Никола Варагић: Да ли је могућ договор између левичара и десничара у Србији?

фебруар 5, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Све је више људи који мисле да више не (треба да) постоји подела на левицу и десницу. Међутим, у политичком, културном, идеолошком или у верском смислу, разлике између људи постоје и оне не могу да нестану тек тако. Сваки човек је близак са људима који су њему слични, људи се на тај начин групишу. Није исти поглед на свет верника и атеисте, другачијим начинима живота живе традиционалиста и трансхуманиста. У том контексту, верник и атеиста не могу да буду једно и исто, као што традиционалиста и трансхуманиста не желе исто и немају исте циљеве.

Због тога, подела на левичаре и десничаре мора да постоји на општем нивоу. Левичари су углавном атеисти и трансхуманисти. Десничари су углавном верници и традиционалисти. Већина левичара се увреди ако их сврстате међу вернике и традиционалисте, као што ће већина десничара да се увреди ако их сврстате међу атеисте и трансхуманисте. Левичари се окупљају око својих (левичарских, грађанских и либералних) политичких организација и странака. Десничари се окупљају око Цркве и/или својих (конзервативних) политичких организација и странака. Свако се бори за своја права и негује своје вредности.

Проблем је што се, иако постоји више типова левичара и десничара, као основни типови, и за једне и за друге, узимају екстремни типови (тј. шовинисти, расисти, фашисти, сурови капиталисти, борбени атеисти…), обликовани са предрасудама и стереотипима, које имају неку основу у стварности, у историји. Последице тога су да се мишљење људи образује према тим екстремним типовима, па је сваки левичар, у очима десничара, исти као и било који екстремни левичар (комуниста), док је сваки десничар, у очима левичара, исти као и било који екстремни десничар (традиционалиста). Поред екстремних, постоје и умерени левичари и десничари. Затим, међу десничарима (традиционалистима) постоје људи који не верују у Бога (Свету Тројицу), него верују у неког другог бога или у вишу силу, или су пагани, пантеисти, окултисти, а има и атеиста. Међу левичарима постоје борбени атеисти, постоје и они којима су права сексуалних мањина једина брига и не воде уопште рачуна о правима радника, постоје и либерални левичари који шире трансхуманизам (у културном смислу) и неолиберализам (у економском смислу), међу левичарима је било и свештеника. Не може да стоји знак једнакости између свих левичара, или, између свих десничара, зато што нису сви десничари исти, нису ни сви левичари исти. Између левичара и десничара постоје разлике, али и неке сличности и заједничке вредности.

Умерени десничари и умерени левичари нису искључиви и насилни људи, имају правну свест и културу дијалога. Умерени десничари нису против социјалне правде, не желе да постоји велика неједнакост међу људима, нису за прогон другачијих. Са те стране, они су делом и левичари. Умерени левичари могу да буду велики родољуби, они поштују верска права (иако су они лично атеисти), не желе да прогоне вернике и пале цркве, не желе да забране или спутавају приватно предузетништво. Са те стране, они су делом и десничари. Због тога многи истичу да је превазиђена подела на левицу и десницу. Међутим, када се покрене питање ЕУ или Русија, долази до подела између умерених десничара и левичара – десничари су углавном русофили, левичари су углавном еврофили. Или, на Бадњи дан у и испред православних цркава, храмова и манастира долазе углавном десничари, верници, док на параде поноса долазе углавном левичари. А на јавним скуповима таквог типа, где је свакоме дозвољено да дође (у цркву или на протест), и са једне и са друге стране, могу да се нађу и демократе (умерени десничари и левичари) и екстремисти (искључиви левичари и десничари). Поред тога, постоје левичари, у политичком смислу, који су верници, као што постоје атеисти, агностици или пагани који су у десничари, у политичком смислу. Па се такав левичар може појавити на скупу десничара и верника, као што се такав десничар може појавити на скупу левичара који бране нека своја права. Тако се на јавном скупу који организују десничари могу појавити и умерени и екстремни десничари и искрени и лажни верници и они изузеци међу левичарима. Исто тако се, на јавном скупу који организују левичари, могу појавити и умерени и екстремни левичари и лажне и искрене демократе и они изузеци међу десничарима. Постоје скупови, као што је протест „1 од 5 милиона“, где долазе и левичари и десничари, и верници и атеисти, и русофили и еврофили. Међу њима има и демократа и екстремиста (на левици, оних који би да забране веронауку; на десници, оних који би да забране еволуцинизам, да се изучава у школама и на факултетима).

Дакле, све док постоје верници и атеисти, традиционалисти и трансхуманисти, русофили и еврофили, нека општа подела на левицу и десницу мора да постоји, јер међу њима постоје очигледне разлике. Али, то не значи да између њих морају да постоје насиље, мржња или искључивост. Проблем је што постоје, и десничари, и левичари, који шире мржњу према другачијима, који користи насиље (физичко, психолошко, правно, економско) у обрачуну са неистомишљеницима, који не поштују права других, па онда, левичари који имају црно-бели поглед на свет, све десничаре поистовећују са екстремистима, а десничари који имају црно-бели поглед на свет, све левичаре поистовећују са екстремистима. Свако од њих има више разумевања за своје жртве и увек нађе неко оправдање за злочинце из својих редова.

Посебан проблем настаје када гледамо глобално – међу десничарима има људи различитих вера (међу хришћанима – православци, католици, протестанти, ту су и муслимани, а међу њима постоје шиити и сунити, па будисти, итд.), а међу левичарима постоје националисти (кинески или кубански комунисти). Неки левичари (атеисти) су више националисти него неки верници, или, неки верници су више интернационалисти него неки левичари. Затим, међу традиционалистима, постоје људи различитих вера и различитих традиција, чије су вредности у сукобу (на пример, нису исте хришћанске вредности и вредности које негују црна интернационала и фашисти). Међу левичарима, нису сви трансхуманисти, постоје и људи који негују традиционалне породичне вредности и поштују жене (као што их и сваки добар верник или конзервативац поштује). Осим тога, у економском смислу, либерали су за слободно тржиште и капитализам, и као такви, они су и десничари. Али, у културном смислу, либерали су нетрадиционалисти, и као такви, они су и левичари. Шта је либерал који није верник, али јесте капиталиста, и као капиталиста (и етички егоиста) финансира активности геј лобија или трансхуманиста? Да ли је он левичар или десничар? Да ли може да буде нешто треће? Шта је или како се зове то треће?

Постоје десничари антифашисти, постоје десничари фашисти. Исто тако, постоје левичари антифашисти и постоје левичари фашисти. Највећи проблем је да се раздвоје и разликују антифашисти и фашисти, и међу десничарима, и међу левичарима. Погрешно је умерене десничаре и искрене вернике стављати у исти кош са екстремним десничарима и лажним верницима. Погрешно је умерене левичаре и искрене демократе стављати у исти кош са  екстремним левичарима, борбеним атеистима и неолибералним фашистима.

Правило треба да буде да када кажете десничар, свако прво помисли на умерене десничаре и искрене вернике. Исто тако, правило треба да буде да када кажете левичар, свако прво помисли на умерене левичаре и искрене демократе. За екстремисте и праве фашисте, и са једне и са друге стране, треба смислити друге називе, мора да се истакне разлика. Нико од њих не треба да се назива десничарем или левичарем, него екстремистом, или фашистом, пошто је фашиста – фашиста, без обзира да ли је левичар или десничар. Прави десничар не треба да се стиди што је десничар. Прави левичар не треба да се стиди што је левичар.

Умерени десничари и искрени верници морају да се подједнако боре и против фашиста на десници и против фашиста на левици, а са умереним левичарима и искреним демократама мора да се развија култура дијалога. Умерени левичари и искрене демократе морају да се подједнако боре и против фашиста на левици и против фашиста на десници, а са умереним десничарима и искреним верницима мора да се развија култура дијалога.

Свако треба да се бори са злом у самоме себи, у својој заједници, као што се бори против зла у другим људима и заједницама. Умерени десничари и умерени левичари морају да се боре и против зла у својим редовима, и против екстремиста са супротне стране. Зато, ако су искрени антифашисти, они неће да ратују међусобно, као што екстремисти и са једне и са друге стране ратују међусобно. Дакле, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу десничар, нећете левичаре антифашисте да називате фашистима, и обрнуто, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу левичар, нећете десничаре антифашисте да називате фашистима. Фашисте више не треба називати десничарима или левичарима, него фашистима или неким другим, новим називом. Чим неко спроводи насиље над другим људима, подржава прогон другачијих и шири мржњу, значи да је екстремиста, и да нема места међу мирољубивим људима који имају правну свест и културу дијалога. Екстремиста је екстремиста, а не левичар или десничар (он на погрешан начин преноси и представља изворна учења), као што је издајник – издајник. Нико издајнике не назива левичарима или десничарима, него их назива издајницима. (На примеру Венецуеле, видимо да су левичари, који су на власти, велики националисти и да неће да издају и продају своју државу и њене резерве нафте.)

Пошто траје општи рат између левице и деснице, где се не прави разлика између умерене и екстремне левице и деснице, најтеже је одредити где престаје самоодбрана, а где почиње напад на друге. Свако се до сада бранио (постоји такво искуство) од других, и свако је до сада нападао друге. На пример, верници желе да шире своје учење. Трансхуманисти желе да уреде свет према својој мери. Како да се спроведе реформа образовања или шта је јавни морал, ако држава припада свима? До решење може да се дође једино ако постоји правна свест и култура дијалога. Подразумева се, мора да постоји саосећање према свом народу и лојалност према својој држави, национални и државни интереси морају да се бране. Нико не може све да добије (то желе екстремисти, искључиви људи, хилијасти, диктатори), како на унутрашњем плану, тако и што се тиче спољашње политике, неки компромиси морају да се праве. Они се праве кроз културни дијалог, а примењују ако постоји правна свест. То постоји ако се људи залажу за универзалне људске вредности. То је оно што спаја умерене левичаре и десничаре. Умерени десничари (верници) и умерени левичари (атеисти) морају да сарађују. Потребно је само да и једни и други покажу више чојства, а не само јунаштво. То не значи да ће нестати разлике између њих.

Сваки нормалан човек је и десничар и левичар. На пример, све је више десничара у Србији који се залажу за државни интервенционизам, за бесплатно школство и здравство, док су левичари у Кини или Вијетнаму националисти и све се више отварају према капитализму, који је постао иманентан либералним левичарима са Запада. Није нормално да желиш да неки људи живе у великом сиромаштву и да ништа не мењаш, док си ти екстремно богат (ако желиш да постоји социјална правда, онда си и социјалиста), а сви смо видели колико је ненормалан систем у коме се спутава и забрањује приватно предузетништво (ако желиш да развијаш приватно предузетништво, онда си и капиталиста).

Танка је граница између левице и деснице. Нека граница, на неким нивоима, увек постоји. У економском смислу, граница не треба да постоји, јер може да се створи систем у коме постоји и бесплатно школство и здравство и развијено приватно предузетништво. А када гледамо светску економију, свака држава треба да води рачуна о својим интересима, али треба, и може, да постоји и слободна трговина између држава. Може да постоји слободан проток људи, робе и капитала између држава, а да се не ствара „мелтинг пот“ од народа и неолиберални капитализам који гази по локалним културама. У верском, идеолошком и културном смислу, та граница постоји зато што постоје различити идентитети, различита уверења, са тиме и различите вредности између људи. Због те границе постоји „богатство различитости“. Међутим, екстремисти са деснице (које више нећемо звати десничарима) од тих граница праве „тврђаве“ унутар који нема места за друге и другачије. Екстремисти са левице (које више нећемо звати левичарима), желе да избришу све границе и да све људе на свету унифицирају према својим идеолошким уверењима и културним образцима.

Ако се ограничимо само на Србију, у овом тренутку постоји неколико отворених питања која деле умерене левичаре и десничаре. Око много ствари они се слажу. У начелу, сви су и за социјалну правду и за приватно предузетништво, сви се залажу за поштовање других и другачијих, за владавину права, сви имају еколошку свест, воле животиње, итд. Око тих питања може брзо и лако да се постигне консензус. Када не би било питања због који је тешко доћи до консензуса. То су она главна питања, која треба да се реше – однос према Косову и Метохији, Европској унији и Русији, Црној Гори и Македонији, однос према Републици Српској и Србима који су прогнани из или су остали да живе на простору бивше Републике Српске Крајине, реформа образовања (где постоје поделе када на ред дођу питања веронауке, еволуционизма или сексуалног образовања), а то су питања због којих нема договора ни око екологије и владавине права и без којих није могуће донети нов Устав и створити ново државно и друштвено уређење. Због тих питања највише се деле власт и опозиција, сама власт је због тих питања увек нестабилна, а опозиција никада није уједињена. Та општа подела на левицу и десницу на крају увек исплива на површину.

Ако би се сада, људи који су на власти у Србији, јасно определили једино за Русију, власт би се одмах распала. Исто би се догодило ако би се јасно определили једино за ЕУ. Ако би се сада они који воде протест „1 од 5 милиона“ јасно определили једино за Европску унију, тај протест би се одмах распао, настале би две колоне. Исто би се догодило ако би јасно определили једино за Русију. Зато што нема јасног опредељења од стране оних који воде протесте, везано за одбрану Косова и Метохије, умерени десничари из опозиције умерено или уопште не учествују на протестима. Истовремено, левичари су скептични.

Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција напада власт. Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција не може да дође на власт. Савез за Србију је далеко од консензуса, а они који воде Покрет слободних грађана, залажу се за продају КиМ. Опозиција може да дође на власт једино ако има јасну политику и постигне консензус поводом питања КиМ, јер се са тим питањем решава и однос према Западу и Русији. Већина грађана Србије жели да се бори за Косово и Метохију. Већина грађана Србије је против уласка у ЕУ и НАТО савез. Већина грађана Србије је против криминала и корупције. Већина грађана жели да Србија постане правна и ефикасна држава. Наравно, нико нормалан не жели рат са светом. Добар политичар ће наћи начин да одбрани КиМ, а да не уђе у рат са Западом.

Пред нама су два пута, нема трећег. Један пут води у сукобе, у рат сваког против сваког, у анархију, у распад државе и нестанак народа. Други пут води ка дијалогу, компромисима, консензусима, договорима које ће сви да поштују, и тај пут води ка опстанку државе, где се подразумева борба за суверенитет и територијални интегритет и на КиМ. Консензус око продаје неког дела државе је консензус да нестанемо као држава и народ. Сада смо, ипак, као народ, ближи консензусу да се одбрани КиМ. До тог консензуса ћемо доћи једино ако победимо екстремисте и на левици и на десници, ако постоји воља да се ствара владавина права, демократска и суверена држава. Ако постоје и таква воља и таква култура дијалога, консензус може да се постигне и око најтежиш питања, која сада највише деле.

Зашто левичари, или онај грађански део Србије, није спреман да подржи десничаре (дакле, умерене десничаре, искрене вернике или праве антифашисте) када је у питању одбрана КиМ? Мислим да постоје неколико разлога. Први разлог је то што се левичари боје да би се борба за повратак КиМ у састав Србије, коју би водили заједно са десничарима, следећи у томе десничаре којима је Косово у срцу, завршила тако што би цела Србија била уређена према мери „брадатих четника“, тј. да ће ти „четници“ желети да протерају све који нису православни Срби. Други разлог је то што су уверени да би одлучна борба за КиМ, Србију одвела у отворени сукоб са Западом, а то би је одвело у изолацију. И трећи велики разлог је то што не знају како тачно да се реши статус КиМ и како да се Албанци са КиМ укључе у политички живот Србије, а није сигурно ни да то сви они искрено желе. Из тих разлога, већ деценијама се саботира свако скретање удесно, унижава се све што је православно, владајућу елиту Србије и даље, у већини, чине људи образовани и васпитани у титоизму, а њима одговара да десницу у јавности представљају екстремисти, јер се тако лакше може сатанизовати све што долази са деснице, из Цркве, тако се правда отимање КиМ и прогон Срба у неким државама у региону. Такође, Запад не жели десничаре на власти у Србији, зато што се центри моћи са Запада плаше да би у том случају Србија постала мала Русија.

Наравно, после 45 година комунизма и скоро 30 година некомунизма, без праве подршке из света (до сада није постојала велика православна сила), десничари су недовољно јаки, да у Србији створе православни блок, где би се окупили сви умерени десничари, искрени верници и прави антифашисти. Већину странака владајуће коалиције и већину странака опозиције воде људи који припадају, у политичком и културном смислу, грађанском блоку или левици, исто тако тако и људи који предводе протесте грађана. Међутим, левичари из грађанског блока рећи ће и за власт коју је предоводила Социјалистичка партија Србије и за власт коју су водили левичари из Демократске странке, да је превише десничарска. Ово је цитат из текста Стевана Филиповића „Протести и шта после њих“, о курсу који је заузео Савез за Србију. Тај курс СзС-а је, према Филиповићевом мишљењу, „poprilično desno, evroskeptično i konzervativno orjentisan, sudeći po političkoj istoriji lidera SzS-a i objavljenom Programu od 30 tačaka… Mislim da trenutno ne postoji jaka stranka građanske levice, ni u SzS-u ni van njega, koja bi adresirala političke potrebe ove grupe glasača… Opozicija je takva kakva je, druga se neće magično stvoriti i tu sad nema puno prostora za izvoljevanje i kukanje – bez nje promene neće biti. Međutim, kao i hiljade mojih kolega i građana koji šetaju imam problem sa dominantno desno-konzervativnim usmerenjem opozicionih stranaka i mislim da nije kasno da se ojača ili transformiše neka postojeća stranka ili grupa građana, koja će zauzeti prazno mesto na levoj strani opozicionog političkog spektra“ (Пешчаник, 4.2.2019.).

Десничара има мање на протестима, зато што се десничари плаше да би долазак опозиције на власт убрзао предају КиМ, тј. да се и СНС и ДС и њене фракције само тркају ко ће брже да преда КиМ  и ко ће више да служи Западу. Десничари се плаше да ће левичари издати. Левичари се плаше да ће десничари од Србије направити „православну џамахирију“. Део оних који подржавају владајућу коалицију, верује да би Савез за Србију продао КиМ, а део њих подржава СНС и њене сателите зато што очекују да ће ова власт испунити захтеве Запада и продати КиМ. Један део гласача странака опозиције напада власт зато што је она превише блиска Западу, а други део напада власт зато што је она превише блиска Русији и очекују од Савеза за Србију да одведе Србију у ЕУ. Може да се догоди да се распадне и владајућа коалиција и Савез за Србију и да се угасе протести. Не постоји поверење између левичара и десничара, између власти и опозиције, између већине и мањине. То се шири на однос мушкараца и жена (рат полова), на однос између младих и старих…

Како да се изађе из те агоније? Левичари и десничари у Србији, пред собом имају само два пута. Један пут води у грађански рат (сличан оном између четника и партизана), а такву државу је лако окупирати (чему се не радује нико ко не жели да буде квислинг или роб). Можда се рат, који је наметнут из света (у коме важи закон јачег), не може избећи, али грађански рат може. Други пут води ка сарадњи и дијалогу, и постизању консензуса. За почетак, мора да се изгради поверење између десничара и левичара, и да једни друге увере да не постоји разлог за страх (тј. да нико никога неће прогонити само због своје вере или идеолошког уверења; морају одлучно да се боре са екстремистима из својих редова). Када се изгради поверење између људи, и нестане страх од другог, отвара се простор за дијалог између православног и грађанског блока (које ће да предводе најбољи људи које имамо у православном и грађанском делу народа). У демократској држави постоји дијалог између десничара и левичара, између власти и опозиције, између већине и мањине, иначе то није демократска и суверена држава (ако није суверена, онда није држава, него колонија).

У Србији не мора да важи закон јачег. У Србији може да важи, десничари (верници) ће да га зову – закон Божји, а левичари (атеисти) могу да га зову – закон љубави. Од нас зависи.

Advertisements

Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)

јануар 21, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

Паписти и православци

 

Паписти су у отвореном сукобу са левичарима и масонима, они се међусобно боре за власт над свим државама и народима са Запада. Сваки од тих центара моћи жели да буде главни и да се једини пита за све. Пре сто и више година, један од главних узрока за сукоб била је лаицизација школства (левичари и масони преузели су власт у државама и одузели школе од цркве, а тиме и утицај на младе, што се показало до краја 20. века, када су на Западу скоро све цркве биле празне или затворене, док већина грађана верује да је Дарвинова теорија о пореклу човека доказана и да постоје ванземаљци), а на почетку 21. века, један од главних узрока за сукоб био је удар од стране геј лобија на традиционалну породицу. Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Пре свега, међу католицима из држава јужне и средње Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Аустрија и Италија), делом у САД преко избора Трампа, и у Великој Британији преко Брегзита. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви, колико католички народи. Због тога је могуће да ће Велика Британија остати у ЕУ, а САД у НАТО и да ће на власти у Лондону и Вашингтону поново бити левичари и либерали, односно, демократе и лабуристи. У тим државама, више људи долазе на параде поноса, него што иде у цркве. Француска је далеко од Ватикана, много је ближа Берлину, Лондону и Њујорку и зато је тешко очекивати да ће икада више неко сличан Шарлу де Голу, или Орбану, тј. да ће Марин ле Пен победити.

Да ли ће левичари и либерали са Запада, на исти начин, да сломе конзервативце из држава Вишеградске групе, или из Италије? Пред конзервативцима са Запада је, да поновим, два пута, уколико не желе да их победе левичари и либерали, односно трансхуманисти који се залажу за нетрадиционалне породице и „мелтинг пот“. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.), други пут је хришћански (а он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). И протестанти и католици имају исти избор, тј. могу да изаберу само један од та два пута. Као што ми, Срби, добро знамо, међу усташама је било доста породичних људи, који су бранили традицију и Бога, тј. папу, али су ти породични људи и верници починили ужасне злочине, горе и од оних које су нацисти починили у својим логорима. Усташе су (а формације сличне усташама постојале су и постоје у свим католичким државама), у идеолошко-верском смислу, негде између папизма и нацизма (паганизма), али су језуити у потпуности паписти. Слично је стање и унутар протестантске деснице (од Опијумиских ратова, преко ККК, до Брејвика). Због све веће угрожености, а на основу досадашњег историјског искуства, очекује се да реакција или избор деснице са Запада, буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут, пут екстремизма. Тим путем ће конзервативци са Запада, међу онима који ће остати верни традицији и неће се продати левичарима и масонима (пошто је и таквих све више) сигурно кренути, ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и Христа стављају испред себе, других људи, породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти, диктатори…, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе или појединци као што је Брејвик. Они који су искрено у Христу сами (драговољно) прилазе православним црквама и постају православци, зато што осећају да је православље најближе изворима хришћанства.

Пут ка Христу води кроз Православну Цркву. Католици и протестанти не могу се вратити Христу Богу, ако одбацују православно учење. Христа су одбацили левичари и либерали и сви масони и лихвари који служе великом архитекти или мамону. Они не могу да живе заједно са православнима, православни не могу да живе заједно са њима. Зато левичари и либерали, попут Карла Билта, у православљу виде највећег непријатеља. Православци (и муслимани) се одупиру и великом архитекти и мамону, црква остаје „окамењена“, док се католици и посебно протестанти, прилагођавају и мењају хришћанско учење. Православци за сада чувају душу, али тело могу да изгубе, јер имају моћне непријатеље.

Дакле, православни не могу да буду у савезу са папистима, а не могу ни са левичарима и масонима. Стање је скоро исто као и за време светских ратова и период између ратова. За сада, највећа разлика је то што је Русија православна држава, више не постоји СССР. На почетку Другог светског рата, српски народ је био подељен на монархисте (православце) и комунисте (атеисте). Православни Срби ратовали су против нациста, фашиста, усташа, масона и комуниста. Када се завршио рат, пао је договор између комуниста из Москве и капиталиста са Запада, своје место су нашли и паписти који су заштитили усташе, само су православни Срби све изгубили. Нацисти, фашисти и усташе имали су заштиту масона са Запада и скоро нико није одговорао за злочине над Србима. Партизани су имали подршку СССР и помоћ Црвене армије за освајање власти. Када су дошли на власт, комунисти су убили, мучили, прогонили и отерали на стотине хиљада православних Срба, прогонили су Српску православну цркву, поклонили су делове српске земље другима, итд. Комунисти су пре Другог светског рата донели одлуку да се уништи православни српски народ. Исти циљ су имале и усташе. Између усташа и комуниста било је и ривалства и симпатија.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио и не може ништа да промени у односима између паписта и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Наследници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године.

Ватикан је, још увек, уз све своје мане, град или држава посвећена Христу и Апостолима. Постоји тежња унутар Римокатоличке цркве да то тако остане. Римокатоличка црква још увек, колико-толико, личи на цркву каква је црква била у првом миленујуму, или каква је Православна Црква, док протестантске цркве тешко да могу више да се зову хришћанским црквама. Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, а донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици, под два услова – први, да у овим народима већину чине искрени верници; други, да до краја века не дође до рата између католика и православаца. Католици сигурно све губе, ако истовремено ратују и са левичарима и са масонима, са једне стране, и са православцима, са друге стране. Православаца данас у свету има далеко мање него католика, иако је Русија велика војна сила, чињеница је да православци све могу да изгубе ако истовремено ратују и са левичарима и масонима и са католицима (са треће стране, наравно, ту је рат против муслимана, или, муслимана против хришћанства, али то није тема). Левичари и масони воде тихи рат против православља и спроводе меку окупацију, нападају душу, желе на утичу на васпитање и образовање деце, због тога су веома опасни и никада не могу да буду савезници православним народима. Католици то могу да буду, ако се одрекну папизма и не поклекну пред масонима, попут протестаната. Паписти ће вероватно поклекнути попут протестаната, па ће прихватити теорију еволуције као истину о настанку света и човека, хомосексуалце за свештенике и слично. Савезник православних држава може да остане Кина, са одређеним исламским народима може да се води дијалог и ствара савез. Католици из Јужне Америке, Шпаније и Ирске никада нису имали директан сукоб са православним или словенским народима, између ових народа постоји поштовање, тако да су и те државе потенцијални савезници. Савезници могу да постану (али пре свега као појединци или као мање групе) и сви искрени антифашисти и антиимперијалисти међу левичарима и либералима са Запада, и сви искрени антифашисти и верници међу конзервативцима са Запада.

Наравно, најважније је да се само православље не сломи изнутра, тј. да не дође до раскола унутар Православне Цркве, да се у Русији не догоди револуција, да у Србији после више од 100 година на власт дођу искрени верници, да се на чисто православни пут врате Грчка и Румунија, да се реше проблеми са Бугарском, Грузијом, Јерменијом, Молдавијом, а онда и са Украјином. Грци и Словени су носећи стубови Православне Цркве. Ако су ти стубови јаки, онда већу помоћ могу да очекују и православе цркве из Азије и Африке, и све остале у свету. За време Првог светског рата, није постојао савез између православних народа. За православне народе са Балкана, рат се завршио, условно речено, повољно, док је за руски православни народ тај рат, због револуције која се догодила, велики пораз. После Првог светског рата, практично је само масонска и православна Југославија, док је био жив краљ Александар Карађорђевић, пружала уточиште и помоћ православним, белим Русима које су прогонили комунисти. Бугарска је била на страни фашиста, Грчка је изабрала да буде део Запада, док су комунисти у свим православним државама ширили утицај. Између два светска рата, и за време Другог светског рата, није постојао савез између православних народа. После тог рата, сви православни народи били су практично поробљени. У неким (бившим) православним држава настале су војне базе СССР-а, у неким су настале војне базе САД или НАТО алијансе, у неким су настале војне базе СССР-а, али су ушле у унију са Ватиканом, док су православне цркве и њихови верници у Азији и Африци прогоњени од стране муслимана и империјалиста и са Истока и и са Запада, као и вековима пре тога.

Колико данас, заиста, има православаца у православним државама? Можда је верника који иду у цркви данас више него у католичким и протестантским државама, свакако, има их далеко више него за време комунизма, али када видимо у каквом је положају веронаука и колико родитеља жели да им деца иду на веронауку, ако знамо да не постоје православне телевизије, новине, друштвене мреже, вртићи, школе, факултети, болнице… и да је стање у свакој православној држави скоро исто, а сарадња између православних цркава и народа је веома слаба, јасно је да искрених верника, који служе једино Христу, далеко мање него што то показују пописи у тим државама. Главно питање је да ли православци заиста желе да буду православни, или то раде пре свега као националисти, због традиције, а не због самог Христа, па се стиде да проповедају Христа, мењају и прилагођавају Христово учење и своје мишљење према мишљењима и трендовима који долазе из света, те због тога свако има своје учење и свако води рачуна о интересима своје цркве и свог народа, па настају расколи, итд. Православни народи неће пропасти, ако постоје православни верници.

Очигледно је да православне цркве и православни народи не могу да преживе 21. век, ако не постоји свеправославно јединство, искрена саборност и чврст савез између њих. А тој пропасти православних цркава и православних народа сви непријатељи православља ће се радовати. То важи и за католике и за муслимане, којима то и не одговара толико, али нико од њих неће ништа предузети да не дође до пропасти, ако православци сами себе воде у пропаст. Левичари, либерали и масони на онај унутрашњи начин раде на пропасти, и то раде добро, зато што имају већи утицај на децу и младе, деценијама уназад, а нека деца су у међувремену постала зрели и стари људи, отуђени од цркве и Бога. Они одвраћају људе од цркве и Бога, убеђују људе да верују у нешто друго и да иду другим путем. То значи да свака православна црква мора да ојача мисионарску делатност у свом народу, јер, ако не постоје народи у којима православци, али као искрени верници, чине већину, тешко да ће да опстану и православне цркве. Затим, православне цркве и православни народи треба да створе заједничке организације у свим областима и на свим нивоима.

Православци и комунисти (левичари) у рату су од почетка 20. века. Комунисти су успели да униште скоро све православне монархије и цркве. Када се распао комунистички систем у православним државама, рат против православља наставили су левичари и либерали са Запада, којима су масовно почели да служе бивши комунисти са Истока. Комунизам је постојао и у католичким државама, које су биле део Варшавског пакта. У Чешкој данас има више атеиста, него католика. Пољаци су, уз Хрвате, остали најоданији папи, али је и у тим државама јака левица, постоје јаке снаге које те народе вуку даље од вере и цркве (Бога), а ближе ЕУ и НАТО, тј. вредностима и учењима која више немају никакве везе са хришћанством. У свим хришћанским државама долази до исте појаве – ко је разочаран у свештеника и цркву генерално, не прелази у неку другу цркву, него иде међу атеисте, агностике, њуејџере, будисте, масоне, окултисте, итд. У политичком смислу, такви људи постају левичари и либерали. Они други одлазе међу екстремне десничаре и неопагане. Без обзира на односе између њих, све условно речено, хришћанске цркве, слабе, док јачају све нехришћанске и антихришћанске снаге, јер цркве и верници све више праве труле компромисе са светом и постају део света. Међу онима који то не прихватају, неки постају екстремни десничари, одлазе у фашизам, ултранационализам или фундаментализам, што значи да ни њима Христос није био пре и изнад свега. Они праве огромну штету, јер су им уста пуна Бога, па стварају погрешну представу о цркви и правим верницима. Када се на то дода још озбиљнија антихришћанска пропаганда коју воде левичари и либерали, јасно је зашто је искрених верника све мање и зашто прослава Божића изгледа као црни петак.

Бити православан значи бити антифашиста и антирасиста, али, не значи бити за стварање „мелтинг пота“ или за трансхуманизам. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, колико и бити чврст у вери. До сада су се десничари из различитих народа, који нису хришћани или су квазихришћани, тј. они који су склонији паганизму и окултизму (неонацисти и неофашисти), боље упознали и више сарађују, него клирици и верници из православних, или, шире гледано, традиционалних хришћанских цркава. Колико је данас православаца који подједнако одбацују и црвену и црну интернационалу и свако учење које није у складу са Христовим учењем? Јако мало. Неко мало нагиње ка црвенима, неко мало нагиње ка црнима. Прави хришћанин не сме да нагиње ни ка једнима ни ка другима, хришћанин има свог Учитеља. Најгоре што може да се догоди јесте да екстремисти, међу православним десничарима или конзервативцима, постану већина или главна политичка снага, исто тако међу папистима, па да се сви они окупе у црној интернационали, или да покрену међусобни рат до истребљења. Словени, посебно они који долазе из православних народа, никада не могу заузети главне позиције унутар црне интернационале, као што не могу ни унутар црвене интернационале.

За православне народе, једини излаз је у искреној вери у Господа Исуса Христа – бити добар хришћанин и стварати православну културу (она се ствара без насиља, кроз молитву и љубав). Ако се православне цркве и православни народи утврде у вери, у Христу, онда ће утицај на вернике из католичких и протестантских народа бити већи, односно, можда ће мање десничара или конзервативаца кренути путем екстремизма и фашизма, а више ка покајању и изворима хришћанске вере и цркве. Осим Пољака код којих је јака русофобија и Хрвата код који је јака србофобија, остали католици и средње и јужне Европе, а посебно из Латинске Америке, немају тако радикалан однос према православљу, према Русији или Србији или Грчкој…. Ако православце представљају узорни хришћани, они ће дати прави пример и католицима и протестантима. На православцима је, у том случају, пошто прави православци или хришћани никада неће да шире хришћанство на нехришћански начин, да се моле да међу католицима неће победити екстремисти, да паписти неће поново кренути путем фашизма, а да ће протестанти одустати од либералфашизма и паганизма, тј. да ће се и католици и протестанти вратити на основе хришћанске вере и да ће поново те цркве бити и изгледати као праве, православне, хришћанске цркве. Или бар добар део верника из тих цркава и народа, са којима може да се води дијалог и успоставља сарадња.

У садашњим околностима, бити православан, у духовном смислу, значи бити искрени или прави демократа, у политичком смислу. Духовна и државна заједница, две су различите ствари. То значи да се у православним државама сваки човек мора поштовати као личност и да се исто тако његов глас, дат на изборима или референдуму, мора поштовати. То је оно што траже конзервативци или десничари – да се воља народа поштује. Суштина је да се та воља народа поштује и онда када није по вољи конзервативаца или десничара. Левичари и либерали, за сада, не показују такво поштовање према конзервативцима (и овде, као и у целом тексту, пре свега мислим на припаднике политичке и привредне елите). Мора да постоји простор и за друге и другачије, или за мањине, ако православни чине већину. Ако православни чине већину у некој држави, та држава мора да буде православна и мора да буде суверена, правна и демократска држава. Таква држава уме да штити и права већине и права мањина, и уме да се заштити од спољашњих непријатеља. Питање је колико ће бити таквих православних држава у Европи, али колико год да их буде, оне треба да створе јак савез и тај савез мора да обухвата и војни савез. Сви православци треба да се моле да се у Русији више никада не догоди револуција, него да Русија (п)остане православна држава, у којој ће бити далеко више искрених верника у владајућој елити и стање у цркви боље него до сада, а сама Русија као држава много више правна и демократска држава, а много мање тоталитарна, и да не буде империјална. Москва не треба да буде нов Рим, или Цариград, довољно је да Москва (п)остане престоница православне Русије, да православном руском народу у томе помогну све православне цркве и народи, а да тако војно и економски јака Русија помаже све остале православне цркве и народе, и све православне државе, да и оне заштите своја права и интереса, своје културе, традиције и идентитете.

То би био велики успех за православни свет – да на крају 21. века, Москва, Београд, Атина, Софија, Букурешт, Кијев… буду престонице православних држава, које су у православном савезу, где је Русија главна војна и економска сила, али где остале чланице тог савеза нису руски сателити или губерније, него су то буду слободне, суверене, правне и демократске државе, у којима је развијено приватно предузетништво, а нема сиромашних и великих социјалних неједнакости. Све преко тога, у смислу да Москва постане нов Рим или да православци владају светом, болесне су амбиције, без темеља у стварном животу. Најмање имају темеља у Новом Завету, односно, све преко тога би имало основу у оним описима последњих времена. А све мање од тога, можда, значи да су почела последња времена.

Да Русија, Србија, Грчка, Бугарска, Румунија, Украјина… (п)остану православне државе до краја 21. века, и да буду окупљене у православном савезу, то је јако тешко да се постигне, али није немогуће, ако у православним народима постоје искрени верници. А искрених верника у народу мора да буде, ако таквих верника има у цркви. Такви верници знају да Црква није национална организација јер припада свим народима. Тек када се то постигне, може да се размишља о мисионарском раду у остатку хришћанске цивилизације и изван хришћанске цивилизације. Мисионарски рад међу православнима, а затим и међу осталим хришћанима, и међу нехришћанима, мора да буде чисто духовне природе, не сме да има елементе империјализма и национализма и себичне економске интересе који се маскирају иза проповедања. Иначе ће и тај мисионарски рад да личи на крсташке походе, и одбијаће људе од Цркве и Бога. Такав „мисионарски“ рад може бити и најава доласка антихриста.

Дакле, успех или довољно је да у православним државама искрени верници чине већину и да никада не теже да сви грађани морају да буду православни верници, а да се те државе уједине и створе православни савез. Те државе ће после тога имати далеко више искрених савезника међу конзервативцима из протестантских и католичких држава, а левичари и либерали, лихвари и масони, неће имати „муниције“ за медијске нападе и културни рат, њихов утицај на младе био би далеко мањи, а сасвим је могуће и да би велики број атеиста после тога другачије гледао на веру, док би неки међу њима сигурно постали хришћани.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Трећи блок држава могао би да чини православни савез држава. То би могла да буде осовина добра. Русија би у тој осовини добра била главна сила, али своју посебну улогу, на чисто духовном нивоу, могла би да одигра Србија или српски народ, уколико дође до препорода СПЦ и доласка на власт православних конзервативаца. Потребни су нам такви људи и у Грчкој.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)


Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)

јануар 21, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

Левичари и либерали, лихвари и масони

 

Британски парламент одбацио предлог премијерке Терезе Меј о изласку Велике Британије из Европске уније. Против предлога премијерке гласала су 432 посланика док је за гласало њих 202.

Британци су на референдуму гласали за излазак из ЕУ. Међутим, левичарима и крупним капиталистима, међу глобализаторима, није се свидела та одлука, па преко скупштине и купљених посланика, сада покушавају да задрже Велику Британију унутар ЕУ, неко већ помиње да је решење да се организује још један референдум. Левичари и капиталисти, који стоје иза ЕУ и НАТО алијансе, променили су одлуку грађана Македоније, донету на референдуму, преко уцењених и купљених посланика у скупштини, који су донели одлуку да та држава ипак промени свој назив. Није важно шта мисле и како гласају десничари или националисти (овде сада није важно какви су ти националисти, него колико се поштује глас грађана). Крупни капиталисти су против изласка Велике Британије из ЕУ, против су и левичари међу глобализаторима, они су прогресивни и најбоље знају шта је за кога добро. То су те „демократске вредности“, то је тај антифашизам који толико истичу.

Дакле, грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници у скупштини не поштују вољу грађана, јер не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у Европској унији. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења, припрема за промену одлуке. Комесари ЕУ изјавили су да желе да Велика Британија остане у ЕУ. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. За кога раде или под чијом су контролом посланици у скуштинама Велике Британије и Македоније? Исто важи и за скупштину Србије (сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа против споразума са БЈР или Северном Македонијом, као и већина посланика у скупштини Грчке. Стање је скоро исто у скоро свим европским државама.

Занимљив је тај савез, који постоји на највишим наддржавним нивоима власти на Западу, између левичара и крупних капиталиста (под крупним капиталистима, овде мислим на власнике и директоре највећих банака и инвестиционих фондова, фармацеутских, ИТ, медијских, нафтних и осталих највећих корпорација, са Запада, који се окупљају у Давосу или око Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба и сличних тајних или јавних организација, итд. У овим организацијама има доста левичара). Левичари, у савезу са крупним капиталистима, мењају одлуке народа које грађани доносе на референдумима, као да су ти грађани маолумни, или мала деца (сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској, или сада референдума у Великој Британији и у БЈР или Северној Македонији), одржавају Ципраса на власти у Грчкој, противе се повлачењу војника САД из Сирије, као и изласку САД из НАТО алијансе, створили су Макрона, са Вишеградском групом држава имају лоше односе зато што су на власти у овим државама конзервативци, иако у својим редовима имају све краљевске породице са Запада, а у Украјини подржавају фашисте који имају добре односе и са Римокатоличком црквом, само да што више науде православној Русији и православљу уопште, итд.

Шта спаја левичаре, са једне стране, и либерале-лихваре из међународних банака, фондова и корпорација, са друге стране? Спаја их исти циљ – створити „свет без граница“. Свет без граница (цео свет) желе да ставе под своју контролу и желе да натерају све људе да исто мисле, да исто желе и да живе истим начином живота. Међу њима постоје неке разлике, али, и једни и други желе да укину све границе између држава, као и све културне границе и посебно границе морала, тј. желе да поставе своје „таблице вредности“. На пример, што се тиче односа према браку, породици, деци, телу или сексу, левичари и либерали деле исте вредности и воде сличан начин живота. Затим, и једни и други желе да се створи „светска влада“, зато им не одговара распад ЕУ или НАТО. Левичари, кроз ЕУ и НАТО, штите своје интересе и шире своју идеологију, док либерали-лихвари из највећих банака, инвестиционих фондова и корпорација, преко ЕУ и НАТО уклањају препреке за ширење својих послова. Заједно или паралелно са децом цвећа и сексуалном револуцијом, настало је и потрошачко друштво. Данас и једни и други подржавају ширење ЛГБТ идеологије – кога левичари означе као непожељну особу или прогласе да „шири говор мржње“, постаје непожељна особа и у највећим међународним корпорацијама и медијима, блокира се на друштвеним мрежама, против њега ће се огласити и енглеска краљица и чланови њене породице. А кога левичари и крупни капиталисти прогласе за непријатеља, тај не може да ради или да напредује ни у ЕУ и НАТО структурама, али, ни у државној служби већине држава. Наравно, левичари и либерали-лихвари нису свемоћни, још увек је могуће да неки конзервативци дођу на власт, или да се и њихов глас чује у јавности и медијима. У већини ЕУ и НАТО држава или народа, још увек се води рачуна и о националним или државним интересима, десничари (родољуби и верници) супростављају се црвеној интернационали и међународним банкама, инвестиционим фондовима и корпорацијама. Такве десничаре или конзервативце, левичари и либерали називају полулистима, а неке и фашистима. Са друге стране, такве левичаре и либерале, десничари називају фашистима.

Због националних интереса, због верских или идеолошких или културних разлика, између ЕУ и НАТО држава, постоје и сукоби и сарадња. Исто тако, између држава (које имају своје националне интересе), са једне стране, и левице, масона и лихвара (који имају своје личне и анационалне, наднационалне интересе), са друге стране, постоје сукоби и постоји сарадња. На пример, Великој Британији не одговара излазак из Европске уније и излазак војске САД из Сирије и НАТО алијансе, пошто је војска САД до сада служила британским интересима. Велика Британија жели да остане у ЕУ, али тако да се она више пита, него Немачка, што Немачка више не жели да јој дозволи, јер Немачка жели да буде главна у ЕУ и преко ЕУ да штити своје интересе и шири утицај. Немачка сарађује са САД што се тиче Украјине, али је сукобу са САД због Северног тока. У свим западноевропским државама постоји антиамериканизам, али нико не жели да војска САД изађе из НАТО, јер Европска унија никада неће имати своју војску, а ако буде имала, никада неће бити јака колико је то војска САД, или војске Русије или Кине…

Католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између, због тога што је у Шпанији јака и левица, која има подршку крупних капиталиста из мултинационалних банака, фондова и корпорација. У сличном положају је и католичка Република Ирска. Протестантски скандинавски народи у којима је јака левица практично више не припадају хришћанској култури и стварају нехришћанску или антихришћанску културу, на темељима паганизма и трансхуманизма. У скандинавским државама десница је маргинализована, црква више нема везе са хришћанством, ако икада дође до тријумфа деснице, то ће бити, као и за време нацизма, екстремна десница, на паганским и окултним основама. Истина, у већини европских држава све је јача неонацистичка и неофашистичка, паганска и окултна, екстремна десница, скоро да нема правих хришћана на десници. Међу протестантима нема назнака некаквог хришћанског препорода. Код католика је проблем то што је све под контролом језуита, који користе и нехришћанске методе за остваривање својих циљева (најбољи пример је НДХ). Код протестаната долази до јачања екстремне деснице, исто тако и код католика, али, она није на хришћанским основама. Више је ту десничара који су ближи неким идеологијама и неким другим религијама, него Христу, више је десничара који нацију стављају испред Бога, а себе и испред нације и испред Бога. Већина, условно речено, хришћана (тј. католика и протестаната) са Запада, испред Христа Бога ставља папу, тј. човека (католици), и пре служи мамону (новцу, профиту), него Богу (протестанти). Таквих конзервативаца, националиста, популиста или десничара, а који за себе кажу да су верници, има и међу крупним капиталистима, и међу масонима.

