Никола Варагић: СПЦ vs. НВО

31 јула, 2022

Никола Варагић

Проевропски таблоиди недавно су објавили вест да НАТО државе смањују финансирање прозападног НВО сектора у Србији, јер наводно, није било резултата, што се тиче промене свести српском народу. Већина православних Срба није за улазак у ЕУ, не жели Европрајд у Београду и подржава Русију. Делује да аутошовинисти нису испунили мисију.

Да ли има места за радовање, кад видимо шта се дешава у и око СПЦ? Одлуком о додели аутокефалности МПЦ и прећутном подршком режиму у вези Европрајда, у овом тренутку СПЦ разбија српски народ више него проевропске НВО.

Раскол који се десио због владике Артемија није ништа у односу на оно што чека СПЦ ако се у случају МПЦ догоди(ла) издаја и ако патријарх СПЦ хитно не учини све што може да се мирним путем спречи одржавање Европрајда. После септембра више ништа неће бити исто ако СПЦ не стане уз народ до краја августа.

Ако патријарх Порфирије не објасни како СПЦ штити интересе СПЦ и Срба у Северној Македонији и ако није спреман да поведе народ против власти у Србији уколико световна власт не откаже Европрајд, ко зна шта ће бити са патријархом и СПЦ, али и са српским народом, пошто за ових 800 година Српске Православне Цркве нисмо били у ситуацији да је патријарх СПЦ издао Цркву и српски народ и да је већина верника СПЦ била против свог патријарха. Патријарх Порифирије је, на жалост, на том путу.

Не постоје виши национални интереси од одбране традиционалних породичних вредности и да Србија остане савезник Русије. Ако патријарх и владике СПЦ позову народ у одбрану традиционалних породичних вредности и спречимо одржавање Европрајда, Империја ће ударити на СПЦ и патријарха. Можда ће повећати и улагање у проевропски НВО сектор. Наш одговор мора бити да станемо уз патријарха и Цркву. Није нормално да православац више мрзи патријарха СПЦ, него проевропске НВО, тј. Империју. Ако патријарх учини подвиг – да ли су за подвиге спремни и православци који га критикују? Ако је патријарх спреман да се жртвује – колико смо ми спремни да се жртвујемо и да не одустајемо?

До средине септембра сазнаћемо да ли ће патријарх Порфирије бити најгори патријарх у историји СПЦ, или је способан за велике подвиге, да постане један од најбољих у историји СПЦ. И сазнаћемо колико смо ми остали спремни за подвиге.

Освету Империје, због отказивања Европрајда, као народ, можемо преживети. Промениле су се и околности у свету, није исто као деведесетих. Међутим, ако уништимо породицу и традиционалне породичне вредности, нећемо преживети.

СПЦ је једина институција у коју народ има неко поверење, зато је највећа одговорност на људима који воде СПЦ. Већина верника СПЦ и већина грађана Србије не жели Европрајд, а само СПЦ може да поведе масовне и ненасилне протесте…


Никола Варагић: Кад судије постављају професоре

29 јула, 2022

Никола Варагић

Судска власт је једна од три гране власти, али није независна, јер судска власт спроводи одлуке извршне и законодавне власти, а ове две гране власти су под контролом четврте гране власти – крупног капитала или Империје.

Превише је случајева који доказују да судије раде онако како им се каже са врха државе. На жалост, исто се догађа и на правним факултетима. Какви су професори права, такве су судије. Међутим, судска власт – која никад није успела да буде независна у свом раду у односу на остале гране власти – меша се у аутономију универзитета или у учење Цркве.

Дакле, судије без угледа и ауторитета међу грађанима Србије, а вероватно и без довољно стручног знања кад видимо какви су правни факултети у Србији, доносе сумануте одлуке у вези универзитета и богословског факултета или СПЦ. Људи који раде у правосуђу више не знају шта је лево, а шта је десно. Судије сад служе за спрдњу (као Курта и Мурта). Исто важи и за запослене у тужилаштвима.

