Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Мигрантска криза 2020

14 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Због нестабилне политичке ситуације у Турској и рата у Сирији, где је турска војска све више присутна, постоји могућност да се неколико милиона миграната из Азије, у кратком року, нађе на тлу Европе. Тренутно је на грчко-турској граници заробљено нешто преко 10 хиљада миграната, у самој Турској их има око 3 милиона, а милиони су на путу ка Турској и Европи из других праваца. Ако ова група миграната сад успе да уђе илегално у Грчку, за њом ће одмах да крену милиони миграната и избеглица (и то док се шири корона вирус).

Грчка се брани на граници са Турском и не дозвољава улазак мигрантима који се ту налазе данима, док се на турској страни границе налази турска војска и не дозвољама мигрантима да се врате у Турску, тако да је та група људи тренутно заробљена у простору између те две границе. То није велика група људи и њихов циљ је да стигну до западне Европе, па за Србију или Балкан то није опасност. Међутим, Турска има све горе односе и са ЕУ и САД и са Русијом, па је могуће да ће ка Балкану ускоро кренути стотине хиљада миграната.

Постоји опасност да се у Србији „заглави“ неколико стотина хиљада миграната. Са истока долазе нови мигранти, а неке европске државе планирају део миграната да врате у Србију, пошто је српска власт правила неке тајне договоре са неким европским државама. Постоје људи који су свесни те опасности и неће да ћуте ако власт и медији ћуте. Прво је Бошко Обрадовић усталасао јавност са видео снимком у којем објашњава политику власти у вези миграната, а онда је Дамњан Кнежевић са народном патролом привукао пажњу медија, власти и либерала. Бошка и Дамњана, зато што су указали да постоји реална опасност да у Србију уђе и остане дуже времена неколико стотина хиљада миграната, а међу њима и ко зна колико хиљада џихадиста, неки либерали и левичари из власти и опозиције оптужују да су фашисти, расисти и ксенофоби и да шире мржњу према мигрантима. Чињеница је да таква опасност постоји, да је наша власт слаба – квислиншка и коруптивна, да полиција није на страни грађана, да су медији окупирани као и држава, и да је неко, уместо државе (власти), морао да упозори грађане Србије на опасност. Само због тога, Бошко и Дамњан нису и не могу да буду фашисти, а то бих мислио и да их лично не познајем (док за неке друге десничаре то не мислим, тј. мислим да су фашисти, расисти, шовинисти…). Зато су оптужбе на њихов рачун бесмислене и злонамерне. Они можда користе мало јачи речник, али у том речнику нема мржње према избеглицама, више критикују власт (и нпр. Пинк), и то раде зато што ситуација није наивна, а држава ништа није предузимала (тек након тога је полиција појачала присуство у Шиду и почели су више да обраћају пажњу на мигранте).

Лично сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре пар година, када је избила прва криза са мигрантима, и тада сам због таквог става био нападан од стране неких десничара. Ништа се није променило у међувремену, и даље мислим да не треба ширити мржњу према мигрантима и да треба показати хуманост и пружити помоћ колико је то могуће са наше стране, али и да не смемо да дозволимо да испаднемо глупи и да у нашој држави неко насели стотине хиљада избеглица. Прво, зато што је Србија сиромашна држава из које становници одлазе. Друго, међу избеглицама и мигрантима нису сви добронамерни, међу њима има и криминалаца који беже од закона у својим државама, а неки долазе да се освете „белцима“ или хришћанима (нпр. тако што ће силовати што више „белкиња“, убијати хришћане), а неки насилним путем да шире ислам. Ко то не види, или је глуп, или је плаћен да ћути или лаже. Јер, ко мало боље познаје свет, зна да међу припадницима других раса такође постоје расисти, нису само „белци“ расисти. Али, нас не треба да занима сукоб расиста са Запада и расиста са Истока, него како да ми имамо што мање штете и како да ми никада не будем као и они – расисти, фашисти или империјалисти. Између осталог, тако што нећемо сваког мигранта гледати као терористу.

Дакле, добро је што је неко узбунио јавност и указао на проблем или опасност. Само због тога не може да буде фашиста. Већина грађана Србије је против масовног насељавања или примања великог броја избеглица из Азије и Африке, и то је нормално, ту нема фашизма и расизма. Грађани Србије саосећају са патњама избеглица, српски народ такве патње добро познаје, али не постоје услови за примање великог броја избеглица у Србији и не смемо да дозволимо да међу њима буду и људи који желе да повреде грађане Србије и који не желе да поштују нашу културу и законе, јер желе да нам наметну своје вредности и своју веру. Такви гости нису добродошли, нека их приме и не враћају Немачка, Аустрија, Енглеска…

Поред тога, свима који имају мало мозга јасно да се ради о друштвеном инжењерингу и да се неки центри моћи у свету играју са животима милиона људи. Недостатак радне снаге у неким државама на Западу, решава се тако што се бомбардују државе на Истоку, па онда милиони избеглица крећу ка Западу. Неки због бољег живота, неки због освете. Због тога нема разлога за панику у Србију – у нашој земљи ти људи не траже бољи живот и немају разлога да нам се свете (Србија није нападала њихове државе). Озбиљан проблем може да буде то што десетине хиљада џихадиста могу дођу на простор који насељавају балкански муслимани и да се ту на неко време настане, а то је простор западне Северне Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. На том простору могу да прогоне све који нису муслимани и могу са тог простора да упадају у суседне државе и дестабилизују Србију и Балкан. У томе џихадисти могу да имају подршку неких богатих арапских и турских структура, и наравно, неких центара моћи на Западу. Мислим да је за Србију и Балкан тренутно то највећа опасност. То је озбиљан проблем, треба га решити мудро, за то је потребан друштвени дијалог и консензус, а не да се левичари и десничари свађају ко је фашиста, а ко није, јер је цео српски народ био жртва фашизма, нацизма и империјализма и имао је две антифашистичке војске.

Екстремисти на десници постоје, као и на левици, или уопште, у народу, али су у мањини.  Већину десничара или левичара чине антифашисти, тј. српски народ је антифашистички. Међутим, сваки дан неко неког прозива за фашизам. То није нормално. Са друге стране, то је додатни доказ колико смо антифашистички народ – чим се негде појави траг фашизма, одмах сви реагују. Међутим, бити антифашиста не значи бити глуп и чинити оно што води народ и државу у нестанак. Сви знамо шта је решење за мигрантску кризу, и ако је некоме стало да се та криза реши, онда треба да тражи од евроатлантских држава да престану да бомбардују државе ван НАТО пакта, а од Саудијске Арабије и осталих богатих исламских држава да приме више избеглица из сиромашних и ратом уништених исламских држава и да помогну таквим исламским држава да се обнове. Решење свакако није да се избеглице населе у Србији. Ко то предлаже, или је глуп, или стварно не воли српски народ и Србију. Србија може да прими одређен број избеглица, треба да се договоримо колико, кога, како и где и то је то. Србија није крива за кризу са мигрантима и нема обавезу да их прима.


Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

18 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.


Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

12 фебруара, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Print

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 


Никола Варагић: Одбранимо РТС

8 фебруара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.


%d bloggers like this: