадио неко ко не мрзи само патријарха Павла, него и Православље, и Бога.  

Да ли ће се EuroPride заиста одржати у Београду иако су се појавиле и мајмунске богиње (за које је утврђено да их преносе углавном хомосексулаци)? Да ли је то хомомофобија, или брига о здрављу нације, кад се захтева од власти да забране скуп хиљаде или десетине хиљада ЛГБТ особа из света, у тренутку кад не знамо све чињенице у вези корона вируса или мајмунских богиња? Да ли су организатори EuroPride србофили или србофоби? Ако нису србофоби, зашто вређају и скрнаве све што је српско и православно? Ако се боре за своја права и слободе, зашто им је циљ да униште традиционалну породицу и зашто крше права и слободе другачијих од себе и права деце?

Дозволили смо да нам забране одлазак у цркву, да нам уведу аусвајс од 20 часова, све због бриге о здрављу – и онда организују EuroPride. Да ли ћемо им и то дозволити? Ове године је Влада Србије покренула и пројекат четврте индустријске револуције по налогу или под контролом Светског економског форума из Давоса. Да ли ћемо им и то дозволити? А шта спаја ЛГБТ активисте и трансхуманисте? Спаја их антихуманизам или антихришћанство, мржња према свему што је традиционално и хришћанско. Већина грађана Србије жели да негује хришћанске или традиционалне породичне вредности и већина грађана Србије не жели да живи у social credit system-у. Организовати на овај начин EuroPride и уводити на овај начин четврту индустријску револуцију у Србији значи насиље над грађанима Србије.

Господ позива сваког човека да живи по духу, а не по телу, и исти позив упућен је ЛГБТ особама. Хетеросексуалац који живи по телу и у разврату, пред Богом је исти као и ЛГБТ особа која живи по телу и у разврату. Хришћанско учење не може да се мења. То је учење о спасењу душе. Христос је дошао да позове грешнике да се покају и да их спаси. То важи за све грешнике, а не само за оне хомосексуалне оријентације. Бесмислено је тражити да се промени или забрани Свето Писмо, зато што, наводно, шири хомофобију. Свето Писмо не шири хомофобију, него љубав и показује нам пут како да спасимо своје душе.

Нећемо попут Палме да тврдимо да у Јагодини нема хомосексуалаца, или попут Кадирова да у Чеченији нема хомосексуалаца. Али, нећемо да дозволимо да се нашој, хришћанској деци промовишу антихришћанске вредности и култура која иде против биологије. И да се над нама спроводи медицински експеримент и друштвени инжењеринг.

Православље (хришћанство) и трансхуманизам (антихуманизам) не могу се помирити, јер трансхуманизам руши све оно што је хришћанство градило у човеку. Трансхуманисти су већ освојили целу евроатлантску цивилизацију која више није хришћанска, продрли су и у део Азије и део Латинске Америке, али главни циљ им је да освоје источну и југоисточну Европу, тј. да униште Православље и Словене. Колико су то различите цивилизације види се и на случају схизофрене Пољске која као НАТО држава напада Русију, која је упориште традиционалиста, коју желе да униште антихуманисти, против којих се бори и католичка Пољска и попут Русије не дозвољава да се шири ЛГБТ идеологија или насилно насељава мигрантима из Азије и Африке. Идеолошки, Пољаци и Руси су најближи савезници. Ако Пољска остане део Запада, пољске родољубе поразиће трансхуманисти и глобалисти.

Постављањем гвоздене завесе према Русији, наводно због Украјине, трансхуманисти који воде Империју показују колико не желе Православље у својим границама и да ће ускоро нестати последњи траг хришћанства у евроатлантској цивилизацији, ако се не догоди нека конзервативна револуција у католичко-протестантској романско-германској цивилизацији. Ко ће од словенских народа остати иза гвоздене завесе, од њих зависи. Наше је да учинимо све што је до нас да се Србија нађе у зони интереса Русије, односно, да заједно одбранимо Православље, и да у границама наше цивилизације негујемо хришћанске и традиционалне породичне вредности.

Дакле, ако православни народи не желе трансхуманизам и ЛГБТ идеологију, зашто се не бисмо одвојили од антихришћанског Запада? У државама евроатлантске цивилизације има довољно простора за целу ЛГБТ популацију света; нема потребе да освајају православне државе и да на силу намећу њихове вредности. Кад се поделимо, можемо да тргујемо.  

Већина грађана Србије није за одржавање EuroPride у Београду у септембру и око тога постоји консензус у православном и родољубивом делу опозиције. Верујем да је и већина гласача СНС-а и СПС-а против ЛГБТ идеологије. То су исти они грађани који су и против увођења санкција Русији. Не постоји разлог да се, напокон, цео патриотски део опозиције не удружи, са циљем да се спречи одржавање EuroPride у Београду и затвори центар за четврту индустријску револуцију у Србији. То је прилика да се придобију гласачи СНС и СПС, као у случају Рио Тинто. У СНС-СПС бирачком телу постоје људи који су и против одржавања EuroPride у Београду, и против увођења санкција Русији, и против отварања рудника литијума, и против продаје Косова и Метохије…

Као држава или народ, отказивањем EuroPride у Београду и гашењем српског центра за четврту индустријску револуцију, показали бисмо где су границе између хришћанства и антихуманизма, између наше нормалности и њихове тзв. нове нормалности.   

Ако Православна Црква остане Црква Бога живога и стуб и утврђење истине (1. Тим. 3, 15), то ће бити гаранција да ћемо имати нормалан живот, да ћемо имати породични живот какав су имали наши претци, наравно, са много мање насиља у породици, у још здравијој породици, где ће деца родитеље звати мајка и отац, и да родитељима неће бити одузимана деца зато што не желе да дају деци експерименталне лекове, вакцине или терапије, да ће се поштовати право личности и право на приватност, да ће постојати слобода избора, да ће бити мање социјалне неједнакости, тј. много мање сиромашних људи, више правде и, пре свега, да знамо у каквом систему желимо да живимо.  

Чувајмо СПЦ и целу Православну Цркву и традиционалне породичне вредности.

Никола Варагић: Евроазијска лига шампиона

Никола Варагић

Кад те неко не жели у својој кући, зашто би желео да уђеш у ту кућу? Не идем тамо где ме не желе, могу без таквих да живим, постоје места где сам радо виђен гост. Јасно ми је да мене, као православног Србина, не желе на Западу и не морам да одлазим на Запад. Зато не желим да Србија уђе у ЕУ и НАТО. Могу да преболим и да никад више не учествујемо на европским спортским, музичким и другим такмичењима. Да сам Рус, из принципа више не бих ишао на европска такмичења.

Ово што државе евроатлантске цивилизације раде руским спортистима, а исто су радиле и српским спортистима пре 30 година, прешло је сваку и меру и морамо да престанемо да се понижавамо и да уопште тражимо да учествујемо на њиховим такмичењима, у њиховим државама. Зашто то да радимо, можемо да имамо боље лиге. Узмимо као пример фудбал.

Може да се направи Евроазијска лига шампиона. Такође, и Балканска лига (православних држава) најбољих клубова Србије, Бугарске, С. Македоније, Грчке, Кипра, Црне Горе, Р. Српске (можда и целе Босне и Херцеговине), Румуније и можда (дела) Молдавије. Из ове лиге у Евроазијску лигу шампиона ишло би нпр. 6 најбоље пласираних клубова. Не знамо како ће изгледати Украјина у будућности, али ће свакако неки украјински клубови играти руско првенство. Клубови из западне Украјине ће можда желети да остану да се такмиче са западноевропским клубовима. Из руске лиге у Евроазијску лигу шампиона могло би да уђе такође 6 најбољих клубова. У Кини и Индији фудбал је у експанзији и њима би много значила оваква међународна такмичења. Из Кине и Индије би за почетак у Евроазијској лиги шампиона учествовало по 4, укупно 8 клубова из Кине и Индије. Као и на Балкану, тако и државе кавкаско-каспијског региона могу формирати заједничку лигу и да из те лиге (свако ко буде желео из Грузије, Јерменије, Азербејџана, Казахстана, Туркменистана, Таџикистана и Киргистана – можда би клубови из неких од ових држава играли руску лигу, као и белоруски клубови) у Евроазијску лигу шампиона уђе 4 најбоље пласираних клубова. Затим, 4 најбоље пласирана из Турске и 2 најбоља пласирана клуба из Ирана. То је укупно 30, у првој години је довољно 32 клуба, 2 клуба могу да уђу као победници квалификација или преко неких баража. Такмичење би се у групним фазама организовало у складу са временским зонама и годишњим добима, слично такмичењима у САД.  

У каснијој фази могу да се укључе и фудбалски клубови Пакистана и држава Персијског залива (преко заједничке арапске лиге) и државе Вишеградске групе (ако буду желеле да напусте ЕУ и НАТО, исто преко заједничке вишеградске лиге), а затим Евроазијска лига шампиона може да се прошири и на Корејско полуострво (ако желе Јужна и/или Северна Кореја) и Индо-Кину (Тајланд, Вијетнам, Индонезију, Малезију…).

Евроазијска лига шампиона и регионалне лиге попут балканске и кавкаско-каспијске лиге окупиле би и клубове из држава које немају добре односе, али баш зато, оваква спортска такмичења помогла би да се боље упознамо и изграде добри односи између ових држава. Замислите мечеве клубова из Србије, Бугарске, С. Македоније и Грчке у оквиру балканске лиге, па онда са турским клубовима у оквиру Евроазијске лиге шампиона, где би турски клубови играли и против руских, а кинески против индијских, јерменски и азербејџански у оквиру кавкаско-каспијске лиге, итд. У првих пар година, Евроазијска лига шампиона би по фудбалском квалитету мало заостајала за УЕФА лигом шампиона, али, самим тим што би у УЕФА такмичењу било мање источноевропских и средњоазијских клубова и играча који би играли у западноевропским клубовима, та разлика не би била велика и веома брзо би Евроазијска лига шампиона по квалитету била на нивоу УЕФА лиге шампиона.

Настаје мултиполарни свет, настаје Г8, чији је БДП већи од БДП-а старе Г7. У државама евроатлантске цивилизације више се не поштују људске и верске слободе, и хришћанину из Јужне Америке или Африке више то нису толико привлачне дестинације, тј. фудбалер из Јужне Америке или Африке, ако би му неки клуб Евроазијске лиге шампиона понудио исти уговор као и неки енглески, француски или немачки клуб, одабрао би да игра у клубу из Русије, Кине, Србије, Грчке, Турске… Временом, клубови Евроазијске лиге шампиона постаће богатијих од западноевропских, јер имају више гледалаца или навијача, што значи да ће бити велики приходи од продаје карата, а посебно од ТВ права. А главни спонзори Евроазијске лиге шампиона могли би да буду: Гаспром, Вконтакте (Русија), Хуавеји, Тик Ток (Кина), Тата (Индија), Беко (Турска), Туристичка организација Грчке, Катар ерлајнс…

Ако оде Фијат и од Заставе створимо моћну компанију која производи добре аутомобиле за продају у Русији, Кини, Индији и осталим Г8 државама, као и у балканским државама, и Застава (или ако би се другачије звала фабрика аутомобила у Крагујевцу) би могла да буде међу главним спонзорима Евроазијске лиге шампиона. Ако се појави и нека велика домаћа компанија из аграрног, или из ИТ сектора, могла би да буде спонзор и преко рекламирања преко Евроазијске лиге шампиона да дође до купаца у свету. Спонзори Евроазијске лиге шампиона могу да буду и бразилске, мексичке, јужноафричке и јапанске (ако им дозволе и НАТО и Кина) компаније које желе да послују на простору Евроазије.

Мислим да овакву лигу није тешко организовати, једино не знамо како би Кина реаговала због своје затворености и ковид политике, нико није спреман под овим условима да путује у Кину и пролази њихове мере и тестове (можда би уместо Кине могао да ускочи Јапан?). Слична такмичења могу да се организују у осталим спортовима. Утакмице и турнири би се играли у великим светским метрополама, Русија и Кина су олимпијске силе, у Грчкој је одржана прва олимпијада, балкански спортисти су међу најбољим, а у неким спортовима најбољи у свету, тако да би ова такмичења окупила врхунске спортисте и доста навијача (више од половине светске популације или светског тржишта) и спонзора и никоме не би недостајала западноевропска и евроатлантска спортска такмичења.

Чак и да азијске или исламске државе не желе да стварају такво такмичење, замислите да се створи велика лига клубова из православних држава – Кипра, Грчке, Бугарске, Северне Македоније, Бугарске, Србије, Црне Горе, Републике Српске, Румуније, Молдавије, дела или целе Украјине, Јерменије, Грузије, Белорусије и Русије. И то би била моћна лига, сви клубови из православних држава напредовали би и били бољи него сада и никоме не би недостајала УЕФА такмичења. Одвајање од Запада прилика је да се изгради наш систем вредности у свим областима, па и у спорту, односно, ово је прилика да се спорт више не користи за манипулацију и скретање пажње са важних тема у стилу „хлеба и игара“ и да профит не буде важнији од здравља професионалних спортиста, да спортски клубови не служе за прање новца, да председници клубова и вође навијача не буду криминалци, итд.

Никола Варагић: Охридска архиепископија

Никола Варагић

На Васељенскe Саборe одлазили су епископи чија су епископска седишта била у северној Македонији. Цар Јустинијан је у 6. веку основао, код данашњег Лебана у јужној Србији, Јустинијана Приму. Доласком Јужних Словена, настаје Охридска архиепископија (у 11. веку простирала се и до Београда). Вековима су се на простору северне Македоније за превласт борили Грци, Бугари и Срби, онда су Срби направили велико царство и седиште царства и цркве било је у северној Македонији. Архиепископ пећки Јоаникије проглашен је за патријарха Срба и Грка у Скопљу 1346. године.   

Међутим, Османлије су стигле на Балкан и падале су грчке, бугарске и српске православне земље под власт муслимана. Служећи Турцима, Фанар је Пећку патријаршију, заједно са Охридском архиепископијом, укинуо у 18. веку. После Великог рата, северна Македонија постала је део Краљевине Југославије. Томосом Васељенске патријаршије из 1922. године, Охридска архиепископија ушла је у састав СПЦ. У СФРЈ настаје македонска нација. СПЦ је 1959. године дала аутономију МПЦ. Ипак, дошло је до раскола. СПЦ је сад на основу тог канонског статуса донела одлуку о аутономији, и одмах затим одлуку о аутокефалији МПЦ-ОА. То је урађено у клерикалном стилу, и сад народ тражи поништење те одлуке.   

У саопштењу СПЦ наглашено да ће се СПЦ водити искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама. Ипак, јасно је да је одлука донета и марећи за „реалполитичке, геополитичке, црквенополитичке и друге сличне датости или за једностране иницијативе“ и подлежући одређеним утицајима или притисцима, односно, због свега што се дешава између Русије и Запада, али и између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве, као и између Цариградске патријаршије и СПЦ и МПЦ-ОА. (Фанар се за привилегије и слободе бори у оквиру Турске и НАТО, и Грчка је члан НАТО, а Грчка православна црква финансијски зависи од НАТО државе. Није ни Грцима лако.)

На простору северене Македоније Грци су ширили хришћанство од доба апостола до доба Климента и Наума, ученика Ћирила и Методија. Онда су Јужни Словени – Бугари и Срби, водили борбе за превласт на простору северне Македоније (тад није постојала македонска нација). Срби су чинили већину крајем Средњег века, и Срби су – као део Старе Србије – ослободили Македонију у 20. веку. Македонци тврде да су пореклом антички Македонци, и да је ОА, као и све друго из антике и средњег века, наслеђе С. Македоније, настале у 20. веку. Према попису из 2021. године у С. Македонији, Македонаца има 58.44 %, Албанаца 24.30 %, Срба 1.30 %, македонски као матерњи језик говори 61.38 %, албански 24.34 %, православаца има 46.14 %, а муслимана 32.17 %.

То је тренутно стање на терену. Историјски, ако би се делило наслеђе, од почетка средњег века, северна Македонија и ОА највише припадају српском народу, затим грчком и делом бугарском. Сада је Северна Македонија држава нације која себе назива Македонцима (што Грци оспоравају) и Охридска архиепископија је део македонске националне цркве. Спор са Грчом око назива државе решен је под притиском Запада. А спор са СПЦ (изгледа под притиском Запада) решен је добијањем аутокефалности. Дакле, македонски националисти успели су да дођу и до независне државе, која у свом називу има реч Македонија, и до аутокефалне цркве и да се македонски језик не признаје као западна варијанта бугарског језика. Македонаца који знају да су пореклом Срби и да су им се претци презивали на ић, има доста, али се сви на попису изјашњавају као Македонци, што значи да је македонски национализам јак. За сада, македонски националисти нису успели да убеде свет да полажу право на античко и средњовековно наслеђе Македоније и ОА (да су антички Македонци), и морају да деле власт са Албанцима, главним савезницима Запада у региону. Македонци су, уз помоћ НАТО (и пре тога комуниста) дошли до независне државе, али, Албанци, уз помоћ НАТО, постају господари С. Македоније, која је у суштини НАТО протекторат.

Већина Македонаца, према анкетама и кад се гледа културна и економска сарадња, српски народ сматра братским народом, а Србију пријатељском државом. Пошто МПЦ-ОА има проблем са недостатком монаштва и пошто ће, према најавама, српски клирици бити део МПЦ-ОА и служити на српском језику, очекује се да у будућности у МПЦ-ОА буде много више српских свештеника и монаха. Било би добро да Србија сад исправи грешке које је правила у 20. веку. Српска елита била је више окренута Западу и више пажње је посветила развоју Словеније, него Македоније, српски краљ више је волео Блед, него Охрид. Србија није успела да задржи Словенију и Хрватску, а док је покушавала да се приближи што више Западу, изгубила је Стару Србију – није имала никакву стратегију за Стару Србију. То се види и на примеру Сокола Рајева. За разлику од монархиста, у другој Југославији, комунисти су спроводили коминтерновску стратегију да се српске земље разбију на више мањих народа и држава и настају македонска нација и МПЦ. Иста стратегија примењена је у Русији, у СССР-у, и зато је сличан украјински проблем. Сад су македонски и украјински проблеми повезани, свеправославни, словенскоправославни и проблеми између грчких и словенских цркава и народа. Да ли ће Македонија постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли ће Украјина постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли је Православна Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска?

Србија или српски народ имао је шансу да поврати Стару Србију, да већину становника на том простору чине Срби, али уместо до Вардара, српску елиту више је интересовало како да стигне до Триглава. На крају смо изгубили и Триглав и Вардар. У Старој Србији Срби нестају, али исто тако нестају и у Словенији и Хрватској. Ако искрено желимо да негујемо српско наслеђе и обезбедимо опстанак српског народа на простору Старе Србије, морамо да имамо стратегију и ресурсе. Ако је СПЦ, под спољашњим притиском, донела одлуку у вези МПЦ-ОА на штету српских интереса, да ли је више крива држава Србија или СПЦ, јер држава Србија мора да заштити СПЦ и српске интересе? Ако световна и црквена власт служе страним интересима, ко и како да промени власт у држави и СПЦ? Да ли је Сабор СПЦ могао да упути макар православне интелектуалце и новинаре у договор са МПЦ?

СПЦ још увек није издала саопштење за јавност и не знамо шта ће бити коначни договор и кад и како ће се реализовати спајање Православне охридске архиепископије коју је до сада водио архиепископ Јован, са МПЦ-ОА коју води ариепископ Стефан. Да ли ће после ове одлуке СПЦ нестати сваки траг српског присуства у Северној Македонији? Да ли ће МПЦ поштовати договор и да ли ће МПЦ и даље славити оне који су прогонили Србе? Реакција верника СПЦ поводом одлуке о додели аутокефалности МПЦ, показује да српски народ није заборавио Стару Србију. Надам се да ће се из реакције сад прећи у акцију, тако да се заштите интереси Србије и да везе између српског и македонског народа буду све боље…