Уставни суд донео је одлуку у којој оцењује да високошколска установа није овлашћена да одузима академска звања, што се односи на одузимање доктората Синиши Малом, који је сад изгледа главни кандидат Клауса Шваба са председника Владе Србије.

Пре тога је Први основни суд у Београду наложио Православном богословском факултету (ПБФ) у Београду да на посао врати отпуштеног професора Родољуба Кубата.

Шта је спорно у овим судским одлукама?

У случају универзитета и спорног доктората Синише Малог, како судија може да зна ко је у некој науци, која није правна наука, заслужио или није заслужио неко академско звање? Како било који судија (правник) може да зна боље од професора машинског, хемијског, грађевинског, филолошког или Факултета организационих наука – као у случају Синише Малог – да ли је неко испунио све услове да стекне неко академско звање?

Осим тога, да ли судије знају шта је аутономија универзитета? Очигледно је да не знају, јер судије не знају шта је независно правосуђе! Кад би запослени у правосуђу знали шта је независно правосуђе, никад се не би мешали у аутономију универзитета, или одређивали шта је исправно учење неке верске заједнице.

У случају Православног богословског факултета, занимљиво је да је један део професора универзитета захтевао да се суд меша у аутономију Цркве и врати професора Родољуба Кубата на ПБФ, а исти ти професори сада се буне због тога што се суд меша у аутономију универзитета у случају Синише Малог.

За оне који нису упућени у случај Родољуба Кубата, укратко: свака верска заједница има своје учење и шта је учење верске заједнице знају они који су верници или у случају СПЦ јерарси. Кад неко од верника или јерарха мења изворно учење, у православљу је то учење Господа Исуса Христа и Његових Апостола и касније светих отаца и Васељенских Сабора, онда се он проглашава за јеретика и удаљава из верске заједнице. Што је и нормално, ако неко жели да промени Христово учење, а апсолутна већина верника то не подржава. То се догодило Родољубу Кубату, и ту ништа није било спорно. Родољуб Кубат је сам одлучио да крене неким другим путем и више за њега није било места на ПБФ-у.

Међутим, неки паметњаковићи који раде као судије мисле да могу да наметну неког ко шири јеретичко учење да образује студенте ПБФ, дакле, будуће клирике СПЦ. Да ли ће се суд сутра мешати и у учења исламске заједнице? Или будиста?

Зашто се суд не меша у аутономију Народне банке Србије (НБС)? Зашто је Народна банка Србије независна у односу на три гране власти, а није независна у односу на ону четврту грану власти? Они који контролишу финансијски систем Запада и штампају доларе и евре, контролишу у скоро свим државама света њихове централне банке. До почетка специјалне операције руске војске у Украјини под контролом су имали и Народну банку Русије, а сад се то мења у Русији. У Србији је НБС под контролом оних који су довели Синишу Малог за министра финансија, а сада га гурају за председника Владе Србије.

Наређења да се Синиши Малом врати звање доктора наука (а што се очекује после спорне одлуке суда) и да се Родољуб Кубат врати на ПБФ, долазе из истог центра моћи, долазе из четврте гране власти, из школе Светског економског форума. Исто тако је Клаус Шваб на власт довео Ардерн на Новом Зеланду, Трудоа у Канади, Рутеа у Холандији… Све су то банана државе, исто као и Србија. На пример, погледајте Холандију (или Низоземску) – прошле године Бил Гејтс инвестирао је стотине милиона долара у једну компанију из прехрамбене индустрије и та држава је ове године одлучила да уништи мале фарме, мале пољопривредне произвођаче, конкуренцију компаније Picnic, у коју је Бил Гејтс уложио новац – а све у складу са оним што пише у Великом ресету Клауса Шваба. Зато је Клаус Шваб послао своју књигу председнику владе Низоземске да је прочита.

На исти начин се сада Синиша Мали доводи на место председника владе, али постоји та препрека што се тиче плагијата и доктората – како да се објави вест у светским медијима да је нови председник владе Србије неко ко је непоштено стекао докторат, па му је одузет? То се решава тако што се назове судија и нареди му се да донесе одлуку да високошколска установа није овлашћена да одузима академска звања. Као што је неко назвао професоре Правног факултета у Новом Саду да смене декана због посете амбасади Русије.

Људи који се окупљају у Давосу прогласили су Православље за главног непријатеља. Сад је српско правосуђе оруђе или оружје Империје у нападу на СПЦ и ПБФ. Шта је следеће, да неки судија одрeди ко може бити члан Светог Синода или патријарх СПЦ? Очигледно је да међу судијама нема православаца, јер да има никад им не би пало на памет да мењају изворно Христово учење и намеђу еволуционизам или дарвинизам, или протестантизам и new age идеологију, или антихуманизам, на православним богословијама.

Време је да се српски народ умеша у рад правосуђа. Затим и у рад Народне банке Србије. Те институције морају да се граде од почетка, на здравим темељима.

+++

Разлика између римских судија који су судили Павлу и судија који данас суде грађанима Србије

Кад су првосвештеници довели Исуса пред Пилата, након испитивања Пилат је рекао да не налази никакву кривицу на Исусу и послао је Исуса Ироду, који је вратио Исуса назад Пилату, који је сазвао првосвештенике, старешине и народ (светину) и Пилат је опет рекао Јеврејима да Исус није крив за оно због чега га је оптужен, и да ни Ирод није нашао да је Исус крив, зато је Пилат одлучио да ослободи Исуса.

Кад је апостол Павле био у Коринту, намесник Ахаје био је Галион, пред којим су Јевреји довели Павла са оптужбом да поштује Бога на незаконит начин. Међутим, Галион им је рекао да би имао разлог да их саслуша да је Павле учинио неки преступ или злонамерно дело, али пошто се ради о спору у науци и законима (вере) који важе код Јевреја, да неће да буде судија у таквим стварима.

Кад је апостол Павле био у Ефесу, говорио је да богови направљени рукама нису богови, што се није допало Димитрију који је израђивао сребрне Артемидине храмове, и од тога лепо зарађивао и хтео је да заштити Артемиду ефеску тако што је окупио своје раднике и народ и направио пометњу у граду, а онда су одвукли у позориште Павлове ученике Гаја и Аристарха. Након два сата буке, главни градски писар утишао је Ефешане речима да сви знају колико се Артемида поштује и да су довели људе који нису ништа украли из храма нити хулили на богињу, па је рекао Димитрију да ако има тужбу против неког, намесници су ту, има дана када се суди па нека туже један другога и ако се нешто више тражи, да ће се то решити у законитој скупштини, и затим је распустио скуп.

Кад је апостол Павле био у Јерусалиму, након боравка у Тиру и Кесарији, након што је посетио Јакова и провео седам дана у Јерусалиму, приликом посете храму неки Јевреји су се побунили и оптужили Павла да учи против народа и закона и да је увео Грке у храм и тако оскрнавио свето место, затим су вукли Павла и желели да га извуку из храма и убију, али се врата затворише. За то је сазнао комадант чете и одмах послао војнике и капетане и чим су видели војнике, маса је престала да удара Павла. Заповедник је везао Павла и затим кренуо да га испитује. Пошто је маса много галамила, одвео је Павла у касарну. Војници су чак понели Павла уз степенице, јер од масе није могло да се прође. На улазу у касарну Павле је питао заповедника да ли може да му се обрати, овај је дозволио, посебно кад је чуо да Павле зна грчки језик. Павле је заповеднику објаснио ко је он и одакле је и замолио га је да му допусти да се обрати народу. Павле се народу обратио на јеврејском језику. И народ је слушао Павла све док није рекао да га је Бог послао међу многобошце. Због тога су дигли глас и рекли да Павле не заслужује да живи. Заповедник је наредио да се Павле уведе и касарну подробно испита. Тад је Павле капетану и заповеднику рекао да је римски грађанин. Заповедник је одговорио Павлу да је он уложио много новца да постане римски грађанин, а Павле њему да се родио као римски грађанин. То је уплашило војнике који су хтели шибањем да испитају Павла, као и заповедника зато што га је везао. Заповедник је сутрадан окупио првосвештенике и омогућио Павлу да им се обрати. Пошто је Павле знао да међу њима има и садукеја и фарисеја, изјавио је да је он фарисејски син, и одмах је избила свађа између садукеја и фарисеја. Заповеднике је наредио војницима да заштите и врате Павла назад у касарну. Док је Павле био у касарни, Јевреји су направили план да убију Павла тако што ће првосвештеници тражити од заповедника да опет испитају Павла, и тада би га неко из масе убио. Син Павлове сестре је то чуо и јавио Павлу, а Павле је рекао капетану да га одведу код заповедника да га обавести да се спрема завера.

Због тога је заповедник Клаудије Лисија одлучио да, уз велику војну пратњу, пошаље Павла у Кесарију код намесника Феликса. После пет дана неки првосвештеник Ананија и адвокат Тертул иступили су пред намесника и оптужили Павла. После тога намесник је омогућио Павлу да изнесе своју одбрану. Феликс је био упућен више у питање вере, али је одгодио решавање спора док не стигне заповедник Лисија и наредио капетану да се Павле добро чува, да му буду на услузи и да му се не забрањују посете. После неколико дана код Павла је са својом женом Јеврејком дошао Феликс да слуша о вери у Исуса Христа, али и да види да ли би му Павле понудио неки новац да га ослободи, па је више пута тражио да разговарају. Павле није нудио мито Феликсу. После две године, Феликса је наследио Фест и задржао Павла.

После десетак дана проведених у Јерусалиму, Фест се вратио у Кесарију и сазвао суђење. Након што је Павле изнео одбрану, Феликс да би удовољио Јеврејима питао је Павла да ли жели да му се суди у Јерусалиму, а Павле је на то одговорио да стоји пред царским судом и да му ту суде, јер ако није крив не жели да му суде они који желе да га убију, због чега је уложио призив цару, што је Фест прихватио.

После неколико дана, краљ Агрипа је дошао код Феста, па му је Фест причао о Павлу и његовом случају и рекао да, пошто није римски обичај да се човек изручи пре него што се оптужени суочи са тужитељима и пре него што изнесе своју одбрану од оптужби, и пошто није знао како да реши спорна питања њихове вере, да је понудио Павлу да му се суди у Јерусалиму, али је Павле уложио призив цару. Сутрадан је Агрипа дошао у судницу, где је Фест рекао да он није нашао да је Павле за било шта крив и да има право на призив цару. И Агрипа је дозволио Павлу да изнесе своју одбрану. Након што је изнео своју одбрану, краљ Агрипа је рекао Павлу да ће га наговорити да постане хришћанин ако настави да га слуша, а затим се повукао да донесе одлуку. Тад је Агрипа рекао Фесту да Павле ништа не чини да би заслужио смртну казну и да би био ослобођен да није уложио призив цару.

За разлику од Пилата и Ирода, који су попустили пред Јеврејима, који су тражили да се Христос осуди на смрт, иако су прогласили Исуса невиним, они који су судили апостолу Павлу одолели су свим притисцима и заштитили Павла који је стигао до Рима. У Риму је Павлу било дозвољено да станује са војником који га је чувао. Павле је у изнајмљеном стану живео две године и долазили су му Јевреји из Рима да слушају о царству Божијем.


За судије који раде у правосудном систему Србије, чак су и Пилат и Ирод праве судије, а тек Галион, писар из Ефеса, Клаудије Лисија, Феликс, Фест и Агрипа! То су биле судије са великим С, у односу на наше савремене судије.

Више је било правде у Римском царству, него у савременој Србији.

Шта ли чека српске судије на Страшном суду?

Више ће римских судија ући у царство Божије, него српских судија из 20. и почетка 21. века. Да ли ће се нешто променити у српском правосуђу до краја 21. века?

Исто важи за запослене у војсци и полицији – да је апостол Павле (био) њихов затвореник, не би добро прошао, без обзира што није крив.

И једно питање за феминисткиње: пошто жене чине већину судија и осталих запослених у српском правосуђу, зашто нема квалитативне разлике у односу на време кад су мушкарци били у већини, на пример у односу на време Курте и Мурте?


Никола Варагић: Патријарх и рокенрол

11 јула, 2022

Никола Варагић

Поводом гостовања патријарха Порфирија на Радију 202 и листе песама које је изабрао дигла се велика галама. Неком се свиђа музички укус патријарха СПЦ, а неком се не свиђа и критикује патријарха-рокера. Занимљиво, они који највише критикују патријарха због тога што слуша рок – они који се буне и не слушају ауторитете – показују праву суштину рока, они су рокери у души, иако вероватно не слушају рок.

Ја слушам рок, последњих година поред православне духовне музике највише слушам џез, блуз, соул и рок, некад и класичну музику, никад не слушам турбо-фолк, забавну или поп музику (фанк ми је увек бољи од попа), а од панк, реге, реп и хип хоп песама волим само пар песама од пар извођача… Такође, од 2012. године, кад возим аутомобил слушам радио 202, а до 2012. слушао сам Студио Б (док СНС није уништио ту станицу). Од класичне музике, углавном слушам композиторе из 20. века (Малер, Рахмањинов, Стравински).

О укусима се не расправља. Нек свако слуша шта хоће. Оно што је мени упало у очи што се тиче тог интервјуа за двестадвојку, јесте избор прве песме, али не као музички избор, него идеолошки, због поруке коју је патријарх послао.

Наиме, прва на листи песама патријарха Порифирија је „Immigrant Song“ из 1970. године са албума „Led Zepelin III“. Занимљиво је образложење патријарха Порфирија зашто је ова песма прва на листи. Патријарх је истакао ове стихове из те песме: „замахујемо снажно веслима, стићи обале запада“, што асоцира на људе који беже од несреће рата и онда је патријарх Порфирије поменуо и људе који пролазе кроз Београд или Србију идући ка Западу. Ту сигурно не мисли само на избеглице из Азије, него и из Украјине.  

Можда је ово заиста најомиљенија песма патријарха Порифирије, а можда је ову песму патријарх намерно ставио на прво место да би послао поруку коју страну света је изабрао, односно, према мом мишљењу, да би се додворио Западу и прозападним снагама у Србији.

Можда грешим, али мени делује да је овом песмом патријарх Порфирије послао поруку да  он следи политику режима што се тиче уласка у ЕУ, Отвореног Балкана, миграната… Можда је ово игра патријарха СПЦ пре него што затражи од власти да откаже Еуропрајд, али шта ако и поводом Еуропрајда патријарх и врх СПЦ одлуче да се не огласе и не уђу у сукоб са властима и окупаторима? Какав је то рокер који служи режиму и Империји?

Иако слушам рок и међу омиљеним музичарима већину чине музичари са Запада, немам дилему кад морам да бирам између Русије и НАТО – бирам Русију. Иако сам одрастао у либералном Београду и немам ништа заједничко са екстремним десничарима, расистима и шовинистима, нисам за одржавање Еуропрајда и гласно или јавно то кажем.

Од патријарха СПЦ народ је тражио да се изјасни о важним економским, социјалним и еколошким проблемима, и патријарх се није огласио. Сад народ тражи од патријарха СПЦ да се огласи поводом Еуропрајда. СПЦ још увек ћути. Како ствари стоје, неће се огласити.

Осим тога, патријарх СПЦ још увек не планира пут у Русију да подржи Русију. Мислим да би патријарх СПЦ требало да оде у Русију и пружи подршку руском народу.

Кад би СПЦ тражила забрану Еуропрајда и кад би патријарх отворено подржао Русију, патријарх и СПЦ би се нашли под великим нападима. Зашто би то спречило СПЦ да уђе у сукоб са режимом и Империјом? Ако не уђе у тај сукоб и ако се патријарх СПЦ улизује људима као што су Александар Вучић, Балша Божовић, Сорос сениор и Сорос јуниор, то је горе и више ће да уништи СПЦ, него да режим отвори стварне или измишљене афере и споља напада СПЦ. Ако због Русије и Еуропрајда неко напада СПЦ, српски народ ће стати у одбрану СПЦ и патријарха. Променило се доста тога од смрти мутавог бравара.

Изгледа да СПЦ воде људи који су и даље снисходљиви према режиму и верују да је то начин да „сачувају“ СПЦ од напада или уништења. Изгледа да СПЦ воде људи који нису приметили да се доста тога променило и у српском народу и у свету. 

До сада су се сви изјаснили поводом рата НАТО пакта против Русије преко Украјине. Сви осим СПЦ или патријарха СПЦ. Патријарх се до сада држао неутрално, а бити неутралан значи бити на страни НАТО, само не смеш то јавно да кажеш.  

Месецима се прогоне русофили у Србији, последњи је проф. др Бранислав Ристивојевић. Патријарх Порфирије као патријарх СПЦ и монах не би смео да се плаши прогона или да буде мученик. И поводом прогона русофила, патријарх ћути. Амбасада Русије је осудила смену проф. Ристивојевића, али не и патријарх СПЦ.

Остала је и спорна улога патријарха СПЦ у вези дешавања у Црној Гори и оптужби да је саботирао владу Здравка Кривокапића која је била против Отвореног Балкана и да је на тај начин подржао Александра Вучића и Мила Ђукановића, тј. Империју.

Тренутно је наспорнија одлука патријарха и врха СПЦ о додели аутокефалности МПЦ. За одређени број верника, можда и већину, патријарх је већ издајник. Ако је то тачно, да ли је могуће избећи велики раскол у СПЦ ако патријарха подржава добар део црквеног народа и јавности? Онај југоносталгичарски, прозападни, либерални и њуејџ део јавности?

Пошто слушам Радио 202, слушао сам и коментаре слушалаца, они су наравно позитивни и многи су поносни што је патријарх СПЦ рокер. Исто тако, ако патријарх СПЦ подржи Еуропрајд или НАТО у рату против Русије, многима ће се то свидети и међу верницима и међу атеистима, неко би због тога први пут у животу похвалио патријарха или пожелео да постане верник СПЦ. Ипак, то је мањина, али мањина која има ресурсе јер је заузела све световне и црквене функције или институције и има подршку Империје.

Надам се да је патријарх прави монах и прави рокер и да ће, за почетак, тражити забрану Еуропрајда, а онда и разјаснити све све што се дешава око МПЦ. Ако патријарх не сме да уђе у сукоб са режимом и Империјом, није прави монах и прави рокер (као кад је одлучио да се не вакцинише). Молим се Богу да да снагу патријарху Порфирију да уђе у сукоб са непријатељима Православља, али и да нам Бог пошаље неког да спречи расколе и издају, ако Порфирије није достојан и ради све исто као кад је био члан и председник РРА.


Никола Варагић: Етнофилетизам и Света Гора

9 јула, 2022

Никола Варагић

Етнофилетизам као родољубље (љубав према свом народу) није јерес, већ врлина. Али, етнофилетизам као национализам, јесте јерес. У ту јерес падају и Грци који се боре против словенских национализама, али не и против грчког национализма, опседнути идејом да цариградски патријарх постане глава цркве, као код паписта папа (а неко оптужује Фанар и да жели да призна првенство папи). То у Православљу није могуће. Православне цркве су сестринске цркве. Ко се гура да буде први, у Православљу је последњи.

Фанар следи политику НАТО пакта, који је у рату против Русије и Православља. Грци су преко дијаспоре везани за Запад, грчки капиталисти чувају новац у Лондону и Њујорку, Грчка је члан НАТО, седиште Цариградске Патријаршије је у исламској Турској, која је и члан НАТО. Србија, Бугарска и Грчка ослободиле су се од Турака пре више од 100 година, тј. скоро 200 година живе не питајући за било шта власт у Истанбулу или Анкари, а Фанар је и даље (од 1453. године) део Турске и за све што жели да ради цариградски патријарх (а ко ће бити патријарх питају се и власти Турске!) и даље мора да тражи дозволу од Турске, а у Грчкој мора да тражи дозволу од НАТО и ЕУ. Ту немоћ Фанар и грчки националисти покушавају да компензују тако што показују културни расизам над Словенима. У средњем веку, цариградски патријарх био је највећа брана латинизацији, а данас је Фанар главни заговорник екуменизма и глобализма и Грчка је НАТО држава, због чега може да дође до сукоба између грчког народа, са једне стране, и руског и српског народа, са друге стране, и великог раскола између грчких и словенских православних цркава. Ако то дозволимо, сви смо криви. У грчком народу има искрених верника који се боре против екуменизма и антихуманизма, постоје здраве снаге, србофили и русофили којима Срби и Руси морају да помогну да победе екуменисте и глобалисте, у споровима са Турском и у вези проблема око миграната. Срби воле Грке, али, ако би Срби морали да бирају између Руса и Грка – изабрали би Русе. Грцима су православни Словени најближи савезници, много ближи од Енглеза, Француза, Јевреја или Турака са којима су у НАТО.

На простору северне Македоније почетком средњег века сударили су се грчки, бугарски и српски национализми, који нису нестали после ослободилачких ратова у 19. и 20. веку. Од средине 20. века у сукоб се умешао и македонски национализам. Пошто је између 15. и 19. века Русија постала империја, каква је била грчко Источно римско царство до 15. века – у Православљу од 19. века постоји и сукоб између грчког и руског национализма. А сваки национализам, кад држава ојача толико да може да покори друге, постаје империјализам.

Међутим, за све то време на Светој Гори нема тих сукоба – тамо вековима у манастирима које су градили Грци, Бугари, Срби и Руси (и румунски монаси у свом скиту) у миру живе сви православци, без обзира из ког народа или цркве да долазе. Света Гора је доказ да је могуће победити национализам као јерес етнофилетизма и да је Црква Једна. А разлике, не само између манастира Свете Горе, него уопште, између аутокефалних цркава које негују и развијају традиције и језике својих народа, доказ су да у Православљу постоји богатство различитости и плурализам мишљења (и да су православци антиимперијалисти).  

И то би требало чувати у Православној Цркви: и универзализам (васељенски, саборни или католичански карактер) и богатство различитости (сваки народ да негује своју традицију). Кад достигнемо јединственост у мноштвености и мноштвеност у јединствености, то значи да је Христос посреди нас. Колико је Христос био међу нама, ако смо се толико разделили и удаљили једни од других, да су нам (бар нама Словенима) и језици толико различити? Ако сваки народ (мора да) има своју националну, помесну или аутокефалну цркву, да ли је та црква део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве? Ко је глава Православне Цркве? 

Српски, бугарски, македонски и грчки народи нестају. Бугарску је напустило много људи након чланства у ЕУ, Срби и Грци такође имају велику дијаспору и проблем беле куге, као и Македонци. Ако се ништа не промени у овим народима, већ за неколико деценија Срби, Бугари, Македонци и Грци постаће мањине у својим државама. Грчка и Бугарска прве су станице на путу миграната из Азије, у Северној Македонији Албанци постају већина, а на КиМ су већина. За то време, српски, бугарски, македонски и грчки националисти свађају се око граница и наслеђа из доба антике и средњег века. А Цркве се отимају око епархија у дијаспори, уместо да раде на повратку дијаспоре у матице.  

Можда би о војном решењу могли да размишљамо да су Бугари и Грци заиста јеретици, а да је Русија толико јака да освоји Истанбул, а Србија да поврати Скопље и Приштину, и да ставе под контролу Румунију, Бугарску и Грчку, али то није реално, и у таквом рату сви би били губитници. Друга опција је – преко економије покорити другу државу. Међутим, ако српски националисти немају капитал да инвестирају у Северну Македонију и постану власници фабрика, трговинских ланаца, хотела и медија, донатори школа и факултета и болница, спонзори спортских клубова, и да тако постепено шире утицај, и сачувају Србе који живе и српско наслеђе и српске цркве и манастире у С. Македонији, онда српски националисти нису озбиљни. Шта су наше опције, ако су и Грчка и Бугарска на страни НАТО или желе да преотму српско наслеђе у С. Македонији или ако Македонци то ураде? Осим што указују на издају, шта српски националисти раде да Србија добије војску и да развије привреду? Или, ако српски националисти не могу да промене власт у Београду, и затим препороде Крагујевац, Ниш, Врање, Смедерево и остале градове у Србији, у којима је уништена домаћа привреда (да подигну и животни стандард и наталитет у Србији), како ће да помогну Србима или Македонцима у Северној Македонији? Ако из Шумадије Срби одлазе да живе и раде на Западу, или умиру од глади, ко ће да ослобађа Стару Србију? Зар проблем радника Фијата и сличних предузећа није сада важан колико и случај МПЦ-ОА?

Бугарски и (посебно) грчки националисти имају већи капитал, пошто се озбиљније баве економијом и зато је више грчких и бугарских компанија присутно у Србији и Северној Македонији, него српских компанија у Северној Македонији, Грчкој и Бугарској. Али, пошто су Грчка и Бугарска економски окупиране државе све што раде у служби је крупног капитала са Запада (на пример, ако би грчке компаније купиле све бугарске, македонске и српске компаније, онда би грчке компаније купиле компаније са Запада, и компаније са Запада би економски окупирале Балкан). Дакле, међу православним народима (посебно балканским) нико није толико јак да може да покори друге, војним или економским путем, а и зашто би то желео, то је империјализам, а империјализам води у јерес (не можеш да не наудиш својој души, ако желиш да задобијеш цео свет). Кад би један православни народ у рату покорио све остале православне народе, тај рат не би ојачао, него ослабио победника, у односу на све непријатеље Православља, па би глобалисти са Запада и муслимани могли лако да покоре ту православну државу или да поделе међу собом православне земље.

Православцу који има историјску свест јасно је да у рату између православних народа и цркава нико није победник, сви су губитници и то користе непријатељи Православља.

Можемо да наставимо истим путем, путем пропасти, а можемо нешто да променимо, или бар ми Срби да кренемо другим путем, да покушамо да променимо нешто у православном свету. Зато подржавам све што повезује наше народе, као што је управо потписан уговор о изградњи аутопута Београд-Темишвар (ова власт то неће реализовати, јер је њој приоритет аутопут до Тиране, али је добро да је тај уговор између Србије и Румуније потписан).

Како ће православац да испуни заповест да воли непријатеље, ако не воли брата и сестру поред себе, брата и сестру у Христу, без обзира из ког народа долазе? Да ли је Света Гора пример који сви морамо да следимо? Да ли би Фанар заиста забранио Србима да долазе на Свету Гору и да ли би грчка црква или Грчка заиста спровела такву одлуку Фанара?

Како би Свети Сава решио проблеме савремене Србије и СПЦ у вези односа са Бугарском, Северном Македонијом и Грчком и неслогом или расколима у српском народу?


%d bloggers like this: