Никола Варагић: Дијалог између Срба и Албанаца не постоји

октобар 11, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Србија нема конкретан план за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Режим жели да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије, али се под тим решењем подразумева да цело, или највећи део Косова и Метохије, остане ван Србије. Режим у Београду “прихвата реалност“, пошто су Вучић и сарадници “променили свест“. Предлог већег дела опозиције и целе СПЦ је да се конфликт на Косову и Метохији “замрзне“, или, да се доношење коначног решења за статус Косова и Метохије одложи док не буду боље унутрашње и међународне околности.

Предлози режима, које смо до сада чули (о подели и размени или “разграничењу“), немају подршку целог српског народа, противи се и део албанског народа, а немају ни подршку целе међународне заједнице и свих великих сила. Изгледа да су то схватили и да полако одустају од тога (посебно сада када је Запад поражен на референдуму у БЈР Македонији).

Проблем са предлогом “замрзнутог конфликта“ је то што су они, који су то предложили, у опозицији, немају подршку целе међународне заједнице, док већина косовских Албанаца одбија сваки дијалог који не подразумева признање тзв. државе Косово од стране Србије.

Албанци не желе да живе са Србима у истој држави. Срби не желе да се одрекну КиМ.

Сада је нека врста пат позиције. Коначног решења за статус Косова и Метохије, и трајног мира, нема без преговора и договора између Срба и косовских Албанаца. Те преговоре не могу да воде људи који шире мржњу, још мање ратни злочинци и криминалци. Питање статуса КиМ је више од дневне политике и борбе за власт на изборима.

Да замислимо да је у Београду на власт дошла нека нова група људи, чистих биографија, демократе и мирољубиви људи, и да су наступиле по Србију веома повољне међународне околности. Тада би се тражили слични преговарачи са албанске стране, пошто преговора са злочинцима и криминалцима нема и нема напретка док сви злочинци не буду кажњени, док се не победе мафијашки кланови и организоване криминалне групе са обе стране. Циљ би био да се кроз дијалог, мирним путем, Косово и Метохија врате у састав Србије, сада под другачијим условима или са посебним статусом, у односу на време пре 1999. године. Циљ српске стране (са том новом владајућом елитом која ће да је води) би био постизање компромиса са косовским Албанцима, решити питање статуса без рата, наћи решење за миран суживот, живети са косовским Албанцима у истој држави. У блиској будућности, веће су шансе да такви људи дођу на власт у Београду, него у Приштини. Док се не догоде те промене, остаће “замрзнути конфликт“ (према резолуцији 1244 УН), колико год се неки трудили да донесу “коначно решење“.

Сигуран сам да ће нека нова власт у Србији тежити ка томе, и да нећемо још дуго чекати промене у Србији. Да ли ће и са албанске стране доћи до промена у скорије време, и да ли ће нека нова владајућа елита међу Албанцима, у којој неће бити ратних злочинаца, желети дијалог или ће остати искључива? Дакле, може да се догоди да у Београду на власти, буду људи који су спремни за дијалог и желе миран суживот са Албанцима, могу да се промене и међународне околности и да нова власт у Београду има већу подршку из света, а да са албанске стране све остане исто. И у том случају, прво треба радити на мирном решењу. Србија треба да остане отворена и увек спремна за дијалог са Албанцима.

Преговори са косовским Албанцима ће бити дуги и тешки. То показује текст Агона Хамзе. Агон Хамза је, између осталог, коаутор две књиге са Славојем Жижеком, али, о Србима пише као да је албански ултранационалиста или екстремни десничар:

“Šta je to što se krije iza svih tih ideja o demarkaciji, razmeni teritorija, podeli, uzajamnom priznanju kroz pravno obavezujući sporazum? To je, po mom mišljenju, uspostavljanje nekog vida Republike Srpske na Kosovu, po uzoru na onu u Bosni i Hercegovini. Ali nezavisnost Kosova je posledica duge borbe za slobodu i jednakost, a Republika Srpska je produkt rata i genocida u Bosni i Hercegovini, entitet zasnovan na ideji o etničkom razgraničenju. Tako i Zajednica srpskih opština predstavlja etničko rešenje problema koji u svojoj suštini nije etnički ni kulturološki… Najveća opoziciona partija, koja je nakon izbora u junu 2017. postala najveća partija na Kosovu, Pokret Samoopredeljenje! (Lëvizja Vetëvendosje!), protivi se dijalogu između Beograda i Prištine, i umesto toga se zalaže za dijalog između kosovske vlade i kosovskih Srba, kao i drugih manjina na Kosovu. Pokret Samoopredeljenje! je pozvao građane Kosova da 29. septembra izađu na protest protiv pregovora Vučić-Tači, ali i protiv Vlade Kosova koja je odavno izgubila legitimitet. Važno je reći da ove demonstracije neće biti mono-etničke – pripadnici nacionalnih manjina su podržali protest i izrazili spremnost da mu se priključe. U sadašnjoj situaciji, dijalog između kosovskih Albanaca i ostalih etničkih grupa na Kosovu dobija svoj izraz u solidarnosti u akciji“ (Agon Hamza: Ideologija pregovora, Peščanik.net, 27.9.2018.)

Према Хамзи, независност тзв. Косова је производ борбе за слободу и једнакост, стварање Републике Српске је производ геноцида. Опозициони Покрет Самоопредељење је против било каквог дијалога између Београда и Приштине. Агон Хамза је против успостављања тзв. Заједнице српских општина. А председник Демократског савеза Косова Иса Мустафа сматра да је чак и идеја о специјалној аутономији за Србе унутар тзв. Косова “претња“ за оно што је тзв. Косово постигло у протеклих десет година, и да се не треба обазирати на чињеницу да није признато од стране Србије. Међу косовским Албанцима нико не жели дијалог са Београдом. Албанци то нису желели ни пре 1999. ни пре 1991. године. Албанци не желе Србе на Косову и Метохији, не желе да живе са Србима у истој држави. Проблем је што је то српска држава, српска “света земља“ и што су они протерали већину Срба.

Све док Албанци не желе дијалог са Србима, и све док Срби не желе да се одрекну КиМ – коначно решење за статус КиМ није могуће. Док чекамо да се нешто промени, ми морамо да ослободимо Србију. Ми морамо да створимо правну државу, да развијамо привреду, да зауставимо одлазак младих из Србије и да омогућимо повратак из дијаспоре – тако да у Србији живи бар 8 милиона Срба, уместо садашњих 6 милиона – што значи да би Србија, без КиМ, имала око 10 милиона становника. Толико је имала, са КиМ, пре 1999. године.

Албанци ће, са овако екстремним и ултранационалистичким ставовима, имати све мање савезника у свету. Услови живота самих Албанаца, постаће још гори. Питање је да ли сада на КиМ има више од милион Албанаца, али ће их ускоро сигурно бити мање од милион. Албанци су сами криви. Док су Албанци живели у Србији, било их је из годину у годину све више, сада када као имају своју “независну“ државу, из године у годину их је све мање. Албанци чине све да Срби нестану, и док то раде, и сами нестају.

Зашто не би донели коначно решење за статус Косова и Метохије онда када у Србији, без КиМ, буде живело 8 милиона Срба, и када на Косову и Метохији буде живело 800 000 Албанаца? Албанци ће тада чинити мање од 10 одсто од укупног броја становника Србије. Када их је било дупло више, имали су аутономију, али су хтели независност. Добили су то што су хтели, али ће их ускоро бити дупло мање. Тада може да се врати 200 000 Срба и са онима који сада ту живе и осталим неалбанцима да чине скоро половину становника КиМ.

Позиција косовских Албанаца у свету је све лошија, нема нових признања, а неке државе повлаче признања и стају на страну Србије (чак и унутар самог Запада, Албанци имају све мање правих савезника и све је мање оних које могу да купе новцем), услови живота на самом Косову и Метохији под контролом Албанаца и Нато/ЕУ су све гори, број Албанаца на КиМ је све мањи, тако да ће преговарачка позиција албанског народа бити све тежа.

Албанци ће онда имати два пута којим могу да иду. Први пут је пут дијалога и договора са Србима. Други пут је – рат са Србима. Ако желе да иду првим путем, они ће гарантовати безбедност Србима који живе на Косову и Метохији, поштоваће сва њихова права и неће отимати наслеђе Српске православне цркве и српског народа. Ако желе да иду другим путем, Албанци ће припремати етничко чишћење, слично оном из 2004. године, да би протерали све Србе из енклава, покушаће да преведу имовину СПЦ у некакво “косовско“ наслеђе и да изазову немире у Прешеву и Бујановцу. Овим другим путем сада иду, тј. тим путем иду већ вековима, зато су Албанци данас већина на КиМ. Тражи се решење које је добро за обе стране, тако да нико није губитник и да свима буде боље у будућности.

За сада, остаје пат позиција или “замрзнути конфликт“. Албанци се, за сада, не усуђују да крену у отворени прогон преосталих Срба са КиМ. Прогон Срба се спроводи постепено и тихо – нападају се куће, каменују се аутобуси, вређају се деца, краду се краве, отима се земља у власништву Срба и СПЦ. То мора да престане, хтели Албанци дијалог, или не. Србија не може да их заустави, све док је води владајућа елита која је, прво, пребацила питање КиМ из УН на ЕУ, а затим потписала тзв. Бриселски споразум (а док је све то радила, у потпуности је уништила и оно што је преостало од војске Србије, након ратова из деведесетих 20. века). Стање “замрзнутог конфликта“ неће имати никаквог ефекта за Србе, ако се у Србији не промени систем, ако не обновимо Србију морално и економски, и не припремимо услове за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Уколико све остане исто као што је сада, у Србији ће живети мање од 5 милиона Срба и нећемо имати војску и достојне официре, а тако слаба Србија неће моћи да штити права Срба на КиМ, док ће о повратку КиМ или изласку војске на границе са Албанијом и Македонијом, само да сања. Битка за Београд је сада најважнија. После ослобођења Београда, када се донесе конкретан план, воде се разговори са великим силама, стварају се услови за повратак КиМ у састав Србије. Само економски јака и демократска Србија може да поврати КиМ.

Српски народ је стари државотворни народ. Србија ће се обновити и препородити. У свету ће се променити однос снага, углед и утицај Србије ће да расте. Албанци су сигурни да то неће бити тако – да је Србија готова и да ће је још дуго водити садашња владајућа “елита“. Албанци спроводе насиље над Србима зато што не осећају страх од казне, а они који желе да заштите комшије Србе, не смеју то да ураде због страха да не буду кажњени од стране својих сународника. Докле ће се косовски Албанци тако понашати, зависи од Србије. Са промена у Србији, мењаће се мишљења и неких Албанаца са КиМ. Неки други, а то можда буде већина међу Албанцима, остаће искључиви и насилни. Када Србију буде водила нова владајућа елита, Србија ће наћи начин да спречи и казни Албанце који спроводе насиље над Србима и осталим неалбанцима, и над косовским Албанцима који желе добре односе са неалбанцима. Србија нема други избор, осим да, у том смислу, постане попут Израела, тј. не сме да прашта убиства Срба, као што ни Израел никоме не прашта убиства Јевреја. Србија мора да учини све да се права Албанаца поштују и да се не спроводи било какво насиље над Албанцима, али мора да учини све и да спречи и да се казне они који спроводе насиље над Србима.

Албанци су на добром путу да од тзв. државе Косово, створе “државу“ коју ће у свету да назову нова Исламска држава. Око Исламске државе у Ираку и Сирији свет се ујединио и одлучио је да је уништи. Исто то може да се догоди и око “Исламске државе“ на Косову и Метохији – тзв. државе Косово. Да ли ће Албанци, на време, схватити где их све ово води? Ако Албанци не схвате и одлуче да у потпуности етнички очисте КиМ од Срба, да ли ће Срби бити спремни да им се супротставе и да обезбеде довољну међународну подршку да могу да униште такву “државу“ и њене војнике (наравно, поштујући међународне норме и обавезе и све у складу са хришћанским вредностима, без ширења мржње према албанском народу и исламу)? Слаба Србије неће бити у стању да искористи те слабости тзв. државе Косово и повољне међународне околности.

Пропаст тзв. државе Косово, и то што ће у тој “држави“ да живи само 500 000 Албанаца (уместо 2 милиона као што се причало до пре 10 година), ништа не значи српском народу, уколико у Србији буде живело пар милиона Срба мање него сада, а на Косову и Метохији скоро нико од Срба. (Неко ће да замени и Србе у Србији, и Албанце са Косова и Метохије, са неким другим народима. Миграната има више него Срба и Албанаца заједно. Албанаца више нема толико да могу да постану већина у Србији. Већина њих је на Западу, пада наталитет, тако да на Албанце више не рачунају у неким центрима моћи у свету. Изгледа да се неко, у тим центрима моћи, сетио да би Србију могли да населе са мигрантима из Азије и Африке. Помиње се цифра од неких 600 до 800 000 миграната који би, као, остали “заглављени“ у Србији, на свом путу ка ЕУ, или назад у државе одакле су пореклом. Ту је и план да се један део Рома насели у Србији. Уколико је то тачно, и остваре се ти планови, зато што је Србија много слаба и то није тешко спровести у дело, у Србију би се у кратком периоду населило више од милион странаца-миграната и било би их више него Албанаца у Србији, укључујући оне који живе на КиМ. Мигранти би ускоро почели да долазе и на КиМ, где би остали и страни војници. Под окупацијом би остали и Срби и Албанци. За Босну и Херцеговину, и остале државе у региону, постоје слични планови.)

Последњи је тренутак да се Срби пробуде, да крену путем препорода, и спремно дочекају повољан тренутак за доношење коначног решења за статус Косова и Метохије. Срби прво морају да се сложе и обоже, затим да понуде конкретан план или предлог за КиМ и руку пријатељства косовским Албанцима. Србија мора да има и план Б, уколико они то одбију.

Advertisements

Моје гостовање у емисији “Центар“ код Дејана Златановића, тема економија

септембар 12, 2018
Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је колумниста портала „Стање ствари” и предузетник од своје 16 године, Никола Варагић. Тема емисије је била како Србија може да се економски препороди и обнови…

Никола Варагић: Економија и остале досадне теме, које живот значе

септембар 6, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

 

____________________________

 

[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


Никола Варагић: Православни блок

август 28, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Бити православан

 

Шта значи бити православан? По чему се православни разликују од неправославних?

Да ли по томе што су православци породични људи и воле своју децу? Своју децу воле и људи из других религија и идеологија, и животиње брину о својим младима…

Да ли по томе што православци воле свој народ и своју државу? Свој народ воле и знају да буду велике патриоте и неправославни, има много таквих примера по свету.

Да ли по томе што православци живе у саборности? Али ако погледамо мало боље, сви су више јединствени и боље организовани од православаца. Православци су, у том смислу, можда и најгори. Запад је уједињен преко ЕУ и Нато, Арапи имају Арапску лигу, у Јужној Америци праве нешто слично, у Азији такође, чак је и Африка више јединствена и боље организована. Православци и Словени једини немају заједничке организације.

Да ли по томе што православци воде рачуна о природи и животној околини? У том смислу Јапанци и неки други неправославни народи, могу да служе за пример. Ако видимо колико је опасног отпада и смећа свуда око нас, опет су православци међу најгорима на свету.

Да ли по томе што православци поштују право и законе и знају за ред? Чињеница је да у православним државама не постоји владавина права, дивља градња постоји, бирократија је бахата и неефикасна, итд.

Шта онда значи бити православан? Бити православан значи искрено веровати у Господа Исуса Христа – познати Христа онаквог какав је Он у Светом Писму и према Предању и веровати у Христа онако како су у Њега веровали Свети Оци Православне Цркве. Једино тако се може доћи до суштине хришћанства – непрестано примати благодат Духа Светога. Бити православан значи славити Бога, и бити прослављен од стране Бога.

Колико је данас, међу православцима, у свим православним народима, искрених верника који осећају “страх Божји“ и све своје мисли преиспитују Богом? Колико православаца искрено верују да је Христос једина Истина и да је Он једини Бог (Ипостас Свете Тројице или Син Божји), да само у Њему и кроз Њега долази до разликовања и до раздвајања добра и зла? Колико савремених православаца верује да је Бог створио свет и човека, а колико њих прихвата и теорију еволуције? Колико је оних који кажу да су православни, али мисле да је одлазак у монахе раван лудилу и да је црквени живот мрачан и секташки? И зато се више ослањају на lumen naturale, живе “по телу“ и радије користе зен методе и јогу, одлазе код психолога-атеиста, или окулисте по помоћ, неки не верују да постоје анђели и демони, али верују да постоје ванземаљци… Зато у православном народу, медији изгледају као да је јавни морал антихришћански. Зато је у православној држави тешко наћи посну храну у продавницама и у пекарама – чак и у време великих постова.

Знамо зашто је стање лоше. Да ли знамо како да поправимо то стање? Да ли ће бити више православаца чији је центар свести Христос? Да ли ћемо добити православне политичке странке и друштвене покрете, православне медије и друштвене мреже, православне школе и универзитете, православне хуманитарне фондације? Да ли ће доћи до саборности између православних цркава или унутар Православне Цркве? Да ли ће настати организација која ће окупити све православне државе? Да ли можемо да умрежимо све православне државе и народе? Да ли ће напад на једну православну државу значити напад на све православне државе? Православци чине око 5% светског становништва, под притиском са свих страна.

Ако нема саборности међу православнима, тј. ако православцу није стало до свог брата у Христу, из свог или било ког другог православног народа, то је онда вера без дела. Како ће онда православци да проповедају Христа неправославнима? Ако нема саборности међу православнима, ако не постоји свеправославно јединство, то значи да Христос није у нама и међу нама. Тамо где је Христос међу људима – ту су људи сабрани. То може брзо и лако да постане реалност – потребно је само искрено покајати се и поверовати у Господа Исуса Христа – који је “исти данас, јуче и довека“ (Јевр. 13; 8). Међутим, то је унутрашња или лична ствар сваког човека појединачно, и сваког народа. Само искрени верници, који су драговољно прихватили Христа, могу да поправе стање на боље у цркви, народу и држави. Што буде више таквих верника, веће су шансе да у новој српској владајућој елити већину чине православци и да СПЦ победи све расколе и јереси. Када је народ православан, како владајућа елита може да буде неправославна? Када верници (мирјани) познају своју веру (тј. Христа), ни клирици не могу да скрену са православног пута, и обрнуто.

Колико ће таквих верника бити у будућности, у новој елити и у новим генерацијама, не знамо. Бог зна. Када добијемо елиту чији је узор Христос, онда ће Христос и елита да буду узор народу, тј. народ ће се угледати на оне најбоље, који се угледају на Христа. Српски народ је на тај начин постао и историјски народ и заветни народ. Данас је стање боље него пре 30 година, више је младих који верују у Бога и поштују своју цркву. Слично стање је и у осталим православним народима. У свакој генерацији постоји језгро искрених верника.

Да се овде ограничимо само на Србију. Србија, практично, од друге деценије 20. века, није православна држава. Југославија није била православна држава. Комунистичку партију је заменила Социјалистичка партија, а онда су дошли левичари из Демократске странке и њених сателита. Садашњи режим је псеудоправославан. Неколико година су напредњаци успешно крили своје право лице, али је сада свима јасно ко су они. За православне Србе, “Косово је срце Србије“. Актуелни режим више не подржавају искрени верници или прави православци, режим је ушао и у сукоб са СПЦ. Између режима, са једне стране, и СПЦ, тј. Косова и Метохије, са друге стране, већина Срба ће изабрати СПЦ и одбрану КиМ.

Али, да ли ће то значити и да ће већина Срба изабрати Христа? Да ли Цркву волимо само зато што је српска и због неговања традиције, или зато што је Црква – “тело Христово“? Косово јесте срце Србије, али, срце Косова или Косовског завета, јесте Христос. Шта су, за нас Србе, Косово и Метохија без цркава и манастира СПЦ? Шта је у тим црквама и манастирима, или шта су они без Христа, Апостола и светитеља? Чије царство су изабрали Свети кнез Лазар и косовски јунаци? Да ли је то био неки апстрактни Бог, или живи Бог, Личност и Богочовек? На којим темељима су подизани устанци у првој половини 19. века? Да ли је Српска православна црква најстарија институција српског народа? Да ли постоје Срби тамо где нема српске цркве? Ко су и шта су Срби ван светосавља, тј. православља, тј. хришћанства? Да ли се за КиМ боримо само због рудног богатства? Ако сачувамо веру и СПЦ, сачуваћемо и Косово и Метохију, ако сачувамо КиМ, сачуваћемо целу Србију, ако сачувамо Србију, штитићемо успешно и Србе који живе ван Србије. Српски народ може да опстане без државе, под окупацијом, то је доказао више пута у историји, али без Српске православне цркве – не може. Глава српске цркве је Христос. Ако издамо Христа, издали смо сами себе, а ко изда самога себе, не може да има или да сачува, ништа своје.

Србијом, у последњих 100 година, влада неправославна “елита“. Ко је, онда, опозиција тој “елити“? Шта може да буде једина алтернатива таквом систему, ако је већина у српском народу на страни СПЦ и за одбрану КиМ? Шта је са развојем православног васпитања и образовања, православне културе и науке и православне економије, где су православни медији, играни филмови и филмови за децу? Зашто православни Срби, за ових 30 година, од распада СФРЈ и комунистичког система, нису створили чисто православни политички блок, састављен од православних странака, покрета и појединаца – од искрених верника? Сада неко тај блок зове национални, неко патриотски, неко родољубиви, а ја га зовем – православни блок. Да ли смо православци или нисмо? Да ли смо светосавци или пагани и атеисти? Какву Србију желимо да стварамо, након што срушимо овај режим и дођемо на власт? Годинама се говори о потреби стварања “патриотског блока“, али се то није до сада догодило. Да ли је време да сада, када се спрема издаја КиМ, настане – православни блок? Ако смо православан народ, и желимо да живимо у православној Србији, онда мора да постоји православна опозиција, која ће доћи на власт и стварати православну Србију.

Православац не може да не буде родољуб, али је он много више од националисте, пошто он, као верник, прави разлику између духовне и државне (или било које друге световне) заједнице, и разликује грех од грешника. Косово и Метохију могу да врате само родољуби који искрено верују у Христа. КиМ се може освојити војно, Стара Србија је била освојена војним путем пре 100 година, али смо убрзо изгубили КиМ, јер нисмо имали стратегију, а стратегију нисмо имали, јер није било чврсте вере и јасног циља. Ко смо, шта смо, шта желимо? Пре 100 година је изабрана Југославија. Косово и Метохију можемо да вратимо у састав Србије и да задржимо једино ако смо православни, тј. ако све што радимо, по том питању (укључујући и однос према Албанцима), радимо на хришћански начин.

Ако смо православни, то онда мора да се види на сваком кораку и у сваком смислу. Бити православан значи удисати и издисати Христа, пре свега и више од свега љубити Бога. Православац, ако је православац, може да ствара једино хришћанску просвету, културу или економију, он ће да се моли и за непријатеље, и према непријатељима ће се понашати хришћански. По томе се хришћани разликују од нехришћана. А када све радимо тако што своје мисли преиспитујемо Богом, онда ће, благодаћу Божјом, свака наша активност или свако дело, бити хришћанско. То се односи и на просвету, културу, економију, саборност, на односе према ближњима, према природи и животној околини, непријатељима… Онда ће православни Срби и у свим тим активностима бити међу најбољима или најбољи у свету. Ко што смо међу најбољима у разним спортовима, исто тако можемо да будемо добри и у економији, науци, култури и уметности, можемо да будемо саборни, можемо да уредимо Србију да у њој постоји ред и да буде чиста као Јапан, можемо и у технолошком смислу да будемо испред свих напредних економија, али, пре свега тога, морамо да се вратимо Богу, јер смо заветни народ, и као такав народ – ништа не можемо без Бога. Шта нам вреди да будемо најбољи у свету, у свему, ако изгубимо своје душе и заборавимо на Христа Бога?

Бити православан значи никада не заборавити на Христа Бога и чувати своју душу.

Будимо православни

Православци су вековима живели у симфонији цркве и државе. Онда су, прво окупације, а затим и револуције, срушиле тај поредак. Хришћани су прешли у опозицију и постали су реактивни. У комунистичким државама није постојала опозиција и прогоњене су цркве. На Западу није отворено прогоњена црква, али су људи престали да иду у цркву. Постоје хришћанске демократске и конзервативне странке, али оне мејнстрим данас најмање бране хришћанске вредности и учење, а највише стечене привилегије и лукративне послове. Из тих разлога настају нови конзервативни покрети широм Запада, али, питање је колико је међу њима хришћана, а колико је псеудохришћана, нехришћана и антихришћана.

У православним бившим комунистичким државама, попут Србије, вишестраначки систем постоји већ скоро три деценије, али не постоје чисто православне странке. Сада постоји неколико странака (и покрета) које воде људи који су православни верници, за њих гласају углавном верници, али ове странке саме себе описују као десничарске, националистичке, родољубиве или патриотске (док неки своје странке представљају и као демократске, а делом и грађанске), али нико своју странку не представља једино као православну. Јер, десничарске, националистичке или патриотске странке могу да буду и неправославне, чак и антихришћанске (екстремисти). Православне странке могу да буду једино хришћанске. Као православне, те странке су и демократске, и воде рачуна о социјалној правди, и желе да омогуће бесплатно школовање и лечење, и штите интересе свог народа и своје државе, развијају предузетништво, успостављају владавину права… само што то раде у складу са хришћанским вредностима и учењем. Православне странке сада не постоје, скоро нико не заступа интересе и не брани права православаца у државним институцијама и у извршној власти, у Народној скупштини лако пролазе закони који штите интересе трансхуманиста, фармакомафије, либерала, масона… Православне странке нису до сада настале зато што српски народ цео век има кризу идентитета и два века има нерешен однос са Модерном.

Основу идентитета српског народа чине православље, српски језик и српска ћирилица.

Зашто то онда не би била основа идентитета оних странака чији оснивачи, руководиоци и чланови сами себе сврставају међу православне вернике и који лично користе ћирилицу у свакодневној комуникацији? Да ли се неко плаши или стиди да јавно проповеда Христа?

Да ли је време да добијемо православни блок, који ће водити искрени верници? Они који се поносе што су православни, и светосавље истичу као основу свог идентитета. Они који са поносом пишу ћирилицом. Они који би поштовали Божје заповести и када би били министри, начелници или директори јавних предузећа. По чему се разликујемо? Да ли се ми боримо да бисмо радили исто што и наши непријатељи, када бисмо се нашли на том месту? Да ли ћемо ми, као православци, према непријатељима да се понашамо исто као и они према нама? Шта друго да радимо, као хришћани, осим да проповедамо Христа свету?

Ако се разликујемо од нехришћана, зашто се онда не би одвојили у православни блок, па после да водимо дијалог и преговоре и постижемо компромисе и консензусе са онима из грађанског блока и са мањинама? Стварање православног блока не значи затварање у неку секту (хришћанство је универзалистичко; универзализам и интернационализам нису исто), не значи ни да ће нестати разлика између духовне и државне заједнице. Ми смо свесни да је Србија секуларна држава, да међу Србима нису сви православци и да у Србији не живе једино Срби и хришћани. Православни блок би се стварао у таквим условима и у таквом окружењу. Постоје грађани Србије који желе да се одвоје у грађански блок.

Смисао стварања православног блока је да се окупе сви православци на једном месту, да докажемо да можемо да будемо сабрани у име Христа, да нас има много, и да се поносимо са својим идентитетом и са својом традицијом. Православни блок би афирмисао најбоље из светосавске традиције – афирмисао би хришћанске вредности и обогатио би традицију (остављајући печат своје генерације), и штитио би верска и сва остала права православних верника. Православни блок се не би бавио другима и другачијима, не би се ширила мржња према неправославнима и несрбима, јер ми имамо позитивно одређен идентитет. Задатак православног блока је да омогући и да организује православни начин живота (за оне који таквим начином живота желе да живе), у свакој области световног живота, дајући одговор на питање како треба да изгледа православна социјална, економска, културна, просветна, здравствена… политика, у православној држави у 21. веку. Сада боље знамо како не треба да изгледа, али не и толико како треба да изгледа, у детаљима, зато нам је више потребна афирмација од негације – како живети, као хришћанин, пре и после Литургије, у световном животу, тј. шта да се ради и ствара и како се борити са искушењима у савременом свету. Наравно, овде говоримо о духовном и суштинском, а не само о спољашњем и формалном.

Потребан је спој патриотског и грађанског – унутар православног блока, па онда договор са грађанским блоком. Православни блок је спој патриотског и грађанског или правног, и по томе се разликује од екстремне деснице. Умерена десница је увек отворена за дијалог. Дијалог са другима и другачијима мора да постоји, али, прво унутар православног блока мора да се дефинише шта је црвена линија у тим преговорима, шта су циљеви, итд. Пред друге и другачије треба да се појавимо као православци, и од почетка до краја да будемо православни, попут Апостола међу незнабошцима. Афирмација хришћанских вредности и учења захтева постојање правне свести и културе дијалога код верника, тј. мисионарски рад. Циљ дијалога са грађанским блоком је стварање правне државе. Правна држава је највише што може да се постигне у свету у стању грехопада и моралног релативизма.

Афирмација хришћанског начина живота такође значи и стварање алтернатива ономе што се одбацује или неприхвата као нехришћанско, у свим сегментима световног живота. На свако “не“ нечему нехришћанском, мора да иде једно православно “да“ – мора да се понуди алтернатива и решење. У последњих 100 година, слушали смо углавном то “не“, али нисмо стварали алтернативу. Наметали су нам се неправославни системи и идеологије са Запада (део народа је добровољно изабрао просветитељску традицију уместо православне). Ако одбацујемо и социјализам и (нео)либерализам, шта је оно што желимо, и што је могуће у данашњем свету? Шта конзервирамо, а шта је допринос наше генерације, или, шта је то што ће обогатити традицију – шта ћемо надзидати на истим темељима? Морамо да будемо и конзервативни и инвeнтивни, морамо да будемо активни и афирмативни и да се суочимо са свим изазовима и проблемима. Узмимо као пример одрастање деце, у овим условима и околностима, и питање образовања (а са тим у вези и питање сексуалног образовања), или медија и интернета, одузимања деце, лечења, вакцинације, итд. Нема “бега у прошлост“, нема забијања “главе у песак“, неће ништа само од себе да се реши – свако питање захтева конкретан одговор и решење, које може да се примени и прихвати у стварном животу од стране људи, у данашњим условима и околностима, без насилног наметања. Ми морамо да пронађемо решења и морамо да имамо одговор на свако питање. Ако их не знамо, молимо се искрено Господу и Он ће нам показати пут.

Хришћанство није идеологија, хришћанство је начин живота, мишљења и осећања. Глава Цркве је Христос – хришћанин се покорава Богу, а не људима. Црква изграђује јединство у различитости, како међу појединцима унутар истог народа и исте државе, тако и између различитих народа, не укидајући разлике и особености међу људима и народима. Циљ је да се појединац образује према Христу, а не да се Христос прилагођава људским мерама. Што смо више образовани према Христу – то смо више православан народ. Наш циљ је Христос, ми не чувамо свој живот, тј. спремни смо да дамо свој живот и да жртвујемо све, да бисмо (п)остали Христови. Бити патриота – у заветном народу – значи волети свој народ и своју државу, а волети српски народ и Србију значи волети – Христа, јер су светосавци хришћани. Христос је у српском народу – онолико колико су Срби у Христу. Христос је присутан и у другим народима, тј. “свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију“ (протојереј-ставрофор и професор Радован Биговић). Ми нећемо “национализовати Христа“ јер смо, као хришћани, против свих облика идолопоклонства и самооботворавања, гордости и сујете света.

Како се то преноси у световни и свакодневни живот, у социјалне, економске, политичке и историјске околности, када укључимо и остале делове нашег идентитета – етничко и расно порекло, језик и писмо, културу и народне обичаје? Хоризонтала мора да прати вертикалу (духовно уздизање ка Христу). У Средњем веку, за православне вернике, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа. Савремени православни свет мора да изгради на истој основи координантни систем. “’Византинчев’ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). Православни блок мора да изгради такав координантни систем, али у другачијим околностима и условима, у односу на доба Источног римског царства. У то доба је постојала симфонија цркве и државе, а сада живимо у секуларној држави. Наше доба више личи на доба између Апостола Павла и Константина Великог.

Православни блок је потребан као место окупљања искрених верника, где би они који су чврсти у вери, помагали браћи и сестрама који то нису, да се учврсте у вери, и да свако од њих има тај координантни систем у свом приватном, световном и свакодневном животу.  Ми можемо да очекујемо помоћ Цркве (духовника) што се тиче вертикале, без тога није могуће уздизање ка Богу, али у хоризонтали морамо сами да се сналазимо (што неће бити проблем, ако постоји вертикала – ако смо чврсти у вери и духовно богати). Вертикала је одговорност Цркве, а хоризонтала је одговорност верника. Препород парохијског живота је одговорност Цркве, а организовање православних политичких странака је одговорност верника. Стварање православног блока значи да постоји довољно православних Срба који су преузели ту одговорност, да су санирани расколи унутар СПЦ и да је постигнута слога између православних политичких организација; значи да можемо добити нову владајућу елиту, која ће своје место у свету тражити у православном координантном систему, и кроз православни координантни систем стварати православну социјалну, економску, културну, здравствену… политику, за живот у Србији, у 21. веку. Такође, и начин за миран суживот са неправославнима, а то је – правна држава. Римско право је штитило Христа и Апостола Павла. Захваљујући праву на које се Апостол Павле позвао, а које су поштовали Римљани надлежни за њега, Павлу је било омогућено да проповеда Христа целом свету.

Ми поштујемо право на слободу мишљења и говора других и другачијих. Исто то тражимо од других и другачијих. Сви заједно морамо да нађемо начин како да не постоји ни “терор већине“, ни “терор мањине“ – ко год да буде већина или мањина, на било ком нивоу. Мора да постоји договор око јавног морала и закона које ће сви да поштују, ако нећемо анархију и грађански рат. За дијалог је потребно двоје, није довољно да само православци то желе.

У садашњим околностима, створити православни блок значи створити озбиљну опозицију режиму и показати одлучност у ослобађању Косова и Метохије. СПЦ је против продаје и поделе КиМ, и народ је против продаје и поделе КиМ. Народ, истина, тренутно не може да се изјасни, пошто избори, у овим условима, са половином апстинената нису релевантни, а референдум је и бесмислен и у овим условима и под овим режимом искључен, али сва истраживања јавног мњења, годинама уназад, показују да је већина грађана Србије за одбрану КиМ, а против уласка у ЕУ и Нато. Међутим, они који између СПЦ и СНС бирају СПЦ, они који су за одбрану КиМ и чине већину у бирачком телу Србије – немају већину и у Народној скупштини, а још мање у извршној власти и у медијима. Представници те већине могу да буду једино они који не желе да се одрекну Косовског завета, јер желе да обнове савез са Богом. Они ће пронаћи начин да се чује глас народа. Да ли су то лидери Савеза за Србију?

Савез за Србију, у свом програму од 30 тачака, има и одбрану Косова и Метохије и борбу против корупције. Зар није и СНС, као опозицициона странка, исто то обећала пре избора 2012. године? Да ли ће нам се, у случају да Савез за Србију дође на власт, поновити ДОС или СНС, питају се гласачи опозиције? Са друге стране, опозиција до сада није постојала, тај савез је тренутно једина опозиција режиму. Међу члановима и гласачима странака из грађанског блока, постоје људи који нису учествовали у приватизацији или корупцији за време ДОС-а. Остаје питање да ли ће се такви нешто питати или ће остати на маргини. У овом тренутку, Двери, НП Отаџбина и Здрава Србија су у Савезу са Србију, ДСС још није донео одлуку, док се око новоформираног покрета Живим за Србију окупљају они који су против коалиције са ДС, пошто сумњају да ће ДС поштовати православну традицију. У Савез за Србију нису ушли грађански покрети окупљени око Покрета слободних грађана. Православни блок је подељен. Грађански блок је подељен. Савез за Србију је између њих и нема подршку целе опозиције, а питање је колико ће успети да анимира апстиненте.

Да ли је боље решење да опозиција иде, како неки предлажу, у две колоне? Једна колона би била православни блок, а друга колона би била грађански блок. Та два блока могу да се договоре око тачака које никоме нису спорне, а оне сада постоје, попут слободе медија, контроле избора и слично. Дијалог између два блока мора да постоји, и ако се иде у две колоне, због могуће неизбежне постизборне коалиције и постизања консензуса око новог државног уређења, реформи које нас чекају и стварања правне државе. Дијалог мора да постоји, без обзира ко је на изборима победио и ко има већину. У овом тренутку, ниједан од ова два блока нема апсолутну већину. Да би се развијала култура дијалога и дошло до договора или консензуса, православне странке, са једне стране, морају да буду одлучне у стварању правне државе (показујући чојство), а грађанске странке, са друге стране, морају да прихвате православље, српски језик и српску ћирилицу као основу идентитета српског народа, и све оно што из тога следи, а што се тиче Устава, државе, закона… А сви заједно морамо да извадимо “злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), што се тиче поштовања Устава, јавног морала, криминала, корупције, непотизма… Прво православни блок мора да извади “злога између себе“, “јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог“ (1. Кор. 5; 9-13). Ако нико нема сам већину, ова два блока могу да имају већину заједно, ако направе постизборну коалицију.

Опозиција мора да понуди алтернативу овом режиму и овом систему. Режим је производ система који су створили комунисти. Комунисти су пренели на народ своја учења, што се одржало у делу српског народа и након слома комунистичког система – скоро исти систем имамо у посткомунизму. А то се најбоље види по реакцијама јавности после изјаве неког епископа или свештеника у вези ЛГБТ идеологије, или абортуса, или Косова и Метохије, уколико неко покрене петицију о ревизији изучавања дарвинизма у школама, или постави питање око вакцина, итд. Тада већина реагује као да смо још увек у комунизму. Чак и неки професори са православног богословског факултета исто тако реагују. А све што води ка “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, “није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јк. 3; 15). Због тога, онај “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (2; 10). Исто важи и за “зилоте“ и националисте, који мрзе грешнике и друге/странце и на зло не узвраћају добрим, зато што и они заборављају, или (не)свесно крше, неке заповести Божје и завете Христове, а “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“. Или си хришћанин, или ниси.

Једина права опозиција и алтернатива овом систему је Христос. Све што је нехришћанско и антихришћанско, сабрано је у овом систему. Њихова опозиција могу да буду само они који су (искрено) сабрани – у име Христа. Алтернатива овом систему вредности може да буде само систем заснован на хришћанским вредностима и врлинама. Алтернативу морају да понуде православни Срби. Они се морају сабрати у име Христа и у име Светог Саве, и створити јаку опозицију. Како другачије могу да се дефинишу и представљају политичке странке или коалиције странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који искрено верују у Христа, осим као православне странке или православни блок? И какви треба да буду међуљудски односи између странака – које воде, чији су чланови и за које гласају – људи који иду на Литургију? Дакле, ако смо православци, будимо православни, у сваком тренутку и у сваком смислу. Да бисмо били православни, морамо познати Христа у срцу и морамо стећи духовно знање. Тада ће бити јасније зашто је важно имати правну свест и зашто земаљска правда није толико важна духовно богатом и искусном вернику.

Закључак 

Сви који желе да српски народ обнови савез са Богом и да чувају Косовски завет, треба да се групишу у један политички блок – православни блок. У том блоку сви бисмо се сабрали – у име Христа, па да видимо колико нас има, шта знамо и колико заиста вредимо. Ту има места и за појединце и странке из грађанског блока које поштују православну традицију.

Ако смо у мањини, мањина смо – већина у српском народу не верује у Христа, не жели да има било шта са СПЦ и не жели да се бори за КиМ. Онда православцима остаје борба за своја права у секуларној Србији, можда без КиМ у свом саставу. И наравно, мисионарски рад, да се стање у будућности поправи. Можемо се сабирати у парохијама, можемо имати православне приватне вртиће, школе и болнице, православне интернет медије, итд.

Ако смо у већини, већина смо – доказали смо да смо православни и да се можемо сабрати – у име Христа. Морамо да преузмемо одговорност за стање у српском народу. Морамо да створимо алтернативу, тј. да имамо конкретан одговор и решење за сваку област живота и државних послова, које може да се примени и прихвати у стварном животу, у данашњим условима и околностима. Неправославне морамо да уверимо да нећемо Србију и регион вратити у “мрачне деведесете“, јер то ни ми сами не желимо и није у нашем интересу. Као већини, наша је дужност да штитимо права мањина. А то не радимо из слабости, него из снаге. Снагу нам даје Христос, зато што се трудимо да будемо достојни Христа.

Тренутно постоји несклад и конфузија – већина је и православна и није православна. Са једне стране, већина Срба се на попису изјасни да је православне вере, слави славе, зове свештенике на крштења и на сахране, држи иконе на зидовима, живи у традиционалним породицама, већина је за одбрану Косова и Метохије, а против уласка у ЕУ и Нато, итд. Са друге стране, постоје патриотске али не и православне странке, а када се у јавности говори о закону о донирању органа, или о заштити ћирилице, или о кампу за децу на Златибору, или о ријалитијима, или о абортусу, или о ревизији изучавања дарвинизма, или о нирвани, свемиру, ванземаљцима, или када дође време поста… тада се показује да је много Срба под утицајем “new age“ идеологије и “политички коректног говора“ и спремно да “сагреши у једноме“. За њих Христос није “исти данас, јуче и довека“ (они верују у апстрактног бога, створеног кроз еклектизам и синкретизам). То отвара пут “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, тј. Христа и учење Цркве преправљају према данашњим мерама и људским потребама. Затим се, на основу тих мера и потреба, ствара световна политика и уређују држава и друштво. Из тих разлога, у Србији још увек нема православних странака и није настао православни блок. Српско становиште не може да буде у колизији са хришћанским вредностима и есхатологијом. Православни блок може да заступа једино православно становиште или хришћански поглед на свет.

Угледајмо се сви на Христа – будимо православни, и сачуваћемо српски идентитет, језик и писмо, вратићемо Косово и Метохију у састав Србије и заштитити права Срба у региону, модернизоваћемо Србију, а нећемо изазвати ни рат у региону, нити светски рат, напротив, створићемо услове за мир на Балкану, и оно најважније, вера ће нас спасити (оправдати) – сачуваћемо своје душе и Христос ће нас познати. Ми смо деца неба, у нама је Дух Свети.


Никола Варагић: Конзервативна револуција

август 7, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

“Нови светски поредак“ је пројекат владајуће елите Запада, настао пре више од 100 година. У почетку, десничари су чинили већину унутар владајуће елите Запада. У последњих 30 година, левичарски либерали и либерални левичари преузели су све полуге моћи унутар владајуће елите Запада. Они су атеисти, еволуционисти, трансхуманисти… и данас чине већину унутар владајуће елите Запада. Међу њима постоје екстремисти. Они угњетавају и прогоне све који мисле другачије – њихов циљ је да униште све што је хришћанско или традиционално. Због тога их зовемо (нео)либералним фашистима. Они су предводници геј лобија. Они свима намећу своја учења, уверења, теорије и законе – да је човек настао од мајмуна, да хомосекусалци треба да усвајају децу, да се деца одузимају од родитеља, итд.

Међу припадницима геј лобија нису сви хомосексуалци, напротив, међу њима је најмање хомосексуалаца, већину чине хетеросексуалци који се залажу за ЛГБТ права и свима који желе да буду у њиховом друштву (или, део ЕУ и Нато) постављају као услов да морају да прихвате ЛГБТ идеологију, у пакету са свим осталим захтевима – морају се усвојити догме створене на основу теорије еволуције и трансхуманизма (ко се држи хришћанских догми проглашава се болесним, ектремистом, итд.), нико не сме да доводи у питање било шта у вези савремене медицине иза које стоји фармакомафија, иза које стоје банкстери и слично. Међу њима има доста феминисткиња. Основа геј лобија је у хуманизму, у левици, иако се данас најмање баве правима радника, а посебно ако су ти радници белци, верници и живе у традиционалним породицама. Економских левичара, који не подржавају геј лоби у свим захтевима, данас је веома мало. Левица се, једноставно, стопила са ЛГБТ идеологијом.

У последњих неколико година, буде се и десничари, како унутар владајуће елите, тако и међу њиховим противницима широм Запада. Унутар Запада настаје јак антигеј лоби. Међу десничарима постоје екстремисти, као и међу левичарима. Они се мрзе међусобно и воде рат до истребљења. Десничару са Запада ближи је православни Србин или Рус, него неки његов земљак левичар или припадник геј лобија. И обратно, левичару и неолибералу са Запада је ближи било који припадник геј лобија у свету, од присталица Трампа, Орбана, Алтернативе за Немачку, конзервативних италијанских и шпанских католика…

То је, у оном чисто људско смислу, суштина савеза који настаје између Доналда Трампа и Владимира Путина. Том савезу су се обрадовали конзервативци са Запада и православни Словени. Међутим, најважније медије у САД и у свету контролишу левичарски либерали и либерални левичари, тј. припадници геј лобија, и већина влада држава ЕУ и Нато је под њиховом контролом, а њих није обрадовао сусрет Трампа и Путина у Финској. Због тога су одмах кренули да минимализују значај тог сусрета, да дезинформишу јавност, у САД су кренули напади на Трампа, медији широм света, укључујући режимске медије у Србији (пошто је српски режим под контролом геј лобија са Запада), о сусрету Трампа и Путина извештавају као да их све уређују Сорос, Клинтонови и Блер. Трамп, свакако, има доста мана, али је чињеница да Трамп, за разлику од Обаме, није извршио агресију ни на једну државу на свету, напротив, свуда ствара услове за мир и направио је историјски договор са Северном Корејом. Трамп сада покушава да заустави и ирационалну и вишевековну мржњу (или русофобију) према Русији, која на Западу постоји и коју данас највише шире левичари и геј лоби. Трамп се бори за права средње класе у САД. Путин је подигао Русију на ноге, Русија води мирољубиву политику и залаже се мултиполарни и мултикултурални свет. Русија не жели сукоб са САД и ЕУ. Путина са Хитлером упоређују једино нацисти, тј. (нео)либерални фашисти. Они су изазвали рат у Украјини и увели санкције Русији.

За нашу причу нису толико важни Трамп и Путин, овај први посебно. Оно што је важно јесте шта доноси то повезивање конзервативаца из САД, Европске уније и Русије. Русија је постала, на светском нивоу, главни чувар породичних вредности, зато што се руски народ враћа православљу. САД су донедавно стајале на челу геј лобија. Суштинску власт у САД и даље има геј лоби, а не председник Трамп. Међутим, победа Трампа је знак да је конзервативни покрет или антигеј лоби у САД постао довољно снажан за такву победу. А Трампа су наговарали да се кандидује за председника САД, људи попут Мајкла Севиџа. Такви људи су нама важни. Мајкл Севиџ је много пута рекао да је Косово Србија. Русија подржава Србију око КиМ. Ако такви људи праве савез између конзервативаца из САД и православаца из Русије, то је добро и за те државе и за Србију и за свет.

Међу десничарима, који су антиимперијалисти, постоје искрени антифашисти. То су људи који верују у Бога, који брину о својој породици, који вредно раде и поштено зарађују, они имају културу дијалога, нису насилни, нису расисти, добри су мужеви и очеви или супруге и мајке, они поштују другачије, образовани су, не одбацују науку и иновације које помажу људима… Они су пристојни и културни људи и имају своје црвене линије, а те линије су екстремни левичари и либерали из геј лобија прешли, или све чине да их пређу, посебно када су у питању деца. Због тога, умерени десничари морају да се бране и да штите своја права. За екстремне левичаре из геј лобија, сваки десничар или хришћанин је екстремиста. Хришћанин нема више право на самоодбрану, да изнесе своје мишљење, да буде то што јесте. Од навалентности и буке коју праве екстремни левичари, не чује се глас умерених десничара. Уместо њих, чују се само екстремни десничари, а међу њима највише се чују ултранационалисти и расисти. Пристојни људи су се повукли из јавности, не желе да се баве политиком. Умерени десничари се не супротстављају, довољно снажно, екстремним левичарима из владајуће елите, па онда њихова права, на потпуно погрешан начин, бране екстремни десничари са маргине, а такви служе водећим или мејнстрим медијима који су под контролом геј лобија као страшила и за изједначавање са свим десничарима. Већина екстремних десничара има (тајну) подршку левичарских либерала и либералних левичара, тј. припадника геј лобија.

Умерени десничар не мрзи хомосексуалце и не жели да користи било какво насиље према њима, напротив, спреман је и да их штити од напада екстремних десничара, али умерени десничар има своје црвене линије што се тиче породице и деце, има своју веру, и не може да постане нешто друго, не може да дозволи да се те црвене линије пређу. Ко верује да је човек настао од мајмуна и да је хомосексулне или бисексуалне природе, нека верује, али нема права да то намеће другим људима. Хришћанин зна да је човека створио Бог према свом лику, и он не може да прихвати ЛГБТ идеологију или дарвинизам. Са друге стране, умерени десничари не желе никоме да намећу своја уверења, и по томе се разликују од екстремних десничара, који се по томе не разликују од екстремних левичара. Да ли такви десничари стварају савез између конзервативаца или хришћана?

За Србију је добро да умерени десничари победе и на Западу и у Русији и да између њих настане савез. То би био савез за одбрану породичних вредности и своје деце и права на слободу вероисповести. Наравно, када се ради о дневној политици, онда постоје разни интереси, од војних до економских. Ти интереси некада могу да буду супростављени. Од тога колико ће се такви интереси поклопити, и да ли ће сузбити екстремизам у својим редовима, зависи да ли ће успети то повезивање између десничара, конзервативаца или хришћана са Запада и Русије (и осталих православних држава).

Наравно, ту је важно и како ће се решавати питања око вере и цркве. Јасно је да су поделе и разлике између протестаната и католика са једне стране, и православаца са друге стране, велике и наизглед непремостиве. Пројекат са (протестантским) “светским саветом цркава“ и (католичким) “екуменским дијалогом“ је пред колапсом, због тога што иза тог пројекта стоје исти људи који стоје иза пројекта “нови светски пројекат“. Католици и протестанти, без помоћи православаца, не могу да победе антихришћане који стоје иза “новог светског поретка“. Највећи непријатељ “новог светског поретка“ је хришћанство. Умерени десничар или конзервативац жели да буде добар хришћанин, њему је Христос савршен узор. Дакле, као такав, он је непријатељ “новог светског поретка“ или Империје која је под контролом левичара из геј лобија или антихришћана. Протестанти и католици су се прилагодили “новог светском поретку“. Православна Црква се труди да победи све јереси и да остане “окамењена црква“. Православној Цркви није место у ССЦ или екуменском покрету. Ако си умерени десничар или конзервативац и желиш да будеш добар хришћанин, онда мораш да се вратиш на извор хришћанства – до Господа Исуса Христа, Апостола, Васељенских Сабора и Светих Отаца. На том извору је данас једино Православна Црква. Православна Црква је „стуб и тврђава истине“, у њој је присутан Дух Свети. Црква је само једна.

Умерена десница на Западу може да постигне успех једино ако се врати на изворе своје вере, на изворе хришћанства. Због разних историјских околности и јереси, Запад је био слабо христијанизован, а онда се догодила дехристијанизација од стране просветитеља и прогресиваца. Хришћански Запад је брзо и лако пао, а није срушен од неких сила које се налазе ван Запада, него од оних из својих редова. Западу је потребна христијанизација. Умерени десничар или конзервативац мора да позна Христа, какав је Он заиста био и јесте. Ту христијанизацију могу да спроведу једино они који су на извору хришћанства, а то су православни. Наравно, после века прогона од стране комуниста, и због маловерја, правих хришћана је данас мало и унутар православних народа. Због тога је православним народима потребна рехристијанизација. То значи да вреди само лични подвиг вере, а да је искључено било какво колективно покрштавање. Да ли ће неки атеиста међу Србима или Русима да се врати православљу тако што ће искрено да поверује у Христа, може да буде само његова унутрашња ствар. Да ли ће неки католик или протестант из САД, Велике Британије, Италије, Француске, Шпаније или Немачке да пређе у православље, тј. да се врати Христу и на изворе хришћанства, мора да буде једино његова лична и слободна одлука. Прави мисионари  ће на тај начин спроводити рехристијанизацију у православним народима и христијанизацију Запада. Све друго је нехришћанско прихватање Христа.

Умерених десничара је много више него умерених левичара, због тога што левичар није хришћанин, не разликује грех од грешника, тј. не осећа потребу да воли свог непријатеља, онолико колико то осећа хришћанин који осећа “страх Божји“. Добар хришћанин жели да победи зло, али тако да никада не постане исти као свој непријатељ, који чини зло. Већина десничара никада неће подржати екстремисте, било да су десничари или левичари. Ако “тиху већину“ умерених десничара представљају екстремни десничари, онда ће левичари и трансхуманисти лако победити и наметнуће све законе које имају у својој агенди у свим хришћанским државама – трансхуманисти ће васпитавати и образовати децу. Екстремни десничари не могу успешно да штите породицу, цркву, народ или државу. Након сусрета Трампа и Путина, а посебно ако се наставе ти сусрети у добром духу, одговор и умерених и екстремних левичара из геј лобија, према конзервативним или хришћанским снагама и њиховим предводницима, биће јак. Са тим нападима, са левице, успешно, и дугорочно, може да се носи једино умерена, хришћанска десница. Између осталог, зато што повратак на изворе хришћанства значи повратак Римском праву и “праву личности“, уз одбацивање јереси хилијазма. Хришћанска десница не може да буде тоталитарна и популистичка.

Умерене десничаре, медији под контролом геј лобија, не могу тако лако да представљају као неке глупе сељаке, заостале, назадне људе који би да нас врате у “мрачни“ Средњи век зато што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију, палити вештице на ломачи, одбацити све модерне технологије, као расисте из ККК, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Православна Русија има своје проблеме и мора на свој начин да се бори и против левичара из своје државе и оних из света, и против екстремних десничара. Исто тако конзервативци  из САД, и из свих осталих држава еврохришћанске цивилизације, имају своје проблеме, и своју историју “болести“, и свако на свој начин мора да се бори и против левичара из своје државе и оних из света, и против екстремних десничара. Левичари су добро умрежени и организовани. Левичари то постижу много лакше, пошто су они анационални. Потребно је повезивање конзервативаца и на наднационалном нивоу, а да то не буде нека нова “црна интернационала“. То ће бити могуће једино ако свако победи зло у самоме себи, и зло у свом народу, тј. да би настала “Европа нација“, мора да се победи јерес етнофилетизма, расизам, шовинизам… То могу да ураде једино умерени десничари или прави хришћани. Конзервативна револуција је конзервативна једино ако је хришћанска – ако нас враћа на изворе хришћанства, ако је Христос наш узор и Спаситељ.

Да ли је успон Путина и Русије, и успех конзервативаца у државама Вишеградске групе, победа Трампа на изборима у САД, и сусрет Трампа и Путина, најава такве, хришћанске конзервативне револуције, или неке нове “црне интернационале“, како то представљају медији под контролом глобализатора и геј лобија, остаје да се види. Медији могу свашта да пишу о људима попут Путина, Орбана, Клауса, Трампа… али је много важније да ли иза тих снага стоје умерени или екстремни десничари. Можда је неко од њих мање или више несавршен, али свакако да око њих постоје умерени десничари, добри и нормални људи. Из тих редова могу да дођу неки бољи политичари. Левичари и трансхуманисти ће бити побеђени од стране конзервативаца једино ако Путина, Трампа, Орбана… замене још бољи политичари, ако у новој владајућој елити буде много више искрених верника.

Србији је, свакако, потребна унутрашња конзервативна револуција. Србију и даље воде генерације образоване и васпитаване од стране комуниста (атеиста). Председник Србије је на изборима у САД подржао Клинтонове, противнике Трампа. Председник Србије има боље односе са Соросима, Блером, Макроном и осталим перјаницама геј лобија, него са СПЦ. Цела српска владајућа “елита“ је “њуејџерска“. Србија је колонија у “новом светском поретку“, у коме левичарски либерали и либерални левичари из геј лобија преузели водећа места. Они су још увек јачи од Путина, Трампа, Орбана… иначе би председник Србије био део тог конзервативног покрета, а режимски медији у Србији би о сусрету између Трампа и Путина извештавали позитивно и не би се обазирали на то шта се пише и говори о том сусрету у мејнстрим медијима са Запада, који су под контролом геј лобија. Пре свега, српски режим би тежио “замрзнутом конфликту“ на КиМ, а не коначном решењу статуса КиМ, јер то “коначно решење“ намеће геј лоби. До сада је геј лоби био јачи, али сада, када се конзервативци буде, након сусрета Трампа и Путина, за Србију је најбоље решење да сачека повољније међународне околности и да на власт у Србији дођу савезници Путина и Трампа, а не Клинтонових и Сороса. Доста зависи и од тога да ли ће на Западу победити умерени или екстремни десничари – за нас Србе је једино прихватљива умерена десница, она која више неће подржавати усташе и сличне. Посебна тема је однос конзервативаца, са Запада, према савезницима Русије са Истока, као што су Кина, Индија и Иран, однос свих њих према Израелу и Палестини, али и како ће своје место, међу конзервативцима или традиционалистима, из еврохришћанске цивилизације, као природним савезницима у одбрани породичних вредности и права на слободу вероисповести, наћи муслимани из Турске и осталих сунитских држава које пружају отпор “новом светском поретку“.

Русија је постала место окупљања конзервативаца или традиционалиста из целог света. Са једне стране, Русија има добре односе са државама које нису део ЕУ и Нато савеза, а са друге стране, Русија гради добре односе са конзервативцима и антиимперијалистима са Запада. То чини Русију главним непријатељем геј лобија. Геј лоби неће победити Русију једино ако у самој Русији не победе левичари или екстремни десничари, односно, једино ако Русија постане хришћанска и демократска (правна) држава, без тежње да постане нови Рим (у том случају, русофобија ће нестати у државама Вишеградске групе, као природним савезницима у одбрани породичних вредности, хришћанског и словенског идентитета и насилног мењења етничког састава – лажног мултикултурализма или тзв. “мелтинг пота“). Православци из Русије су томе много ближи него било која конзервативна странка из било које државе са Запада. Православна Русија је антифашистичка, али и традиционална, и као таква је победила расисте, нацисте и фашисте у светским ратовима. Конзервативци са Запада против себе имају надмоћнији геј лоби, а међу собом велики број расиста, фашиста или нациста, односно, морају да се боре и са екстремним (нео)либералима и левичарима и са екстремним десничарима или духовима из прошлости. Унутар руске владајуће елите данас, а посебно у народу, има више конзервативаца, него унутар владајуће елите Запада. На Западу, посебно на северозападу (умерени и екстремни) атеисти, левичарски либерали, либерални левичари, трансхуманисти, “њуејџери“… удружени са етничким мањинама, постају већина и у народу, и међу верницима који усвајају антихришћанска учења, а не само у елити (на пример, Енглези и остали Британци су све мекши према “брегзиту“, па је сасвим могуће да ће доћи до новог референдума; још горе је у скандинавским народима који су скоро у потпуности “променили свест“; слично је и у Канади). У том делу света све државе су “гејфрендли“, али веома непријатељски настројене према свему хришћанском.

Православни Руси могу да изграде правну или демократску државу, односно, што више буде искрених верника међу Русима (исто важи за Србију и остале православне државе), то ће Русија бити више правна или демократска држава, у којој постоји социјална правда. У Русији не живе једино православни Руси – православна Русија има добре односе и са традиционалистима ван хришћанског света. Русија мора да нађе начин како да остане православна држава и чувар породичних вредности, а да не буде “затворено друштво“ у коме постоји дискриминација над мањинама и другачијима – држава коју ће волети сви хришћани и поштовати и они који нису хришћани. У демократској држави се штите права мањина и другачијих. Русија мора да победи корупцију, да се још више демократизује – у оном најбољем конзервативно-либералном, а не у неолибералном смислу (попут Запада данас, где су хришћани постали мањина или они који су другачији, а њихова права се не поштују и нико их више не штити). На Западу се спрема прогон хришћана. То је разлог зашто су конзервативци са Запада окренути ка Русији и у православној Русији траже своје савезнике. Православни Руси могу, и морају, да помогну конзервативцима са Запада да одбране хришћанске вредности, тако што ће им помоћи у христијанизацији Запада (то је и најбоља одбрана од геј лобија, пошто ће, након прогона хришћана са Запада, прогонити православне), док конзервативци са Запада, ако победе умерени десничари који не мрзе православље, могу да помогну Русији да се демократизује и да постане правна држава.

Антихришћанске снаге, унутар еврохришћанске цивилизације, почетком 21. века достигле су врхунац своје моћи. Онда је на власт у Русији дошао Путин, а затим, широм Европе су се пробудили конзервативци или десничари, и у неким државама су дошли на власт. Међу тим десничарима постоје и екстремисти и русофоби. У државама средње Европе, таквих је све мање. Најбољи пример су десничари из Аустрије, који су пре 10 година проглашени фашистима, па је ЕУ била спремна да уведе санкције, а данас су на власти у Аустрији и прогоне Хрвате који величају усташе у Блајбургу, против су отимања Косова од Метохије од Србије и залажу се за ближе односе са Русијом и укидање санкција Русији. Орбан је некада био стипендиста Фонда за отворено друштво, а данас је највећи противник и све чини да истера Сороса из Мађарске и да Мађарску приближи Русији. Након тих победа десничара у Европи, долази победа Трампа у САД и сусрет са Путином. Недавно је Стив Бенон најавио оснивање фондације у Бриселу која ће помагати десничарима у Европи. Такав покрет може да буде дугорочно успешан једино ако није средство за остваривање себичних интереса САД, ако је хришћански и општеевропски, ако се умерени десничари одвоје од екстремиста, тј. ако није уперен против православних народа, него има за циљ савез са православнима. На Западу живи више милиона православних Руса, Грка, Срба…

Србија има своје место у том новом, конзервативном покрету, али у Србији прво морају да победе конзервативне снаге, светосавци који ће поставити Србију изнад Истока и Запада. Сарадња између православних Срба и Руса и њихових цркава мора да буде дубља и шира, као и сарадња између православних Словена и њихових цркава са једне стране, и Грка и осталих православних несловенских народа и њихових цркава са друге стране. Ми морамо прво да створимо православне елите и саборност међу православним елитама и народима, да би стварали савезе са конзервативцима (хришћанима) са Запада и традиционалистима (нехришћанима) са Истока. Да ли ће до тих савеза да дође, прво унутар еврохришћанске цивилизације, а онда и између хришћана и нехришћана традиционалиста, не зависи само од православаца. Православци могу да сарађују са конзервативцима са Запада једино ако се они врате на изворе хришћанства – ако се разликују од нехришћана. Од православаца зависи само да ли ће бити саборности између наших цркава, народа и држава.

За почетак, потребно је да православци дођу на власт. Добар део руске владајуће елите је још увек неправославан, а у Србији, Грчкој и Бугарској су на власти сарадници геј лобија са Запада. Румунија нема добре односе са Русијом, док Румунска православна црква нема добре односе са Српском православном црквом. Унутар сваке православне цркве постоје унутрашњи расколи, итд. Да ли ће се међу православцима појавити људи који ће створити фондацију, попут поменуте фондације Стива Бенона, која ће подржавати све православне покрете и политичке странке које воде искрени верници у свим православним државама и радити на јединству православних народа и на окупљању свих православних снага? У овом тренутку ништа слично не постоји у православном свету. Без међусобне подршке и саборности, нико не може сам да се бори против “новог светског поретка“ и геј лобија (чак ни Русија, а посебно мале државе као Србија и Грчка), а сарадња са десничарима са Запада или традиционалистима са Истока може да води ка удаљавању од православне вере или, речима Св. Владике Николаја, “уједначавању и прилагођавању“ Господа Исуса Христа другим верама и идеологија, из слабости, да би се сачувале привилегије… Православци желе и могу да буду део конзервативног покрета једино ако нас тај покрет враћа на изворе хришћанства и Господу Исусу Христу, уз уважавање промена које су се догодиле за две хиљаде година хришћанства. Уважавање тих промена мора да се покаже и кроз стварање правне државе, развој науке и економије, разумевање данашње омладине…

Геј лоби има свој пакет који свакоме намеће. У том пакету су разни услови, али услов над условима који свима намећу јесте да се прихвати ЛГБТ идеологија и да се у складу са том идеологијом доносе закони. То је црвена линије геј лобија. Међутим, та црвена линија геј лобија прелази црвену линију десничара, конзервативаца, традиционалиста или хришћана. Посебно у оном делу који се тиче деце. Ударац на породицу и на децу пробудио је велики број десничара, конзервативаца, традиционалиста или хришћана у скоро свим државама еврохришћанске цивилизације. Тај ударац на породицу прати депопулациона политика и нестанак средње класе, што ствара и социјално незадовољство. Савремени феудалци и капиталисти, или савремена буржоазија, долази из редова либерала и левичара, тј. из геј лобија. Савремени “вукови“ из финансијских центара Запада су, углавном, попут Сороса, либерали и левичари. Они краду од средње класе и породичних људи, а део профита дају за финансирање геј лобија, научне експерименте над људима, итд. То ствара услове за револуцију, овога пута конзервативну. Али да би била конзервативна, она мора да буде хришћанска. А да би била хришћанска, она мора да буде православна, у чисто духовном смислу. Већина људи жели да их деца зову мама и тата, да расту како су расле генерације пре њих, они скоро свуда чине “тиху већину“, која се буди, и сада је само питање да ли ће се боље и брже организовати екстремни или умерени десничари. Уколико се екстремни десничари наметну као заштитници традиције, геј лоби ће лако угушити сваки покушај стварања конзервативне револуције.

Конзервативна револуција мора да крене из православног дела света. Циљ конзервативне револуције је да се вратимо на прави пут – пут ка Христу. Ако Христос није центар нашег света, чему револуција, за које вредности (шта се конзервира) и за какав се свет боримо?


Никола Варагић: Истина о полицији Србије

јун 29, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Полиција Србије и српски народ нису на истој страни. Недавни протести због високе цене (акцизе) горива, показали су да је полиција сервис режима, а да је режим против српског народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије. Режим продаје Косово и Метохију. Режим продаје раднике (грађане Србије) као “јефтину радну снагу“. Режим неће да обезбеди новац (а новца има) за лечење болесне деце. Режим узима од сиромашних, од пензионера, узима од домаћих предузетника, шаље им полицију и приватне извршитеље – да би прикупио новац за камате страним банкама и кредиторима и субвенције страним инвеститорима. Новац се узима од сиромашних, зато што они који су на власти краду из буџета, па рупе у буџету попуњавају задуживањем, а дугове враћају тако што узимају новац од свих грађана, тј. од сиромашних. Режим је странцима продао и изворе воде, обрадиво земљиште, руднике злата, бакра, јадарита (литијума).

Режим је странцима продао и “срце Србије“ (Косово и Метохију), и центар Београда (тзв. “Београд на води“). Србија је, данас, права “банана држава“, са “џет сетом“ као из лоших сапуница. У српској владајућој “елити“, или, у антисрпском и антихришћанском режиму, окупили су се, и своје место су нашли, и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе (капитал који су стекли) и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди, и за штету коју су нанели држави, а коју сви грађани и сви порески обвезници плаћају.

Brnabic,masoni,tajkuni

Председник владе Србије у друштву тајкуна и масона. Фото: www.balkanuzivo.net

Полиција је данас нека врста приватног обезбеђења и служи за заштиту највећих лопова и криминалаца у држави. Полицијци штите оне који су покрали народ и оштетили буџет, а плаћа их народ, који пуни буџет из ког се полиција финансира. Када се народ или грађани побуне против лопова на власти, полиција штити лопове на власти, а пише казне и бије грађане који протествују. Сваки човек је одговоран само за себе и сваки човек има избор. Исто тако и сваки полицајац има одговорност и избор – а то може да буде и одлука да се, због велике корупције и лошег стања у самој полицији, онда када види да не може ништа да промени, напусти тај посао и да више не буде полицајац. Можеш да будеш исти као и остали полицајци и да радиш исто што и они, а можеш да покушаш нешто да промениш и ако видиш да си усамљен и да то није могуће, можеш да даш отказ у полицији и да радиш нешто друго у животу, у Србији или ван Србије. Не постоји оправдање за крађу и издају.

vladimir-rebic-miodrag-kost

Директор полиције Србије у друштву тајкуна из “Шекспирове“

Ако си полицајац и видиш да су на власти издајници и лопови, шта је твоја дужност – да хапсиш издајнике и лопове, или да служиш издајницима и лоповима – тако што ћеш да се правдаш да ти само “радиш свој посао“, позивајући се на Устав и законе, или на “народну вољу“ исказану на изборима? Зар тај Устав и ти закони, по којима је полиција подређена политичарима из извршне власти, и чије наредбе и одлуке, када на власти нису издајници и лопови заиста треба да следи, не даје основу и за хапшење издајника и лопова на власти? Да ли закони важе и за оне који су на власти? Шта кажу Устав и закони ако неко продаје део своје државе или краде из буџета државе, не плаћа царине и порезе, намешта тендере? Да ли је дужност полиције да спречи крађу на изборима и ухапси оне који краду и варају? Ако полиција не спречава крађе на изборима, ко то да уради? Онда неко мора то да уради без полиције. Да ли ће полицајци да учествују и у крађи најављеног референдума поводом статуса Косова и Метохије? Полицајци морају да се погледају у огледало.

Од десет запослених у полицији, четири полицајца су лопови и криминалци који примају мито и чине разне противзаконите радње, четири полицајца су неспособни и некултурни људи. Само два од десет полицајаца (или запослених у полицији) су поштени, способни, културни и паметни полицајци, који храбро, савесно и одговорно раде свој посао, тј. не примају мито, не учествују у корупцији и непотизму, или, два од десет полицајаца (или запослених у полицији) ради свој посао професионално (ако је то уопште могуће, у таквом окружењу и са таквим колегама) и морално. Дакле, 80% полицајаца прима мито, учествује у корупцији, или су кукавице и неспособни, тј. иду линијом мањег отпора, праве се да не виде шта раде њихове колеге, гледају само своја посла и своје интересе, не прихватају одговорност или кривицу за оволики степен корупције, криминала и издаје, и за све су им други криви (од политичара, преко судија и тужилаца, до новинара и народа или грађана).

Данас су ретки културни полицајци који се грађанима, којима прилазе да их легитимишу, обраћају са “Ви“. Грађани, који су морали да ваде личне карте, пасоше или да региструју возила у станицама полиције, знају да је то као боравак у паклу – враћају вас по неколико пута, често због њихових грешака, редови испред канцеларија и шалтера су велики (док они који имају везу у полицији и који раде у полицији све обављају преко реда), запослени у полицији су врло нељубазни. У полицију се примају да раде људи који се и понашају и изгледају као криминалци (на сплавовима, полицајце разликујете од криминалаца само по томе што имају униформе полиције). Полицајци користе службена возила и за приватне послове, возила возе тако да су она често у сервису, а све поправке плаћају сви порески обвезници. Полицајци могу да се паркирају са својим приватним возилима где хоће и како хоће и никада неће бити кажњени. Генерали полиције граде своје куће без потребних дозвола. Полицајци за себе и за своје ближње све завршавају преко веза, скоро ништа не морају да плате (наравно, они из врха полиције имају веће привилегије у држави, па добијају бесплатне карте за ложу неке утакмице или концерта и слично, а они на нижим позицијама раде у обезбеђењу утакмица и концерата, па пуштају познанике без карата и слично). Саобраћајни полицајци не пишу казне рођацима и пријатељима, а не смеју, из страха, да пишу казне моћним људима – државним функционерима, најбогатијим људима у држави или најпознатијим криминалцима.

Полицајци се труде са “направе име“ у подземљу – полицајцима је важно шта ће о њима да мисле криминалци, а не грађани Србије. За већину полицајаца, на жалост, успех у животу је када постану прихваћени у највишим мафијашким круговима – полицајац је поносан на самога себе, онда када стекне поштовање од стране главних мафијаша у држави и постане део српског (или локалног) “џет сета“.

MedaVucko

Официр жандармерије међу вођама навијача и дилерима наркотика. Насловна страна Курира 

Највећи или главни лопови који су учествовали у приватизацији и шверцу, имају заштиту полиције. Највећи или главни лопови који се баве привредним криминалом, имају заштиту полиције. Највећи издајници који продају Косово и Метохију, имају заштиту полиције (и војске). Највећи или главни лопови који се баве крађом аутомобила, раде у полицији или имају заштиту полиције. Највећи или главни дилери наркотика, раде у полицији или имају заштиту полиције. Вође навијача највећих клубова, имају заштиту полиције. Свако ко је под заштитом полиције ради шта год хоће, може да убије другог човека и да никада због тога не оде у затвор. Таквих убица, и највећих или главних криминалаца или мафијаша, који су под заштитом полиције, у овом тренутку, у Србији, има на десетине, ако не и на стотине. Они су на слободи, шетају међу нама, неки се појављују у медијима као “угледни“ људи, итд. Што веће недело учините, што сте већи злочинац или криминалац, то су веће шансе да добијете заштиту полиције или да постанете сарадник полиције. Страда једино онај полицајац или криминалац који је припадник слабије фракције или клана – ако дође до сукоба између две фракције у полицији или између два мафијашка клана – због поделе плена или због повређене сујете. Таквих сукоба увек има: само у овој години догодило се осамнаест мафијашких убистава, преко осамдесет од 2012. године. У сличним сукобима, убијани су и генерали и инспектори полиције.

BombaAutokomanda

Убиство члана криминалне групе у центру Београда (бомба у аутомобилу на семафору на Аутокоманди, око 13 часова, 19. јуна) Фото: Курир

Шта раде полицајци? Полицајци малтертирају бабе и деде који продају кромпир на улици поред пијаце. Полицајци се крију по приградским насељима и лове сиротињу да им пишу казне за неупаљена светла и невезан појас у аутомобилу и тако попуне буџете општина из којих краду политичари који су под заштитом полиције. Полицајци хапсе ситне лопове и преваранте. Полицајци продају информације, у вези истраге, “новинарима“ из таблоида. Полицајци хапсе клинце због једног џоинта, а штите главне наркодилере који продају тоне кокаина, хероина и осталих тешких наркотика. Генерали полиције и начелници тајних служби друже се са највећим наркодилерима из Србије и региона по елитним ресторанима у Београду, заједно са народним певачицама. Полицајци јаднији од овога не могу да буду. Полицајци су срамота српског народа и државе Србије. Реално, ако уопште не би имали (овакву) полицију, у држави би био већи ред и имали би мање криминала. Полиција је та која спречава увођење реда и борбу против криминала и корупције у Србији. Полиција је та која спречава истрагу о несталим бебама – полиција Србије за 30 година није успела да реши ниједан случај украдених беба у Србији. Полиција се никада није огласила (никада није рекла да је спроведена истрага и да је та вест тачна или да није тачна; то није урадила ни војска која чува небо над Србијом и која најбоље зна шта се дешава) због сумње да се из авиона, над Србијом, просипају отрови. Ако је тачно да се у Србији, годинама, краду деца у породилиштима или да се над Србијом просипају отрови, то не може да се ради без знања и учешћа врха полиције, БИА и војске. (Ако је све то у вези крађе беба и просипања отрова тачно, и официри у томе учествују, онда су они душевно болесни људи, јер на тај начин убијају и сами себе и своје ближње.) Данас је тешко наћи полицајца који може да трчи 50 метара, а да се много не умори (једино су они који раде у специјалним јединицима у физичкој форми). Полиција не може неколико година да открије ко је убио неку народну певачицу. Полиција није открила ни ко је убио вођу навијача Партизана. Полиција није открила ко су фантоми из Савамале. Полиција није решила ниједну спорну приватизацију. Полиција никада неће открити ни ко је убио Оливера Ивановића. Полиција Србије је под контролом црногорске мафије и страних служби безбедности. Полицајци служе режиму, режим служи окупатору, што значи да су и полицајци сарадници окупатора. Једино то можете да будете – сарадник мафије и окупатора (издајник), ако радите у полицији државе коју води марионетска или квислиншка власт, тј. мафија, којој верно служите.

ministriParadaponosa

Министри са председником владе на “паради поноса“, под заштитом полиције

Шта друго да се очекује од полиције Србије? То није српска полиција. Од 1945. године у полицији није било ниједне позитивне промене. Стање је све горе, или исто као и у време комунизма. Добри полицајци су изузеци, а треба да буду правило.

Полиција је ненародна. Ова полиција је наследница оне комунистичке полиције. Удбаши су формирали кадрове и вршили негативну селекцију у полицији. Кадрови које су обучили удбаши, данас формирају кадрове и врше негативну селекцију у полицији. Ко је формирао кадрове и вршио негативну селекцију у полицији и на највишим нивоима државе? То је радио (страни) окупатор. Окупатор (коминтерновци и натовци) је поставио прве министре, генерале и начелнике полиције и тајних служби у СФРЈ, а они су онда, по дубини или по хоризонтали, вршили (негативну) селекцију у полицији. Њихови наследници су изабрали своје наследнике. Србија је окупирана од 1945. године, ништа се није променило ни после 1990. године, ни после 2000. године, ни после 2012. године. Полиција је, још у доба СФРЈ, контолисала све криминалне радње у држави и стварала је своје криминалце, наркодилере и убице. Криминалом су могли да се баве само чланови КПЈ и сви који су одани партији и “великом вођи“. Криминалом се нико не може бавити ако није под заштитом полиције, јер полиција хапси свакога ко је конкуренција полицији, односно, свакога ко је конкуренција онима на власти за које раде, и којима служе полицајци. Недавни протести су показали да полиција хапси и бије и народ, грађане или демонстранте који изађу на протест. Свако ко није слуга “великом вођи“, на мети је полиције. Тако је било и у доба комунизма. Истина, није било боље ни у Краљевини, али је увек постојала нека опозиција, и никада није била тако сурова диктатура као она коју су увели комунисти, тј. титоисти и коминтерновци. Данас је очигледно да је прогон комуниста од стране полиције Краљевине Југославије био исправан и оправдан, јер је циљ комуниста био да се уништи све православно и српско. Из историје знамо да монархисти у томе нису успели, комунисту су победили – на власт је дошао “нов човек“. Комунисти су поставили своје кадрове и водили су државу 50 година, онда су оставили наследнике, сада ти наследници постављају своје наследнике. То је исти систем и исти менталитет, само се мењају генерали, начелници и инспектори; исто тако се мењају главни трговци наркотика, оружја или људи, главни банкари и тајкуни, итд. Међу полицајцима (исто као и међу судијама или докторима), а посебно међу оним на вишим положајима у полицији, који учествују у криминалу и корупцији, има веома богатих људи.

NIN3283

Интервју бившег помоћника начелника београдског ДБ-а

То је истина о полицији Србије. То не виде или неће јавно да признају једино људи који су кукавице. Кукавица се плаши полиције, и због тог страха не види каква је полиција или не сме да призна самоме себи, и да јавно каже истину о полицији. У Србији је много оних који би да се смени режим и промени систем, али да то неко други уради уместо њих. У Србији је много оних који би да се ухапсе тајкуни и издајници, и да се ослободимо од окупације, а плаше се чак и од саобраћајног полицајца. Неко би (преко интернета) да руши “нови светски поредак“, али, у стварном животу, уплаши се полицајца који га заустави и тражи документа или возачку дозволу (чак и ако зна да ништа лоше није урадио и да нема разлога да буде кажњен од стране полиције). Полиција је преко својих таблоида почела да плаши народ када су избили протести због високе цене горива, полицајци су почели да пишу казне, у Лазаревцу и да ударају демонстранте, и доста људи се уплашило, више нису излазили на протесте, блокаде саобраћаја нису дале резултате, цена горива није снижена. Ако се плашиш полиције, како мислиш да се бориш (и ко уместо тебе да се бори) против криминалаца? Како ћеш да се бориш против окупатора, ако се плашиш полицајца? Зашто се плашиш полицајца, ако ниси криминалац? Зашто се бојиш од било кога, ако верујеш у Бога? У људима је усађен страх од полиције, то су последице диктатура, тоталитаризама или деспотизама. Народ се мора ослободити тог страха. Ко ради поштено, нема разлога да се плаши полиције, а посебно ако мисли да су му ускраћена или повређена нека права, да је преварен или оштећен, онда има право да протествује и да тужи свакога ко му је нанео штету или повреду, без обзира о коме се ради и на којој функцији се налази.

Да ли можете да замислите како неки генерал или начелник издаје наређење испекторима и полицајцима да ухапсе министра полиције, или директора БИА, или председника владе или државе, зато што ови раде нешто против Устава и закона ове државе? Од грађана нико то не може да замисли, још горе, нико од полицајаца то не може да замисли. Полицајци су “неустрашиви“ када треба да се ухапси неки ситни лопов, нека скитница или алкохоличар, или, свако ко нема било каква “леђа“ или везе у политици и полицији. Полицајци треба да добију сукње и да носе сукње као део униформе. Највеће кукавице у држави, заправо, раде у полицији и у војсци Србије. Шта они раде када обуку униформу, ставе значку и оду на посао, када знамо да су сви највећи криминалци у држави њихови пријатељи, или су под заштитом полиције и политичара? Полицајци без “синдрома бициклисте“ су изузеци. У полицији не постоји ред, нема добре организације и (само)дисциплине, за полицајце не важе закони Србије. Полицајци сами себе доживљавају веома озбиљно, а не виде да личе на кловнове. Они који то виде, њих је срамота, они су усамљени, или бивши полицајци, ако преживе.

BoskoBuha

Убијени генерал полиције Бошко Буха

Све што је у овом тексту речено за полицију Србије, важи и за војску Србије, за правосуђе и остале државне институције. Сви су они повезани. Богати (тј. корумпирани) полицајци штите богате (тј. корумпиране) судије или докторе. Сви они имају заједничке пријатеље међу политичарима и тајкунима. Полицију истичем зато што се већина људи највише плаши полиције, или, наивно верује полицији. До промена у Србији ће доћи тек када се српски народ ослободи страха од полиције, и када полицију буду водили они који неће ширити страх у народу, већ међу криминалцима, које ће ловити и хапсити. У Србији (и у било којој другој држави) владају људи који контролишу полицију. Наш проблем је што полицију контролишу људи који продају део своје територије и свој народ. Све док је полиција под њиховом контролом, полиција је непријатељ српског народа. Народ мора да “стане на пут“ таквој полицији. Народ мора да замени лоше полицајце. Србија заслужује бољу полицију. Добри полицајци су, у овом тренутку, мањина у полицији, немоћни су да заштите и сами себе, тако да не могу да заштите било кога међу грађанима Србије, ако је неко из врха полиције или врха власти одлучио да га нападне или склони. Таква полиција нам не треба. Са таквом полицијом, грађанима једино преостаје да узимају правду у своје руке, а тада важи само закон јачег, и то, опет, највише одговара криминалцима и мафији.

Неко мора да представља народ. Они који су спремни да преузму ту одговорност и да буду вође (део нове елите) народа – да предводе борбу против режима, борбу за ослобођење, и од “меке“ (културне, економске, медијске…) окупације (целе Србије), и од војне окупације (Косова и Метохије) – морају прво да стану у прве редове народа испред кордона полиције – и буквално и политички. Ако немају храбрости и плаше се од полиције, а намећу се као вође опозиције или покрета отпора, онда је боље да ћуте и да се склоне у страну. Наравно, нико од нас не жели сукоб са полицијом – ми желимо народну полицију, полицију која је сервис грађана. Међутим, ако је истина да је полиција таква каква је – ненародна и сервис марионетског или квислиншког режима и мафије – сукоб је неизбежан. Тај сукоб тражи и изазива полиција, а не народ. Народ има право да смени лошу власт. У недемократској држави не можете демократским средствима да промените власт, тј. ако полиција неће или не може да омогући поштене изборе, народ мора преко улице да осваја власт. Полиција је, у овом тренутку, на страни власти, а против свог народа. Полиција је крива, ако дође до сукоба између полиције и народа, зато што полиција има избор – може да буде на страни народа, а против режима. Због тога је потребно да се створи критична маса у народу, и да неко (који ће чинити нову владајућу елиту) предводи народ. Полиција не може да победи народ. Народ је наоружан. Све док је полиција криминализована и ненародна, народ треба да чува оружје које поседује. Народ жели да живи у правној држави, а не у мафијашкој држави. Народ жели да живи у слободној и сувереној Србији, а не под окупацијом или у колонији. Народ ће, кад тад, дигнути буну против дахија (они који су уверени да је српски народ сломљен и да се то никада неће догодити – имају лошу процену и та процена ће их скупо коштати), а када се то догоди, страдаће сви сарадници мафије и окупатора.

Osmani.png

Извесни Ћазим Османи, члан највећег албанског нарко клана, угледни гост српског “џет сета“. Помињао се и као купац куће Слободана Милошевића. Фото: starmagazin.rs

Србија је полицијска држава, а свака полицијска држава је – мафијашка држава. Тек када полиција постане народна (када вратимо полицију народу), може да се води права борба против криминала и корупције, може озбиљно да се ради и на повратку КиМ у састав Србије. Те две ствари су, на много начина, повезане – Косово и Метохију отимају исти они који су одвојили Црну Гору од Србије, а то су албански и црногорски мафијашки кланови који су под контролом тајних служби са Запада. Полиција Србије треба да се бори против тих кланова и тих служби, а не против грађана Србије. Полиција Србије служи (сарађује са) албанским и црногорским мафијашким клановима и тајним службама са Запада, зато што их се неки полицајци плаше, неки им се диве, или просто имају користи од те сарадње и гледају само личне интересе, а не интересе свог народа и своје државе. Непријатељи и криминалци улазе у Србију, крећу се по Србији слободно и раде шта хоће, новац зарађен у трговини наркотицима, оружјем и људима улажу без проблема, учествују у приватизацији, а полиција Србије их штити. Министар унутрашњих послова и директори полиције и БИА служе као фикуси (на пример, сигуран сам да министар и директори полиције и БИА не знају ни да ли је новинар из Беле Цркве отет или није). Зато полиција није могла да спречи ни убиство председника владе Србије 2003. године. Зато је полиција сервис банкстера и фармакомафије (не зна се да ли је истина да се деценијама краду бебе у породилиштима, или, да ли се бацају отрови из авиона – не знамо се ни шта се налази у вакцинама и ко је одговоран зато што је уништен институт Торлак, или Галеника; то не знамо зато што нико из полиције није јасно рекао шта је истина, али чак и да је рекао, нико из полиције нема поверење народа и кредибилитет у јавности, па би опет сви нагађали шта је истина).

vucicev-sin

Син председника Србије на Светском првенству у Русији на стадиону у Самари усликан са припадником Партизанове навијачке групе Алкатраз, који је осуђен на 15 година затвора због убиства навијача 2011. (та првобитна пресуда му је поништена па чека ново суђење) и са припадником криминалне групе која је у Београду растурала наркотике а која је била позната као група Александра Станковића познатијег као Сале Мутави. Текст и фото: Србија данас

Добри полицајци неће бити већина у полицији, ако и на највишим државним функцијама немамо добре политичаре, ако у судовима већину не чине добре судије… Полиција Србије ће бити народна полиција, или сервис грађана, онда када у полицији, од десет полицајаца или запослених у полицији и БИА, осам буду добри, а два лоши полицајци. Тада ће ових осам, добрих полицајаца, лако да изађе на крај са два лоша полицајца у својим редовима, и моћи ће да се озбиљно посвете борби против привредног криминала, тајкуна и банкстера, против корупције у осталим државним институцијама, против албанских и црногорских и свих осталих мафијашких кланова и њихових сарадника у Србији, против агената страних тајних служби и сарадника окупатора.

Полицајац је, у идеалу, часно занимање, полицајци су савесни и морални људи. Полицајци се, у идеалу, боре против лоших или злих људи који другим људима чине зла дела, наносе бол и патњу, наносе штету, против оних који желе да убију или су убили другог човека. Полицајац је на страни правде, поштује законе, помаже другим људима. Наш циљ је да се полиција што више приближи том идеалу, и да у полицији већину чине такви полицајци.

Полицајац мора да има добру плату, много већу него што је сада има. Зато мора да има и већу одговорност, односно, мора да буде већа казна за полицајце ако крше законе, примају мито или се баве криминалом. Да би полиција имала веће плате, приходи у буџету морају да буду већи, а то је могуће једино ако има много мање корупције у врху државе, или ако држава није нечија колонија. Против те корупције и колонијалног статуса (тј. окупације) полиција мора да се бори. Сада се полиција не бори, полицајци имају мале плате – да би зарадили довољно за живот, примају мито, баве ce криминалом и сарађују са окупаторима (издају свој народ и своју државу). Ако се полиција не бори против лопова који пљачкају државу и народ, неко други ће то морати да уради. Ако се нико у полицији не бори против лоших полицајаца у својим редовима, неко други ће то морати да уради. Свакако, најбоље решење је да никада не дође до сукоба између полиције и народа, да све све реши мирним путем. Да ли ће то бити могуће, највише зависи од људи који сада раде у полицији Србије. Одговорност је на полицајцима. Полиција мора сама да ради оно што је њен посао, иначе ће увек неко изван полиције одлучивати. Ако полицајци не прихватају ту одговорност, народ ће реаговати одговорно. Народ је близу “црвене линије“, питање је времена када ће се створити критична маса – у питању је борба за опстанак, борба за живот, борба за свој народ и за своју државу.

До промена на боље, у Србији, никада неће доћи, ако се много тога не промени у полицији Србије. Све друго су илузије. Ко год сутра да дође на власт, ако се у полицији ништа не промени, неће бити промена ни у Србији. До промена у полицији никада неће доћи ако се народ плаши полиције. Страха од полиције има све мање међу грађанима Србије, посебно међу младима, који су, у последњих пар деценија, одрастали, углавном, у мржњи према полицајцима и политичарима (тј. режиму). Српски народ мора да се потпуно ослободи тог страха, али, да се нико не испуни мржњом. “Љубав изгони страх“. Ми се можемо борити против криминалаца, полицајаца, окупатора… а да никога не мрзимо. Довољно је да се да се никога (осим Бога) не бојимо, и да увек тежимо да, и у најтежим животним ситуацијама или искушењима, поступамо праведно или хришћански – зло се не може победити злим делима. Једино тако можемо да изградимо правну државу или владавину права.

SASTANAK PREMIJERA ZAPADNOG BALKANA

Партнери Александар Вучић и Мило Ђукановић. Фото: НСПМ

Сада имамо велике препреке на путу изградње правне државе. Након што победимо сами себе и зло у себи, предстоји нам борба против разних криминалаца, мафијаша, окупатора… из Србије, региона и света. Ако већ причамо о правној држави, слободи, сувереној држави, ослобађању Косова и Метохије, борби против криминала и корупције… Потребна су дела, а за дела је потребна храброст. Да ли ће, у тој борби за слободу и правну државу, полиција Србије да буде на страни свог народа или ће бити на страни непријатеља, остаје да се види и све зависи од полицајаца који сада раде у полицији Србије.

 

 

 


Никола Варагић: Бојан Савић и Жарко Павловић

јун 18, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Постоје разне теорије ко стоји или ко је покренуо протесте и блокаде саобраћаја у Србији, почетком јуна, због високе цене (акцизе) горива. Ко год да стоји, уколико не стоји народ, ово није прича о њима и они су тренутно небитни.

ProtestGorivoNikolaPotur4FotoKurir

Блокада на Славији, петак, 08.06.2018.

Што се тиче самих протеста, на први поглед, демонстранти нису имали план где и како блокирати саобраћај, свако је то радио када је хтео и где је хтео, то су радили људи који се нису међусобно лично познавали, у различитим градовима, ту је било и младих и старих, и верника и атеиста, и оних који живе у градовима, и оних који живе на селу, и оних који возе аутомобиле, и оних који возе тракторе, и оних који возе камионе, и оних који уопште не возе, и мушкараца и жена… Чим је власт послала полицију да пише казне, да хапси и да бије грађане – нема више масовних протеста и блокада. То не значи да су се демонстранти уплашили, него да грађани схватају да нико не може сам да води битку и плаћа казне, јер не постоји неки центар који све окупља и штити оне који се хапсе и кажњавају. Нико не може сам против система. Неко је тражио да блокаде почну од 7 ујутру, неко у 5 поподне, неко је хтео само ниже цене горива, а неко да се мења и власт… Свако је имао неке своје захтеве и идеје, а није постојао један центар који би све то артикулисао и формулисао као јединствен захтев демонстраната. Све то показује да је до протеста дошло спонтано од стране грађана. На тај начин су на протесту учествовали и људи попут Бојана Савића и Жарка Павловића, јунака ове наше приче.

Према Уставу и законима, грађани имају право на спонтано окупљање. У овом случају, не ради се о класичном протесту који траје пар сати, или један дан, у једном граду, испред скупштине или на тргу. Грађани су правили блокаде у свим градовима, а у сваком граду на више места, блокиране су биле и магистрале, и ауто пут, више дана, у различитим добима дана. Настао је хаос у саобраћају. Пошто протест није био организован, него су се грађани спонтано окупљали, створене су велике гужве, али су се људи, на сваком месту, где су правили блокаде, брзо самоорганизовали и направили су пролазе за возила хитне помоћи, ватрогасне службе и хитне случајеве. Неспорно је да полиција мора да регулише саобраћај и у таквим околностима и да демонстранти морају да поштују законе којима су регулисана и права на протест грађана или на штрајк радника. Законом је регулисан и рад полиције. Полиција је сервис грађана, а не сервис власти или режима. Власт би, такође, требала да буде сервис грађана. Међутим, ови протести су показали да је полиција сервис режима, а режим против свог народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије.

Полиција има право да тражи од демонстраната да поштују закон, и да спроводи закон – ако и сама поштује закон, и ако закон важи за свакога подједнако. Ми живимо у држави у којој лопов постаје министар, а радник кога је лопов опљачкао током приватизације ако не плати рачун за струју иде у затвор, што значи да у полицији и правосуђу постоји озбиљна корупција. Поред високе цене горива, то је још један од разлога зашто је толико грађана изашло на улице и учествовало у блокадама саобраћаја. Режим се уплашио и у паници је послао полицију да спречи окупљање демонстраната и прављење блокада. Полицајци су се уплашили режима (политичара) и у паници су заборавили шта су права демонстраната или грађана, а шта је по закону дозвољено полицији. То показује поступање полиције на снимку који је објавио Бојан Савић, демонстрант или обичан грађанин или обичан човек из народа. Полицајци читају само режимске таблоиде, па су поверовали да су грађани који су изашли на протест заиста они које су означили режимски таблоиди – издајници, страни плаћеници, наркомани, лопови, насилници, усташе, педери… Другим речима, свако ко се побуни против режима бива проглашен за издајника, криминалца, наркомана, усташу… а то је више од 50% грађана Србије. У Чачку је, на пример, пријаву добио ратни ветеран са Кошара, и таквог човека проглашавају за издајника. Ови протести су показали да народ није уз режим, јер су на протест изашли обични људи из народа. На власти су издајници, страни плаћеници, наркомани, лопови, насилници, усташе, педери… Зашто би соросевци и клинтоновци или Немци или Енглези, рушили овај режим када председник СНС има добре односе са Соросем, Клинтоновима, Меркеловом и Блером, издао је Србе са КиМ и спреман (обећао) је да прода Косово и Метохију, постављен је од стране Запада на место председника републике, поставио је за председника владе особу коју је Запад изабрао и организује чак две “параде поноса“ годишње?

Бојан Савић је паркирао своје возило на паркингу поред пута и седео је у парку на клупи. Дакле, ништа противзаконито није радио. Као и било који други грађанин државе и он има право да изађе на протест. Да је он на протесту урадио нешто противзаконито, наравно да полиција може и мора да реагује у складу са законом и овлашћењима. Међутим, у овом случају тога нема. Овде имамо грађанина који је прописно паркирао своје возило на месту где је то предвиђено и дозвољено (паркинг) и ништа није радио. Бојан је обичан грађанин као и било ко од нас, седи поред свог возила, ужива у лепом дану у парку са пријатељима. Да ли он планира да иде на неки протест? Ако планира, на то има право. Полиција нема права да спречава грађанина Србије да изађе на протест. Полиција може да реагује једино ако демонстрант ради нешто што није у складу са законом. Тамо где је полиција спречила грађане да са својим возилима блокирају саобраћај, ту су грађани излазили из возила и непрекидно прелазили преко пешачких прелаза, што имају право, и тако су блокирали саобраћај. Уколико неко нешто погрешно уради на самом протесту, онда полиција има право да реагује. Међутим, у случају Бојана Савића тога нема. Он није изашао на протест, ми не знамо како би он протествовао, а све што знамо и што су чињенице јесте да је он као обичан грађанин ове државе седео поред свог возила које је било прописно паркирано и да је дошла полиција. А полицајци Бојан Борић, Вучић и Јовић су се према њему понашали као да је он најгори криминалац, те су извршили претрес људи и возила мимо закона и овлашћњења, иако су полицајци били упозорени од стране Бојана и његовог адвоката (са којим је Бојан причао преко телефона) да то што раде није у складу са законом и да ће он против њих поднети пријава.

На овом снимку можете видети како је то изгледало:

https://www.youtube.com/watch?v=Yc2B73CJvWQ&t=159s

Као што видите на снимку, полицајац Бојан Борић из ПС Вождовац (са колегама Вучићем, Јовићем и осталима који су дошли) је потврдио Бојану Савићу да малтретира грађане који су ћелави, и зато што га је послао “велики вођа“. Са друге стране имамо грађанина који некоме може бити симпатичан или не, који има право на своје мишљење, и све док тај грађанин ништа не ради противзаконито или на штету других људи, полиција нема права и не сме да га малтретира. Неко воли да буде ћелав и дизелаш, неко воли да има дугу косу и да буде падавичар, али то није разлог да га полиција малтретира. Ако је желео да изађе на протест, полиција не сме да га малтретира.

BojanSavic

Бојан Савић, са снимања документарне емисије за телевизију; појављивао се и у музичким спотовима

На овом снимку Бојан Савић објашњава шта се догодило:

https://www.youtube.com/watch?v=gir6ObPAPcc&t=58s

Бојан Савић је показао грађанску храброст. Да је тако храбрих људи било више у Србији пре неколико деценија, никада не би онај диктатор владао 30 година, нити би га заменили диктаторчићи. Полиција се понаша исто као што се понашала док је владао тај комуниста. Бојан Савић је испунио обећање и поднео је пријаву у ПС Вождовац.

bojansavicPRIJAVA

Пријава коју је поднео Бојан Савић у ПС Вождовац

 

Полиција је још горе поступила у случају Жарка Павловића из Лазаревца, где је полицајац дозволио себи да удари грађанина Србије, а онда и да га са колегама тешко пребију. Овде имамо полицајца од 28 година који без икаквог разлога удара грађанина Србије старог 42 године. Према информацијама које су се до сада појавиле, од стране грађана Лазаревца, Жарко Павловић је ветеран 63. падобранске бригаде, спортиста, власник теретане, оснивач фонда за заштиту паса луталица, филантроп и организатор бројних хуманитарних акција путем друштвених мрежа, односно, грађани Лазаревца тврде да Жарко није насилник, док за полицајца Јовицу Николића који га је ударио, грађани Лазаревца говоре да је “познат у том граду по својој бахатости“. Заиста, тешко је наћи полицајца или било ког државног службеника који није познат по својој бахатости. Удружење Свети Сава нас је још пре пар година упознало са криминалцима-полицајцима из Лазаревца. Такви су полицајци у свим осталим полицијским станицама у Србији. На академија које школују кадрове за рад у полицији, само на основу онога што се појавило у медијима, видимо да је стање још горе. Грађани Србије треба да направе један велики протест само због лошег рада полиције и лоших полицајаца. Лоши полицајци чине апсолутну већину у полицији, добар полицајац је изузетак. Да је то тако потврдили су грађани Лазаревца, јер је на протесту због хапшења и пребијања Жарка Павловића било пола Лазаревца. Да је полиција у праву, на протест би дошло неколико грађана Лазаревца или нико не би дошао. Грађани Лазаревца су на страни Жарка Павловића.

zarko-pavlovic_ff

Жарко Павловић

На овом снимку се види тренутак када полицајац удара Жарка Павловића, и како Жарко узвраћа ударац, а онда више полицајаца напада Жарка:

https://www.youtube.com/watch?v=YbH_RLxsjuA

Жарко Павловић је реаговао онако како би реаговао сваки нормалан човек у самоодбрани и афекту. Полицајац Јовица Николић је заслужено добио нокаут. После тога, полицајци су нанели тешке телесне повреде Жарку Павловићу. Његови пријатељи су такође ухапшени. Грађани Лазаревца су изашли на улице тог града да подрже Жарка и његове пријатеље.

Пола Лазаревца на протесту због хапшења и пребијања Жарка Павловића:

https://www.youtube.com/watch?v=CIBXvRWpRpw

https://www.youtube.com/watch?v=u0CEHkKKHKE&t=211s

 

Грађани Бојан Савић и Жарко Павловић су позитивни јунаци ове приче.

Полицајци из Полицијске станице Вождовац Бојан Борић (са колегама Вучићем, Јовићем и осталима) и из Полицијске станице Лазаревац Јовица Николић (са колегама, чија имена још увек не знамо) су негативни јунаци ове приче (као и већина осталих полицајаца, и већина оних који имају државни посао, тј. оних који раде у судовима и осталим државним институцијама). Да ли су такви полицајци достојни значке и униформе коју носе?

Како да се боримо против корумпиране полиције? Бојан Савић је показао како треба да се поступа са полицијом све док полиција не примењује насиље, и да нема разлога за страх, а Жарко Павловић је показао како треба поступати са полицајцима ако вас полицајац удари. Цео случај мора да се заврши (и завршиће се кад тад) тако што ће сви полицајци који су га тукли добити отказе у полицији. Јер, чак и у случају да је Жарко Павловић први ударио полицајца, полицајци не смеју да га бију у станици. Међутим, полицајац је први ударио грађанина или демонстранта, који у том тренутку седи са својим пријатељима на некој клупи поред пута, а то поменути полицајац никако није смео да уради. Оног тренутка када полицајац или судија прекрши закон, закон више не постоји и не важи ни за грађане, тако да је грађанин Жарко Павловић поступио исправно – имао је пуно право да нокаутира полицајца Јовицу Николића, тј. да му врати ударац, што је он урадио. Полицајци који су га после тога ударали, то нису имали право. Ако полицајци не буду кажњени и избачени из полиције, грађани Лазаревца имају право да узму правду у своје руке. Грађани су дужни да преузму контролу и уведу ред. Грађани морају да покажу храброст и солидарност.

Бојан Савић је поднео пријаву на рад полиције, пратићемо (наравно, ми грађани, то нико не очекује од новинара из режимских медија) шта ће се догодити са том пријавом. Ако треба, правиће се протест и испред ПС Вождовац.

Жарко Павловић је у притвору и опоравља се од повреда. Грађани Лазаревца настављају са протестима. Жарко Павловић није сам, има подршку суграђана. Ни грађани Лазаревца не треба да буду сами у борби са полицијом и са судом, треба да имају подршку од стране грађана из свих делова Србије. (Наравно, подршка се не очекује од вођа навијача Црвене Звезде, Партизана и остале послуге режима.)

Полиција је на потезу. Полиција може да нам докаже да грешимо и да већину у полицији чине добри полицајци, тако што ће казнити и избацити лоше полицајце, и неће спречавати протесте грађана, а може да настави да ради исто као и до сада, и да уђе у још озбиљнији сукоб са грађанима Србије, што ће се, на крају, лоше завршити по полицајце.

Долазе генерације које се доста разликују од генерација малих пионира или титоиста.


%d bloggers like this: