Никола Варагић: Повереник за заштиту неравноправности

9 јуна, 2021
Никола Варагић

Док сам писао текст „Влада стручњака и народног јединства“ у мислима ми је било доста стручњака, за десетине државних функција и државних институција. Док сам размишљао о најбољим кандидатима за реформу правосуђа и јачање независних институција имао сам у виду и Повереника за заштиту равноправности, и да би ту функцију у тој идеалној Влади Србије (идеалној власти) могла да обавља садашња повереница Бранкица Јанковић. Зашто да не, ако она коректно ради свој посао? Ко добро ради свој посао, нека ради тај посао, без обзира ко га је ту поставио, посебно кад се ради о независним институцијама.

Пар дана након што сам завршио тај текст, видео сам на сајту РТС-а гостовање Бранкице Јанковић поводом ступања на снагу Закона о родној равноправности. Бранкица Јанковић рекла је да би нови закон требало да донесе бољу уравнотеженост мање заступљеног пола, процесне промене и лакше вођење поступка и истакла је да верује да смо сви сагласни да су најбољи радни колективи где постоји баланс, али да се то не може постићи преко ноћи:

„Као што неће довести до баланса ни у правосуђу. Имате 75 процената (жена) судија, али знате због чега, зато што је пре неколико година дошло до великог одласка мушкараца у боље плаћена занимања, па су жене остале у тој грани, врло важној“. Када је реч о родно осетљивом језику: „Разумем да постоје отпори. Увек када дође нешто споља се доживљава да је нешто наметнуто. Ја не бих рекла да је наметнуто. Мислим да је родно осетљив језик у употреби већ одавно. Имам документ из 1896, Весник српске цркве, није то никаква новина“ – истакла је Јанковићева, и додала да се највише полемике водило око женских занимања и да се каже да су рогобатна, као и да наш језик има род, број и падеж, а да деца то нормално изговарају. „Нико око тога не прави проблем. И сада је, зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета. Мени истински смета када водимо једну расправу која нас одваја од суштине. Није суштина овог закона језик. Језик је користан, мења се, променљива је ствар, обликује језик нас, ми језик. Свашта се с језиком може“, рекла је Бранкица Јанковић и подсетила да ће закон у медијима и у образовању почети да се примењује тек од 2024. године, док би државни органи требало да се придржавају новог прописа од данас. Додала је и да није тачно да ће се новим прописима поверенику дати судска овлашћења, као и да се њима неће ограничавати верске слободе. (РТС, 01. јун 2021)

Међутим, онда је почела да хвали министарку правде и највише органе власти због више него спорног предлога измена Закона о парничном поступку, у смислу да ће тај закон сада омогућити, како је рекла Бранкица Јанковић: „бржу и ефикаснију правду, свима нам смета спора правда, свима нам смета селективна правда, мислим да се иде у добром правцу“ – што није истина, јер предложене измене Закона о парничном поступку не доносе правду. Истог дана одржао се други велики протест адвоката који траже да се тај закон повуче из јавне расправе, зато што су, према мишљењу адвоката, професора права и синдиката који су против тих измена закона, предложене измене закона у супротности са Уставом Србије. Правда би била доступна богатим људима, а онемогућена сиромашним, нпр. које су банке превариле. Грађани плаћају своје грешке, исто тако банке морају да плаћају своје грешке.  

Мислим да Бранкица Јанковић није толико необавештена и да увек мора да подржи оне који су је ту поставили. Дакле, на функцији Повереника за заштиту равноправности имамо неког ко није независан у раду у односу на власт и крупни капитал, што значи да не може да се верује особи која је на тој функцији онда када каже да није суштина Закона о родној равноправности у језику или да се неће свако због таквих ситница кажњавати. Осим тога, бесмислено је уводити неки законски баланс у процентима, на пример, да у сваком радном  колективу мора да буде 50-50 одсто однос мушкараца и жена – требало би да се бирају људи који су способни за те послове без обзира на пол или етничку припадност или коју музику слушају. Узмимо као пример дубоко криминализовано и корумпирано правосуђе, а у којем жене, према речима Бранкице Јанковић, чине 75 процената судија. Зар је важно колико је жена а колико мушкараца међу судијама ако је правосуђе корумпирано? Требало би да се гледа само колико је неко добар, храбар и поштен, а не да ли је судија мушкарац или жена. Волео бих да међу судијама има 100% стручних, храбрих и поштених судија, па нека буде и 100% жена судија у том случају. А можда би у држави било мање корупције и криминала кад би у правосуђу и полицији радило више правих мушкараца? Зато је, између осталог, толико критикован и оспораван Закон о родној равноправности. То се види и по накнадном позиву надлежног министарства за дијалог са лингвистима (а лингвисткиње?). И Министарство правде сад позива адвокате на дијалог (а адвокатице?), што они одбијају.

Од Бранкице Јанковић очекује се да брани (или од жене која обавља функцију Повереника за заштиту равноправности) жене и права жена, и да мало боцне шовинисте („зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета“), али, није добро ако наступа са позиције радикалног феминизма и трансхуманизма или да подржава насиље над језиком. Затим, она је у тој изјави за РТС рекла да подржава и доношење измена Закона о парничном поступку и онда је изрекла хвалоспеве на рачун оних који доносе такве законе и њихову борби против организованог криминала. Тиме је она, у суштини, стала на страну богатих и јаких, против сиромашних и слабих. Тако се ствара свет неравноправних људи, дискриминишу се сиромашни и слаби људи. Шта је са сиромашним женама које неће моћи да туже банке и било кога другог?

Повереник за заштиту равноправности не сме да буде неко ко штити богате који краду од сиромашних и брани власт исто као посланици актуелног сазива Скупштине Србије. Од тога не може да буде горе, такви људи не смеју да буду на таквим функцијама, пошто они гласају и раде само како им се нареди. Под притиском власти, Бранкица Јанковић може буквално да примени Закон о родној равноправности, или да ћути ако се дискриминишу они који критикују власт (или неке теорије које немају везе са науком) која крши Устав. Људи који доносе такве законе желе да мењају Устав у области правосуђа. Да ли смемо да дозволимо да људи који крше Устав и варају на изборима мењају Устав Србије? На изменама Закона о парничном поступку инсистирају банкари и крупни капиталисти и адвокати који раде за њих, као и судије и тужиоци који много воле новац, а не воле много да раде. Да ли и ту има организованог криминала? Повереник за заштиту равноправности, као ни Заштитник грађана, не сме да служи таквим центрима моћи – не постоји због тога. Надам да ће такве институције, као и правосуђе, у будућности водити људи који ће бити неспорни морални ауторитети, увек на страни правде. До тад сам против промене Устава. Све док недостојни воде правосуђе и полицију, против сам и било каквог референдума.


Никола Варагић: Влада стручњака и народног јединства

3 јуна, 2021

Никола Варагић

Да ли је најбоље решење да на власт дођу стручњаци, морални ауторитети, људи који су доказали да су способни, поштени и да мисле својом главом, људи који нису политичари и нису били на власти? Неки мисле да је то једини излаз, али ретко ко је ишао даље од тога – како би изгледала таква Влада Србије, ко би били министри, итд. Покушао сам да идем мало даље у разради, није лоше да се размисли о томе, пошто део грађана, а можда и више од половине, не жели више да гласа ни за странке режима, ни за странке опозиције.

Влада стручњака и народног јединства имала би 15 министара и 3 потпредседника. Ту би били и левичари и десничари, људи различитих генерација, и они рођени у Београду и они који нису рођени и не живе у Београду, и они који су живели у дијаспори…

Ово је предлог како би изгледала таква Влада Србије:

1.    Министар унутрашњих послова                                             

– Милан Думановић

2.    Министар просвете и науке                                                   

–  Александар Кавчић

3.    Министар одбране                                                                   

– Новица Антић

4.    Министар културе и информисања                                        

– Рајна Драгићевић

5.    Министар финансија                                                               

– Јован Б. Душанић

6.    Министар привреде                                                                 

– Божо Јанковић

7.    Министар пољопривреде, водопривреде и развоја села      

– Славољуб Лекић

8.    Министар за рад и социјална питања                                      

– Јована Ружичић

9.    Министар правде                                                                      

– Иван Нинић

10.  Министар спољних послова                                                     

– Енес Халиловић

11.  Министар здравља                                                                     

– Даница Грујичић

12.  Министар дијаспоре и породице                                             

– Игор Рашула

13.  Министар омладине и спорта                                                  

– Тања Петровић

14.  Министар државне управе и локалне самоуправе                  

– Софија Мандић

15.  Министар заштите животне средине и шумарства                

– Ратко Ристић

Потпредседник задужен за Косово и Метохију                             

– Милош Ковић

Потпредседник задужен за демократизацију друштва                 

– Бранка Катић

Потпредседник задужен за развој привреде и иновација             

– Дејан Илић

Председник Владе Србије                                                                

Образложење:

Милан Думановић је професионални полицајац, који жели да се, након што добије спор у суду, врати да ради у полицији, али у овом тренутку не постоји бољи кандидат од њега за место министра унутрашњих послова. Полиција је веома корумпирана и у држави цвета криминал, продају се и подаци грађана и државне тајне, ко год да буде министар решен да се обрачуна са криминалом и корупцијом, имаће много изазова, мало добрих сарадника и ништа неће моћи да уради ако у томе нема помоћ целе Владе Србије и грађана Србије.

Професор др Александар Кавчић је, оснивањем фондације у Србији и доделом бесплатних уџбеника, након што је добио судски спор против корпорације из САД која је украла његов патент, избио у први план као најбољи кандидат за место министра просвете и науке. Један од заменика или саветника за ниже нивое образовања могла би да буде и професорка Љубинка Боба Недић (Клотфркет блог). Саветник за промоцију науке могао би да буде Живојин Жика Петровић, оснивач Српске научне телевизије, данас Brainz TV.

Новица Антић је познатији широј јавности, као председник Војног синдиката Србије, и он очекује да му, након што добије спор у суду, буду враћени посао и чин у војсци, али за сад не постоји бољи кандидат од њега за место министра одбране. За начелника ГШ Војске Србије поставио бих генерала Мирослава Талијана, команданта 72. падобранске бригаде.

Професор др Рајна Драгићевић ради на катедри за српски језик на Филолошком факултету у Београду и идеални је кандидат за место министра културе и информисања. Заменик министра културе био би познати виолиниста Стефан Миленковић, који се недавно вратио у Србију. Део посла око медија водио би неко ко има искуства у раду са медијима (нпр. професорка ФДУ Ана Мартиноли, новинар Цвијетин Миливојевић…). За развој филмске индустрије био би задужен неко ко не припада неком клану (можда Југослав Пантелић?).

Од професора др Јована Б. Душанића, као доказаног борца против неолиберализма, нема бољег кандидата за министра финансија. То министарство чека један од најтежих задатака – темељна реформа Пореске управе и пореског система Србије, као и банкарског система. Пошто је у Србији мало добрих економиста и некорумпираних финансијских стручњака, сарадници би морали да се траже и међу нашим стручњацима у расејању и дијаспори. 

Министарство привреде било би вероватно највеће, јер би то министарство покривало и оне секторе који су до сада били посебна министарства – енергетика, рударство, саобраћај, телекомуникације, туризам, трговина. То министарство имало би више заменика министра а једно место припало би неком од власника неке од најбољих ИТ компанија (Владимир Мастиловић, Игор Богићевић, Александар Чабрило…). Мислим да је најбољи кандидат да води министарство привреде привредник Божо Јанковић, власник компаније Ентеријер Јанковић, која ради пројекте у светским метрополама. Јавна предузећа водили би само стручњаци, можда и неки из дијаспоре који би се вратили да воде неке велике система… Министарство привреде би, у сарадњи са министарствима финансија и пољопривреде и потпредседником Владе Србије задуженим за развој привреде и иновација, стварало нову економску политику и услове за убрзани привредни развој, водећи рачуна о екологији.

Мислим да је најбољи кандидат за министра пољопривреде, водопривреде и развоја села професор др Славољуб Лекић са Пољопривредног факултета у Београду. Професор др Снежана Ољача је председница УО Serbia Organica и она је сарадник министарства, само што би та организација постала много већа и јача. Као заменика министра предложио бих привредника Васу Лекића. Задатак министарства пољопривреде, водопривреде и развоја села био би да од Србије направи једног од највећих и најпознатијих произвођача органске хране у свету, што није могуће ако се не обнове села и задруге и не штити природа. У сарадњи са министарством заштите животне средине подвукле би се црвене линије и томе би се морале прилагодити све индустрије. Ако производња литијума доноси више штете него користи, онда нам не требају ти рудници. Може да се нађе друго решење.  

Јована Ружичић води Центар за маме, друштвено је активна, предузетница, школована у свету, мислим да би унапредила рад институција и установа у својој области и да би имала добру комуникацију са грађанима и невладиним сектором и да би искрено штитила права угрожених социјалних категорија и зато је идеална да буде министар за рад и социјална питања. Било би добро да у министарству буде и неко из организације За кров над главом.

Двоумио сам се и да ли је најбољи кандидат за министра правде адвокат Иван Нинић или професор др Зоран Чворовић, али мислим да је Иван Нинић бољи кандидат за министра, а да професор др Зоран Чворовић мора да заузме неку од највиших функција у правосуђу. Ту су и остали који су се доказали својим радом, попут судије Александра Степановића, а које чека озбиљна реформа те гране власти и борба против корупције и криминала.

За министра спољних послова имао сам више кандидата, али сам се определио за писца Енеса Халиловића, из Новог Пазара, добитника бројних књижевних награда. За Србију је сада најважније да се на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније и Косова и Метохије и Рашке области у Србији постигне стабилност и уреде односи између народа, а на том простору живе и Бошњаци, област Новог Пазара је раскрсница путева – верујем да би се Енес Халиловић одлично снашао на тој функцији у оваквој Влади Србије. Као заменика министра спољних послова предложио бих др Стевана Гајића из Института за европске студије, а за амбасадоре само врхунске дипломате и добре економисте – добар део места заузели би стручњаци који живе или су живели у дијаспори.

Највише сам се двоумио за министра здравља, јер је најмање добрих кандидата, познатих у јавности, а нарушено је поверење у здравствени систем и фармацеутску индустрију. На крају, мислим да је, ипак, професор др Даница Грујичић најбоље решење, а као заменик министра професор др Миодраг Стојковић. У министарству здравља морало би да се нађе место и за стручњака који ће представљати медицинске раднике и грађане Србије који су против присилне вакцинације због корона вируса. Затим, један сектор министарства бавио би се и алтернативном медицином и лековима на бази лековитог биља. Очигледно је да европска савремена медицина није толико ефикасна, а прескупа је, било би добро да се у виду имају и другачија искуства и знања, а која, наравно, морају бити проверена.

Игор Рашула води организацију Срби за Србе која је апсолутно број један организација што се тиче поверења и дела, тако да од њега нема бољег кандидата за министра дијаспоре и породице, са задатком да повеже матицу и расејање и брине о породичним вредностима. За све ове године нико никад ништа лоше није рекао за рад организације Срби за Србе и помогли су хиљадама људи. За заменика министра задуженог за дијаспору предложио бих Ану Ранитовић која је докторирала на Оксфорду, сад ради на универзититу Гронинген, у Србији води Campster и iSerbia, а за заменика задуженог за бригу о породици предложио био др Слободана Јанковића из Института за међународну политику и привреду.

За министра спорта и омладине предложио сам Тању Петровић зато што је међу најбољим српским спортискињама свих времена, долази из малог спорта, али као каратискиња знала би да остане независна у односу на велике спортове, савезе и клубове. Колико сам видео из медија, њена деца су тинејџери, тако да је идеална и да покрива сектор омладине. За заменика министра предложио бих Владимира Грбића. За председника Ватерполо савеза Србије Живка Гоцића, Фудбалског савеза Србије Немању Видића, Атлетски савез Србије водио би др Марко Ћосић, Олимпијски комитет Јасна Шекарић

За министра државне управе и локалне самоуправе предложио сам дипломирану правницу Софију Мандић, која је веома активна у невладином сектору, борац за ефикасну државну управу и људска права, и она је, као један од аутора на порталу Пешчаник,једна од веза Владе Србије са грађанским делом Србије и мањинама, а ту су и општине у којима већину чине припадници етничких мањина. Ово министарство водили би људи ван система, они који као обични грађани знају све мане државне бирократије или неефикасне државе која није сервис грађана.

За министра заштите животне средине и шумарства нема бољег кандидата од професора др Ратка Ристића, декана Шумарског факултета и еколошког активисту који би око себе у министарству окупио све доказане борце за чист ваздух и воду и здраву храну и учинио све што је потребно да они грађани који нису имали стекну ту културу и еколошку свест и да се напоком Србија очисти од смећа и кажњавају загађивачи. 

У овој Влади Србије нема министарства за европске интеграције. Мислим да Србија, због своје будућности, мора изградити друштво у којем постоји владавина права, социјална правда… па кад достигнемо тај ниво демократије, владавине права и економског развоја, и заштиту територијалног интегритета, ако нам је то у интересу, можемо да преговарамо о уласку у ЕУ са ЕУ, ако ЕУ то буде желела, или ако тад буде постојала. Можемо да се развијамо као војно неутрална држава – са оваквом Владом Србије – све док велике силе не покрену светски рат. Од нас зависи како ће изгледати живот у Србији.  

За Србију је најважније питање како реинтегрисати покрајину Косово и Метохија у састав Србије. Тражи се најбоље решење за коначни статус Косова и Метохије, решење које ће да прихвате и косовски Албанци. Тим послом баве се стручњаци из надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије и зато је најбољи кандидат за место потпредседника Владе Србије задуженог за стварање плана за деловање државе у вези КиМ професор др Милош Ковић. План који се усвоји спроводила би сва министарства и све државне институције, а потпредседник Владе био би координатор између свих државних институција.

Потпредседник Владе Србије задужен за демократизацију друштва покривао би и области којима су се до сада бавила министарства за људска права и европске интеграције, пружао подршку раду независних институција попут Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података… Радио би на демократизацији медија, градио културу дијалога између политичких и идеолошких неистомишљеника, већина и мањина, подстицао јавне расправе… Мислим да би тај посао одлично радила глумица Бранка Катић, која се недавно вратила у Србију, после 20 година живота у Енглеској. Она би радила и на развоју културе дијалога и критичког мишљења и међу члановима Владе Србије и критиковала би рад министарства и државне институције која крши права грађана, гуши слободе… Зато потпредседник задужен за демократизацију друштва мора да буде неко ко има своје мишљење и увек сме увек да каже шта мисли.

Професор др Дејан Илић је светски познат научник који је решио проблем батерије за Епл а сад је на челу тима немачке владе који ради на усавршавању батерије за електромобил. Међутим, ако се покаже да би штета од отварања рудника литијума била већа од користи, задатак професора Дејана Илића и целе Владе Србије био би да се нађе друго решење. Као потпредседник Владе Србије за развој привреде и иновација професор Илић помагао би развој ИТ индустрије, развој иновација, посебно у енергетици или зеленим технологијама, у сарадњи са министарством спољних послова и амбасадама и министарством дијаспоре помагао би домаћим фирмама да изађу на страна тржишта и освоје нова тржишта и радио би на одабиру и довођењу страних инвестиција.

Председник Владе Србије, иако се тражи да не буде политичар и неко ко је био на власти, ипак мора да буде политички најискуснија личност у Влади Србије и неко ко може да се носи са притиском јавности и има неког искуства у томе. Неко ко је и морални ауторитет и добар оперативац, да му није страна економија. Имао сам у виду људе као што су Душан Ковачевић, Емир Кустурица… После дуго, дуго размишљања, нисам успео да се одлучим ко је најбољи кандидат. Можда неко други има идеју. Председник Владе је први човек у држави по садашњем Уставу, дакле, изузетно политичка функција на којој може бити само неко ко може да се носи са свим изазовима у унутрашњој и спољашњој политици. То би могао да буде неко од политичара, а можда неко од стручњака овде поменутих, неко ко би се одлучио да уђе у политику и око себе окупи такве људе, да онда заједно са њима на фер и поштеним изборима освоји апсолутну већину гласова.   

Задатак ове Владе Србије био би да се победе криминал и корупција, да се изгради правна држава – држава благостања, чега нема без развоја привреде и пољопривреде (тражи се права мера између државног интервенционизма и слободног тржишта), да држава постане сервис грађана, да у државној служби постоји позитивна селекција, да се развија култура дијалога, шири еколошка свест, поштују људска права и слободе, да се заштити породица као основна ћелија друштва и победи бела куга, да се заустави одлив мозгова и врати део наших људи из расејања и дијаспоре, да се нађе најбоље решење за Косово и Метохију и најбољи начин да се граде добри односи са државама у региону и великим силама…

На крају, можда постоје још бољи кандидати, а можда неки од поменутих не би ушли у политику ни под овим условима, то је сад мање важно. Ово је само пример да се види да ли или колико је велика разлика између овакве Владе Србије и влада Србије које смо до сада имали и какву сада имамо. Шта мислите, да ли би било неке разлике? Шта мислите, да ли ће Србија икада имати такву власт? Није лоше да се о томе више размишља и више разговара…


Никола Варагић: Скретање пажње за важних тема

21 априла, 2021
Никола Варагић

„То се ради да би се скренула пажња са важних тема“. Ова мисао је постала флоскула. Кад  год неко покуша да укаже на неки проблем, на неку неправду, јави се дежурни чувар ватре са изјавом: „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“.  

То обично кажу они који ништа не раде ни око важних ни око мање важних тема, или они који верују да је тема којом се они баве најважнија и да сви остали морају да се баве истом темом (наравно, под њиховим вођством или њиховим правилима).

Свакоме је његов проблем најважнији. Сваки проблем који се реши је један проблем мање у држави и друштву. Сваки протест је корак напред.  

Борба за чисте реке и чист ваздух, за људска права и слободе, за права деце, борба против насиља, против криминала и корупције… све су то важне теме. Свакога ко покрене неку од тих тема и озбиљно се бави неким од тих проблема, морамо подржати. Ако то нису важне теме, шта су важне теме? Колико се они који говоре „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“, баве тим важним темама, шта су предузели поводом тога?    

Наравно, знамо да постоје афере које се производе да би се сакриле неке друге афере. Али стављати у исти кош, на пример, причу режимских медија о рачунима у иностранству које има неки политичар опозиције, са темама или проблемима на које указују неки људи или групе људи као што су људска права, насиље, корупција, екологија, привреда… и говорити да је и то скретање пажње са важних тема, или афера власти, није добро за развој друштва.

Нико не може да решава све проблеме или да покрије све теме. Нека се свако бори за оно што је њему важно, само да је праведно. Скуп таквих победа води општем добру и лакше ће се после тога решити најважнија државна питања и проблеми. Мале победе су важне.

На пример, да се одбрани право на слободу избора и граница приватности у случају закона или казне због невезаног појаса у возилу када не угрожавате друге људе.  Да ли је држава прешла границу приватности? „Везивање појаса није лични избор. Мислите на вашу децу на вашу супругу јер невезивањем појаса остављате их саме“ – изјавио је Дамир Окановић из Комитета за безбедност саобраћаја (РТС, 09. април 2021).

Ово је још један глуп аргумент зашто постоји казна због невезивања сигурносног појаса – конкретно, у путничком аутомобилу кад сами возите свој аутомобил и никако не можете да угрозите другог човека ако нисте везани. Ако нисте везани, полиција вас казни са 10 000 динара. Ако не платите казну, идете 10 дана у затвор. Због чега? Зато што нисте самог себе везали. То није нормално, то је болесно.  

Дакле, ако желите да возите бициклу по граду, да знате да то „није лични избор“, јер може да вас удари неко возило и да се повредите или да погинете. „Мислите на вашу децу на вашу супругу“, јер ако возите бициклу „остављате их саме“.     

Зашто они који немају супругу и децу плаћају казну због невезаног појаса? Зашто постоји само казна због невезаног појаса а не постоји и казна ако пушите цигарете? Ко ће да плати лечење пушача? Или, зашто постоји казна ако нисте самог себе везали у свом возилу кад сте сами у возилу, а не постоји казна ако стојите у аутобусу ГСП са 50 путника, где нико није везан, и где можете да повредите другог човека или неко вас да повреди ако возач аутобуса нагло закочи или дође до удеса? Можемо са оваквим примерима до сутра.

Дамир Окановић не зна како да одбрани неодбрањиво и онда лупета. Позивање на супругу и децу је баш јадна, патетична и јефтина пропаганда. Ниједан аргумент који има смисла нисмо чули од стручњака из Комитета за безбедност саобраћаја, само бесмислене и јадне изјаве, попут ове сад.

Нека се свако везује, то није спорно. Нека се грађанима објасни зашто је то добро, колико су безбеднији, али нека им се препусти да сами одлуче да ли ће се везати. Ја никад никоме нећу рећи да се не веже. То сам објаснио у тексту Ослободи свој ум.   

Дакле, спорно је што постоји та казна. Да ли ћу самог себе везати, због своје безбедности, јесте лични избор и то је неспорно. Осим тога, некад неко и заборави да се одмах веже, то није разлог да буде кажњен од стране полиције, пошто никог не угрожава.

Казна због невезивања сигурносног појаса у свом возилу (и посебно кад сте сами у свом возилу) је доказ да држава (полиција) грађане третира као малоумне и незреле људе, као децу која не умеју да брину о себи, и да држава боље од грађана зна шта је добро за њих. Да ли сте такви? Да ли желите да живите у таквој држави?

Истина је да су стручњаци из Комитета за безбедност саобраћаја малоумни, као и они који су их довели на та места да то раде. Држава је овим законом тихо, неприметно померила границу приватности, а то је веома лоше и опасно. То се види и сад током пандемије. Сад се на суд позивају и људи који су на протесту запалили обичну маску, дакле, мало парче крпе. Никада раније нико није одговарао због таквих ствари, а свашта се палило.

Верујем да већину чине одговорни зрели људи који знају да брину о свом здрављу и својој безбедности. И да је то лични избор, у који држава не сме да се меша. И не само држава, него било ко, ако имате достојанства, поштујете сами себе и знате да бринете о себи.

Ваш лични избор је да ли ћете се везати у возилу када никако не утичете на друге људе. Ако не утичете на друге људе, можете да ризикујете, сами о томе одлучите. Свако некад и негде ризикује и то је његова приватна ствар. Због тога не смете да будете кажњени. Казна за невезивање појаса не сме да буде изузетак. Или ће свако ко на било који начин ризикује у животу бити кажњен и плаћати лечење (на пример, због компликација због пирсинга и тетоважа), или нико.

Или се поштује право на слободу избора и граница приватног живота, или се не поштује.

Ђаво се крије у оваквим детаљима. Зато су мале победе важне.


Никола Варагић: Наука и canсel culture

21 априла, 2021
Никола Варагић

Наука је увек недовршена, увек се долази до нових чињеница и доказа (теорија). Зато нема коначних научних теорија – све теорије се могу третирати као хипотезе (Попер). Физичка теорија не може важити као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава. Или, иза оних чулних појава које опажамо, налази се стварност, која се од тих појава разликује. Посматрањем физичких феномена упознајемо се једино са чулно опажљивим појавама у њиховом појединачном и конкретном облику. Физичка теорија представља систем математичких теорема, изведених из малог броја принципа, са сврхом да групу експерименталних закона представе што једноставније и тачније. Ако је предмет физичких теорија објашњење експерименталних закона, теоријска физика није аутономна наука, него је подређена метафизици (Дијем).     

Квантна физика показује да не постоји објективна стварност и да ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Није могуће разумети ни сваки детаљ садашњости, пошто никада не можемо да знамо прецизан положај и количину кретања чак ни једне једине честице. Будућност атома нема никакве везе са његовом прошлошћу. Квантна теорија негира закон узрочности (принцип неодређености). Ништа нема узрок – ствари се дешавају случајно и без повода. Али начин на који се ова догађања групишу уопште није насумичан. Насумични догађаји, ако их има довољно, стварају образце са узроком и значењем. Ако је неред (хаос) довољно широко распрострањен, он се претвара у ред (космос). Ако се довољно повећа неизвесност, исход је известан. У новој физици нагласак је на процесима, а не на објектима, јер су све честице  пре процеси, него објекти. Свет је процес, материја је у стању мењања и увек у кретању. Материја је енергија. Материја никад не мирује – активност материје представља суштину њеног бића (теорија релативитета). Атоми су честице и таласи. У универзуму не постоје фундаментални ентитети, зато свет не можемо разложити на најмање јединице које стоје независно. „Изоловане материјалне честице су апстракција, јер се њихова својства могу одредити и посматрати једино кроз њихову интеракцију са другим системима“ (Нилс Бор). Природа је компликована мрежа односа између различитих делова целине. Материја не постоји са извесношћу на одређеним местима. Простор није тродимензионалан – простор и време заједно чине четвородимензионални континуум простор-време (зато не може да се говори о простору а да се не говори о времену и обратно). Различити посматрачи поређаће догађаје различито у времену ако се крећу различитим брзинама у односу на посматране догађаје. Геометрија није својствена природи, већ је ум намеће природи. Дакле, геометрија представља конструкцију интелекта, а физичке теорије природних појава и „закони“ само су производи људског ума (Ајнштајн). Научник утиче на својства посматраних објеката. Експерименти у атомској физици откривају да је природа апсурдна (Хајзенберг).

Физичар упознаје сенке стварног света. Апстрактне метафизичке претпоставке ништа не значе физичарима који проучавају стварност. Ако физичар жели да се бави и објашњењем, неће рећи ништа ново или што се већ не зна у философији и мистици (религији, поезији). Тад износи субјективно мишљење, на основу унутрашњег доживљаја, али се тако не може „конституисати знање у смислу у коме оно постаје аподиктично и објективно консензусом упућених, и у смислу у коме је оно подложно исправљањима“ (Бранко Павловић), било да се користи спекулативни ум, било да се користи формално-логички ум. Из метафизичких система не могу се извести елементи неопходни за изградњу физичке теорије, а физичар упознаје само сенке стварног света, проучава феномен или објекат, док се смисао разуме тек када се уђе у ноумен. Међутим, не постоји свима заједничка свест, не може да дође се до консензуса упућених, па се одустало од „претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас), употребом људског разума и на основу чула (која нас варају) и искуства (оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије). Задатак философије је само да систематизује знања постигнута у позитивним наукама и научним теоријама. И философ и физичар ушли су у метафизички слепу улицу.

За позитивисте, метафизика ће увек бити мистична и ненаучна. За хришћане, метафизика ће увек бити позитивистичка (атеистичка) или окултистичка (паганска, пантеистичка…). Кад се философ бави метафизиком (или интелигибилним светом), то научнику и вернику изгледа неозбиљно. Научницима, јер у својим теоријама и лабораторијама не могу да нађу тај интелигибилни свет философа, а философи не могу да пруже доказе и ново знање. А верницима изгледа неозбиљно, јер у том интелигибилном свету философа не налазе ништа живо, нема живог Бога, све се заснива на апстракцијама и спекулацијама. Дакле, зашто би хришћанин који је познао Христа (Истину), веровао у „свет идеја“ философа, и зашто би научник/физичар слушао философа кад говори о природи, кад сам боље познаје природу. Тако се философ нашао ни на небу, ни на земљи, па је проглашен и крај философије. И то има смисла, пошто философија без метафизике и није философија – недостаје објашњење, смисао. Мистика је одбачена, етика је изједначена са математиком и логика геометријског расуђивања користи се за решавање проблема друштва. Али друштвени феномени не могу да се анализирају методологијом природних наука. Природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке (Берлин). Човек није машина, робот, ни животиња. Метафизике нема без мистике, смисао се открива кроз спознају срцем – поезију и веру.

Смрт философије је и смрт науке. Критика је у темељу и науке и демократије. Научни ум је дијалектички ум, ум који се стално исправља и није конституисан вечним и апсолутним принципима a priori, већ се непрестано конституише (Башелар). Уместо дијалектичког, у науци влада тоталитарни ум. Научници који шире научни поглед на свет, тако што гуше критичко мишљење, шире canсel culture. Вратили смо се у доба инквизиција. Зато је сваки глас критике од стране стручних, моралних и слободоумних научника, глас за спас науке или да наука не буде злоупотребљена за мрачне циљеве, него да служи за опште добро.

Интелектуално поштени философи и научници признају да више не постоје вечне истине  ни у метафизичком (нема консензуса упућених) ни у физичком смислу пошто физичари не могу да нађу последњи и коначни темељ за који се не мора питати „шта је његов темељ“, тј. нико не може да докаже своје теорије. Зато се личне теорије не намећу другим људима, него се води дијалог. Прави научник је отворен за критику, нове чињенице и погледе из других углова. Тога је све мање у науци, посебно у медицини, где се види колико се човек удаљио од своје, људске природе и од природе, и колико ће бити тешко да наука задржи „траг свог људског порекла“. У тренутку кад се не зна како је настао корона вирус, ни како да се победи, и кад не постоји консензус међу научницима, ипак се експериментише над људима и силом се намећу само једна теорија, обавезна вакцинација и одређене мере, док се свако ко другачије мисли прогони. Да ли нас чека нас борба на живот и смрт?

У свету сад постоје само две религије које се шире на силу. Прва је ислам, друга је заправо квазирелигија – позитивизам или прогресивизам или научни поглед на свет. Хришћанске цркве на Западу разбијене су и потчињене онима који могу да сруше Трампа и доведу на власт Бајдена, зато што Бајден промовише трансхуманизам, итд. Православне цркве су и даље више прогоњене, него у симфонији са државом, и у духу православља није да се вера шири на силу. То није ни у духу будизма. Дакле, нама православцима, своју веру или свој поглед н свет, по сваку цену желе да наметну исламски фундаменталисти и прогресивци, атеисти, трансхуманисти фашистичке оријентације са Запада. Исламске државе и верски центри који сањају да све људе у свету преведу у ислам, а да немуслимане истребе или да неке чувају за робове, немају толико ресурса и толику моћ да колико фанатици са Запада који верују да је човек превазиђен, да ће наука све мистерије решити и све тајне открити и да ће са тим у вези медицина толико напредовати да ће се свака болест лечити, да неће ни бити болести, па ни смрти, и да ништа не сме да стане на пут напретку науке све док се не достигне та утопија. Православци, за које је Христос истина, налазе се између њих.

Борбени атеисти и трансхуманисти верују у науку и прогоне све што је хришћанско. Они се боре за своја права тако што гуше верска права. Они ће можда да признају да не постоје вечне истине, али ће онда рећи да је само питање тренутка када ће се открити врховни закон природе и слично, и никад неће оставити као теоријску могућност да Бог постоји, напротив, забрањује се у јавном простору све што је хришћанско. Мислим да хришћани на Западу неће још дуго моћи да пружају отпор и да ће бити прогоњени исто као и у доба паганског Рима. Постаће немогуће бити хришћанин на Западу (са Аустралијом). А онда ће исти притисак да се пренесе на православне државе. Посебно ако знамо да у православним народима има доста атеиста који следе исте идеологије и имитирају све што долази са Запада. У нашој држави и нашем региону има више атеиста него муслимана.  

По нас су опаснији фашисти са Запада који нападају традиционалне породичне вредности и желе да униште Православну Цркву, који користе силу да би своје теорије наметули као истине, као догме и аксиоме у које нико не сме да сумња и да их доводи у питање на било који начин. Пошто још увек не знамо када ће се и да ли ће се завршити пандемија корона вируса, сасвим је могуће да ће центри моћи са Запада још више ограничити људска права и слободу кретања, толико да ће већ за неколико година бити немогуће да путујете у неке делове света ако сте, на пример, православац и нисте вакцинисани против грипа најмање 10 пута и против 189 других болести и зараза. У свакој православној држави постоје људи који се залажу за такве мере. Једино што можемо је да се одбранимо од таквих покушаја и да сачувамо наш начин живота у оквирима наших граница. У православним државама не прогоне се и никад се неће прогонити муслимани и атеисти, док ће, вероватно, стање и на Западу и на Истоку, што се тиче људских права, бити све горе, што значи да ће бити већи прогон хришћана или православаца, у неким државама до геноцида.

Ако прогресивци и трансхуманисти тријумфују и у православним државама, ако униште традиционалну породицу као основну ћелију друштва и постане немогуће да се путује и из једне православне у другу православну државу, за пар година чека нас борба на живот и смрт ако не желимо да се одрекнемо Христа. Хришћане који живе на Западу, исто као и у још неким исламским државама, то сигурно чека за пар година, ако се нешто не промени.  


Никола Варагић: Страх од болести, смрти и власти

11 априла, 2021
Никола Варагић

Неки људи имају велики страх од смрти и болести, неки људи имају мањи страх од смрти и болести, а неки људи не осећају страх од смрти и болести (тачније, победили су страх, јер се једино Бога боје). Људи који се не плаше поштују људе који се плаше. Само се људи који се ни Бога не боје играју са осећањима уплашених или болесних или физички слабих људи. Људи који се само Бога боје воде рачуна о свом и здрављу других људи, знају да „ко самог себе чува и Бог ће га чувати“, али, мисле својом главом (хладне главе, без страха) и могу сами да процене шта се догађа и како да се реагује или „сачува живот“ (Мк. 8, 35).

Са друге стране, они који се плаше, углавном пројектују своје страхове на друге људе или траже од других људи да се прилагоде њиховом начину живота. Ретки су уплашени људи који то не раде и нису подлегли пропаганди и хистерији која се ствара поводом пандемије.

Дакле, са једне стране, имамо вакцинаше или ваксере који се (из страха или само због вере у науку) залажу за присилну вакцинацију и кршење људских права, иако се не зна да ли ће се општом вакцинацијом победити корона вирус, нити се зна како је настао тај вирус.   

Са друге стране, имамо противнике присилне вакцинације. Људи који су одлучили да не приме вакцину, не бране људима који хоће да приме вакцину да то ураде – само траже то исто право избора и за себе. Сад постоји много питања и мало доказа и мало одговора што се тиче корона вируса и вакцинације. Питања постављају добри стручњаци, часни лекари. Али, уместо да се потруде да дају одговоре који имају смисла или научне доказе, ваксери захтевају да свако ко има критичко мишљење буде искључен из друштва и/или забрањен у медијима и на интернету. Они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас су ваксери спремни да користе фашистичке методе. Такви ваксери сад шире научни поглед на свет тако што гуше сваку критику – темељ науке и демократије – тако што шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду.

Већину, међу противницима присилне вакцинације и кршења људских права, чине људи здравог разума који верују да вирус постоји, али, не дозвољавају да се газе њихова права, јер се не плаше ни вируса ни власти. Мањину чине тзв. теоретичари завере који верују да вирус уопште не постоји, итд. Ваксери нађу такве појединце, или мање групе, представе их као представнике свих противника присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као антиваксере) и онда над том мањином тестирају интелигенцију и знање. Јадни су покушаји ваксера да све критичаре или противнике насилне вакцинације представе као глупе и заостале људе. Јер, и међу ваксерима има медиокритета и глупих и заосталих људи. Међутим, већину међу ваксерима чине уплашени људи – старији и људи слабијег имунитета – са којима се лакше манипулише. Фармацеутски лоби је у томе добар, творци и власници Big Pharma имају утицај на скоро све медије и државе, али не могу да контролишу све људе, зато желе да забране критичко мишљење. Постоји само ваксерски лоби, то је фармацеутски лоби, не постоји антиваксерски лоби. Фармацеутски лоби ставља профит испред здравља људи. То што Big Pharma ради личи на медицински фашизам. Зато је важно да се сада брани право на слободу избора, слободу говора и право на приватност.    

Већина, међу људима који не желе да приме вакцину, води рачуна о здрављу – тренирају, хране се здравом храном и јачају имунитет. Док међу ваксерима има и људи који не воде рачуна о здрављу, не тренирају, једу много и лошу храну, пуше 30 цигара дневно, гледају ТВ цео дан, итд. И онда се уплаше вируса, али још горе, спремни су да газе људска права и да гуше људске слободе, верујући да ће тако победити вирус. Колико је важно бранити људска права и слободе, писао сам на почетку пандемије и касније пар пута. Не бих имао више да додам од онога што је написао социолог Борис Јашовић у тексту: „Омча око врата људских слобода“. Ако желите да знате како се развија правна свест, јер желите да живите у правној држави – препоручујем књиге и текстове Жарка Видовића и Слободана Дивјака.

Након што се догодио велики протест у јулу прошле године, у Србији више нема забране кретања или закључавања. Сад је најбоље живети у Србији, кад видимо како друге државе тероришу и дискриминишу грађане који се боре за људска права и слободе. Због тога је за похвалу порука поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић да се „не сме допустити никаква дискриминација која се помиње у јавном простору, као што су идеје да људи морају бити вакцинисани да би били запослени, или разноразне друге идеје у вези са окупљањима и давањем предности вакцинисанима“. А чуо сам свакакве предлоге лекара, од принудног рада, до тога да свако ко не прими вакцину мора да плати трошкове лечења ако оболи од корона вируса. То је бемислено. Колико има међу ваксерима оних који нису плаћали доприносе за здравство, а користили су услуге лекара или су примили вакцину? Ко ће да плати стимулације за вакцинисане грађане – да ли ће се новац узимати од 80% невакцинисаних и давати вакцинисаним грађанима? Зашто ваксери који предлажу такве мере мисле да су толико паметни? Како мисле да их спроведу у дело, а да не изазу велике немире у држави, пошто је друштво подељено по том питању? Зашто деле народ? Како ће да победе оне који се не плаше смрти и власти? Да ли ће све да ухапсе?

Проблем Србије је то што има лош здравствени систем. Разумем борбу и напоре лекара и медицинских сестара и преоптерећеност здравственог система. Здравственим радницима јесте тешко, али, то је позив који су изабрали и морају да издрже ванредно стање у својој професији. Нико не пита ни ватрогасце кад улазе у ватру или пољопривреднике кад им невреме уништи род, или рударе…  како им је. И они раде у тешким условима и ризикују. Решење није увођење полицијског часа и дискриминација невакцинисаних, него реформа здравственог система и улагања у обнову старих и градњу нових болница, запошљавање нових радника са бироа, вратити лекаре и медицинске сестре из дијаспоре и донети мере које имају смисла и ефекта. Паника која се прави ствара додатни притисак на здравствени систем. Вирус се не лечи стварањем хистерије. Мора да се врати поверење у здравствени систем (да не буде корупције и нестручних и несавесних лекара) и да се реформише тако да може да издржи још тежу епидемију – да здравствени радници имају веће плате и боље услове рада и да здравство не воде фармацеутски лобисти, да се добро организује држава у свим областима и да много више брине о општем здрављу нације и здравом развоју деце.    Пандемија ће можда ускоро да се заврши, али ће остати поремећени међуљудски односи, а то ме тренутно више плаши него вирус. Мора да се превазиђе ова подела у друштву која је настала поводом вакцинације, коју праве ваксери, тако да се врати поверење у здравствени систем и сачува право на слободу избора, слободу говора и право на приватност. Фашизам у било ком облику никад није решење. Чак и ако се појави још гора зараза или пандемија.


Никола Варагић: Од Ђинђића до Вучића

4 априла, 2021
Никола Варагић

Да није добро радити са непријатељима (страним тајним службама и крупним капиталом, тајкунима, мафијом) вашег непријатеља (директног политичког ривала у борби за власт), да бисте победили на изборима, видимо и на примеру Александра Вучића који је пристао  и на уговор са ђаволом, и на уговор са Милом Ђукановићем и сличним ликовима из света, и са (бившим) члановима ДС и тајкунима са којима је Борис Тадић био у сукобу, и са ЕУ и САД којима је обећао да ће да потпише у вези Косова и Метохије све што Тадић није хтео, само да би победио на изборима, дошао на власт и живео као Тито или као главни рекеташ у држави. Вучић се окружио сумњивим ликовима, и сад је у великом проблему.   

Наравно, јавност притиска и тражи да се открије ко је створио криминалну групу Вељка Беливука или Јовањицу, како су Кокеза и Неша Роминг добијали послове, како је Папић могао нешто да ради у МУП-у без знања министра Стефановића, а министар полиције без знања начелника БИА Гашића и председника Вучића, да ли је адвокат Владимир Цвијан убијен и зашто се дуго крила његова смрт… Са друге стране Вучића притискају ЕУ и САД. 

Међутим, ми не смемо сад да чинимо Вучићу оно што би Вучић, сигурно, чинио нама, да је он у опозицији (што је и увек радио кад је био у опозицији), ако смо другачији од њега и ако не желимо да икада више власт у Србији мењају странци и мафија или да буде убијен председник државе или владе или министар – ако не желимо да живимо у таквој држави.  

Зоран Ђинђић, или влада коју је водио Зоран Ђинђић, још један је пример да није добро радити са непријатељима државе и народа, страним службама и мафијом, да би се срушио унутрашњи политички супарник у борби за власт, у случају Ђинђића или ДОС-а, то је био Слободан Милошевић. Скоро исти људи и исте силе које су Ђинђићу помагале у рушењу режима Слободана Милошевића, помогле се Вучићу да сруши режим Бориса Тадића и да успостави свој режим, аутократски систем владања. Ђинђић је убијен кад је поменуо да је време да Запад каже кад ће 1 000 српских војника да се врати на Косово и Метохију, док је Тадић склоњен са власти јер није хтео да потпише, иако је пре тога пристао да се питање КиМ измести уз УН у ЕУ, оно што је Вучић потписао када је дошао на власт – Бриселски споразум и пратеће споразуме, чиме се смањује суверенитет Србије на КиМ.

Вучић жели да покрије цело бирачко тело, због оних старијих имитира Тита, мањим делом и Милошевића, а да се би се свидео млађима и другосрбијанцима, имитира Ђинђића, жели да се представи као неко ко наставља истим путем, зато толико говори о економији, зато је председник владе Ана Брнабић и министар са дијалог са опозицијом Гордана Чомић, итд. Око себе је окупио сараднике свих претходних режима или владара. Једни одржавају везе са Истоком, други са Западом. Али је сада, изгледа, та западна веза почела да пуца, као и веза са Милом Ђукановићем. Истовремено је пукла веза са неким криминалним групама.

Вучић се, исто као и Ђинђић, нашао на удару, са једне стране, мафије из Србије и региона, а са друге стране, ЕУ и НАТО. Ђинђић је отерао Бебу Поповића, а сад медији јављају да је пукла веза између Вучића и Бебе. Да ли је Беба имао контакт са Беливуком, као што је био у контакту са Земунским кланом, остаје да се утврди.

Дакле, ако се Вучић нашао на удару мафије и Запада само зато што неће да иде до краја у потписивању свега што му се намеће у вези Косова и Метохије, дакле, ако, ипак, исто као и Ђинђић, или Тадић или Милошевић или Коштуница, има црвену линију, кад је у питању Косово и Метохија, и сарадња са Западом (можда и само због притиска домаће јавности и страха да на тај начин може да изгуби власт и више од власти), онда би требало сви да га подржимо ако каже да више ништа неће да потписује у вези Косова и Метохије што је на штету Србије (све док се, кроз унутрашњи дијалог, не донесе план за реинтеграцију или коначно решење статуса Косова и Метохије). Ако раскине и везу са Милом Ђукановићем и каже „не“ Западу, Вучић може да добије симпатије и подршку народа, али што се тиче борбе против мафије, односно, криминала и корупције, ту је на танком леду. Јер, сад су на удару Кокеза и изгледа Неша Роминг, али се не помињу и Жељко Митровић, Александар Влаховић, Млађан Динкић, Беба Поповић и многи други политичари, генерали, тајкуни, судије, новинари… који су на разне начине учествовали у криминалу и корупцији, кршили законе и чинили економске злочине. Одбрана од спољашњих окупатора је само половина, победа над унутрашњим окупаторима је друга половина борбе за слободу. Затим, народ и даље чека (социјалну) правду. Вучић и Вулин неће кренути у обрачун са својим кумовима и власницима медија који трују народ, зато мора да се тражи њихова одговорност и смена, али не тако што ћемо бити на страни непријатеља српског народа и државе у борби против Вучића или да правимо договоре са мафијом и криминалним клановима. Шта значи да оде Вучић, као Тадић, ако остану Динкић, Влаховић, Ђелић, Весић, Беба, Дачић, Палма…? И ако банду Беливука замени нова организована криминална група, нов Земунски клан? Зар стране тајне службе не користе домаћу мафију да обави прљаве послове?

После испоручивања Милошевића у Хаг, убиства Зорана Ђинђића, начина и разлога због који су са власти отишли Војислав Коштуница и Борис Тадић, или на основу ситуације у којој се сад налази Александар Вучић, државотворним политичарима мора да буде јасно о чему се ту ради и морају да нађу начин како да се Србија одбрани. Није у питању Вучић, као што нису били у питању Милошевић и Ђинђић (без обзира шта о њима мисле грађани Србије), већ сама Србија. Једно је кад се народ побуни и смени лошу власт, а нешто друго је кад мафија и стране тајне службе желе да изазову нестабилност и анархију, и да доведу своје људе на власт (и преко лажне опозиције). Вучић је упао у јаму коју је копао Тадићу.   

Свако ко критикује Вучића прво мора да се стави у његову позицију. Ко год дође на власт, против себе ће имати мафију из Србије и региона, домаће и стране тајне службе, домаћи и страни крупни капитал. Још увек у опозицији не постоји довољно јака политичка снага, способна да се носи са овим изазовива, боље од Вучића који је показао бројне слабости. И зато Вучића сада треба чувати од напада мафије и страних тајних служби, али и тражити да се борба против криминала и корупције настави и прошири. Вучић је компромитован и у Србији и у свету и тешко ће се одржати на власти. Вучић није радио на демократизацији, већ на стварању култа личности, па је сад лако ЕУ да Србију пореди са Северном Корејом и да због велике корупције казни Србију (уведе санкције, визе…). Вучић је крив зато што је довео Србију у овај положај, али знамо да би Запад нападао Србију и кад би била узорна демократска држава; само што би се тако Србија лакше одбранила. Зато желимо да Вучић оде са власти и да нови људи дођу на власт. Међутим, не желимо у томе помоћ странаца и мафије и не желимо да Вучића са власти склоне непријатељи Србије. Било би неодговорно и недржавотворно да то дозволимо, само зато што не волимо Вучића.  


Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

15 марта, 2021
Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.


Никола Варагић: Да ли смо толико неспособни?

3 марта, 2021
Никола Варагић

Још увек нисмо (као држава, друштво или народ) одлучили шта ће да се ради са зградама Генералштаба Војске Србије уништеним током агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, али се у САД увелико тражи инвеститор! Зашто Србија сама не одлучи и зар не може сама да финансира радове на тим зградама (кад већ нема ратне одштете)?

Да ли смо као народ толико сиромашни и несложни, да завршетак радова на Храму Светог Саве у Београду нисмо могли сами да финансирамо?

Где су границе достојанства државе и народа? Да ли стране државе морају да финансирају и радове на зградама генералштаба наше војске и на храму посвећеном Светом Сави? Да ли заиста у нашем народу и држави не може да се нађе новац да се сними високобуџетни и врхунски уметнички филм поводом неке важне националне теме или личности? Ко ће да обезбеди новац, ако не националисти? Аутошовинисти? Друге државе?

Шта значи то националистичко бусање у прса, ако се моли за страну помоћ? Како држава може да буде независна, ако није и економски независна? Шта предузимају националисти који желе да живе у независној, слободној држави, да Србија постане економски независна држава и да њени грађани не живе у дужничком ропству? Да ли се боре против корупције?

Националистима није важно колико је коштао споменик Стефану Немањи, односно, да ли се неко са српске стране уградио у цену толико колико би коштало да се поделе бесплатни уџбеници ученицима у Србији (и као да за мање пара нисмо могли да добијемо споменик који достојно представља Светог Симеона Мироточивог). Ако није важна цена споменика, онда није важно ни да ли је било корупције у случајевима Крушик, Комерцијална банка, Агробанка, ПКБ, Телеком Србија или Београд на води. Само у овим аферама украдено је толико новца да су могли да се финансирају и радови на Храму Светог Саве, и на зградама генералштаба, и на неким магистралним путевима који су у лошем стању, и да се изгради пар школа и пар болница, и да се плати лечење тешко оболеле деце за које се сад скупља новац преко медија, и сними врхунски филм са националном темом… А кад се израчуна колико се украло у свим аферама, и колико је велика сива економија, види се да Србија не мора толико да се задужује, да није толико сиромашна држава, колико је велика корупција и колико је мало људи који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.  

Националистима није важно да ли је било корупције ако је у питању национални пројекат, а аутошовинистима ако се ради о пројектима везаним за улазак у ЕУ. Грађани Србије не читају економске програме странака и не интересује их какви су људи на власти који сад воде и људи из опозиције који ће сутра водити јавна предузећа и државне институције; не воде полемике око економских тема и не занима их шта се ради са њиховим новцем (нема озбиљне расправе о буџету ни међу економистима и привредницима, част изузецима), али воде полемике око других тема, и никад не могу да се сложе (можда би се сложили око економије?). Зато странцима није било тешко да економски окупирају Србију. Због тога је тешко економски ослободити Србију и развити домаћу привреду.  

Србија ће бити економски независна кад се појави генерација политичара који ће водити економију Србије боље и од комуниста који су гушили приватно предузетништво, и од ратних и антиратних профитера из деведесетих година 20. века, који су после 2000. године спровели приватизацију, створили увознички лоби и монополе, ставили под контролу све медије… И остали на власти и после 2012. године. Зато Србија сад нема вишак у буџету да покрије део рупе у буџету Црне Горе и помогне српским странкама. Нова влада Црне Горе затекла је велику рупу у буџету. Сад сви очекују од нове власти да испуни обећања дата пре доласка на власт. Нова влада биће крива за све лоше, а ништа добро не може да уради ако нема новца у буџету. Ко контролише токове новца, контролише и све друго у држави, од полиције до културе. Нека нова власт у Србији ништа неће моћи да промени, ако прво не поправи стање у економији, а за то мора да има унапред припремљен економски план и кадрове који ће водити министарства економије и полиције, јавна предузећа и НБС…    

Најбогатији националисти (међу политичарима, државним службеницима и тајкунима), на разне начине, окренули су десетине милијарди евра у последњих 20 или 30 година, али иза себе нису оставили ништа вредно, нису реализовали ниједан велики национални пројекат, нису створили ниједан српски светски бренд… Националисти воле да причају о прошлости и традицији, али не воле рад или да раде наизглед безначајне послове, јер они верују да су створени само за велика дела и за одлучујуће битке. Националиста воли да каже на некој трибини, протесту и на телевизији, или на слави, или у кафани, шта би требало да се уради (своју визију, попут месије), а ко ће, кад и како то да уради, ко и како ће то да финансира, није му важно. Националисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за националне интересе. А аутошовинисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за владавину права. Зато су и националисти, као и аутошовинисти из Србије,  пословали са црногорским националистима, Mилогорцима.

Србија може, и мора, да буде економски јака, толико да сви њени грађани имају пристојан живот, укључујући све грађане покрајине Косово и Метохија, дакле, економски јака и да реинтегрише Косово и Метохију у састав Србије, и да помогне Црној Гори и Републици Српској и Северној Македонији, и да финансира обнову кућа Срба повратника у Крајини у Хрватској, и да помогне Србима у Албанији, Румунији и Мађарској, и да негује српска војничка гробља и места страдања српског народа ван Србије, да помогне дијаспори да се боље организује и створи услове за повратак у матицу… Од аутошовиниста се не очекује да стварају економски програм са таквим циљем. Шта предузимају националисти? Да ли  националисти могу да победе било кога у економском и медијском рату?

Србији је потребан и морални и економски препород. Не желимо да живимо као просјаци у сиромашној држави (таква држава нема будућност), нити да стварамо аморално друштво благостања (јер наша култура није фаустовска). Ако желимо да имамо пристојне услове за живот у својој држави (са ефикасном бирократијом, без криминала и корупције, и да, кад створимо вишак, помогнемо другима), мора да дође моралног препорода и мора нешто да се промени у васпитању деце. Србија у каквој желимо да живимо не може да се изгради за један дан, или за једну годину. Међутим, из дана у дан напредак може да буде очигледан и сваке године може да се живи боље него претходне године. Само да владајућу елиту, коју чине националисти и аутошовинисти (трансхуманисти), замени нека нова елита, у којој ће већину чинити патриоте који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.


Никола Варагић: Добар бизнис и нови људи

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Власт уплати сваком грађанину Србије по 100 евра из државног буџета, а онда власт:

  • повећа порез на имовину
  • повећа претплату за РТС
  • повећа акцизе
  • подигне цену ПЦР тестова
  • узме новац од локалних власти (буџета општина), и онда локалне власти подижу порезе и комуналне таксе, и узимају кредите од банака да попуне рупе у буџетима
  • нареди Пореској управи да пошаље решења фриленсерима да плате ретроактивно порез са каматама и исто припрема за бебиситерке и продавце на Лимунду
  • припрема увођење пореза на дознаке из дијаспоре
  • нареди судовима и јавним предузећима да буду веома ажурни кад су у питању дуговања грађана, а полицајце и приватне извршитеље шаље да наплате сваки динар где год могу
  • локална власт уведе нове зоне за наплату паркинга, иако нема довољно паркинг места (зато што власт дозвољава да се граде нове зграде без паркинга), и онда пошаље Паркинг сервис да се одвозе возила која нису прописно паркирана и пишу казне и пуне буџете

Итд.

Добар бизнис.

Уплатиш 100 евра сваком пунолетном грађанину Србије из буџета и хвалиш се како добро управљаш економијом државе и да има довољно новца у буџету, а онда у наредних годину дана узмеш, на разне начине, у просеку, око 1.000 евра више него претходне године (док је просечна плата остала иста или мало већа, али и даље међу најмањим у Европи), од сваког грађанина Србије, да попуниш рупе у буџету државе. Који је опет празан. Јер цури са свих страна. Онда узимаш и кредите од међународних финансијских институција и банака, па продајеш хартије од вредности, продаш највећу државну банку и рудна богатства за мале паре… Уђеш у политику са 100 евра у џепу, дођеш на власт и постанеш тежак 100 милиона евра. Опасни бизнисмени воде Србију. Заиста опасни.

Највећи је проблем то што и у опозицији имамо такве бизнисмене, који су били на власти и исто тако радили. Није се одвојило жито од кукоља. То неће да уради ЕУ као посредник у дијалогу власти и опозиције.

Са друге стране имамо професора Александра Кавчића, који је у оквиру своје фондације формирао Бесплатну библиотеку, која омогућује ученицима основних школа у Србији да бесплатно преузму и користите уџбенике, лектиру и друге књиге, а који је за ученике и њихове родитеље, и спас Завода за уџбенике, урадио више него сви политичари у Србији заједно у последњих 20 година. И тек ће урадити, уз подршку јавности, која је на страни професора Кавчића у рату против монополиста на тржишту уџбеника.

Професор Кавчић је најбољи пример шта Србији значе „нови људи“ у политици. Надам се да ће професор Кавчић ући у политику. Али не у ово блато и не док се не појави још неко сличан њему – стручан, моралан и економски независан (поштено зарадио своје милионе).

Кад би се појавило још девет људи, попут професора Александра Кавчића, и тих десет људи се договоре и организују, и окупе око себе све што вреди у Србији од политичара и стручњака, Србија би процветала. Наравно, имаће много препрека и проблема да дођу на власт и кад освоје власт, али њихов победнички ход нико не би могао да заустави.

Свима су преко главе политичари који су сиромашни ушли у политику и постали богати а да су једини легални приходи били њихове плате; свима су преко главе тајкуни који улазе у политику или финансирају политичке странке да би спречили сваки покушај да државни органи утврде како су зарадили први милион; свима је доста политичара који као незрела деца сањају да пуше томпусе, једу кавијар и наручују из каталога манекенке, глумице и певачице да им праве друштво поред базена или на јахти кад дођу на власт и онда то раде кад су на власти; свима су преко главе бахати политичари који користе службена возила под ротацијама да заврше приватне послове; свима су преко главе глупи политичари који постављају на одговорна места нестручне људе само зато што су рођаци, пријатељи, из исте странке, љубавнице/и или послушници који ће радити прљаве послове и ћутати; свима су преко главе политичари који су купили дипломе, који раде за странце, итд.

У Србији и расејању има још људи као што је професор Александар Кавчић. Можда много више него тих 9 које помињем. До пре неколико месеци буквално нико у Србији није знао за њега. У међувремену је и Немања Видић покренуо неке ствари у српском фудбалу. Ово што се сад дешава међу онима који раде у позоришту и филмској индустрији прилика је да се и та област или делатност прочисти. Све је више и људи који имају еколошку свест и боре се да се природа прочисти (расте притисак јавности да се реши проблем загађења).

Када би се у свакој области појавили појединци, попут професора Кавчића у образовању, и Немање Видића у спорту, који ће ударити на монополисте и нестручне људе из власти, у тој области, и кад би се они организовали и координисали свој рад – не би било потребе звати ЕУ да буде посредник у дијалогу власти и опозиције. Можда не би било потребе ни да се води дијалог са људима који одбијају дијалог и нису достојни својих функција.

Толико су Србији потребни „нови људи“ у политици или прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити економијом, као прави домаћини.


Никола Варагић: Срце европског континента

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Српски народ представља Исток на Западу и Запад на Истоку практично од кад се појавио у историји. Немањићи су вешто балансирали између Истока (Цариграда) и Запада (Рима). Међутим, након распада средњовековне српске државе, српски народ је живео у две туђе и различите културе – део народа је остао да живи под окупацијом Османског царства, а део народа је отишао у Аутроугарску. Судар тих култура рефлектовао се и у српском народу. Од 19. века и ослобођења, у српском народу долази до поделе на оне који желе да Србија раскине све везе са Истоком и на оне који желе да Србија раскине све везе са Западом. Два века траје сукоб екстремиста из те две антагонистички настројене Србије и зато модерна Србија није мост између Истока и Запада, већ место судара Истока и Запада. Југославија је више била мост за ширење Запада на Исток, и зато се распала.    

Сад је питање да ли постоји простор да Србија постане војно неутрална држава и место сусрета и дијалога Истока и Запада, место сусрета привредника са Истока и Западa (тако да у Србији направе пословне договоре и уговоре и обаве банкарске трансакције…). Или, ако дође до поделе светског интернета, да ли би Србија могла да одржи везу и са руским и са кинеским и са евроатлантским интернeтом. Са једне стране, питање је да ли ће српски народ развити унутрашњи дијалог, културни дијалог и добити нову владајућу елиту, елиту способну за велика дела. Са друге стране, не знамо ни како ће се развијати односи између великих сила; ако дође до светског рата, биће немогуће остати војно неутрална држава.  

Србија је, у овом тренутку, једина држава у средњој и југоисточној Европи, која није члан ЕУ и НАТО, нити је близу чланства у ЕУ и НАТО. Државе Вишеградске групе и Грчка су скоро у потпуности вестернизоване. На том путу су и све остале балканске државе. Сад су на реду државе са друге стране Црног мора. Тако да се граница Запада померила до Црног мора, што Србију заиста чини Истоком на Западу, и Западом на Истоку. Међутим, данас све државе средње и југоисточне Европе сарађују и са Русијом и са Кином. Немачка не одустаје од пројекта Северни ток 2. За неколико деценија, већину становника Немачке и Аустрије чиниће грађани пореклом са Истока (средње, источне и југоисточне Европе и Азије). Тако да се и граница Истока помера до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Дакле, цео простор између Балтичког, Јадранског и Црног мора постепено постаје Исток на Западу и Запад на Истоку, кроз сукоб империја са Истока и империја са Запада.

Србија може да опстане само ако у себи помири Исток и Запад и постане место дијалога Истока и Запада – само ако се издигне изнад Истока и Запада. Као вазал неке империје са Истока, српски народ ће бити асимилован, или ће бити кажњен од стране Запада, што није тешко имајући у виду је Србија окружена НАТО државама. Ако постане члан ЕУ и НАТО и раскине све везе са Истоком и својом традицијом, српски народ ће сигурно нестати, јер Запад жели што мање Срба у Србији, тј. њену територију. Да се то не би догодило, Србија мора да (п)остане стратешки партнер Русије и Кине у овом делу Европе, али и да односи између Русије и Кине остану добри. Међутим, циљ Србије мора да буде стварање добрих односе и са Западом, односно, да Запад не види у Србији малу Русију и малу Кину. То ће бити тешко због притиска који Србија трпи због КиМ, али није немогуће.  

Да ли ће се у српском народу појавити генерација државника који ће имати те вештине, који ће бити способни да се изборе за то посебно место између или изнад Истока и Запада, остаје да се види. Олакшавајућа околност је да цео простор средње и југоисточне Европе постаје исто тако Исток на Западу и Запад на Истоку. Али, ако се то дешава као последица борбе за превласт империја, никад ниједна држава из овог дела света неће бити независна и стабилна. Зато свака мора да се издигне изнад тог сукоба Запада и Истока. Потребно је, са једне стране, да у свакој држави либерали и конзервативци воде унутрашњи дијалог (створити правну или демократску државу у којој се поштују и права мањина и верска права и негује најбоље из традиције), а са друге стране, потребно је да народи из овог дела Европе реше међусобне спорове (тј. мора да се постигне договор између патриота, из свих народа или држава са овог простора) и створе савез држава, а посебно ако се распадне ЕУ.

Србија, као европска држава, која одолева вестернизацији, мора да буде предводник, тј. да покрене неке иницијативе, мора да се појави са неким предлозима како да се то оствари. У случају да Немачка постане, у економском смислу, далеко више везана за Исток (Кину), него за Запад (а то ће сигурно да се догоди ако за десет година кинеска економија буде већа од економија САД и ЕУ заједно, а Русија заустави деографски и економски пад, и очува стратешко партнерство са Кином), за Србију би било погубно да, у том тренутку, не буде стратешки партнер и Русије и Кине, и да не допринесе и историјском политичком преокрету Немачке и Аустрије, тако да се победе и усташе и фашисти и нацисти и заштите српски интереси на Балкану, односно, Србија не сме да дозволи да Русија и Кина направе договор са Немачком на штету интереса Србије и српског народа на Балкану.  

То би било веома глупо и то ће се догодити ако Србију буду водили глупи људи. За велике геополитичке игре потребни су веома мудри, интелигентни и способни људи. Србија је увек имала такве људе, али никад довољно у власти. Сад се појављује историјска шанса да Србија искористи то што се налази на раскрсници путева између Истока и Запада – да од тога направи предност или да то више не буде препрека. Ни то што се Србија налази на рути коју користе мигранти из Азије да стигну до западне Европе, није проблем који не може да се реши или заштите интереси Србије, кад би Србију водили паметни и способни људи. Дакле, ни митомомани који прецењују своје могућности, нити аутошовинисти који имају осећај инфериорности пред Западом. Националистима ће увек странци бити криви, а аутошовинистима ће увек Срби за све бити криви.

Србији би одговарало да простор југоисточне (Балкана) и средње Европе (Вишеградске групе) постане „тампон зона“ између империја са Запада (САД и Велике Британије) и империја са Истока (Русије и Кине), а не бојно поље за мерење снага империја или да се грађани ових држава такмиче ко ће више да служи некој империји. Кад би настала таква „тампон зона“ у „срцу Европе“, можда би се смањио ризик од избијања светског рата. Наш циљ је Европа (хришћанских) нација и правних (демократских) држава. Можда је касно да се то оствари у целој Европи, али можда није касно да у средњој и југоисточној Европи настане савез држава, односно, народа заснован на таквој идеји.

Србија сад није војна сила и не може да буде велика светска војна сила. Србија има неке шансе у великим геополитичким играма само ако постане „економски тигар на Балкану“. То је могуће једино ако је политика Србије: „На земљи мир, а међу људима добра воља“.


Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

22 децембра, 2020
Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.


Никола Варагић: Дијалог власти и опозиције

16 децембра, 2020
Никола Варагић

Ако у дијалогу власти и опозиције учествују и они који су одговорни за пљачку државе и грађана, они који шире говор мржње, они који морају бити предмет лустрације, сарадници мафије, издајници државе, лицемери који једно говоре јавно (кад су опозиција), а друго раде тајно (кад су на власти)… шта је циљ дијалога? Да ли постоји дијалог између добра и зла, да ли добро прави компромисе са злом? Добро мора победити зло или ће зло победити добро. Нема ништа опасније од тога да се не зна и не прави разлика између добра и зла.               

Ово стање последица је прављења трулих компромиса и релативизације моралних норми. После 2000. године праве се трули компромиси због „националног помирења“, „европских вредности“ и „будућности Србије“. И ова власт, исто као и претходна, у својим редовима има и радикале и „жуте“, и првосрбијанце и другосрбијанце, и партизане и равногорце, али никако да се превазиђу поделе у друштву и победе корупција и криминал, и никако да се ослободимо мешања страних држава у унутрашњу политику и изборе.  

Труле компромисе неће правити људи који праве разлику између добра и зла и којима су идеали и вредности, брига за опште добро, изнад себичних, личних интереса и циљева. Да ли у опозицији има таквих људи? Да ли у народу има таквих људи? 

У опозицији има моралних и стручних ауторитета, зато што их има у народу. У политику могу да се укључе и морални и стручни ауторитети који се сад не баве политиком, поред оних који су већ присутни у јавности; могу да се појаве нови политички лидери из народа, поред оних које сад имамо, да воде дијалог, као представници опозиције. Представници власти морали би, такође, да буду и морални и стручни људи. Дијалог власти и опозиције има смисла само ако води одвојању жита од кукоља.       

Да ли таквих људи има у режиму? Ко може, у име власти, да позове опозицију на дијалог? Ако у власти нема моралних ауторитета, онда са таквима могу да преговарају једино исти такви из опозиције. То би био лажни дијалог. То што владајућа коалиција и парламентарне и ванпарламентарне странке које глуме опозицију имају подршку мање од 50% од укупног броја грађана са правом гласа, доказ је да овај народ заслужује много боље представнике. И да све мањи простор за меневар имају људи који више нису јавне личности, или за које шира јавност не зна, а који контролишу све велике новчане токове или послове, као што су контролисали процес приватизације у Србији. Након што су зарадили велике паре, док је Србија пропадала, сад владају из сенке, заједно са странцима, са којима тргују.

Дијалог власти и опозиције има смисла ако нас води промени система, а не само власти. Систем не могу да мењају људи који су творци или производи система који се мења. То могу да раде људи који имају други систем вредности, бољи систем вредности, доказани делима. За промену система, потребан је консензус, а за постизање консензуса потребно је успоставити дијалог и прихватити одређене компромисе. Нико не може да добије све што жели, али мора да постоји црвена линија за компромисе. Црвена линија је граница између добра и зла, између опстанка и нестанка народа, између мафијашке и правне државе. Кад се та граница пређе, нема компромиса. Иначе никад нећемо сузбити корупцију и криминал – и даље ће власници телевизија које производе ријалити програме управљати РЕМ-ом и имати заштиту полиције и правосуђа, и даље ће стране компаније уз мало потплаћивања политичара и стручњака и донација да добију дозволе за шта год хоће и без обзира колико је то што производе или увозе штетно за здравље људи и природу, и даље ће странци моћи да усвајају децу из Србије, увозници обуће или телевизора правиће екстрапрофите, итд.  

Да објасним и кроз следећи пример. Недавно је Немања Видић критиковао челнике ФСС. Немања Видић је неко ко има и морални и стручни ауторитет. Председник ФСС Кокеза, председници ФК Црвена Звезда Терзић и ФК Партизан Вучелић, или Слоба Снајпер који је преузео да води ФК Војводина, немају никакав морални ауторитет. Између људи као што је Видић, и људи као што су Кокеза, Терзић, Вучелић и Слоба Снајпер не може да се води дијалог, а да тај дијалог не води трулом компромису; у овом случају, да све остане исто у српском фудбалу а да Немања Видић нађе своје место као селектор или председник ФСС. Доласком људи као што је Видић на чело ФСС у српском фудбалу више не би смело да буде места и за оне који су уништили српски фудбал. Људи као што је Видић морају да се укључе бар једним делом у политику, ако желе добро српском спорту и својој држави – морају да се повежу са најбољима из опозиције из осталих сфера друштва, и да сви заједно освоје власт, а онда, да се свако бави својом струком – спортисти да воде савезе и клубове, инжењери коморе, правници тужилаштва и судове… Такве стручњаке на једном месту и око истог циља могу да окупе једино државотворни политичари, који ће у новој власти да заузму највише државне или политичке функције. Ако таквих сад нема (довољно), верујем да ће ускоро појавити или нас више неће бити. Прави политичари су лидери који стварају услове за стручњаке да воде послове из своје струке. Пошто је код нас инфлација лидера, сваки лидер сваке странке владајуће коалиције постаје министар (војске иако није служио ни војску), директор државне институције, установе, јавног предузећа… Тако политичари, који нису ни државотворни политичари, ни стручњаци, све воде и за све се питају.   

Због будућности Србије било би добро да постоје људи који су део власти а нису изгубили кредибилитет да воде дијалог са опозицијом. Људи који имају црвене линије и више се не плаше да кажу да је власт прешла те линије. И да је време за промену система. Ако, ипак, у овој власти нема моралних људи, за будућност Србије било би лоше да се води дијалог са таквим режимом. Наш циљ мора бити промена система. Ми пропадамо и нестајемо као народ, у свету је хаос, зато немамо право на још једну грешку и разочарење народа.    Ако је дијалог са режимом бесмислен – јер не би водио промени система – није бесмислен дијалог унутар опозиције о стварању више колона за рушење режима и промени система. Такав дијалог водили би људи различитих уверења, а сличних моралних вредности, које спаја жеља да живе у слободној држави у којој постоје добри услови за живот и владавина права. За сада опозицији то иде слабо, али зато расту шансе да се појаве и неки нови људи. И ти нови људи неће бити савршени људи, јер такви не постоје. Савршени људи верују да су изабрани да воде народ, да они све најбоље знају, зато сваки савршени човек мора да има своју странку, итд. Због тако савршених људи живимо у оволико несавршеној држави. Државотворни политичари, прави лидери који могу да окупе стручњаке и народ око истог циља, не морају да буду савршени, али морају добро да раде свој посао и морају да праве разлику између добра зла – морају да имају црвене линије које не прелазе. Једна од њих је – нема продаје Косова и Метохије. Ту линију први мора да повуче нови патријарх СПЦ.


Никола Варагић: Како у 21. веку васпитавати децу?

12 децембра, 2020
Никола Варагић

Да ли вам се чини да су људи, посебно после Другог светског рата и посебно из европске цивилизације, поверовали да је утопија могућа и реална и да више ништа не може да врати свет у ратно стање, у варваризам или у доба пре технолошке револуције и развоја модерне медицине? Ко је другачије васпитавао своју децу у последњих 50 година?

После Другог светског рата (иако је постојала опасност од нуклеарног рата, све до краја 70-тих, ипак је то била само бука због трке у наоружавању), у свету је владао мир, са једне стране зида градило се капиталистичко друштво, са друге социјалистичко, свуда су ницале нове фабрике и нови аутопутеви, сваке године су аутомобили, авиони или телевизори били бољи, појавили се први компјутери и роботи, деловало је да људи живе у уређеним државама, итд. Све је, у том тренутку, говорило да је прогрес незаустављив и да ће свака следећа генерација људи живети боље. Људи су вековима живели истим начином живота, а онда се, само за један век, или пола века, начин живота потпуно променио.

Деца су се увек васпитавала, кад говоримо о оном најбољем из традиције и патријахалног васпитања, да буду добра, вредна, честита… Куће се нису морале закључавати, у почетку се ни аутомобили нису морали закључавати, бити лопов била је срамота, веровало се да држава и полиција одржавају ред, па су људи постали безбрижни. Знало се какав треба да будеш и шта треба да радиш да би имао леп живот: завршиш школу, чека те посао, купиш кућу и ауто и идеш на летовање и зимовање са породицом. Идила. То најбоље приказују холивудски филмови који почињу са снимцима неког идеалног градског кварта или малог града са великим и лепим кућама, где је све као из бајке. Од добро ситуираног човека из средње класе и класе богатих, није се више очекивао физички рад и знање вештина које су вековима пре технолошке револуције људи знали. Сад све ради на дугме и сви то користе.

Деца су се, дакле, увек васпитавала да буду добра, вредна, честита… Али, некада су деца стицала и физичку снагу и вештине, које данашње генерације не стичу. Јер, родитељи су убеђени да неће бити потребне њиховој деци. Данас су родитељи углавном деца од истих таквих родитеља, па је све мање и родитеља који могу да пренесу такве вештине својој деци и да им буду узори у моралном смислу. Тако се формирају генерације које неће бити способне за велика дела или да се снађу кад наиђе велика криза. Са таквим ситуацијама не могу да се носе размажени људи. Кад дође криза, људи психички пуцају и морално падају.   

Један од разлога је управо то идеалистичко васпитање које ствара размажену децу која од родитеља, онда и од неке апстрактне државе, очекују да брине о њима, а кад и они постану родитељи, да родитељи (бабе и деде) и држава брине и о њиховој деци. И кад дође криза, они не знају да се снађу. А неких криза увек има – у личном животу, па наиђе економска криза, политичка криза… Постоје и у нашем народу генерације које су биле ушушкане све до деведесетих, тј. почетка грађанског рата у СФРЈ. У неким развијеним државама читаве генерације живеле су тако да никад нису доживеле неку озбиљну животну кризу. И ово што се сад дешава на Западу – економска и политичка криза и поделе у друштву, за које овог пута нико не зна како и кад ће се решити, плус ово стање због пандемије – јесте прва криза, која утиче на животе баш свих грађана. Зато током ове кризе пуцају бракови, расте број душевних болесника и људи који излаз виде у самоубиству, у продавницама се људи понашају као да је човек човеку вук у борби за тоалет папир, влада параноја, итд. Шта би тек било, или шта ће да буде, ако дође до много озбиљније кризе или рата? Шта ће да раде они који су чекали да им држава обезбеди посао, јер су они завршили факултете? Или да им држава створи услове да развијају свој бизнис? Јер, ако државу воде исти такви људи, у суштини неспособни, или много кварни, од кога то очекујете? Ако у једној генерацији већину чине размажени и неспособни људи, живот сваке следеће генерације ће бити све гори. Зато је стање у свету у моралном смислу све горе, уместо да буде боље стање и бољи услови за живот, јер се и даље развијају технологије које чине живот лепшим и лакшим.

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго. Дете треба научити да тежи идеалном, Добру, али нека буде спремно и за невоље и тешка времена са много искушења. Без познавања и коришћења модерних технологија данас не може да се живи, али без неких других вештина не може да се преживи. Васпитајте дете да буде и културно и морално биће, и да има разне вештине корисне за преживљавање. И мудро (безазлено) као голуб, и лукаво као змија. Генерације људи васпитаване су да буду само голубови. Зато су постали глинени голубови за предаторе и демоне.  

Кризу током деведесетих на овом нашем простору најбоље су поднела деца и стари људи који су проживели Други светски рат. Слом СФРЈ и хаос који је поле тога настао, створио је слом и хаос у душама и главама грађана – оних који су живели цео дотадашњи живот у илузији да постоје социјална правда, братство и јединство, једнакост, вечне истине…    

Припадам генерацији која је одрасла током девесетих, били смо деца кад је почео рат, па нисмо могли да постанемо много размажени и утописти, живели смо у тешким условима и видели смо и ону тамну страну људи. После 2000. године неки су поверовали да је утопија могућа и да је довољно да уђемо у ЕУ, па да потеку мед и млеко. Међутим, све оно што се дешавало у Србији после 2000. године, а после 2008. у Европској унији и свету, данас због пандемије и кризе у САД, показује колико смо далеко од идеалног света. И то није разлог да се пада у депресију, да се губи воља за животом, или вера у Бога и у људе, или не види и оно добро у људима (чак и ако нас, можда, нешто још горе чека, горе и од оног што смо доживели деведесетих прошлог века у нашој држави). Зато живи нормално и као да ће све бити боље, али буди спреман и за најгоре и буди јак и када дођу невоље. Васпитавај тако и своју децу. Причати деци само бајке о свету, није добро за децу. Живот је и леп и суров.    

Дете васпитавати да воли Добро, али да буде свесно зла и да се против зла не бори чинећи зло и постајући исти као и они против којих се бори. То је могуће, али није лако. Ништа није лако, и то би такође требало учити децу. Све ово што данас постоји није пало са неба, вековима су неки људи напорно радили и били спремни на велике жртве. И чим изостане тај труд и таква жртва у једној генерацији, угрожени су и слобода и сваки напредак. Свака генерација мора да да свој допринос. За више од овога, мора да се уложи више труда. Али, улаже се све мање труда, све је мање људи спремних на ризик и жртву, и стање је све горе.

Ако сви раде погрешно, ако сви погрешно васпитавају децу, не морате и ви, али морате да припремите дете за живот у свету у којем се тако васпитавају остала деца, јер вам је јасно какви ће људи постати и како ће у будућности свет изгледати са таквим људима.


Никола Варагић: МТС и СББ на слободном тржишту

22 новембра, 2020
Никола Варагић

Сукоб између МТС-а и СББ-а је, на неки начин, користан, јер се обе компаније сад много више труде да пруже бољу услугу за нижу цену. Нико нема монопол, а нема ни картелског удруживања, као што тога има на другим тржиштима у Србији, попут тржишта обуће и одеће, или беле технике и телевизора, где постоје монополисти или највећи трговци или увозници, који су се удружили да би се договорили како да одрже високе цене или марже, и на тај начин да пљачкају грађане Србије или потрошаче у Србији.  

Још кад би борба између МТС-а и СББ-а била права тржишна утакмица са правилима која сви поштују. Међутим, то је прљава игра и нико не поштује фер-плеј.  

Али, да замислимо да нема те прљаве игре, да заиста постоји слободно тржиште и да МТС и СББ поштују законе и правила игре тако да финансијски резултати тих компанија зависе искључиво од сопственог рада и квалитета услуга и садржаја, тј. задовољства корисника. Шта мислите, која компанија ће за 5 или 10 година бити лидер на тржишту Србије?  

Прво, кад би заиста постојало слободно тржиште, било би допуштено да се појави бар још један провајдер или конкурент. Опет, и за то је потребно неко време, па би тржиште још неко време остало подељено између МТС-а и СББ-а. Тренутно је МТС лидер на тржишту. МТС има више корисника и бољу инфраструктуру. МТС није више само провајдер, МТС има исто као и СББ (тј. BC Partners и United Group), производњу садржаја – телевизије са информативним програмом и продукцију филмова и серија. Али, СББ ствара квалитетнији садржај – има боље серије и филмове, N1 има боље водитеље и емисије и отворена је за опозицију или критичаре власти и неких друштвених појава, којих је све више, због чега све више грађана отказује услуге МТС-а и прелази у СББ.  

То можда још увек није тако велики број, али дугорочно, ако СББ буде имао квалитетнији садржај и тзв. слободне медије у понуди ТВ канала, имаће и више корисника. СББ може да трчи и финансијски и технолошки маратон са МТС-ом. МТС штити држава, али интересе инвестиционих фондова или власника СББ-а, штите много јаче државе од Србије. И СББ, поред тога, запошљава креативније људе. Најбољи новинари РТС-а и Б92 прелазе на N1.

Зато, ако МТС нема квалитетан садржај, не може остати лидер на тржишту. Мислим да су они који воде Телеком Србија о свему мислили, само не о томе. Јер, Пинк има уговор и са СББ-ом. Шалу на страну, држава мора да штити интересе МТС-а, ми не желимо власт која жели да уништи Телеком Србија, али ни да уништи конкуренцију. Држава мора да штити и интересе страних инвеститора попут власника СББ-а, и да остави могућност да још неки домаћи или страни инвеститор, ако постоји потреба и простор на тржишту, може да добије дозволу за рад на тржишту Србије. Држава мора да штити, пре свега, интересе потрошача. Зато је можда једно од решења да се законом одвоје дистрибуција и продукција садржаја.

Ако се то не раздвоји и ако МТС не унапреди квалитет мреже и квалитет садржаја – ако се не приближи и укусу корисника који нису лојални чланови владајућих странака, МТС ће, кад дође до смене власти, изгубити лидерску позицију, а можда ће бити одведен и у стечај.  


Никола Варагић: Одговор друговима левичарима

16 новембра, 2020
Никола Варагић

Недавно сам на друштвеној мрежи поделио објаву познанице која је описала напад који је доживела од стране мигранта у центру Београда. Мигрант јој је отео телефон и новчаник. Kрађу je пријавила у станици полиције и пословници мобилног оператора, где су јој рекли да је имала среће, јер је нису претукли као неке друге жене, и да се сваки дан пријави по десетак таквих крађа телефона, само у тој пословници. Ја сам то објавио и написао да је то истина и да познајем девојку, која иначе ради са странцима и путује по свету.    

Кад је пре неколико година избила мигрантска криза, написао сам пар текстова на ту тему, са поруком да се према мигрантима понашамо хумано (да су и они људи), да је њихов циљ да стигну у ЕУ, да држава мора да буде добро организована и да је приоритет безбедност грађана Србије. После тога сам само пратио шта се дешава у Србији. Очекивано, држава се није добро организовала, било је напада, полиција није реаговала, а медији ћуте о томе. Прва реакција је била од стране Народне патроле, које је и настала због тога што полиција не штити грађане и њихову имовину. Већина невладиних организација и медија осудила је акције Народне патроле. Режим је правио тајне договоре са државама које желе од Србије да направе прихватни центар за мигранте, јер су видели да се нико не буни…  

Због поменуте објаве јавило ми се неколико другова левичара са коментарима и порукама, у стилу – ниси ваљда и ти део те кампање или говора мржње према мигрантима; да је било толико лажних напада, па ни ово што сам објавио можда није истина; какве има везе да ли је нападач мигрант или грађанин Србије; зар и не десничари не туку жене, и томе слично. Па се ту помињу фаланге, скинси, ККК, Кристална ноћ и томе слично. Дакле, свако ко укаже на то да постоје напади миграната, да полиција не реагује, док медији о томе ћуте, одмах се доводи у везу са екстремним организацијама. Да ли су сви десничари исти? Да ли само десничари указују на тај проблем? Да ли може да се реши тај проблем ако се правимо да не постоји. Сваког ко укаже на тај проблем, левичари одмах етикетирају као десничара, а сваки десничар је и екстремиста – генерализују се сви људи, ставља се знак једнакости између свих десничара. То раде они који кажу да нису сви мигранти или левичари исти, тј. они који од нас траже да не генерализујемо све људе и да не будемо популисти.  

Није свако ко пријави напад, члан Народне патроле. Ни Дамњан Кнежевић није исти као и вође разних левијатана, заветника, стројева и акција… Надам се да никад неће бити исти као они. Ако буде, критиковаћу га исто као све екстремисте. Али мене сад, само зато што сам поделио поменуту објаву и што познајем Дамњана, другови левичари одмах доводе у везу са екстремним десничарским организацијама. Ако кажем да је неки мигрант напао неку девојку, то не значи да ја мислим да су сви мигранти терористи, да су сви муслимани, или сви Арапи, или сви црнци, исти такви. То није напад на све мигранте и ту нема говора мржње и расизма. Само не желим да се догађају напади миграната на грађане Србије – безбедност грађана Србије је приоритет, а мигрантима и избеглица желим бољи живот.  

На протестима у јулу, на истој страни били су и левичари, из нпр. здружене акције Кров над главом, и десничари, из нпр. Народне патроле. После протеста, Бојан Савић и ја смо хтели да се сви повежемо и упознамо и да подржимо једни друге у акцијама. Отишли смо на неколико протеста Крова над главом и осталих левичарских организација (после једног протеста отишли смо на пиће са Иваном Златићем и његовим саборцима и саборкињама, ту је био и проф. Јово Бакић; они су касније основали Партију радикалне левице). Онда сам повезао Бојана и Дамњана, који су се давно упознали и изгубили контакт, па је Бојан Савић урадио интервју са Дамњаном Кнежевићем. После тога Иван се више није јављао*. Да ли је фашиста и расиста свако ко каже да постоје напади миграната и да тај проблем мора да се реши? Можда Народна патрола то не ради најбоље, имам и ја примедбе како то раде, и предлог да се пажња усмери на (не)рад полиције, а не на саме мигранте, али то што сад ради Народна патрола није расизам и није фашизам, него указивање на проблем. Исте оптужбе је доживео и Бошко Обрадовић кад је указао на тај проблем прошле године.

Тај проблем може да реши само полиција, тј. држава. Грађани се самоорганизују кад виде да полиција не реагује. Ако се ту појаве и екстремисти, полиција је крива. Полиција мора да заштити грађане и од напада миграната и од напада екстремиста. Полиција не ради ни једно ни друго, па је све више напада миграната и све су гласнији екстремисти који су под контролом режима. Кад би држава имала јасну стратегију поводом мигрантске кризе, а полиција добро радила свој посао, не би било потребе да постоји ни Народна патрола. И сами левичари, које познајем, против су тога да се у Србији насели стотине хиљада или милион миграната. И левичари добро знају да ће полиција одмах да реагује ако хулигани праве проблеме и добро знају како би полиција поступила према нашим грађанима који врше насиље (а нису под заштитом полиције). Овде је питање зашто полиција исто тако не реагује кад неки мигранти врше насиље (наравно, не желимо да полиција бије мигранте, као што бије грађане Србије)? Или, шта бисте ви лично урадили ако наиђете на мигранта који је напао девојку, или ако међу мигрантима откријете криминалца или терористу? Да ли сте сигурни да и таквих нема у Србији? Полиције не штити грађане Србије од таквих миграната, не брине о безбедности грађана, и неко мора нешто да предузме. Исто тако, неко указује да постоје домаћи криминалци, под заштитом полиције, који раде шта хоће. Ако полиција не штити грађане од домаћих криминалаца, који имају заштиту полиције, онда не мора да их штити ни од таквих миграната, и о нападима миграната уопште не би требало да се говори, јер то није политички коректно – као да је порука другова левичара. Колико жртава можемо да имамо због тога? Шта ако међу жртвама буду и ваши ближњи?

Да ли је сваки левичар, који је подржао Бајдена, педофил? Да ли је сваки марксиста исти као Пол Пот, Ким Џонг Ун и њима слични комунисти? Да ли свакога ко не мрзи мигранте плаћа Сорос? Да ли је комунизам исто што и фашизам и нацизам? Како се осећате кад вас,  као левичара, неко пореди са Пол Потом, или кад ставља знак једнакости између Стаљина и Хитлера или између партизана и усташа? Дакле, одговор друговима левичарима је да не доводе олако сваког десничара у везу са фашизмом, односно, не чините другима оно што не желите да други чине вама. Не желим да живимо у подељеном друштву, да се делимо због идеологија које долазе са Запада, нпр. на имитаторе Кју-клукс-клана и Антифе. Ако верујете да су једино левичари (неке левичаре финансирају крупни капиталисти и користе за своје циљеве) антифашисти, а да су сви десничари и конзервативци расисти и фашисти, онда (не)свесно радите на стварању подела и сукоба. Већина грађана Србије не жели да Србија постане затворено друштво, али ни да постанемо прихватни центар за мигранте.

Знам да левичари, које познајем, то не желе. Зато је време за дијалог. Екстремисти не желе дијалог. Где постоји култура дијалога, екстремизам је побеђен или маргинализован.

* Дан након што сам написао овај текст, као да је знао о чему пишем, послао ми је поруку Иван Златић. Ако левичари који нису екстремисти и десничари који нису екстремисти, не могу да разговарају, екстремисти су победили, а то води у грађански и братоубилачки рат. Настављамо, надам се, дијалог.  


Никола Варагић: Зашто се не зна како се појавио ковид-19 и зашто нема предаје?

29 октобра, 2020
Никола Варагић

Прошло је скоро годину дана од појаве овог соја корона вируса и још увек нисмо добили одговор на главно питање: да ли је covid-19 настао у лабораторији (да ли су људи тај вирус пустили у свет), или је настао природним путем?   

Ако је covid-19 настао у лабораторији – да ли је намерно пуштен, или је случајно изашао? Ако се овај вирус користи као биолошко оружје, то могу да раде једино они који поседују лабораторије и производе лекове и вакцине, јер само они имају толико ресурса и знања. А тако великих центара моћи и тако великих научних центара је свега неколико у свету.   

Фармацеутски лоби је најјачи лоби у свету, 35 највећих фармацеутских корпорација прави веће профите него 357 највећих корпорација у осталим делатностима (банке, ИТ сектор, аутомобилска, нафтна, дуванска, прехрамбена индустрија…) заједно. Фармацеутски лоби је добро повезан са државом, са војском, са ИТ сектором, са медијима. Али се као вођа тог лобија, и као главни финансијер и идеолог Светске здравствене организације, појавио Бил Гејтс, ИТ стручњак и некада најбогатији а сада на другом месту у свету по богатству. Ова пандемија је помогла власнику Амазона да престигне власника Мајкрософта по богатству. Користи од ове пандемије имали су власници највећих фармацеутских и ИТ корпорација у свету. Са њима су повезане највеће банке у свету. Вероватно је за те банке и инвестиционе фондове који су акционари највећих корпорација, већа корист коју праве фармацеутска и ИТ индустрија, него губици које праве остали сектори привреде, где имају акције и уделе.

Ако је овај вирус настао у лабораторији, и пуштен у свет намерно, на који начин је Кина у то умешана – да ли је Кини све намештено или је Кина део игре? Ако се то не открије, а истина је да је настао вештачким путем, овај вирус увек може да „мутира“, да погађа само одређене људе и државе, може да се појави много гора зараза или пандемија, у свету може да дође терористичких напада и ратова биолошким оружјем. Док се направе лекови за овај вирус, може да се појави нов, „мутирани“, можда још опаснији вирус. Сад људи умиру од других болести зато што су сви ресурси усмерени на борбу против пандемије, умиру због последица изолације, итд.

Остаје питање ко ће да утврди да ли је вирус настао у лабораторији или природним путем. Ако иза свега стоје најјачи центри моћи у свету, ко може да води истрагу? Мале силе то не могу, само велике силе то могу. Великим силама то можда није у интересу и можда немају исте интересе. Ако неко од искусних и савесних научника утврди шта је истина, да ли ће бити храбар да саопшти истину свету? Ако је храбар, да ли ће таквог научника полиција заштитити или ухапсити, а медији игнорисати или сатанизовати? Како ми који живимо у Србији можемо да сазнамо шта је истина? И да ли се тиме баве српски научници и српске обавештајне службе? То се најбоље види по деловању Кризног штаба.   

Дакле, да ли ће се икада сазнати како је заиста настао овај вирус? Зашто је толики проблем да се открије да ли је настао природним путем? Зашто једни научници тврде једно, други научници друго, а трећи треће? Да ли је то доказ колико је наука или савремена медицина немоћна, кад не може да победи грип? Или, колико је велика завера неких центара моћи у свету у питању?

Морамо оставити могућност да је вирус настао природним путем, али и да се користи као биолошко оружје, као и да се можда никад неће сазнати прави узрок, а могу да се појаве и мутације или још горе заразе или болести. Можда ће овај вирус нестати и можда се живот врати у нормално стање за годину дана, али, можда ово стање потраје још пар година, па и пар деценија, можда постане још горе стање у свету. Пошто ништа не знамо и не можемо да утичемо на центре моћи у свету, све опције морају да буду отворене, тј. морамо да се припремамо и за повратак у редовно стање и за најгори сценарио и велике кризе и ратове (дугорочно, у тај сценарио улази, на пример, и могући рат између САД и Кине).   

Можда овај вирус никад не постане толико опасан (још увек више људи умире од обичног грипа него од covid-19), али ће ванредно стање намерно да се одржава, да би се сви људи и сви финансијски и информациони токови ставили под контролу.

Ако се открије и докаже да је covid-19 настао природним путем, морају да остану одређене мере, грађани и даље морају да буду одговорни, међутим, више нема потребе да се прави паника и спроводи репресија од стране државе и медија. Ако се ускоро ништа не сазна о узроку, велике су шансе да се никад неће сазнати, да је вирус настао у лабораторији и да је у питању добро осмишљена завера од стране најјачих центара моћи у свету који под своју контролу могу да ставе скоро све владе или државе у свету. И у том случају, потребно је остати одговоран, мислити о здравственој безбедности, поштовати мере које имају смисла и ефекта, али никако не смете да дозволите да постанете послушни и покорни. Напротив, потребно је више него икад штитити лична или људска права, правити протесте и покрете отпора и повезивати се са борцима за слободу у својој држави и широм света. Живимо у доба пост-истине и зато је важно неговање критичког мишљења.

Шта год да је у питању – нема предаје. Ако је у питању болест настала природним путем, боримо се против болести. Ако је у питању и завера, боримо се и против фашиста који се играју са здрављем људи и људским правима и слободама. За сваки случај, нека свако ко живи у граду, за своју породицу ствара алтернативу далеко од града – у селу, на планини, где има извора воде и плодног земљишта за обраду. Дакле, ни тада нема предаје.


Никола Варагић: Ослободи свој ум

4 октобра, 2020
Никола Варагић

Да ли је нормално да држава брине о одраслим и здравим људима као да су мала деца и да полиција кажњава грађане када не раде ништа лоше другима? На пример, кад полиција казни возача, пунолетног човека, који је сам у возилу и није везан сигурносним појасом. Ко не плати казну, иде у затвор. Тај закон је донет је пре 15 година и нико се није бунио.   

Једини аргумент који сам, за све ове године, чуо од људи који говоре да је то добар закон и да треба да се пишу казне, јесте да се тако чува живот мене као возача и да ја као возач, у случају саобраћајне несреће, ако нисам везан, могу да убијем (?) неког зато што нисам везан. Постоје случајеви да су људи, који су доживели саобраћајну несрећу, остали живи само зато што нису били везани, тј. постоје случајеви да су људи погинули само зато што су били везани. Други аргумент је смешан, јер нисам чуо за случај да је неки возач, након судара, зато што није везан, излетео из свог возила и убио другог човека. Нема смисла и логике да се пишу казне возачима ако нису везани, пошто никога не могу да повреде и не утичу на друге људе. Где су границе приватног живота и личног достојанства? Ако донесу закон да возачи морају да носе маске и када су сами у возилу, да ли ћете то да поштујете?

Да ли ће сутра полиција да кажњава и пензионере који седе на хладном бетону зато што могу да се прехладе? Зашто дозвољавате да се држава (полиција) према вама понаша као да сте дете које не уме да брине о самом себи? Зар ви стварно верујете да је држави, која је крала бебе (и не жели да реши те случајеве), стало до ваше безбедности и живота? После 15 година, колико постоји овај закон и 4 године након што сам први пут писао о овој теми, држава је више тоталитарна, медији су гори, корупција је већа, као и економска зависност. Да ли видите везу између самовезивања и тоталитарног система? Овај закон служи да се дисциплинују људи. Овај закон је доказ како власт гледа на грађане. А правна свест гледа оно што је најбоље у људима. Али, неки људи остаће слепи и када дођу Енох и Илија.   

Тема није безбедност, него казна и то што се кажњавају људи који нису везани или неће да се везују. Ако си ти везан, шта тебе брига да ли сам ја везан у свом возилу. Ако ризикујем, то је мој живот. Ризикујем и када возим бициклу по граду. Да ли ће да се донесе и закон да сви пешаци морају да носе заштитну опрему? Ако је теби потребан неко да ти говори шта да радиш, шта је добро за тебе, ако ти верујеш „држави“, то је твоја ствар. Ако ја хоћу да изађем да шетам градом зими без јакне, шала и рукавица – то је моја ствар – колико и да ли хоћу да се вежем сигурносним појасом у возилу. Свако је одговоран само за себе.

Овде постоји још један аргумент који износе они који се залажу или бране закон којим се кажњавају одрасли људи зато што се нису везали у возилу. Наиме, ако нисте везани и дође до саобраћајне несреће и повреде која је могла да се избегне да сте били везани, онда ви морате да идете на лечење, а неко то мора да плати. Тај аргумент је такође веома слаб. Ко је запослен или је предузетник, плаћа здравствено осигурање и остале доприносе и порезе држави, неко плаћа и приватно животно осигурање и слично. Ако су они, који се залажу за кажњавање одраслих људи зато што се нису везали у возилу, доследни, онда треба да се казни свако ко није водио рачуна о свом здрављу, па се разболео или повредио и морао да иде у државне болнице. Ако нису плаћали доприносе за здравство, не смеју ни да се приме у државним болницама. Да ли мора да плати казну и свако ко преживи самоубиство?

За безбедност у саобраћају важно је да: поштујеш брзину и одстојање, гледаш саобраћајни знак, не пијеш алкохол, не користиш телефон, не причаш са сапутницима док возиш; да је технички исправно возило, да има зимске гуме зими, како прелазиш улицу као пешак, итд. Када људи на то не пазе, долази до саобраћајних несрећа, повреда и смрти. То може да се догоди и онима који су везани. До саобраћајних несрећа долази и због лошег одржавања путева. Кажњавање одговорних за крађу и лош рад, важније је за безбедност у саобраћају, него везивање појаса у возилу. А невезани људи никог не угрођавају, осим себе.  

Ко год хоће, нека се веже, неспорно је да је свако безбеднији ако је везан и ја уопште то не доводим у питање. То је ваша ствар да ли ћете да се вежете и то мора да остане само ваша ствар, ако имате достојанства. Свако треба сам о себи да одлучује и сам да бира у шта ће веровати, шта ће да једе, како ће да се облачи, па и да ли ће да се веже у возилу, да носи маску и прими вакцину. Свака присила отвара пут за стварање концентрационих логора. Мали је корак од пристанка да будете кажњени због тога што се нисте везали у возилу, до тога да вам се држава меша у све друго у вашем приватном животу, да држава уместо вас одлучује и шта је добро за вашу децу. На корак сте и од тога да вам држава одузима децу. Држава вам је већ узела тело, након смрти. И немојте се чудити ако вас сутра полицајац заустави на улици и тражи да провери да ли сте опрали зубе, колико вам је чиста одећа, и, зашто да не, ако му све претходно дозволите, да се лично увери, ту на улици, да ли вам је чист доњи веш. Проучите „Овертонов прозор“ (The Overton window).

Мала група људи, која има моћ и власт, нешто одлучи, и по аутоматизму то се прихвата, јер је „тако свуда у свету“. Онда полиција кажњава све који то не поштују. Већина грађана поштује, јер се плаше полиције и казни. Али не признају да је то због страха, изговор је да је то због безбедности и зато што „цео свет тако ради“. Тако се контролише маса. Појас и маска постали су симболи послушности, симболи страха од полиције и лењог разума, а не симболи бриге за безбедност и здравље грађана. Да ли је утеха то што се полиције неких наизглед демократских држава попут Аустралије, САД, Енглеске или Француске, исто или можда и много горе, понашају према својим грађанима, који не дозвољавају да се крше људска права? Да ли неку наду дају бунтовници, којих у нашем народу увек има, што су показали и протести из јула у Београду, први у свету који су довели у питање мере власти против пандемије? Зашто Србија не би била и прва држава у свету која је укинула казну за невезивање појаса у возилу – прва држава која грађане не третира као неспособне и глупе? Држава која би тако поштовала своје грађане, спречила би и крађу деце, отимање КиМ…

Ако дозволите држави да вас због везивања сигурносног појаса казни, значи да признајете да нисте одговорна и зрела особа, него малолетна и неодговорна особа, о којој неко други мора да брине. Шта спречава државу да преузме и бригу о вашем детету? И шта спречава неку јачу државу да од такве државе отима децу (а Србија дозвољава грађанима богатих држава да усвоје дете у Србији), делове територије или ресурсе? Држава таква постане кад њени грађани изгубе достојанство. Дакле, да ли и даље мислите да има смисла да постоји казна за невезивање сигурносног појаса у возилу? Да сте се ви питали пре 15 година, да ли бисте увели ту казну? Зашто се ништа не питате? Зашто би вас питали за било шта друго?  


Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

11 септембра, 2020
Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.


Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

17 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Док трају протести слушам песму „Још увек има наде“ Дел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим са стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину. Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домеве грађана који живе у центру града.

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10% демонастраната, 90% су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи. Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у цркву Св: Марка појавио још један такав полицијац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца. Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицaјаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтертирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апослутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.


Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Мигрантска криза 2020

14 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Због нестабилне политичке ситуације у Турској и рата у Сирији, где је турска војска све више присутна, постоји могућност да се неколико милиона миграната из Азије, у кратком року, нађе на тлу Европе. Тренутно је на грчко-турској граници заробљено нешто преко 10 хиљада миграната, у самој Турској их има око 3 милиона, а милиони су на путу ка Турској и Европи из других праваца. Ако ова група миграната сад успе да уђе илегално у Грчку, за њом ће одмах да крену милиони миграната и избеглица (и то док се шири корона вирус).

Грчка се брани на граници са Турском и не дозвољава улазак мигрантима који се ту налазе данима, док се на турској страни границе налази турска војска и не дозвољама мигрантима да се врате у Турску, тако да је та група људи тренутно заробљена у простору између те две границе. То није велика група људи и њихов циљ је да стигну до западне Европе, па за Србију или Балкан то није опасност. Међутим, Турска има све горе односе и са ЕУ и САД и са Русијом, па је могуће да ће ка Балкану ускоро кренути стотине хиљада миграната.

Постоји опасност да се у Србији „заглави“ неколико стотина хиљада миграната. Са истока долазе нови мигранти, а неке европске државе планирају део миграната да врате у Србију, пошто је српска власт правила неке тајне договоре са неким европским државама. Постоје људи који су свесни те опасности и неће да ћуте ако власт и медији ћуте. Прво је Бошко Обрадовић усталасао јавност са видео снимком у којем објашњава политику власти у вези миграната, а онда је Дамњан Кнежевић са народном патролом привукао пажњу медија, власти и либерала. Бошка и Дамњана, зато што су указали да постоји реална опасност да у Србију уђе и остане дуже времена неколико стотина хиљада миграната, а међу њима и ко зна колико хиљада џихадиста, неки либерали и левичари из власти и опозиције оптужују да су фашисти, расисти и ксенофоби и да шире мржњу према мигрантима. Чињеница је да таква опасност постоји, да је наша власт слаба – квислиншка и коруптивна, да полиција није на страни грађана, да су медији окупирани као и држава, и да је неко, уместо државе (власти), морао да упозори грађане Србије на опасност. Само због тога, Бошко и Дамњан нису и не могу да буду фашисти, а то бих мислио и да их лично не познајем (док за неке друге десничаре то не мислим, тј. мислим да су фашисти, расисти, шовинисти…). Зато су оптужбе на њихов рачун бесмислене и злонамерне. Они можда користе мало јачи речник, али у том речнику нема мржње према избеглицама, више критикују власт (и нпр. Пинк), и то раде зато што ситуација није наивна, а држава ништа није предузимала (тек након тога је полиција појачала присуство у Шиду и почели су више да обраћају пажњу на мигранте).

Лично сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре пар година, када је избила прва криза са мигрантима, и тада сам због таквог става био нападан од стране неких десничара. Ништа се није променило у међувремену, и даље мислим да не треба ширити мржњу према мигрантима и да треба показати хуманост и пружити помоћ колико је то могуће са наше стране, али и да не смемо да дозволимо да испаднемо глупи и да у нашој држави неко насели стотине хиљада избеглица. Прво, зато што је Србија сиромашна држава из које становници одлазе. Друго, међу избеглицама и мигрантима нису сви добронамерни, међу њима има и криминалаца који беже од закона у својим државама, а неки долазе да се освете „белцима“ или хришћанима (нпр. тако што ће силовати што више „белкиња“, убијати хришћане), а неки насилним путем да шире ислам. Ко то не види, или је глуп, или је плаћен да ћути или лаже. Јер, ко мало боље познаје свет, зна да међу припадницима других раса такође постоје расисти, нису само „белци“ расисти. Али, нас не треба да занима сукоб расиста са Запада и расиста са Истока, него како да ми имамо што мање штете и како да ми никада не будем као и они – расисти, фашисти или империјалисти. Између осталог, тако што нећемо сваког мигранта гледати као терористу.

Дакле, добро је што је неко узбунио јавност и указао на проблем или опасност. Само због тога не може да буде фашиста. Већина грађана Србије је против масовног насељавања или примања великог броја избеглица из Азије и Африке, и то је нормално, ту нема фашизма и расизма. Грађани Србије саосећају са патњама избеглица, српски народ такве патње добро познаје, али не постоје услови за примање великог броја избеглица у Србији и не смемо да дозволимо да међу њима буду и људи који желе да повреде грађане Србије и који не желе да поштују нашу културу и законе, јер желе да нам наметну своје вредности и своју веру. Такви гости нису добродошли, нека их приме и не враћају Немачка, Аустрија, Енглеска…

Поред тога, свима који имају мало мозга јасно да се ради о друштвеном инжењерингу и да се неки центри моћи у свету играју са животима милиона људи. Недостатак радне снаге у неким државама на Западу, решава се тако што се бомбардују државе на Истоку, па онда милиони избеглица крећу ка Западу. Неки због бољег живота, неки због освете. Због тога нема разлога за панику у Србију – у нашој земљи ти људи не траже бољи живот и немају разлога да нам се свете (Србија није нападала њихове државе). Озбиљан проблем може да буде то што десетине хиљада џихадиста могу дођу на простор који насељавају балкански муслимани и да се ту на неко време настане, а то је простор западне Северне Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. На том простору могу да прогоне све који нису муслимани и могу са тог простора да упадају у суседне државе и дестабилизују Србију и Балкан. У томе џихадисти могу да имају подршку неких богатих арапских и турских структура, и наравно, неких центара моћи на Западу. Мислим да је за Србију и Балкан тренутно то највећа опасност. То је озбиљан проблем, треба га решити мудро, за то је потребан друштвени дијалог и консензус, а не да се левичари и десничари свађају ко је фашиста, а ко није, јер је цео српски народ био жртва фашизма, нацизма и империјализма и имао је две антифашистичке војске.

Екстремисти на десници постоје, као и на левици, или уопште, у народу, али су у мањини.  Већину десничара или левичара чине антифашисти, тј. српски народ је антифашистички. Међутим, сваки дан неко неког прозива за фашизам. То није нормално. Са друге стране, то је додатни доказ колико смо антифашистички народ – чим се негде појави траг фашизма, одмах сви реагују. Међутим, бити антифашиста не значи бити глуп и чинити оно што води народ и државу у нестанак. Сви знамо шта је решење за мигрантску кризу, и ако је некоме стало да се та криза реши, онда треба да тражи од евроатлантских држава да престану да бомбардују државе ван НАТО пакта, а од Саудијске Арабије и осталих богатих исламских држава да приме више избеглица из сиромашних и ратом уништених исламских држава и да помогну таквим исламским држава да се обнове. Решење свакако није да се избеглице населе у Србији. Ко то предлаже, или је глуп, или стварно не воли српски народ и Србију. Србија може да прими одређен број избеглица, треба да се договоримо колико, кога, како и где и то је то. Србија није крива за кризу са мигрантима и нема обавезу да их прима.


Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

18 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.


Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

12 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Print

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 


Никола Варагић: Одбранимо РТС

8 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.


Никола Варагић: Телеком Србија и SBB

5 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Сукоб између државног предузећа Телеком Србија (које послује по закону о привредним друштвима, као акционарско друштво – већински власник са више од 50% акција је држава Србија) и приватне компаније SBB (која је била домаће предузеће, а сада је у власништву ККR, приватног фонда из САД, и EBRD, финансијске институције ЕУ, и послује у оквиру United Group, у чијем власништву је и телевизија N1), траје практично од оснивања SBB-а.

После 2000. године држава није донела дугорочну стратегију за развој телекомуникација у Србији. Са једне стране, постојала је жеља да Телеком Србија задржи монопол, а са друге стране, постојала је жеља да се уведе и конкуренција. У мобилној телефонији, на крају су се појавила још два велика приватна мобилна оператора. Развој кабловских оператера или провајдера за интернет и телевизију није био добро уређен и испланиран, него се дешавао стихијски, тако што је свако гледао само своје интересе у том тренутку, а нико како да се на општем нивоу развијају и Телеком Србија и телекомуникације (а без ширења кабловске мреже нема развоја информатике или дигитализације) у Србији. После 2000. године, свака влада Србије имала је у плану и најављивала је продају предузећа Телеком Србија, иако је од страних сувласника откупљен њихов удео. Због отпора јавности, мале цене или лошег стања на тржишту, до приватизације никад није дошло.

Компанија Телеком Србија је касно почела да претвара мрежу фиксне телефоније у мрежу за дистрибуцију интернета и телевизије кабловским путем. Сви знамо да су се годинама сва јавна или државна предузећа уништавала, да би их кроз приватизацију неко купио за мале паре. Сигурно је постојао такав план и за Телеком. За то време, приватне фирме су скоро у потпуности заузеле то тржиште, и SBB је био скоро монополиста. SBB се развијао упркос опструкцијама државе, што је подразумевало да своју мрежу шири и без потребних дозвола. Са једне стране, (тада мала) фирма SBB је имала право да се развија, али је имала и опструкције и заштиту од стране власти. Са друге стране, компанија Телеком Србија је имала право да се развија, али је и она имала и опструкције и заштиту од стране власти. И то је тако трајало дуже од 10 година. SBB је на помало дивљи начин изградио своју мрежу каблова и стекао велики број корисника, а Телеком Србија већ пар година мења бакарне каблове са оптичким кабловима и стиче све више претплатника за интернет и кабловску телевизију, купује све мање провајдере и телевизије. Сада и Телеком Србија и SBB (United Group) имају своје мреже каблова и своје медије и деле тржиште, јер имају по 50% удела на тржишту кабловских оператера. И као скоро једнаки по снази улазе у отворени сукоб.

Највећи кривац за ово стање је држава тј. политичари који су после 2000. године водили министарство за телекомуникације и стручна јавност. На пример, у неким државама једна компанија не може да буде и дистрибутер и произвођач садржаја или власник телевизије. То је могло тако и у Србији да се уреди, те сада не бисмо дошли у сиутуацију да и SBB и Телеком Србија имају и своју кабловску мрежу и своје телевизије, па могу да одлучују да ли ће телевизије које су у власништву конкуренције пуштати у своју мрежу. Мислим да би било боље да се то раздвоји, и да дистрибутер не може да буде власник телевизије нити да забрани било којој телевизији да се њен програм дистрибуира до крајњих корисника, ако та телевизија има све дозволе и послује у складу са законима државе.

Сада неке независне телевизије попут Слободне телевизије не могу да уђу ни у мрежу коју је изградио SBB, ни у мрежу која је у власништву Телекома Србија. SBB телевизији Храм не дозвољава улазак у мрежу, а Телеком Србија не жели телевизију N1 у својој мрежи. Да ли ће нека телевизија да се дистрибуира кабловским путем не сме да зависи од власника тих каблова или дистрибутера. Ако нисте члан неког од та два клана, не можете ништа да радите у Србији. Осим ако нисте власник телевизије Пинк. Једино тој телевизији не праве проблеме ни SBB ни Телеком Србија. РТС је, као и Телеком Србија, у сукобу са SBB-ом.

Сукоб између компанија Телеком Србија и SBB одвија се на два нивоа. Један је пословни ниво (борба за тржиште или што већи број корисника). Други је политички ниво (због тога што ове компаније контролишу одређене медије). Иза државне компаније Телеком Србија стоји власт, а власт је у рукама Српске напредне странке, тј. Вучића. Оснивач компаније SBB и телевизија N1 подржавају опозицију, а од странака опозиције ту телевизију највише подржава странка Драгана Ђиласа. N1 је филијала CNN-a, а Телеком Србија има уговор са Euro news-ом. У оквиру United Group постоје и друге телевизије, а и Телеком Србија сада има своје телевизије, док је власт, кроз куповине неких провајдера и телевизија, ставила под контролу и телевизије Прва и 02. Резултат тога је да пола Србије гледа телевизије које подржавају власт, а пола Србије не може да гледа телевизије које подржавају опозицију. То није добро за развој демократије и конкуренције. То што цела Србија може да гледа, и што пола Србије гледа телевизију Пинк, није добро због културе и здравља, посебно деце.

У сукобу између компанија Телеком Србија и SBB, тешко је бити на било чијој страни. И једни и други играју прљаво. И ова власт злоупотребљава државне ресурсе због приватних интереса, а конзорцијум из САД и ЕУ који стоји иза компаније SBB показује још једном да је велика разлика између теорије и праксе код заговорника либерализма. Зашто SBB не пушта у своју мрежу и телевизију Храм (оснивач је СПЦ) и Слободну телевизију и зашто N1 подржава само онај део интелектуалне и културне елите који подржава улазак у ЕУ, а међу којима многи желе да се Србија одрекне Косова и Метохије? Са друге стране, зашто јавност нема увид у пословање државне компаније Телеком Србија, зашто је за аквизиције малих провајдера Телеком Србија дао толико новца? Зашто на РТС-у нема опозиције?

Власт нема план развоја компаније Телеком Србија и телекомуникација у Србији, а такав план, колико видимо, нема ни опозиција. Да ли је план опозиције да се уништи Телеком Србија, па да SBB постане монополиста? Колико год да сам против ове власти, не могу да подржим у томе опозицију. Пошто ова власт гуши слободне медије и слободно тржиште, у одређеној мери подржавам компанију SBB и телевизију N1. Лично нисам погођен овим сукобом, јер не гледам телевизије. Нека свака политичка или идеолошка страна има своје медије, тј. нека свако има своју телевизију. (О томе сам писао у тексту Слободни медији и независни новинари. Једино РТС мора да буде објективан.) Суштина је да свака телевизија ради у складу са кодексом новинара и да буде доступна свим корисницима (грађанима), а они нека одлуче коју ће телевизију да гледају – о томе не смеју да одлучују компаније које граде или поседују жичне и бежичне мреже (то су сада само Телеком Србија и SBB). Mора да се донесе план да ли ће једна, две, три или више компаније да буду дистрибутери или провајдери и мора да се размисли да ли је добро да те компаније буду и власници медија. Ако је за сада то решење, морају да се донесу јасна правила и за Телеком Србија и за SBB.


Никола Варагић: Црна Гора црног Мила

3 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У септембру 2019. године, патријарх Иринеј посетио је Црну Гору и тада је изјавио да је уверен како ће председник Црне Горе Мило Ђукановић повући признавање „лажне државе Косово, те да ће се вратити правим вредностима“, и да га је „Ђукановић поздравио преко митрополита Амфилохија и да му је било жао што не може да присуствује, јер је спречен“. Само пар месеци касније, Ђукановић је одлучио да уништи СПЦ у Црној Гори. Његов циљ је стварање државне црногорске православне цркве. Атеисти стварају цркву! У децембру, пар месеци након што је (преко митрополита) примио поздрав од Ђукановића, патријарх Иринеј позвао је власт у Црној Гори „да престану са бруталним терором над СПЦ“.

Српски народ у Црној Гори је остао уз српску цркву и подржава СПЦ у спору са државом, али и многи припадници других етничких и верских заједница пружили су подршку СПЦ и осуђују диктатора Ђукановића. Српски народ у Србији и Републици Српској подржава СПЦ у Црној Гори, без обзира на све проблеме у СПЦ и полемике владика. Непријатељи су вероватно мислили да је српски народ толико сломљен и подељен, да неће бити у стању да пружи отпор и да се неће окупити око Цркве, чак ни када се удари на највеће светиње српског народа и српске цркве. И наравно, преварили су се као много пута у историји.

За режим Мила Ђукановића, српски народ, са СПЦ, је непријатељ и жели да их уништи. Мило Ђукановић је од југословенског комунисте, преко српског националисте, стигао до црногорског фашисте. Једино није био искрен као српски националиста, јер себе налази у тоталитарним идеологијама. Да ли је патријарх СПЦ сада схватио са ким има посла? Као да је то сада јасно грађанима Црне Горе који желе да Црна Гора буде суверена држава, али нормална, правна држава, а не мафијашка држава. Протести грађана у Црној Гори настали су због напада режима на СПЦ, али, показали су да је већини грађана Црне Горе доста власти Мила Ђукановића. Грађани се сада осећају слободни да кажу шта мисле и да нешто ураде. До сада су били подељени, али их је сада одбрана СПЦ све ујединила.

Режим у Србији и режим у Црној Гори повезује доста заједничких, пре свега, приватних, интереса. Да ли због тога председник Србије Александар Вучић не жели да улази у сукоб са председником Црне Горе Милом Ђукановићем? Јавно, а због спорног закона, Вучић и Ђукановић се „слажу да се не слажу“, и желе да остану у добрим односима, јер их повезују приватни интереси и одређене структуре моћи. Пошто се Ђукановић никада неће „вратити правим вредностима“, за Вучића је ова позиција неодржива. Да ли патријарх Иринеј верује да ће се Вучић борити „као лав“ и за права СПЦ и српског народа у Црној Гори, као што верује да се он „као лав“ бори за КиМ? Да ли се Вучић „као лав“ бори и против криминала, корупције, непотизма, лоше бирократије, партократије, за интересе домаће привреде, да се људима из расејања омогући да гласају? Да ли је то правило – да се онај који води Србију, „као лав“ може борити само за КиМ, али не и за остатак Србије (за привреду, културу…), или, само за Србију без КиМ и без дијаспоре?

Знамо да ће ког год да је председник Србије бити оптужен за великосрпску хегемонију ако штити права и брани од прогона српски народ на простору бивше Југославије. Због тога Вучић не жели сукоб ни са потписницима Апела 88 и евроатлантским структурама. И због тога је добро то што су протести у Црној Гори – предвођени духовницима СПЦ – мирни и ненасилни. Такви треба да остану. Грађанска напослушност је најбољи начин да се сруши режим у Црној Гори. Црногорском режиму треба затворити сва врата у Београду.

Поред Вучића, ни Милорад Додик не жели сукоб са Милом Ђукановићем. Милорад Додик иде путем Мила Ђукановића, а њиховим путем жели да иде и Вучић. Циљ сваког од њих је остати на власти до краја живота. У томе им помаже заједнички сарадник Беба Поповић. Додик сада покушава да убеди опозицију да не уводи БиХ у НАТО. Што је Миле ближи Милу, то је мање убедљив да не уводи БиХ, тј. Републику Српску, у НАТО. Исто важи за Вучића. Међутим, остаје питање да ли је довољно да Вучић и Додик нападну Ђукановића и да постану највећи националисти, па да се занемари оно што је лоше у њиховој власти? Зашто скоро сви грађани Србије и Републике Српске желе да се преселе у неку развијену државу? Грађанима Црне Горе неће се живот променити на боље ако Ђукановић повуче спорни закон или ако изведе Црну Гору из НАТО пакта. Режимима у Србији и Републици Српској не одговара да падне режим у Црној Гори и да победе демократске (и просрпске) снаге. Ђукановић, Додик и Вучић желе да владају као деспоти, у својим деспотијама, и да се договарају са странцима око поделе послова. У Црној Гори промене нису могуће ако је опозиција слаба и Црна Гора нема подршку Србије и Републике Српске и неких моћних држава. Да би Црној Гори пружила такву подршку, Србија мора да буде слободна и јака држава, али и стање у СПЦ мора да буде боље, јер видимо да је то једина институција око које се сабира народ. Ако СПЦ буде на нивоу, таква саборност може да се постигне и у српском народу у Србији, и у Републици Српској и између свих Срба у матици и расејању.

Опозиција је слаба и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији. СПЦ се бори само за своја права и не може да се бави политиком, то није посао за свештенике и епископе. То је посао за политичаре, вернике СПЦ или мирјане који живе у свету. Промене су потребне у целом региону. У свим државама бивше Југославије владају исте структуре као и пре 20 или 30 година. Целом Балкану је потребно више демократије и владавине права (под тим се подразумева и слобода вероисповести), бржи и већи развој привреде, боља саобраћајна инфраструктура, итд. Балкан је окупиран и подељен од стране великих сила. Те промене могу да крену из Београда. Београд је главни град свих Срба у свету и зато у Београду на власти не смеју да буду они који спроводе антисрпску политику. Али не сме да се дозволи ни да то буде нека ултранационалистичка политика. Рећи истину о Ђукановићу и његовом режиму, није национализам и мешање у политику друге државе. За своја права треба да се боримо на демократски и хришћански начин, тако да било ко, ко у региону или у свету оптужи Београд да шири тзв. великосрпску хегемонију, изгледа као шарлатан и лажов. У Београду се не брани само Српство (права и интереси српског народа и СПЦ у Србији и региону), у Београду се бране и идеје демократије, правне државе, мултикулурализма, као и тековине антифашизма и антимперијализма у Србији и региону. И јунаштво и чојство! Верујем да ће се здраве политичке снаге појавити, прво у Београду, затим у региону.

Режим Мила Ђукановића је готов, ако је српски народ јединствен, како у Црној Гори тако и на општем нивоу. Црна Гора је независна држава, али и стара српска земља. Поред СПЦ, треба нам и световна институција саборности српског народа, или, политичко тело које би било симбол политичког јединства и предвођено човеком који има највећи ауторитет у   народу, а који би био први међу једнакима – око којих ће се окупити Срби из свих држава.


Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

30 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре пар дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са стреће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздуха, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потреба да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентација на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је болесно да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

dimnjak1

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још пар деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађивађе (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице од НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.


Никола Варагић: Да ли ће се у правосуђу десити побуна?

20 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Универзитет у Београду је делимично повратио углед са донетом одлуком да се поништи докторат министра финансија. То је недовољно да се за београдски универзитет тврди да има кредибилитет, али даје наду да ће се исправити аномалије које су настајале годинама.

На државним факултетима није много боље стање, него на приватним. Постоји десетине ако не и стотине случајева, попут случаја доктората министра финансија и афере „Индекс“. Прво треба средити државне универзитете, што се тиче увођења стандарда и борбе против корупције. Сигуран сам да ће се већина приватних факултета угасити оног тренутка када држава реши да казни сваког ко продаје и купује испите и дипломе. После тога, могу да настану нови приватни универзитети, али са највишим научним и етичким стандардима и великим бројем донатора, који ће давати стипендије најбољим студентима.

У правосуђу нема ничег сличног. Запослени у правосуђу никад нису показали независност у свом раду. Зато се министар финансија жалио суду због одлуке Универзитета у Београду да поништи његов докторат стечен на ФОН-у.

Да ли ће икада српско правосуђе показати независност и етичност у свом раду? Да ли ће решити бар један озбиљан случај, као што је то урадио београдски универзитет у случају министра финансија? И да ли заиста могу да буду независни у свом раду, не само што се тиче утицаја режима или власти, него и опозиције и страних амбасада? Јер, да ли је судија независан ако се побуни против власти, тако што ће прихватити заштиту неке јаче силе, која ће када дође на власт, радити исто што и претходна власт, и омогућити том судији да буде на вишем положају и веће привилегије? (То је тест и за Универзитет у Београду.)

Заменик републичког тужиоца Горан Илић недавно је као „велики проблем истакао однос грађана према независним институцијама“, тј. као суштински проблем то да у Србији „не постоје ни елементарне претпоставке да уназад неколико година и данас“ да држава „може да гони некога ко је повезан са овом или неком другом влашћу… и кад бих могао да утичем на некога – мењао бих српско друштво!“. Заменик републичког тужиоца Горан Илић велики проблем види у односу грађана према правосуђу, а изгледа да не види велики проблем у раду запослених у правосуђу; он би да мења цело друштво само да се не мењају тужиоци и судије. Према мом мишљењу, у овом тренутку највећи проблем је рад (тачније, нерад) републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. Госпођа Доловац треба да служи као пример како републички јавни тужилац не треба да ради, тј. да се више никад не догоди да у српском правосуђу неко као што је она обавља ту функцију (после 10 година проведених на тој функцији, грађани Србије не знају да постоји, или како се зове, републички јавни тужилац, зато што Загорка Доловац буквално ништа није радила у држави у којој цветају криминал и корупција). Да ли то смета заменику републичког тужиоца Горану Илићу? Шта је већи проблем, рад правосуђа или шта грађани мисле о правосуђу? Зашто то мисле?

Изгледа као да то смета једино судији Апелационог суда Миодрагу Мајићу. Судија Мајић је у децембру изјавио да ће се „у правосуђу десити побуна“? Судија Миодраг Мајић је тада истакао да се „прибојава се да ће то захтевати лична херојства. Јер, да би се на било који начин извршио покушај промене власти, мислим да ће морати да се појави, пре или касније, једно, двоје, троје, које ће да кажу: Доста је, ја ово више нећу да трпим. Не могу очекивати да ће неки тужилац да искочи и сам поведе нешто од ових предмета Kрушик, Савамала… то је бесмислено јер постоји неко ко је изнад и има могућност да то формално заустави. Нама је потребан неко ко ће рећи: Ја сам заустављен у овом, ко ће рећи мени није омогућено да ово урадим, који ће изаћи и рећи да је намештен други уместо њега зато што се у тог другог има поверење… И зато се враћам на оно што сам рекао пре пар година (због чега сам развлачен у таблоидима), да ће се у правосуђу десити побуна… Мораће да крену жртве и неће се ово десити тако што ће сви очувати посао у тужилаштву и у суду. Нешто ће морати да се промени у систему ако уопште размишљамо о томе да једнога дана добијемо не независно тужилаштво (велике су то речи), али макар нешто мало боље од ове потпуне блокада коју имамо“. Крајем децембра, судија Мајић је изјавио да је „чињеница да све већи број грађана, схватајући да не може да оствари неке ствари преко институција, разумејући их као блокиране, размишља да преузме правду у своје руке“. Да се не догоди да грађани преузму правду у своје руке, морају хитно да се догоде промене у правосуђу. Траже се они који ће изаћи и рећи „мени није омогућено да ово урадим“, тј. спремни да се жртвују, а не они који са стране то гледају и говоре да су такви потребни и чекају да неко други дигне побуну и започне промене. Да ли постоје такви у правосуђу?

Ако се то догоди, много људи ће изгубити посао у тужилаштву и суду. Ко је и како радио, најбоље знају тужиоци и судије, јер не задржавају се неки предмети само зато што је неки политичар назвао телефоном неког судију или тужиоца, него зато што и судије и тужиоци то раде због личних интереса. Са друге стране, ако је стање у правосуђу боље него што ја или већина грађана мисли, онда, зашто је проблем да неки тужилац искочи и поведе неки велики предмет, зар неће на његовој страни да буде већина тужилаца и судије? Како може да буде смењен ако су колеге уз њега, тј. ако колеге неће да га смене или неће да преузму његов предмет? Да ли је то најбољи начин да се промени друштво, тј. однос грађана према правосуђу и законима?

Да ли су судије и тужиоци највеће кукавице у држави? Нека поштене судије, ако их има, иступе храбро и спремни на жртву, као новинар (и бивши полицајац) Милан Јовановић, или радник Крушика Александар Обрадовић, па ће видети колику ће подршку грађана имати. Али, они то не показују ни у малим случајевима који не занимају највишу извршну власт. Дакле, никад нису показали храброст („лично херојство“). Поред тога, за разлику од обичних грађана и усамљених појединаца, судије и тужиоци, ако су сложни, могу лако да се одбране, и да нико од њих не поднесе ни приближно тако велику жртву, као кад се неки обични грађанин нађе на мети система или државе (неке гране власти, између осталог, и на мети корумпираних судија и тужиоца који делују као организоване криминалне групе).

За почетак, ако је случај убиства судије Небојше Симеуновића, вашег колеге чији предмет 8 година стоји у вашим фиокама, превише тежак, као и случајеви спорних приватизација, решите неки мањи случај, попут случаја „Контраст“. Да ли ће се судија Мајић и тужилац Илић огласити због случаја „Контраст“? Шта ће урадити поводом тужбе родитеља против запослених у правосуђу? Погледајте шта кажу родитељи погинуле деце о раду правосуђа, па сами просудите да ли је већи проблем у друштву (грађанима) или у (не)раду запослених у правосуђу и полицији. Оваквих примера има превише, ово је само један од њих:

Конференција за медије удружења грађана Истина – Тамарини закони:

https://www.youtube.com/watch?v=tsGq6izJ4JE&t=514s

 


Никола Варагић: Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта

27 новембра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Данас је важно да имаш став и мишљење о свакој теми и да изнесеш свој став и мишљење у сваком разговору који водиш. Међутим, није важно колико ти знаш о одређеној теми, ни колико твој саговорник зна о томе – важно је да имаш став и да изнесеш своје мишљење, и да своје мишљење браниш, чак и ако имаш саговорника који зна много више од тебе.

Кад је угрожена слобода мишљења и говора, кад се неко гони због тзв. деликта мишљења, кад се гуши критика, треба бранити слободу. Ако не поштујеш самог себе, неће те други људи поштовати. Треба мислити својом главом, имати свој став и борити се за своја права и свој глас. То није спорно. Спорно је то како се обликује мишљење, тј. колико је знање и какво је искуство, пре изношења мишљења и формирања ставова. Све је више људи који „верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују“. Такве људе Ортега је назвао – „човек-маса“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним… Човек-маса верује да је савршен“.

Све је више људи који немају искуства у одређеном послу, који су површно образовани – мало кроз школу и мало више преко медија и интернета, али који често говоре „Ја мислим да то овако треба да се уради“. („Мишљења се често заснивају на неповезаним цитатима и информацијама из друге или треће руке“, видимо то и кад се износи мишљење о Хандкеу.) То је као да одете као шегрт код мајстора да учите занат од њега, и да га први дан, док вам објашњава како се то ради, прекинете са речима „Ја мислим да то овако треба да се уради“. Све више људи то ради кад се у друштву помене одређена тема, кад виде вести у медијима и на друштвеним мрежама – коментаришу као да су стручњаци, увек имају став о неком питању, итд. Најгоре је када слушате два човека или групу некопетентних људи који се препиру око неке теме, и ко је међу њима у праву, а нико ништа не зна о томе. Све је више и људи који се мешају у послове које не познају и прихватају да раде посао који не знају да раде. У власти, све је више људи који воде велике системе, а немају искуства у том послу (нису стручни и одговорни људи); све је више политичара са купљеним дипломама и докторатима. Зато је све мање правих државника, стручњака и мајстора.

Криза ауторитета постоји, јер је савремени човек убеђен да је он господар своје судбине – стално му се говори да од њега све зависи. Размаженој деци говори се да имају своја права и да не треба да слушају родитеље (старије људе). Ауторитети су постали они последњи, који су се наметнули да буду први и изнад других (закон јачег). Човек-маса (који верује да је слободан и господар своје судбине) пред њима ћути. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Прави ауторитет не шири страх и не користи силу. Али, за човека-масу, то је знак слабости и такве људе не слуша и не види (не уклапају се у његове стандарде успеха и представе о свету). Прави ауторитет није (не може да буде) популиста или аутократа.

Важно је да разликујеш праве ауторитете, од лажних. Зато је важно да разликујеш добро и зло. Злу не треба бити послушан, бити непослушан добру је зло. Човек који има исправно расуђивање, бира и слуша добро. „Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања“ (Св. Јован Лествичник). Богатство расуђивања стиче се кроз подвиг вере и тежак рад. Мишљење прво мора да се обликује. Зато, не мораш увек да имаш свој став или да износиш своје мишљење. Труди се да будеш окружен са људима од којих можеш нешто да научиш и који сами себе и људе око себе терају да дају све од себе – који кроз подвиге померају границе и стално се духовно усавршавају. Тек после више година напорног рада, духовног усавршавања, и усавршавања у одређеном послу или у струци, можеш да кажеш самом себи да нешто знаш и тада има смисла да изнесеш своје мишљење у јавности. До тада није срамота рећи „не знам“ и ћутати, када се говори о теми са којом се ниси озбиљно и темељно бавио. Није срамота, него врлина, кад слушаш праве ауторитете. Наравно, тако да не правиш идоле (да не будеш идолопоклоник), што прави ауторитет (духовник), то од тебе неће ни тражити (стварати). Сваки човек има своју јерархијску улогу и одговорност – „звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). То је и „идеја ранга“ (Иљин), пошто већина људи „није кадра ни за какав напор осим наметнутог“ (Ортега).

Више нико никог не слуша, а свако ко другачије мисли доживљава се као непријатељ. Зато се воде само бучне и вулгарне полемике (расправе). Културе дијалога нема зато што човек који тврди да је „добро све што у себи затиче“ (а затиче „готове идеје“), не жели да уложи напор да уђе у суштину тих идеја и да прво критички размисли и обликује своје мишљење (користи достигнућа цивилизације коју је наследио, али „не познаје корене начела те цивилизације“), него одмах намеће своје мишљење саговорнику (и све лично и емотивно доживљава). Ни црквени Сабори се „данас не дешавају јер су по дефиницији бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са ,агендом’ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке ,агенде’“ (Дарко Ристов Ђого).

Људи који имају особине човека-масе живе у илузији да имају своје „ја“, јер не знају шта је то „ја“ и како да се контролишу помисли. Ко прихвата рђаве помисли, распирује страсти, не чује и не види никога осим себе, а то што је он – то су помисли које му стижу и емоције и нагони тела, тј. несвесно – оно што није под његовом контролом и што га чини објектом. И сад он, који је и друштвено и биолошки детерминисан – као нечији објекат, има високо мишљење о себи и говори „Ја мислим…“, тако да намеће своје мишљење. То је најстарија људска бољка, први грех – гордост (егоизам). Ко не води дијалог са Другим, не зна колико је далеко од Логоса, од духовног знања. Исто важи за физичко знање. Човек прво мора да уложи напор, да много ради и учи, да слуша мудрије и искусније, да нађе своје место под сунцем, да извуче поуке из грешака које направи, да обликује мишљење, па ће онда знати кад да каже своје мишљење о одређеној теми, а кад да ћути. Али, чак и ако је стручњак за одређену област, а духовно неискусан и горд, онда ће он са истим ауторитетом да говори о струци или теми коју не познаје и са којом се не бави, наметаће своје мишљење зато што верује да све најбоље зна, љутиће се ако неће остали да га следе, учиниће неко зло дело…

Прво треба доћи до правог, духовног „ја“ и својевољно слушати вишу уместо ниже воље, затим ући у суштину одређеног проблема, посла или науке, па онда рећи „Ја мислим“ – да је то решење, истина, прави пут… Ја постојим кад усаглашавам своје мисли са Богом, а не кад мислим да сам мислим, пошто „ја“ никад само не мисли. Води дијалог са Богом у срцу, својом слободном вољом следи вољу Божју, све док Христос не постане лично „ја“. Ко има уши, нека слуша оне који слушају Бога, све док и они (лично) не чују Бога (и не стекну надантиномијско мишљење). Тако се ствара култура дијалога и решава криза ауторитета.

Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта и наметати своје мишљење.


Никола Варагић: Дугорочни планови

22 новембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Немањићи су имали визију и дугорочни план, који је успешно реализован више од једног века. Устаничка Србија је имала дугорочни план, посебно кнез Милош Обреновић, који је деценијама спроводио свој план у дело. Следећи српски дугорочни план је био стварање Краљевине Југославије. Тај план је завршио исто као и та држава. Комунисти су обновили ту државу и неколико деценија реализовали су се антисрпски планови у СФР Југославији.

Распад СССР-а, Србија је дочекала без плана. Део народа је хтео да чува СФР Југославију и комунизам, а део народа је хтео повратак традицији.

Да би донео дугорочни план, прво мораш да знаш шта хоћеш, тј. мораш да имаш циљ. У српском народу не постоји консензус око циља. Одређивање циља и постизање консензуса одговорност је елите народа. Међутим, српска елита је разбијена у прошлом веку. Српску владајућу елиту чине, углавном, чланови масонских организација, страних тајних служби, црвених и црних интернационала. Народ без елите не може да се организује.

Дугорочни план дефинише крајњи циљ, а кратакорочни и средњорочни планови служе за остваривање тог циља. На пример, ако је циљ да се деци омогући здрав живот, направити план да се у вртићима и у основним и средњим школама служи само органска храна (а не смеће од хране, коју сада деци дају да једу). Такав план мора да се реализује у фазама.

Дугорочни план може да буде и ставарање еколошке државе. Краткорочни план би био да се промене закони и прописи, да се шири еколошка свест (да грађани престану да бацају смеће где стигну) и реши проблем депонија отпада и канализација. Средњорочни план би био да се реши питање највећих индустријских загађивача. Дугорочни план би био да се нађе алтернатива за производњу струје из термоелектрана (а да то не буду МХЕ због којих се уништавају реке) и угља за грејање. Затим, може да се донесе и план да све бандере за осветљење на улицама и поред путева морају да буду са соларним плочама. Тај план би се реализовао у фазама. Потребно је урадити реформу ЕПС-а, између осталог.

Затим, нико не зна шта да ради са фабрикама возила у Србији; у свету се све више користе еколошка возила. Осим тога, Србија није произвођач нафте, али има налазишта литијума и доста фабрика које производе делове и гуме за светску аутомобилску индустрију. Решење је да фабрике возила које имамо, производе еколошка возила. Држава би донела закон да од, нпр. 2029. године, сва возила која се користе за превоз путника (такси службе, градски и међуградски превоз…) и сва возила државних служби (полиција, инспекције…) морају да буду еколошка возила (та возила би куповали и грађани и приватне фирме). Потребно је и створити мрежу станица за пуњење еколошких возила, затим пружити системску подршку српским иноваторима, вратити стручњаке из дијаспоре и обезбедити радну снаге (и добре услове за рад радника) у тој индустрији. Из медија смо сазнали да су српски градови недавно били најзагађенији градови у свету. Ако би се ови планови реализовали (нашла замена за угаљ и нафту), уз чување паркова и шума, српски градови би били међу најмање загађеним у свету, народ би био здравији. (Мора да се нађе начин и да рудници литијума, као и осталих руда, не загађају животну околину.) Ако је то циљ, мора да постоји и план и да се план спроводи у дело. Такав план може да донесе само држава (власт, елита).

Стварање позитивне селекције у државним службама и ефикасне бирократије није могуће без дугорочних планова. Стање је лоше због негативне селекције, корупције и непотизма. Добри кадрови се стварају годинама, а велики системи (нпр. здравство, полиција, војска…) стварају се деценијама. Корупција у врху правосуђа, полиције и тајних служби не може да се искорени преко ноћи. То је први задатак нове српске елите. Када се победи корупција у врху државе, следећи задатак је да се искорени корупција на нижим нивоима.

За спољну политику и одбрану Косова и Метохије, потребни су дугорочни планови. Ко су наши савезници, а ко су наши непријатељи? Шта ће бити са БиХ, када се странци повуку? Како ће да се реши македонско питање? Како да се заштите права српског народа и СПЦ у Хрватској? Како да Србија не буде изолована од света и светског тржишта, када одустане од уласка у ЕУ? Како да Србија развије економску дипломатију?

И тако редом, у свим областима друштва и државе, донети планове за одбрану од поплава и гашење пожара, за градњу инфраструктуре, за реформу образовања, за развој привреде, итд. За реализацију дугорочних планова потребно је и повезати генерације, тако да нове генерације наставе по плану претходних генерација (наравно, уз неке измене због неких нових околности). Зато је важно како се спроводи смена генерације, мора да постоји план.

Изнад свега је питање идентитета, традиције и цркве, тј. какву културу желимо да чувамо и развијамо, у каквој држави желимо да живимо, ко смо ми и шта заиста хоћемо. Већина није за либерални капитализам, није ни за комунизам, данас многи критикују демократски систем, али скоро нико не жели недемократски систем, више се користи латиница него ћирилица, итд. Посебно питање је однос према Цркви. Националисти ће да бране СПЦ ако је нападају непријатељи српства и многи би живот дали за одбрану српских светиња на КиМ, али када је у питању лични однос према Цркви и свештенству, и лични однос према Богу и поштовању заповести, ту се налазе и атеисти и пагани, често и мржња према Цркви и свештеницима, неки националисти као да се радују зато што је лоше стање у Цркви. Ако мора да бира између либерализма, комунизма, фашизма и православља, националиста ће да изабере православље, али због народа и традиције, а не због вере у Христа. Можда је то добро, за почетак. Само, треба знати да Бог не воли људе који су млаки у вери (Отк. 3, 15-17). Ко има јаку веру, има јасан циљ, зна шта хоће, може да донесе дугорочне планове и да их реализује – није лењ, није песимиста и дефетиста, не продаје се и не предаје се.

Дакле, да ли је православље темељ на којем желимо да зидамо нашу културу, просвету…? Да ли желимо да чувамо СПЦ? Ако је православље то што хоћемо, онда ћемо добити нову српску елиту; елиту која има историјску, есхатолошку и правну свест, која зна шта хоће и може да донесе дугорочне планове и стратегије развоја, тј. да постави темељ за Србију 21. века. Ако у народу постоји таква воља, а у делу народу који је решен да одржи Завет она постоји, појавиће се нова елита, која ће направити и спроводити дугорочни план развоја и стварати, на истом темељу, савезе са другим народима и државама.


Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће

17 новембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Зоран Ћирјаковић је добро описао „случајне Србе“ и њихов „аутошовинизам“. Међутим, да су Срби најгори људи, да је Србија најгора држава за живот, да смо изгубили рат и томе слично, мисле и националисти. Песимизам и дефетизам националиста не можемо назвати аутошовинизам, пошто националисти, за разлику од „случајних Срба“, воле свој народ и поштују традицију. Али, немају вере да ће бити боље, не знају како да буде боље и виде само оно што је негативно. Песимизам и дефетизам националиста је деструктиван, колико и аутошовинизам. Песимизам и дефетизам националиста није настао само под утицајем аутошовинизма анационалиста, који су деценијама водили државу, уређивали медије и образовали генерације националиста. Међу аутошовинистима има и бивших (разочараних) националиста, који су љубав заменили мржњом према свом народу.

Корен песимизма и дефетизма националиста је дубљи, и није резултат само психолошког и умног рата који је вођен и који се води против српског народа. Један од разлога може да буде заборав. После пар векова под окупацијом, српски народ је постао народ неписмених и сиромашних сељака. За то време, Запад је процветао – почиње индустријска револуција, људи прелазе у градове да живе, појавило се грађанско друштво. Срби обнављају државу у 19. веку, али та држава није била једна од највећих сила Европе, са великим градовима и најјачом војском у Европи, попут Србије Немањића (од краља Милутина). Српски народ је вековима био тлачен у Османском царству и у Аустроугарској. Срби су молили Истанбул и Беч. У делу српског народа формирао се робовски менталитет. И тако је остало до данас. Елита не служи народу, него странцима. Исто је стање у осталим православним народима. Као да су националисти из православних народа сагласни да су ти народи пропали, да се никад неће створити савез православних, словенских или балканских држава, итд.

Срби су заборавили ко су, колико дуго живе на овом простору и шта су били у средњем веку. Део народа је прешао међу католике, део народа међу муслимане, а православље је постало, за део оних који су остали Срби, терет који кочи напредак. Решења су тражили у идеологијама и култури западне Европе. Запад је представљен као нешто много високо и нама недостижно, у делу српског народа појавио се осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на људе и државе са Запада, и стид због православног и балканског порекла. Краљ Александар Карађорђевић који је створио, и комунисти који су обновили Југославију, нису једини кривци, они су кулминација процеса који је трајао најмање један век пре њихове појаве у историји. „Духа самопорицања“ (Мило Ломпар) и прихватања „српске кривице“, не би било да није било тог осећаја инфериорности и стида у односу на Запад, који се, истовремено, и мрзи и имитира (попут малог детета када види бољу и нову играчку код другог детета и жели да је има одмах, па је љубоморно на то дете и љути се на родитеље зато што неће или немају новац да му исту купе). Заборавља се да су Срби стари европски народ, и да нису само жртве, него и победници. Део народа уживео се у улогу жртве (губитника). Међутим, није учинињено довољно ни да се памте српске жртве. Јер, аутошовинисте не занимају српске жртве, док националисте покреће, пре свега, мржња према непријатељима и жеља за осветом (непријатељи су сви осим руског народа, али и за Русе неки националисти говоре да су нас издали, или да ће Русија пропасти).

Националисти, који су у суштини атеисти, не могу да не буду песимисти, пошто без вере у Бога постајеш нихилиста. Међу националистима, који су пагани и окултисти, већина има исти однос према светим Немањићима, као и аутошовинисти, а немају боље мишљење ни о модерној Србији и њеној будућности. Националисти, који су неофити, песимисти су зато што у свему што се дешава у свету виде „руку“ ђавола (као да у свету више нема Бога).

Удаљавањем од Бога, део српског народа се удаљио и од светосавске традиције, заборавио је ко смо и шта смо, и шта можемо да будемо, уз много рада, после одређеног времена, ако знамо шта хоћемо, имамо циљ и спроводимо дугорочни план. Део народа је прихватио као догму да је човек настао од мајмуна и да је српски народ мали и млад (варварски) народ. Националисте су обесхрабрили порази из 20. века, аутошовинистима порази су доказ да су у праву. Духовно неискусном човеку је стало до земаљске правде и награде, па пада у очај када то изостане. Националиста је убеђен да све зна и износи своје мишљење о свему, али, када види да га нико не следи, пада у депресију и шири песимизам или прави расколе. За националисту нико није довољно добар осим њега самог. Омиљене речи националисте су: „то не може“ (да успе у српском или између православних народа), јер „сви су исти“. Националиста гледа аутошовинисту који мрзи и продаје свој народ, док аутошовиниста гледа националисту који је шовиниста и учествује у корупцији и потврђује стереотипе о српском народу. Заједно шире дефетизам и бацају блато на сваког ко се издваја из масе. Истина је да у српском народу има много палих појединаца и много греха, али је српски народ и даље „небески народ“, у њему постоји „нуклеус праведних“. Треба бити реалан и остати позитиван, стабилан, без преласка из крајност у крајност. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Оно што је добро, треба подржати, а не критиковати и блатити. Националисти су често идолопоклоници који наседају на јефтини популизам, а популисти су површни националисти и лажни верници жељни славе, моћи и новца.

Националисти, за разлику од патриота, не познају суштину традиције и не чине довољно да буду достојни предака – ништа не чине од онога што чине племенити људи. Да би био достојан предака, мораш да чиниш подвиге, да постављаш себи високе норме, да се много трудиш (да читаш Свето Писмо, упознаш науку светих отаца, победиш себе и свет), трпиш и жртвујеш, да твоје речи прате дела, образован према савршеном узору – Исусу Христу, кроз бесконачно духовно усавршававање, непрекидни духовни и физички рад (подвиге). Патриоте трче маратон, а националисти после 100 метара почињу да сумњају и одустају. Што је мање националиста који су песимисти и шовинисти, биће мање и аутошовиниста. Ко није чврст у вери, лако се предаје и продаје (у невољи), постаје „човек-маса“ (Ортега), личне слабости и ограничења пројектује на друге, тражи успех и славу од света одмах и сада, јер није истрајан, вредан и стрпљив, а то није јер земаљско ставља испред небеског.

Ко верује у Бога, сећа се лика Божјег у човеку пре пада у грех, познаје свети лик Св. Саве, зна колико вреде и он лично и српски народ, нема осећај инфериорности пред било којим странцем, али ни супериорности (гордости), није песимиста, не стиди се свог порекла, на њега не утичу ни мишљења аутошовиниста и непријатељска пропаганда, ни „сујета света“, митоманија и грандоманија националиста, у победи слави Бога, у поразу не куне Бога, јер је спреман на жртву и мучење (пораз), док очекује успех и победу. У вернику, из туге рађа се радост (Јеванђеље је Радосна вест, Христос побеђује); верник не очајава, свој ум држи у аду, има веру, љубав и наду, и ужива у раду. Наше је да трчимо, све је до Бога који милује.


Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација

9 новембра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У православним народима нико не ради озбиљно на сабирању православних народа, у балканским на стварању балканског савеза, у словенским на уједињењу свих Словена. А нико не може да опстане сам, без савезника. Да ли је време да се у Србији појаве озбиљни културни и политички покрети са таквим циљевима? Србија има велику одговорност за стање на Балкану, и за стање у православном свету (посебно сада док траје сукоб између грчке и руске цркве). Србија је успорила НАТО поход ка Русији пре 20 година. Кад падне Србија, пао је цео Балкан. Од стања на Балкану, доста зависи и стање у Европи.

Сада постоји руска Евроазијска унија. О том пројекту писао сам у претходним текстовима из теоријско-идеолошког угла, где сам као полазну тачку узео Четврту политичку теорију Александра Дугина. Евроазијска унија не може да се заснива на постојеће три политичке теорије (либерализам, комунизам, фашизам) и зато се тражи нова или четврта политичка теорија. Међутим, Дугинова теорија је ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство. Према мом мишљењу, оно што може да повеже народе из наше цивилизације је хришћанство, као основа идентитета сваког народа. Зато треба створити прву, условно речено, православну и словенску идеологију (или прву, условно речено, православну политичку теорију). На крају 21. века, вероватно ће једино у нашем делу света постојати хришћанске цркве, као грађевински објекти и институције. А то може да буде само Православна Црква, као „стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15).

Игор Панарин види Београд као један од главних градова Евроазијске уније и предвидео је да ће настати Балканска конфедерација. Са тим предвиђањима Панарина, упознао сам се пре више од 8 година, и тада ми је то изгледало реално. А данас још реалније. Нека од тих предвиђања Игора Панарина су се већ обистинила. На пример, и ја мислим да је реално да Мађарска буде део Балканске конфедерације, како је назива Панарин. Прошле године сам у тексту Орбанова орбита написао: „Мађари могу да постану део словенске и православне породице… Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“. Игор Панарин је недавно за српске медије поновио: „Мађарска је једина држава ЕУ која у уставу помиње хришћанске вредности. Своју прогнозу сматрам вероватном – Београд на челу Балканске конфедерације, која може обухватити и Мађарску“.

Турска је све ближа Русији, и има све боље односе са Србијом. Ако „ишчупамо Турску из агресивног војног блока НАТО-а“, биће лакше и бошњачки део БиХ укључити у стварање „Балканске конфедерације“. Мађарска има још боље односе са Русијом. Србија и Мађарска сада имају најбоље односе у својој историји. Међутим, пошто су православни и словенски народи најбројнији на Балкану и простору источне Европе, услов свих услова за стварање „Балканске конфедерације“ и успех Евроазијске уније је саборност између православних и словенских народа. Србија не може да прави балкански савез са Мађарском и Турском, ако је у сукобу са Грчком, Бугарском и Румунијом. Евроазијска унија не може да постоји, ако су Украјина (према Панарину, Кијев треба да буде једна од четири престоница ЕА) и Русија у рату, или ако су украјинске власти у сукобу са већином православних цркава. Са друге стране, не желимо лажно братство и јединство. Hема потребе да се ствара наднација (наддржава), довољно је да створимо опште православно-словенско становиште и искрену саборност. Тек кад створимо чврст савез са православним балканским народима, ослоњен на савез са Русијом (Евроазијску унију), затим савез са Мађарском, Турском и Бошњацима из БиХ, Србије и Црне Горе, могу да се реше и албанско и хрватско питање на Балкану.

Све што је Панарин предвидео, може да се обистини и са лажним братством и јединством. Међународне околности су повољне за деловање све снажније Русије. Из Русије у Србију сутра може да стигне 10 система С-400 и 100 мигова и сухоја. Србија може да буде тако економски јака. Турска може да издржи санкције Запада. Јер, ту је и Кина. Феминизирани Запад нема шансе у сукобу са Истоком. Свет се мења, Запад ће се променити. Мађарска, Чешка, Словачка, касније и Пољска, могу постати део евроазијско-балканске уније. Елите могу да нађу међусобне интересе и да се договоре. Али, чему ће стремити те елите, у чију помоћ ће се уздати? Које вредности ће да се негују? Шта ће бити званична идеологија или виша идеја која све покреће? Какву ће културу стварати? Колико ће се поштовати права обичних грађана и малих предузетника, у односу на оне велике и моћне? Да ли ћемо да стварамо империју која ће другима да ради оно што су неке империје нама радиле?

Са друге стране, може све да крене наопако. Србија може да падне, у Русији може да се догоди револуција или да Путина наследи неко ко неће моћи да одржи садашњи раст, рат у Украјини може још дуго да траје, Казахстан може да се окрене ка Западу, у Мађарској и Турској глобалисти могу да победе традиционалисте, може да се продуби раскол између грчке и руске цркве… Можда се распадну и САД и Европска унија, а да никад не заживи озбиљно Евроазијска унија, па да крене рат свих против свих и још већи талас избеглица. Ипак, мислим да је реално да настане савез православних и словенских држава.

Суштина је да Евроазијска унија и „Балканска конфедерација“ не буду пројекти који ће се наметнути народима од стране отуђених елита, са неком својом званичном идеологијом. То би било лоше чак и када би та идеологија била православље, јер хришћанство није и не може да буде идеологија. Хришћанство је духовни свет и има систем вредности, који је темељ, или оквир, за деловање у свету. Свет је данас другачији него у првом миленијуму хришћанства, та промена мора да се уважи, али, супротно мишљењу многих, то не значи да се Црква мора либерализовати, а Христово учење прилагодити и уклопити у неку „њу ејџ“ идеологију, да би се људи лакше и брже међусобно повезали. Напротив, потребно је бити чврст у вери, Црква мора да остане „окамењена“, потребно је упознати изворно учење своје вере, и тада неће бити проблема са негативним традиционализмом, нити разлога за страх од појаве православног фундаментализма. Хришћанин има у виду Другог, зато има правну свест и прави разлику између државе и духовне заједнице. Једино искрена вера у Христа може да створи саборност, унутар сваког народа појединачно, и између народа из нашег дела света. Ако смо заиста православни (хришћани), више ће нас ценити католици из држава Вишеградске групе, и муслимани који верују у Алаха и чувају традицију. Као хришћани ћемо се односити према свима који нису хришћани (атеисти, левичари…), па ће и они, можда, више поштовати нас, и створићемо културу дијалога и доћи до консензуса.

Ако се одрекнемо православља, нема шансе да живимо у саборности и да опстанемо. Ако ипак настане евроазијско-балканска унија, без православља као темеља, значи да је стигла помоћ, али не од Бога, него од ђавола – да задобијемо свет, али да изгубимо душу.


Никола Варагић: Позитивни традиционализам

2 новембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Када човек зна шта хоће, када има циљ, ако је вредан и истрајан, савладаће све препреке и проблеме и оствариће свој циљ. Још увек има мало слободе, или простора, на овом свету да се оствари оно што слободан и добар човек хоће или што је поставио као циљ. Што је више слободних и добрих људи који знају шта хоће и раде на остваривању својих циљева, и тај простор слободе је већи, или довољно добро брањен, а мање је дефетизма.

Људи који знају шта хоће, уређују животни простор према својим потребама и укусима и бране свој начин живота и своје вредности, не дозвољавају да оно што неће и не желе уђе у њихов простор. Српски народ није знао шта хоће, па је у његов простор ушао свако ко је хтео. Комунизам је победио фашизам, либерализам је победио комунизам. У економском смислу, Србија и остале балканске државе су колоније и служе за извлачење сировина и обезбеђивање јефтине радне снаге. Балканци никада нису могли да се сложе, нису никада знали шта тачно хоће, па Балкан припада најмање Балканцима.

Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу зато што нисмо знали шта хоћемо. Сада странци уређују наш простор. У 19. веку, српски народ је желео да негује своју светосавску традицију, али је желео и модернизацију. Православље је до средине 20. века поштовано због традиције. Сада се делом вратило то поштовање. Али, то се ради због традиције, а не због вере – у Христа. Православна Црква и свештенство представљени су као нешто што кочи напредак и што не може да понуди одговоре на изазове модерног доба. Такви одговори, тражили су се у идеологијама и култури западне Европе, касније у далекоисточним философијама. Запад се имитирао у свему. Скоро нико није покушао да на темељу православне традиције (вере) ствара ново и модерно.

Мало је православних традиционалиста који излаз не траже у „бегу у прошлост“ (такви су против промена и модернизације у било ком смислу). Највише је формално религиозних, оних који се придржавају православне традиције али либерално – само када, колико и како њима одговара. Постоје верници који не воле Цркву, и сматрају да је то превазиђено. Дакле, најмање је искрених верника који добро познају традицију и веру. А сви одговори, које траже савремени људи, налазе се у православљу, али се до њих долази једино кроз подвиг вере. Људи који учине подвиг вере живе у слободи, којом их је Христос ослободио, не дају се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1), тј. познавши Бога, не враћају се опет на слабе и рђаве стихије, којима су некада служили (Гал. 4, 9). Такви људи модернизацију спроводе у оквиру традиције и православног координатног система – остављају свој печат (печат своје генерације) и богате традицију свог народа и Цркве.

Проблем је што је таквих људи мало. Текстови који се тичу православља (теологије) нису популарни, мало више се читају само таблоиди када износе неке афере, и полемике (свађе) измеђи епископа и свештеника. Оно што је негативно, привлачи више пажњу, него оно што је позитивно и поучно (то важи и за црквену јавност). Колико људи разуме зашто је Владимир Вујић писао да треба упознати свети лик Светог Саве (а не „онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“)? Колико људи разуме зашто је Жарко Видовић истицао да је Завет монашки, а не ратнички, или, разлику између државе и духовне заједнице и која је разлика између права државе и права личности? Колико зна за разлику, коју је правио Св. Григорије Палама, између створених и нестворених енергија? Колико верника чита Свето Писмо? Већина људи зна шта неће, али не зна шта хоће. Па онда узимају од разних учења и идеологија по мало, према својим потребама, мерама и укусима (неки православци славе и ноћ вештица), а традицију свог народа и цркве посматрају кроз те идеологије или на основу туђих учења. Међутим, православну традицију и Христово учење, не могу упознати преко читања и учења, него кроз подвиг вере и живот у смиреноумљу и молитви. Важно је читати и учити, данас нико не жели да чита дуге и озбиљне текстове и књиге, па тражи инстант знање кроз кратке текстове и слике – без читања стиче се површно знање. Али, мора да се зна да „слово убија, а Дух оживљава“, јер је „посланица Христова“, написана „не мастилом него Духом живог Бога“ (2. Кор. 3; 2-6). То је много теже од читања и учења, које је неопходно.

Пошто је таквих људи (искрених верника) мало, у простору православног света, сада има свега другог више од самог православља. На пример, у православним државама не постоје православни медији, овакви текстови скоро никог не занимају, православни сајтови имају малу посету, у школама деца пре бирају грађанско васпитање, него веронауку, итд. Људи не знају како да ускладе изворно учење вере и традицију са савременим животом, не могу да нађу добре духовнике у цркви који могу да им помогну да се оријентишу у свету. Неки прихватају модернизацију на штету традиције, а неки беже у негативни традиционализам.

Али истина је да је мало оних који заиста хоће православље или хришћанство и искрено верују у Христа, па се зато налазе разна оправдања и пребацује кривица на „систем“. Када скоро сви избегавају да преузму одговорност, систем мора да буде лош – традиција ће нестати, држава ће се распасти, у Цркви ће бити раскол или ће се и Црква либерализовати, итд. Када неко не поштује ни Светог Саву због лошег свештеника Саве, са којим је имао лични конктакт, он онда никад и није хтео да буде светосавац, а тај свештеник Сава њему служи само као изговор, да може да живи као либерал, паган или да слави ноћ вештица.

Дакле, када православци заиста буду хтели православље, када то буде њихов избор, онда ће и створити православну државу и савез православних држава. Како? То ће знати онда када то буду заиста желели. Ако си православац, логично је да ћеш неговати православну традицију, да ћеш уредити државу у складу са својим вредностима, да ће постојати медији који достојно представљају православље, да ћеш стварати савез са православцима, а не са непријатељима православља, да ће православни богословски факултети ширити Радосну вест, а не дарвинизам, итд. Зашто се ради оно што није логично, тј. зашто у држави, у којој се 80% грађана на попису изјасни да су православне вероисповести, православље постоји само у траговима, питање је за духовнике, а не за психологе, или за life coach-е.

Једино од православаца зависи да ли ће православни народи и цркве постојати на крају 21. века, у каквом ће систему државног уређења живети и да ли ће настати православни савез држава (или ће у НАТО пакт ући и Русија и Србија, тј. државе које ће настати разбијањем Русије и Србије). Наравно, све од Бога зависи, али, ако православци не живе у складу са православним моралом, ако не желе да негују православне вредности, ако не желе да живе у саборности са другим члановима Цркве, и своје помесне и Саборне и Апостолске – онда ни Бог не може да помогне. Да ли су ово последња времена за православну цивилизацију?


Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности

26 октобра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Епископи СПЦ и даље воде међусобне полемике (овог пута због одлуке Синода да додели орден председнику Србије). Синод Грчке православне цркве признао је аутокефалију тзв. Украјинске православне цркве. СПЦ шаље делегацију, нижег ранга, на прославу у Никеји, јер Цариградска патријаршија третира СПЦ као кћерка, а не као сестринску цркву. СПЦ је 800 година аутокефалности обележила испод нивоа за такав јубилеј. Зато стварање нове политичке теорије или прве православно-словенске идеологије (са основом у православној вери и правној свести, пошто су то, према мом мишљењу, услови за опстанак српског и осталих православних и словенских народа), као и стварање савеза православних држава, сада делује као немогућа мисија или утопија.

Стварање патриотског блока у Србији није могуће, ако дође до раскола у СПЦ. Не могу се градити односи са осталим помесним црквама, ако је у СПЦ раскол (или анархија). Исто је стање и у осталим сестринским црквама. Стварање православног савеза није могуће, ако дође до раскола у Православној Цркви, пошто ће раскол произвести лоше односе између православних народа и држава. На пример, све су гори односи између Русије и Грчке. А Украјина је пример и како се народ дели због подела у Цркви, и како политичке поделе у народу неутралише саборност у Цркви, јер је већина православаца остала у Украјинској православној цркви Московске патријаршије, а већина помесних цркава је уз руску цркву.

Грчка црква је мајка црква словенских православних цркава. Срби и Руси су под утицајем из Цариграда стварали своје цркве, државе и културу. Цариградска патријаршија је била прва међу једнакима. Али, сада покуша да се постави изнад свих осталих цркава. Са друге стране, чини се да руска црква жели да она буде прва међу једнакима.

То што је Русија највећа православна сила, не значи и да Московска патријаршија треба да буде главна. Руси су некад сањали да ослободе Цариград, али, не да би га вратили Грцима, који у Малој Азији живе више од 2 000 година, него да тај град припоје Русији. То што је Цариградска патријаршија прва међу једнакима, не значи да цариградски патријарх може да се понаша попут папе, или, да има право да управља свим словенским црквама и да их третира – не као сестринске – него као еклисиолошки неодрасле кћерке цркве. После 1 000 година српске цркве, бесмислене су такве фанариотске тежње, и опасне по православље. Исто важи за руску и остале цркве, сада су то старе хришћанске цркве и народи. То морају да схвате Грци који воде Цариградску патријаршију. То што је нека црква млађа од грчке, или, то што нека црква има мање верника, или новца, од руске цркве – ништа не значи у православљу, и то није разлог да се неко уздиже изнад осталих. То је као када би човек из богате ктиторске или угледне свештеничке породице желео да се замонаши, и тражио да има привилегије у манастиру, или да постане игуман преко реда, само зато што је донео доста новца манастиру, или зато што му је прадеда био славан. Искусни духовник би га одмах послао да пере судове и после да љушти кромпир.

Сукоби између православних цркава су и еклисиолошке и политичке природе. На пример, у Украјини се руска и грчка црква сукобљавају због старих, чисто црквених питања, али, и зато што су дозволиле да се политика умеша у њихов однос. Ту се, дакле, ради и о сукобу између Русије и НАТО пакта. У случају Украјине, то се посебно односи на грчку цркву и на цариградску патријаршију, где су се поклопили интереси фанариота и империјалиста са Запада (фанариоти служе глобалистима, као што су некад служили турским султанима).

Што се тиче руско-грчких односа, ту постоји и фактор – Турска. Некада су и Грци и Руси ратовали против Турака, али, то се променило у 20. веку. Грчка и Турска су ушле у НАТО пакт. Међутим, односи између Грчке и Турске остали су лоши, не само због Кипра. СССР се распао, а Русију сада гради све боље односе са Турском, у којој постоје политичке снаге које желе да изведу Турску из НАТО пакта. Како би се то одразило на односе са Грчком? Како сада ствари стоје, уз Грчку би биле САД и већина НАТО држава. Уз Грчку треба да буду све православне државе, а не само Русија, као што све оне треба да буду уз Србију, због Косова и Метохије, и уз Јерменију, због Нагорно-Карабаха, али да се проблеми реше без рата (да покушамо да живимо у миру са исламским државама које се граниче са нашом цивилизацијом). Добро је што су све бољи односи Турске, Ирана и Азербејџана са Русијом и Србијом. Међутим, приоритет, у грчко-турским односима, мора да буде помоћ братској Грчкој (ако ипак дође до сукоба између њих, или, ако из Турске и Сирије крене још више избеглица ка Грчкој). И Грчка треба увек да буде уз православне Словене. Било је падова и издаја од стране и Грка, и Руса, и Срба… али наши народи су то превазишли, па се надам (и молим) да ће превазићи и садашње издаје и падове.

На Балкану, због Македоније, вековима се споре Срби, Грци и Бугари. Македонци су се удаљили од Србије, кренули својим путем, али су прво на захтев Грчке морали да промене назив државе, а Бугарска сада захтева промене у називу језика и уџбеницима из историје. Пре тога, Албанцима су испунили скоро све захтеве. На путу ка ЕУ и НАТО, руши се све што су Македонци градили од настанка државе 1990. године. Словенска Македонија може да опстане једино ако се окрене Србији. (Наравно, ка бољој Србији од ове сада и Србији која зна шта хоће.) За Србе, Македонија је, на неки начин, оно што је Украјина за Русе. Пошто су јаки украјински и македонски национализми, Украјина и Македонија могу да остану независне државе, али да Украјинска православна црква остане под јурисдикцијом Московске патријаршије, а Македонска православна црква или Охридска архиепископија, под јурисдикцијом Пећке патријаршије. И Црна Гора је независна држава, а Митрополија црногорско-приморска је српска. Македонци и Црногорци треба одлучују као слободни људи. Ако Македонци одлуче да се уједине са Србима, без притиска Срба, то одговара Грцима, а Бугари не могу да се љуте на Србе због одлуке Македонаца.

У Црној Гори нема потребе да се ствара Црногорска православна црква. И генерално, да ли је време да се промисли, где православни свет води начело да сваки народ, који има и своју државу, мора да има своју цркву и да свака црква буде национална. Црква је духовна заједница, а не национална институција. Због етнофилетизма имамо сукобе унутар Цркве. А тако не би смело да буде, ако смо део исте духовне заједнице, и ако је Црква једна, и ако постоји разлика између државе и духовне заједнице, између народа Божјег и нације.

Зар немамо превише спољашњих непријатеља, да бисмо сада снаге трошили на међусобне сукобе? Око Цркве се сабира народ. Без народа нема државе, без Цркве нема народа, Али, без народа, нема ни Цркве. Зато је важна саборност унутар сваке помесне цркве и између свих православних цркава. Аутошовинизам и јерес екуменизма су опасни, колико и јерес етнофилетизма. То што раде националисти и клирици Православне Цркве којима је стало до земаљске славе, одговара империјалистима са Запада који покушавају да окупирају или разбију државе православно-словенске цивилизације и контролишу процес глобализације.

Већина људи који сада воде православне цркве, није дорасла изазовима. Будућност српске цркве зависи од тога да ли ће следећи патријарх бити духовно и карактерно слаб или јак човек. Будућност Православне Цркве зависи од тога колико ће цркава следити Фанар. Ако остане усамљена, излазак Цариградске патријаршије из Православне Цркве неће бити тако озбиљан ударац за православље, јер сам сигуран да ће већина православних Грка остати наша браћа у Христу. Рано је да се каже да су Грци пали, а можда чак и да је Васељенска патријаршија пала. Грци су имали моћно царство и помогли су Словенима да познају Христа, на свом језику и писму; сада су Словени, на челу са моћном Русијом, много јачи од Грка, и можда је време да православни Словени сада помогну Грцима да сачувају своју веру и цркву. Будућност Православне Цркве сада зависи од саборности православних словенских цркава, и колико ова генерација клирика има осећање дужности и историјску свест. „Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници“. Када „нема историјске свести… нема ни Цркве“ (Жарко Видовић). Припадамо истој духовној заједници, истој Цркви – Црква је једна.

Искрени верници и патриоте, не смеју да буду песимисти (да дозволе да размишљају исто као и  аутошовинисти), што се тиче будућности државе, народа и Цркве. Искрени верници и патриоте, не смеју да буду ни пасивни и реактивни, јер су глобалисти веома активни. Чекају нас нова искушења и нови удари на православље и Цркву, биће још издаја, али, ми нећемо да очајавамо, јер своје умове, попут Св. Силуана Атонског, држимо у аду, и имамо веру, љубав и наду.


Никола Варагић: Законоправило савремене Србије

17 октобра, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

Жарко Видовић је био међу ретким људима, у савременој Србији, који је знао да је правна свест део светосавске традиције, колико и сама хришћанска вера. Зато нас је подсећао да постоји разлика између државе и духовне заједнице, у чему је разлика и како да остане та разлика, тј. како да се буде изнад и папоцезаризма (клеро-етатизма) и цезаропапизма.

Већина људи не зна како је изгледао живот у Источном римском царству (нпр. већина ту државу погрешно назива „Византија“) и средњовековној српској краљевини. Већина људи зна како је изгледао живот у Западном римском царству, или државама које су настале на Западу, па многи мисле да је и у Источном римском царству и Србији Немањића постојао лов на вештице и да се спроводила инквизиција, или, да није било болница и школа, или странака, и томе слично, што се приписује тзв. „мрачном средњем веку“, иако он, чак ни на Западу, није био тако мрачан, посебно није на Балкану, јер су православни народи ушли у ренесансу, пре него народи из западне Европе. Међутим, Османлије су покориле Балкан и није се догодила православна ренесанса. А Платон на зиду цркве Богородице Љевишке је заборављен. Па се сад многи изненаде када се правна свест помене у оквиру православља.

У западној Европи догодила се ренесанса, али, развијано је, и прихваћено је, етатистичко схаватање – право државе, а не право личности. Етатистичко схватање је прихватио Петар Велики у Русији. Такву државу можемо, попут Дугина (односно, Хобса), звати Левијатан. То је полицијска држава. На Западу, одмах по прихватању хришћанства, долази до сукоба, због власти, између папа и царева, и између романских и германских народа. После се догодила и верска реформација, протестантизам, па просветитељство, хуманизам, тј. Запад је ушао у модерно доба. У истој држави више нису живели само хришћани и нехришћани, него је и међу хришћанима било различитих цркава и вероисповести. Поред тога, нације које су настале на Западу, колонизовале су Африку и доводиле робове, па је у њиховим државама било и људи (робова) из других раса. Историја Запада је постала борба за права и превласт различитих вера или цркава, идеологија и народа, а данас и раса, сексуалних већина и мањина… Либерализам је био покушај да се уведе поштовање права личности, али што си даље од хришћанства, то си даље и од поштовања личности, па је либерализам метастазирао у неолиберализам или етички егоизам. Либерали су данас главни полицајци. Двоструки стандарди које Запад примењује изван лимеса, постоје, јер постоји двоструки морал унутар граница Запада. Евроатлантски (нео)либерализам је далеко од православног схватања личности – права личности и правне свести.

Зато суштину права личности, како је то истицао Жарко Видовић, не можемо схватити из историје Запада (тамо је корен европског етатизма), а српске римско-правне традиције из историје Русије (након реформе Петра Великог, посебно не након доласка комуниста на власт). А потребно је схватити суштину те правне традиције, јер „негација римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). О томе сам писао у првом и другом делу текста „Четврта политичка теорија“, у тексту о православном координатном систему, и тексту о држави и Цркви.

Знамо како је изгледала демократија у античкој Грчкој и Риму. Знамо како је на простору Западног римског царства, после ренесансе, настала модерна демократска држава. Једино не знамо како би се развијао правни систем у ренесансној Србији, и у Источном римском царству, и, између православних држава – после 15. века! А ренесанса би се догодила, да није било инвазије из Азије (моје мишљење је да би, независно од утицаја са Запада, на православном Балкану било православне ренесансе, другачије од оне на Западу). Не знамо како би се развијала економија, и како би се уредили односи између верских, етничких и политичких већина и мањина, и колико би се поштовала права грађана, да је православна цивилизација могла самостално да се развија, и после 15. века. Да није било окупације, у Србији би до 17. века настало грађанско друштво, у више великих градова, главни град би до 19. века имао више од милион становника и био метропола Европе. Како би се развијао Цариград до 19. века, да није пао? А тек Русија, да су у том периоду постојале на Балкану моћне православне државе, као савезници, у оквиру исте Цркве? Да ли би између 15. и 19. века настао савез православних држава, или би православци међусобно ратовали? Можда би постојала саборност између православних цркава и народа, и можда би Црква остала иста, без промена (удаљавања од извора вере), какве су настале на Западу. Можда не би било великих класних разлика, феудални систем би био замењен другим без револуције…

Уместо да развијају правни систем, у својим државама, чија је основа право личности, на основу хришћанског схватања личности, наредних неколико векова православни народи били су или под исламским шеријатским правом, или под европским етатизмом. Правна свест (право личности), у модерној српској држави, дакле, није се развијала на темељима средњовековне српске или источне римско-правне традиције, него на правним системима насталим у исламској (између 15. и 19. века) и евроатлантској (од 19. века) цивилизацији, па су се у српском народу одомаћили и европски етатизам и источњачки деспотизам. Тако је остало до данас. „Непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе“ (Мило Ломпар).

Да ли данас може да се изгради православни систем друштвеног уређења? Ако може, онда таква држава, ако је она православно-правна, не може или не сме бити, полицијска држава (Левијатан). Јер, ако се дисциплинује спољашњи човек, ако се вера шири мачем, то није у складу са православним моралом и то онда није православно-правна држава. Ослобађање унутрашњег човека постиже се кроз духовност, културу и образовање, а не преко полиције или страха од закона. Закони морају да буду спровођени слободном вољом, пред законом сви морају да буду једнаки, закони постоје због људи, поштени грађани не смеју да имају страх од полиције, не сме да постоји терор већине над мањинама, или, победника на изборима над пораженима, итд. Ако говоримо о православној држави и правној свести, тј. хришћанском моралу и римском праву. Јер, „из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом“ (Видовић). Дакле, само са правном државом, Завет може бити остварен.

Није реално да се обнови (наследна) монархија, теократија још мање. Све идеологије, због којих су се водили грађански ратови, постале су превазиђене, тј. део су проблема, а не део решења. Дакле, људи су незадовољни и са либералном демократијом и капитализмом, али не желе повратак у комунизам и не желе живе у фашистичкој држави. А православци желе да живе у православној држави. Шта је православна држава? Како да се гради православна држава? Одговоре би морали да тражимо кроз стварање нове политичке теорије. Поменуо сам Дугина и његову Четврту политичку теорију, зато што је он међу реткима који се тиме бави. То не значи да ћу ја стварам Четврту политичку теорију, пошто је Дугинова теорија ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство.

Ако је циљ саборност и стварање православног система друштвеног уређења, потребно је створити, кроз заједнички рад стручњака из свих или више народа православно-словенске цивилизације, прву, условно речено, православну и словенску идеологију (нову политичку теорију). Тражи се систем уређења за друштво у којем већину (или половину) од укупног броја становника чине православци, али са разликом између државе и духовне заједнице. Држава не може бити заснована на Еванђељу – „на Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Али, могу да се поштују хришћанске вредности, тј. морају – ако хришћани стварају државу, ако је то православна и правна држава.

Људи попут Стојана Новаковића, знали су да „напретка нема без ,конзервативности’ која се састоји у враћању на основе римског права, јер је римско право“, како нас је подсећао и Жарко Видовић, „,саставни део вере’ православне“. О интелектуалним корифејима „који су као лучоноше проносили свећу културе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе“, захваљујући којима су током XIX и XX века „уношени основни појмови либералне демократије (слобода, права човека, владавина права…)“ у Србију, пише проф. Јовица Тркуља. Када се упозна и разуме свети лик Светог Саве, а „не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић), када се разуме координатни систем у оквиру којег је он живео, могу да се уклапају и елементи савременог света, и на тој основи ствара ново. Колико људи разуме тај свети лик? Шта би данас радили Св. Сава и Св. Симеон – какву би Србију стварали? Какве би законе донео и како би их спроводио цар Душан? Да ли би они водили рат против Грка и Бугара, због Македоније, или би стварали православни савез?

Зато су значајна предавања, попут предавања др Владимира Димитријевића, одржаног у Андрићевом институту: „Када је Свети Сава хиротонисао дванаест епископа, сваки је добио препис Законоправила, књиге тешке шест килограма у којој је црквено и грађанско право. У питању је књига која је чинила Србију и српске земље правном државом у Средње веку. Душанов законик је допуна Законоправила. Енглези су имали Велику повељу слобода, један пергамент на ком је било записано оно што су барони диктирали кад су запретили Џону без земље, а Срби су имали Законоправило. Оно је обухватало сва могућа правила, али и упућивало на обавезу цркве да помаже сиротињу и да присваја децу коју мајке нису желеле, а онда би их неговале цркве и манастири. Дакле, Законоправило је књига која је одржала наш Средњи век као век наше правне државе“.

Поред искрене вере у Христа, правна свест (Законоправило) је тајна успеха Немањића. То је тајна успеха и Источног римског царства, државе која је постојала 1 000 година, најдуже у историји. Један од главних разлога пропасти тих православних држава је то што су оне међусобно ратовале, док су Османлије и паписти претили да их покоре. Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза, услови су за опстанак и темељи за развој, српског народа и осталих православних народа, тј. православне цивилизације у 21. веку.


Никола Варагић: Фудбал – најпрљавија споредна ствар у Србији

13 октобра, 2019

NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

Наставља се пропаст српског фудбала. После још једног у низу сумњиво досуђеног пенала за Црвену Звезду, одлазак навијача на стадионе и праћење домаће лиге и А репрезентације губи смисао. Тренутни успеси Црвене Звезде и Партизана, у европским такмичењима, дају лажну наду да је било неких промена и да ће доћи до препорода. Стање у домаћој лиги и у А репрезентацији, права је слика Фудбалског савеза Србије. То одавно није спорт. Сада је то постало јасно и онима који слабо прате домаћи фудбал.

Ако су на власти у Србији звездаши, Црвена Звезда ће и у фудбалу и кошарци, бити првак државе. И обрнуто, када су на власти партизановци, Партизан ће да осваја титуле. Јер, ко контролише полицију те сезоне, првак је лиге на крају сезоне. Када је Мирко Марјановић био председник Владе Србије, компаније Прогрес и ФК Партизан, Партизан је годинама освајао све титуле. Када су браћа Вучић дошла на власт, Црвена Звезда је и у фудбалу и у кошарци постала шампион, и видимо, све док је иста власт, биће шамион сваке године.

Сада знамо да ће сваки судија, при крају сваке утакмице, свирати пенал за Црвену Звезду. Играчи не морају много да се труде, треба само да сачекају 85. минут и да падну када уђу у казнени простор противничке екипе. Тако је и Партизан био шампион, када је тренер био садашњи селектор репрезентације Србије. Само они који то нису знали, мислили су да ће репрезентација играти боље након доласка Тумбаковића за селектора. И годинама су се сви чудили зашто Црвена Звезда и Партизан не могу никога да победе у Европи. Како да победе, када у Европи нико неће да те пусти да га победиш? Нико није хтео да говори о намештању утакмица (три за три, куповина играча, судија…). Ко ће да игра у првом тиму А репрезентације Србије, најмање су се питали селектори. Муслин то није хтео, и отерали су га. Од репрезентације је направљена фирма за прављење новца. Зато млади играчи желе што пре да напусте Србију и играју негде другде, није само новац разлог за одлазак.

Нису ништа бољи ни мали клубови, ни клубови у нижим лигама. Зна се, често на почетку сезоне, ко ће из друге да уђе у прву, из треће у другу лигу… У клубовима, не само што се тиче сениора, него чак од петлића, не играју најбољи играчи, него они који имају најбоље везе или „леђа“. Деца богатих, познатих и утицајних родитеља увек морају да имају место у тиму, без обзира како играју и тренирају. Ко ће да игра међу сениорима, поред богатих, познатих и утицајних родитеља, одлучују и менаџери и мафијаши. Није важно како неки играч игра, него чији је тај играч и ко зарађује од његове куповине и продаје. Тако опада квалитет – све је мање добрих играча. Омладинске репрезентације нижу неуспехе, стање у А репрезентацији је очајно, у првим тимовима Црвене Звезде и Партизана игра све више страних играча, све је мање играча из омладинских погона, домаћа лига је међу најгорим у Европи. Тренери и судије су део проблема, исто колико и људи који воде клубове и савез. Не постоји позитивна селекција. Нико више не ради на стварању добрих домаћих играча. Поред лоших тренера, са намештеним утакмицама, са негативном селекцијом, не могу да се стварају добри играчи. Све се врти око новца – чак и у школама фудбала за децу до 10 година. Школе фудбала за малу децу не праве се да би деца учила да играју фудбал, него да власници школе фудбала зараде од чланарине и организације турнира. Част изузецима. Таквих изузетака међу српским судијама нема – не можеш да будеш судија, ако си поштен.

Данас се фудбал игра због кладионица. Тако је свуда у свету. Само негде имају меру, нису сви толико бахати као људи који воде српски фудбал. Играчи се купују и продају као да су нека роба, намештају се утакмице а новац се извлачи из кладионица, пере се новац преко улагања у клубове и играче, намешта се ко ће бити домаћин светског првенства исто као и олимпијских игара, итд. Мафије има и у другим лигама, српска мафија сарађује са другим мафијама у намештању утакмица и подизању новца из кладионица.

Међутим, постоје озбиљне лиге, са озбиљним клубовима, не намештају се све утакмице, и у сваком првенству, постоје савези који озбиљно раде са свим селекцијама до А тима и стварају добре играче за домаће клубове и репрезентацију. Зато су у последњих 20 година, најбоље српске клубове и репрезентацију Србије побеђивали они који су до пре 20 година редовно губили од наших тимова и репрезентација, најбољи европски тимови су лагано побеђивали наше најбоље клубове, као што је и репрезентација примала по шест голова од најбољих светских репрезентација. Недавно од Украјине, петарда.

Фудбал је био најважнија споредна ствар на свету; данас је, посебно у Србији, најпрљавија споредна ствар на свету. Слично је и у осталим спортовима у којима се врти доста новца. Сада се купују и страни играчи да играју за националне репрезентације.

У неким лигама има смисла одлазити на стадион као навијач. Бити навијач у Србији, више нема смисла. Навијачи српских клубова треба да бојкотују своје клубове, најмање годину дана – нека играју пред празним трибинама. Нико не треба да одлази на стадионе да гледа утакмице домаћих лига и репрезентације Србије, најмање годину дана. И нека цео свет то види. И нека УЕФА и ФИФА избаце српски фудбал из европског и светског фудбала, на годину дана. Енглезима је то помогло. Мораће и у српском фудбалу да дође до озбиљних промена после тога – мораће да одговарају они због који је српски фудбал избачен из свих међународних такмичења. Време је да се мафија избаци из српског фудбала.

Сви навијачи треба да се удруже у бојкоту својих клубова и репрезентације, без обзира на међусобне разлике. Спорт се воли због поштеног надметања – бољи треба да победи, а не онај ко намешта утакмице. Навијачи не могу да уживају у победи свог тима, ако знају да је утакмица намештена да њихов тим победи. Каква је то победа? Ни играчи не могу да буду задовољни, убија се драж игре, због које сваки фудбалер почиње да тренира тај спорт. Са друге стране, ако се овако настави, можда ће домаћи клубови и репрезентација бити бољи, али ће у клубовима и репрезентацији већину чинити страни играчи. Да ли је то циљ?

Ако је навијачима стало до српског фудбала, најбоље ће помоћи српском фудбалу тако што ће престати да одлазе на стадионе – тако што ће престати да прате домаћи фудбал чак и преко медија. Српском фудбалу су потребне суштинске промене. Када дође до промена у ФСС, када полиција почне да хапси челнике Црвене Звезде и Партизана, па онда и све остале, укључујући и тренере и судије, због намештања утакмица, када се реши питање власништва над клубовима и права играча, има смисла да се навијачи врате на стадионе. И да на трибинама стадиона имамо навијаче, а не хулигане повезане са мафијом, полицијом и политичким странкама за које раде и које их штите.

Пенали досуђени за Црвену Звезду против Инђије (уз лошу глуму голмана Инђије код другог пенала):

https://www.youtube.com/watch?v=nMPP7hPVP2o

Пенал и гол против Напретка у Крушевцу:

https://youtu.be/QsxE_yJeS_Q?t=154


Никола Варагић: Православни координатни систем

8 октобра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Национализам повезује људе из истог народа, али, не повезује људе из различитих народа (колико год да су блиски једни другима). Наднационалне творевине на насилни начин окупљају и задржавају народе унутар својих граница (нпр. СФРЈ или СССР, где су народи одбили југословенски, односно, совјетски идентитет). Данас се то ради преко намештених референдума (нпр. у ЕУ и Великој Британији). Сабирање или удруживање народа из наше цивилизације има смисла само ако долази из слободе. Осим такве жеље, шта још може да окупи верски и идеолошки различите људе и народе, да стварају заједничку организацију држава? У православно-словенској цивилизацији, то су православна вера (хришћанство) и правна свест (демократска култура и право личности). Поред исте вере, људе повезује и слична култура, и то што нико не жели да служи као јефтина радна снага у колонији (неке империје), или да живи као роб у сувереној, али недемократској држави. Дакле, не желимо да стварамо наднацију, желимо да створимо опште православно-словенско становиште.

Национализми деле народе, па имамо сукобе око Македоније, или око Украјине, где се и цркве деле. Зато мора да се прави разлика између националиста и патриота. Патриота није у јереси етнофилетизма. Већину у народу чине патриоте, али различите вере и идеологије. Већину чини највећа духовна заједница (у народу). Значи да је међу патриотама највише верника. Али, вера некад дели патриоте, тј. вернике (већину), и, невернике и иновернике (мањине), у истом народу, а некад повезује патриоте (вернике) из различитих народа. Зато мора да постоји и дијалог између већине и мањина. Већина нигде није стабилна и чврста у вери, тј. далеко је од саборности. Сваки патриота ће, уз неке интерне разлике, да негује свој идентитет, традицију и културу. Циљ је да се сабирају патриоте унутар истог народа, са једне стране, и између народа наше цивилизације, са друге стране. Оно наднационално (нпр. свесловенски језик и писмо) може да дође само из слободе – спонтано и својевољно.

Договора нема без културе дијалога, културе дијалога нема без демократских вредности, а демократских вредности нема без хришћанског морала (који захтева да се воле и грешник и непријатељи!). Антидемократа нема културу дијалога и правну свест, гуши критичко мишљење, користи насиље, ставља себе изнад и суди другим људима, и не поштује сваког човека као личност, а то није у складу са хришћанским вредностима и моралом. Личност је – као највиша вредност у хришћанству – централна тачка координатног система наше цивилизације. И сваки човек, без обзира на његово верско или етничко порекло, или лично уверење, мора да се поштује као личност (у човеку је сачуван лик Божји након пада, нико није објекат и нема двоструког морала). Када постоји поштовање личност, постоје лични односи, настаје саборност и ствара се правна држава. Тамо где се поштује право личности, поштује се и право народа (и право већине и право мањине).

Систем државног уређења копира се, вековима, од држава Западне Европе – нико никада није покушао да створи идеологију или систем државног уређења примерен православној цивилизацији. То је сад нужно урадити, јер је бесмислено да се свађамо око либерализма, комунизма или фашизма. Шта ће бити ако се распадне ЕУ? Ко, међу патриотама, жели да Немачка поново окупира Источну Европу? Ко жели да дозволи да у његовој држави и у православно-словенској цивилизацији, евроатлантски глобалисти икада више спроводе друштвени инжењеринг и да реализују своје планове у вези мелтинг пота? Ко жели да се прогоне цркве или да се спроводи инквизиција? Зашто се око тога и даље свађају левичари и десничари? Са Запада више нема шта да се копира и више немамо у кога да се угледамо – ни Запад нема решење. Морамо да се окренемо сами себи и да решење тражимо у нашој традицији – на основу наше традиције, прихватајући и оно добро што је настало на Западу (што је у нашој цивилизацији стекло неку традицију). То је нужно, ако желимо да живимо у слободној (сувереној) држави, као слободни људи, у складу са својом традицијом (део те традиције је и антифашизам), да негујемо наш језик и наше писмо, да живимо у држави благостања, социјалне правде и владавине права, са ефикасном бирократијом, бесплатним образовањем и здравством, итд. Мислим да већина људи то жели. А циљ је да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО, глобализацију, неолиберални капитализам (ММФ, СБ, ЕБРД), фашизам крајње деснице, трансхуманизам нове или екстремне левице, миграције, итд.

Како сада то објединити у једну, нову, четврту политичку теорију, а прву, условно речено, православну и словенску идеологију? Нова политичка теорија мора да буде конкретна, и до детаља разрађена, у свакој области. Како сачувати традицију и модернизовати државу? Како наћи меру између слободног тржишта и државног интервенционизма? Како да се уреде међусобни односи између православних и словенских држава? А како између Цркве и државе? Како је изгледао координатни систем у доба Источног римског царства и Св. Саве? „,Византинчев’ свет је координатни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). У савременој православној држави и православно-словенској цивилизацији треба се кретати у оквиру истог координатног система. Правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, а личност је центар тог координатног система. Са таквим координатним систем, лако ће се изградити нови и бољи систем државног уређења и лакше ће се сабирати народи.

Србија не може да опстане без (или изолована од) савезника. То не могу ни остале државе. Нико не може сам да се бори са империјалистима са Запада, са једне стране, и исламским империјалистима (и кризом са избеглицама из Азије и Африке), са друге стране. Сабирање (удруживање) народа из православно-словенске цивилизације потребно је ради одбране од заједничких, спољашњих непријатеља, али, мора да се зна како ће тачно изгледати живот унутар граница наше цивилизације – какву културу стварамо, за које вредности се боримо, коју традицију чувамо и негујемо. Да ли ће Русија бити нови Рим, а остали периферија, тј. да ли ће сви народи бити равноправни и слободни, и унутар сваког народа или државе, да ли ће сваки појединац или грађанин бити слободан?

Русија је изгубила битку са НАТО за Србију (Балкан), и изгубила је Украјину. Када падну Србија и Украјина, близу је и разбијање Русије (отимање Сибира, итд.). И обрнуто, када је Русија слаба, ни Србија не може да победи у рату. Русија се брани у Београду. Србија се брани у Москви. Такво јединство (у коме важи „сви за једног – један за све“) треба постићи између свих народа православно-словенске цивилизације, и више никада неће моћи неко из неке друге цивилизације да спроводи политику „завади, па владај“ међу православцима и Словенима, и свима осталима који желе да буду део наше цивилизације. Нова политичка теорија православно-словенске цивилизације, не може да буде империјална, иако ће бити универзална, јер ће темељи бити хришћанске и демократске вредности. „Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја… држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге“ (Св. Владика Николај). Исто се односи на границе наше цивилизације – мач сме ићи само до граница (језгра) наше цивилизације (као што веру не ширимо мачем, не треба ни идеологију ширити мачем; мора да постоји разлика између политичке теорије и верског мисионарства, као што постоји разлика између државе и духовне заједнице). На границама, за потребе одбране желимо јаку војску, толико јаку да се нико не усуди да нас нападне. Међутим, у нашој цивилизације, нећемо полицијске државе или аутократије, тј. источњачки деспотизам. Наш рат је умни (културни). Желимо да постоји слободни проток људи, идеја, капитала и робе између цивилизација (нпр. кинески „Појас и пут“ обухвата и простор наше цивилизације), као што исто то желимо између држава наше цивилизације.

Ако постоје Словени католици или Словени муслимани, или било који други народ који се географски налази унутар или на граници, али не жели да буде део православно-словенске цивилизације или заједничких организација, не треба га терати да буде. Ако жели, треба остати отворен за свакога. Постоје заједничке вредности и интереси. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. Католици су ближи православнима, него протестанти. Међутим, ако међу католицима главну реч воде фашисти и расисти – а такви су русофоби и србофоби – нема шансе да дође до савеза између католика и православаца. Италија је, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе, све ближа Русији и Србији. Народи у овом делу Европе окренути су ка вери и цркви и негују традиционалне породичне вредности – то нас међусобно спаја.

Дакле, не желимо да будемо окупирани од стране евроатлантске, или исламске, или било које друге империје, културе или цивилизације. Не желимо да будемо окупирани, али, не желимо ни да будемо окупатори (империјалисти). Није реално да се обнови теократија или монархија средњовековног типа. Не желимо повратак у комунизам и самоуправљање. Не желимо више демократију и либерализам евроатлантског типа. Међутим, то што желимо, нешто ново, мора да има неке елементе старог. На пример, можемо да стварамо државу у којој су пред законом сви једнаки и не постоји деликт мишљења (јер се негује критичко мишљење), која брине о сиромашнима и болеснима, док талентованима, иноваторима и предузетницима ствара услове да остваре своје циљеве, у којој се људи труде да живе од свог рада и могу да живе од свог рада (и у државним и у приватним фирмама), у којој су извори воде и градски водоводи у власништву државе, у којој је породица „основна ћелија друштва“ (дакле, без мачизма, феминизма и размажене деце); државу у којој постоји склад између општег и појединачног (јер постоје центри саборности и директна демократија). Постојеће идеологије бар нешто од овога што сам навео немају у свом програму (нпр. либерали и левичари се свађају да ли здравство и образовање треба да буде бесплатно, итд.). Ту је и пример комунитарног заједништва.

Данас такав систем не постоји, у свакој политичкој теорији или идеологији постоји нешто што треба избацити и нешто што треба прихватити (наравно, осим из фашизма), у новој политичкој теорији, и ускладити са хришћанским моралом и нашом традицијом. Мора да се омогући „место под сунцем“ и онима који нису православни и Словени. Пракса мора да буде у складу са теоријом. Потребне су заједничке међународне организације унутар наше цивилизације – да се уреде економски, правни, културни… односи између наших држава. У оквиру тога, и питање људских права ЛГБТ заједнице. Не желимо да се промовише такав начин живота, посебно међу децом. Ниједна држава не може сама да се бори са притиском глобалиста и геј лобија. Због тога, сви народи православно-словенске цивилизације треба заједно да траже начин како да се одбране од притиска ЛГБТ лобија. Дакле, у нашој цивилизацији, неће се прогонити Црква, а промовисати ЛГБТ идеологија, као што то раде на Западу, али неће се ни прогонити људи само зато што су другачији, као што то раде у Саудијској Арабији и осталим исламским државама. Постоји разлика између православне и осталих цивилизација. Докажимо то. Време је да постанемо активни, да више не будемо реактивни и да дела прате веру (нпр. мора да се размонтира лихварски банкарски систем везан за Запад, и створи православни банкарски систем са државним и приватним банкама које неће бити лихварске и изнад закона; касније, можда, и нови финансијски систем, у новој организацији држава, без банака и пирамидалне хијерархије моћи, итд.).

Нова политичка теорија, хришћанима је потребна због бољег сналажење у свету или изван духовне заједнице – за живот у заједници са другим заједницама. Нехришћанима се отвара могућност да стварају бољи систем, него у коме сада живимо, бољи од било ког до сада у историји, заједно са хришћанима који исто то желе. Не као део Европе, ни као део Азије, него изнад Истока и Запада. Такву државу, друштво и цивилизацију могу да стварају само људи који чине подвиге и померају норме, са жељом да створе друштво или цивилизацију добрих људи. Тражи се политичка теорија која одговара православном духу и словенској души. Многи мисле да православци и Словени не могу да створе систем и цивилизацију, као што не могу да направе ни добар аутомобил. Неки мисле да смо неспособни варвари и затуцани православци, а неко да то није у складу са нашом вером и да ћемо изгубити душу и постати империјалисти (окренути земаљском царству, заборављајући небеско). Да ли је то истина? Ако то није истина, све што је потребно, јесте да унесемо праве (православне) координате, и да кренемо у подвиге.


Никола Варагић: О преговорима на ФПН и контроли квалитета

14 августа, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У кафи (за кување домаће кафе) има све мање кафе. У млечним производима има све мање млека. Тамо где има млека, питање је какав је квалитет млека, у каквим се условима производи млечни производ, како се транспортује (дистрибуира), где се и како се продаје. У месним производима има све мање меса, а тамо где има меса, у питању је лоше месо, које се најчешће увози. У Србији постоје чак и мале кланице у којима се кољу угинуле животиње и онда се такво месо продаје људима. Храну је најбоље куповати од домаћина које лично познајете и знате како је спремају. Није свеједно где се и шта се купује за јело. Произвођачи виде да пада куповна моћ грађана, и да не би подизали цене, они смањују количине и спуштају квалитет производа (често се увозе јефтине и лоше сировине).

Проблем је и вода за пиће из јавних водовода. Проблематичне су и неке флаширане воде, али постоје флаширане воде које је свакако боље пити, него воду са чесме која долази из градског водовода. Воду са чесме некада (негде у Србији) не треба користити чак ни за кување хране. Воће и поврће, које се продаје у продавницама, али и на пијацама, прска се хемикалијама много више од дозвољеног. Пестициди и остале хемикалије загађују земљу, воду и ваздух. Неки мали произвођачи воћа купују лекове којима је истекао рок трајања и тиме прскају своје воће, које продају на пијацама. У воћним соковима скоро уопште нема воћа. Слично стање је и код производње алкохолних и безалкохолних пића. Вара се чак и на хлебу и пецивима у пекарама. Често се дешава да Русија забрани увоз неког воћа, млека или меса из Србије (а извозе се најквалитетнији производи или сировине у Русију). Дакле, што се тиче (контроле) квалитета хране и пића – стање је више него лоше. И после се људи питају одакле толико нових болести и болесних људи. Лоша храна и лоша пића (вода), свакако су један од главних разлога. Држава не води рачуна о здрављу грађана, не води рачуна о заштити потрошача, о квалитету и безбедности производа. А ни сами грађани.

Исто важи за остале производе, који се продају у продавницама. Познато је да детерџенте, прашкове, шампоне и слично, произвођачи са Запада (али и домаћи) производе у две класе и да оне лошијег квалитета продају у државама као што је Србија. Није боље стање ни што се тиче обуће и одеће – производи се и увози и продаје свашта, највећи ланци продавница (посебно спортске и одеће и обуће за децу) праве екстрапрофите са високим ценама или маржама. Комисија за заштиту конкуренције је нешто покушала, али је све остало исто. У Србији не постоји апсолутно никаква заштита потрошача. Какво је стање свести оних који треба да контролишу и надзиру у име државе, показује то што и запослени у државним службама и јавним предузећима, и њихови ближњи, купују и користе исте те производе. Од хране и пића до одеће и обуће, скоро све негативно утиче на здравље људи.  Грађани о томе мало воде рачуна (и увек се налазе нека оправдања и говори да не постоји избор), медији о томе углавном ћуте (као и о последицама НАТО агресије), удружења за заштиту потрошача ефикасна су колико и синдикати, лабораторије за контролу квалитета или не постоје или не раде, инспектори су немоћни или корумпирани, исто комунална милиција…

Када падне киша, одмах настају проблеми са интернетом и кабловском телевизијом. Често постоје проблеми и са мобилном телефонијом. А када се деси мало јаче невреме, нестаје и струја, настају поплаве… Физичка и правна лица (купци, клијенти или потрошачи) често имају проблем са интернетом, мобилном телефонијом, кабловском телевизијом, струјом, водом, канализацијом… и када је лепо време. То је зато што је пола инфраструктуре веома старо, а нова се лоше гради (тј. лоше се изводе радови, уграђују се лоши материјали, дуго се чека да се отклони сметња или квар, итд.). Део Србије и даље нема све прикључке, неко још увек чека на водовод и канализацију, неко на струју, неко на телефон, интернет и кабловску телевизију. Такође, чекају и на путеве, који су, тамо где постоје, у лошем стању, а тамо где су скоро изграђени, брзо пропадају, јер се лоше изводе радови, лоше одржава и много се краде. Ту инфраструктуру користе и они који је граде и воде надзор – и они возе по рупама на путу, и они остану без воде, сигнала за мобилни и интернета… Они то тако раде, иако и они и њихови ближњи користе исту инфраструктуру, удишу исти ваздух, итд.

У Србији не постоји апсолутно никакав стручни и инспекцијски надзор. Тачније, постоје инспекције и надзорна тела, али људи који то раде, не раде свој посао добро, и скоро сви примају мито, или раде приватно, али и тада то раде као што раде државни посао. Ако већ намештају послове, избегевају тендере, праве анексе уговора, зашто не раде по правилима струке, зашто се квалитетно не раде мреже и путеви, зашто не постоји контрола квалитета и надзор? Некада чак и ништа не изграде, а потроши се новац. Зашто не постоји притисак јавности (грађана, потрошача)? Оно што се ради на тендеру, грађани не могу да виде, али могу да виде квалитет изграђеног пута, или да није изграђен пут, или шта једу и пију. Све је већи проблем надзор и у грађевини – ако се овако настави само је питање времена када ће зграде и мостови почети да се руше, праве се стамбене зграде без заштите од пожара…

Директоре јавних предузећа не занима стање инфраструктуре, како се изводе радови, како се одржавају мреже, важно је само да се узму проценти. Власници приватних фирми, ако желе да се шире, морају да сарађују са јавним предузећима, они највећи дају мито јер без тога не могу да буду где јесу, али је посебан проблем то што ни власници тих приватних фирми не желе да ураде посао по свим правилима струке и поштујући пројекте и крајње кориснике, него то раде јако лоше и на тај начин стварају екстрапрофит да би имали више новца за куће, аутомобиле, летовања, љубавнице, политичке странке и рекеташе из тајне службе и полиције (док њихови радници примају мале плате). У сваком послу у Србији, тј. где год има рекета и корупције, налазе се трагови људи који раде у полицији и правосуђу. Политичари не могу сами да краду, нити могу да натерају све полицајце и судије да краду. Некада људи из полиције и правосуђа увлаче политичаре у свет криминала. Запослени у инспекцијама, у лабораторијима за контролу квалитета или у надзорним телима државних институција и јавних предузећа, никада не би могли да краду и да примају мито, да лоше раде, или да ништа не раде, када би свој посао добро радили политичари, полицајци и судије. Нижи државни службеници и функционери раде исто што и њихови шефови, или су слаби и уцењени и извршавају наређења својих шефова иако знају да то није по закону и да се тиме угрожава здравље људи. Исто важи за власнике и директоре банака. Да ли могу банкари и тајкуни да купе све политичаре, полицајце и судије, ако ови то не желе?

Посебна прича је еколошка свест. Превише грађана Србије, још увек, смеће баца на улице, у паркове, реке, језера, шуме, планине, из кола, из станова; канализација и отпадне воде из фабрика се не прерађују и тако загађене одлазе у реке, у ваздух одлазе отрови из димњака из фабрика… Грађани Србије уносе отрове у своја тела преко хране, воде и свих осталих пића, одећа и обућа су лошег квалитета и лоше утичу на здравље, удишу загађен ваздух, користе лекове и вакцине које нико не контролише, односно, потврде за храну, лекове и све остало, издају они који учествују у корупцији, итд. Не могу да се криве само они који су на власти, или раде у инспекцији, царини, полицији и правосуђу, јер у производњи и  продаји лоше или штетне робе учествују и обични грађани, и они који критикују власт и државне службе, институције и јавна предузећа. Они, као потрошачи, могу да бојкотују те производе и могу од власти да траже бољу контролу. Дакле, смеће бацају, пале гуме и праве депоније где не треба, у станове уграђују клима уређаје из којих капље вода људима на главу, паркирају возила где је забрањено и где сметају другим возачима и пешацима, и грађани који се жале како је све лоше у Србији, и они који говоре да смо луд народ и да су сви политичари исти, и чланови режимских и чланови странака опозиције, и апстиненти, и они који имају државни посао и они који раде приватно, итд. Власт се мења, али све остаје исто што се тиче квалитета хране и остале робе, нивоа (не)културе, итд. Част изузецима.

Најгоре од свега је што скоро нико не штити ни своју децу. Деци се даје храна која је лоша за здравље, облаче се са одећом и обућом лошег квалитета, уграђују се лоши материјали и постоје разни штетни уређаји свуда око нас који лоше утичу на децу, деца удишу загађен ваздух и пију загађену воду, играју се и у граду и у природи окружени смећем и отровима, преко конвенционалних медија и интернета деца се трују на посебан начин, итд. Зашто то грађани Србије раде деци? Зашто то раде сами себи и једни другима? Зашто све мора да се регулише казнама? Зашто грађани нешто не промене и без страха од закона? Или ЕУ?

Наравно, риба увек смрди од главе. Зна се чији је посао да контролише (увоз, производњу и продају хране, пића, одеће, обуће, технике…) и надзире (радове на изградњи водоводних, канализационих, електро и телекомуникационих мрежа, путева, зграда…), и чије је посао да бира и контролише и надзире, оне који контолишу и надзиру. Све док ти људи не почну својим делима да служе као пример осталим грађанима, док не почну да поштују законе и грађане и да раде своје послове како треба, неће ни грађани мењати своје навике и неће постојати ред, инфраструктура ће почети да се распада, све више грађана ће бити болесно и више људи ће умирати, а међу њима ће бити и они који су то могли да спрече, и они који то раде, и њихова деца. Истина, мало је добрих кадрова остало у државним институцијама и јавним предузећима. Већина добрих кадрова је или у пензији, или у иностранству, или међу приватницима. То је посебан проблем – како створити некорумпирану и ефикасну државну бирократију – како да се унутар државних структура створи позитивна селекција, поштују етички кодекси, правила струке, да се искорене корупција и непотизам, итд.

Пошто не постоје контрола, инспекција и надзор, што се тиче робе и радова, наравно да неће постојати ни добра контрола избора и надзор медија. Ако се свуда краде и вара, то ће да се ради и на изборима. Да ли ће о томе да се разговара на Факултету политичких наука, између представника власти, опозиције и невладиних организација? Да ли је довољно да се политичари који се ту окупљају договоре да се не краде и не вара само на изборима? Да ли ће исту такву контролу и надзор увести у свим областима, на свим нивоима у држави? За почетак, пошто се окупљају на факултету, да ли ће да реше проблем са плагијатима и да ли ће из разговора да елиминишу политичаре са купљеним дипломама и докторатима? А могли би, пошто су у преговоре на ФПН укључене и невладине организације, да реше и питање финансирања НВО сектора, како троше новац, како раде, за кога раде…


Никола Варагић: О плурализму и универзализму у Европи и Православној цркви

31 јула, 2019

 

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Шпански философ Хосе Ортега и Гасет писао je тридесетих година 20. века, да „Запад све више запада у ужасавајућу истоветност прилика… Вулгарни латински јесте сведочанство да је историја једном била огрезла у агонију у царству једнообразне вулгарности, јер је била ишчезла плодоносна ,разноврсност ситуације’… Већ вековима постоји европско јавно мњење, па чак и техника утицања на то мњења… Сада је ,читав свет’ само и искључиво маса“[1]. Запад је обликован под утицајем античке и римокатоличке традиције, латински је био званични језик и националне елите су лако међусобно споразумевале. Упркос бројним разликама, постојале су кохезионе силе за стварање монолитног блока и културе, али због тих техника утицања на јавно мњење, Запад је запао у „ужасавајућу истоветност прилика“.

И у старој Грчкој и у старом Риму, увек су постојали људи првог, другог и трећег реда, без обзира што су и грчки и римски философи развијали појам добра и лично начело и што су тежили универзалном, објективном, општем или свему заједничком. Римљанима је идеја да су сви људи заиста једнаки (а да ропство није нешто природно и нормално) била страна („античка мисао зна да, теоријски, човечанство јесте једно, али она истовремено и не жели то да зна“), као што је и „идеја о постојању више народа са једнаким правима била потпуно страна Римљанима“, и зато античка мисао није била универзалистичка („универзализам и интернационализам нису исто“[2]). Тако је изгледало стоичко „цивилно“ друштво, у другом веку, после Христа. Са Христом, то се променило, али само тамо где су у Христа искрено поверовали и где се преносила Благодат, или, тамо где нису одбацили Јерусалим, да би се вратили Атини и Риму, или служили великом архитекти. Лично начело (личност) најбоље се развија кроз служење Христу, кроз Бога се долази до универзалног и објективног.

Римокатоличка црква је централизована организација, у њој се негује униформисаност и потчињеност једном човеку – папи (који је постављен изнад Бога), али, то има и позитивне ефекте, јер брише границе унутар цркве, између њених чланова, без обзира из ког народа долазе, или које су расе. Међутим, уместо универзализма, због оних негативних ефеката, на делу имамо унификацију, не само у Католичкој цркви, него уопште на Западу – постоји једино маса, која живи у плурализму истоветности. Сада постоји још већа „једнообразна вулгарност“. Данас је у елити (класи господара), највише људи које је Ортега описао као „човек-маса“, и све је подређено том типу човека. На западу Европе тежили су повратку и превазилажењу антике, али су одбацили хришћанство (мистику Духа), и зато нису успели да створе универзалистичку мисао и да негује плодоносну „разноврсност ситуације“ (неко би рекао – нема више старих либерала). Можда је прави господар Запада папа, можда су власт преузели цареви (протестантни), можда су масони од царева преузели власт, па сада масони контролишу Запад (те за њих ради и папа), то сада није тако важно – фаустовска култура[3] је нешто што је заједничко свим западњацима и део њихове историје и традиције од средњег века (а унутар те културе формирао се „човек-маса“). Запад је успео да створи наднационалне организације (НАТО и ЕУ), које уједињују све народе Запада, владајућа елита је добро повезана (преко организација попут Билдерберг групе, Римског клуба…). Запад је створио привид (симулакрум) да је „царство слободе“, и једно време је успешно извозио такву „демократију“ (и „хуманизам“), али остатак света полако схвата да се ту ради о страху од закона и да постоји само плурализам истоветности[4] – никад већа атомизација, људи имају никад већи избор, а опет, све је једнообразно и све је детерминисано[5] (човек је слободан једино када се слободно преда Богу). Са друге стране, остала је разлика у односу на све који се налазе иза границе (лимеса) Запада, све иза те границе је инфериорно, зато постоји подела на нове и старе чланице ЕУ, на нову и стару Европу, расне поделе, затим, и за вернике и за атеисте са Запада, православни народи су и даље непријатељи које треба уништити и све чине да то ураде (и даље постоје људи првог, другог и трећег реда), итд.

Често се чују примедбе да универзализам недостаје Православној Цркви. У Православној Цркви постоји плурализам, практично сваки народ има своју цркву, међу црквама постоје разлике (у стиловима градње цркава и манастира, у црквеној уметности, свештеници и епископи носе различиту одећу…). Но, без обзира на разлике између православних цркава, у суштини, постоји јединство и истоветност, јер нико не одступа од изворног Христовог учења и традиције коју су успоставили Свети Оци. У Православној Цркви не постоји један врховни поглавар, аутокефалне цркве су независне, основна литургијска заједница је епархија, а унутар епархија постоји саборност у парохијама, православни теолози воде полемике и износе различита мишљења, тј. постоје плурализам и поштовање личности. Од самог настанка, Православну Цркву чине верници различитих народа и раса (од Азије и Африке до Европе, данас православне цркве постоје на свим континентима). Не постоји један језик којим се служе сви православци (као што је код католика то био латински, док елита данас користи енглески), осим неких клирика и теолога (на примеру српског народа, исто је у сваком другом), ретко ко учи грчки или руски, да не помињемо јерменски или коптски језик – између православних народа (и њихових елита) постоје језичке баријере. Са друге стране, постоји универзализам (и јединство у вери) између православних цркава (могу да се разликују цркве, иконе, обичаји или одећа, али сви главни елементи су свуда исти и универзални, посебно што се тиче служби, ту језик није препрека – Србин ће се снаћи у грчкој, Грк у руској, Рус у бугарској, Бугарин у румунској цркви), у манастирима има монаха из различитих народа… У православљу је решен проблем истог и различитог, у православљу постоје јединственост у мноштвености и мноштвеност у јединствености. Црква је заједница личности, личност је највећа вредност у православљу, делатност сваког члана Цркве увек треба да буде и посебна и лична, и саборна, заједничка, општа, односно, личносаборна или личноколективна. Православно мишљење је надантиномијско.

Међутим, када се погледа реално стање на терену, у свакој цркви и сваком народу, када се погледају односи између помесних цркава (и како се решавају важна црквена питања), и између православних народа, може да се каже да је православним црквама потребно више универзализма, односно, саборности, јер све више прети јерес етнофилетизма. Недостатак саборности најбоље се види у световном животу, где не постоје заједничке организације православних народа или држава. Цркве су све више у расколима, а православни народи не постају ближи и нико не ради на православном јединству. Практично, у сваком народу, елита (са њом и народ) је подељена између националиста и глобалиста. Националисти (из цркве и они ван цркве, који због традиције поштују и бране цркву) желе да национализују цркву (са тежњом да национализују и Царство Небеско – сваки народ жели да има своју цркву, па су настали проблеми у Македонији, Црној Гори, Украјини, у дијаспори…), док глобалисти желе да униште цркву (или да створе имитацију цркве). На крају, то исто ће постићи националисти, ако успеју у својим намерама, јер православне цркве и народи не могу да опстану и не могу да сачувају традицију и идентитет, ако дође до раскола и свађа, ако свако прави своју националну цркву, изолује се од других, улази у сукобе са другим православним цркавама… Тако се сваки од православних народа удаљава и од вере и од традиције и постаје лак плен за све непријатеље, а њих није мало. Јединство Православне Цркве је доведено у питање, не постоје наднационалне православне световне организације које спајају националне елите и православне народа. „Човек-маса“ прети и православљу. У световном животу, владају медиокритети на свим нивоима и све је њима подређено.

Сада је најважнији задатак радити на помирењу и сарадњи између православних цркава и народа. „Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућа питања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре“, додаје епископ западноамерички Максим, „што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума“[6]. Састанци синода српске, бугарске, румунске и грчке цркве, били би прилика да се реше сви међусобни спорови.

Због тога треба озбиљно размотрити овакве предлоге, и деловати у том смеру (без обзира ко је то предложио), јер се тако може спречити црквени раскол и створити свеправославно јединство. То морају да ураде сами православци – то неће да ураде неправославни, а неће ни Бог да се бави свађама око наслеђа („Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“ – Лк. 12, 13), нити Бог било кога фаворизује („Бог не гледа ко је ко“ – Рим. 2; 11; „него је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду“ – ДА 10; 35).

Дакле, замислите да православни свештеници не служе цео свој живот или радни век само у својим народима или националним црквама, него да и један део живота проведу служећи у парохији и епархији неке друге помесне цркве, на језику тог народа и цркве (замислите да у свакој парохији у Србији међу свештеницима увек има бар један из Бугарске, Грчке или Јерменије, и исто тако да српски свештеници служе у грчким, бугарским или руским парохијама, да добро упознају тај народ и да створе пријатељства за цео живот); затим, да постоји већа размена студената православних богословија, више свеправославних медија, итд. Свештеници и епископи упознали би се много боље, разумели би се међусобно, јер би сви сви говорили по неколико језика других православних народа и живели би у тим културама, и више би сарађивали, а пошто су лични односи основа саборности, то би се, онда, пренело на све православне народе (дакле, за почетак, на све верника окупљене око својих цркава). Зашто се то сада не ради (није важно зашто се то до сада није радило)? На томе треба да се ради на свим нивоима – од парохијског до синодалног. Црквено јединство или саборност је основа за свеправославно јединство или саборност. Ако дође до великог раскола и разбије се Православна Црква (као Једна, Света, Саборна и Апостолска), из било ког разлога (можда и због деловања више њих истовремено и дугорочно – етнофилетизма, негативног традиционализма, екуменизма, глобализма, неких других религија…), тешко да ће било који православни народ опстати као православни (а тај идентитет и ту традицију бране националисти који нису верници или су маловерни – зато постоји разлика између националиста и патриота – патриоте су увек и космополите).

Суштина је да у Православној Цркви имамо више универзализма и саборности (јединства у вери) између помесних цркава (и свих православних верника), али тако да не ишчезне плодоносна „разноврсност ситуације“, тј. да се не угуши плурализам и да се поштује право личности. Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. Једино хришћанство може да буде темељ за стварање Европе нација (данас бити хришћанин, значи бити православан). Тако не мисле Европљани из западне Европе, попут Ортеге. Православни Европљани имају прилику да их разувере, својим делима. Да ли ће православни верници (п)остати „со земље“, или ће обљутавити (Мт. 5, 13)? Да ли постоје такви верници (личности) у православним народима, који ће да се издигну изнад масе (и националиста и глобалиста)?

Да ли ће православни народи створити заједницу (у којој ће свако чувати свој идентитет и особености) која ће, пре свега, да осигура опстанак и развој православне цивилизације, а затим да послужи и као узор евроатлантском делу европске цивилизације како се постиже (са искреном вером у Христа Бога) јединство између народа и саборност између цркава, уз очување различитости и аутентичности, остаје да се види. Православна Црква не може да опстане, ако не постане више универзална (са васељенским карактером), а евроатлантски део европске цивилизације не може да дође до универзалистичке мисли без православља, на делу – као карике која је им недостајала вековима, или као „со земље“ коју нису имали.

——————–

[1] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2] „Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: „Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[3] „Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса“, писао је Освалд Шпенглер у књизи „Пропаст Запада“.

[4] „Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи… Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари“, писао је Иван Иљин.

[5] „Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима“, сумирао је стање социолог Зигмунт Бауман.

[6] Епископ Максим Васиљевић: „Виђење невидљивог (Дно океана и светост садашњег тренутка)“, преузето са Теологија.нет http://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/


Никола Варагић: Снежана Чонградин и Војислав Шешељ

22 јула, 2019

 

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Председник СРС Војислав Шешељ рекао је у Скупштини Србије да је новинарка дневних новина Данас Снежана Чонградин „веома ружна“. Никада нисам чуо неку жену да је рекла да је Војислав Шешељ леп и згодан мушкарац, али, он ипак говори да је нека жена веома ружна. Но, то спада у оно што се данас назива слобода говора и ствар укуса, али и кућно васпитање, самокритика, основна култура… Неко то има, неко то нема. Шешељ је од оних којима то недостаје. То није толики проблем, све док не повређује друге људе.

Проблем је када он, као народни посланик Скупштине Србије, каже да је ставио гусенице на свој џип и да ће згазити сваког ко му стане на пут, тј. свакога ко мисли другачије и није део овог режима. За тако нешто не постоји посланички имунитет – полиција и правосуђе морају да реагују. Шешељ ставља мету на чело људима који га критикују. У томе је добар и његов ученик Вучић, који такође не подноси критику (истину). Ово је тест за полицију и правосуђе (као што је случај Синиша Мали тест за универзитет, не само у Београду, него за све универзитете и целокупну просвету Србије), да сачувају минимум достојанства и независности (за ову генерацију, која води полицију и правосуђе, или универзитете). Чини ми се да су и противници Шешеља, из грађанског блока, овај део његовог говора у коме он помиње гусенице и гажење људи, неозбиљно схватили и да су уместо тој претњи више пажње посветили увредама на рачун поменуте новинарке. Да ли би га исто тако схватили да је рекао да ће гусеницама да гази муслимане (Бошњаке)? Али, ако је он рекао да ће да згази неку новинарку или неког из опозиције овде у Београду, то није страшно, не мисли озбиљно (све док не извади пиштољ), много је горе то што је рекао да је она много ружна.

Бесмислено је називати злочин у Сребреници геноцидом. Геноцид је могао да се догоди на територији целе државе, над целим народом, плански и систематски. Али, ако погледамо чињенице, Срби су протерани из Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије. А када се погледа шири историјски контекст и када знамо шта је било у светским ратовима, ко је био на чијој страни и шта је радио, може да се говори једино о геноциду и етничком чишћењу над Србима на простору бивше Југославије.

Моје мишљење је да може да се говори једино о геноциду над Србима, и да није спорно да су неки Срби у тим ратовима чинили ужасне злочине над несрбима, али и Србима који су имали другачије мишљење. Ту спада и злочин у Сребреници, који осуђујем исто као што осуђујем све друге злочине почињене у име српства и православља. То су били појединци и мање групе недостојних, а никада воља већине у српском народу и званична политика Србије, и то нема никакве везе са СПЦ и хришћанством. Доводити разне шешеље, аркане и шкорпионе, у везу са СПЦ и хришћанством, тврдити да је Република Српска геноцидна творевина (уз захтев да она нестане) и наметати колективну кривицу српском народу, због злочина (углавном из освете) појединаца или мањих група почињених над онима који су извршили геноцид над српским народом, јесте злонамерно, или глупо. Али, све док је то лично мишљење неког грађанина (као што имају право да кажу да је Косово независна држава), то није спорно, и то више говори о том грађанину Србије.

Снежана Чонградин злочин у Сребреници назива геноцидом. Никоме не може да се брани да тако мисли и говори, и нико не сме да се убије само због тога што тако мисли. Као што се никоме не сме бранити да говори да се у Сребреници није догодио геноцид (или да су Косово и Метохије део Србије или да ће се вратити у састав Србије). Или, оно што каже Владимир Димитријевић о ЛГБТ пропаганди, не свиђа се људима из грађанског блока и они покушавају да му забране да тако мисли или да изрази своје мишљење у јавности и у медијима. Са друге старне, оно што каже Снежана Чонградин о Сребреници и СПЦ, или Златко Паковић, не свиђа се људима из патриотског блока, није им јасно због чега то раде и због тога их називају корисним идиотима. Углавном нико од њих не иде даље од тога, осим оних који иду на трибине неистомишљеника да их питају због чега то раде (а тада увек долази до неких инцидената и много претњи, са обе стране, сличних оној упућеној од стране Шешеља, што говори о култури дијалога обе стране).

Међутим, у односи на претње Војислава Шешеља (који је део режима) упућене Снежани Чонградин и опозицији, тужбе које су стигле из грађанског блока против Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, изгледају бенигно. Али, и то може да буде малигно. Такав прогон је облик насиља – руши се сваки дијалог, гуши се слобода говора, а неки људи се само због другачијег мишљења отпуштају са посла и шаљу у затвор ако не плате казне (док они који прете да ће да убију некога и возе џипове остају на слободи). На тај начин, уништава се нечији живот и нека породица, а то је скоро као физичко убиство. У диктатурама људи управо на тај начин највише страдају. Ако неће ни тада да се покоре, убијају их.

Ако полиција и правосуђе сада не реагују због претњи које је упутио Шешељ, то значи да у овој држави више не постоје полиција и правосуђе, а без тога на постоји држава. (Исто тако, ако се не поништи докторат Синише Малог, распада се београдски универзитет – распада се цео систем образовања у Србији.)

Ако полиција не заустави Шешеља (не реагује превентивно), он ће, можда, убити неког од припадника опозиције и грађанског блока, ако му стане на пут на било који начин (према мом мишљењу, Шешељ је у стању да уради тако нешто), или ће то (можда ће то пре да се догоди) да уради неки од присталица Шешеља, који је видео да му држава ништа не може. Зато су, према мом мишљењу, такве претње опасне и зато мора да се превентивно реагује. Ако се не реагује, а догоди се неко убиство, онда ће и ови из грађанског блока, који туже људе као што су Владимир Димитријевић и Зоран Ћирјаковић, ставити гусенице на своја возила, и уместо да их туже и прогоне на друге начине, газиће их на улици (као што су православне Србе убијали комунисти попут Јове Капичића). Уосталом, Јово Бакић позива на револуцију и насилну смену власти. У грађанском блоку постоје људи који између свих православних Срба стављају знак једнакости и газили би све из патриотског блока као што би згазили Шешеља. Они не праве разлику између духовника СПЦ и неких шкорпиона. Међутим, постоје људи (све их је више) који се боре и против режимске деснице и против проевропске левице.

Када у некој полемици или дебати неко почне да прети убиством, тј. када се дође до прага насиља и сила постане једини аргумент, онда мора да реагује оно што се данас назива (и увек у таквим ситуацијама призива) демократска или правна држава.

Полиција и правосуђе морају одмах да реагују, када неки људи пређу границу ненасиља. Они морају да спречи насиље, јер, ако то полиција и правосуђе не ураде, онда добијамо Дивљи Запад у Србији – полиција и судови више никоме не требају, свако ће узети закон у своје руке и обрачунавати се са својим неистомишљеницима користећи насиље. А такво стање увек може да искористи неко трећи (са стране) и да изазове сукобе између две групе које отворено прете убиствима једна другој. То је још један разлог зашто службе, које се баве заштитом државе, морају превентивно да реагују, уместо (као до сада) да они у свему томе учесвтвују и да све то додатно распирују. (Тако је сукоб Срба и Бошњака искористио неко трећи, са стране, да оствари своје интересе у БиХ, а неко трећи је умешан и у све што се догађало око Сребренице).

Шешељ је прешао ту границу и зато људи који воде полицију и правосуђе морају одмах да реагују. Са друге стране, другосрбијанци који су тужили (као и сви они који подржавају прогон) Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, близу су те границе (што значи да они нису много бољи од Шешеља). То су, ипак, потомци и наследници комунистичких џелата и сарадници српских непријатеља из региона и света. У најбољем случају, они ће одобрити и подржати сваки напада на сваког православног Србина и никада неће осудити злочин над Србима. Они, такође, не воле критику, а њихове псовке и њихове претње, некада нису ништа боље од радикалско-напредњачких (о томе је Зоран Ћирјаковић писао и вероватно га због тога прогоне). Претходних година били смо сведоци таквих полемика и између професора универзитета различитих идеолошких уверења.

Ако се интелектуалци и народни посланици тако обрачунавају међусобно, и ако полиција и правосуђе не реагују – где је граница за оне из сектора безбедности и крупног капитала, да не помињемо подземље. Тамо где влада закон јачег, најјачи (најсуровији и спремни на све) владају, а после се фини људи чуде како су такви људи преузели државу.

Дакле, где су границе, и да ли ће неко да се заустави на тој граници и мало замисли где све то води? Колико је таквих убистава било у прошлости (последње је било убиство Оливера Ивановића), након што су људима наизглед безопасно претили и стављали мете на чело (и да ли је и у то убиство умешан неко трећи, са стране, који тако користи сукоб између Срба и Албанаца за остваривање својих интереса)? Колико је злочина почињено и колико дуго траје грађански рат између четника и партизана, русофила и еврофила… у Србији?

Шта да радимо ако се неки не зауставе, а полиција и правосуђе не реагују? То је питање за свакога ко жели добро себи, својим ближњима и својој држави и свако мора да се усмери на самога себе и свет око себе, „овде и сада“.


Никола Варагић: Између режимске деснице и проевропске левице

30 јуна, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Неки националисти, блиски режиму, направили су недавно мали протест испред пекаре у београдском насељу Борча, чији је власник Албанац. Као одговор, опозиција је, пар дана након тога, направила мали скуп подршке власнику те пекаре, тј. на бурек су, у његову пекару у Борчи, отишли неки од лидера Савеза за Србију и грађанског блока.

Протест националиста многи су осудили, пре свега противници режима. Колико сам видео на друштвеним мрежама, подршку коју је грађански део опозиције дао власнику те пекаре, многи су, такође, осудили и критиковали. Лидерима опозиције, који су пружили подршку Мону Ђурају, званом Ђура, власнику пекаре Рома из Борче, највише се замера то што се боре за права Албанаца, а не боре се тако и за права Срба са КиМ, које Албанци нападају док они једу бурек у Борчи, затим, да се Ђура фолира када каже да воли Србе и да жели да живи у Србији, док, као Ђурај, тајно ради на стварању Велике Албаније, и томе слично. Такву пропаганду воде режимски таблоиди. Режим шири мржњу према Албанцима, али, исту такву пропаганду прихвата и део десничара из опозиције. Можда је Ђурај албански националиста (а можда је то само неко њему близак), како тврде српски националисти, можда је новац за отварање пекаре у Борчи добио од неког нарко картела са КиМ који се бори за Велику Албанију, али се онда такав проблем решава на институционални начин.

Порука са протеста националиста, блиских режиму, испред пекаре Албанца Ђурaja, је да Албанци нису добродошли у Србији. То је део плана о разграничењу, који режим у Србији предлаже као коначно решење за статус КиМ. Суштина тог плана је да Албанци живе у Албанији, а Срби у Србији и да више нема било каквог мешања између ова два народа. Тај план је одбачен од стране већине грађана Србије, СПЦ и дела међународне заједнице. Тај план не подржавају ни сви Албанци са Косова и Метохије. Албански националисти су тај план одбацили зато што су уверени да ће тзв. државу Косово на крају признати и Србија, и без разграничења, у садашњим границама. Постоје Албанци који су против разграничења, зато што желе да поред њих и даље живе комшије Срби и желе да остану грађани Србије, јер више воле Србију, него тзв. државу Косово. Зашто би се они прогонили? Срби не треба да мрзе све Албанце, зато што постоје Албанци који мрзе све Србе.

Дакле, подржати протест националиста испред пекаре Рома у Борчи, значи да се, на неки начин, пружа подршка и плану о разграничењу између Срба и Албанаца, а то значи да се Србија одриче скоро целог Косова и Метохије. Они који желе да отерају Ђуру из Борче, желе да протерају све Албанце са Косова и Метохије. Осим тога, то је пре одраз немоћи, а не снаге, искалити бес на усамљеним појединцима, као што је Ђурај, који живе у Борчи, или у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду… Нико нормалан од њих не очекује да они мрзе свој народ, важно је само да не мрзе српски народ и да поштују државу Србију.

Пружити подршку власнику пекаре Рома, значи да међу Србима постоји жеља да Албанци живе у Србији и да Косово и Метохија остану у Србији, на неки начин, са Албанцима као већинским становништвом на КиМ. Проблем је што се онај део опозиције који је дошао на бурек код Ђуре, не бори за Косово и Метохију и за права Срба на КиМ. Тај део опозиције, без обзира на то што је у програму Савеза за Србију поменуто и Косово, према мишљењу већине патриота, између ЕУ и КиМ, и даље пре бира ЕУ. Односно, лидери грађанског дела опозиције, још увек, немају поверење већине гласача патриотског дела опозиције, у вези Косова и Метохије. У томе је, за сада, јасан једино Саша Радуловић, a који је, на пример, изгубио поверење гласача грађанског блока, због критике ЕУ или одбране КиМ, али још увек није добио поверење патриотског блока. Грађански блок, због политике око КиМ, подједнако критикује и већи део патриотског дела опозиције и онај националистички део режима преко својих медија, на којима се величају Путин, Орбан и Ердоган. Затим, већина гласача из патриотског дела опозиције, не прави разлику, поводом питања КиМ, између лидера грађанског дела опозиције и режима, или, Вучић је исти као и Тадић, а Тадић је исти као и Чеда Јовановић. У то друштво сврставају и Ђиласа и Јеремића, а сада и Бошка Обрадовића (патриоте из оног дела