Према ономе што се дешава у култури европских народа, последњих година, видимо да су велике разлике између протестантских скандинавских народа са севера Европе у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и католичких народа са југа Европе у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. У САД је председник конзервативац, али права моћ је у рукама левичара и либерала, пошто су САД више протестантска, него католичка држава. Левичари и либерали су остали велики русофоби и србофоби, док су неки конзервативци са Запада, због притиска који трпе (посебно на породице и децу) од стране левичара и либерала, ублажили став према православним народима и покушавају да изграде добре односе са Русијом, док Србију све више подржавају поводом статуса Косова и Метохије. Велика Британија нема снаге за конзервативни хришћански препород, зато су све мање шансе да Велика Британија напусти Европску унију. У САД ће, скоро сигурно, левичари и либерали поново преузети потпуну контролу, али за разлику од Енглеске и Француске, у САД ће конзервативци можда да пруже јак отпор, што може довести до дубљих подела у друштву, тј. до поделе државе на демократски или левичарски „север“ и конзервативни или републикански „југ“. По истом принципу може да се подели и Европска унија – на богати и протестантски север и сиромашни и католички југ. И ови са севера, и ови са југа, могу да крену путем радикализације и екстремизма, па први могу да заврше у левичарско-либералном фашизму, а други у клеро-националном фашизму. Ови са севера ће, наравно, преко највећих медија и филмова, посебно на енглеском језику, да представљају сами себе као напредне и слободне, а ове са југа као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Тако изгледа и извештавање медија поводом блокаде владе САД.

Унутар ЕУ и НАТО налази се и неколико православних држава. Грчка је под контролом левичара и крупног капитала, Румунија је у скоро истом положају као и Грчка, Бугарска је мало ближа Русији, у односу на Грчку и Румунију, чије су православне цркве све ближе Ватикану, а све даље од Москве. Цариградска патријаршија је под контролом САД, а САД је под контролом масона. Атеисти желе да униште све цркве, док окултисти желе да уједине све цркве и да та светска црква буде уређена према њиховој мери и вери. Да би у томе успели, атеисти морају да униште, а окултисти да придобију и преуме, језуите (или паписте) и ционисте, а ван Запада, прво православне народе, онда и муслимане.

Левичари и либерали-лихвари заједно се боре против заједничког непријатеља – десничара или конзервативаца или популиста који су, пре свега, хришћани. Њихов циљ је да поразе и Трампа и Орбана, да са власти склоне све десничаре у Европи, а оне који су у опозицији, да задрже у опозицији и помере на маргину друштва, тако да не представљају опасност. Левичари и крупни капиталисти не могу да створе „светску владу“, ако изгубе власт у државама Запада и ако се распадну ЕУ и НАТО алијанса, јер ће то, за крупне капиталисте, значити и распад ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације. Левичари (геј лоби) и либерали-лихвари не могу да поразе православне цркве и народе, ако прво не угуше све што је хришћанско на Западу. У суштини, православце желе да поразе сви који долазе са Запада. Против православних цркава непрестано на различите начине делују и левичари и либерали и лихвари и масони (атеисти и окултисти), са једне стране, и језуити и остали паписти (јеретици), са друге стране. И они који су за долар, и они који су за евро.

За сада нико, од главних центара моћи на Западу, не жели да се распадне „тврђава Запад“. То не желе ни левичари, то не желе ни либерали, то не желе ни масони, то не желе ни крупни капиталисти, то не желе ни паписти, то не желе ни ционисти. Сви ти центри моћи желе да искористе ЕУ и НАТО за своје интересе и надају се да ће да ставе те организације и државе под своју контролу. Један део Јужне Америке није под контролом Запада, али је у културном смислу Јужна Америка део Запада, свуда је јак утицај Римокатоличке цркве, левичари су повезани са црвеном интерационалом, јак утицај имају и масони, и ционисти. Дакле, ко влада Западом, поред скоро целе Европе и целе Северне Америке, под својом контролом има и Аустралију и Латинску Америку. Јапан је савезник САД, ЕУ и НАТО и члан Трилатералне комисије. Неке државе Африке су колоније евроатлантских држава. Са неким православним црквама постоји унија и напредује екуменски дијалог, док су скоро све православне државе вазали САД, Велике Британије и Немачке.

Када утврде своју моћ на Западу, следећи корак је освајање Русије и осталих православних држава, затим остатак света (део Азије и део Африке). Највећи изазов, када поробе Запад и Русију, остаје Кина, где највеће шансе имају левичари и либерали (лихвари, а са њима и масони), који (се надају да) могу у своје редове да укључе већину припадника владајуће елите и најбогатије људе Кине (као што су то урадили са Јапаном и као што су у својим редовима примили и део владајуће елите Русије), док најмање шансе да придобију кинеску елиту имају језуити (паписти), или ционисти (осим тамо где су повезани са левичарима и либералима, лихварима и масонима). Кина ће, ако икада прими Христа, Христа примити преко православља. Ако не прихвати Христа, Кина ће остати левичарска, али ће све више постајати либерална, прво преко елите, и пре свега у културном смислу, а преко будизма и „њу ејџ“ идеологије, кинеска елита ће се умрежити са окултистима и масонима са Запада. Питање је само до које мере, јер у Кини постоји дубока традиција аскетизма, које се нису одрекли ни комунисти, тако да је могуће да ће кинеска елита остати супарник елити која контролише Запад и која припада фаустовској култури, а савезник православне Русије. То ће значити да у Кини неће настати исто потрошачко и материјалистичко друштво, како је настало на Западу, или и у Јапану. За свет би било добро да таква друштва не настану и у Кини и Русији и да њихове владајуће елите не постану исте као владајућа елита Запада.

Због тога, дугорочно гледано, конзервативци са Запада, пошто су подељени на католике и протестанте, а православне сматрају шизматицима и непријатељима (док се они сами све више удаљавају од Христа и стварају неко ново учење), у сукобу са левичарима (црвеном интернационалом) и либералима (лихварима, масонима, око којих има и окултиста), а који имају већи утицај на младе и медије, не могу да победе. Конзервативци са Запада пред собом имају два пута, ако неће да постану исти као левичари и либерали, односно масони: један је онај којим су ишли и којим сада иду, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима победе језуити и они који подржавају фашисте и расисте на десници, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Без подршке из света, конзервативци са Запада не могу да победе левичаре и либерале са Запада. Фашисти и расисти, и још ако су империјалисти, не могу да имају подршку православних и већине азијских и афричких народа, посебно оних који су били колонизовани и окупирани.

Православне цркве и народе подједнако желе да униште и паписти и левичари. Разлика је само што паписти, попут неких масона и окултиста, не желе да униште цркве као такве, него желе да православне цркве постану католичке и признају непогрешивост папе. Такво учење је погрешно, колико и учење масона и окултиста. Левичари, пошто су атеисти, као и либерали који су атеисти, сматрају да не треба да постоје цркве уопште, као што ни Бог не постоји. Православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Оне које нису убили, терали су да промене веру (паписти), или да више не буду верници (левичари), или да верују у великог архитекту или у разна божанства и енергије (масони, окултисти). Папистима није свеједно да ли ће на Истоку Европе живети бели хришћани или црни муслимани, док је левичарима и либералима то свеједно. Због договора које имају са неким исламским фундаменталистима, имају у плану насељавање овог дела Европе са милионима избеглица из Азије и Африке. Конзервативце који се против тога буне, чак и ако заиста нису фашисти, него се боре за своја основна или људска и верска права, и легитимне државне интересе, називају фашистима.

Левичари и крупни капиталисти имају већу моћ, више ресурса, јачи утицај на младе или на јавно мњење, него „побуњене“ католичке државе, односно, конзервативне снаге у тим државама. Ту моћ имају зато што су левичари и крупни капиталисти под контролу ставили све протестантске државе, у којима се конзервативци, отуђени од Христа, прилагођавају према њиховим идеологијама, учењима, веровањима, а своје пипке (у томе посебну улогу имају масони) пустили су и у свим католичким и православним народима. Римокатоличка и православне цркве немају никакав утицај на људе који живе у протестантским државама (можда Ватикан има неки утицај, али, из деценије у деценију, тај утицај је све слабији) и могу само ограничено да утичу на (потенцијалне) вернике у својим државама. Због тога је могуће да се „побуњене“ католичке државе из Вишеградске групе у највећим медијима са Запада тако лако ставе на стуб срама, представе као мрачне и назадне, скоро исто као и православље. У тим католичким државама постојали су сарадници фашиста и нациста, док су протестантске државе углавном биле антифашистичке, па је, донекле, таква критика оправдана, али свакако показује ко има праву моћ на Западу. Ватикан је подређен правим центрима моћи. У тим центрима моћи више нема хришћана. Искрених верника све је мање унутар Римокатоличке цркве, у врху ватиканске државе можда их више и нема. Левичари и либерали још увек се представљају као антифашисти и демократе, али све је мање људи које могу да преваре, већина је видела њихово право лице.

Антихришћанске центре моћи не занима шта мисли народ или већина, не занима их шта људи желе, они имају своје интересе, своје циљеве, верују да су изабрани и прогресивни, да знају боље и више од „глупих“ десничара и верника, зато није важно како грађани или народ гласа на референдуму, или на изборима, све ће то да се намести или промени како њима одговара. Конзервативци са Запада немају снаге то да промене, њихова моћ ће само да слаби како долазе нове генерације, у којима већину чине људи који су одрасли далеко од цркве и Бога, а близу телевизора и интернета, тј. под контролом левичара, либерала, лихвара, масона и окултиста. Један део народа или држава Запада неће се предати, неки ће отићи у национализам и паганизам, а неки у то исто али са обрисима хришћанства, али ће сви они међусобно сарађивати унутар неке нове црне интернационале против заједничких непријатеља: левичара, либерала и масона (углавном бивших протестаната) са Запада, и православаца (и муслимана) са Истока. Све то што ће они радити, и начин на који ће то радити, одговара левичарима и масонима, који ће, као и у Другом светском рату, из тог сукоба изаћи јачи. Гласови искрених антифашиста међу левичарима и либералима неће се чути, ни гласови искрених верника међу протестантима и католицима. Владајуће елите или главне центре моћи, и на левици и на десници, контролисаће екстремисти.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Једна осовина зла била би већа и јача, она би била под контролом црвене интернационале и у њу би ушле протестантске или левичарске државе са „севера“. А другу, мању и слабију осовину зла, контролисала би црна интернационала и у њу би ушле католичке државе са „југа“ (тј. из јужне и средње Европе). И на „северу“ и на „југу“ постоје снаге (а то нису једино Немци, за које подела ЕУ и НАТО може значити и поделу Немачке) које не желе да дође до такве поделе, јер сматрају да сви припадају истој цивилизацији и раси, истој култури Запада, и да би то ослабило цео Запад, толико да би непријатељи Запада (то су варвари, а варвари су сви који се налазе изван границе Запада) то могли да искористе и униште евроатлантску цивилизацију, што би био „смак света“. Због тога што су до сада били антифашисти и што имају већи утицај на младе и на медије, левичари, либерали и масони, у односу на паписте делују као прихватљивији за сарадњу православним и неевропским народима. Међутим, они су „вукови у јагњећој кожи“. Исто као и паписти (језуити), њихови учитељи.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)


Никола Варагић: Интелектуално поштење

јануар 20, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

У тексту „Назовимо фашизам – фашизмом“, професор Марио Рељановић пише да ће „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно „скренути удесно“, тј. да пут у фашизам води једино ако скренете удесно, никако улево. На левици једино постоји солидарност, док на десници нема солидарности међу људима и нико се, међу десничарима, не бори против акумулације прљавог капитала и лоше прерасподеле, сви мисле само на профит. Према професору Рељановићу, оне политичке снаге „које желе да у прљавој игри оду најдаље“, „окрећу се десној опцији јер она промовише вредности које су им блиске – шовинизам изједначен са национализмом, нулту толеранцију према различитостима и само наизглед слободну економију и тржиште који су заправо покренути (и стегнути) полугама моћи заједнице политичара и капитала. Њима никако не одговарају идеје левице, у чијем центру се налази солидарност која се коси са плановима акумулације (прљавог) капитала, његовог прања и стварања огромних социјалних неједнакости“.

Професор Рељановић пише да „фашизам почиње као тровање друштва, далеко суптилније и примамљивије, протурајући идеје које се ширим слојевима друштва могу учинити прихватљивима и лагано померајући невидљиву границу у корист сопствених структура лако прелазећи преко многих моралних и цивилизацијских принципа, који би у неким другим околностима могли изгледати несаломиви… Фашизам је искључивост, фашизам је философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије, фашизам је суспензија државе и закона само зато да би се задовољили незаконити интереси мањине“. Фашизам је, дакле, „свако деловање – државе, појединаца, регистрованих или нерегистрованих група – које без објективних критеријума и законске подлоге преузимају ствар у своје руке. Фашизам може бити државна политика, али то могу бити и оне снаге које неометано делују под (прећутним) благословом државе“. Мала је разлика између демократуре и фашизма. Јер, демократурa је „вршење власти у којој се демократске институције злоупотребљавају ради интереса мале групе људи на челу, као и њихових верних пословно-партијских пријатеља, док се најширем аудиторијуму нуди само фасада демократије и институција којима се манипулише и које су под потпуном контролом приватних интереса“. Према проф. Рељановићу „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно ће „скренути удесно“ (ништа добро не може донети пут удесно, међу десничарима нема љубави и солидарности, поштовања другог и другачијег, поштовања радника, бриге према ближњима, добрих породичних односа, поштења и части…).

Или, као да левичари нису били и као да не могу да постану фашисти, као да и Хитлер и Мусолини нису били и левичари и као да и левичари нису склони прљавој игри. Како су се југословенски комунисти обрачунавали са „народним непријатељима“? Какви су били медији за време комунизма? Како су прошли они који су критиковали власт? Како су живели комунисти који су били у врху власти? Колико је маршалу било стало до закона? Ко је и како образовао оне који су на власти после 1990. године? Да ли је ту било више десничара или левичара? У садашњој влади има и странака са левице, тј. има и бивших комуниста и бивших чланова Демократске странке. „Зато што се на путу ка реализацији приватних интереса суспендује цео правни систем, паралише држава и подстиче даље оргијање људи са фантомкама јер им је послата порука да неће бити кажњени све док буду радили за интересе ‘праве стране’“, пише професор Рељановић. Да ли једино десничари „на путу ка реализацији приватних интереса суспендују цео правни систем“?

Професор Рељановић добро примећује да је „кратак пут од тога да вам сруше кућу зато што сте на путу Београду на води до тога да вам је сруше зато што сте на путу локалном моћнику, члану ‘праве’ партије. Или зато што сте Ром, Хрват, Албанац, геј, особа са инвалидитетом, или да вам једноставно отму сву имовину зато што сте сиромашни и зато што је систем уређен само за богате који су привилеговани у друштву и то користе да би увећали своје материјално богатство“. Али, професор Рељановић је заборавио (не верујем да то није знао) да су комунисти рушили и одузимали куће онима који нису били чланови партије, а посебно ако су они били православни Срби, сиромашни или су живели на селу – одузимали су им имовину функционери партије и државе, који су тако „увећали своје материјално богатство“ и постали богаташи. Њихови наследници данас воде Србију, без обзира колико неки од њих иду у цркву или граде цркве као ктитори. Садашњи режим у свему имитира титоистички, враћа нас у титоизам, јер је ментални склоп људи, који чине владајућу елиту у Србији, титоистички. Они се нису променили и покајали, само су се стаљинисти маскирали у вернике и националисте, а лењинисти у демократе и еврофиле (слично је и у Русији). Они имају подршку левичара и (нео)либерала из света. Међутим, према мишљењу левичара, попут професора Рељановића, пут у фашизам води једино ако скренете удесно, пошто сви десничари (верници) имају исте циљеве, презире и опсесије: снажан и континуирани национализам; презир према људским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма (војске); бујање сексизма; контрола над масовним медијима; опсесија националном безбедношћу; преплетени религија и држава; заштићени корпоративни интереси; потиснута снага радништва; презир према интелектуалцима и уметницима; опсесија злочинима и кажњавањем; бујање кронизма (непотизма) и корупције; изборне преваре.

Није спорно да постоје такви десничари и такве идеје на десници. Спорно је тврдити да су сви десничари такви и да међу десничарима нема оних који критикују такве десничаре и такве појаве на десници. Нису сви десничари верници, нису сви верници искрени верници. Ако погледамо колико су левичари опседнути контролом над масовним медијима, видимо колико је бесмислено негирати било какву непосредну везу између фашизма и левице или социјализма. Левичари могу да буду популисти колико и десничари. Левичари могу да буду и сексисти. Kомунисти су били опседнути државном безбедношћу, тј. своје партије, пошто су партија (идеологија) и држава били преплетани, а ту је било и доста непотизма и корупције. Све што су радили комунисти, раде и њихови наследници после 1990. године, на мало другачији начин, у другачијим околностима. Да ли су левичари понудили неку нову алтернативу, да ли имају решење за нестанак средње класе, за настанак прекаријата и потрошачког друштва? Колико је левичара међу милионерима и милијардерима? Да ли је Едвард Бернајс (Фројдов сестрић) био левичар (атеиста) или десничар (верник)?

Међу левичарима који „желе најпрљавије да играју“ примећујемо снажан и континуирани анационализам; презир према верским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма или војске (на пример, Обама је имао неколико ратних похода, демократе се противе повлачењу војника САД из Сирије…); бујање ЛГБТ идеологије; контрола над масовним медијима; опсесија „ширења демократије“ и „људских права“; преплетени идеологија и држава; заштићени корпоративни интереси (пример су људи против Сороса или Блера, или у Србији Ана Брнабић); потиснута снага радништва (левица је изгубила изборе у САД зато што је скоро уништила средњу класу); презир према интелектуалцима и уметницима (према свакоме ко има своје мишљење и износи критику или истину); опсесија злочинима и кажњавањем („хуманитарне интервенције“); бујање кронизма (непотизма) и корупције (Шојић је настао у комунизму); изборне преваре (од „ћоравих кутија“ за време титоизма, до „бугарског воза“ у посткомунизму).

Професор Рељановић, исто као и Динић и Илић (о чему сам писао у овом тексту), сматра да су само „либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, антифашисти, плуралисти и демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. „антифашистичку коалицију“ (или сви који нису у клубу Пешчаника), могу да буду једино фашисти и антидемократе? Ако сте левичар и атеиста, и знате да међу вашим рођацима, пријатељима, комшијама и суграђанима, који су православне вере, има добрих људи за које никада не бисте рекли да су фашисти и лоши људи, зашто сте толико искључиви и зашто све десничаре стављате у „исти кош“ и пропагирате да је све што долази са десне стране лоше? Зар не видите да лоших људи и појава има и на левици? Бесне псе, као што је онај са насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. То су ектремисти, таквих има на обе стране. Левичари такве псе пуштају на све људе који на било који начин доведу у питање догме „њу ејџ“ идеологије, теорије еволуције, ЛГБТ идеологије, чак и ако тражите да знате шта се налази у лековима и вакцинама. Левичари, такође, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд. Сурови капиталисти више су (нео)либерали, него конзервативци, док (нео)либерали имају више заједничког са левичарима, него са правим конзервативцима. Левичари су хедонисти и етички егоисти, колико и либерали. Нестали су левичари који су знали смисао аскезе.

Левичари су заборавили на раднике, левичари брину једино о „људским правима“, и то пре свега о својим, личним правима и о правима мањина које живе унутар еврохришћанске цивилизације. Преко феминизма, стварају рат полова. Левичари су сами себе ограничили на питање ЛГБТ права и феминизам (наравно, част изузецима, мало је правих економских левичара). Сви који не мисле исто као и они, јесу непријатељи и служе као „средство за уједињавање“. Они су потпуно равнодушни и слепи што се тиче права већине и верских права, таква политика је депопулациона и уперена је против свог народа. Она се спроводи насилно, гуши се слободно мишљење, забрањује се свака критика, на њеном спровођењу се ради без обзира колико је људи против такве политике и без обзира на њене последице. Такви левичари, када постану већина и када дођу на власт, спроводе терор над мањинама, постају фашисти. „Фашизам је геноцид“. Трансхуманизам је, у својој основи, геноцидан.

Међу десничарима постоје екстремисти. Постоје и добри људи који се боре против свих екстремиста. Међу десничарима постоје послодавци који поштују и поштено плаћају своје раднике, и које радници поштују. Међу десничарима постоје људи који воле и поштују жене и децу, постоје десничари који воле природу и животиње и имају еколошку свест, итд. На неки начин, више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него они који сами себе називају левичарима. Исто тако, прави хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста. Ми не желимо да уништимо левицу и оно добро што левица носи, јер то најбоље са левице потиче од најбољег из хришћанства. Знамо да међу левичарима постоје добри људи и не желимо да они не постоје. Ми имамо правну свест и трудимо се да избацимо зле међу нама (1. Кор. 5; 9-13), оне које Христос неће познати (Мт. 25; 12).

Као што сам написао у једном тексту, разлика између левичара и нас, умерених десничара и искрених верника, је у томе што ми знамо за покајање и грех, знамо колико смо грешни и колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да сви људи буду спасени (да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани). Са друге стране, левичари верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Левичари не знају за покајање, они никоме не праштају, жељни су освете. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они нису толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду и стереотипе. Одакле долази толика нетрпељивост левичара (част изузецима, који потврђују правило) према свим десничарима и искључивост према свему што долази са деснице, без обзира на разлике на десници? Професор Рељановић пише да је одлика фашизма искључивост и да је фашизам „философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије“.

Да ли је могуће да се левичари уопште не проналазе у овим речима и да све то виде једино у десничарима? Зашто не праве разлику између умерених и екстремних десничара, између искрених и лажних верника? Зашто све искључују, зашто гаје нетрпељивост према свима подједнако? Где је поштовање према другом и другачијем? Као да левичари очекују да једино десничари поштују левичаре, као друге и другачије? Због тога што левичари то не примећују, и због тога што не показују поштовање према нама, умереним десничарима и искреним верницима, ми немамо заблуду некритичког поимања демократије „да ће актери који се боре за власт мирно играти политичку утакмицу поштујући фер плеј, без покушаја да утичу на чиниоце који опредељују њен исход“. Ми имамо свест о грехопаду. Када се скрене превише улево, заврши се у фашизму, исто као када се скрене превише удесно. Ако такви левичари сада не праве разлику између умерених и екстремних десничара, неће ни после револуције, трудиће се да униште све десничаре и да сруше све цркве. Они желе да вернике затворе у четири зида, да забране веронауку у школама, итд. Они никада неће да се помире са тим да већина људи жели да живи у традиционалној породици, да верују да је Бог створио човека… Левичари су убеђени да је то лоше, и да је њихова мисија да убеде све вернике да верују у оно што левичари верују и да мисле онако како левичари мисле.

Као да левичарима смета само постојање десничара који искрено верују у Бога (и све што иде са тим). Као да левичари не желе да постоје људи који верују у Бога, јер онда не би постојао ни Бог?! Ако Бог не постоји, сматрају левичари, онда не треба да постоје ни људи који верују у Бога (ако не постоје верници, онда нема традиционалног брака и породице, итд.). У томе има елемената геноцида и фашизма. Назовимо фашизам – фашизмом.


Никола Варагић: Миграције и глобализација

јануар 12, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

 

Поводом текста Бранка Милановића Миграције: дугорочно решење“ (Social Europe, 19.11.2018. Превео Ђорђе Томић, Peščanik.net, 23.11.2018.)

 

Бранко Милановић се бавио проблемом миграције људи из Африке и Азије у Европу. Као узроке за миграције, он види то што постоје велике разлике и што становници Африке и Азије данас лако могу да уоче колике су разлике у дохотку између њихових (сиромашних) држава у којима живе, и богатих држава из Европске уније, а та разлика је, из деценије у деценију, све већа и већа. „Разлика у БДП-у по глави становника између земаља чланица ЕУ-15 и подсахарске Африке порасла са 7 према 1 колико је износила 1980. на данашњих 11 према 1“, пише Милановић. Сиромашни, преко савремених технологија, гледају богате како живе, желе и они тако да живе, а транспорт данас није велика препрека и није скуп.

У богатим европским државама расте животни стандард грађана, али је све мање грађана, тј. становника. У сиромашним афричким државама све је више становника, али су и даље лоши услови живота. Милановић се бави растом дохотка у богатим државама ЕУ и растом броја становника у сиромашним државама Африке. „Године 1980. земље чланице ЕУ-15 имале су више становника него подсахарска Африка; данас подсахарска Африка има два и по пута више становника него ове земље“. Милановић се не бави смањењем броја становника у богатим државама ЕУ, као да то уопште није важно за проблем миграција. Смањује се број западних Европљана, иако ЕУ-15 државе имају више становника него пре пар деценија, али то је зато што су дошлe избеглице и емигранти из Источне Европе, из Турске, стално долазе из бивших колонија, итд. Људи из других култура и вера постају већина.

Чињеница је да богатим државама ЕУ недостаје радна снага, зато што оне немају, са једне стране, довољно велики природни прираштај, а са друге стране, зато што неке послове све мање њихових грађана-домаћина жели да ради. Те послове добијају грађани-емигранти и илегални мигранти. Они долазе из држава које имају висок природни прираштај, а низак доходак. Mигранти су позвани да дођу у Европу, они не долазе непозвани.

Али, ко их је и у чије име позвао, како их је позвао? Они који су поробили и колонизовали Африку и Азију, они који су уништили Ирак, Либију и Сирију, сада су решили да униште и Европу и Северну Америку, тј. круг се затвара. Они подржавају долазак избеглица (они су са својим војним агресијама и извлачењем богатства из својих колонија изазвали кризу са избеглицама, они су натерали милионе сиромашних људи да крену ка Европи и САД), са једне стране, и подржавају све што је против породице и рађања деце и хришћанства у европским народима, са друге стране. Капиталистима је потребна радна снага, левичари и либерали се на тај начин боре против хришћанства (надајући се и победи над исламом).

Узроке кризе са избеглицама и економске кризе – ту треба тражити. Да ли је добра вест то што на Западу јачају конзервативци, или, како их либерали и левичари зову, „популисти“? Јер, међу популистима постоје неки који решење виде у стварању „тврђаве Европа“. А то није решење, јер међу таквим националистима има правих расиста, шовиниста и фашиста, и са таквима нико (ни међу конзервативцима) не жели да живи у истој „тврђави“. Проблем са недостатком радне снаге, дугорочно, решава се повећањем природног прираштаја у европским народима. Са друге стране, најмоћније државе ЕУ и НАТО савеза морају да престану да уништавају и експлоатишу државе ван Запада. У државама ван Запада, такође, може да настане (да постоји) јака средња класа, па ће онда мање људи, из тих држава, желети да емигрира, а да не помињемо колико се смањује притисак са избеглицама ако НАТО више не буде нападао друге државе и не буде терао људе да беже из ратних зона. Према неким проценама, средња класа Филипина до 2030. године постаће богатија од средње класе Италије. Средња класа је све јача и у Кини и Вијетнаму, у неким арапским државама. Исто тако могу да се развијају и афричке државе. Замислите да Иран може да тргује са нафтом попут Саудијске Арабије, колико би била јача средња класа у Ирану, колико би мање Иранаца желело да емигрира у ЕУ. На исти начин можемо да говоримо о Латинској Америци и мигрантима који долазе у САД. До пре десет година, доста Пољака је напуштало Пољску сваки дан, већина њих је отишла у Немачку и Велику Британију, али од како је Пољска спровела реформе и побољшала стандард грађана, мање Пољака одлази (Пољаке који су отишли на Запад, на пословима су замениле избеглице које су дошле уз Украјине због рата). Сада Пољска ствара услове да се Пољаци из расејања врате.

Бранко Милановић као најбољу опцију види „компримисно прелазно решење, усклађено са потребама глобализације, али и легитимним страховањем за локалну културу“. Колико ће западноевропски народи ускладити „потребе глобализације“ са сопственим потребама, од њих самих зависи и имају право да праве такве компромисе. То прелазно решење води успостављању таквог правила – да све буде усклађено (кретање радне снаге, породични односи…) према „потребама глобализације“ и глобализатора. Ако тако буде, аутохтони или староседелачки народи Европе и грађани САД европског порекла ће за 100 година у својим државама живети у резерватима попут Индијанаца у САД. Можда би то било и праведно, али, то није тема овог текста. Тема је то што су капитализам (либерализам) и социјализам толико измешани и увезани и да је одговорност левичара подједнако велика. Бранко Милановић није на страни владајуће елите Запада, он критикује њихову похлепу и грешке које прави, али је и не критикује довољно, а посебно левицу за нека чињења и нека нечињења. На сличан начин Милановић критикује Макрона, као да њега није подржала и левица на последњим изборима у Француској. Левичарима је стало до радника из свог народа, колико и богаташима. Богаташима и социјалистима је важно само да не победе десничари. Левица превише брине о „потребама глобализације“. Макрон је у идеолошком смислу и левичар (нпр. подржава ЛГБТ покрет) и либерал (нпр. фаворизује богате), он је противник конзервативаца (правих, а не камуфлираних, попут Меркелове, или британских снобова) и хришћанских вредности. Корбину је ближи Макрон (и обратно), него Орбан. Већина Британаца је за повратак железнице у јавно власништво, али Корбин заборавља да већина Британаца жели да Британија припада Британцима. А шта желе Шкоти?

Проблем је што се у европским државама спроводи депопулациона политика (то је до сада негативно утицало на аутохтоне европске народе или на грађане-домаћине), док се над неевропским народима спроводи колонијалистичка и империјалистичка политика. Кроз то се провлаче утопистичке „њуејџерске“ и масонске стратегије стварања „света без граница“ или једне светске „нације“, са једном светском „црквом“, и слично, због чега се прави тзв. „мелтинг пот“. То се ради нетранспарентно и насилно, то је неприродно. Они који се томе противе, бивају оптужени да су расисти и (клеро)фашисти, од стране оних који не поштују „локалну културу“ и не маре за права локалног становништва. Чак и да иза свега тога не стоји нека („њу ејџ“) идеологија (са елементима окултизма), него само и чиста економија – индустријалцима са Запада је потребна радна снага за њихове фабрике, тј. богаташима је потребна послуга, морају хитно да пронађу пар милиона радника – онда би они то требали да ураде тако да се не буне грађани-домаћини у њиховим државама, поштујући њихова права. Али, они не поштују грађане-домаћине, нити им је стало до избеглица из Африке и Азије, иначе не би уништавали њихове домовине. Владајућа елита Запада све чини да спречи народе који не припадају цивилизацији Запада да развијају своје државе, а народе Запада воде тако да ће ти народи, у својим државама, постати мањине. То је проблем. Не постоје миграције из Европе, или са Запада, постоје миграције ка Западу, сви иду на Запад (ту се рачуна и Аустралија), затим у Саудијску Арабију, УАЕ, Кувајт или Сингапур.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… „Жути прслуци“ у Француској и у другим ЕУ државама су само најава. На улици нису били само незадовољни грађани Француске, радници и прави Французи, него и људи који су рођени ван Француске и постали грађани Француске и илегални мигранти. Свако од њих се буни због својих разлога и има неке своје циљеве, а ти циљеви су често различити. Владајућа елита Запада ће, у једном тренутку, изгубити контролу над свим тим процесима. Нико не може и нико нема права да уређује цео свет и да контролише све процесе на свету. Наравно, у владајућој елити Запада мисле да они то могу, и када изгубе контролу, њихов одговор ће бити репресија, тоталитаризам, фашизам.

Не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера, и нико међу њима неће да се одрекне свог идентитета. Не могу на тај начин да се ускладе „потребе глобализације“ са „локалном културом“, тј. не постоје „потребе глобализације“, као што не постоје „грађани света“. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију, али, не треба да (п)остане затворен за свет – ни у економском, а посебно не у спортском или уметничком смислу. Сарадња између држава треба да постоји. Дугорочно решење је да свако створи добре услове за живот и добре међуљудске односе у заједници у којој живи – у својој држави, у свом делу света – тако да грађани не мигрирају из нужде. Није сва одговорност на Западу. За стање у некој држави одговорни су грађани те државе, народ који је створио ту државу. Запад има доста посла у свом дворишту. Запад може да помогне свету, тако што се више неће бавити „спасавањем“ света (тако што од целог света прави „дивљи Запад“), него спасавањем себе и бригом за своју, „локалну културу“.

У овом тренутку као утопија изгледа идеја да се реформишу УН и да се поврати углед УН, али је то свакако реалније од стварања једне светске државе. Сваки добронамеран и здрав човек је „грађанин света“, али је он моралан ако је одан својој заједници и ако воли своје ближње, конкретне људе поред себе, а не неке далеке и апстрактне „све људе“ света. Да њих воли, доказује у сусрету са конкретним људима из света или са конкретним људима из друге и другачије заједнице. Исто као што мушкарац показује љубав према конкретној жени, а не према „свим женама“ (и обратно) – он ће да поштује „све жене“, али ће своју жену (или мајку) да воли више, посебно и другачије. Дакле, свако од нас, када се роди, добија одређено држављанство, свако се рађа у одређеној породици, која је део одређеног народа, а тај народ припада одређеној вери и раси, говори одређеним језиком и користи одређено писмо. У тој заједници се развијају саосећања према ближњима. Зашто би се то мењало, шта има лоше у разноликости, зар није богатство у различитости? Ми треба да тежимо јединству, али да чувамо различитост. Бити непоновљив или особен не искључује универзално или опште. Универзално се манифестује кроз различито. Сви смо исти и сви смо различити. Уосталом, у свету и нема много моноетничких држава. Чак и неке веома затворене државе Азије постају отворене за друге вере и почињу да поштују верска права.

Суштина је да постоји слобода кретања људи, робе и капитала. Зато не треба да се ствара „тврђава Европа“, али ни „тврђава Азија“, ни „тврђава Африка“. Где ће ко да живи и ради, нека буде слободна одлука сваког човека, када се ускладе жеље појединаца са законима и реалним потребама тржишта рада државе (или уније држава), где појединац жели да се пресели. Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Можда би неки народи нестали на „слободном тржишту“, али ће онда за то бити криви чланови те заједнице. Неки народи ће се одрећи своје традиције, или делова традиције, и ствараће нову традицију, мењаће своју културу и идентитет. Неки народи ће се мешати са другим (себи сличним и/или различитим) народима, а неки неће. Суштина је да свако брине о себи и да решава своје проблеме, слободан од спољашњих сила, а одговоран према себи и свету. (Исто се односи на верске слободе – нека свако има слободу да проповеда своје учење, у кога ће ко да верује, или да не верује, нека остане на појединцу. Истина је једна, и свако ко је искрено тражи, доћи ће до ње.)

Дугорочно решење је да људи живе у благостању на свим континентима, у свакој држави, да свако негује своју културу и идентитет, али, да се сви међусобно поштују. Треба бити хуман када настане велика хуманитарна криза у некој држави или неком делу света, а то може да буде и због природних непогода – треба примити избеглице, али то треба да буду изузеци, а не правило. Исто се односи и за давање азила. У економији не треба да постоје границе, границе економије су границе локалних култура и држава, економија може да се одвија без граница унутар тих граница. Глобализација мора да буде спонтана, непосредна. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе у сваком делу света постоји јака средња класа. Неке државе ће спорије доћи до тога, неке ће се брже развијати, то зависи од грађана сваке државе, важно је само да се нико не спутава и да се свакоме ко тражи помоћ из света, нађе неко ко може да помогне. Са друге стране, у идеалном, ако би се појавила нека “држава зла“, свет би се ујединио против ње.

До сада, глобализација, у економском смислу, није била спонтана и непосредна, зато што је, у једном тренутку, једна група народа са Запада имала своје колоније у целом свету, па је глобализација постала насилна и посредна (у свему и између свих посредује Запад). На самом Западу, све контролише 1% најбогатијих људи. Исто је и у државама ван Запада, скоро у свакој држави, 1% најбогатијих све контролише. Због развоја нових технологија, расте продуктивност, али се смањује тражња за радом, стагнира запосленост, док у неким државама расте број становника. Богати (оних 1%) су све богатији, нестаје средња класа, сиромашних је све више, али послова је све мање, иако расте продуктивност. Нешто мора да се мења из корена, или ће у свету настати хаос. Где нас све ово води, можете да видите у тексту професора Огњена Војводића „Tehnološki napredak, rastuće globalne nejednakosti i značaj obrazovanja“. Због тога су те „потребе глобализације“ толико спорне. Из искуства добро знамо да ко води превише рачуна о „потребама глобализације“, води премало рачуна о „легитимним страховањем за локалну културу“, још мање о сиромашнима, било у својој, било у туђој култури или држави. Решење је да Запад одустане од хегемоније, а они ван Запада (Русија, Кина, Иран…), да не желе да заузму место САД као „светског полицајца“.

Можда је решење да 1% најбогатијих људи на свету (или на Западу) створи своју државу (негде на Западу), у којој ће једино они живети и имати статус држављана. Питање радне снаге (послуге) могу да реше тако што ће радници који ће желети да дођу код њих да раде имати статус држављана „са ограниченим правима на ограничено време“ (тзв. „кружна миграција“). Поред тога, морају да осигурају границе своје државе од упада избеглица и илегалних миграната (да би заштитили своју „локалну културу“ – богаташи не желе да се мешају са сиромашнима). Са светом могу да послују преко „пореских рајева“, не морају да плаћају порезе својој држави. Полиција им не треба, међу њима нема лопова. Можда ће на Западу настати прва ЛГБТ држава на свету и можда грађани те државе неће желети да се мешају са другачијима и неће желети да приме туристе, чак ни избеглице у невољи, ако су ти људи верници и хетеросексуалци. „Тврђава богатих“ и „ЛГБТ тврђава“.

Стање је превише озбиљно за овакве шале. Ми, који живимо у Србији, морамо да нађемо најбоље решење за нас и прави начин да се то уклопи у свету око нас. Као што видимо, све што се догађа у свету, има утицај на Србију и догађа се и у Србији – криза са избеглицама из Азије и Африке (које ЕУ жели да врати у Србију) и проблем миграције (одлазак младих из Србије), нестанак средње класе и увођење дуалног образовања или отежан приступ бесплатном и квалитетном образовању (народу се дају „игре“ – ријалити, порнографија…), технолошки напредак повећава продуктивност али не смањује незапосленост (све је мање „хлеба“). Свет је далеко од решења за ове проблеме. Да ли ми можемо да нађемо решења за ове проблеме, а после, можда, и свету да понудимо нека решења и помоћ, ако неко из света то тражи? Да ли можемо да решимо ове проблеме у региону Балкана и Паноније?

Ако Бранко Милановић страхује и за културу из које је потекао и мисли и на потребе свог народа, добродошао је да, са својим знањем и богатим искуством, помогне Србији (када православни конзервативци буду дошли на власт), да чува и развија своју културу, победи сиромаштво (делује локално) и да се на најбољи начин повеже са светом (мисли глобално). Не само он, сви добронамерни и стручни људи са левице и деснице, из матице и расејања, добродошли су да помогну да се зауставе миграције са села у град и из Србије на Запад.


Моје гостовање у радио емисији Профилисање

децембар 28, 2018

 

Профилисање“ бр.189. петак 21.12.2018.

Гост: Никола Варагић

Аутор и водитељ: Томислав Црногорац

https://www.youtube.com/watch?v=isqJ2ludSBs


Никола Варагић: Е ми нисмо луд народ

децембар 25, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

На једној друштвеној мрежи, видео сам овај коментар (неког) грађанина Србије:

E mi smo lud narod… U soliteru ~105 stanova otprilike, pokrene se projekat za izgradnju rampe na ulazu pored stepenica, za ljude sa posebnim potrebama, invaliditetom, itd.. 104 daju saglasnost, 105-i  kaze: „ja necu!“ I kada ga pitali: „pa dobro komsija zasto necete koji je razlog?’, on odgovori: „zato sto ste se svi dogovorili!“

 

Тако мисли доста грађана Србије, зато није важно ко је то написао, могао је било ко. „E mi smo lud narod“ – често може да се чује у нашем народу. Неко говори да су Срби најгори народ на свету, а некада је тај, који то говори, велики националиста, али иде у екстрем, из велике љубави (етнофилетизма) иде у велику мржњу (аутошовинизам), па се онда враћа у љубав када Србија победи у неком спорту, па када види нешто лоше опет све најгоре, итд.

Стање ствари, ипак, није тако лоше и није све изгубљено, писао сам о томе у текстовима: „Има наде, није све тако црно“, „Банкари и средња класа“ и „Радник и предузетник“.

И овај пример то доказује. Хајде да боље погледамо и да пажљиво размотримо шта је овај грађанин тачно написао. Написао је да је у солитеру од 105 станара (нека буде станара да не рачунамо колико људи живи у сваком стану) њих 104 дало сагласност, а само 1 није.

Ако у једном народу (да замислимо да су станари тог солитера један народ), од 105 људи, њих 104 има добре међуљудске односе, и њих 104 да сагласност да се изгради та рампа и помогне људима са посебним потребама, онда је то добар и здрав народ.

Тај један, који је био против 104, никако не може да буде слика народа и не представља већину. Он је луд, а ових 104 нису луди, него нормални људи.

Зашто би, онда, неко рекао да је то „луд народ“? Не постоји разлог да се каже да је то „луд народ“. Нема потреба да они сами себе тако доживљавају и да се тако представљају свету.

Они би били луди ако би дозволили да их тај један (лудак) води и да он о свему одлучује у држави, тј. солитеру. У сваком случају, јасно је да су то добре комшије, добри људи, није луд народ из тог солитера, а рампа за коју су дали сагласност, биће изграђена.

Осим ако тај један који је био против, није председник општине или начелник полиције, па одлучи да се, уместо у изградњу рампе, новац грађана општине и станара зграде уложи у украшавање солитера за нову годину и организовање концерта Цеце Р. јер му у стан долази гост из Бугарске. Ако је то у питању, њега није брига за потписе ових 104 и он ће им поручити да могу да се шетају колико хоће, али рампе за инвалиде неће бити.

Е онда би ових 104 из солитера били луди – ако би том једном то дозволили, па још и да неки од њих дођу на концерт и да славе са њим…

Некада се може догодити да тај један дође на власт, чак и ако је ових 104 против њега. На пример, ако солитер у коме живи 104 станара нападну и окупирају људи из солитера у коме живи 1 500 станара – јачи су (и луди чим то раде), па за свог намесника поставе тог једног (лудака) да контролише ових 104 станара из окупираног солитера. Он онда може неке од станара да уцењује или да им прети, неке да купи, неки ће продати стан и отићи у расејање, али, увек ће постојати здраво језгро или покрет отпора, до ослобођења.

Наравно, некада и тај један може да буде у праву, а ових 104 да греше и да су луди. Има и таквих случајева, иако то није наш случај и нема везе са овим примером. На пример, може да се догоди да се ових 104 станара договоре да се не изгради рампа за инвалиде, а да само један буде за изградњу, па још и да тај један буде инвалид. Међутим, мало је примера са таквим заједницама у свету, а наш народ је далеко од тога. Неки други су много гори.

У нашем народу или међу грађанима Србије већину чине нормални људи, попут ових 104 станара поменутог солитера, а мањину чине људи попут тог једног (негде их има више од једног, али су и даље мањина) који није хтео да да сагласност. Зато је важно да већина не буде тиха. Наш проблем је што је већина – тиха. Та већина није луда, него је тиха, а то су последице свега што нам се догађало у прошлости. То се може исправити.

Када се већина пробуди и не буде више тиха, може да дође до обнове. То ће се догодити када се унутар већине успостави поверење, а то ће се догодити ако већина верује. „Вера је осећање поверења које може да се јави из храброг понашања. Вера је узајамно поверење људи. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера. Вера у човека је исто што и поверење у човека: ако нас искуство учи да не верујемо, онда се вера, неопходна заједници обнавља само ако смо у стању да превладамо то искуство, што значи да се понашамо противно порукама тога искуства. А то можемо, јер је човек слободан да се понаша како одлучи, а не како му искуство диктира. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења. Како је могуће превладати неповерење? За то је потребна храброст: да ризикујемо неповерење, да се усудимо веровати човеку на реч. Херојство духовне обнове је херојство ризика вере, ставити себе као залог на оно што ничим не доказује своје постојање и своју могућу победу. А ‘зихераши’ само рачунају, иду само ‘насигурно’, немају смисла за ризик, јер страхују само за себе и за своје интересе. Они неће градити заједницу, јер су у свом циничном прагматизму, уверени да је могућа само као заједница зајемчених интереса, интересна заједница. ‘Нема ту емоција! Само су интереси од значаја.’ Заједница неће бити ако јавном сценом доминира реч тих ‘зихераша’, циника.“ (Жарко Видовић: Како је могућа обнова нације? Стање ствари 6.12.2018.)

Закључак: Не говорите тек тако смо луд народ, да смо најгори народ и да заслужујемо да нестанемо. Нисмо луд и најгори народ и не заслужујемо да нестанемо. Нема потребе да се шири такав дефетизам, песимизам, аутошовинизам, итд. Постоје проблеми и лоше навике, постоје лоши људи, али су они у мањини. Важно је да се о томе говори, да се на то указује, да постоји свест о тим лошим појавама и воља да се то исправи. Не смемо да дозволимо да постоји „терор мањине“. Вреди ризиковати и учинити подвиг вере. Када постоји поверење – већина није тиха. Ако већину чине добри људи, никада неће постојати ни „терор већине“.


%d bloggers like this: