Никола Варагић: Савез за будућност Србије

мај 9, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Нећу дуго да описујем режим, попут неких говорника на протесту опозиције 13. априла у Београду. Знамо какав је режим. Не знамо каква би била економија и не знамо каква би била спољна политика, ако Савез за Србију дође на власт.

Режим Александра Вучића чине и левичари и десничари. На протестима опозиције долазе и левичари и десничари. Режим напада опозицију као неприродну коалицију, али је и сама владајућа коалиција, у том смислу, неприродна. Међутим, то се у режимским медијима не истиче или се представља као мањи проблем, док се истиче како је неприродна коалиција између десничара из Двери и левичара из ДС или нове странке Драгана Ђиласа у којој су на челним позицијама левичари који певају партизанске песме, колико и левичари из СПС који су део владајуће коалиције. Са друге стране, гласачима владајуће коалиције не смета толико што су се у власти спојили и они који су за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… То је неприродна коалиција, колико и Савез за Србију, само што већини грађана, који су против режима, смета то што су се у опозицији окупили, исто тако, и они који за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… Неки левичар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник неко из Двери или СПЦ, а неки десничар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник Ђилас и неко из ДС и њених фракција. А гласачи СНС долазе на митинге које организује Вучић и не смета им што су говорници и Вучић и Додик и Ана Брнабић, не смета им што СНС у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, а односе са медијима воде Поповић и Крстић (а није разлог једино то што добијају сендвиче и бесплатан превоз аутобусима).

СНС води Србију ка ЕУ и предаје Косово и Метохију, али, са друге стране, власт одржава добре односе са Русијом и гради добре односе са Мађарском и Турском. Какву би спољну политику водио Савез за Србију, када дође на власт? Овде, као примере, узимам Мађарску и делом Турску, зато што су недавно, у медијима, Борко Стефановић (у ауторском тексту) и Сергеј Трифуновић (у интервјуу), помињали Орбана и Ердогана у негативном контексту. Да ли је за Србију корисно или штетно да има добре односе са Мађарском и Турском?

Зашто мислим да треба да има добре односе, написао сам у текстовима Орбанова орбита, Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?, Конзервативна револуција, Тарант и Брејвик и другим. Да ли би левичари из Савеза за Србију покварили односе, а са тим и све планове, попут изградње брзе пруге Београд – Будимпешта, са Мађарском само зато што им се не свиђа Орбан? Да ли они нападима на Орбана, или Ердогана, покушавају да придобију гласаче тзв. грађанског блока, али и да придобију наклоност центара моћи са Запада, који желе да склоне са власти Орбана и Ердогана? Гасовод Турски ток иде преко Турске и Србије до Мађарске. Истим путем иде и кинески Пут свиле. Да ли левичари из Савеза за Србију подржавају градњу Турског тока и развој економских односа са Кином? Ако не подржавају, шта нуде као алтернативу, конкретно у бројкама? Невезано од тога ко је на власти у Мађарској или Турској, надамо се да ће свака власт у тим државама желети добре односе са Србијом и да ће од сарадње сви имати користи. То не треба да буде везано ни за питање односа са ЕУ и САД, ако је Србија суверена и демократска држава.

У интересу Србије је да се развијају добри билатерални односи са Мађарском и Турском, али и руски и кинески пројекти, који обухватају државе из овог дела света, где Србима поред старих пријатеља Руса друштво праве и остали православни и пријатељски народи. У Грчкој су на власти левичари, али Грчка не планира да призна тзв. Косово. Као што није важно ко је на власти у Грчкој, него да Србија и Грчка остану у добрим односима, није ни важно ко је на власти у Мађарској и Турској, него да Србија има што боље односе са тим државама и да се то односи и на решавање коначног статуса Косова и Метохије. За Србију је боље да Мађарска буде на страни Србије, а да Турска не подржава апсолутно или једино Бошњаке у БиХ и Албанце на КиМ, не узимајући у обзир интересе српског народа. У том смислу, а имајући у виду вишевековно непријатељство, лепо је видети министра мађарске владе (опет, сада није битно каква је то влада) који говори на митингу владајуће коалиције у Београду (у овом контексту није важно ни каква је српска власт или режим) на српском језику. То је боље него да ратујемо са Мађарском. Каква год да је власт, Мађарска је члан ЕУ, та власт је изабрана на демократским изборима, то је воља мађарског народа. Не мора свакоме из опозиције да се приватно свиђа Орбан, али је у интересу Србије да има боље односе са Мађарском. Орбан има мане, али није фашиста. Сарађивати са Мађарском није исто што и сарађивати са Саудијском Арабијом. Нису сви Мађари хортијевци. Као што на Французе гледамо кроз Арноа Гујона, гледајмо на Мађаре кроз Пала Телекија.

Режим води Србију у ЕУ, потписује у Бриселу све што се тражи око КиМ, али, овај режим подржава руске и кинеске пројекте и гради добре односе са Мађарском и Турском. Савез за Србију је показао уздржаност што се тиче ЕУ, али и Русије. Лидери Савеза за Србију не могу да буду и за ЕУ и за Русију попут Вучића, а да задрже или придобију бираче. Истина, не може ни Вучић да остане на власти ако не одустане од пута у ЕУ због одбране Косова и Метохије. Ова алхемија и Косово и ЕУ, не може још дуго да траје. Поред тога, унутрашња политика је лоша, грађани лоше живе, не расте стандард, нема владавине права, итд.

Савез за Србију бори се да се створе услови за демократске изборе. На протесту 13. априла изнети су конкретни захтеви што се тиче медија. Према информацијама које сада имамо, уколико се изборе за демократске изборе, на изборима, Савез за Србију ће наступити као коалиција. У случају да победи, Савез за Србију формирао би нову владу. Али да би Савез за Србију победио на изборима, мора пре избора да представи јасне и конкретне планове везано и за унутрашњу и за спољну политику. У супротном, Савез за Србију не може да победи, или ће се поделити на два крила – десничарско и левичарско. А то може да буде и добро решење – да се кроз протесте опозиције сви удруже у неприродну коалицију, да би створили услове за демократске изборе, а да на тим изборима свако изађе посебно или у природној коалицији, са јасним програмом, па грађани нека изаберу какву Србију желе. У том случају, таква неприродна коалиције је демократска коалиција. Културни дијалог са неистомишљеницима није неприродна, него природна, демократска појава.

Дакле, левичарско-либерални део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија убрза пут ка ЕУ и постане члан ЕУ, па и ако је цена предаја Косова и Метохије, а православно-патриотски део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија, након доласка на власт те коалиције, прекине бриселски дијалог и замрзне пут Србије у ЕУ, уз замрзавање конфликта на КиМ, док се не нађе боље решење и створе боље међународне околности. И баш због тога, важно је градити боље односе са државама попут Мађарске и Турске, које су све ближе Русији и Кини и кроз које пролази руски гасовод и кинески Пут свиле, а које у СБ УН подржавају Србију и Резолуцију 1244.

У енергетском смислу, Србија нема алтернативу, увоз нафте и гаса из Русије мање кошта, него увоз уљних шкриљаца из САД (што је покушала Пољска, па је одустала). Односно, алтернатива је производња струје базиране на еколошким технологијама из обновљивих извора. Ова власт ништа није предузела да се створи та алтернатива, није омогућен чак ни увоз аутомобила који иду на струју, док неке државе прелазе само на такву врсту возила. Да ли Савез за Србију има, или спрема, неке конкретне планове по том питању? У овом тренутку не знамо како би Савез за Србију водио економију Србије. Горе од напредњака и њихових коалиционих партнера не може, али, нас занима да ли би било боље и колико ће користи имати обичан човек или грађанин Србије. Грађани неће бити слободни ако имају тзв. слободне медије, а нису економски независни, тј. ако имају мале плате и пензије.

Да ли Савез за Србију припрема конкретне планове што се тиче ЕПС-а, МТС-а (Телеком Србија), ПТТ-а, Србијагаса, Комерцијалне банке, Путева Србије, Ласте и осталих јавних предузећа? Како ће Савез за Србију да реши проблем ГСП-а и Бус плуса? Колико људи у Савезу за Србију, у овом тренутку, ради на решавању тих проблема? Јер, шта ако они дођу на власт за пар месеци. На пример, у тренутку када се за продају спремају Комерцијална банка и Ласта. Шта ће урадити тада, ко ће да води та министарства и та предузећа? Нисмо заборавили да је демократска опозиција 2000. године обећавала слободне медије, забрану Пинка, демократске изборе и европске вредности, док је после тога (када је ДОС преузео власт), спровела пљачкашку приватизацију, заједно са људима који су стекли велики капитал за време претходне власти, па зато није било ни лустрације. У Савезу за Србију постоје људи који никада нису били на власти и нису учествовали у приватизацији, али постоје и они који јесу били на власти и учествовали у приватизацији на неки начин или су били повезани са људима који су се тиме бавили.

Узмимо као пример и Телеком Србија. Неки лидери Савеза за Србију тврде, већ годинама, да јавна предузећа попут ЕПС-а и Телекома не морају да се приватизују и да као државна предузећа, вођена од стране професионалаца у свом послу, могу да буду успешна колико и она која су приватна. Са тиме се сви слажемо, али, нас не занимају речи, него дела. Зашто се Савез за Србију до сада није огласио поводом спора који се води између СББ-а и Н1, са једне стране, и Телекома Србија и РТС-а, са друге стране? Режим у Србији стоји иза РТС-а и Телекома Србија, док опозиција има подршку Н1, чији је власник СББ, тј. фонд из САД који је купио СББ. Како ће опозиција да реши овај сукоб интереса, ако је циљ да Телеком Србија остане јавно предузеће и постане успешно државно предузеће? Са друге стране, не смеју да се спутавају приватне компаније и стране инвестиције – ми желимо да компаније са Запада улажу у Србију. У Србији има места за инвестиције и са Запада и са Истока. Али нека предузећа и неке ресурсе не треба продавати ни инвеститорима са Запада ни онима са Истока. У односу на конкуренцију, Телеком Србија и даље има најбољу инфраструктуру – сада је потребан садржај. Са те стране, није спорно што је Телеком Србија купио интернет провајдере, телевизије и почео да снима серије, у сарадњи са РТС-ом (у том смислу режим може да се похвали, јер покушава да развија државно предузеће и државну телевизију), спорно је како се то ради, и ко ће смети да се појави на тим телевизијама, а коме ће бити забрањено (у том смислу режим мора да се критикује, јер је стање у том предузећу лоше, извлачи се новац на приватне рачуне, од РТС-а се прави пропагандно гласило режима које се не разликује од ТВ Пинк). Држава мора да подржи Телеком Србија и РТС, али мора да дозволи и приватним компанијама и телевизијама, домаћим и страним, да раде слободно.

Ако Мађарску узмемо као пример за спољну политику, а Телеком Србија као пример за унутрашњу политику, Савез за Србију, у овом тренутку, нема јасно дефинисану политику. У Савезу за Србију постоје људи који желе да сарађују са Орбаном и не желе да продају Телеком Србија, али у тим странкама и покретима постоје и људи који не желе да сарађују са изабраним представником мађарског народа (зато што им се не свиђа његова блискост са Русијома), а можда има и оних који се залажу за приватизацију Телекома Србија, можда и РТС-а, те тако припремају терен за монопол СББ-а и Н1. То су мали примери, у односу на оно што чека оне који воде државу. Савез за Србију мора да има дефинисану политику у свему. Грађани нису више толико наивни да подрже неког на слепо, без гаранција да ће тај изабрани представник народа заиста радити за опште добро. Очекивања грађана су све већа. Једно је подржавати опозицију у борби за слободне медије и демократске изборе, а нешто друго је дати глас конкретној странци и коалицији на изборима. Још увек је велики број апстинената, на протесте опозиције долазе и противници режима који звижде и неким лидерима опозиције. Дакле, све је више оних који су против и СНС и Савеза за Србију. А то је и добро, и лоше. Добро је, јер се већина грађана више не може тако лако преварити, а није добро то што не постоји неко ко може да их замени, јер неко мора да влада, држава не може да функционише ако не постоји власт, држава мора да поврати поверење грађана. У овом тренутку, избор је између СНС и Савеза за Србију (СЗС). СНС нема снаге да остане на власти, СЗС нема снаге да дође на власт. А не постоји трећа опција, довољно снажна да се носи са СНС и СЗС. Уколико СЗС не буде у стању да победи СНС, неминовно је да ће се појавити нека трећа опција, само је питање када ће то бити и шта ће остати од Србије да се сачува, брани и развија. Међутим, сада треће опције нема, бира се између СНС и СЗС.

Зато је сада велика одговорност на лидерима СЗС. Велику одговорност има и СНС – да ли ће се, за време власти те странке, све урушиту у Србији, трајно изгубити КиМ и довести у питање биолошки опстанак српског народа? Сигурно је да међу напредњацима и њиховим коалиционим партнерима, као и гласачима, има и оних који никако не желе да буду на тај начин обележени и записани у историји. Али је питање колико је оних који нису чинили кривична дела у привреди, који нису били у сукобу интереса, учествовали у корупцији и непотизму, куповали дипломе… Ми можемо да се ујединимо у одбрани Косова и Метохије само ако смо уједињени у одбрани универзалних људских вредности и владавине права (у борби против криминала и корупције), а у томе ћемо бити уједињени ако, поред осећања љубави према свом народу и лојалности према својој држави, имамо и културу дијалога и правну свест. То мора да буде основа и за окупљање опозиције, и за дијалог са режимом.

Режим одбија дијалог са опозицијом. Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план? Може да се догоди да се СЗС избори за демократске изборе, а да на те изборе већина гласача не изађе или не гласа ни за СНС, ни за СЗС, и да нико нема кредибилитет да формира владу.  А стање у здравству, просвети, правосуђу, војсци, полицији, привреди, медијима… све је горе, док и даље трају велики притисци са Запада да се одрекнемо Косова и Метохије.

Advertisements

Никола Варагић: Слободни медији и независни новинари

април 26, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Деценијама траје полемика о томе да ли постоје слободни медији и независни новинари. Идеолошки гледано, не постоје слободни и независни медији. Власници и новинари нису пали са Марса. Новинари су људи, као и сви остали – имају политичка и идеолошка уверења, неки су верници, а неки атеисти, крећу се у круговима људи који су им блиски, свако има свој укус, итд. Дакле, свако је на неки начин субјективан, свако има неки свој поглед на свет и неке вредности и у складу са тим, као новинар, извештава јавност, или као уредник и власник одлучује које вести пласира, кога ће интервјуисати и шта ће да пита. Постоје механизми како да испуните демократску форму, али да, у суштини, наметнете своје интересе и да другу страну дискредитујете.

Бесмислено је очекивати од новинара, који је приватно верник, да пише из угла атеисте. Бесмислено је очекивати да медији који промовишу традицију хвале параде поноса. Исто тако, бесмислено је очекивати да новинар, који је приватно атеиста, пише из угла верника, или да медији који промовишу ЛГБТ права, подрже протест десничара. Опозициони медији не славе режимске политичаре, нити режимски медији опозицију. Медији из САД промовишу политику и културу САД, а медији из Русије политику и културу Русије, итд.

Независни новинари раде у слободним медијима. Да ли постоје слободни медији (овде се мисли на конвенционалне медије)? Сви медији су приватни, осим јавног сервиса. Како се финансирају медији? У финансијском смислу, нема независних медија, сваки зависи од неког политичког и финансијског центра моћи. Како онда новинари који раде у таквим медијима могу да буду независни? Да ли новинари РТС-а могу да критикују режим, а да величају опозицију? Да ли новинари Пинка могу да критикују СНС, и да преносе протест опозиције или да објективно извештавају са протеста опозиције? Да ли новинари Данаса Блица и НИН-а могу објективно да извештавају о Русији, похвале Путина, а да критикују комесаре САД, ЕУ и Рингиер? Да ли новинари телевизије Н1 могу да буду објективни у спору који воде СББ и Телеком Србија? Да ли новинари Вечерњих новости и Политике смеју да истражују корупцију и криминал у врху државе или полиције?

Због тога је бесмисленa полемика да ли постоје или колико су слободни медији. Полемика треба да се води о томе колико су медији професионални и колико поштују правила и кодексе своје струке. Свако треба да има своје медије – према политичким и идеолошким уверењима – конзервативци своје, либерали своје, итд. Важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. А то значи да сваки медиј мора дати прилику и другој страни да изнесе мишљење, да не може да шири мржњу, да не може да позива на насиље, или износи неистине и нетачно извештава… То мора да важи за све приватне медије, посебно за јавне сервисе. Новинари добро знају шта је њихов посао, само је питање колико су професионални (храбри и морални).

Медије који не испуњавају стандарде и крше законе треба казнити или забранити ако су отишли предалеко, новинаре који не раде професионално треба казнити, али никог не треба нападати само зато што је субјективан (идеолошко обојен), јер нико није безличан и без историје. Поред тога, не сме се гушити критичко мишљење – неки медији ће истраживати афере које други неће, а ови други ће истраживати оне које ови први неће.

Конвенционални медији нису у кризи због појаве интернета, него зато што новинари тих медија лоше раде свој посао. Највећи произвођачи лажних вести су управо медији који то не би смели да буду. Људи су изгубили поверење у конвенционалне медије и алтернативу траже на интернету. Ко жели да буде објективно информисан, мора да прати више медија и да буде на интернету. Добро је што постоји доста медија, и што постоји интернет, када закажу конвенционални медији. У прошлом веку тога није било, постојала је само једна државна телевизија и један државни радио, неколико новина, па се то постепено ширило, тако да данас постоји доста медија. На интернету ће настати још нових медија, а они који спроводе цензуру у конвенционалним медијима покушаће да уведу цензуру на интернету.

Постоје само професионални и покварени медији. Пример поквареног медија је ТВ Пинк. У овом тренутку тешко да било који медиј у Србији, а можда и у свету, може да послужи као пример строго професионалног и етички узорног медија који објективно информише. То не значи да је сваки медиј покварен колико и ТВ Пинк, јер неки медији испуњавају неке од  професионалних стандарда, али су далеко од идеалног или савршеног.

Када нема добрих медија, или, медија који промовишу ваше вредности, треба направити такве медије. На пример, уместо што се православци жале због тога што сви српски медији промовишу неправославне вредности, они треба да се организују и створе православне медије и да се на тржишту изборе да буду најгледанији, или довољно гледани да економски буду одрживи и да својој циљној групи омогуће квалитетан садржај, усклађен са православним вредностима. Ако не постоје православци који могу да створе такве медије, ако нема довољно православаца, или православци неће да гледају такве телевизије или да читају такве новине, онда је бесмислено жалити се због тога што атеисти, либерали, левичари, муслимани, будисти… имају медије на којима промовишу своје вредности и своје интересе, а не православне. Русија је тако створила свој CNN, исто то су урадили Кина, Иран и Катар. Па сад сви људи у свету могу да гледају CNN, RT, CCTV, Al Jazeera и Press TV, па да оду на интернет и виде и неке друге изворе, онда размисле и закључе шта је истина. То је добро. Конкуренција побеђује цензуру.

Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. Не треба ограничавати број медија. Националну фреквенцију треба дати свакој приватној телевизији која испуни све законом прописане услове. Телевизије које лоше раде, или немају велику гледаност, неће опстати на тржишту. Од јавног сервиса очекује се да најобјективније информише јавност. Добро је што постоји РТС као државна телевизија, али малигна је злоупотреба и претварање РТС-а у телевизију владајуће коалиције, односно кршење закона и непоштовање правила и кодекса струке. А на ваљано уређеној медијској сцени, у првом реду од јавног сервиса, али од сваког приватног (субјективног) медија, најмање што може да се очекује јесте да њихови новинари и уредници (покушају да) и онима које не подржавају омогуће да изнесу мишљење.


Никола Варагић: Деца

април 10, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да су се и ријалитији у Србију појавили са либералдемократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстрапрофит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалитије, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фрекфенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контолишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервује таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицима и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.


Никола Варагић: Демократска држава и Православна Црква

април 8, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Демократска држава је – правна држава. У правној држави, пред законом су сви грађани једнаки, постоји слобода мишљења и изражавања, држава се не меша се у приватни живот њених грађана… Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“ (Д. А. 17, 15-34). На другом месту, то му нису дозволили, или су га прогонили и тражили да се казни. Беседу неко може да прихвати, а неко да је одбаци, важно је да проповедник (сваки грађанин) има слободу да говори у јавности. Демократија није само систем друштвеног уређења, него и систем вредности. Демократске вредности су ненасилно тражење решења, култура дијалога, поштовање другачијег, слобода говора – дати сваком право да изнесе своје мишљење и да гласа поводом теме или проблема који се њега/њу лично тиче или на њега/њу (могу да) утичу. Демократије нема без правне свести.

Ако гледамо на демократију као систем вредности, у Цркви постоји демократија. У Цркви постоје плурализам мишљења, култура дијалога, правна свест, итд. У односима између духовно неискусног и духовно искусног човека, нема демократије, као што је нема између ученика и учитеља, или, између родитеља и малог детета које ништа не зна о себи и свету. Наравно, духовно искусан човек ће, код духовно неискусног човека, развијати и критичко мишљење, да би он достигао богатство расуђивања – послушност у вери (значи „одсуство расуђивања при богатству расуђивања“) и здраворазумско критичко мишљење, за живот у свету (исто то ће радити добри учитељи или родитељи који желе да деца постану зрели и одговорни људи који се покоравају Богу, а не људима). У хришћанству постоји једнакост међу људима (пред Богом су сви људи једнаки) и сваки човек поштује се као личност, постоје црквено-народни сабори… Међутим, у Цркви не може да постоји демократија. То је бесмислено тамо где је све питање знања, искуства, дара и благодати (милости Божје). Бог не доноси одлуке и законе после избора и референдума. У Цркви не може да постоји фаустовска или либерална култура, у смислу да је све дозвољено, па и чинити грех, јер се до Бога долази кроз исихазам и борбу против греха и гордости.

Хришћанин је демократа колико и било који демократа који није верник (јер има правну свест и не жели да користи насиље). У духовном смислу, хришћанин никада не може да буде демократа, попут демократа који нису хришћани, али он никада није антидемократа у световном смислу, јер бити антидемократа, значи да немаш културу дијалога и правну свест, да гушиш критичко мишљење, да користиш насиље, да стављаш себе изнад других људи, да судиш другим људима, а то није у складу ни са хришћанским вредностима. Људи који нису (искрени) верници, не могу да схвате шта значи послушност (у православљу). Можда је довољно рећи да, бити послушан Богу, и свом духовнику, не значи одбацивање здравог разума и критичког мишљења. У православној духовној заједници, све долази из слободе и свако живи у слободи. Само, ни ту слободу, они који нису православци, не могу да схвате, јер бити слободан у Богу (тј. слушати вољу Божју или имати ум Христов), није исто што и бити слободан у (нео)либералној држави, тј. бити лично слободан од свакога и свега, и радити све што желиш. Јер, шта је то што ти желиш и да ли је то заиста твоја жеља, да ли си ти објекат или субјекат када имаш такве жеље, да ли треба слушати своје тело? Или као што је учио Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“, и, „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме“.

Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. У првим хришћанским заједницама, сви су све међусобно делили, свако је добијао колико му је потребно, свако је поштован и питан, али, постојала је хијерархија – свако је имао и знао своје место и улогу у својој заједници, и зато није било анархије. Добре хијерархије нема без правих ауторитета. Када постоје прави ауторитети, не постоји закон јачег, пошто прави ауторитет не користи силу, него преображава и образује људе на унутрашњи или духовни начин, дајући другима пример својим делима, радом и жртвом за друге. Tамо где постоје такви ауторитети, постоје и људи који поштују и самовољно следе (слушају) такве ауторитете. Прави ауторитет не ствара идолопоклонике. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Правог ауторитета поштују и непријатељи. Од нехришћана не може да се очекује да поштују исти извор ауторитета, или да га признају као извор, довољно је да и хришћани и нехришћани негују универзалне људске вредности.

Постоје људи који одбацују демократске вредности, зато што мисле да оне нису у складу са хришћанским вредностима. Постоје људи који желе да забране (попут комуниста) да се чује глас Цркве у јавности, иако се јавно залажу за демократију. У Цркви никада не може да постоји демократија према мери прогресиваца, трансхуманиста или борбених атеиста. Држава не може да буде уређена само према мери „верника“ који не праве разлику између духовне и државне заједнице. Држава не може да се меша у живот Цркве и нико не може да мења Христово учење, али, верници и Црква имају право да се питају, исто колико сви остали грађани државе, за све што се тиче послова државе и права грађана, а међу тим правима су и верска права. Од верника, очекује се да имају правну свест и да поштују права људи који нису верници, или су верници неке друге вере. Од демократа-атеиста, очекује се да поштују права верника и да не спречавају Цркву да обавља мисионарску делатност у свету. Бити демократа, значи борити се за живот у слободи и за своја права, али и поштовати права других и желети да и други људи живе слободни. Исто то значи бити хришћанин, само што хришћанин, осим тога, верује у живот после смрти и моли се за спас душа свих људи и целог света, и небеско увек ставља испред земаљског.

У демократској држави, хришћани могу лакше да се баве мисионарским радом и више се поштују права верника, него у тоталитарној држави (каква је била комунистичка), у којој нема слободе говора и владавине права. Када су чврсти у вери, верници немају разлог за страх од демократизације друштва, јер то не значи да ће доћи и до демократизације вере, или, да ће православна личити на протестантску цркву. Демократизација је прилика да више људи приђе Богу и Цркви. Хришћанима је потребно да слободно проповедају. А то је могуће једино у демократској држави. Исту такву слободу, у јавном простору државе, хришћани дају нехришћанима. Свако има право да износи своје мишљење и учење своје вере (нећемо да се враћамо у Средњи век), то се данас зове слободна конкуренција. Важно је да постоје правна свест и култура дијалога, па онда, спортским речником, нека бољи победи. Хришћани не сумњају у победу, ако могу да воде полемику (попут Ап. Павла у Атини) са нехришћанима, јер они знају да је Христос изнад свих богова, или пророка, или генија. Важно је само да хришћани буду достојни Христа. Дакле, хришћанима не одговара стање у коме траје „рат свих против свих“, јер хришћани желе мир. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Демократска и правна држава, више одговора хришћанима, јер Бог „није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33). На овом свету не може да постоји савршена хришћанска држава, зато стварање хришћанске тоталитарне државе (тј. теократије), није циљ верника (који су „победили свет“). Унутрашње, драговољно и лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу (Св. Јустин Ћелијски).

Атеисти и остали нехришћани (из грађанског блока), који се представљају као демократе, морају да докажу да су то и у случају православаца. Ако су заиста демократе, прихватиће православни речник као политички коректан и поштоваће верска права православаца, и онда када су православци мањина у држави. Ако су православци већина, онда јавни морал мора да буде у складу са хришћанским моралом, православци морају то да докажу делима, или су они лицемери. А људи који се боре за нетрадиционалну породицу или права ЛГБТ заједнице, уз право да и они могу да имају децу, морају демократски да прихвате одлуку већине, која не жели да промовише нетрадиционалне породице, ако тврде да су демократе, као вољу већине, док већина мора да поштује права мањине. Ако они који се представљају као демократе, не могу да прихвате то демократски, онда нису антифашисти. Демократа је антифашиста. Антифашисти не вређају друге и другачије, не скрнаве цркве и споменике, не руше правни поредак, само зато што није све по њиховој вољи, тј. не  користе насиље само зато што су мањина у друштву. Људи који се боре за лична права и личне слободе, некада заборављају да и други људи имају лична права и личне слободе, као и то да деца нису објекти или играчке. То што већина (коју чине верници и традиционалисти) не жели културу која иде, не само против духовности, него и против биологије, против опстанка породице, или народа, или људског рода, не значи да су они фашисти. Фашисти су, пре, либераши који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут Цркве, или интелектуалаца као што су Владимир Димитријевић, Слободан Антонић…), шире мржњу према њима, желе да им „промене свест“ или да их униште. Нико не може цео свет или целу Србију да уреди према својој мери. Нико не може грађанске протесте да води према својој мери. Када си на власти и део већине, не чини опозицији и мањинама, оно што не желиш да опозиција и мањине чине теби, када они дођу на власт и постану већина. Када си на власти и део већине, поштуј опозицију и мањине онако као што желиш да опозиција и мањине поштују тебе, када они дођу на власт и постану већина.

Српска Православна Црква створила је српски народ (нацију), као заветну заједницу. „А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске силе сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“ (Жарко Видовић). Да заветна заједница није дело државе (да је хришћанство усвајано на онај унутрашњи начин), види се по томе што је српски народ опстао и остао веран Христу и Цркви када је изгубио своју државу. Наравно, све је лакше када народ има своју државу и није под окупацијом. Србија је данас држава српског народа и свих њених грађана. Србија је секуларна држава, Црква и држава функционишу одвојено. Ипак, Црква и држава никада не могу да буду потпуно одвојени, у држави у којој постоје или већину грађана чине верници, који плаћају порезе тој држави. У демократској држави, поштују се и права верника – слуша се и глас Цркве – која заступа вернике (грађане), који траже од Цркве да реагује у јавности. Држава у којој, осим православаца, живе и грађани који нису верници, и верници неке друге вере, и која је мултиетничка, мора да буде секуларна и демократска држава. Заветна заједница сабира се око Логоса, док се државна заједница сабира око система вредности и Устава и закона. У Србији, поред заветне заједнице, живе и друге заједнице и све оне заједно чине државну заједницу. Србија не може да буде држава само заветног народа, али, не може ни да не буде, све док српски народ чува Завет. Исто тако, у Србији ће се неговати традиционалне породичне вредности – такав ће бити и јавни морал, такви ће бити и медији (ако су медији огледало друштва и елите, у Србији се негује разврат), ако већину чине традиционалисти, који живе у срећним браковима, имају здраву децу, коју су добро васпитали и образовали, а која поштују своје родитеље, и када одрасту постају исто тако добри родитељи, итд.

Ако су атеисти демократе, а хришћани нису антидемократе, што се тиче уређења државне заједнице и јавног простора, а са тим у вези и дефинисања односа између Цркве и државе, између њих неће бити сукоба и насиља, него културног дијалога и компромиса, тако да не постоји ни терор већине над мањином, ни терор мањине над већином. Већину у Србији, у квантитативном смислу, чине традиционалисти, а мањину, у квалитативном смислу, чине они натпросечни. Већина мора да има своје представнике, мора да се чује и глас већине у јавности (он се чује и кроз Цркву). Ако већину чине традиционалисти, не може се већини наметати, кроз законе, медије и систем образовања, систем вредности и начин живота оне мањине која промовише нетрадиционалне породице. То није демократски, ту није ништа просвећено. Исто тако, није ни демократски, али, пре свега, није хришћански, прогонити мањине, бити насилан према другачијима, на силу терати некога да промени веру и да се асимилује и не разликовати грех од грешника. Већину, у квантитативном смислу, треба да представља мањина, у квалитативном смислу, а мањине, у квантитативном смислу, треба да представљају мањине међу њима у квалитативном смислу. Да ли, сада, постоје такви ауторитети? Ако постоје, они ће постати прави представници грађана, држава ће постати сервис грађана, а Црква више неће бити у сукобу са државом и са деловима друштва или неким мањинама. Дакле, све ће се решити хришћански и демократски.


Никола Варагић: Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?

март 18, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

У јануару, у првом делу текста Нови европски поредак, написао сам да католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између. Све су веће разлике између протестантских и скандинавских народа са севера Европе, у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и, католичких народа са југа Европе, у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ и сиромашни и католички „југ“. А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова, да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти.

У другом делу текста Нови европски поредак, написао сам: „Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви… Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици“.

Пре неколико дана, Србију је посетио премијер Италије Ђузепе Конте. У Београду је тада премијер Италије изјавио да се „осећа као код куће“. За време Југославије, односи између Југославије и Италије нису били добри, због спора који су Италијани имали са Хрватима и Словенцима око Трста, Истре и Далмације. Срби су били на страни Хрвата и Словенаца, против Италијана, зато што су Италијани били савезници Немаца и Ватикана и на Балкан су дошли као окупатори (фашисти).

Пре неколико дана, председник Француске Емануел Макрон покушао је да изглади спорна питања са Италијом, али ће то ићи тешко. „Чак је и премијер Ђузепе Kонте изјавио: ,Брзи воз Лион-Торино није потребан Италији’“,или, „италијанска секретарица за културу Лучија Боргонзони изјавила је у новембру: ,Леонардо (Да Винчи) је Италијан који је само умро у Француској’“ (Данас, 9.3.2019). Све док је на власти у Француској Макрон или неко њему сличан, а у Италији Салвини или неко њему сличан, односи између Италије и Француске неће бити добри. Са друге стране, односи између Италије и Мађарске, Италије и Србије и Србије и Мађарске све су бољи. То је нешто ново, у светским ратовима, Срби и Французи су били савезници, Срби су ратовали против Мађара и Италијана.

Италија је прва Г7 држава која ствара стратешко партнерство са Кином, што се не свиђа Вашингтону и Бриселу. („Italy is preparing to become the first G7 country to formally endorse China’s controversial Belt and Road global investment drive, in a move that has drawn a sharp response from the White House and caused alarm in Brussels“ – Financial Times, 6.3.2019.)

Италија је, и пре ове власти, имала добре односе са Русијом, а нова власт гради још боље односе са Русијом. Италија се у ЕУ залаже са укидање санкција Русији.

Пред пар дана, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да његова владајућа странка Фидес може да напустити странку десног центра Европске народне странке услед сукоба око анти-бриселске медијске кампање његове владе. Пре тога, дванаест партија чланица Европске народне партије званично је затражило искључење мађарске конзервативне партије Фидес. Европска народна партија (ЕПП) је највећа група у Европском парламенту и доминантна у Европском савету, о искључењу Фидеса одлучиваће 20. марта у Бриселу. За искључење Фидеса залажу се углавном конзервативци из протестантских (германских и норманских) држава (а протестанстке цркве се у свему прилагођавају „њуејџерима“).

Ове вести потврђују да се све одвија онако како сам писао пре два месеца. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. У протестантском делу Европске уније доминирају левичари и либерали, а у католичком делу ЕУ доминирају конзервативци или традиционалисти. Биће ту још заплета, јер конзервативци из, на пример Француске, желе да дођу на власт и да Француску прикључе конзервативном делу ЕУ. А левичари из, на пример, Пољске, желе да дођу на власт и да Пољску прикључе прогресивном делу ЕУ. У децембру у тексту Орбанова орбита написао сам да „није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“ и да ће се то „сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа, и, са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане ,стуб и утврђење истине’ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке“.

Пред конзервативцима су два пута. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.). Други пут је хришћански (он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). На основу досадашњег историјског искуства, очекује се да избор деснице са Запада буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут или пут екстремизма и фашизма. Тим путем ће традиционалисти са Запада сигурно кренути – ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик. Умерене десничаре, медији под контролом левичара и либерала, не могу тако лако да представљају као глупе сељаке, заостале или назадне људе који би да цео свет врате у тзв. „мрачни“ Средњи век, тако што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију или палити вештице на ломачи, као расисте, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Дакле, конзервативци са „југа“ Европе, пред собом имају два пута: један пут је онај којим су ишли у прошлости, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима главну реч воде они који подржавају фашисте и расисте, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Разлике између протестаната и католика, са једне стране, и православаца, са друге стране, још увек су велике. Европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари.

У Италији се налази Ватикан. Италија је члан Г7. Католичка Италија, има све боље односе са католичким државама из Вишеградске групе, али, и са православним државама, попут Србије и Русије, које су биле непријатељи. Италија гради добре односе и са Кином. Да ли ће у Италији конзервативци опстати на власти и да ли ће кренути путем екстремизма (као наследници Мусолинија и осталих фашиста) или путем повратка изворима хришћанства?

Како ће православне државе да реагују на ово окретање католичких држава ка Истоку? Да ли ће настати савез између католичких и православних европских држава? Да ли ће том савезу да се прикључе и католичке државе из Латинске Америке? Овде, наравно, имамо у виду политички савез, екуменски дијалог је нешто друго. Али, тај савез умногоме зависи од односа између Римокатоличке и Православне цркве. Међу православцима, многи су, оправдано, скептични да паписти искрено желе да се врате на изворе хришћанске вере. Са друге стране, ако си хришћанин, онда прашташ онима који се искрено покају и радујеш се сваком човеку који искрено поверује у Христа Бога, јер ни „Бог не гледа ко је ко“.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио у односима између католика и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Сада, наследници и следбеници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године. Да ли ће међу католицима такве снаге и даље бити главне или доминантне?

Почетком фебруара, председник Европског парламента Антонин Тајани на обележавању Дана сећања на жртве фојби у месту Базовица код Трста, где су Италијане током и након Другог светског рата побијени и бачени у истарске крашке јаме, изјавио је да су они који поричу фојбе и егзодус Италијана из Истре, Ријеке и Далмације саучесници тога што се догодило. „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, рекао је Тајани на крају обраћања на церемонији на којој је учествовао и италијански министар унутрашњих послова Матео Салвини.

За нас, Србе, важно је како ће се Италија и Ватикан поставити према српско-хрватским односима? Да ли ће Рим и даље подржавати Хрватску? Да ли је забрана окупљања усташа у Блајбургу или изјава Тајанија, знак да Италија и Ватикан више неће подржавати Хрвате? Пред пар дана, Католичка црква у Корушкој је „због недостатка дистанце према усташтву, забранила комеморацију на Блајбуршком пољу. Бискупија у Клагенфурту је Хрватску бискупску конференцију обавестила писаним путем, а као основни разлог наведено је да се та комеморација политички инструментализуј и да би то могло бити штетно по цркву“ (РТС, 9.3.2019). Да ли се, сада, заиста нешто мења у Риму – Ватикан је уздржан поводом канонизације Степинца и спреман је да отвори архиве о НДХ, а у Аустрији је забрањена комеморација усташама на Блајбуршком пољу, док Италија постаје савезник словенских православних држава, и ствара посебан блок унутар ЕУ и НАТО, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе? Националисти и католици из тих држава су, у оба светска рата, били непријатељи православних Словена и на страни Немаца, док су, као антифашисти, савезници православних Словена били народи из оног протестантског дела Запада. Као да се данас све мења. Да ли се заиста мења, или је то нова замка „лукавих Латина“? Јер, православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Православце су убијали и фашисти и нацисти и комунисти.

Православни народи су увек имали пријатеље на Западу. Некада су то били изузеци, али, увек су постојали прави пријатељи. Срби су, у последњих пар деценија, имали пријатеље међу официрима и војницима НАТО држава (Пјер-Анри Бинел, Кристијан Карс…), међу писцима попут Хандкеа, међу хуманитарцима као што је Гујон, међу новинарима као што је Жан-Кристоф Бисон, итд. Србија је увек имала пријатеље и у Италији. Чак и за време фашизма, Италијани су од усташа одузели део територије НДХ, и помогли Србима да се заштите. Да ли ће у Италији доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа и да ли ће у Србији бити људи који ће спремно дочекати те промене? Да ли ће у Ватикану доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа? Да ли ће Италија и Ватикан одлучити да раскрсте са усташтвом једном за свагда и да ли ће то отворити пут за савез са Србијом?

Ако се Италија одлучи да „жртвује“ Хрвате, због добрих односа са Србијом, али и осталим православним државама, и у томе има подршку Ватикана, Италија и Србија могу брзо и лако да се договоре око хрватског питања и гашења усташке идеологије. На пример, Срби и Италијани могу да поделе хрватско приморје. Италијани желе један део те обале, а Срби немају више никакав интерес и разлог да ратују за Истру или Трст (око поделе Далмације и острва направио би се договор). До договора са Ватиканом не може да дође тако брзо и лако, али би такав корак Ватикана водио ка томе. Ту су у питању и укупни односи између Римокатоличке и Православне цркве (што је посебна тема, за посебан текст).

Договор између Италије и Србије подржала би Русија, подржала би и Кина. Хрвати би у том случају тражили заштиту код Немаца и Аустријанаца, у САД и Великој Британији и код неких структура унутар Ватикана. Постоји могућност да усташе сада неће добити заштиту Ватикана. Немци и Аустријанци могли би да стану на страну Италијана против Хрвата, ако добију свој део колача, тј. неки мали излаз на море (а то би вероватно ишло и на штету Словенаца). Италијани и Немци су нешто слично покушали у прошлости, али су Срби тада одбранили Хрвате и Словенце, јер су тада бранили и себе. Ако Италијани неће да нападају Србе – Срби немају разлога да штите Хрвате и Словенце – који су протерали Србе из својих независних држава. Ако договор између Италије и Србије подрже Русија, Кина, Ватикан, Немачка, Аустрија и Мађарска, колико САД и Велика Британија могу да помогну Хрватима и Словенцима? И да ли би помагали, ако Хрвати негују усташтво?

***

Основу конзервативног православно-католичког савеза чиниле би државе јужне и источне Европе – Италија, Србија, Мађарска и Русија, а у ширем смислу, ту би биле практично све православне и католичке државе, од Шпаније, преко Италије, Србије, Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Белорусије, Русије, Украјине (ако се реши спор), Румуније, Бугарске, до Р. С. Македоније и Грчке. Народи у овом делу Европе, у односу на оне из протестантског, више су окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их међусобно спаја. Да би дошло до тог савеза, код католика треба да дође до одбацивања свега што има везе са фашизмом, а православци прво треба да постигну свеправославно јединство и да се утврде у вери, па онда да праве савез са католицима. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси.

Југ и исток Европе, простор који заузимају поменуте православне и католичке државе које могу да створе конзервативни савез, је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. Савез између националиста може да успе ако свако обузда свој национализам, а то ће успети ако су дубоко у вери. А ко је дубоко у вери, не користи насиље против оних друге вере, или оних који нису верници. Хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Са друге стране, не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију (језик, писмо…), али, не треба да (п)остане затворен за свет, или да тежи да уништи неки други народ.

Конзервативци желе да реше проблем миграција, не само миграција из Азије и Африке ка Европи, него и миграција из јужне и источне Европе ка богатом северу и западу Европе и ка САД и Канади. Ако се зауставе или смање миграције из држава јужне и источне Европе ка северозападној Европи и Северној Америци, тако што ће да се створе бољи услови за живот људи у тим државама, а са тим подигне и наталитет, те државе неће имати потребе да увозе радну снагу из Азије и Африке. У тим држава, Европљани ће остати већина.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе, у сваком делу света, постоји јака средња класа. Питање миграција је веома важно, посебно за државе које су прве на путу избеглица, као што су Италија и Грчка. Због тог питања ЕУ се дели на протестантки „север“ и католички „југ“, а католички „југ“ је, у том смислу, ближи Русији и осталим православним државама. По том питању, слажу се Салвини, Орбан, Земан, Клаус, Путин… Са њима се слажу Марин ле Пен и још неки конзервативци из западне Европе. Француски конзервативци су ближи Италији и Русији, зато што је Француска романска и делом католичка држава, а савез који настаје између конзервативаца у овом делу Европе је, у суштини, савез између романских и словенских народа који су католичке и православне вере (Румуни припадају романској групи народа као и Французи, Италијани и Шпанци, али су православне вере, а Словаци, Пољаци и Чеси су Словени, али католичке вере; ту су још Грци и Мађари).

Друго важно питање, које спаја конзервативце у овом делу Европе, је питање породице и васпитања деце, пошто су конзервативци више окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их одваја од протестаната (левичара и либерала) који желе да наметну не-традиционалну породицу. Важно је да се и питање миграција и питање породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, те државе не смеју да буду деспотије, тоталитарна друштва, у којима ће, такође, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу.

Да ли ће се, у том смеру, кретати Италија наредних година и деценија? Да ли ће се, у том смеру, кретати Србија наредних година и деценија? Да ли ће се Италија и Србија, то исто важи и за остале католичке и православне државе из овог дела Европе, ако се све државе крећу у истом смеру, у једном тренутку срести и направити савез? Ове државе покушавају да се заштите и од доласка миграната са Истока и од противника традиционалне породице са Запада. Саме то не могу, а удружене могу много, али, само као демократске државе, у којима људи, речима Св. Јустина Ћелијски, кроз унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, стварају царство Божје на земљи, стварају православну, тј. хришћанску културу.

 


Никола Варагић: Ко је крив?

фебруар 25, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Ко је највише заслужан за успех српског ватерпола? Српски ватерполисти. Освојили су све што може да се освоји на свету. Само су они заслужни, и нико више. Ко је највише крив што је пропао ватерполо у Србији? Српски ватерполисти, они бивши, који сада воде све клубове у Србији и Ватерполо савез Србије. Министар спорта, градски функционери, руководиоци клубова и савеза – све су то бивши играчи ватерполо репрезентације Србије – исте оне која је направила највећи успех у историји и српског и светског ватерпола. Ко може да спаси српски ватерполо од пропасти? Једино српски ватерполисти. Ако се међу њима појави генерација која ће боље да води клубове и савез, српски ватерполо ће остати тамо где је био. Све заслуге, за све успехе, иду српским ватерполистима. За лоше стање у српском ватерполу (за пропаст домаћих клубова), криви су (бивши) ватерполисти (узмимо као пример Мађарску која није много богатија држава, а има много боље клубове и лигу).

Фудбал у Србији пропада већ две деценије. Фудбалске клубове у Србији, репрезентацију, савез, организације судија и делегата, воде бивши фудбалери (изузеци потврђују правило). Појавио се један синдикат фудбалера, међутим, скоро нико од фудбалера не подржава тај синдикат, нити предузимају нешто друго (неки су покушали нешто сами, и одустали). Фудбалери пристају на сва правила која им се намећу, а када заврше каријеру, они који остају у фудбалу, гледају како да се уклопе у систем. Међу функционерима и тренерима, или, бившим играчима, има и оних су за време своје каријере потрошили све паре, има и оних који су банкротирали након тога, и онда, пошто не знају ништа друго да раде, одлазе да воде домаће клубове и савез (неки се ни за то нису довољно образовали – живе од старе славе) и да зарађују од продаје играча и намештања утакмица. Фудбалери су заслужни за све успехе – фудбалери су уништили фудбал у Србији. Једино фудбалери, ако се појави генерација која ће боље да води клубове и савез, могу да препороде српски фудбал.

Исто се може рећи за остале – и мушке, и женске, и колективне, и индивидуалне – спортове који пропадају, јер су уништене домаће лиге и домаћи клубови, не постоје добри услови за развој младих спортиста. Када дођу међу сениоре, једини избор који спортисти имају, ако желе да напредују и да зараде новац, јесте одлазак из Србије. Све заслуге, за успехе које су остварили, иду спортистима – сва кривица је на (бившим) спортистима. Не могу више да помињу санкције и бомбардовање, прошло је 20 година, за то време могло је нешто да се промени, на боље, у српском спорту (нпр. спортисти су сами морали да нађу решења што се тиче власништва над клубовима, да спрече намештања утакмица, итд.). Не може више ни да се криви нека власт – у свакој власти је било бивших спортиста. За тако лоше стање, криви су сами спортисти – пре свега, они бивши, који су, након престанка професионалне играчке каријере, постали министри, функционери, тренери, судије, делегати, менаџери… Међу њима има лоших, има и доста добрих људи, који очекују да неко други нешто уради. Али ко то може да уради осим њих? Зашто су дозволили да криминалци воде клубове?

Исто тако, за лоше стање у полицији, тужилаштву, правосуђу, здравству, просвети, војсци, медијима… криви су они који ту раде, запослени у тој струци, еснафу, институцији. Скоро све те институције су независне, неке од њих су посебне гране власти. За стање у полицији криви су полицајци, за стање у правосуђу криве су судије, за стање у здравству доктори, за стање у медијима новинари, за стање у коморама – адвоката криви су адвокати, инжењера инжењери, привреде привредници, итд. Правосуђе је посебна грана власти, универзитети имају аутономију, медији су независни (новинари имају своје етичке стандарде), лекари имају своју комору, стручне комисије и етичке кодексе, коморе инжењера воде инжењери, запослени у просвети имају своје синдикате, војници и полицајци имају своје синдикате и академије које школују кадрове, и САНУ и СПЦ су независне институције… (Исто тако, децентрализација зависи од деловања на локалу. Неку општину или регију нaјбоље могу да воде и да развијају људи који ту живе и они су највише одговорни ако то не чине.)

Нико не жели да се политичари мешају у њихов посао (струку, еснаф), али сви би да криве политичаре за лоше стање и очекују од политичара да нешто промене и да се умешају у њихов посао. Али, ко су политичари? Међу политичарима има бивших судија и тужилаца, генерала и начелника војске и полиције, бивших и садашњих новинара, има и глумаца и редитеља (ко је крив за стање у култури?), професора универзитета и академика, лекара, бивших спортиста…  Неки међу њима били су веома популарни у народу, пре него што су ушли у политику. Шта су урадили за своју струку, еснаф или институцију, након што су постали министри, државни секретари, директори и чланови УО државних институција и јавних предузећа? Да ли је министар правде по струци правник? Да ли је министар спорта бивши спортиста?  Да ли коморе инжењера и адвоката воде инжењери и адвокати? Шта су они, заједно са својим колегама, урадили да поправе стање у својој области? Колико се то жели, колико се о томе прича са колегама? Да ли постоји таква храброст и одлучност да се са речи пређе на дела – у својој професији, струци, установи, предузећу и општини?

Политичари не могу да дођу на власт, ако немају подршку људи из тих структура. А људе из тих структура занима једино лична корист, они не раде за опште добро. Када би свако у својој области урадио нешто за опште добро, стање у тој области би се поправило, стање у целој Србији би било много боље. Проблем је што у правосуђу, спорту, војсци, полицији, здравству, просвети, култури, коморама… не постоји неко здраво језгро – јака група која има снаге да се избори са оним лошим и да стање поправи на боље. Такви људи постоје, али само као усамљени појединци или тиха већина. Када би се организовали, затим када би успели да окупе све унутар своје струке који желе да раде поштено свој посао, они би могли да мењају законе и услове рада без проблема. Колико су криви они који стоје са стране (неће да буду на некој страни или ништа сами не предузимају)? Замислите да су се сви инжењери удружили, да су створили моћну комору инжењера, да се доследно држе највиших стандарда у својој професији и да имају своје захтеве од којих ниједан инжењер у Србији неће одустати – која власт не би слушала струку? Или, да су просветни радници удружени и солидарни, колико и адвокати када направе штрајк и блокирају рад правосуђа, која власт не би испунила све захтеве просветних радника? Или лекара, зар постоји власт која би ушла у сукоб са свим докторима? Или са свим судијама, или, са свим уметницима? Зашто они нису уједињени и организовани, зашто не створе позитивну селекцију? Ко зна боље од полицајаца које проблеме полиција има? Ко може боље од полицајаца да реши те проблеме? Ко је крив? Зашто су само покварени људи добро организовани?

Ово важи и за приватни сектор, или, за удружени приватни и јавни сектор. На пример, за грађевински сектор. Када би се удружили инжењери грађевине запослени у приватним и јавним предузећима, архитекте, грађевинске фирме и запослени у грађевинским фирмама, када би нашли решења за проблеме у свом послу (којих је много, од ниске цене рада, рада на црно и нелојалне конкуренције, грађевинске мафије, проблема са наплатом, проблема око стандарда квалитета и не поштовања правила струке, око тендера, дозвола и пореза, фаворизовања страних компанија на великим државним пројектима, итд.), власт би морала да прихвати њихова решења. Грађевинске фирме, коморе и синдикати могли би да изведу хиљаде камиона и багера и десетине хиљада радника на улице (исто и пољопривредници са тракторима), када би били удружени и добро организовани. Тога за сада нема. Да ли то значи да већини одговара тренутно стање? Или нема грађанске храбрости и солидарности?

Свака професија или струка или привредна грана или друштвена област има своју мафију. Свуда постоје организоване криминалне групе – у правосуђу, спорту, војсци, полицији, здравству, просвети, култури… Између привредника, политичара и државних службеника, између адвоката, полицајаца и судија, свуда постоје организоване криминалне групе. Те групе су у јавности мање познате, али, са тим групама имају везе криминалне групе, или онај део мафије, који је више присутан у јавности и у медијима (те групе ствара „дубоко грло“, а „дубоко грло“ је мафија, јер има убице, лопове, дилере, курве, певачице и навијаче око себе). Мафија народу даје „хлеб и игре“, а рад инспекција које контролишу квалитет хране и лекова, или рад тендерских комисија и јавних предузећа, медији не прате, јер су медији, исто као и тајне службе, под контролом мафије. А унутар мафије постоји борба за превласт. Криминалне групе теже самовлашћу (желе да буду држава у држави) и сарађују са страним тајним службама (које користе методу „завади па владај“). Криминалне групе, као и неке политичке странке, делују као секте („ко није са нама, он је против нас“; сваки шеф мафије и сваки „велики вођа“ је „месија“). У атомизованом друштву важи закон јачег,  друштво се криминализује, нико не може сам да се бори против таквог система (мафије).

Грађани се слабо буне, а међу онима који се буне, има и оних који су, у суштини, исти као и они против којих се буне и само желе да буду на њиховом месту. Већину, ипак, чини она тиха већина. Зато није све црно, има наде, треба само да се пробуди та тиха већина, а она ће се пробудити ако се појаве они који ће да је пробуде и достојно представљају. Ако се то не догоди – јасно је ко је крив за пропаст. Спортисти су криви за пропаст спорта, судије за пропаст правосуђа, новинари медија, уметници културе, официри војске… На највишем нивоу, државу води одређен број политичара (државника). Сви остали, баве се, пре свега, својим послом – правник води министарство правде, економиста води финансије, итд. Да је било више великих протеста (синдиката просвете, здравства, полиције…), тј. да се свако више борио за своја права, можда велики грађански протести не би био потребни, али ни од њих неће бити користи, ако нико ништа не мења – у својој професији, струци, установи, предузећу и општини. Мењаће се политичари на власти, али, све остало ће остати исто. Нико неће „великог вођу“, али, као да сви чекају да неки „велики вођа“ реши све проблеме. Добро је што протести постоје, грађани се буде, само што на улици не може озбиљно да се води држава, потребне су промене у свакој професији, институцији и општини. У свакој грани власти, у свакој професији или струци, постоје ауторитети, али су и они, углавном, део тихе већине. Свако је одговоран и крив, али, од најбољих се највише очекује. Државу чине њени грађани, спорт спортисти, полицију полицајци, универзитет професори, медије новинари… Држава пропада када пропада све што чини ту државу (правосуђе, просвета, привреда, култура, војска, спорт…) и када не постоје поверење и дијалог међу људима.


Никола Варагић: Да ли је могућ договор између левичара и десничара у Србији?

фебруар 5, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Све је више људи који мисле да више не (треба да) постоји подела на левицу и десницу. Међутим, у политичком, културном, идеолошком или у верском смислу, разлике између људи постоје и оне не могу да нестану тек тако. Сваки човек је близак са људима који су њему слични, људи се на тај начин групишу. Није исти поглед на свет верника и атеисте, другачијим начинима живота живе традиционалиста и трансхуманиста. У том контексту, верник и атеиста не могу да буду једно и исто, као што традиционалиста и трансхуманиста не желе исто и немају исте циљеве.

Због тога, подела на левичаре и десничаре мора да постоји на општем нивоу. Левичари су углавном атеисти и трансхуманисти. Десничари су углавном верници и традиционалисти. Већина левичара се увреди ако их сврстате међу вернике и традиционалисте, као што ће већина десничара да се увреди ако их сврстате међу атеисте и трансхуманисте. Левичари се окупљају око својих (левичарских, грађанских и либералних) политичких организација и странака. Десничари се окупљају око Цркве и/или својих (конзервативних) политичких организација и странака. Свако се бори за своја права и негује своје вредности.

Проблем је што се, иако постоји више типова левичара и десничара, као основни типови, и за једне и за друге, узимају екстремни типови (тј. шовинисти, расисти, фашисти, сурови капиталисти, борбени атеисти…), обликовани са предрасудама и стереотипима, које имају неку основу у стварности, у историји. Последице тога су да се мишљење људи образује према тим екстремним типовима, па је сваки левичар, у очима десничара, исти као и било који екстремни левичар (комуниста), док је сваки десничар, у очима левичара, исти као и било који екстремни десничар (традиционалиста). Поред екстремних, постоје и умерени левичари и десничари. Затим, међу десничарима (традиционалистима) постоје људи који не верују у Бога (Свету Тројицу), него верују у неког другог бога или у вишу силу, или су пагани, пантеисти, окултисти, а има и атеиста. Међу левичарима постоје борбени атеисти, постоје и они којима су права сексуалних мањина једина брига и не воде уопште рачуна о правима радника, постоје и либерални левичари који шире трансхуманизам (у културном смислу) и неолиберализам (у економском смислу), међу левичарима је било и свештеника. Не може да стоји знак једнакости између свих левичара, или, између свих десничара, зато што нису сви десничари исти, нису ни сви левичари исти. Између левичара и десничара постоје разлике, али и неке сличности и заједничке вредности.

Умерени десничари и умерени левичари нису искључиви и насилни људи, имају правну свест и културу дијалога. Умерени десничари нису против социјалне правде, не желе да постоји велика неједнакост међу људима, нису за прогон другачијих. Са те стране, они су делом и левичари. Умерени левичари могу да буду велики родољуби, они поштују верска права (иако су они лично атеисти), не желе да прогоне вернике и пале цркве, не желе да забране или спутавају приватно предузетништво. Са те стране, они су делом и десничари. Због тога многи истичу да је превазиђена подела на левицу и десницу. Међутим, када се покрене питање ЕУ или Русија, долази до подела између умерених десничара и левичара – десничари су углавном русофили, левичари су углавном еврофили. Или, на Бадњи дан у и испред православних цркава, храмова и манастира долазе углавном десничари, верници, док на параде поноса долазе углавном левичари. А на јавним скуповима таквог типа, где је свакоме дозвољено да дође (у цркву или на протест), и са једне и са друге стране, могу да се нађу и демократе (умерени десничари и левичари) и екстремисти (искључиви левичари и десничари). Поред тога, постоје левичари, у политичком смислу, који су верници, као што постоје атеисти, агностици или пагани који су у десничари, у политичком смислу. Па се такав левичар може појавити на скупу десничара и верника, као што се такав десничар може појавити на скупу левичара који бране нека своја права. Тако се на јавном скупу који организују десничари могу појавити и умерени и екстремни десничари и искрени и лажни верници и они изузеци међу левичарима. Исто тако се, на јавном скупу који организују левичари, могу појавити и умерени и екстремни левичари и лажне и искрене демократе и они изузеци међу десничарима. Постоје скупови, као што је протест „1 од 5 милиона“, где долазе и левичари и десничари, и верници и атеисти, и русофили и еврофили. Међу њима има и демократа и екстремиста (на левици, оних који би да забране веронауку; на десници, оних који би да забране еволуцинизам, да се изучава у школама и на факултетима).

Дакле, све док постоје верници и атеисти, традиционалисти и трансхуманисти, русофили и еврофили, нека општа подела на левицу и десницу мора да постоји, јер међу њима постоје очигледне разлике. Али, то не значи да између њих морају да постоје насиље, мржња или искључивост. Проблем је што постоје, и десничари, и левичари, који шире мржњу према другачијима, који користи насиље (физичко, психолошко, правно, економско) у обрачуну са неистомишљеницима, који не поштују права других, па онда, левичари који имају црно-бели поглед на свет, све десничаре поистовећују са екстремистима, а десничари који имају црно-бели поглед на свет, све левичаре поистовећују са екстремистима. Свако од њих има више разумевања за своје жртве и увек нађе неко оправдање за злочинце из својих редова.

Посебан проблем настаје када гледамо глобално – међу десничарима има људи различитих вера (међу хришћанима – православци, католици, протестанти, ту су и муслимани, а међу њима постоје шиити и сунити, па будисти, итд.), а међу левичарима постоје националисти (кинески или кубански комунисти). Неки левичари (атеисти) су више националисти него неки верници, или, неки верници су више интернационалисти него неки левичари. Затим, међу традиционалистима, постоје људи различитих вера и различитих традиција, чије су вредности у сукобу (на пример, нису исте хришћанске вредности и вредности које негују црна интернационала и фашисти). Међу левичарима, нису сви трансхуманисти, постоје и људи који негују традиционалне породичне вредности и поштују жене (као што их и сваки добар верник или конзервативац поштује). Осим тога, у економском смислу, либерали су за слободно тржиште и капитализам, и као такви, они су и десничари. Али, у културном смислу, либерали су нетрадиционалисти, и као такви, они су и левичари. Шта је либерал који није верник, али јесте капиталиста, и као капиталиста (и етички егоиста) финансира активности геј лобија или трансхуманиста? Да ли је он левичар или десничар? Да ли може да буде нешто треће? Шта је или како се зове то треће?

Постоје десничари антифашисти, постоје десничари фашисти. Исто тако, постоје левичари антифашисти и постоје левичари фашисти. Највећи проблем је да се раздвоје и разликују антифашисти и фашисти, и међу десничарима, и међу левичарима. Погрешно је умерене десничаре и искрене вернике стављати у исти кош са екстремним десничарима и лажним верницима. Погрешно је умерене левичаре и искрене демократе стављати у исти кош са  екстремним левичарима, борбеним атеистима и неолибералним фашистима.

Правило треба да буде да када кажете десничар, свако прво помисли на умерене десничаре и искрене вернике. Исто тако, правило треба да буде да када кажете левичар, свако прво помисли на умерене левичаре и искрене демократе. За екстремисте и праве фашисте, и са једне и са друге стране, треба смислити друге називе, мора да се истакне разлика. Нико од њих не треба да се назива десничарем или левичарем, него екстремистом, или фашистом, пошто је фашиста – фашиста, без обзира да ли је левичар или десничар. Прави десничар не треба да се стиди што је десничар. Прави левичар не треба да се стиди што је левичар.

Умерени десничари и искрени верници морају да се подједнако боре и против фашиста на десници и против фашиста на левици, а са умереним левичарима и искреним демократама мора да се развија култура дијалога. Умерени левичари и искрене демократе морају да се подједнако боре и против фашиста на левици и против фашиста на десници, а са умереним десничарима и искреним верницима мора да се развија култура дијалога.

Свако треба да се бори са злом у самоме себи, у својој заједници, као што се бори против зла у другим људима и заједницама. Умерени десничари и умерени левичари морају да се боре и против зла у својим редовима, и против екстремиста са супротне стране. Зато, ако су искрени антифашисти, они неће да ратују међусобно, као што екстремисти и са једне и са друге стране ратују међусобно. Дакле, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу десничар, нећете левичаре антифашисте да називате фашистима, и обрнуто, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу левичар, нећете десничаре антифашисте да називате фашистима. Фашисте више не треба називати десничарима или левичарима, него фашистима или неким другим, новим називом. Чим неко спроводи насиље над другим људима, подржава прогон другачијих и шири мржњу, значи да је екстремиста, и да нема места међу мирољубивим људима који имају правну свест и културу дијалога. Екстремиста је екстремиста, а не левичар или десничар (он на погрешан начин преноси и представља изворна учења), као што је издајник – издајник. Нико издајнике не назива левичарима или десничарима, него их назива издајницима. (На примеру Венецуеле, видимо да су левичари, који су на власти, велики националисти и да неће да издају и продају своју државу и њене резерве нафте.)

Пошто траје општи рат између левице и деснице, где се не прави разлика између умерене и екстремне левице и деснице, најтеже је одредити где престаје самоодбрана, а где почиње напад на друге. Свако се до сада бранио (постоји такво искуство) од других, и свако је до сада нападао друге. На пример, верници желе да шире своје учење. Трансхуманисти желе да уреде свет према својој мери. Како да се спроведе реформа образовања или шта је јавни морал, ако држава припада свима? До решење може да се дође једино ако постоји правна свест и култура дијалога. Подразумева се, мора да постоји саосећање према свом народу и лојалност према својој држави, национални и државни интереси морају да се бране. Нико не може све да добије (то желе екстремисти, искључиви људи, хилијасти, диктатори), како на унутрашњем плану, тако и што се тиче спољашње политике, неки компромиси морају да се праве. Они се праве кроз културни дијалог, а примењују ако постоји правна свест. То постоји ако се људи залажу за универзалне људске вредности. То је оно што спаја умерене левичаре и десничаре. Умерени десничари (верници) и умерени левичари (атеисти) морају да сарађују. Потребно је само да и једни и други покажу више чојства, а не само јунаштво. То не значи да ће нестати разлике између њих.

Сваки нормалан човек је и десничар и левичар. На пример, све је више десничара у Србији који се залажу за државни интервенционизам, за бесплатно школство и здравство, док су левичари у Кини или Вијетнаму националисти и све се више отварају према капитализму, који је постао иманентан либералним левичарима са Запада. Није нормално да желиш да неки људи живе у великом сиромаштву и да ништа не мењаш, док си ти екстремно богат (ако желиш да постоји социјална правда, онда си и социјалиста), а сви смо видели колико је ненормалан систем у коме се спутава и забрањује приватно предузетништво (ако желиш да развијаш приватно предузетништво, онда си и капиталиста).

Танка је граница између левице и деснице. Нека граница, на неким нивоима, увек постоји. У економском смислу, граница не треба да постоји, јер може да се створи систем у коме постоји и бесплатно школство и здравство и развијено приватно предузетништво. А када гледамо светску економију, свака држава треба да води рачуна о својим интересима, али треба, и може, да постоји и слободна трговина између држава. Може да постоји слободан проток људи, робе и капитала између држава, а да се не ствара „мелтинг пот“ од народа и неолиберални капитализам који гази по локалним културама. У верском, идеолошком и културном смислу, та граница постоји зато што постоје различити идентитети, различита уверења, са тиме и различите вредности између људи. Због те границе постоји „богатство различитости“. Међутим, екстремисти са деснице (које више нећемо звати десничарима) од тих граница праве „тврђаве“ унутар који нема места за друге и другачије. Екстремисти са левице (које више нећемо звати левичарима), желе да избришу све границе и да све људе на свету унифицирају према својим идеолошким уверењима и културним образцима.

Ако се ограничимо само на Србију, у овом тренутку постоји неколико отворених питања која деле умерене левичаре и десничаре. Око много ствари они се слажу. У начелу, сви су и за социјалну правду и за приватно предузетништво, сви се залажу за поштовање других и другачијих, за владавину права, сви имају еколошку свест, воле животиње, итд. Око тих питања може брзо и лако да се постигне консензус. Када не би било питања због који је тешко доћи до консензуса. То су она главна питања, која треба да се реше – однос према Косову и Метохији, Европској унији и Русији, Црној Гори и Македонији, однос према Републици Српској и Србима који су прогнани из или су остали да живе на простору бивше Републике Српске Крајине, реформа образовања (где постоје поделе када на ред дођу питања веронауке, еволуционизма или сексуалног образовања), а то су питања због којих нема договора ни око екологије и владавине права и без којих није могуће донети нов Устав и створити ново државно и друштвено уређење. Због тих питања највише се деле власт и опозиција, сама власт је због тих питања увек нестабилна, а опозиција никада није уједињена. Та општа подела на левицу и десницу на крају увек исплива на површину.

Ако би се сада, људи који су на власти у Србији, јасно определили једино за Русију, власт би се одмах распала. Исто би се догодило ако би се јасно определили једино за ЕУ. Ако би се сада они који воде протест „1 од 5 милиона“ јасно определили једино за Европску унију, тај протест би се одмах распао, настале би две колоне. Исто би се догодило ако би јасно определили једино за Русију. Зато што нема јасног опредељења од стране оних који воде протесте, везано за одбрану Косова и Метохије, умерени десничари из опозиције умерено или уопште не учествују на протестима. Истовремено, левичари су скептични.

Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција напада власт. Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција не може да дође на власт. Савез за Србију је далеко од консензуса, а они који воде Покрет слободних грађана, залажу се за продају КиМ. Опозиција може да дође на власт једино ако има јасну политику и постигне консензус поводом питања КиМ, јер се са тим питањем решава и однос према Западу и Русији. Већина грађана Србије жели да се бори за Косово и Метохију. Већина грађана Србије је против уласка у ЕУ и НАТО савез. Већина грађана Србије је против криминала и корупције. Већина грађана жели да Србија постане правна и ефикасна држава. Наравно, нико нормалан не жели рат са светом. Добар политичар ће наћи начин да одбрани КиМ, а да не уђе у рат са Западом.

Пред нама су два пута, нема трећег. Један пут води у сукобе, у рат сваког против сваког, у анархију, у распад државе и нестанак народа. Други пут води ка дијалогу, компромисима, консензусима, договорима које ће сви да поштују, и тај пут води ка опстанку државе, где се подразумева борба за суверенитет и територијални интегритет и на КиМ. Консензус око продаје неког дела државе је консензус да нестанемо као држава и народ. Сада смо, ипак, као народ, ближи консензусу да се одбрани КиМ. До тог консензуса ћемо доћи једино ако победимо екстремисте и на левици и на десници, ако постоји воља да се ствара владавина права, демократска и суверена држава. Ако постоје и таква воља и таква култура дијалога, консензус може да се постигне и око најтежиш питања, која сада највише деле.

Зашто левичари, или онај грађански део Србије, није спреман да подржи десничаре (дакле, умерене десничаре, искрене вернике или праве антифашисте) када је у питању одбрана КиМ? Мислим да постоје неколико разлога. Први разлог је то што се левичари боје да би се борба за повратак КиМ у састав Србије, коју би водили заједно са десничарима, следећи у томе десничаре којима је Косово у срцу, завршила тако што би цела Србија била уређена према мери „брадатих четника“, тј. да ће ти „четници“ желети да протерају све који нису православни Срби. Други разлог је то што су уверени да би одлучна борба за КиМ, Србију одвела у отворени сукоб са Западом, а то би је одвело у изолацију. И трећи велики разлог је то што не знају како тачно да се реши статус КиМ и како да се Албанци са КиМ укључе у политички живот Србије, а није сигурно ни да то сви они искрено желе. Из тих разлога, већ деценијама се саботира свако скретање удесно, унижава се све што је православно, владајућу елиту Србије и даље, у већини, чине људи образовани и васпитани у титоизму, а њима одговара да десницу у јавности представљају екстремисти, јер се тако лакше може сатанизовати све што долази са деснице, из Цркве, тако се правда отимање КиМ и прогон Срба у неким државама у региону. Такође, Запад не жели десничаре на власти у Србији, зато што се центри моћи са Запада плаше да би у том случају Србија постала мала Русија.

Наравно, после 45 година комунизма и скоро 30 година некомунизма, без праве подршке из света (до сада није постојала велика православна сила), десничари су недовољно јаки, да у Србији створе православни блок, где би се окупили сви умерени десничари, искрени верници и прави антифашисти. Већину странака владајуће коалиције и већину странака опозиције воде људи који припадају, у политичком и културном смислу, грађанском блоку или левици, исто тако тако и људи који предводе протесте грађана. Међутим, левичари из грађанског блока рећи ће и за власт коју је предоводила Социјалистичка партија Србије и за власт коју су водили левичари из Демократске странке, да је превише десничарска. Ово је цитат из текста Стевана Филиповића „Протести и шта после њих“, о курсу који је заузео Савез за Србију. Тај курс СзС-а је, према Филиповићевом мишљењу, „poprilično desno, evroskeptično i konzervativno orjentisan, sudeći po političkoj istoriji lidera SzS-a i objavljenom Programu od 30 tačaka… Mislim da trenutno ne postoji jaka stranka građanske levice, ni u SzS-u ni van njega, koja bi adresirala političke potrebe ove grupe glasača… Opozicija je takva kakva je, druga se neće magično stvoriti i tu sad nema puno prostora za izvoljevanje i kukanje – bez nje promene neće biti. Međutim, kao i hiljade mojih kolega i građana koji šetaju imam problem sa dominantno desno-konzervativnim usmerenjem opozicionih stranaka i mislim da nije kasno da se ojača ili transformiše neka postojeća stranka ili grupa građana, koja će zauzeti prazno mesto na levoj strani opozicionog političkog spektra“ (Пешчаник, 4.2.2019.).

Десничара има мање на протестима, зато што се десничари плаше да би долазак опозиције на власт убрзао предају КиМ, тј. да се и СНС и ДС и њене фракције само тркају ко ће брже да преда КиМ  и ко ће више да служи Западу. Десничари се плаше да ће левичари издати. Левичари се плаше да ће десничари од Србије направити „православну џамахирију“. Део оних који подржавају владајућу коалицију, верује да би Савез за Србију продао КиМ, а део њих подржава СНС и њене сателите зато што очекују да ће ова власт испунити захтеве Запада и продати КиМ. Један део гласача странака опозиције напада власт зато што је она превише блиска Западу, а други део напада власт зато што је она превише блиска Русији и очекују од Савеза за Србију да одведе Србију у ЕУ. Може да се догоди да се распадне и владајућа коалиција и Савез за Србију и да се угасе протести. Не постоји поверење између левичара и десничара, између власти и опозиције, између већине и мањине. То се шири на однос мушкараца и жена (рат полова), на однос између младих и старих…

Како да се изађе из те агоније? Левичари и десничари у Србији, пред собом имају само два пута. Један пут води у грађански рат (сличан оном између четника и партизана), а такву државу је лако окупирати (чему се не радује нико ко не жели да буде квислинг или роб). Можда се рат, који је наметнут из света (у коме важи закон јачег), не може избећи, али грађански рат може. Други пут води ка сарадњи и дијалогу, и постизању консензуса. За почетак, мора да се изгради поверење између десничара и левичара, и да једни друге увере да не постоји разлог за страх (тј. да нико никога неће прогонити само због своје вере или идеолошког уверења; морају одлучно да се боре са екстремистима из својих редова). Када се изгради поверење између људи, и нестане страх од другог, отвара се простор за дијалог између православног и грађанског блока (које ће да предводе најбољи људи које имамо у православном и грађанском делу народа). У демократској држави постоји дијалог између десничара и левичара, између власти и опозиције, између већине и мањине, иначе то није демократска и суверена држава (ако није суверена, онда није држава, него колонија).

У Србији не мора да важи закон јачег. У Србији може да важи, десничари (верници) ће да га зову – закон Божји, а левичари (атеисти) могу да га зову – закон љубави. Од нас зависи.


%d bloggers like this: