Никола Варагић: Опозиција крупном капиталу

17 октобра, 2021

Никола Варагић

Банке не одустају од рата против грађана (клијената и адвоката). Рио Тинто не одустаје од рата против Србије. Све три гране власти (извршна, законодавна и судска) раде за четврту грану власти – крупни капитал. И кризни штаб за борбу против пандемије под контролом је фармацеутске индустрије, тј. крупног капитала. Држава је сервис крупног капитала, а не сервис грађана. Фашизам је фузија крупног капитала и државе. Зато не чуди покушај да се донесе нов закон о полицији и омогући полицији да и законски прати грађане преко видео камера постављеним у целој Србији. Да је изгласан тај предлог закона, Србија би постала најтоталитарнија држава у Европи, тј. горе би биле државе које су увеле ковид пасоше.

Ако банке остану четврта грана власти, ако Рио Тинто отвори рудник литијума, ако се од Србије направи Велики брат, следеће је увођење ковид пасоша, укидање папирног новца и одузимање деце од родитеља. А све је почело, наизглед баналном, казном због невезаног појаса кад сте сами у возилу. Колико људи се ослободило и тражи укидање те казне?

Нико ко се искрено бори против криминала и корупције, отварања рудника литијума или прљавих технологија и жели да покаже банкстерима и фармакомафији да нико не може да буде изнад закона, неће добити велики простор у медијима, неће имати новац за странку и предизборну кампању, или заштиту полиције и правосуђа кад дође до крађе на изборима. Крупни капитал контролише (корумпира) власт, али жели и да контролише (корумпира) и опозицију. Колико дуго би СНС био на власти ако би сад објавио рат крупном капиталу и мафији? Шта председнику државе и СНС поручују министри финансија и одбране?

У суштини, свака странка жели да живи од државног буџета и да има велике капиталисте као спонзоре и да тако реши проблем финансирања. Већина странака има такве спонзоре. Тако је настала и СНС. Наравно, постоје и богати људи који су поштено зарадили новац и имају племените циљеве, али се за странке по правилу лепе они са прљавим капиталом. Да ли су странке, које финансира капитал такве врсте, опозиција власти? Оне су опозиционе онолико колико су судови независни у односу на банке. Кад су у опозицији, обећају да ће укинути Бус плус и Паркинг сервиса, а кад дођу на власт раде исто што и претходна власт. Систем се неће променити док се не промени систем финансирања политичких странака, политичара и државних функционера, све три гране власти; ако на тим функцијама нису поштени, скромни, успешни и стручни људи. Права опозиција мора да нађе начин како да се финансира, а да странка не зависи од крупног капитала и да држава постане економски независна (свака власт само повећава спољни дуг Србије, а не расте БДП).  

Шта би се догодило ако би преко избора или преко улице на власт дошле странке одлучне да се обрачунају са криминалом и корупцијом? Неке банке биле би одмах угашене, а неке би се повукле из Србије. Инвеститори са којима би били раскинути уговори тужили би Србију (Рио Тинто, Ал Дахра…). И СББ и Телеком Србија прогласили би банкрот. Власник ТВ Пинк би са кумовима и пријатељима авионом напустио Србију, или би покушао то да уради… Али, колико странака опозиције има стратегију како да амортизује ударац који би добили од крупног капитала и страних влада, медија и међународних судова? Како да то не погоди грађане Србије – да због тога не буду мање плате и пензије, да стотине хиљада људе не остане без посла, и не само то, него како да повећају запосленост, зауставе одлив мозгова и победе белу кугу? Неке странке опозиције најављују рушење Београда на води кад оне дођу на власт, али не кажу како ће то правно решити, колико ће то коштати, ко ће платити или шта је њихова визија, тј. како би оне тај простор уредиле. Неке друге странке најављују да ће раскинути Бриселски споразум или одустати од уласка у ЕУ, али нисмо видели план како би надокнадили губитке привреде и губитке неких тржишта због сукоба са ЕУ… То не значи да не би требало нешто урадити поводом Београда на води, и да не би требало раскинути Бриселски споразум, само како и шта после тога – мора да постоји неки план. Што се економије тиче, све странке опозиције су веома површне. Као и власти.

Да ли нека странка опозиције има економски тим способан да створи услове да се развије, на пример, приватна привредна комора у којој би се окупило више хиљада предузетника и више хиљада малих, средњих и великих предузећа, сви они који желе да послују поштено, као лојална конкуренција и подржавају борбу против криминала и корупције у привреди и држави? Та комора могла би да окупи и све предузетнике и привреднике из дијаспоре који би желели али због привредног криминала и корупције нису до сад инвестирали у Србији. Када би се 10 000 таквих предузетника и привредника окупило на једном месту решило би се и питање оснивања и финансирања опозиционих медија. Да ли би странка која би имала такав економски тим и то урадила, имала проблем да обезбеди финансије за свој рад и за предизборну кампању и контролоре на изборима – да буде независна од прљавог крупног капитала (лихварског капитализма)? Или више странака, које би се удружиле и чији би економски тимови на томе радили? Корупција и мафија могу се победити само системски, кад се удруже политичари, судије, полицајци и привредници који су поштени и одлучни да се боре против корупције и мафије и створе систем који ће бити другачији, тако што ће они бити пример за друге (неће радити исто што и претходне власти кад дођу на власт).

Дакле, шта значи бавити се политиком, а не бавити се и економском политиком? Шта ћеш друго да радиш кад дођеш на власт, осим да се бавиш приливима и расходима буџета, који контролишеш? Како ћеш да подигнеш животни стандард и смањиш дугове? Ако ништа не знаш о привреди, можеш једино да гледаш (контролишеш) грађане преко видео надзора.  

Ако опозиција дође на власт, да ли ће демонтирати паметне камере? Да је овај свет ближи рају него паклу, то би могло да се користи да се казне бахати возачи, прате криминалци и страни агенти, да се брже реагује у случају несреће, пљачке… Али, знамо да се такав видео надзор злоупотребљава, а и нико сад не може да гарантује да странци не могу да упадну у системе МУП-а. Зато је боље да паметних камера нема, да се поштује приватност грађана. Ово је само део проблема и послова који чекају странке опозиције кад дођу на власт. Да су се решавањем тих проблема бавиле док су у опозицији (да имају визију какав систем желе да стварају, план А шта ће да раде кад дођу на власт и план Б ако нешто не крене по плану А, припремљене предлоге нових закона и новог Устава…), верујем да би се до сада нашао начин да се обезбеде финансије за рад странака, предизборну кампању и медије, односно, да опозиција постане довољно јака (да има јаку инфраструктуру и стручне тимове за све области) да победи на изборима, упркос томе што нема подршку крупног капитала и тајне полиције (већег дела крупног капитала и тајне полиције). Важно је имати подршку народа. Ни сад није касно да се почне. То посебно важи за оне млађе који нису били на власти.


Никола Варагић: Православна економија

26 септембра, 2021

Никола Варагић

Међу ционистима, католицима, протестантима, муслиманима, будистима, либералима или левичарима (неправославнима), има веома богатих људи и богатих држава и нико од њих нема проблем да финансира своју веру или идеологију (цркве, организације).

Православне цркве живе од прилога верника. Али, нема много црквених људи, искрених верника – углавном су то сиромашни људи и средња класа. Богатих православаца је, због комунизма, веома мало и богати људи у православним државама углавном нису искрени верници. Реституција није донела значајне изворе прихода црквама. Због тога православне цркве зависе од власти својих држава (које су сиромашне). Од пада комунизма, држава је главни финансијер цркве. За разлику од Срба или Руса, Грци нису имали комунистичку диктатуру, али имају екуменисте или глобалисте који преко државе утичу на цркву.    

Дакле, државе које финансирају православне цркве су грађанске или секуларне државе, а у владајућој елити и међу богатим људима најмање има правих православаца. Финансијери желе да се питају кад дају неком новац и неки то користе да убаце своје људе са циљем да дискредитују цркву, да промене изворно хришћанско учење, да се прихвате екуменизам, њу ејџ, ЛГБТ идеологија или трансхуманизам, слуша СЗО, да увуку Цркву у блато дневне политике и изборе… У овом свету, свако брине о себи, а кад финансира друге, то је увек на штету других – тако жели да оствари своје циљеве, наметне своје уверење или свој начин живота. У Србији, то се види и по споменицима посвећеним светитељима, на којима има више паганских и масонских елемената, него православних, а неки су толико ружни да одбијају вернике. То се плански ради, то раде они који издвајају новац за такве споменике, док се прави православци или искрени верници чуде или жале зашто се то тако ради.   

Коме се православци жале? Од кога очекују новчану помоћ? Да ли ће они који мрзе Цркву и свештенство, и за монахе и монахиње говоре да нису нормални, јер се одричу телесних задовољстава и света, дати новац монаху или монахињи за манастир, или свештенику за обнову цркве или неки црквени пројекат, за помоћ сиромашним и болесним верницима? Да ли либерали и левичари траже новац од православаца за финансирање ЛГБТ покрета? Да ли католици или протестанти траже прилоге од православаца за финансирање својих цркава? Да ли масони траже прилоге од православаца за градњу својих храмова? Сви осим православаца имају разрађене системе финансирања и њихове буџете пуне између осталих и православци (као купци, корисници или клијенти), пошто не постоје православне фирме, банке, медији, фабрике… Православци су потпуно неорганизовани и понашају као да сад не постоје услови да сами створе изворе финансирања за своју верску заједницу или за све потребе њених чланова. Као да нема воље да се то уради. Али се и даље траже прилози.

Зашто је то тако? Православни народи су стари хришћански народи (већина и преко 1 000 година), прошло је 30 година од пада комунизма, постоји нуклеус верника али нико ништа не предузима да се створи православна економија. Бесмислено је очекивати да неко други финансира Православље или да држава постане теократска и световни владар (аутократа) главни финансијер цркве. Негативни традиционализам је један од разлога зашто је то тако.

Један од разлога је и то што хришћанин жели само Богом да се богати. Али, не можемо од државе да правимо манастир, без деце, који живи од прилога. А не желимо ни да држава буде мафијашка. Ако у држави цветају криминал и корупција, клирици морају да буде на страни опљачканог радника, на страни малог предузетника који не може да развија фирму због корупције… Свештенике не занима економија, стање у привреди, положај радника и како народ тешко живи. И не само да их не занима (а имају тарифе и наплате своје услуге), него још у прве редове у цркви постављају оне који су опљачкали раднике и државу и уништили домаћу привреду. Свештеници би требало да увек буду на страни сиромашних, дискриминисаних, жртава приватизације… Да су се клирици тиме бавили у прошлости не бисмо имали комунизам, а данас неолиберализам. А кад се у цркви појави неко ко нешто предузима да би финансирао рад парохије и епархије, углавном га већина осуђује. Некад и оправдано, јер неко више мисли о профиту, него о Богу. И то је доказ колико је потребно створити православну културу и економију Како да се превазиђу западњачки економски модели и идеологије? Како да не постанемо лихварски капиталисти, попут протестаната и циониста, а да имамо довољно новца за своје потребе и да више никад не тражимо новац од нехришћана? Како да се изгради „држава благостања“, а да Црква остане „окамењена“? Како да се избегне раскол у Православној Цркви, ако све помесне цркве зависе од својих држава, које нису економски независне? Како да црква финансијски не зависи од државе?    

Шта и како да раде клирици што се тиче финансирања Цркве и покретања послова који ће доносити приходе црквама и манастирима? Како да се поштују радници у православним компанијама? Како да се подрже способни православни предузетници и иноватори? Како у селима у којима има верника да се стварају православне задруге, како да се подрже мале трговине чији су власници православци, какве банке да стварају верници, како да се праве православни интернет, православне друштвене мреже и православни медији и како да се оснивају православне школе, факултети или универзитети? Дакле, како да преживимо, као православци, овај век, ако се нико међу православцима не бави озбиљно економијом? И не повезује православне економисте и привреднике? Замислите да сад постоје наднационалне корпорације чија су седишта у православним државама а акционари искрени православни верници који финансирају пројекте важне за Цркву и да се такве корпорације рекламирају и на православним медијима и друштвеним мрежама, да иноватори који су православци могу да нађу инвеститоре (инвестициони фонд) међу православцима… Да ли би онда било довољно новца за цркве и манастире, за штампање књига на ћирилици, за талентовану и сиромашну децу, да ли би било много мање сиромашне деце, итд. Православци у развоју православне економије не смеју да се ограниче само на границе своје помесне цркве или националне државе, или само на границе своје парохије или епархије. Мора да се створи свеправославна пословна мрежа и економски савез православних (хришћанских) држава. Како да се створе нов економски модел (и ново унутрашње државно уређење) и економски савез православних држава, одговор би можда могла дати нова политичка теорија.  

Бог је дао православцима толико талената, таква природна богатства, сад и прилику да се ослободе окупације Запада. Све је сад на православцима. Само ће православци бити криви ако се не изборе за економску независност, ако остану колоније Империје и тако дозволе трансхуманистима да прогоне све што је хришћанско и у овом делу Европе. Да ли је време да православци и Словени покажу да знају и да могу да живе од свог вредног рада? Да ли је време да православци и Словени почну да брину једни о другима и помажу једни друге?


Никола Варагић: Окамењена црква

16 септембра, 2021

Никола Варагић

Колико у православном свету још увек постоји потреба да се прогресивцима докаже да и православци прате дух времена, видело се и током пандемије, по понашању и одлукама синода православних цркава. И црквени поглавари постали су, попут чланова кризних штабова, заговорници присилне вакцинације и ношења маски и у цркви, односно, кршења људских и верских права. Покушали су да буду већи прогресивци и од прогресиваца, да покажу како су модерни, пријатељи науке и прогреса… Поглавари православних цркава током пандемије као да више верују у науку, него у Бога.       

Наравно, хтели су да покажу и бригу за здравље људи и то је добро. Ипак, тужно је видети клирика православне цркве који и у трећој деценији 21. века дрхти пред научницима, као што су у 19. и 20. веку људи из источне Европе и посебно Балкана који су имали комплекс ниже вредности, у односу на модерне Западноевропљане, дрхтали пред њима, опседнути тиме да се допадну Западноевропљанима и да их имитирају. Да ли је могуће да клирици православних цркава нису превазишли та психолошка стања, него и у 21. веку пазе шта ће да кажу пред Западноевропљанима или научницима који су атеисти, да не испадну глупи, да их ови не одбаце или етикетирају као противнике науке? Зашто православци и Словени потцењују себе, а прецењују Западноевропљане? Зашто би се верник, хришћанин, стидео пред атеистом/научником кад је јасно да нема вечних истина и кад квантна физика побија све што су научници до сада веровали да је истина? Зашто би мењао Христово учење или учење Православне Цркве? Да ли се стиди „окамењене цркве“ (Св. Владика Николај)? Зар не би требало све да учини да Црква остане – „окамењена“? Да ли је време да се превазиђу комплекси и победи таква пропаганда? Да ли због тих комплекса, између осталог, никад није било праве саборности између православних цркава, народа и држава?  

Зашто су православне цркве у расколу? Зашто православни народи никад нису створили савез православних народа? Народи евроатлантске (западне, модерне) цивилизације имали су Римокатоличку цркву и изградили су НАТО, ЕУ и друге јавне и тајне организације које повезују све народе и елите евроатлантске цивилизације, муслимани су створили Арапски лигу и Организацију исламске конференције, Јужноамериканци су створили МЕРКОСУР, Африканци Афричку унију, Кина Шангајску организацију за сарадњу, и помаже Вијетнам и Северну Кореју, а вратила је Хонг Конг и на корак је и од враћања Тајвана. Сви се увек групишу према верском и идеолошком уверењу, етничком пореклу… да би се заштитили, развијали, освајали… Само су православци и Словени без икакве свести о томе.

Дакле, какав проблем имају православци? Уместо да покажу целом свету шта значи бити браћа у Христу, и да у Христу нема ни Грка, ни Руса, ни Срба, ни Бугара, ни Румуна, ни Грузина, ни Јермена, ни Македонаца… православни народи односе се једни према другима као да су највећи непријатељи. Словени су и браћа по крви, један народ, и браћа у Христу. Последњи, Седми васељенски сабор одржан је у 8. веку. Сабор на Криту 2016. године није био васељенски. Православни народи више од 1 000 година нису успели да створе савез и заједничке организације, јер су православне цркве у расколу. Оне су у расколу, пошто су оболеле од две јереси – јереси етнофилетизма и јереси екуменизма. У свакој православној цркви има ових јереси. Верник који није скренуо са Христовог пута у неку јерес, нема комплексе – не постаје митоман и националиста, не стиди се свог порекла, вере и цркве…

Да су православни Грци и православни Словени били јединствени у 14. и 15. веку пред налетом Османлија, никад не би пао Цариград. Или, ако је већ пао Цариград, верујем да би православни народи имали потпуно другачију историју у последњих 200 година, са много мање страдања и трагедија, да су у 19. или у 20. веку створили савез православних држава. Никад нико није ни покушао тако нешто. Међу Словенима, и то пре свега међу Русима, у 19. и почетком 20. века, постојао је покрет словенофила, али је тај покрет био превише романтичарски и проруски покрет, и падом царске Русије је пропао. Па је СССР, преко Варшавског пакта, окупио скоро све словенске и православне народе, тако да може да се каже да су СССР и Варшавски пакт прве и једине свесловенске организације – ако се ту рачуна и СФРЈ која је окупила Јужне Словене – али је проблем што су оне биле у суштини антисловенске и антиправославне и комунисти су скоро уништили Православну Цркву. У суштини, православци и Словени никад нису ни покушали да створе свеправославне и свесловенске организације. То је једина вера или црква и једина скупина народа на свету која то није урадила, тј. ни покушала да уради. Зато из века у век Словени и православци пропадају, од некад најбројнијег народа или вере, не само у Европи, него и у свету, пали су на веру или народ са најмање верника или становника у свету, са економијама у рангу држава трећег света, са кризом идентитета, увек колоније империја које се смењују…    

Да ли ће и средину 21. века православци дочекати у истом стању (односно, горем, ако све остане исто), или ће у наредних пар деценија створити савез православних држава и нов модел друштвеног уређења и економије? Да ли ће православне цркве довести православни свет до великог раскола или ће успети да саберу све православне народе? Да ли цркве чују шта им говори Дух? Да ли би се овај корона циркус брже завршио да православне цркве не учествују у њему? Да ли у томе учествују зато што се стиде „окамењене цркве“ и служе властима, а не Богу? Ако се поносе својом вером и црквом, и служе Богу, одакле толика некритичка послушност кризним штабовима или вера у науку и прогрес? Да ли је време да се подели Европа и да развијамо нашу културу, на основу наше вере и традиције?  Ако Бог да, појавиће се генерација клирика, посебно у епископском степену јерархије, у свим или већини православних цркава и народа (или, ако то изостане, генерација или епоха светих мирјана) која ће превазићи комплексе, победити јереси и створити саборни дух, следећи вољу Божју, а не вољу фармацеутске индустрије и било које земаљске власти. Ако Црква сад не пружи озбиљан отпор вакци-нацистима, после ће бити касно, биће гори прогон него за време комунизма. Зашто Црква нема став поводом, на пример, питања увођења ковид пасоша (да ли је СПЦ пре више од 10 година спречила увођење обавезних личних карти са чипом?), или, поводом питања изградње рудника литијума? Зашто се ни патријарх СПЦ не оглашава, кад верници и јавност то од њега траже и очекују? Чега се плаши? Коме служи?     

Бог је дао православцима и Словенима памет, физичку снагу, рајску природу са најбољом климом и свим потребним ресурсима, и уместо да православни и словенски народи буду на врху, они су на зачељу светских листа, по скоро свим параметрима. Сигурно да су због тога православци и Словени на великим искушењима, али коме је много дато, од њега се много и тражи. Православци и Словени као да нису свесни да им је много дато. Кад буду тога свесни, више ће ценити себе и оно што имају и више ће бранити своје. И схватиће да то могу да ураде једино када су чврсти у вери и јединствени, а не у расколу и у сукобима. Тада ће у православним и словенским државама доминирати медитеранска цивилизација.


Никола Варагић: План за ослобођење Београда  

12 септембра, 2021

Никола Варагић

 

Прошло је пар месеци откако је представљен „План за реинтеграцију Косова и Метохије у правни поредак Србије“ Покрета за одбрану Косова и Метохије. На порталу Стање ствари појавила се критика правника Исака Давидова који тврди „да је Косово једино могуће (и једино поштено) повратити војно“, затим да је план Покрета за одбрану КиМ „направљен за ситуацију која је прошла“ и „није план који пројектује будућност, већ једно становиште чији је план да се будућност сама постара за повољно решење“. Да ли се КиМ само војним путем може повратити? Колико сам видео није било других реакција стручне или лаичке јавности, власти или опозиције. Нисам видео друге критике или неке друге планове. Чини ми се да је православно-патриотска јавност и даље сувише завађена, пасивна и реактивна.   

Што се тиче плана Покрета за одбрану КиМ, мислим да има добрих решења и да може да буде план за будућност или за ситуацију која ће доћи. Критика Плана за КиМ Покрета за одбрану Косова и Метохије коју бих овде изнео тиче се плана који нису представили. А то је, такође, критика и осталих православно-патриотских организација или опозиције – нико не ради на стварању плана како да се ослободи Београд. Само ослобођен Београд, који има савезнике у региону и свету, може да ослободи Косово и Метохију. Покрет који је настао са циљем да одбрани КиМ и преузео ту одговорност мора и да ствара неопходне услове да се одбрани КиМ – на пример, Србија мора да постане економски довољно јака да може да изведе тако озбиљан пројекат ослобођења КиМ. Још ако је то и надстраначки покрет који окупља интелектуалну елиту, одговорност је још већа да се створе ти услови.

План за ослобођење Београда мора да садржи план за ослобођење Косова и Метохије, или, план за ослобођење Косова и Метохије мора да садржи план за ослобођење Београда. Шта значи ослободити Београд писао сам у текстовима попут: Страх од зла, Страх од болести, смрти и власти, Брига о деци, О контроли квалитета, Независна држава није економски зависна, Ослободи свој ум, Борба на живот и смрт, Четврта грана власти, Влада стручњака и народног јединства, Од Ђинђића до Вучића, Рио Тинто, Пандемија као умни рат… Није довољно да квислинге на власти замене националисти који не знају ништа око економије или не знају шта је право личности, да би Београд био слободан, а Срби сложни.

Затим, план за одбрану КиМ, или коначно решење за статус КиМ, мора да обухвати и план за заштиту српских интереса у региону, тако да се ствара регионална стабилност. Не може се решити статус КиМ ако се не реше односи са Црном Гором и Босном и Херцеговином и у склопу ње однос Федерације БиХ и Републике Српске, као и са Северном Македонијом – тако да буду и бољи односи и са Грчком и са Бугарском. Србија у савезу са Црном Гором, С. Македонијом и Грчком, суседима Албаније, има много бољу преговарачку позицију, и не само Србија, него и Црна Гора, С. Македонија и Грчка, за решавање албанског питања.

Нису нам потребне приче о српском свету, ни о руском свету, него о православном свету – како да се заштити хришћанска цивилизација – како да се развијају православна култура и православна економија. Православни или хришћански народи из овог дела света морају да превазиђу национализме (као јерес етнофилетизма) и да као и патриоте и хришћани граде међусобне односе. Сањати обнову старе краљевине, освајање других држава или било који облик империјализма, изгледа гротескно, то је погубно, кад знамо колико је очајно стање што се тиче и демографије и економије у свакој православној или словенској држави. Сви православни народи боре се за опстанак, и ако троше енергију на међусобне сукобе, свако ради против себе – а сваком народу прети нестајање. Интереси сваке православне државе најбоље ће бити заштићени ако православци створе савез суверених држава, које ће имати добросуседске односе (без претензија било које да буде хегемон), са заједничком спољном политиком и одбраном од спољних непријатеља (без империјалних претензија).

Српски интереси на Балкану најбоље ће бити заштићени ако дође до поделе Европе на два блока: источни, као упориште хришћанства, и на западни, као упориште антихуманиста. У том случају, државе источног блока које су признале тзв. Косово, повукле би то признање. Србија би, са КиМ у свом саставу, била део источног блока. Уз подршку савезника лакше би се заштитио српски народ у Хрватској. Ако усташе опет крену да дивљају, решење је да се простор у границама мање-више некадашње РСК одвоји од НДХ. Сумњам да би НАТО  (тј. оно што би остало од НАТО) ушао у сукоб са источним европским блоком због усташа (између осталог, Немачка и Италија би поделиле остатак Хрватске) или Албанаца на КиМ.

Прави изазов је формирати источни европски блок, јер након повлачења НАТО из Азије, Запад жели да задржи источну Европу и Балкан као срце Евроазије и последње колоније које пљачка без икакве мере или икаквог отпора. Отпора нема пошто део елите чине слуге Империје, а део елите чине националисти заробљени у прошлости. А елите ће бити такве све док као народ робовски или губитнички менталитет не заменимо победничким (али не фаустовским) менталитетом. То се односи и на духовну елиту. Кад се то промени, настаће прави отпор и врло брзо и источни европски савез. Империји никад више не би пролазила тактика „завади па владај“ у овом делу света. А православне, помесне цркве вратиле би на прави пут и Цариградску патријаршију.

Тренутно смо далеко од таквог савеза. Наш циљ остаје да ослободимо Београд. За почетак, од културне окупације. Кад се ослободи културне, Србија ће се ослободити и економске и војне окупације. Јер би слободни Београд био велики подстицај за остале православне и словенске народе да је могуће победити у умном рату. Запад је културно више окупирао православне народе, него исламске, и мање користи војну силу да би православне државе држао као колоније. Кад се ослободе културне окупације, православне државе ослободиће се врло брзо и мирним путем и економске и војне окупације Запада.  

Ослобођења КиМ (кроз постизања компромиса са косовским Албанцима?) неће бити све док је на КиМ војна база Бондстил. Србија не може сама да ратује против НАТО, сада не може ни против Албаније, ако није у савезу са осталим православним државама. Можемо да се надамо да ће се НАТО повући са Балкана, као из Авганистана, али, моје мишљење је да се Покрајина Косово и Метохија не може вратити у правни поредак Србије ако се прво не ослободи Београд, а затим не створи савез држава, чије би језгро чиниле православне и словенске државе. Тиме би се поставила граница између источног и западног европског блока и зоне утицаја, а КиМ би се као део Србије налазио у границама источног европског савеза. Поштовала би се права Албанаца са КиМ и у том смислу план Покрета за одбрану КиМ може да буде план за будућност, јер предвиђа дијалог са косовским Албанцима и да КиМ има посебни статус. Кроз дијалог дошло би се до компромисног решења. А решење није ни да НАТО базе замене руске и кинеске војне базе на Балкану, или да Балкан остане полигон за сукоб великих сила, него да Балкан припада само Балканцима (пошто не желе да буду Балканци, не рачунам Хрвате и Словенце). То ће да се догоди кад се створи шири православно-словенски савез суверених држава – Европа нација – тако да се сваки држава чланица савеза подједнако поштује, или, да не постоје, као у ЕУ и НАТО, народи првог и другог реда (и ту има места и за Албанце, ако не желе рат са свим суседима). 

У том савезу има места за све народе који су решени да одбране традиционалне породичне вредности, али и да поштују људска права и слободе – за све народе који неће своју веру или идеологију да шире мачем – на силу. Пошто практично све православне државе имају исламске државе као суседе, већина и муслимане као грађане или етничке мањине, време је да се успостави дијалог са муслиманима и у склопу православно-исламског дијалога да се решавају проблеми између православних и исламских народа у Евроазији. Рат између муслимана и православаца (традиционалиста), одговара Империји (трансхуманистима). Бошњаци и Срби могу и да одиграју важну улогу у православно-исламском дијалогу, и да започну рат између муслимана и православаца.

Да не ширим даље, у будућности је могућ сукоб цивилизација и рат сваког против сваког, али сад вреди покушати са стварањем православно-словенског савеза (савеза хришћанских држава) одвајањем од западне Европе мирним путем (о чему сам писао у претходна два текста Подела Европе и Православље и нова политичка теорија), и вреди покушати, после тога, да се кроз дијалог хришћанског блока и исламских народа поставе границе ислама и православља, које ће обе стране да поштују. И да источни европски блок и Кина (п)остану стратешки партнери у Евроазији, са границама које обе стране поштују.

У сваком случају, ако останемо пасивни и реактивни, ако нисмо способни да ослободимо Београд, односно, да Србију воде људи који воле Србију, способни да направе и реализују план за ослобођење Косово и Метохије – са планом и за културни и економски препород Србије, преостали Срби говориће ускоро: „Догодине у Београду“.

Ако не буде било саборности између православних и словенских народа, неће само Фанар бити крив за пропаст православних и словенских народа и држава, а још мање би се могла кривити Империја која је на коленима, ако православци и Словени пропусте шансу да се удруже и отерају Империју са православних и словенских територија, а да са друге стране, исламски народи, охрабрени победом над Империјом, крену у поход на Европу. Прве на удару биле би православне државе као сиромашна и мало насељена периферија Империје, народи који имају рајску природу, савршену климу и све ресурсе да преживе 21. век, али нису способни да се удруже, заштите и обезбеде услове за културни и економски развој.

А православно-словенски савез имао би све услове да у економском, културном и војном смислу брзо сустигне западни европски блок и САД и да заустави пропаст хришћанске и демократске Европе или да заустави неке нове освајаче са Истока који би кренули у поход на (источну и југоисточну) Европу. Само још да православни народи постану тога свесни, да више верују у себе и да буду више солидарни међу собом.  


Никола Варагић: Подела Европе

5 септембра, 2021

Никола Варагић

Ово што се сада догађа између, са једне стране, држава Вишеградске групе (које предводе Пољска и Мађарска) и, са друге стране, осталих држава Европске уније (пре свих, држава из германско-протестантско-либералног дела ЕУ) доказ је да се ЕУ, односно, Европа дели на традиционалисте са истока и трансхуманисте са запада. Либерали доминирају на западу Европе, а конзервaтивци на истоку Европе. Западни европски блок чине државе западне и северне Европе, а источни европски блок државе средњоисточне и југоисточне Европе.   

Главно питање је ком би се блоку приклониле католичко-романске (Француска, Италија и Шпанија) – православном или протестантском блоку. Наводно неутралне државе, попут Швајцарске и Шведске, биле би у блоку са германским народима и либералним државама, као и Велика Британија, која је изашла из ЕУ. И Шкотска ће се можда одвојити од Велике Британије, али ако се Европа буде делила, све протестантске државе биће део истог блока. Немачка и Аустрија у будућности могле би да приђу источном блоку, јер ће у Немачкој и Аустрији, за неколико деценија, већину чинити мигранти из средњоисточне и југоисточне Европе и из Азије и Африке. До тада, остаће под контролом глобалиста или Империје.

Православне балканске државе Румунија, Бугарска и Грчка без обзира што су у ЕУ/НАТО, ближе су блоку за одбрану традиционалних породичних вредности, који предводе државе Вишеградске групе и Русија. Словенија, Хрватска, Албанија и балтичке државе колоније су САД и Велике Британије и то ће још дуго да остану. Пољска и Украјина у сукобу су са Русијом и под утицајем су неолиберала из САД и Велике Британије, али и паписта. Надам се да ће традиционалисти, који чине већину у Пољској и Украјини, схватити да без Русије као савезника (и под условом да се Русија ослободи културне и економске окупације), не могу да победе глобалисте и трансхуманисте са Запада, и са друге стране, да Русија неће понављати грешке империјалне Русије и СССР-а у односима са државама које су биле део СССР-а и Варшавског пакта. Пољска, а посебно Украјина и Румунија налазе се између, са једне, стране Русије и Белорусије, и са друге стране, Чешке, Словачке, Мађарске, Србије, Црне Горе, Бугарске, С. Македоније и Грчке. Зато су важни добри односи између Русије и Украјине, Румуније и Мађарске, Бугарске и Србије… Задатак сваког патриоте, из сваког од ових народа, који жели добро свом народу јесте да ради на грађењу добрих односа између ових народа и држава, тако да нас више не деле нехришћански и несловенски елементи. А то је, посебно, обавеза свештеника сваке националне, аутокефалне православне цркве. И можда је највећа одговорност на Грцима, и верујем да на крају неће издати Православље.

На правом путу су државе Вишеградске групе, и Мађарска и Србија, и у Чешкој је све јачи притисак да се повуче признање независности тзв. државе Косово. Недостаје саборност између балканских православних народа, зато (што) је Православна Црква пред расколом. Балканске православне државе и државе Вишеградске групе чиниле би језгро источног, хришћанског блока, где би се поред Русије, Украјине, Белорусије и још неких држава ЗНД у другој фази можда могле наћи и Француска, Италија и Шпанија (можда и Португалија).

Међутим, да би се то догодило, Ватикан као главни центар католичко-романских држава, морао би да промени хиљадугодишњу политику према Православној Цркви и да одустане од покатоличавања православних народа, тј. Римокатоличка црква морала би да се врати изворима вере. Неко је уверен да је Ватикан на врху пирамиде моћи и тзв. новог светског поретка, али моје мишљење је да су нехришћански центри моћи из некатоличких држава, војно најјачих и финансијски најмоћнијих држава света, дуго изнутра мењали и освајали Ватикан, што није било тешко, јер је Ватикан од почетка искварен, тако да папа сад само испуњава задатке које су поставили глобалисти из некатоличких држава. Протестантски народи више нису хришћански, а то неће бити ни католички (европски и латиноамерички) ако се не врате изворима вере и не направе савез са православним народима, државама и црквама. Циљ паписта је да покатоличе протестантске и православне народе, што се никад неће десити, али чак и кад би у томе успели, у католичким народима нестао би сваки траг хришћанства и надам се да постоје католици који воле Христа Бога много више од папе. Француска, Италија и Шпанија постаће класичне колоније (Французи и Италијани постаће мањине у матичним државама) глобалиста чије је седиште у протестантско-германским државама. У источном, хришћанском блоку, нико не би могао да буде хегемон. Русија не може да окупира ни Пољску и Украјину, камоли Француску, Италију и Шпанију, јер није финансијски јака колико и глобалисти из Њујорка и Лондона, и Немачке као најбогатије државе Европе. Француска, Италија или Шпанија не могу да окупирају Русију или Балкан, то више нису империјалне силе, више су колоније Империје, посебно Италија.

Сад су веће шансе да ће католичко-романске остати у савезу са германско-протестантским државама – под контролом банкстера, вакци-нациста и антихуманиста – тако да упориште традиционалиста остају – Русија, Србија и државе Вишеградске групе – под условом да успеју да се ослободе економске окупације лихвара са Запада. Ако државе православно-словенске цивилизације нису у стању да се изборе за економску независност или стварање економске уније између ових држава, остаће колоније (сиромашни или робови) Империје и неће доћи до поделе Европе. Подела Европе је нужна, ако желимо да будемо економски независни и да одбранимо традиционалне породичне вредности – морамо се одвојити од трансхуманиста и неолиберала чији је циљ да униште традиционалну породицу, све што је хришћанско. Ако паписти остану слуге глобалиста, надам се да Мађари, Чеси и Словаци више неће слушати папу (Чеси су углавном атеисти, а Словаци и Мађари све су даље од Ватикана, а све ближи Русима и Србима), и да ће после тога бити лакше помирити Пољаке и Русе. Пољска је у том смислу далеко слободнија и независнија и више антифашистичка држава, од Хрватске и Словеније, или балтичких држава. Веће су шансе и да католичка и келтска Ирска постане део источног блока, него словенска Хрватска, или Естонија.  

Веће су шансе и да Босна и Херцеговина буде део источног блока. Ако бошњачки народ жели да брани традиционалне породичне вредности, ако бошњачки народ не жели да БиХ остане окупирана држава, природни савезници су српски народ и православне државе, а не трансхуманистичке државе. Није реално уједињење Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, а још је мање реално обновити Југославију – ове три државе могу бити поново део наднационалне заједнице ако уђу у ЕУ, или, ако се Европа подели, на хришћански исток и трансхуманистички запад. На тај начин би српски и бошњачки народи, који живе у ове три државе, постали део наднационалне заједнице, а која би омогућила да и Срби и Бошњаци (наравно и сви остали) у све три државе имају иста права и да живе у миру, да негују своје традиције и да развијају своје привреде. Пошто у Европи постаје немогућ суживот између традиционалиста и трансхуманиста, преостаје да се државе средње, источне и југоисточне Европе одвоје од западне Европе и формирају савез држава. У тај савез могле би да уђу и неке бивше совјетске државе из црноморског и каспијског региона које су исламске или у њима живе и муслимани (као и у Србији, Грчкој, Северној Македонији и Бугарској). Доста тога зависи од понашања Турске која још увек има велики утицај на муслимане са Балкана и простора од Црног до Каспијског мора. Тешко је тачно предвидети како ће се завршити неоосмански империјални пројекат. Велике су шансе да доживи тотални крах. Више нису ни сви Турци муслимани, још мање су то Бошњаци (још мање желе да буду Турци), а још мање жене у исламским народима желе да живе у исламској џамахирији.

Дакле, најважније је да се спречи раскол у Православној Цркви и да се у миру разиђемо са Западом, а кад се формира источни европски блок, да се оставе отворена врата за договор са католичко-романским и исламским државама како да се одбране верска права и слободе и традиционалне породичне вредности и да живимо у миру једни поред других, и да се успостави стратешко партнерство са Кином. Источни европски блок имао би око 300-400 милиона становника, све природне ресурсе неопходне за живот и развој и врло брзо би у економском, културном и војном смислу престигао западни европски блок и САД.  

Како би свет после тога изгледао? Европа би била подељена на два блока: на источни, као упориште хришћанства, где је Русија, и на западни, као упориште антихуманиста, где су и САД. Канада, Аустралија и Нови Зеланд остали би део западног блока, исто као и Јапан и Израел. Исламске државе које нису колоније Запада или на власти нису фундаменталисти, као и већина држава Латинске Америке, које се боре против Империје и антихуманиста, биле би ближе источном европском блоку. И Кина је у политичко-војном смислу ближа Русији, него САД. Африка би остала подељена. Индија би остала негде између Запада и Истока, а можда и савезник Запада, кад Кина постане економски и војно најјача сила на свету. Ако би настао такав мултиполарни свет, то би био велики ударац за глобалисте са Запада, распао би се њихов финансијски систем, у западноевропским и северноамеричким државама могле би да се догоде и конзервативне револуције, могло би да дође до поделе, на пример, САД на конзервативне и либералне државе. Међутим, пре тога, или баш у том тренутку, глобалисти би покушали то да спрече, на пример, тако што ће вакци-нацисти да пусте у свет неки много опаснији вирус него што је то корона вирус, а били би спремни да изазову и светски рат, само да не изгубе доминацију и сачувају Империју.       То никако не сме да спречи православно-словенске државе да се одвоје од евроатлантске цивилизације, која више није хришћанска цивилизација и да стварају мултиполарни свет. Ако то не ураде, хришћански народи ће свакако нестати, преостали хришћани ће живети у нехришћанским државама, где ће углавном бити прогоњени као за време паганског Рима. Европа мора да се подели, јер европски нехришћани не желе хришћанство у Европи. Запад има своје идеологије, исток има своју веру, а може и да се ствара нова политичка теорија, као прва политичка теорија православно-словенске цивилизације. Да ли постоји други пут за православно-словенске и народе Вишеградске групе, ако желе да остану слободни и да сачувају своје идентитете, културе, традиције…? Кад се одвоје од Запада и утврде у вери и традицији, државе источног блока могле би једног дана и Запад да врате на хришћански и демократски пут. До тада је дужност средњоисточноевропских и балканских народа који су најближи и изворима Европе и изворима хришћанства да негују европске и хришћанске вредности, да буду културно и економски независни, и изнад Истока и изнад Запада.


Никола Варагић: Нова политичка теорија

27 августа, 2021

Никола Варагић

У 19. и 20. веку у српском као и у осталим православним народима није било услова да се ствара модерна православна политичка теорија, пошто се скоро цео 19. век водила борба за ослобођење од Османлија, а почетком 20. века долазе нови окупатори, са запада. И због унутрашњих разлога, зато што традиционалисти нису уважили промене у односу на живот пре Француске револуције или нису сматрали да је то неопходно, а српски интелектуалци, образовани у духу просветитељства, одбацили су веру и цркву и српску државу стварали по узору на државе западне Европе или у складу са идејама социјализма или либерализма. Ново успостављена Српска православна црква настаје тек у Краљевини Југославији, али, Русија пада у комунизам, док се у Европи шире нацизам и фашизам и убрзо долази Други светски рат (српски народ имао је два антифашистичка покрета), и после рата нов прогон СПЦ, од стране комуниста, који су увели диктатуру, 1989. године изгубили су апсолутну власт и од 1990. године живимо у квазидемократском, неолибералном систему.        

Те три идеологије – либерализам, социјализам (комунизам) и фашизам, према Александру Дугину, сада су превазиђене и тражи се нова, четврта политичка идеологија или теорија. Да ли постоје услови да се ствара државно уређење и уреде друштвено-економски односи у складу са нашом културом и традицијом? Да ли ће православно-словенски исток Европе, који је преживео ударе нацизма и комунизма, преживети удар (нео)либерализма? За сада, само се Дугин тиме бави и зато се враћам на критику четврте политичке теорије.   

Нова политичка теорија не може бити идеологија која ће да замени веру, јер хришћанство није идеологија и хришћанима није потребна идеологија. Држава је држава свих грађана, одвојена од цркве, држава не може да замени духовну заједницу. Опет, хришћанин живи у свету или у плуралном друштву, и мора да има координантни систем[1] за живот у свету. Те координате су вера и правна свест (Римско право) – поштовати људска права и слободе или сваког човека поштовати као личност. Ако би се у оквиру тих координата изградила православна (демократска, а не теократска) држава – православци не би попут либерала прогонили нелиберале, и не би попут комуниста прогонили некомунисте. Нова политичка теорија, као прва модерна политичка теорија настала у православној култури, не би могла да има елементе фашизма, јер православно срце и словенска душа не прихватају фашизам, нацизам и расизам и слање људи у логоре или у гета. Либерализам је зло кад се претвори у фашизам, социјализам је зло кад се претвори у фашизам, а фашизам је увек зло. Шта значи бити антидемократа, ако ниси и антифашиста? Или, ако ниси комуниста, шта значи бити, у економском смислу, антилиберал? Дугин је против капитализма, али није објаснио (а без тога нема нове теорије) шта је алтернатива капитализму, тј. комунизму. Како да се развија приватно предузетништво и негује позитивна селекција, а да исто друштво не постане и потрошачко друштво социјалне неправде са 1% богатих и 99% сиромашних? Дакле, ако се искључи повратак у феудализам, како да се превазиђу западњачки економски модели?

Алтернатива капитализму није комунизам, није ни фашизам, него стварање православне културе и правне државе. Православна култура може да се развија кад постоји хармонија вере и правне свети или у држави у којој се поштује право личности. Само у православној култури може да се нађе права мера између државног интервенционизма (социјализма) и слободног тржишта (либерализма), и тако да се зауставе и повратак у комунизам и фузија крупног капитала и државе – што је економски фашизам. Дакле, изградњом православне културе и економије, био би превазиђен и комунизам, и модел лихварског финансијског капитализма (и више би се водило рачуна о екологији и о заштити животиња).  

Пошто у Србији има хајдегероваца – међу којима има и дугиноваца, а који сматрају да за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, овде бих поновио да је (ако је традиција на коју се позивамо хришћанска) непотребно позивати се на западњачке метафизичаре – нећемо сазнати ништа ново или ништа што ће нас значајно духовно обогатити. А овде бих додао, пошто Дугин истиче да је Русија од пада Цариграда упориште Православља и да ту чистоту вере мора да чува, да то неће успети да остане, ако православци следе западњачке метафизичаре, као што то ради, на пример, немачки теолог Рудолф Карл Бултман („крштени Хајдегер“) и ако се не ослободи економске окупације. То ослобађање иде једно са другим – од идеологија или дискурса наметнутих са Запада и од економске окупације Запада. Због тих недостатака, Дугинова визија одбија и православце (искрене вернике) и либерале (искрене демократе, приватне предузетнике). Сад не постоје ни идеолози, ни следбеници нове политичке теорије, која такође не постоји.

Ако се искључе православци (искрени верници) и либерали (већина левичара у културном смислу дели исте вредности са либералима) – ко ће да развија четврту политичку теорију и који део друштва може да прихвати такву теорија? Како у Русији, која је мултиетничка и мултиконфесионална држава, антифашистичка држава, пропагирати антилиберализам – са елементима фашизма? И Балкан је мултиетничка и мултиконфесионална средина, и Срби су, попут Руса, доживели геноцид од стране фашиста и нациста. (Са друге стране, државе Вишеградске групе нису и не желе да не постану мултиетничке или мултиконфесионалне државе, што је њихово право, под условом да не склизну у фашизам, а то неће једино ако приђу православљу, тј. врате изворима хришћанства и хришћани узму учешћа у стварању и нове политичке теорије и културно-економског савеза хришћанских држава.) Наравно, слажем се са Дугином да је ово што сад постоји нека врста (нео)либералног фашизма и да демократија има мане. Међутим, шта је алтернатива демократији? Држава може бити или демократска или тоталитарна. Ако нема вечних истина, тј. ако веру (истину) не смемо да ширимо мачем – хришћанин може да ствара само демократску, никад тоталитарну државу. Улога Цркве или њеног свештенства је да чува чистоту вере и Цркву, да негује саборност и шири православну културу, тако да не скрене у клерикализам. Црква мора да буде брана сваком тоталитаризму или фашизму, а да не постане либерална, протестантска црква; да негује родољубље (традицију), а гуши национализам (шовинизам, јерес етнофилетизма)…

Као хришћани, морамо да правимо разлику између духовне заједнице и државе. Стварати нову политичку теорију у оквиру православног координантног система једино је логично, јер припадамо православној, али, и европској цивилизацији. Бити против људских права, значи бити и против верских права, кршити право приватности, гушити слободу говора… Бити против верских права, значи бити и против људских права. Дакле, антидемократе крше људска/верска права. Нова политичка теорија мора да предложи нов облик државног уређења и дефинише државу која је и демократска и хришћанска (поштују се и грађанска и верска права, и права мањина и права већина). И да предложи нов економски модел…  

Хришћанска демократска држава не би одговарала само антихришћанским екстремистима који насилно намећу антихуманизам, зато што би у томе били спречени. Смисао стварања хришћанске демократске државе и савеза таквих држава је да се они у томе спрече по цену поделе Европе, на хришћански исток и на трансхуманистички запад. Запад је, ионако, већ трансхуманистички, сад је само питање да ли ће православне државе остати хришћанске или постати трансхуманистичке и заробљене у финансијском систему Империје, која жели да створи светску централну банку и светску владу. Можда је подела Европе – културно и економско одвајање од Запада мирним путем – једино решење. Али, да би се то догодило, потребна је идеја, нова политичка теорија, која хришћанима неће бити замена за веру, већ помоћно средство за живот у свету, да сабира традиционалисте из различитих народа, а да се не спроводи терор већине или терор мањине – било који облик фашизма, који би одбио и нехришћане који не желе да живе у тоталитарној држави трансхуманиста. Постоје људи који нису хришћани, али би пре живели у хришћанској а не у трансхуманистичкој држави. Ако хришћани са Запада не могу да живе и да опстану у либералним државама могу да се преселе у неку од држава источног, хришћанског блока, а трансхуманисти из православно-словенских држава који неће да поштују традиционалне породичне вредности могу да се преселе у неку од евроатлантских, трансхуманистичких држава. Ако је то воља већине, и на једној, и на другој страни, можемо у миру да се раздвојимо, да свако живи како жели.

Православне државе ће (п)остати хришћанске једино ако се се ослободе идеологија које су темељ трансхуманизма. То су либерализам, социјализам и фашизам. У свим идеологијама победили су антихуманистички елементи и сви идеолози су трансхуманисти. Ако желимо да одбранимо хришћанску (православно-словенску) цивилизацију – Православну Цркву, и традиционалне породичне вредности, наша права и слободе, наш начин живота, наш јавни морал, бесмислено је следити такве идеологије. Надам се да ће се појавити интелектуалци (философи, правници, економисти…) у православним народима који ће стварати нову политичку теорију, прву политичку теорију изниклу из православно-словенске духовности и културе. Надам се да ће ту бити и Грка, пошто је духовна основа православно-словенске цивилизације, поред Јерусалима, и Цариградска патријаршија и Света Гора, или Источно римско царство, простор где се развила и (античка) демократија и Православна Црква.  

Ако ово нису последња времена, има смисла радити на томе и то могу да ураде само људи који су искрени верници и одлично познају свет. Критиком Дугинове четврте политичке теорије желим да промовишем ту идеју, јер је Дугинова анализа одлична и он је добро приметио да постоји празан простор за развој нове политичке теорије. Само што ја, као хришћанин, сматрам да она мора бити у оквирима православног координантног система и да једино као таква, нова политичка теорија може бити прихваћена у нашој, православно-словенској цивилизацији. И да је можда неопходна, јер је подела Европе вероватно једино решење, ако желимо да останемо хришћани, да сачувамо наш(е) идентитет(е) и да живимо слободни у сувереним државама. О томе више у наредним текстовима. Подела Европе је вероватно императив, са или без нове политичке теорије, јер је то питање опстанка.


[1] Византинчев“ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право, ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера. У таквом систему се човек сналази лако и никад се не губи. Тачно зна своје место (које је сам собом одредио) – Жарко Видовић.


Никола Варагић: Пандемија као умни рат

24 августа, 2021

Никола Варагић

Пандемија је показала да већина грађана са правом гласа, или, већина пореских обвезника, нема своје представнике у законодавној, извршној и судској власти, и да су сви медији под контролом ваксерског лобија – не постоји ниједан велики медиј и јавни сервис отворен за стручњаке који имају своје мишљење и невакцинисане грађане који чине већину.   

Ваксерски лоби воде медицински фашисти или вакци-нацисти који се залажу за присилну вакцинацију и спремни су да користе фашистичке методе да остваре своје циљеве (профит им је важнији од здравља људи). Нису сви вакцинисани људи и вакци-нацисти – постоје вакцинисани људи који су за слободу избора и не желе да присиљавају друге људе. Вакци-нацисти су мањина која има апсолутну власт и шири страх, са циљем да једног по једног грађанина присили да беспоговорно ради шта му се каже, а слободоумне људе да затворе у логоре и затворе. Да ли су здрави људи који имају такве планове? Да ли је нормално да се предлаже раздвајање вакцинисане и невакцинисане деце? Само (вакци)нацисти то раде.  

Вакци-нацисти уводе позитивну дискриминацију, пошто су, како они тврде, противници присилне вакцинације неодговорни људи. Само је човек (стручњак) који има развијено критичко мишљење – личност, а не део масе (човек-маса) – одговоран човек. А човек коме други говори шта да ради и дозвољава да се држава или било ко други према њему односи као према малолетном детету – човек који ради нешто само зато што „сви то раде“ (иако је истина да то не раде сви), такав човек (стручњак) није одговоран човек.     

То су прави параметри неодговорности. Што се тиче науке, не зна се како је настао вирус, вакцине изгледа нису баш ефикасне (за неке људе су опасне), неки научници препоручују лекове, а не вакцине, постоји и могућност да је корона вирус произведен у лабораторији и да сутра могу да пусте неки нов вирус… Међутим, вакци-нацисти и даље спроводе јефтину пропаганду и крше људска права – сад уводе ковид пасоше, ускоро ће да стављају и зелене или жуте траке људима на руке, попут немачких нациста и старих Римљана.

Верујем да у Србији данас живи више стотина хиљада антифашиста спремних на борбу на живот и смрт. Режим може да победи само ако сломи умове већини, у већини, која пружа отпор. Пандемија је и умни рат. Ако вас неко убеди да прихватите тзв. нову реалност, или тзв. нову нормалност, то значи да неко други контролише ваш ум. Исто као и кад је неко убеђен да све најбоље зна, или да је месија, и да сви остали морају да га следе – и тад неко други контролише ум таквог човека. Режим не може брзо и лако да сломи већину, може да је ломи постепено – једног по једног, ако већина остане неорганизована, атомизована, ако људи не схвате да је ово умни рат и не победе страх.  

Кад би већина устала, 99% вакци-нациста би се повукло у мишје рупе. Проблем је то што је већина плурално друштво – противници присилне вакцинације (као и патриоте који се боре за слободу) не могу да превазиђи остале разлике, па владајућа мањина против већине користи тактику „завади па владај“ (то је умни рат). Ако је најважније одбранити слободу, или се ослободити, онда оно што је мање важно, око чега постоје спорови, мора да сачека, и око борбе за слободу мора да се постигне солидарност и јединство. Колико дуго човек може да буде здрав ако живи као роб или се попут миша користи за научне експерименте? Колико дуго ћемо бити слободни, ако не кренемо одмах да се организујемо и да бирамо наше представнике у будућој власти, тако да већину не предводе људи који неће да уђу у сукоб са вакци-нацистима или банкстерима (лажна опозиција, страни агенти, прикривени фашисти) кад дођу на власт? Како да се ослободимо притиска глобалиста или Империје?

Ако вакци-нацисти желе да одвајају вакцинисане људе од невакцинисаних, нека то раде у својој држави и о свом трошку, а нашу државу и новац који ми уплаћујемо у буџете, нека не дирају. Вакци-нацисти желе тоталну контролу – желе да контролишу све токове новца, наше умове и на крају да постану власници наших тела. Да ли је време за антифашистички покрет отпора? Јер, пандемија ће можда проћи, али тежња мрачних центара моћи да све контролишу – неће проћи. Кад видимо какве законе предлажу, видимо колико су опасни. Они имају планове, а ми смо пасивни и реактивни и атомизовано друштво.

***

Заиста, да ли неко има идеју шта да се ради ако се ускоро не прогласи крај пандемије? Или ако се стварно појави неки нов сој и много јачи талас заразе? Или, ако се појави нов вирус, још смртоноснији, пуштен из неке лабораторије? Шта да радимо ако је ово биолошки рат?

Кад видимо шта објављују медији и шта се дешава у неким државама, колико параноје и манипулација има у разним државама и колико постаје све јачи притисак на противнике присилне вакцинације, то није добро и не улива наду да ће се свет вратити у нормалу.

Уместо тога, намеће се ненормалност, као тзв. нова нормалност. Шта да радимо ако та тзв. нова нормалност или пандемија потраје још две, три… године? Да ли је Србија спремна за још једно затварање у свету? Како ће то да се одрази на економију Србије? Како ће држава помоћи грађанима Србије који се налазе у другој држави, или онима из дијаспоре који би хтели да се врате у Србију?

Што научници дуже ћуте и не откривају како је настао корона вирус, све сам сигурнији да је тај вирус произведен у некој лабораторији и намерно пуштен у свет. Добро знамо да се у лабораторијама широм света налазе и много опаснији вируси од корона вируса.

Јасно је да је пандемија повезана са кризом лихварског капитализма. Није случајно то што се вирус појавио у тренутку кад је лихаврски капитализам ушао у кризу и то што су међу главним ваксерима или вакци-нацистима у свету представници крупног капитала (банке, Big Pharma, ИТ корпорације…). Криза служи да обришу своје дугове и створе монополе.  

Можда они нису сада толико јаки да покоре цео свет и можда ће се ускоро прогласити крај пандемије. Можда ће то бити само привремено – они се неће предати, а могу да се појаве и нови мрачни центри моћи који ће желети исто то да раде, само боље, тако да они постану господари новца и господари света. Јер људској охолости и глупости нема краја.

Зато, иако сам противник присилне вакцинације, нисам опуштен и не мислим да је корона вирус безопасан, или да не постоји, као неки теоретичари завере. Тај вирус постоји и убија људе, сутра могу и ја да умрем због тога, свестан сам да та могућност постоји. Али то није разлог да се толико плашим и да примим вакцину. Али ни да будем опуштен.

Јер, све је јачи притисак вакци-нациста, а може да се појави опаснији сој или још опаснија зараза у свету. У том случају, решење није да се претварамо да зараза не постоји или да ће сама проћи, или да ће вакци-нацисти одустати од својих планова. Решење свакако није ни да уводимо и да живимо тзв. нову нормалност? Ако ћемо да се боримо, шта предлажете?  

Како да нормални људи дођу на власт у Србији и како да у Србији имамо нормалан живот ако у свету буде успостављена тзв. нова нормалност или нови светски поредак? Ако чак и Русија мора да слуша СЗО и следи ММФ, како Србија да остане независна, слободна?

Ко ће, како и кад реформисати здравствени систем Србије? Како да се заштите становници Србије и Срби у региону од нових зараза и отрова (ако се појаве)?

Волео бих да видим групу врхунских лекара (који нису лобисти фармацеутске индустрије) који ће јавности представити све чињенице у вези корона вируса и понудити конкретна решења за борбу против заразе. Волео бих да видим групу врхунских српских економиста и привредника (који нису лопови и део увозничког лобија) који ће јавности представити кризни план и нову економску политику.

Било би добро да постоје и конкретни предлози или решења, а не само критика ваксерског лобија или вакци-нациста. Ако останемо пасивни и реактивни, они побеђују.


Никола Варагић: Геноцидна србофобија

18 августа, 2021

Никола Варагић

Крајем јуна написао сам да не смемо да дозволимо да непријатељи који доносе резолуције о Сребреници остваре свој циљ – да се утврди лаж да се у Сребреници догодио геноцид да би се српски народ етикетирао као геноцидни народ, а онда (то је и тајни план британске владе) да у српском народу победи аутошовинизам. Ако ништа друго, да се изазове сукоб између српског и бошњачког народа да би Босна и Херцеговина остала протекторат НАТО алијансе. Том циљу служи оно што је урадио крајем јула у Босни и Херцеговини одлазећи високи представник међународне заједнице (тачније, ВБ, САД и ЕУ), када је наметнуо одлуку о изменама Кривичног закона у БиХ, чиме је негирање геноцида кажњиво (само се злочин у Сребреници назива геноцидом, што је бесмислено, али потребно србофобима).     

Бошњаци који мрзе Србе и Републику Српску, радосно су дочекали ту одлуку и верују да ће се Срби брзо одљутити и сарађивати са новим високим представником. Да ли су, овог пута, погрешили Бошњаци који тако размишљају? Да ли ће победити аутошовинисти? Спорну одлуку високог представника Валентина Инцка, иницирали су Лондон, Берлин, Вашингтон и Брисел  – престонице неких од најгеноциднијих држава на свету. У Белгији су и после Другог светског рата постојали зоолошки вртови са децом из Африке. Злочин у Сребреница не може да се пореди и изједначи са Аушвицем или геноцидима у Африци и Северној Америци, или Јасеновцем, Јадовном и Пагом, да не помињем злочине и геноциде Османлија – дакле, са геноцидима које су спровели они који сада српски народ називају геноцидним. Сребереница не може да се пореди са њиховим геноцидима – у Сребреници није било геноцида. Нико од њих нема право да држи било какве моралне лекције српском народу. Само аутошовиниста то може да дозволи и да осећа стид пред њима. И патриота осећа стид због злочина које су учинили неки Срби током рата, али пред прецима и Богом. Пред Богом имамо чега да се стидимо, а непријатељи могу само да се стиде пред нама.

Као одговор Републике Српске, Скупштина РС усвојила је два закона, са циљем да стави Инцкову одлуку ван примене. Предлагачи закона су сви посланички клубови. Република Српска је јединствена по овом питању, све странке у РС су патриотске. Република Српска има и бољу опозицију, и бољу власт, него Србија (кад би опозиција сменила Додика, не бих бринуо за будућност РС). Државотворни политичари, кад прети спољашња опасност, националне интересе стављају испред дневне политике и сујете. Надам се да ће и Београд бити слободан попут Бањалуке. Република Српска не може више од овога и неће још дуго остати слободна од спољашњег окупатора, ако се и Београд не ослободи. Београд ће бити слободан кад на власти у Србији буду људи који смеју да кажу да у Сребреници није било геноцида, већ великог злочина (који, наравно, осуђују, као и све злочинце), и желе добре односе са суседима (и наравно, да се боре против корупције, да поштују људска права…).

Ако Срби из РС остану одлучни да не поштују одлуке високог представника, мислим да Бошњаци неће желети да угрозе опстанак БиХ и да ће схватити да БиХ може да опстане само ако не буде протекторат. Кад буду гласнији Бошњаци који нису србофоби и не мислe да је РС геноцидна творевина, онда ће и међу Србима бити мање националиста који траже независност Републике Српске. Од Бошњака највише зависи будућност БиХ.

Последња одлука Валентина Инцка делује као очајни покушај да се спаси што се спасти може. Не постоји ниједан разлог да канцеларија високог представника постоји или да БиХ остане протекторат. Наше је да будемо одлучни и јединствени што се тиче одлуке високог представника у БиХ и да оставимо пружену руку помирења бошњачком народу.   

Лично сам против поделе Босне и Херцеговине и волео бих да дође до помирења између српског и бошњачког народа, и да буду бољи односи између Федерације БиХ и Републике Српске, и Босне и Херцеговине и Републике Србије, али као реалан човек не одбацујем и поделу БиХ, ако Бошњаци не желе добре односе са Србима и желе да укину РС. Можда ће и Европа да се подели! Можда се само Европа подели, а БиХ да остане заједничка држава српског и бошњачког народа и део неког новог блока, уније или савеза држава где би биле и Србија и Црна Горе, дакле, све три државе у којима живе и Срби и Бошњаци. Верујем да већина Бошњака у БиХ не жели да Босна и Херцеговина остане колонија Империје и да не жели још један рат против Срба. Постоје и Бошњаци који воле Србе. Ако Бошњаци желе лоше односе са РС и да БиХ остане НАТО протекторат или колонија, Федерација БиХ ће остати без Бошњака, због тога што ће већина Бошњака отићи на Запад, због новца.

Ово је преломни тренутак у савременој историји овог дела Балкана, можда целог Балкана. У Србији, власт и већи део опозиције нема ту свест и зато нема одлучне подршке српском народу у Републици Српској. Надам се да ће се ускоро то променити – да ће тајни планови НАТО држава све теже пролазити на Балкану, исто као и планови корпорација попут Рио Тинто, тј. да ће нове генерације и нови лидери побеђивати лукаве Енглезе и остале лукаве Латине и у умном рату. Балкан је у много чему одувек био испред западне Европе.   

Дакле, ако српски народ сад одоли овом притиску (геноцидних) Западноевропљана да се српски народ означи као геноцидни народ и трајно покваре односи између бошњачког и српског народа, тј. ако однесемо прву победу у умном рату, међусобне спорове решаваће Бошњаци и Срби без утицаја странаца, то се може проширити на цео Балкан или већи део Балкана, све док Балкан не буде припадао само Балканцима. Осим тога, као што видимо, наши северни суседи – државе Вишеградске групе – све су даље од Европске уније и ЕУ их све мање жели. Може да се каже да Западноевропљани никад нису желели или да више не желе да приме Србију и Босну и Херцеговину (и Северну Македонију и Црну Гору) у ЕУ (а можда би избацили и Бугарску и Румунију, можда и Грчку, из ЕУ). Русија захтева да се укине функција високог представника у БиХ. Чак се и Кина укључила у тај спор. Како да се овај део света ослободи окупације Империје са Запада, а да не постане колонија нове империје са Истока? Једино удруживањем држава средње, источне и југоисточне Европе…

Ако победи мудрост и дође до помирења између српског и бошњачког народа, за Балкан и овај део Европе долазе бољи дани. Толико су важни односи између Бошњака и Срба. Само добри односи доносе бољу будућност и једном и другом народу (на пример, у економији –српски привредници и амбасадори могу да отварају бошњачким компанијама тржишта православних држава, а бошњачки привредници и амбасадори могу да отварају српским компанијама тржишта исламских држава). Да ли постоји критична маса, и у бошњачком, и у српском народу, која више неће радити оно што Империја жели (или, неће дозволити да на власти буду квислинзи), него само оно што је добро за државе и народе у којима живе и Бошњаци и Срби?   


Никола Варагић: Хипократ и Хипокрит

11 августа, 2021

Никола Варагић

Све је већи притисак на медицинске раднике који се нису вакцинисали. У неким државама уведена је обавезна вакцинација за све медицинске раднике. У више европских држава одржани су протести против присилне вакцинације медицинских радника, негде и против присилне вакцинације деце. Притисак ће бити већи ако се појаве или пусте нови вируси.

У државама у којима не постоје фашистичке мере принуде има мање од 50% медицинских радника који су вакцинисани и који пацијентима препоручују вакцину против корона вируса, а већина је против тога да се иста та вакцина даје деци. Тамо где постоји притисак власти и фармацеутске индустрије, негде брже, а негде спорије расте број вакцинисаних. Али, како да верујемо лекарима који немају своје мишљење и само раде шта им се каже?

Медицински радници који неће да се вакцинишу оптужују се да су заостали, неодговорни, опасни по околину, прети им се отказима, мањим платама и премештањем на друга радна места, стручњаци постају забрањени у највишим научним круговима, итд. Само, ваксери никако да објасне како су заговорници присилне вакцинације толико напредни у односу на лекаре који су уздржани и скептични поводом вакцинације као најбољег начина да се победи корона вирус, или против овакве врсте вакцина. Неки од најбољих лекара у свету против су присилне вакцинације. Како су они јуче били одлични стручњаци, а данас нису? Осим тога, ни већина медицинских радника, исто као и пацијенти и грађани, не зна састав вакцина и нису упознати са свим резултатима тестова које раде фармацеутске корпорације и надлежни државни органи (који су у служби фармацеутске индустрије). О томе изгледа више знају неки ИТ стручњаци и банкари, који су главни ваксери у свету.  

У Србији су медицински фашисти увели обавезни ПЦР тест за медицинске раднике који су били на одмору и који нису вакцинисани, али о свом трошку. Не знам како ће реаговати медицински радници у Србији против којих су уперене ове мере, али претпостављам да ће, ако изостане озбиљан отпор таквој дискриминацији, сваки добар и часни лекар који је против обавезне вакцинације, или отићи из Србије у државу у којој не постоји обавезна вакцинација, или ће дати отказ и наћи неко друго занимање. Ко ће да лечи грађане после тога? Ко ће уписивати медицинске факултете, ако се иста дискриминација спроводи према студентима који неће да се вакцинишу против корона вируса, односно, ако се гуши свако критичко мишљење, без чега нема науке и демократије? За почетак, нека ваксери објасне како је настао тај вирус. Док то не сазнају, нису озбиљни научници и нису много паметни и неозбиљно је и чист фашизам залагати се за присилну вакцинацију. Колико мораш бити глуп да тврдиш да ће масовна вакцинација зауставити пандемију, кад знаш да постоји и могућност да је корона вирус произведен у лабораторији и да исто тако могу да пусте неки нов вирус, и да траже да примите нове вакцине. Докле тако, шта су последице?

Мени не уливају поверење лекари који раде као лобисти за фармацеутску индустрију, јер стављају профит испред здравља пацијента. А губим поверење у лекара који је доказани стручњак и до јуче је био против присилне вакцинације због корана вируса, а онда, кад је дошла прва већа претња и уцена, мења мишљење и пристаје да се вакцинише.

Како да верујеш таквим људима? Шта је следеће што ће да раде под притиском и претњом и што може бити лоше по ваше здравље? Кад се једном изгуби поверење, тешко се поново стиче. Не можеш да будеш добар лекар или добар стручњак, ако мењаш мишљење због уцене и претње или примаш мито од произвођача лекова или пацијената. Боље да више не будеш лекар, него да погазиш лекарску заклетву коју си дао. Ако пристанеш да играш ту игру, онда више ниси лекар, него глумац. Хипокрит не поштује Хипократову заклетву.

Здравствени систем је један од најкорумпиранијих система у држави, са најмање поверења грађана. Ако се остваре циљеви вакци-нациста, и то мало поверења ће да нестане, већина ће избегавати лекаре и тражити алтернативне начине лечења. Али онда више нема смисла плаћати доприносе за здравство – нека плаћају само они који ће да користе услуге таквих лекара или таквог здравственог система. Ако они који плаћају доприносе не могу да раде бесплатно (иначе бескорисни) ПЦР тест, ако морају само невакцинисани да плаћају такве тестове, већини или половини која је дискриминисана преостаје или да изаберу као своје представнике у власти људе који ће бранити њихова људска и грађанска права, или да се отпор пружи кроз грађанску непослушност. Ако ни то нисмо у стању да урадимо, онда су медицински фашисти (вакци-нацисти, vacci-nazi, вакци-наци-ја) заслужили да владају.

Највећи проблем са савременом медицином је то што они који заузимају највише позиције у здравственом систему и у медицинским школама нису под утицајем науке (не поштују строге научне критеријуме), него идеологије у којој су образовани и васпитавани и под утицајем крупног капитала. Људи који воде главне здравствене организације идеолошки су обојени и опортунисти и зато нису и не могу да буду научно објективни. Ваксери нису слободни људи. Зато ваксери не подносе слободне људе који мисле својом главом и имају храброст да изнесу своје мишљење. И опозиционе медије контролишу вакци-нацисти.

Ваксери су приватизовали државу, као мањина која верује да је просвећена и да има право да одлучује у име већине или свих грађана. Вакци-нацисти су приватизовали и државу и медије: доносе се закони који дискриминишу невакцинисане, у медијима могу да се појави само мишљења ваксера и глупих и лажних статистика у вези корона вируса. Дакле, више од 50% невакцинисаних грађана Србије, који плаћају порезе, доприносе или таксе држави и медијском јавном сервису, ништа се не питају, немају никаква права и још се вређају и проглашавају глупим, а вакци-нацисти 100% државног новца распоређују међу собом и раде шта хоће са тим новцем. Ко контролише токове новца, контролише и медије.  

Зашто смо им то дозволили? Колико ћемо то још трпети? Да ли ће противници присилне вакцинације против корона вируса направити (глобални) антифашистички покрет?

Ваксери који су корисни идиоти господара новца, требало би да знају да ће им сутра бити наређено да узимају нешто као лек Прозијум из филма Еквилибријум (2002). У том филму тоталитарна влада захтева од свих грађана да себи сваки дан убризгавају лек Прозијум, захваљујући којем се подстиче већа роботска логичка послушност, док они који не узму своју дозу Прозијума и понашањем одају да имају осећања – кажњавају се смрћу. Како неко може за себе да каже да је паметан, а не види да свет иде ка томе? Ваксери су, дакле, попут масе у филму Еквилибријум која сваки дан узима лек Прозијум. Ако им се каже или нареди да сваки дан морају да примају вакцину против корона вируса, они ће је примати.


Никола Варагић: Рио Тинто најавио рат против Србије

4 августа, 2021

Никола Варагић

После годину дана учесталих протеста становника Лознице, Пожеге, Горњег Милановца и других места где се одвијају истраживања или се најављује почетак рударско-геолошких истраживања корпорације Рио Тинто која жели да отвари руднике литијума, али и грађана Србије из подручја која нису богата траженим рудама, затим свих еколога Србије, као да ти протести грађана Србије уопште нису важни, као да се грађани Србије ништа не питају, енглеско-аустралијска мултинационална корпорација је крајем јула 2021. године одобрила 2.4 милијарде долара у свом буџету за отварање рудника у Лозници.   

Због протеста грађана Србије, српска власт најавила је одржавање референдума поводом отварања рудника литијума. Представница корпорације Рио Тинто у Србији изјавила је да није јасно како би референдум могао да заустави градњу рудника литијума у Србији. Они ће се, наравно, позивати на прави и законе, али ми нисмо глупи, знамо да се закони доносе онако како лобисти желе. Изнад свега, кад је угрожена безбедност људи, кад се угрожава животна околина, важе неки други закони. А у овом случају то је више него јасно и о томе колико је штетан тај рудни литијума по здравље људи и животну околину и како би остала уништена велика област Србије богата водом за пиће и где може да се производи органска храна, прави стратешки ресурси у 21. веку, не бих овде писао, други су то лепо објаснили. Такође, и да налазиште литијума у Србији није највеће у свету и да ће Србија годишње од тога имати свега 50 до 100 милиона долара прихода, да постоје и боља решења за проблем са батеријама за еко-возила и да ће литијум из Србије моћи да се користи за производњу батерија за само милион возила годишње, само пар деценија, што значи да би само идиот уништио природу због краткорочног решења за ауто индустрију и екологију, а при томе сама производња литијума, као и батерије за еколошка возила, загађују животну околину, да Португалци нису дозволили отварање таквог рудника у својој држави…

Моје мишљење је да су и пре 1999. године и бомбардовања Србије корпорације попут Рио Тинто знале да ће у Србији моћи да отварају овакве руднике, јер ко зна чиме је још Србија богата испод земље, поред природе коју видимо на земљи. Дакле, не само угљем, оловом и цинком на Косову и Метохији, можда је цела Србија богата ретким и вредним рудама, а они су, пошто имају развијене технологије и сателите, то знали. Ако је то истина, то није разлог да целу Србију претворимо у рудник и уништимо природу и живот људи у Србији. Окупаторима или странцима који не живе у Србији, свеједно је да ли ће Србија постати велики рудник, али грађанима Србије није свеједно и они то очигледно не желе.

Од 5. октобра 2000. године, Србија је и економски окупирана држава и сва врата домаћих институција и служби отворена су страним корпорацијама попут Рио Тинто, из дуванске индустрије, индустрије цемента, страним банкама, итд. У Србији је све било на продају, спроведена је пљачкашка приватизација, уништене су домаће банке, сваке године све смо већа колонија, економијом Србије управљају исти људи већ 21. годину. Они старији међу њима, још дуже. Њихов учинак за државу и народ је катастрофалан – ти људи продају свој народ као јефтину радну снагу и продају све привредне и природне ресурсе Србије, и зато је учинак за њихове личне буџете феноменалан.

Свака корпорација или сваки милијардер могао је да дође са великим кешом у Србији и да купи све које треба да купи да би остварио циљеве и зарадио профит. Тако је и Рио Тинто дошао у Србију – њихови представници лобирали су код српских политичара да добију дозволе за рад (наравно, уз подршку НАТО и ЕУ држава, њихових тајних служни, медија и амбасада у Србији) и годинама добијали без проблема, купили су скоро све стручњаке са рударско-геолошких факултета и института у Србији и очекивали су да посао заврше до краја, кад се догодио неочекивани бунт грађана Србије. Постоје Срби који се не продају.

После толико година улагања и до сада добијених дозвола Рио Тинто сматра да има право да добије и последњу дозволу – за отварање рудника, или, да може да буде обештећен и да Србија мора да сноси правне последице. То је класична колонијална свест и то нема везе са правом. У корпорацији Рио Тинто, очигледно, сматрају да ће сломити отпор Срба исто као што су сломили Индијанце, Африканце и Абориџине и да такве приче могу да прођу, као што су пролазиле претходних деценија и векова. Саопштење енглеско-аустралијске корпорације у којем истичу да су издвојили новац за рудник литијума у Србији и пратеће вести главних евроатлантских медија у вези тог саопштења протумачио сам овако:

Ви Срби (грађани Србије) ништа се не питате, ми имамо наше планове и циљеве и они ће бити реализовани са вама или без вас, не занима нас ваша брига за здравље људи, баш нас брига и за ваше референдуме, и за ваше услове да се у Србији морају отворити фабрике и за производњу батерија за еко-возила и за производњу таквих возила – ми смо одлучили да отворимо рудник литијума и да сав литијум транспортујемо у фабрике наших партнера у свету, јер смо се обавезали акционарима и партнерима у свету да ће тог рудника бити.

Тако сам протумачио то саопштење Рио Тинта. Сад замислите да имамо власт која би, као услов, поставила да Рио Тинто – поред тога да фабрике морају да буду у Србији – мора да лобира код својих влада да повуку признања независности тзв. Косова, да се Црна Гора и Република Српска ослободе притиска НАТО пакта и антисрпске пропаганде, да Босна и Херцеговина више не буде протекторат међународне заједнице, да се обезбеди повратак Срба протераних са простора Војне Крајине или РСК током етничког чишћења хрватске војске 1995. године… Јер, власници Рио Тинта повезани су са свим непријатељима Србије. А сад би да од Србије направе велики рудник и да Срби и мигранти раде као рудари.

Српској власти не може се веровати и зато је референдум опасан предлог. Оваква власт уз подршку таквих корпорација може лако да намести тај референдум. Али то и не мора да се ради, ако прође предлог новог Закона о референдуму – о чему је недавно писала Софија Мандић (препоручујем тај текст) – јер ће према решењу „из члана 40 нацрта које обавезује скупштине на свим нивоима да одлуку грађана изражену на референдуму поштују годину дана од дана одржавања референдума, након чега могу донети акт који је супротан тој одлуци. Зашто би се, под таквим условима, грађани о било чему, било када, изјашњавали? Сем ако се не подразумева да ће одлуке грађана баш увек бити у складу са жељама онога ко референдум расписује“. Морамо прво да ослободимо Београд, па онда да организујемо, ако је потребно, референдум и решавамо проблеме попут овог са Рио Тинтом.

Време је да Енглези схвате да Срби нису Индијанци, Африканци и Абориџини и да више не могу да раде у Србији оно што су радили у Африци, Аустралији и Северној Америци.


Никола Варагић: Довиђења до ослобођења

28 јула, 2021

Никола Варагић

Да ли је Србија окупирана, полуокупирана или слободна држава?

Један део територије Србије је војно окупиран, сецесионисти су прогласили независност 2008. године, а део међунароне заједнице признао је ту лажну државу, иако је званично, са правне стране, покрајина Косово и Метохија под ингеренцијом УН и део Србије. Али од  2012. године стање је још горе, Срба је све мање на КиМ и не поштује се Резолуција 1244.

Што се тиче остатка Србије, она је под културном и економском окупацијом. Грађани се апсолутно ништа не питају, све одлуке доносе велике силе, тајне организације и крупни капитал (наднационалне корпорације). Спроводе се интереси страних држава, уништава се српска култура, одузимају се природни и привредни ресурси, српски народ полако нестаје.

Пред камерама, сви глуме да је Србија суверена и демократска држава. У стварности један део Србије је под војном окупацијом НАТО држава и албанских националиста који желе да створе Велику Албанију, а цела Србија под културном и економском окупацијом. Да ли је то истина, или није истина? Да ли је Србија колонија, или независна држава?

Свака странка, која је била или је сада у власти у Србији, само спроводи интересе великих сила и наднационалних корпорација. Да се не враћамо много у прошлост, буквално нико ко је био на власти после 2000. године није пружио озбиљан отпор Империји, а посебно после убиства Зорана Ђинђића. Империја никог ко није њен не дира, све док није опасан по власт или не дође на власт, а неће да спроводи наређења Империје.

Кад неко са неке маргине, без велике подршке грађана, преко интернета, из фотеље, води борбу против окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе. Кад се опозиција бори за власт у окупираној држави, а не бори се и против окупације и окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе.

Дакле, истина је да држава Србија није слободна, суверена, демократска држава. У држави постоје неке оазе слободе које још увек нису окупиране, у народу има довољно оних који знају шта је истина (и боре се против окупације, свако на свој начин – у културном рату тако што пишу ћирилицом, а у економском тако што развијају домаће компаније и купују домаће производе, итд.), да може да се каже да у народу још увек има довољно храбрих и слободних људи, бораца за слободу, али таквих људи нема у власти, држава је окупирана.

У Србији се ништа неће променити док се не појаве људи који су спремни да се суоче са истином и да се жртвују за слободу, за свој народ, за опште добро. Они лично, а не народ. Режим и Империја не дозвољавају таквима да се пробију, а чим ојачају и добију подршку народа, Империја и режим такве прогони, хапси или убија. Можда због тога толико дуго немамо праву опозицију? Ко сме, кад то зна, да уђе у политику и да спроводи у дело оно што је говорио док је критиковао власт, или опозицију, док није био претња окупатору?

Све док се Београд не ослободи културне и економске окупације, неће бити могуће ни да се ослободи покрајина Косово и Метохија. Али, како да се Београд, односно, Србија без Косова и Метохије, ослободи културне и економске окупације ако нико нема храбрости да се супротстави Империји, суштински, а не само вербално и из опозиције или фотеље?

Затим, није довољно ни да су лидери спремни да се лично жртвују, а не да жртвују народ, као скоро сви лидери до сада. Морамо да створимо систем и јединство тако да никад све не зависи од једног човека, или мање групе људи, јер ако непријатељ убије лидера српског народа, народ остаје обезглављен и ко зна колико је времена потребно да прође да се опет појави неки такав лидер. Зато нова елита не сме да гради култ личности, него систем да први буде само први међу једнакима тако да сваки државни функционер одмах има замену ако буде убијен, а цео народ увек јединствен и увек уз такву власт.

Кад бисмо имали такву елиту, такав систем и такво јединство у народу непријатељу остаје само да уведе санкције и блокаде, или да војно нападне целу државу и да учини геноцид над српским народом. Или да се преда и одустане од окупације Србије.

Да би се ово последње догодило, мораш да будеш спреман за оно прво – за жртвовање, за дугу и напорну борбу, да трпиш претње и увреде, санкције и неправде, да издржиш све то и опстанеш у тешким условима, живећи скромно. Сад је питање колико је Срба спремно за такву борбу. Колико Срба је спремно да се бори за Косово и Метохију, ако то значи да ће имати мањи животни стандард, да неће моћи да купе нов ауто и иду на море у неку другу државу, или да неће моћи да послују из Србије са НАТО државама неко време?

Чак и кад би Србија била демократска држава, узор свим осталим државама у свету што се тиче владавине права и поштовања људских слобода, ако и даље жели да буде суверена и православна држава, Србија би била на удару Запада. Можда то не би била војна агресија, можда ни санкције, али би свакако постојао велики притисак и медијски рат.

Србија се неће ослободити тог притиска све док нема довољно оних који су спремни са тим да се суоче и да истрпе све што је потребно да се истрпи. Они који су на власти морају да деле судбину народа, а народ не сме да руши власт која је под ударом Империје само зато што су лоши услови живота због притиска Империје, сви морају да буду скромнији и да трпе притисак. Некад је довољно само мало стегнути зубе и тај притисак нестаје, нема више окупације. А некад је то маратонска борба и потребно је много жртава и трпљења.

Морамо бити спремни на све и само ако смо спремни на све можемо ослободити Србију и живети као слободни људи у слободној држави. И морамо да имамо савезнике. Патриота би рекао да је данашња Белорусија исто што Србије деведесетих. Али зашто је Белорусија сама у борби против новог светског поретка? Зашто је Србија била сама? Тада Белорусија није била уз Србију, данас Србија није уз Белорусију. Русија је више уз Белорусију, јер је ближа и много јача, него пре 30 година, али ни то није довољно да Белорусија не остане изолована од света. Кад патриота буде знао зашто је то тако и како то да промени, како да реши проблем, створиће се јак актиимперијалистички и алтерглобалистички савез народа и држава у овом делу Европе и света. Појединац не може сам да победи режим; изолована држава не може сама да се бори против Империје.


Никола Варагић: Детектор за нормалност

25 јула, 2021
Никола Варагић

Некад се у малим, ситним и свакодневним стварима, види колико је неки човек савестан, одговоран, здрав, нормалан, културан, васпитан, колико има емпатије и самосвести, да ли је вредан или лењ, паметан или глуп, пристојан или будала…

Да ли бацате смеће на улицу, у реку, из возила? И даље сваки дан виђам људе који то раде – и образовани и необразовани, и мушкарци и жене, и млади и стари. Мада, мислим да је у односу на старије, мање младих који бацају смеће ван контејнера и канти, некако су млади више културни и имају већу еколошку свест. Али и међу младима и међу децом има доста оних који бацају смеће, на пример, у парку у којем се играју, зато што то раде и њихови родитељи, а вероватно су и њихови родитељи (бабе и деде те деце) били исто тако бахати и некултурни. Да није довољно да будеш само образован да би био културан и васпитан, види се и у оваквим стварима, јер и међу оним образованим има доста некултурних људи који загађују животну околину и не брину о другим људима. Зашто се жене труде да буду равноправне са мушкарцима у некултури, зашто толико жена, мајки, баца смеће на улицу или из возила? Како човек који живи на породичном имању, у селу, у природи, где је све чисто и здраво, где му живе деца и унуци, може да баца смеће на ливаду, у шуми, у реку или поток, да затрпава пластичне флаше у земљу?

Пошто је лето, свуда раде клима уређаји. У културним и уређеним друштвима, посебно у градовима са вишеспратницама, клима уређаји се уграђују тако да из њих не капље вода на улицу, са петог и десетог спрата. У Србији, или конкретно у Београду, постоје објекти који се и тако граде, али тамо где одвод воде из климе није решен, постоје културни људи који то сами реше, плате да се уради, или једноставно спроведу црево на терасу у балон који се пуни водом и који редовно празне у купатилу, тако да не капље вода из њиховог клима уређаја на главу људима који ходају тротоаром. У Београду, чак и у центру града, из клима уређаја капље вода директно на тротоаре главних градских улица. У управи града, комуналној полицији и инспекцијама апсолутно нико ништа не ради да се реши тај проблем. Вероватно су и запослени у градској власти међу оним некултурним грађанима из чијих клима уређаја капље вода на улицу. Не само на улицу, него и на клима уређаје испод, на надстрешнице на терасама и улазима у зграде, свуда су неке баре, стално нешто лупа, посебно ноћу, што посебно смета онима који живе у приземљу. Али у скоро свакој вишеспратној згради у Београду постоје тако бахате и некултурне комшије из чијих клима уређаја капље вода целу ноћ и удара у бару, или на паркиран ауто и прави буку. На тај начин можете у свакој згради да детектујете ко је културан, а ко некултуран, ко води рачуна о другим људима, а ко је безобразан, себичан, неодговоран, лош комшија… Скоро да нема зграде у Београду у којој нема више станова са чијих зидова из клима уређаја не цури вода директно на улицу. Дакле, то је мали и брзи тест да видите ко је нормалан а ко ненормалан у тој згради. И колико оне који воде град и републику не занимају такви мали проблеми и детаљи. Шта то говори о њима? Јер овај проблем, на крају, власт може брзо да реши правним путем, да не изда дозволе онима који граде нове зграде без решеног одвода за воду из клима уређаја и да пошаље инспекцију и комуналну полицију да пише казне власницима станова и пословних објеката у старим зградама који нису то решили, попут оних који су сами то решили тако што су повезали црево из клима уређаја са олуком (мада то није добро за поцинковани олук!), или редовно празне балон са терасе кад се напуни водом, јер нису толико лењи и бахати и не мрзи их да то раде као неке друге. А оне који то раде, ако држава кажњава високим казнама, решиће тај проблем.

Узмимо као пример саобраћај. Да ли су бахати и некултурни учесници у саобраћају такви и као људи, и у другим односима са другим људима и у другим стварима које раде? Шта је човек који у зони града у којој има дупло више возила него паркинга, паркира своје возило тако да заузме два паркинг места? И још то буде једини део улице у којој Паркинг сервис не наплаћује паркинг место? Не чини другима оно што што не желиш да други чине теби. Кад би и остали људи заузимали по два паркинг места у зони града у којој нема довољно паркинг места, онда би и онај који сада то ради, често морао да тражи много дуже паркинг место, или да паркира тамо где може да добије казну. Шта су људи који паркирају возила на тротоарима, тако да пешаци не могу да прођу, а посебно у зони школе, па деца морају да иду коловозом? Или у парку за децу – све је више паркова за децу који су претворени у паркинге. И нису за све криви возачи, грађани, јер власти нису ништа радиле плански и правно, а последњих година опет издају дозволе за градњу зграда без паркинга. Међутим, то није оправдање да се не води рачуна и о пешацима, често има простора да возило може да буде паркирано тако да не смета пешацима, али возачи о томе не воде рачуна или их је баш брига и стану тако да блокирају пролаз. Затим, шта су људи који кад је највећа гужва у саобраћају заустављају своје возило у коловозној траци тако да блокирају целу траку? И у саобраћају, дакле, у неким наизглед безначајним појавама постоји детектор за откривање ненормалности.

Постоји још много малих, свакодневних ситуација које могу да послуже као детектор за откривање (не)нормалност и кроз такве ситнице да видите са ким имате посла.

Какав си ти човек? Којој класи људи ви припадате?

Шта би показао детектор за нормалност ако бисмо тестирали све грађане Србије? Шта би нам рекао о стању културе, васпитања и морала у нашем друштву?

Можда би показао да има и довољно оних који би се постидели и променили после тога, и више водили рачуна о оваквим ситницама које живот значе и о другим људима и животној околини.


Никола Варагић: Срби, Црногорци и Бошњаци

5 јула, 2021
Никола Варагић

У рату у Босни и Херцеговини, који је трајао од 1992. до 1995. године, што се тиче сукоба између српског и бошњачког народа, било је страшних злочина, злочине су чинили и Срби и Бошњаци, али није било геноцида и нема колективне кривице. Сигуран сам да у српском народу, а верујем да у бошњачком народу, никад није постојала већина која је заговарала геноцид или подржавала екстремисте који су то желели.   

Екстремисти су постојали и на једној и на другој страни, чињени су страшни злочини, али ти екстремисти никад нису представљали своје народе, никад нису имали већину на својој страни. Распад СФРЈ у српском народу изазвао је страх да ће да се понови геноцид над српским народом, као у Другом светском рату (показало се да је страх био оправдан кад је почео рат у Хрватској), зато је било злочина и освете са српске стране и у рату у БиХ, што је недопустиво. Они који су учинили такве злочине учинили су да личимо на непријатеље, а они то једва чекају да нас прикажу као горе од себе (попут Хрвата).

Када се погледа број и српских и бошњачких жртава у односу на број становника, види се да у рату у БиХ није било геноцида. Геноцид не може да се догоди над малим делом неког народа, из једне општине. Геноцид се догодио над целим народом који живи у тој држави, кад је други народ војно надмоћан и спроводи геноцидну политику, или се није догодио. Или се догодио геноцид над бошњачким народом у БиХ, односно, над српским народом у БиХ, или се није догодио геноцид. Бесмислено је, није логично, да се геноцид догодио у једној општини, над мање од 1% неког народа. Ако је у Сребреници био геноцид, онда је био и у Сарајеву где су Бошњаци убили око 8 000 Срба, направили 123 логора за Србе и на крају протерали 120 000 Срба. Али, нико не каже да је у Сарајеву био геноцид. Убијани су Бошњаци у Сарајеву, као и Срби у Братунцу и Сребреници. Сребреница није Јасеновац. У Сребреници се догодио страшан злочин, за сваку осуду, али није био геноцид као у НДХ.

Срби и Бошњаци морају да престану да користе реч геноцид кад се говори о рату између ова два народа у БиХ. Две војске биле су у рату, на крају рата поделиле су територију, али ниједан народ није истребљен. Мислим да се наши народи не мрзе толико, и да Бошњаци мање мрзе Србе, него Хрвати и Албанци. Зато је у српском народу највећа мржња према Албанцима и Хрватима. Црногорци су све ближи Хрватима и Албанцима. Циљ је да Срби и Црногорци и Срби и Бошњаци немају добре односе и да те три државе буду нестабилне.    

То је суштина Резолуције о Сребреници коју је изгласала Скупштина Црне Горе – мржња према српском народу, политика „завади па владај“ између Срба и Црногораца, и Срба и Бошњака. Посланици који су гласали за ту резолуцију само су спроводили наређење које су добили са Запада. Међу тим посланицима има доста србофоба који траже помоћ Запада да униште СПЦ. Смешно је кад неко из Подгорице каже да неће да слуша наређења из Београда, а још смешније кад власт у Београду критикује нову владу Црне Горе, кад знамо да обе владе или обе државе слушају наређења која добијају из САД и ЕУ.

Они који кажу да се у Сребреници догодио геноцид или су глупи, или свесно то говоре јер мрзе српски народ и СПЦ. То је освета фашиста и нациста, које је српски народ разбио у светским ратовима. Међутим, фашисти и нацисти били су јачи већ после 1945. године, још јачи после 1990. године, а без отпора Срба раде шта хоће после 2000. године. За то време, слабу Србију и слабе Србе силују непрестано. И још од жртве праве злочинца – српски народ, који је доживео геноцид, фашисти и нацисти представљају у свету као геноцидни народ. И само томе служи прича о „геноциду“ у Сребреници, и цео наратив о Србима као јединим кривцима и јединим лошим момцима у рату у СФРЈ. Због тога никад не осуђују злочине и злочинце над српским народом и српске жртве сматрају мање вредним.

Кад неки Срби то тврде, то значи да немају кичму, или су се заљубили у своје силоватеље. Такви људи воде Србију деценијама, зато је Скупштина Србије, такође, донела резолуцију о Сребреници. Нико из Србије сад нема право да се љути на Црну Гору. Непријатељи или центри моћи из света и региона који не желе да се сазна истина о рату у СФРЈ, а желе да виде Србију сломљену и на коленима, сигурно неће одустати све док Србију воде људи са стокхолмским синдромом, тј. квислинзи који служе окупаторима и сарађују са Милом Ђукановићем. Не смемо да дозволимо да се у односе са другим државама мешају српски шовинисти, квазинационалисти и ратни профитери. Ако би Шешељ, Жељко Митровић, Миша Вацић и њима слични сад отишли у Црну Гору да бране Србе, Срба више не би било Црној Гори. Надам се да су Срби у Црној Гори довољно мудри да одбију такве и да међу собом не бирају такве лидере. Влада Црне неће опстати ако не потпише Темељни уговор са СПЦ и не победи мафију; српске странке неће победити ДПС и очистити Црну Гору од криминала ако траже помоћ Вучића и СНС.

Српски народ не сме да прихвати антисрпску пропаганду. Наш задатак је да не дозволимо да се шире лажи о српском народу, које шире непријатељи српског народа (тј. србофоби, фашисти и нацисти), и да се суочимо са истином о злочинима почињеним у име српског народа. Једино су Срби одговарали за злочине, Србија је испоручила своје лидере у Хаг, али, само зато што је изгубила рат. Са нашом мрачном страном морамо да се суочимо без икаквог притиска или подстицаја изван нашег народа. После тога, лакше ћемо се борити са непријатељском пропагандом, сазнаће се истина о српском народу и истина о ратовима на простору бивше СФРЈ. Када се сваки народ буде суочио са мрачном страном своје прошлости или историје, може да се говори о помирењу између народа на простору бивше СФРЈ и Балкана. Срби, Црногорци и Бошњаци не морају да живе у истој држави, као један народ, али не морају ни да се мрзе и да ратују, јер тако сви пропадају и сви ће остати под окупацијом Империје (великих сила и наднационалних корпорација).   

Не смемо да дозволимо да они који доносе резолуције о Сребреници остваре то што желе  – да не дозволе да дође до помирења између српског и бошњачког народа и добрих односа између Србије и Црне Горе и да се у српском народу прими антисрпска пропаганда. Међу Србима у Црној Гори појавили су се нови лидери, исто тако и међу Србима у Републици Српској, још само да се појаве и на власт дођу неки нови, бољи људи у Србији. Кад српски народ буду представљали такви људи, надам се да ће се и у црногорском и у бошњачком народу појавити неки нови и бољи људи као представници тих народа, и да ће међусобне  спорове да реше као браћа, као породица. Наше је да стварамо услове за помирење, услове да посланици скупштина Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине заједно напишу и донесу резолуцију којом осуђују све злочине и злочинце и одају поштовање свим жртвама у рату у БиХ. Тек после тога може да се реши статус КиМ и српско питање у Хрватској.


Никола Варагић: Повереник за заштиту неравноправности

9 јуна, 2021
Никола Варагић

Док сам писао текст „Влада стручњака и народног јединства“ у мислима ми је било доста стручњака, за десетине државних функција и државних институција. Док сам размишљао о најбољим кандидатима за реформу правосуђа и јачање независних институција имао сам у виду и Повереника за заштиту равноправности, и да би ту функцију у тој идеалној Влади Србије (идеалној власти) могла да обавља садашња повереница Бранкица Јанковић. Зашто да не, ако она коректно ради свој посао? Ко добро ради свој посао, нека ради тај посао, без обзира ко га је ту поставио, посебно кад се ради о независним институцијама.

Пар дана након што сам завршио тај текст, видео сам на сајту РТС-а гостовање Бранкице Јанковић поводом ступања на снагу Закона о родној равноправности. Бранкица Јанковић рекла је да би нови закон требало да донесе бољу уравнотеженост мање заступљеног пола, процесне промене и лакше вођење поступка и истакла је да верује да смо сви сагласни да су најбољи радни колективи где постоји баланс, али да се то не може постићи преко ноћи:

„Као што неће довести до баланса ни у правосуђу. Имате 75 процената (жена) судија, али знате због чега, зато што је пре неколико година дошло до великог одласка мушкараца у боље плаћена занимања, па су жене остале у тој грани, врло важној“. Када је реч о родно осетљивом језику: „Разумем да постоје отпори. Увек када дође нешто споља се доживљава да је нешто наметнуто. Ја не бих рекла да је наметнуто. Мислим да је родно осетљив језик у употреби већ одавно. Имам документ из 1896, Весник српске цркве, није то никаква новина“ – истакла је Јанковићева, и додала да се највише полемике водило око женских занимања и да се каже да су рогобатна, као и да наш језик има род, број и падеж, а да деца то нормално изговарају. „Нико око тога не прави проблем. И сада је, зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета. Мени истински смета када водимо једну расправу која нас одваја од суштине. Није суштина овог закона језик. Језик је користан, мења се, променљива је ствар, обликује језик нас, ми језик. Свашта се с језиком може“, рекла је Бранкица Јанковић и подсетила да ће закон у медијима и у образовању почети да се примењује тек од 2024. године, док би државни органи требало да се придржавају новог прописа од данас. Додала је и да није тачно да ће се новим прописима поверенику дати судска овлашћења, као и да се њима неће ограничавати верске слободе. (РТС, 01. јун 2021)

Међутим, онда је почела да хвали министарку правде и највише органе власти због више него спорног предлога измена Закона о парничном поступку, у смислу да ће тај закон сада омогућити, како је рекла Бранкица Јанковић: „бржу и ефикаснију правду, свима нам смета спора правда, свима нам смета селективна правда, мислим да се иде у добром правцу“ – што није истина, јер предложене измене Закона о парничном поступку не доносе правду. Истог дана одржао се други велики протест адвоката који траже да се тај закон повуче из јавне расправе, зато што су, према мишљењу адвоката, професора права и синдиката који су против тих измена закона, предложене измене закона у супротности са Уставом Србије. Правда би била доступна богатим људима, а онемогућена сиромашним, нпр. које су банке превариле. Грађани плаћају своје грешке, исто тако банке морају да плаћају своје грешке.  

Мислим да Бранкица Јанковић није толико необавештена и да увек мора да подржи оне који су је ту поставили. Дакле, на функцији Повереника за заштиту равноправности имамо неког ко није независан у раду у односу на власт и крупни капитал, што значи да не може да се верује особи која је на тој функцији онда када каже да није суштина Закона о родној равноправности у језику или да се неће свако због таквих ситница кажњавати. Осим тога, бесмислено је уводити неки законски баланс у процентима, на пример, да у сваком радном  колективу мора да буде 50-50 одсто однос мушкараца и жена – требало би да се бирају људи који су способни за те послове без обзира на пол или етничку припадност или коју музику слушају. Узмимо као пример дубоко криминализовано и корумпирано правосуђе, а у којем жене, према речима Бранкице Јанковић, чине 75 процената судија. Зар је важно колико је жена а колико мушкараца међу судијама ако је правосуђе корумпирано? Требало би да се гледа само колико је неко добар, храбар и поштен, а не да ли је судија мушкарац или жена. Волео бих да међу судијама има 100% стручних, храбрих и поштених судија, па нека буде и 100% жена судија у том случају. А можда би у држави било мање корупције и криминала кад би у правосуђу и полицији радило више правих мушкараца? Зато је, између осталог, толико критикован и оспораван Закон о родној равноправности. То се види и по накнадном позиву надлежног министарства за дијалог са лингвистима (а лингвисткиње?). И Министарство правде сад позива адвокате на дијалог (а адвокатице?), што они одбијају.

Од Бранкице Јанковић очекује се да брани (или од жене која обавља функцију Повереника за заштиту равноправности) жене и права жена, и да мало боцне шовинисте („зашто мора бити жена драматург – драматуршкиња, а никоме не сметају они погрдни – нероткиња, слушкиња, то не смета“), али, није добро ако наступа са позиције радикалног феминизма и трансхуманизма или да подржава насиље над језиком. Затим, она је у тој изјави за РТС рекла да подржава и доношење измена Закона о парничном поступку и онда је изрекла хвалоспеве на рачун оних који доносе такве законе и њихову борби против организованог криминала. Тиме је она, у суштини, стала на страну богатих и јаких, против сиромашних и слабих. Тако се ствара свет неравноправних људи, дискриминишу се сиромашни и слаби људи. Шта је са сиромашним женама које неће моћи да туже банке и било кога другог?

Повереник за заштиту равноправности не сме да буде неко ко штити богате који краду од сиромашних и брани власт исто као посланици актуелног сазива Скупштине Србије. Од тога не може да буде горе, такви људи не смеју да буду на таквим функцијама, пошто они гласају и раде само како им се нареди. Под притиском власти, Бранкица Јанковић може буквално да примени Закон о родној равноправности, или да ћути ако се дискриминишу они који критикују власт (или неке теорије које немају везе са науком) која крши Устав. Људи који доносе такве законе желе да мењају Устав у области правосуђа. Да ли смемо да дозволимо да људи који крше Устав и варају на изборима мењају Устав Србије? На изменама Закона о парничном поступку инсистирају банкари и крупни капиталисти и адвокати који раде за њих, као и судије и тужиоци који много воле новац, а не воле много да раде. Да ли и ту има организованог криминала? Повереник за заштиту равноправности, као ни Заштитник грађана, не сме да служи таквим центрима моћи – не постоји због тога. Надам да ће такве институције, као и правосуђе, у будућности водити људи који ће бити неспорни морални ауторитети, увек на страни правде. До тад сам против промене Устава. Све док недостојни воде правосуђе и полицију, против сам и било каквог референдума.


Никола Варагић: Влада стручњака и народног јединства

3 јуна, 2021

Никола Варагић

Да ли је најбоље решење да на власт дођу стручњаци, морални ауторитети, људи који су доказали да су способни, поштени и да мисле својом главом, људи који нису политичари и нису били на власти? Неки мисле да је то једини излаз, али ретко ко је ишао даље од тога – како би изгледала таква Влада Србије, ко би били министри, итд. Покушао сам да идем мало даље у разради, није лоше да се размисли о томе, пошто део грађана, а можда и више од половине, не жели више да гласа ни за странке режима, ни за странке опозиције.

Влада стручњака и народног јединства имала би 15 министара и 3 потпредседника. Ту би били и левичари и десничари, људи различитих генерација, и они рођени у Београду и они који нису рођени и не живе у Београду, и они који су живели у дијаспори…

Ово је предлог како би изгледала таква Влада Србије:

1.    Министар унутрашњих послова                                             

– Милан Думановић

2.    Министар просвете и науке                                                   

–  Александар Кавчић

3.    Министар одбране                                                                   

– Новица Антић

4.    Министар културе и информисања                                        

– Рајна Драгићевић

5.    Министар финансија                                                               

– Јован Б. Душанић

6.    Министар привреде                                                                 

– Божо Јанковић

7.    Министар пољопривреде, водопривреде и развоја села      

– Славољуб Лекић

8.    Министар за рад и социјална питања                                      

– Јована Ружичић

9.    Министар правде                                                                      

– Иван Нинић

10.  Министар спољних послова                                                     

– Енес Халиловић

11.  Министар здравља                                                                     

– Даница Грујичић

12.  Министар дијаспоре и породице                                             

– Игор Рашула

13.  Министар омладине и спорта                                                  

– Тања Петровић

14.  Министар државне управе и локалне самоуправе                  

– Софија Мандић

15.  Министар заштите животне средине и шумарства                

– Ратко Ристић

Потпредседник задужен за Косово и Метохију                             

– Милош Ковић

Потпредседник задужен за демократизацију друштва                 

– Бранка Катић

Потпредседник задужен за развој привреде и иновација             

– Дејан Илић

Председник Владе Србије                                                                

Образложење:

Милан Думановић је професионални полицајац, који жели да се, након што добије спор у суду, врати да ради у полицији, али у овом тренутку не постоји бољи кандидат од њега за место министра унутрашњих послова. Полиција је веома корумпирана и у држави цвета криминал, продају се и подаци грађана и државне тајне, ко год да буде министар решен да се обрачуна са криминалом и корупцијом, имаће много изазова, мало добрих сарадника и ништа неће моћи да уради ако у томе нема помоћ целе Владе Србије и грађана Србије.

Професор др Александар Кавчић је, оснивањем фондације у Србији и доделом бесплатних уџбеника, након што је добио судски спор против корпорације из САД која је украла његов патент, избио у први план као најбољи кандидат за место министра просвете и науке. Један од заменика или саветника за ниже нивое образовања могла би да буде и професорка Љубинка Боба Недић (Клотфркет блог). Саветник за промоцију науке могао би да буде Живојин Жика Петровић, оснивач Српске научне телевизије, данас Brainz TV.

Новица Антић је познатији широј јавности, као председник Војног синдиката Србије, и он очекује да му, након што добије спор у суду, буду враћени посао и чин у војсци, али за сад не постоји бољи кандидат од њега за место министра одбране. За начелника ГШ Војске Србије поставио бих генерала Мирослава Талијана, команданта 72. падобранске бригаде.

Професор др Рајна Драгићевић ради на катедри за српски језик на Филолошком факултету у Београду и идеални је кандидат за место министра културе и информисања. Заменик министра културе био би познати виолиниста Стефан Миленковић, који се недавно вратио у Србију. Део посла око медија водио би неко ко има искуства у раду са медијима (нпр. професорка ФДУ Ана Мартиноли, новинар Цвијетин Миливојевић…). За развој филмске индустрије био би задужен неко ко не припада неком клану (можда Југослав Пантелић?).

Од професора др Јована Б. Душанића, као доказаног борца против неолиберализма, нема бољег кандидата за министра финансија. То министарство чека један од најтежих задатака – темељна реформа Пореске управе и пореског система Србије, као и банкарског система. Пошто је у Србији мало добрих економиста и некорумпираних финансијских стручњака, сарадници би морали да се траже и међу нашим стручњацима у расејању и дијаспори. 

Министарство привреде било би вероватно највеће, јер би то министарство покривало и оне секторе који су до сада били посебна министарства – енергетика, рударство, саобраћај, телекомуникације, туризам, трговина. То министарство имало би више заменика министра а једно место припало би неком од власника неке од најбољих ИТ компанија (Владимир Мастиловић, Игор Богићевић, Александар Чабрило…). Мислим да је најбољи кандидат да води министарство привреде привредник Божо Јанковић, власник компаније Ентеријер Јанковић, која ради пројекте у светским метрополама. Јавна предузећа водили би само стручњаци, можда и неки из дијаспоре који би се вратили да воде неке велике система… Министарство привреде би, у сарадњи са министарствима финансија и пољопривреде и потпредседником Владе Србије задуженим за развој привреде и иновација, стварало нову економску политику и услове за убрзани привредни развој, водећи рачуна о екологији.

Мислим да је најбољи кандидат за министра пољопривреде, водопривреде и развоја села професор др Славољуб Лекић са Пољопривредног факултета у Београду. Професор др Снежана Ољача је председница УО Serbia Organica и она је сарадник министарства, само што би та организација постала много већа и јача. Као заменика министра предложио бих привредника Васу Лекића. Задатак министарства пољопривреде, водопривреде и развоја села био би да од Србије направи једног од највећих и најпознатијих произвођача органске хране у свету, што није могуће ако се не обнове села и задруге и не штити природа. У сарадњи са министарством заштите животне средине подвукле би се црвене линије и томе би се морале прилагодити све индустрије. Ако производња литијума доноси више штете него користи, онда нам не требају ти рудници. Може да се нађе друго решење.  

Јована Ружичић води Центар за маме, друштвено је активна, предузетница, школована у свету, мислим да би унапредила рад институција и установа у својој области и да би имала добру комуникацију са грађанима и невладиним сектором и да би искрено штитила права угрожених социјалних категорија и зато је идеална да буде министар за рад и социјална питања. Било би добро да у министарству буде и неко из организације За кров над главом.

Двоумио сам се и да ли је најбољи кандидат за министра правде адвокат Иван Нинић или професор др Зоран Чворовић, али мислим да је Иван Нинић бољи кандидат за министра, а да професор др Зоран Чворовић мора да заузме неку од највиших функција у правосуђу. Ту су и остали који су се доказали својим радом, попут судије Александра Степановића, а које чека озбиљна реформа те гране власти и борба против корупције и криминала.

За министра спољних послова имао сам више кандидата, али сам се определио за писца Енеса Халиловића, из Новог Пазара, добитника бројних књижевних награда. За Србију је сада најважније да се на простору Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније и Косова и Метохије и Рашке области у Србији постигне стабилност и уреде односи између народа, а на том простору живе и Бошњаци, област Новог Пазара је раскрсница путева – верујем да би се Енес Халиловић одлично снашао на тој функцији у оваквој Влади Србије. Као заменика министра спољних послова предложио бих др Стевана Гајића из Института за европске студије, а за амбасадоре само врхунске дипломате и добре економисте – добар део места заузели би стручњаци који живе или су живели у дијаспори.

Највише сам се двоумио за министра здравља, јер је најмање добрих кандидата, познатих у јавности, а нарушено је поверење у здравствени систем и фармацеутску индустрију. На крају, мислим да је, ипак, професор др Даница Грујичић најбоље решење, а као заменик министра професор др Миодраг Стојковић. У министарству здравља морало би да се нађе место и за стручњака који ће представљати медицинске раднике и грађане Србије који су против присилне вакцинације због корона вируса. Затим, један сектор министарства бавио би се и алтернативном медицином и лековима на бази лековитог биља. Очигледно је да европска савремена медицина није толико ефикасна, а прескупа је, било би добро да се у виду имају и другачија искуства и знања, а која, наравно, морају бити проверена.

Игор Рашула води организацију Срби за Србе која је апсолутно број један организација што се тиче поверења и дела, тако да од њега нема бољег кандидата за министра дијаспоре и породице, са задатком да повеже матицу и расејање и брине о породичним вредностима. За све ове године нико никад ништа лоше није рекао за рад организације Срби за Србе и помогли су хиљадама људи. За заменика министра задуженог за дијаспору предложио бих Ану Ранитовић која је докторирала на Оксфорду, сад ради на универзититу Гронинген, у Србији води Campster и iSerbia, а за заменика задуженог за бригу о породици предложио био др Слободана Јанковића из Института за међународну политику и привреду.

За министра спорта и омладине предложио сам Тању Петровић зато што је међу најбољим српским спортискињама свих времена, долази из малог спорта, али као каратискиња знала би да остане независна у односу на велике спортове, савезе и клубове. Колико сам видео из медија, њена деца су тинејџери, тако да је идеална и да покрива сектор омладине. За заменика министра предложио бих Владимира Грбића. За председника Ватерполо савеза Србије Живка Гоцића, Фудбалског савеза Србије Немању Видића, Атлетски савез Србије водио би др Марко Ћосић, Олимпијски комитет Јасна Шекарић

За министра државне управе и локалне самоуправе предложио сам дипломирану правницу Софију Мандић, која је веома активна у невладином сектору, борац за ефикасну државну управу и људска права, и она је, као један од аутора на порталу Пешчаник,једна од веза Владе Србије са грађанским делом Србије и мањинама, а ту су и општине у којима већину чине припадници етничких мањина. Ово министарство водили би људи ван система, они који као обични грађани знају све мане државне бирократије или неефикасне државе која није сервис грађана.

За министра заштите животне средине и шумарства нема бољег кандидата од професора др Ратка Ристића, декана Шумарског факултета и еколошког активисту који би око себе у министарству окупио све доказане борце за чист ваздух и воду и здраву храну и учинио све што је потребно да они грађани који нису имали стекну ту културу и еколошку свест и да се напоком Србија очисти од смећа и кажњавају загађивачи. 

У овој Влади Србије нема министарства за европске интеграције. Мислим да Србија, због своје будућности, мора изградити друштво у којем постоји владавина права, социјална правда… па кад достигнемо тај ниво демократије, владавине права и економског развоја, и заштиту територијалног интегритета, ако нам је то у интересу, можемо да преговарамо о уласку у ЕУ са ЕУ, ако ЕУ то буде желела, или ако тад буде постојала. Можемо да се развијамо као војно неутрална држава – са оваквом Владом Србије – све док велике силе не покрену светски рат. Од нас зависи како ће изгледати живот у Србији.  

За Србију је најважније питање како реинтегрисати покрајину Косово и Метохија у састав Србије. Тражи се најбоље решење за коначни статус Косова и Метохије, решење које ће да прихвате и косовски Албанци. Тим послом баве се стручњаци из надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије и зато је најбољи кандидат за место потпредседника Владе Србије задуженог за стварање плана за деловање државе у вези КиМ професор др Милош Ковић. План који се усвоји спроводила би сва министарства и све државне институције, а потпредседник Владе био би координатор између свих државних институција.

Потпредседник Владе Србије задужен за демократизацију друштва покривао би и области којима су се до сада бавила министарства за људска права и европске интеграције, пружао подршку раду независних институција попут Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података… Радио би на демократизацији медија, градио културу дијалога између политичких и идеолошких неистомишљеника, већина и мањина, подстицао јавне расправе… Мислим да би тај посао одлично радила глумица Бранка Катић, која се недавно вратила у Србију, после 20 година живота у Енглеској. Она би радила и на развоју културе дијалога и критичког мишљења и међу члановима Владе Србије и критиковала би рад министарства и државне институције која крши права грађана, гуши слободе… Зато потпредседник задужен за демократизацију друштва мора да буде неко ко има своје мишљење и увек сме увек да каже шта мисли.

Професор др Дејан Илић је светски познат научник који је решио проблем батерије за Епл а сад је на челу тима немачке владе који ради на усавршавању батерије за електромобил. Међутим, ако се покаже да би штета од отварања рудника литијума била већа од користи, задатак професора Дејана Илића и целе Владе Србије био би да се нађе друго решење. Као потпредседник Владе Србије за развој привреде и иновација професор Илић помагао би развој ИТ индустрије, развој иновација, посебно у енергетици или зеленим технологијама, у сарадњи са министарством спољних послова и амбасадама и министарством дијаспоре помагао би домаћим фирмама да изађу на страна тржишта и освоје нова тржишта и радио би на одабиру и довођењу страних инвестиција.

Председник Владе Србије, иако се тражи да не буде политичар и неко ко је био на власти, ипак мора да буде политички најискуснија личност у Влади Србије и неко ко може да се носи са притиском јавности и има неког искуства у томе. Неко ко је и морални ауторитет и добар оперативац, да му није страна економија. Имао сам у виду људе као што су Душан Ковачевић, Емир Кустурица… После дуго, дуго размишљања, нисам успео да се одлучим ко је најбољи кандидат. Можда неко други има идеју. Председник Владе је први човек у држави по садашњем Уставу, дакле, изузетно политичка функција на којој може бити само неко ко може да се носи са свим изазовима у унутрашњој и спољашњој политици. То би могао да буде неко од политичара, а можда неко од стручњака овде поменутих, неко ко би се одлучио да уђе у политику и око себе окупи такве људе, да онда заједно са њима на фер и поштеним изборима освоји апсолутну већину гласова.   

Задатак ове Владе Србије био би да се победе криминал и корупција, да се изгради правна држава – држава благостања, чега нема без развоја привреде и пољопривреде (тражи се права мера између државног интервенционизма и слободног тржишта), да држава постане сервис грађана, да у државној служби постоји позитивна селекција, да се развија култура дијалога, шири еколошка свест, поштују људска права и слободе, да се заштити породица као основна ћелија друштва и победи бела куга, да се заустави одлив мозгова и врати део наших људи из расејања и дијаспоре, да се нађе најбоље решење за Косово и Метохију и најбољи начин да се граде добри односи са државама у региону и великим силама…

На крају, можда постоје још бољи кандидати, а можда неки од поменутих не би ушли у политику ни под овим условима, то је сад мање важно. Ово је само пример да се види да ли или колико је велика разлика између овакве Владе Србије и влада Србије које смо до сада имали и какву сада имамо. Шта мислите, да ли би било неке разлике? Шта мислите, да ли ће Србија икада имати такву власт? Није лоше да се о томе више размишља и више разговара…


Никола Варагић: Скретање пажње за важних тема

21 априла, 2021
Никола Варагић

„То се ради да би се скренула пажња са важних тема“. Ова мисао је постала флоскула. Кад  год неко покуша да укаже на неки проблем, на неку неправду, јави се дежурни чувар ватре са изјавом: „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“.  

То обично кажу они који ништа не раде ни око важних ни око мање важних тема, или они који верују да је тема којом се они баве најважнија и да сви остали морају да се баве истом темом (наравно, под њиховим вођством или њиховим правилима).

Свакоме је његов проблем најважнији. Сваки проблем који се реши је један проблем мање у држави и друштву. Сваки протест је корак напред.  

Борба за чисте реке и чист ваздух, за људска права и слободе, за права деце, борба против насиља, против криминала и корупције… све су то важне теме. Свакога ко покрене неку од тих тема и озбиљно се бави неким од тих проблема, морамо подржати. Ако то нису важне теме, шта су важне теме? Колико се они који говоре „то се ради да би се скренула пажња са важних тема“, баве тим важним темама, шта су предузели поводом тога?    

Наравно, знамо да постоје афере које се производе да би се сакриле неке друге афере. Али стављати у исти кош, на пример, причу режимских медија о рачунима у иностранству које има неки политичар опозиције, са темама или проблемима на које указују неки људи или групе људи као што су људска права, насиље, корупција, екологија, привреда… и говорити да је и то скретање пажње са важних тема, или афера власти, није добро за развој друштва.

Нико не може да решава све проблеме или да покрије све теме. Нека се свако бори за оно што је њему важно, само да је праведно. Скуп таквих победа води општем добру и лакше ће се после тога решити најважнија државна питања и проблеми. Мале победе су важне.

На пример, да се одбрани право на слободу избора и граница приватности у случају закона или казне због невезаног појаса у возилу када не угрожавате друге људе.  Да ли је држава прешла границу приватности? „Везивање појаса није лични избор. Мислите на вашу децу на вашу супругу јер невезивањем појаса остављате их саме“ – изјавио је Дамир Окановић из Комитета за безбедност саобраћаја (РТС, 09. април 2021).

Ово је још један глуп аргумент зашто постоји казна због невезивања сигурносног појаса – конкретно, у путничком аутомобилу кад сами возите свој аутомобил и никако не можете да угрозите другог човека ако нисте везани. Ако нисте везани, полиција вас казни са 10 000 динара. Ако не платите казну, идете 10 дана у затвор. Због чега? Зато што нисте самог себе везали. То није нормално, то је болесно.  

Дакле, ако желите да возите бициклу по граду, да знате да то „није лични избор“, јер може да вас удари неко возило и да се повредите или да погинете. „Мислите на вашу децу на вашу супругу“, јер ако возите бициклу „остављате их саме“.     

Зашто они који немају супругу и децу плаћају казну због невезаног појаса? Зашто постоји само казна због невезаног појаса а не постоји и казна ако пушите цигарете? Ко ће да плати лечење пушача? Или, зашто постоји казна ако нисте самог себе везали у свом возилу кад сте сами у возилу, а не постоји казна ако стојите у аутобусу ГСП са 50 путника, где нико није везан, и где можете да повредите другог човека или неко вас да повреди ако возач аутобуса нагло закочи или дође до удеса? Можемо са оваквим примерима до сутра.

Дамир Окановић не зна како да одбрани неодбрањиво и онда лупета. Позивање на супругу и децу је баш јадна, патетична и јефтина пропаганда. Ниједан аргумент који има смисла нисмо чули од стручњака из Комитета за безбедност саобраћаја, само бесмислене и јадне изјаве, попут ове сад.

Нека се свако везује, то није спорно. Нека се грађанима објасни зашто је то добро, колико су безбеднији, али нека им се препусти да сами одлуче да ли ће се везати. Ја никад никоме нећу рећи да се не веже. То сам објаснио у тексту Ослободи свој ум.   

Дакле, спорно је што постоји та казна. Да ли ћу самог себе везати, због своје безбедности, јесте лични избор и то је неспорно. Осим тога, некад неко и заборави да се одмах веже, то није разлог да буде кажњен од стране полиције, пошто никог не угрожава.

Казна због невезивања сигурносног појаса у свом возилу (и посебно кад сте сами у свом возилу) је доказ да држава (полиција) грађане третира као малоумне и незреле људе, као децу која не умеју да брину о себи, и да држава боље од грађана зна шта је добро за њих. Да ли сте такви? Да ли желите да живите у таквој држави?

Истина је да су стручњаци из Комитета за безбедност саобраћаја малоумни, као и они који су их довели на та места да то раде. Држава је овим законом тихо, неприметно померила границу приватности, а то је веома лоше и опасно. То се види и сад током пандемије. Сад се на суд позивају и људи који су на протесту запалили обичну маску, дакле, мало парче крпе. Никада раније нико није одговарао због таквих ствари, а свашта се палило.

Верујем да већину чине одговорни зрели људи који знају да брину о свом здрављу и својој безбедности. И да је то лични избор, у који држава не сме да се меша. И не само држава, него било ко, ако имате достојанства, поштујете сами себе и знате да бринете о себи.

Ваш лични избор је да ли ћете се везати у возилу када никако не утичете на друге људе. Ако не утичете на друге људе, можете да ризикујете, сами о томе одлучите. Свако некад и негде ризикује и то је његова приватна ствар. Због тога не смете да будете кажњени. Казна за невезивање појаса не сме да буде изузетак. Или ће свако ко на било који начин ризикује у животу бити кажњен и плаћати лечење (на пример, због компликација због пирсинга и тетоважа), или нико.

Или се поштује право на слободу избора и граница приватног живота, или се не поштује.

Ђаво се крије у оваквим детаљима. Зато су мале победе важне.


Никола Варагић: Наука и canсel culture

21 априла, 2021
Никола Варагић

Наука је увек недовршена, увек се долази до нових чињеница и доказа (теорија). Зато нема коначних научних теорија – све теорије се могу третирати као хипотезе (Попер). Физичка теорија не може важити као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава. Или, иза оних чулних појава које опажамо, налази се стварност, која се од тих појава разликује. Посматрањем физичких феномена упознајемо се једино са чулно опажљивим појавама у њиховом појединачном и конкретном облику. Физичка теорија представља систем математичких теорема, изведених из малог броја принципа, са сврхом да групу експерименталних закона представе што једноставније и тачније. Ако је предмет физичких теорија објашњење експерименталних закона, теоријска физика није аутономна наука, него је подређена метафизици (Дијем).     

Квантна физика показује да не постоји објективна стварност и да ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Није могуће разумети ни сваки детаљ садашњости, пошто никада не можемо да знамо прецизан положај и количину кретања чак ни једне једине честице. Будућност атома нема никакве везе са његовом прошлошћу. Квантна теорија негира закон узрочности (принцип неодређености). Ништа нема узрок – ствари се дешавају случајно и без повода. Али начин на који се ова догађања групишу уопште није насумичан. Насумични догађаји, ако их има довољно, стварају образце са узроком и значењем. Ако је неред (хаос) довољно широко распрострањен, он се претвара у ред (космос). Ако се довољно повећа неизвесност, исход је известан. У новој физици нагласак је на процесима, а не на објектима, јер су све честице  пре процеси, него објекти. Свет је процес, материја је у стању мењања и увек у кретању. Материја је енергија. Материја никад не мирује – активност материје представља суштину њеног бића (теорија релативитета). Атоми су честице и таласи. У универзуму не постоје фундаментални ентитети, зато свет не можемо разложити на најмање јединице које стоје независно. „Изоловане материјалне честице су апстракција, јер се њихова својства могу одредити и посматрати једино кроз њихову интеракцију са другим системима“ (Нилс Бор). Природа је компликована мрежа односа између различитих делова целине. Материја не постоји са извесношћу на одређеним местима. Простор није тродимензионалан – простор и време заједно чине четвородимензионални континуум простор-време (зато не може да се говори о простору а да се не говори о времену и обратно). Различити посматрачи поређаће догађаје различито у времену ако се крећу различитим брзинама у односу на посматране догађаје. Геометрија није својствена природи, већ је ум намеће природи. Дакле, геометрија представља конструкцију интелекта, а физичке теорије природних појава и „закони“ само су производи људског ума (Ајнштајн). Научник утиче на својства посматраних објеката. Експерименти у атомској физици откривају да је природа апсурдна (Хајзенберг).

Физичар упознаје сенке стварног света. Апстрактне метафизичке претпоставке ништа не значе физичарима који проучавају стварност. Ако физичар жели да се бави и објашњењем, неће рећи ништа ново или што се већ не зна у философији и мистици (религији, поезији). Тад износи субјективно мишљење, на основу унутрашњег доживљаја, али се тако не може „конституисати знање у смислу у коме оно постаје аподиктично и објективно консензусом упућених, и у смислу у коме је оно подложно исправљањима“ (Бранко Павловић), било да се користи спекулативни ум, било да се користи формално-логички ум. Из метафизичких система не могу се извести елементи неопходни за изградњу физичке теорије, а физичар упознаје само сенке стварног света, проучава феномен или објекат, док се смисао разуме тек када се уђе у ноумен. Међутим, не постоји свима заједничка свест, не може да дође се до консензуса упућених, па се одустало од „претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас), употребом људског разума и на основу чула (која нас варају) и искуства (оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије). Задатак философије је само да систематизује знања постигнута у позитивним наукама и научним теоријама. И философ и физичар ушли су у метафизички слепу улицу.

За позитивисте, метафизика ће увек бити мистична и ненаучна. За хришћане, метафизика ће увек бити позитивистичка (атеистичка) или окултистичка (паганска, пантеистичка…). Кад се философ бави метафизиком (или интелигибилним светом), то научнику и вернику изгледа неозбиљно. Научницима, јер у својим теоријама и лабораторијама не могу да нађу тај интелигибилни свет философа, а философи не могу да пруже доказе и ново знање. А верницима изгледа неозбиљно, јер у том интелигибилном свету философа не налазе ништа живо, нема живог Бога, све се заснива на апстракцијама и спекулацијама. Дакле, зашто би хришћанин који је познао Христа (Истину), веровао у „свет идеја“ философа, и зашто би научник/физичар слушао философа кад говори о природи, кад сам боље познаје природу. Тако се философ нашао ни на небу, ни на земљи, па је проглашен и крај философије. И то има смисла, пошто философија без метафизике и није философија – недостаје објашњење, смисао. Мистика је одбачена, етика је изједначена са математиком и логика геометријског расуђивања користи се за решавање проблема друштва. Али друштвени феномени не могу да се анализирају методологијом природних наука. Природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке (Берлин). Човек није машина, робот, ни животиња. Метафизике нема без мистике, смисао се открива кроз спознају срцем – поезију и веру.

Смрт философије је и смрт науке. Критика је у темељу и науке и демократије. Научни ум је дијалектички ум, ум који се стално исправља и није конституисан вечним и апсолутним принципима a priori, већ се непрестано конституише (Башелар). Уместо дијалектичког, у науци влада тоталитарни ум. Научници који шире научни поглед на свет, тако што гуше критичко мишљење, шире canсel culture. Вратили смо се у доба инквизиција. Зато је сваки глас критике од стране стручних, моралних и слободоумних научника, глас за спас науке или да наука не буде злоупотребљена за мрачне циљеве, него да служи за опште добро.

Интелектуално поштени философи и научници признају да више не постоје вечне истине  ни у метафизичком (нема консензуса упућених) ни у физичком смислу пошто физичари не могу да нађу последњи и коначни темељ за који се не мора питати „шта је његов темељ“, тј. нико не може да докаже своје теорије. Зато се личне теорије не намећу другим људима, него се води дијалог. Прави научник је отворен за критику, нове чињенице и погледе из других углова. Тога је све мање у науци, посебно у медицини, где се види колико се човек удаљио од своје, људске природе и од природе, и колико ће бити тешко да наука задржи „траг свог људског порекла“. У тренутку кад се не зна како је настао корона вирус, ни како да се победи, и кад не постоји консензус међу научницима, ипак се експериментише над људима и силом се намећу само једна теорија, обавезна вакцинација и одређене мере, док се свако ко другачије мисли прогони. Да ли нас чека нас борба на живот и смрт?

У свету сад постоје само две религије које се шире на силу. Прва је ислам, друга је заправо квазирелигија – позитивизам или прогресивизам или научни поглед на свет. Хришћанске цркве на Западу разбијене су и потчињене онима који могу да сруше Трампа и доведу на власт Бајдена, зато што Бајден промовише трансхуманизам, итд. Православне цркве су и даље више прогоњене, него у симфонији са државом, и у духу православља није да се вера шири на силу. То није ни у духу будизма. Дакле, нама православцима, своју веру или свој поглед н свет, по сваку цену желе да наметну исламски фундаменталисти и прогресивци, атеисти, трансхуманисти фашистичке оријентације са Запада. Исламске државе и верски центри који сањају да све људе у свету преведу у ислам, а да немуслимане истребе или да неке чувају за робове, немају толико ресурса и толику моћ да колико фанатици са Запада који верују да је човек превазиђен, да ће наука све мистерије решити и све тајне открити и да ће са тим у вези медицина толико напредовати да ће се свака болест лечити, да неће ни бити болести, па ни смрти, и да ништа не сме да стане на пут напретку науке све док се не достигне та утопија. Православци, за које је Христос истина, налазе се између њих.

Борбени атеисти и трансхуманисти верују у науку и прогоне све што је хришћанско. Они се боре за своја права тако што гуше верска права. Они ће можда да признају да не постоје вечне истине, али ће онда рећи да је само питање тренутка када ће се открити врховни закон природе и слично, и никад неће оставити као теоријску могућност да Бог постоји, напротив, забрањује се у јавном простору све што је хришћанско. Мислим да хришћани на Западу неће још дуго моћи да пружају отпор и да ће бити прогоњени исто као и у доба паганског Рима. Постаће немогуће бити хришћанин на Западу (са Аустралијом). А онда ће исти притисак да се пренесе на православне државе. Посебно ако знамо да у православним народима има доста атеиста који следе исте идеологије и имитирају све што долази са Запада. У нашој држави и нашем региону има више атеиста него муслимана.  

По нас су опаснији фашисти са Запада који нападају традиционалне породичне вредности и желе да униште Православну Цркву, који користе силу да би своје теорије наметули као истине, као догме и аксиоме у које нико не сме да сумња и да их доводи у питање на било који начин. Пошто још увек не знамо када ће се и да ли ће се завршити пандемија корона вируса, сасвим је могуће да ће центри моћи са Запада још више ограничити људска права и слободу кретања, толико да ће већ за неколико година бити немогуће да путујете у неке делове света ако сте, на пример, православац и нисте вакцинисани против грипа најмање 10 пута и против 189 других болести и зараза. У свакој православној држави постоје људи који се залажу за такве мере. Једино што можемо је да се одбранимо од таквих покушаја и да сачувамо наш начин живота у оквирима наших граница. У православним државама не прогоне се и никад се неће прогонити муслимани и атеисти, док ће, вероватно, стање и на Западу и на Истоку, што се тиче људских права, бити све горе, што значи да ће бити већи прогон хришћана или православаца, у неким државама до геноцида.

Ако прогресивци и трансхуманисти тријумфују и у православним државама, ако униште традиционалну породицу као основну ћелију друштва и постане немогуће да се путује и из једне православне у другу православну државу, за пар година чека нас борба на живот и смрт ако не желимо да се одрекнемо Христа. Хришћане који живе на Западу, исто као и у још неким исламским државама, то сигурно чека за пар година, ако се нешто не промени.  


Никола Варагић: Страх од болести, смрти и власти

11 априла, 2021
Никола Варагић

Неки људи имају велики страх од смрти и болести, неки људи имају мањи страх од смрти и болести, а неки људи не осећају страх од смрти и болести (тачније, победили су страх, јер се једино Бога боје). Људи који се не плаше поштују људе који се плаше. Само се људи који се ни Бога не боје играју са осећањима уплашених или болесних или физички слабих људи. Људи који се само Бога боје воде рачуна о свом и здрављу других људи, знају да „ко самог себе чува и Бог ће га чувати“, али, мисле својом главом (хладне главе, без страха) и могу сами да процене шта се догађа и како да се реагује или „сачува живот“ (Мк. 8, 35).

Са друге стране, они који се плаше, углавном пројектују своје страхове на друге људе или траже од других људи да се прилагоде њиховом начину живота. Ретки су уплашени људи који то не раде и нису подлегли пропаганди и хистерији која се ствара поводом пандемије.

Дакле, са једне стране, имамо вакцинаше или ваксере који се (из страха или само због вере у науку) залажу за присилну вакцинацију и кршење људских права, иако се не зна да ли ће се општом вакцинацијом победити корона вирус, нити се зна како је настао тај вирус.   

Са друге стране, имамо противнике присилне вакцинације. Људи који су одлучили да не приме вакцину, не бране људима који хоће да приме вакцину да то ураде – само траже то исто право избора и за себе. Сад постоји много питања и мало доказа и мало одговора што се тиче корона вируса и вакцинације. Питања постављају добри стручњаци, часни лекари. Али, уместо да се потруде да дају одговоре који имају смисла или научне доказе, ваксери захтевају да свако ко има критичко мишљење буде искључен из друштва и/или забрањен у медијима и на интернету. Они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас су ваксери спремни да користе фашистичке методе. Такви ваксери сад шире научни поглед на свет тако што гуше сваку критику – темељ науке и демократије – тако што шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду.

Већину, међу противницима присилне вакцинације и кршења људских права, чине људи здравог разума који верују да вирус постоји, али, не дозвољавају да се газе њихова права, јер се не плаше ни вируса ни власти. Мањину чине тзв. теоретичари завере који верују да вирус уопште не постоји, итд. Ваксери нађу такве појединце, или мање групе, представе их као представнике свих противника присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као антиваксере) и онда над том мањином тестирају интелигенцију и знање. Јадни су покушаји ваксера да све критичаре или противнике насилне вакцинације представе као глупе и заостале људе. Јер, и међу ваксерима има медиокритета и глупих и заосталих људи. Међутим, већину међу ваксерима чине уплашени људи – старији и људи слабијег имунитета – са којима се лакше манипулише. Фармацеутски лоби је у томе добар, творци и власници Big Pharma имају утицај на скоро све медије и државе, али не могу да контролишу све људе, зато желе да забране критичко мишљење. Постоји само ваксерски лоби, то је фармацеутски лоби, не постоји антиваксерски лоби. Фармацеутски лоби ставља профит испред здравља људи. То што Big Pharma ради личи на медицински фашизам. Зато је важно да се сада брани право на слободу избора, слободу говора и право на приватност.    

Већина, међу људима који не желе да приме вакцину, води рачуна о здрављу – тренирају, хране се здравом храном и јачају имунитет. Док међу ваксерима има и људи који не воде рачуна о здрављу, не тренирају, једу много и лошу храну, пуше 30 цигара дневно, гледају ТВ цео дан, итд. И онда се уплаше вируса, али још горе, спремни су да газе људска права и да гуше људске слободе, верујући да ће тако победити вирус. Колико је важно бранити људска права и слободе, писао сам на почетку пандемије и касније пар пута. Не бих имао више да додам од онога што је написао социолог Борис Јашовић у тексту: „Омча око врата људских слобода“. Ако желите да знате како се развија правна свест, јер желите да живите у правној држави – препоручујем књиге и текстове Жарка Видовића и Слободана Дивјака.

Након што се догодио велики протест у јулу прошле године, у Србији више нема забране кретања или закључавања. Сад је најбоље живети у Србији, кад видимо како друге државе тероришу и дискриминишу грађане који се боре за људска права и слободе. Због тога је за похвалу порука поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић да се „не сме допустити никаква дискриминација која се помиње у јавном простору, као што су идеје да људи морају бити вакцинисани да би били запослени, или разноразне друге идеје у вези са окупљањима и давањем предности вакцинисанима“. А чуо сам свакакве предлоге лекара, од принудног рада, до тога да свако ко не прими вакцину мора да плати трошкове лечења ако оболи од корона вируса. То је бемислено. Колико има међу ваксерима оних који нису плаћали доприносе за здравство, а користили су услуге лекара или су примили вакцину? Ко ће да плати стимулације за вакцинисане грађане – да ли ће се новац узимати од 80% невакцинисаних и давати вакцинисаним грађанима? Зашто ваксери који предлажу такве мере мисле да су толико паметни? Како мисле да их спроведу у дело, а да не изазу велике немире у држави, пошто је друштво подељено по том питању? Зашто деле народ? Како ће да победе оне који се не плаше смрти и власти? Да ли ће све да ухапсе?

Проблем Србије је то што има лош здравствени систем. Разумем борбу и напоре лекара и медицинских сестара и преоптерећеност здравственог система. Здравственим радницима јесте тешко, али, то је позив који су изабрали и морају да издрже ванредно стање у својој професији. Нико не пита ни ватрогасце кад улазе у ватру или пољопривреднике кад им невреме уништи род, или рударе…  како им је. И они раде у тешким условима и ризикују. Решење није увођење полицијског часа и дискриминација невакцинисаних, него реформа здравственог система и улагања у обнову старих и градњу нових болница, запошљавање нових радника са бироа, вратити лекаре и медицинске сестре из дијаспоре и донети мере које имају смисла и ефекта. Паника која се прави ствара додатни притисак на здравствени систем. Вирус се не лечи стварањем хистерије. Мора да се врати поверење у здравствени систем (да не буде корупције и нестручних и несавесних лекара) и да се реформише тако да може да издржи још тежу епидемију – да здравствени радници имају веће плате и боље услове рада и да здравство не воде фармацеутски лобисти, да се добро организује држава у свим областима и да много више брине о општем здрављу нације и здравом развоју деце.    Пандемија ће можда ускоро да се заврши, али ће остати поремећени међуљудски односи, а то ме тренутно више плаши него вирус. Мора да се превазиђе ова подела у друштву која је настала поводом вакцинације, коју праве ваксери, тако да се врати поверење у здравствени систем и сачува право на слободу избора, слободу говора и право на приватност. Фашизам у било ком облику никад није решење. Чак и ако се појави још гора зараза или пандемија.


Никола Варагић: Од Ђинђића до Вучића

4 априла, 2021
Никола Варагић

Да није добро радити са непријатељима (страним тајним службама и крупним капиталом, тајкунима, мафијом) вашег непријатеља (директног политичког ривала у борби за власт), да бисте победили на изборима, видимо и на примеру Александра Вучића који је пристао  и на уговор са ђаволом, и на уговор са Милом Ђукановићем и сличним ликовима из света, и са (бившим) члановима ДС и тајкунима са којима је Борис Тадић био у сукобу, и са ЕУ и САД којима је обећао да ће да потпише у вези Косова и Метохије све што Тадић није хтео, само да би победио на изборима, дошао на власт и живео као Тито или као главни рекеташ у држави. Вучић се окружио сумњивим ликовима, и сад је у великом проблему.   

Наравно, јавност притиска и тражи да се открије ко је створио криминалну групу Вељка Беливука или Јовањицу, како су Кокеза и Неша Роминг добијали послове, како је Папић могао нешто да ради у МУП-у без знања министра Стефановића, а министар полиције без знања начелника БИА Гашића и председника Вучића, да ли је адвокат Владимир Цвијан убијен и зашто се дуго крила његова смрт… Са друге стране Вучића притискају ЕУ и САД. 

Међутим, ми не смемо сад да чинимо Вучићу оно што би Вучић, сигурно, чинио нама, да је он у опозицији (што је и увек радио кад је био у опозицији), ако смо другачији од њега и ако не желимо да икада више власт у Србији мењају странци и мафија или да буде убијен председник државе или владе или министар – ако не желимо да живимо у таквој држави.  

Зоран Ђинђић, или влада коју је водио Зоран Ђинђић, још један је пример да није добро радити са непријатељима државе и народа, страним службама и мафијом, да би се срушио унутрашњи политички супарник у борби за власт, у случају Ђинђића или ДОС-а, то је био Слободан Милошевић. Скоро исти људи и исте силе које су Ђинђићу помагале у рушењу режима Слободана Милошевића, помогле се Вучићу да сруши режим Бориса Тадића и да успостави свој режим, аутократски систем владања. Ђинђић је убијен кад је поменуо да је време да Запад каже кад ће 1 000 српских војника да се врати на Косово и Метохију, док је Тадић склоњен са власти јер није хтео да потпише, иако је пре тога пристао да се питање КиМ измести уз УН у ЕУ, оно што је Вучић потписао када је дошао на власт – Бриселски споразум и пратеће споразуме, чиме се смањује суверенитет Србије на КиМ.

Вучић жели да покрије цело бирачко тело, због оних старијих имитира Тита, мањим делом и Милошевића, а да се би се свидео млађима и другосрбијанцима, имитира Ђинђића, жели да се представи као неко ко наставља истим путем, зато толико говори о економији, зато је председник владе Ана Брнабић и министар са дијалог са опозицијом Гордана Чомић, итд. Око себе је окупио сараднике свих претходних режима или владара. Једни одржавају везе са Истоком, други са Западом. Али је сада, изгледа, та западна веза почела да пуца, као и веза са Милом Ђукановићем. Истовремено је пукла веза са неким криминалним групама.

Вучић се, исто као и Ђинђић, нашао на удару, са једне стране, мафије из Србије и региона, а са друге стране, ЕУ и НАТО. Ђинђић је отерао Бебу Поповића, а сад медији јављају да је пукла веза између Вучића и Бебе. Да ли је Беба имао контакт са Беливуком, као што је био у контакту са Земунским кланом, остаје да се утврди.

Дакле, ако се Вучић нашао на удару мафије и Запада само зато што неће да иде до краја у потписивању свега што му се намеће у вези Косова и Метохије, дакле, ако, ипак, исто као и Ђинђић, или Тадић или Милошевић или Коштуница, има црвену линију, кад је у питању Косово и Метохија, и сарадња са Западом (можда и само због притиска домаће јавности и страха да на тај начин може да изгуби власт и више од власти), онда би требало сви да га подржимо ако каже да више ништа неће да потписује у вези Косова и Метохије што је на штету Србије (све док се, кроз унутрашњи дијалог, не донесе план за реинтеграцију или коначно решење статуса Косова и Метохије). Ако раскине и везу са Милом Ђукановићем и каже „не“ Западу, Вучић може да добије симпатије и подршку народа, али што се тиче борбе против мафије, односно, криминала и корупције, ту је на танком леду. Јер, сад су на удару Кокеза и изгледа Неша Роминг, али се не помињу и Жељко Митровић, Александар Влаховић, Млађан Динкић, Беба Поповић и многи други политичари, генерали, тајкуни, судије, новинари… који су на разне начине учествовали у криминалу и корупцији, кршили законе и чинили економске злочине. Одбрана од спољашњих окупатора је само половина, победа над унутрашњим окупаторима је друга половина борбе за слободу. Затим, народ и даље чека (социјалну) правду. Вучић и Вулин неће кренути у обрачун са својим кумовима и власницима медија који трују народ, зато мора да се тражи њихова одговорност и смена, али не тако што ћемо бити на страни непријатеља српског народа и државе у борби против Вучића или да правимо договоре са мафијом и криминалним клановима. Шта значи да оде Вучић, као Тадић, ако остану Динкић, Влаховић, Ђелић, Весић, Беба, Дачић, Палма…? И ако банду Беливука замени нова организована криминална група, нов Земунски клан? Зар стране тајне службе не користе домаћу мафију да обави прљаве послове?

После испоручивања Милошевића у Хаг, убиства Зорана Ђинђића, начина и разлога због који су са власти отишли Војислав Коштуница и Борис Тадић, или на основу ситуације у којој се сад налази Александар Вучић, државотворним политичарима мора да буде јасно о чему се ту ради и морају да нађу начин како да се Србија одбрани. Није у питању Вучић, као што нису били у питању Милошевић и Ђинђић (без обзира шта о њима мисле грађани Србије), већ сама Србија. Једно је кад се народ побуни и смени лошу власт, а нешто друго је кад мафија и стране тајне службе желе да изазову нестабилност и анархију, и да доведу своје људе на власт (и преко лажне опозиције). Вучић је упао у јаму коју је копао Тадићу.   

Свако ко критикује Вучића прво мора да се стави у његову позицију. Ко год дође на власт, против себе ће имати мафију из Србије и региона, домаће и стране тајне службе, домаћи и страни крупни капитал. Још увек у опозицији не постоји довољно јака политичка снага, способна да се носи са овим изазовива, боље од Вучића који је показао бројне слабости. И зато Вучића сада треба чувати од напада мафије и страних тајних служби, али и тражити да се борба против криминала и корупције настави и прошири. Вучић је компромитован и у Србији и у свету и тешко ће се одржати на власти. Вучић није радио на демократизацији, већ на стварању култа личности, па је сад лако ЕУ да Србију пореди са Северном Корејом и да због велике корупције казни Србију (уведе санкције, визе…). Вучић је крив зато што је довео Србију у овај положај, али знамо да би Запад нападао Србију и кад би била узорна демократска држава; само што би се тако Србија лакше одбранила. Зато желимо да Вучић оде са власти и да нови људи дођу на власт. Међутим, не желимо у томе помоћ странаца и мафије и не желимо да Вучића са власти склоне непријатељи Србије. Било би неодговорно и недржавотворно да то дозволимо, само зато што не волимо Вучића.  


Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

15 марта, 2021
Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.


Никола Варагић: Да ли смо толико неспособни?

3 марта, 2021
Никола Варагић

Још увек нисмо (као држава, друштво или народ) одлучили шта ће да се ради са зградама Генералштаба Војске Србије уништеним током агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године, али се у САД увелико тражи инвеститор! Зашто Србија сама не одлучи и зар не може сама да финансира радове на тим зградама (кад већ нема ратне одштете)?

Да ли смо као народ толико сиромашни и несложни, да завршетак радова на Храму Светог Саве у Београду нисмо могли сами да финансирамо?

Где су границе достојанства државе и народа? Да ли стране државе морају да финансирају и радове на зградама генералштаба наше војске и на храму посвећеном Светом Сави? Да ли заиста у нашем народу и држави не може да се нађе новац да се сними високобуџетни и врхунски уметнички филм поводом неке важне националне теме или личности? Ко ће да обезбеди новац, ако не националисти? Аутошовинисти? Друге државе?

Шта значи то националистичко бусање у прса, ако се моли за страну помоћ? Како држава може да буде независна, ако није и економски независна? Шта предузимају националисти који желе да живе у независној, слободној држави, да Србија постане економски независна држава и да њени грађани не живе у дужничком ропству? Да ли се боре против корупције?

Националистима није важно колико је коштао споменик Стефану Немањи, односно, да ли се неко са српске стране уградио у цену толико колико би коштало да се поделе бесплатни уџбеници ученицима у Србији (и као да за мање пара нисмо могли да добијемо споменик који достојно представља Светог Симеона Мироточивог). Ако није важна цена споменика, онда није важно ни да ли је било корупције у случајевима Крушик, Комерцијална банка, Агробанка, ПКБ, Телеком Србија или Београд на води. Само у овим аферама украдено је толико новца да су могли да се финансирају и радови на Храму Светог Саве, и на зградама генералштаба, и на неким магистралним путевима који су у лошем стању, и да се изгради пар школа и пар болница, и да се плати лечење тешко оболеле деце за које се сад скупља новац преко медија, и сними врхунски филм са националном темом… А кад се израчуна колико се украло у свим аферама, и колико је велика сива економија, види се да Србија не мора толико да се задужује, да није толико сиромашна држава, колико је велика корупција и колико је мало људи који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.  

Националистима није важно да ли је било корупције ако је у питању национални пројекат, а аутошовинистима ако се ради о пројектима везаним за улазак у ЕУ. Грађани Србије не читају економске програме странака и не интересује их какви су људи на власти који сад воде и људи из опозиције који ће сутра водити јавна предузећа и државне институције; не воде полемике око економских тема и не занима их шта се ради са њиховим новцем (нема озбиљне расправе о буџету ни међу економистима и привредницима, част изузецима), али воде полемике око других тема, и никад не могу да се сложе (можда би се сложили око економије?). Зато странцима није било тешко да економски окупирају Србију. Због тога је тешко економски ослободити Србију и развити домаћу привреду.  

Србија ће бити економски независна кад се појави генерација политичара који ће водити економију Србије боље и од комуниста који су гушили приватно предузетништво, и од ратних и антиратних профитера из деведесетих година 20. века, који су после 2000. године спровели приватизацију, створили увознички лоби и монополе, ставили под контролу све медије… И остали на власти и после 2012. године. Зато Србија сад нема вишак у буџету да покрије део рупе у буџету Црне Горе и помогне српским странкама. Нова влада Црне Горе затекла је велику рупу у буџету. Сад сви очекују од нове власти да испуни обећања дата пре доласка на власт. Нова влада биће крива за све лоше, а ништа добро не може да уради ако нема новца у буџету. Ко контролише токове новца, контролише и све друго у држави, од полиције до културе. Нека нова власт у Србији ништа неће моћи да промени, ако прво не поправи стање у економији, а за то мора да има унапред припремљен економски план и кадрове који ће водити министарства економије и полиције, јавна предузећа и НБС…    

Најбогатији националисти (међу политичарима, државним службеницима и тајкунима), на разне начине, окренули су десетине милијарди евра у последњих 20 или 30 година, али иза себе нису оставили ништа вредно, нису реализовали ниједан велики национални пројекат, нису створили ниједан српски светски бренд… Националисти воле да причају о прошлости и традицији, али не воле рад или да раде наизглед безначајне послове, јер они верују да су створени само за велика дела и за одлучујуће битке. Националиста воли да каже на некој трибини, протесту и на телевизији, или на слави, или у кафани, шта би требало да се уради (своју визију, попут месије), а ко ће, кад и како то да уради, ко и како ће то да финансира, није му важно. Националисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за националне интересе. А аутошовинисти су јаки на речима, али слаби на делима кад се ради о борби за владавину права. Зато су и националисти, као и аутошовинисти из Србије,  пословали са црногорским националистима, Mилогорцима.

Србија може, и мора, да буде економски јака, толико да сви њени грађани имају пристојан живот, укључујући све грађане покрајине Косово и Метохија, дакле, економски јака и да реинтегрише Косово и Метохију у састав Србије, и да помогне Црној Гори и Републици Српској и Северној Македонији, и да финансира обнову кућа Срба повратника у Крајини у Хрватској, и да помогне Србима у Албанији, Румунији и Мађарској, и да негује српска војничка гробља и места страдања српског народа ван Србије, да помогне дијаспори да се боље организује и створи услове за повратак у матицу… Од аутошовиниста се не очекује да стварају економски програм са таквим циљем. Шта предузимају националисти? Да ли  националисти могу да победе било кога у економском и медијском рату?

Србији је потребан и морални и економски препород. Не желимо да живимо као просјаци у сиромашној држави (таква држава нема будућност), нити да стварамо аморално друштво благостања (јер наша култура није фаустовска). Ако желимо да имамо пристојне услове за живот у својој држави (са ефикасном бирократијом, без криминала и корупције, и да, кад створимо вишак, помогнемо другима), мора да дође моралног препорода и мора нешто да се промени у васпитању деце. Србија у каквој желимо да живимо не може да се изгради за један дан, или за једну годину. Међутим, из дана у дан напредак може да буде очигледан и сваке године може да се живи боље него претходне године. Само да владајућу елиту, коју чине националисти и аутошовинисти (трансхуманисти), замени нека нова елита, у којој ће већину чинити патриоте који имају и предузетнички дух, и правну и историјску свест.


Никола Варагић: Добар бизнис и нови људи

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Власт уплати сваком грађанину Србије по 100 евра из државног буџета, а онда власт:

  • повећа порез на имовину
  • повећа претплату за РТС
  • повећа акцизе
  • подигне цену ПЦР тестова
  • узме новац од локалних власти (буџета општина), и онда локалне власти подижу порезе и комуналне таксе, и узимају кредите од банака да попуне рупе у буџетима
  • нареди Пореској управи да пошаље решења фриленсерима да плате ретроактивно порез са каматама и исто припрема за бебиситерке и продавце на Лимунду
  • припрема увођење пореза на дознаке из дијаспоре
  • нареди судовима и јавним предузећима да буду веома ажурни кад су у питању дуговања грађана, а полицајце и приватне извршитеље шаље да наплате сваки динар где год могу
  • локална власт уведе нове зоне за наплату паркинга, иако нема довољно паркинг места (зато што власт дозвољава да се граде нове зграде без паркинга), и онда пошаље Паркинг сервис да се одвозе возила која нису прописно паркирана и пишу казне и пуне буџете

Итд.

Добар бизнис.

Уплатиш 100 евра сваком пунолетном грађанину Србије из буџета и хвалиш се како добро управљаш економијом државе и да има довољно новца у буџету, а онда у наредних годину дана узмеш, на разне начине, у просеку, око 1.000 евра више него претходне године (док је просечна плата остала иста или мало већа, али и даље међу најмањим у Европи), од сваког грађанина Србије, да попуниш рупе у буџету државе. Који је опет празан. Јер цури са свих страна. Онда узимаш и кредите од међународних финансијских институција и банака, па продајеш хартије од вредности, продаш највећу државну банку и рудна богатства за мале паре… Уђеш у политику са 100 евра у џепу, дођеш на власт и постанеш тежак 100 милиона евра. Опасни бизнисмени воде Србију. Заиста опасни.

Највећи је проблем то што и у опозицији имамо такве бизнисмене, који су били на власти и исто тако радили. Није се одвојило жито од кукоља. То неће да уради ЕУ као посредник у дијалогу власти и опозиције.

Са друге стране имамо професора Александра Кавчића, који је у оквиру своје фондације формирао Бесплатну библиотеку, која омогућује ученицима основних школа у Србији да бесплатно преузму и користите уџбенике, лектиру и друге књиге, а који је за ученике и њихове родитеље, и спас Завода за уџбенике, урадио више него сви политичари у Србији заједно у последњих 20 година. И тек ће урадити, уз подршку јавности, која је на страни професора Кавчића у рату против монополиста на тржишту уџбеника.

Професор Кавчић је најбољи пример шта Србији значе „нови људи“ у политици. Надам се да ће професор Кавчић ући у политику. Али не у ово блато и не док се не појави још неко сличан њему – стручан, моралан и економски независан (поштено зарадио своје милионе).

Кад би се појавило још девет људи, попут професора Александра Кавчића, и тих десет људи се договоре и организују, и окупе око себе све што вреди у Србији од политичара и стручњака, Србија би процветала. Наравно, имаће много препрека и проблема да дођу на власт и кад освоје власт, али њихов победнички ход нико не би могао да заустави.

Свима су преко главе политичари који су сиромашни ушли у политику и постали богати а да су једини легални приходи били њихове плате; свима су преко главе тајкуни који улазе у политику или финансирају политичке странке да би спречили сваки покушај да државни органи утврде како су зарадили први милион; свима је доста политичара који као незрела деца сањају да пуше томпусе, једу кавијар и наручују из каталога манекенке, глумице и певачице да им праве друштво поред базена или на јахти кад дођу на власт и онда то раде кад су на власти; свима су преко главе бахати политичари који користе службена возила под ротацијама да заврше приватне послове; свима су преко главе глупи политичари који постављају на одговорна места нестручне људе само зато што су рођаци, пријатељи, из исте странке, љубавнице/и или послушници који ће радити прљаве послове и ћутати; свима су преко главе политичари који су купили дипломе, који раде за странце, итд.

У Србији и расејању има још људи као што је професор Александар Кавчић. Можда много више него тих 9 које помињем. До пре неколико месеци буквално нико у Србији није знао за њега. У међувремену је и Немања Видић покренуо неке ствари у српском фудбалу. Ово што се сад дешава међу онима који раде у позоришту и филмској индустрији прилика је да се и та област или делатност прочисти. Све је више и људи који имају еколошку свест и боре се да се природа прочисти (расте притисак јавности да се реши проблем загађења).

Када би се у свакој области појавили појединци, попут професора Кавчића у образовању, и Немање Видића у спорту, који ће ударити на монополисте и нестручне људе из власти, у тој области, и кад би се они организовали и координисали свој рад – не би било потребе звати ЕУ да буде посредник у дијалогу власти и опозиције. Можда не би било потребе ни да се води дијалог са људима који одбијају дијалог и нису достојни својих функција.

Толико су Србији потребни „нови људи“ у политици или прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити економијом, као прави домаћини.


Никола Варагић: Срце европског континента

20 фебруара, 2021
Никола Варагић

Српски народ представља Исток на Западу и Запад на Истоку практично од кад се појавио у историји. Немањићи су вешто балансирали између Истока (Цариграда) и Запада (Рима). Међутим, након распада средњовековне српске државе, српски народ је живео у две туђе и различите културе – део народа је остао да живи под окупацијом Османског царства, а део народа је отишао у Аутроугарску. Судар тих култура рефлектовао се и у српском народу. Од 19. века и ослобођења, у српском народу долази до поделе на оне који желе да Србија раскине све везе са Истоком и на оне који желе да Србија раскине све везе са Западом. Два века траје сукоб екстремиста из те две антагонистички настројене Србије и зато модерна Србија није мост између Истока и Запада, већ место судара Истока и Запада. Југославија је више била мост за ширење Запада на Исток, и зато се распала.    

Сад је питање да ли постоји простор да Србија постане војно неутрална држава и место сусрета и дијалога Истока и Запада, место сусрета привредника са Истока и Западa (тако да у Србији направе пословне договоре и уговоре и обаве банкарске трансакције…). Или, ако дође до поделе светског интернета, да ли би Србија могла да одржи везу и са руским и са кинеским и са евроатлантским интернeтом. Са једне стране, питање је да ли ће српски народ развити унутрашњи дијалог, културни дијалог и добити нову владајућу елиту, елиту способну за велика дела. Са друге стране, не знамо ни како ће се развијати односи између великих сила; ако дође до светског рата, биће немогуће остати војно неутрална држава.  

Србија је, у овом тренутку, једина држава у средњој и југоисточној Европи, која није члан ЕУ и НАТО, нити је близу чланства у ЕУ и НАТО. Државе Вишеградске групе и Грчка су скоро у потпуности вестернизоване. На том путу су и све остале балканске државе. Сад су на реду државе са друге стране Црног мора. Тако да се граница Запада померила до Црног мора, што Србију заиста чини Истоком на Западу, и Западом на Истоку. Међутим, данас све државе средње и југоисточне Европе сарађују и са Русијом и са Кином. Немачка не одустаје од пројекта Северни ток 2. За неколико деценија, већину становника Немачке и Аустрије чиниће грађани пореклом са Истока (средње, источне и југоисточне Европе и Азије). Тако да се и граница Истока помера до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Дакле, цео простор између Балтичког, Јадранског и Црног мора постепено постаје Исток на Западу и Запад на Истоку, кроз сукоб империја са Истока и империја са Запада.

Србија може да опстане само ако у себи помири Исток и Запад и постане место дијалога Истока и Запада – само ако се издигне изнад Истока и Запада. Као вазал неке империје са Истока, српски народ ће бити асимилован, или ће бити кажњен од стране Запада, што није тешко имајући у виду је Србија окружена НАТО државама. Ако постане члан ЕУ и НАТО и раскине све везе са Истоком и својом традицијом, српски народ ће сигурно нестати, јер Запад жели што мање Срба у Србији, тј. њену територију. Да се то не би догодило, Србија мора да (п)остане стратешки партнер Русије и Кине у овом делу Европе, али и да односи између Русије и Кине остану добри. Међутим, циљ Србије мора да буде стварање добрих односе и са Западом, односно, да Запад не види у Србији малу Русију и малу Кину. То ће бити тешко због притиска који Србија трпи због КиМ, али није немогуће.  

Да ли ће се у српском народу појавити генерација државника који ће имати те вештине, који ће бити способни да се изборе за то посебно место између или изнад Истока и Запада, остаје да се види. Олакшавајућа околност је да цео простор средње и југоисточне Европе постаје исто тако Исток на Западу и Запад на Истоку. Али, ако се то дешава као последица борбе за превласт империја, никад ниједна држава из овог дела света неће бити независна и стабилна. Зато свака мора да се издигне изнад тог сукоба Запада и Истока. Потребно је, са једне стране, да у свакој држави либерали и конзервативци воде унутрашњи дијалог (створити правну или демократску државу у којој се поштују и права мањина и верска права и негује најбоље из традиције), а са друге стране, потребно је да народи из овог дела Европе реше међусобне спорове (тј. мора да се постигне договор између патриота, из свих народа или држава са овог простора) и створе савез држава, а посебно ако се распадне ЕУ.

Србија, као европска држава, која одолева вестернизацији, мора да буде предводник, тј. да покрене неке иницијативе, мора да се појави са неким предлозима како да се то оствари. У случају да Немачка постане, у економском смислу, далеко више везана за Исток (Кину), него за Запад (а то ће сигурно да се догоди ако за десет година кинеска економија буде већа од економија САД и ЕУ заједно, а Русија заустави деографски и економски пад, и очува стратешко партнерство са Кином), за Србију би било погубно да, у том тренутку, не буде стратешки партнер и Русије и Кине, и да не допринесе и историјском политичком преокрету Немачке и Аустрије, тако да се победе и усташе и фашисти и нацисти и заштите српски интереси на Балкану, односно, Србија не сме да дозволи да Русија и Кина направе договор са Немачком на штету интереса Србије и српског народа на Балкану.  

То би било веома глупо и то ће се догодити ако Србију буду водили глупи људи. За велике геополитичке игре потребни су веома мудри, интелигентни и способни људи. Србија је увек имала такве људе, али никад довољно у власти. Сад се појављује историјска шанса да Србија искористи то што се налази на раскрсници путева између Истока и Запада – да од тога направи предност или да то више не буде препрека. Ни то што се Србија налази на рути коју користе мигранти из Азије да стигну до западне Европе, није проблем који не може да се реши или заштите интереси Србије, кад би Србију водили паметни и способни људи. Дакле, ни митомомани који прецењују своје могућности, нити аутошовинисти који имају осећај инфериорности пред Западом. Националистима ће увек странци бити криви, а аутошовинистима ће увек Срби за све бити криви.

Србији би одговарало да простор југоисточне (Балкана) и средње Европе (Вишеградске групе) постане „тампон зона“ између империја са Запада (САД и Велике Британије) и империја са Истока (Русије и Кине), а не бојно поље за мерење снага империја или да се грађани ових држава такмиче ко ће више да служи некој империји. Кад би настала таква „тампон зона“ у „срцу Европе“, можда би се смањио ризик од избијања светског рата. Наш циљ је Европа (хришћанских) нација и правних (демократских) држава. Можда је касно да се то оствари у целој Европи, али можда није касно да у средњој и југоисточној Европи настане савез држава, односно, народа заснован на таквој идеји.

Србија сад није војна сила и не може да буде велика светска војна сила. Србија има неке шансе у великим геополитичким играма само ако постане „економски тигар на Балкану“. То је могуће једино ако је политика Србије: „На земљи мир, а међу људима добра воља“.


Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

22 децембра, 2020
Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.


Никола Варагић: Дијалог власти и опозиције

16 децембра, 2020
Никола Варагић

Ако у дијалогу власти и опозиције учествују и они који су одговорни за пљачку државе и грађана, они који шире говор мржње, они који морају бити предмет лустрације, сарадници мафије, издајници државе, лицемери који једно говоре јавно (кад су опозиција), а друго раде тајно (кад су на власти)… шта је циљ дијалога? Да ли постоји дијалог између добра и зла, да ли добро прави компромисе са злом? Добро мора победити зло или ће зло победити добро. Нема ништа опасније од тога да се не зна и не прави разлика између добра и зла.               

Ово стање последица је прављења трулих компромиса и релативизације моралних норми. После 2000. године праве се трули компромиси због „националног помирења“, „европских вредности“ и „будућности Србије“. И ова власт, исто као и претходна, у својим редовима има и радикале и „жуте“, и првосрбијанце и другосрбијанце, и партизане и равногорце, али никако да се превазиђу поделе у друштву и победе корупција и криминал, и никако да се ослободимо мешања страних држава у унутрашњу политику и изборе.  

Труле компромисе неће правити људи који праве разлику између добра и зла и којима су идеали и вредности, брига за опште добро, изнад себичних, личних интереса и циљева. Да ли у опозицији има таквих људи? Да ли у народу има таквих људи? 

У опозицији има моралних и стручних ауторитета, зато што их има у народу. У политику могу да се укључе и морални и стручни ауторитети који се сад не баве политиком, поред оних који су већ присутни у јавности; могу да се појаве нови политички лидери из народа, поред оних које сад имамо, да воде дијалог, као представници опозиције. Представници власти морали би, такође, да буду и морални и стручни људи. Дијалог власти и опозиције има смисла само ако води одвојању жита од кукоља.       

Да ли таквих људи има у режиму? Ко може, у име власти, да позове опозицију на дијалог? Ако у власти нема моралних ауторитета, онда са таквима могу да преговарају једино исти такви из опозиције. То би био лажни дијалог. То што владајућа коалиција и парламентарне и ванпарламентарне странке које глуме опозицију имају подршку мање од 50% од укупног броја грађана са правом гласа, доказ је да овај народ заслужује много боље представнике. И да све мањи простор за меневар имају људи који више нису јавне личности, или за које шира јавност не зна, а који контролишу све велике новчане токове или послове, као што су контролисали процес приватизације у Србији. Након што су зарадили велике паре, док је Србија пропадала, сад владају из сенке, заједно са странцима, са којима тргују.

Дијалог власти и опозиције има смисла ако нас води промени система, а не само власти. Систем не могу да мењају људи који су творци или производи система који се мења. То могу да раде људи који имају други систем вредности, бољи систем вредности, доказани делима. За промену система, потребан је консензус, а за постизање консензуса потребно је успоставити дијалог и прихватити одређене компромисе. Нико не може да добије све што жели, али мора да постоји црвена линија за компромисе. Црвена линија је граница између добра и зла, између опстанка и нестанка народа, између мафијашке и правне државе. Кад се та граница пређе, нема компромиса. Иначе никад нећемо сузбити корупцију и криминал – и даље ће власници телевизија које производе ријалити програме управљати РЕМ-ом и имати заштиту полиције и правосуђа, и даље ће стране компаније уз мало потплаћивања политичара и стручњака и донација да добију дозволе за шта год хоће и без обзира колико је то што производе или увозе штетно за здравље људи и природу, и даље ће странци моћи да усвајају децу из Србије, увозници обуће или телевизора правиће екстрапрофите, итд.  

Да објасним и кроз следећи пример. Недавно је Немања Видић критиковао челнике ФСС. Немања Видић је неко ко има и морални и стручни ауторитет. Председник ФСС Кокеза, председници ФК Црвена Звезда Терзић и ФК Партизан Вучелић, или Слоба Снајпер који је преузео да води ФК Војводина, немају никакав морални ауторитет. Између људи као што је Видић, и људи као што су Кокеза, Терзић, Вучелић и Слоба Снајпер не може да се води дијалог, а да тај дијалог не води трулом компромису; у овом случају, да све остане исто у српском фудбалу а да Немања Видић нађе своје место као селектор или председник ФСС. Доласком људи као што је Видић на чело ФСС у српском фудбалу више не би смело да буде места и за оне који су уништили српски фудбал. Људи као што је Видић морају да се укључе бар једним делом у политику, ако желе добро српском спорту и својој држави – морају да се повежу са најбољима из опозиције из осталих сфера друштва, и да сви заједно освоје власт, а онда, да се свако бави својом струком – спортисти да воде савезе и клубове, инжењери коморе, правници тужилаштва и судове… Такве стручњаке на једном месту и око истог циља могу да окупе једино државотворни политичари, који ће у новој власти да заузму највише државне или политичке функције. Ако таквих сад нема (довољно), верујем да ће ускоро појавити или нас више неће бити. Прави политичари су лидери који стварају услове за стручњаке да воде послове из своје струке. Пошто је код нас инфлација лидера, сваки лидер сваке странке владајуће коалиције постаје министар (војске иако није служио ни војску), директор државне институције, установе, јавног предузећа… Тако политичари, који нису ни државотворни политичари, ни стручњаци, све воде и за све се питају.   

Због будућности Србије било би добро да постоје људи који су део власти а нису изгубили кредибилитет да воде дијалог са опозицијом. Људи који имају црвене линије и више се не плаше да кажу да је власт прешла те линије. И да је време за промену система. Ако, ипак, у овој власти нема моралних људи, за будућност Србије било би лоше да се води дијалог са таквим режимом. Наш циљ мора бити промена система. Ми пропадамо и нестајемо као народ, у свету је хаос, зато немамо право на још једну грешку и разочарење народа.    Ако је дијалог са режимом бесмислен – јер не би водио промени система – није бесмислен дијалог унутар опозиције о стварању више колона за рушење режима и промени система. Такав дијалог водили би људи различитих уверења, а сличних моралних вредности, које спаја жеља да живе у слободној држави у којој постоје добри услови за живот и владавина права. За сада опозицији то иде слабо, али зато расту шансе да се појаве и неки нови људи. И ти нови људи неће бити савршени људи, јер такви не постоје. Савршени људи верују да су изабрани да воде народ, да они све најбоље знају, зато сваки савршени човек мора да има своју странку, итд. Због тако савршених људи живимо у оволико несавршеној држави. Државотворни политичари, прави лидери који могу да окупе стручњаке и народ око истог циља, не морају да буду савршени, али морају добро да раде свој посао и морају да праве разлику између добра зла – морају да имају црвене линије које не прелазе. Једна од њих је – нема продаје Косова и Метохије. Ту линију први мора да повуче нови патријарх СПЦ.


Никола Варагић: Како у 21. веку васпитавати децу?

12 децембра, 2020
Никола Варагић

Да ли вам се чини да су људи, посебно после Другог светског рата и посебно из европске цивилизације, поверовали да је утопија могућа и реална и да више ништа не може да врати свет у ратно стање, у варваризам или у доба пре технолошке револуције и развоја модерне медицине? Ко је другачије васпитавао своју децу у последњих 50 година?

После Другог светског рата (иако је постојала опасност од нуклеарног рата, све до краја 70-тих, ипак је то била само бука због трке у наоружавању), у свету је владао мир, са једне стране зида градило се капиталистичко друштво, са друге социјалистичко, свуда су ницале нове фабрике и нови аутопутеви, сваке године су аутомобили, авиони или телевизори били бољи, појавили се први компјутери и роботи, деловало је да људи живе у уређеним државама, итд. Све је, у том тренутку, говорило да је прогрес незаустављив и да ће свака следећа генерација људи живети боље. Људи су вековима живели истим начином живота, а онда се, само за један век, или пола века, начин живота потпуно променио.

Деца су се увек васпитавала, кад говоримо о оном најбољем из традиције и патријахалног васпитања, да буду добра, вредна, честита… Куће се нису морале закључавати, у почетку се ни аутомобили нису морали закључавати, бити лопов била је срамота, веровало се да држава и полиција одржавају ред, па су људи постали безбрижни. Знало се какав треба да будеш и шта треба да радиш да би имао леп живот: завршиш школу, чека те посао, купиш кућу и ауто и идеш на летовање и зимовање са породицом. Идила. То најбоље приказују холивудски филмови који почињу са снимцима неког идеалног градског кварта или малог града са великим и лепим кућама, где је све као из бајке. Од добро ситуираног човека из средње класе и класе богатих, није се више очекивао физички рад и знање вештина које су вековима пре технолошке револуције људи знали. Сад све ради на дугме и сви то користе.

Деца су се, дакле, увек васпитавала да буду добра, вредна, честита… Али, некада су деца стицала и физичку снагу и вештине, које данашње генерације не стичу. Јер, родитељи су убеђени да неће бити потребне њиховој деци. Данас су родитељи углавном деца од истих таквих родитеља, па је све мање и родитеља који могу да пренесу такве вештине својој деци и да им буду узори у моралном смислу. Тако се формирају генерације које неће бити способне за велика дела или да се снађу кад наиђе велика криза. Са таквим ситуацијама не могу да се носе размажени људи. Кад дође криза, људи психички пуцају и морално падају.   

Један од разлога је управо то идеалистичко васпитање које ствара размажену децу која од родитеља, онда и од неке апстрактне државе, очекују да брине о њима, а кад и они постану родитељи, да родитељи (бабе и деде) и држава брине и о њиховој деци. И кад дође криза, они не знају да се снађу. А неких криза увек има – у личном животу, па наиђе економска криза, политичка криза… Постоје и у нашем народу генерације које су биле ушушкане све до деведесетих, тј. почетка грађанског рата у СФРЈ. У неким развијеним државама читаве генерације живеле су тако да никад нису доживеле неку озбиљну животну кризу. И ово што се сад дешава на Западу – економска и политичка криза и поделе у друштву, за које овог пута нико не зна како и кад ће се решити, плус ово стање због пандемије – јесте прва криза, која утиче на животе баш свих грађана. Зато током ове кризе пуцају бракови, расте број душевних болесника и људи који излаз виде у самоубиству, у продавницама се људи понашају као да је човек човеку вук у борби за тоалет папир, влада параноја, итд. Шта би тек било, или шта ће да буде, ако дође до много озбиљније кризе или рата? Шта ће да раде они који су чекали да им држава обезбеди посао, јер су они завршили факултете? Или да им држава створи услове да развијају свој бизнис? Јер, ако државу воде исти такви људи, у суштини неспособни, или много кварни, од кога то очекујете? Ако у једној генерацији већину чине размажени и неспособни људи, живот сваке следеће генерације ће бити све гори. Зато је стање у свету у моралном смислу све горе, уместо да буде боље стање и бољи услови за живот, јер се и даље развијају технологије које чине живот лепшим и лакшим.

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго. Дете треба научити да тежи идеалном, Добру, али нека буде спремно и за невоље и тешка времена са много искушења. Без познавања и коришћења модерних технологија данас не може да се живи, али без неких других вештина не може да се преживи. Васпитајте дете да буде и културно и морално биће, и да има разне вештине корисне за преживљавање. И мудро (безазлено) као голуб, и лукаво као змија. Генерације људи васпитаване су да буду само голубови. Зато су постали глинени голубови за предаторе и демоне.  

Кризу током деведесетих на овом нашем простору најбоље су поднела деца и стари људи који су проживели Други светски рат. Слом СФРЈ и хаос који је поле тога настао, створио је слом и хаос у душама и главама грађана – оних који су живели цео дотадашњи живот у илузији да постоје социјална правда, братство и јединство, једнакост, вечне истине…    

Припадам генерацији која је одрасла током девесетих, били смо деца кад је почео рат, па нисмо могли да постанемо много размажени и утописти, живели смо у тешким условима и видели смо и ону тамну страну људи. После 2000. године неки су поверовали да је утопија могућа и да је довољно да уђемо у ЕУ, па да потеку мед и млеко. Међутим, све оно што се дешавало у Србији после 2000. године, а после 2008. у Европској унији и свету, данас због пандемије и кризе у САД, показује колико смо далеко од идеалног света. И то није разлог да се пада у депресију, да се губи воља за животом, или вера у Бога и у људе, или не види и оно добро у људима (чак и ако нас, можда, нешто још горе чека, горе и од оног што смо доживели деведесетих прошлог века у нашој држави). Зато живи нормално и као да ће све бити боље, али буди спреман и за најгоре и буди јак и када дођу невоље. Васпитавај тако и своју децу. Причати деци само бајке о свету, није добро за децу. Живот је и леп и суров.    

Дете васпитавати да воли Добро, али да буде свесно зла и да се против зла не бори чинећи зло и постајући исти као и они против којих се бори. То је могуће, али није лако. Ништа није лако, и то би такође требало учити децу. Све ово што данас постоји није пало са неба, вековима су неки људи напорно радили и били спремни на велике жртве. И чим изостане тај труд и таква жртва у једној генерацији, угрожени су и слобода и сваки напредак. Свака генерација мора да да свој допринос. За више од овога, мора да се уложи више труда. Али, улаже се све мање труда, све је мање људи спремних на ризик и жртву, и стање је све горе.

Ако сви раде погрешно, ако сви погрешно васпитавају децу, не морате и ви, али морате да припремите дете за живот у свету у којем се тако васпитавају остала деца, јер вам је јасно какви ће људи постати и како ће у будућности свет изгледати са таквим људима.


Никола Варагић: МТС и СББ на слободном тржишту

22 новембра, 2020
Никола Варагић

Сукоб између МТС-а и СББ-а је, на неки начин, користан, јер се обе компаније сад много више труде да пруже бољу услугу за нижу цену. Нико нема монопол, а нема ни картелског удруживања, као што тога има на другим тржиштима у Србији, попут тржишта обуће и одеће, или беле технике и телевизора, где постоје монополисти или највећи трговци или увозници, који су се удружили да би се договорили како да одрже високе цене или марже, и на тај начин да пљачкају грађане Србије или потрошаче у Србији.  

Још кад би борба између МТС-а и СББ-а била права тржишна утакмица са правилима која сви поштују. Међутим, то је прљава игра и нико не поштује фер-плеј.  

Али, да замислимо да нема те прљаве игре, да заиста постоји слободно тржиште и да МТС и СББ поштују законе и правила игре тако да финансијски резултати тих компанија зависе искључиво од сопственог рада и квалитета услуга и садржаја, тј. задовољства корисника. Шта мислите, која компанија ће за 5 или 10 година бити лидер на тржишту Србије?  

Прво, кад би заиста постојало слободно тржиште, било би допуштено да се појави бар још један провајдер или конкурент. Опет, и за то је потребно неко време, па би тржиште још неко време остало подељено између МТС-а и СББ-а. Тренутно је МТС лидер на тржишту. МТС има више корисника и бољу инфраструктуру. МТС није више само провајдер, МТС има исто као и СББ (тј. BC Partners и United Group), производњу садржаја – телевизије са информативним програмом и продукцију филмова и серија. Али, СББ ствара квалитетнији садржај – има боље серије и филмове, N1 има боље водитеље и емисије и отворена је за опозицију или критичаре власти и неких друштвених појава, којих је све више, због чега све више грађана отказује услуге МТС-а и прелази у СББ.  

То можда још увек није тако велики број, али дугорочно, ако СББ буде имао квалитетнији садржај и тзв. слободне медије у понуди ТВ канала, имаће и више корисника. СББ може да трчи и финансијски и технолошки маратон са МТС-ом. МТС штити држава, али интересе инвестиционих фондова или власника СББ-а, штите много јаче државе од Србије. И СББ, поред тога, запошљава креативније људе. Најбољи новинари РТС-а и Б92 прелазе на N1.

Зато, ако МТС нема квалитетан садржај, не може остати лидер на тржишту. Мислим да су они који воде Телеком Србија о свему мислили, само не о томе. Јер, Пинк има уговор и са СББ-ом. Шалу на страну, држава мора да штити интересе МТС-а, ми не желимо власт која жели да уништи Телеком Србија, али ни да уништи конкуренцију. Држава мора да штити и интересе страних инвеститора попут власника СББ-а, и да остави могућност да још неки домаћи или страни инвеститор, ако постоји потреба и простор на тржишту, може да добије дозволу за рад на тржишту Србије. Држава мора да штити, пре свега, интересе потрошача. Зато је можда једно од решења да се законом одвоје дистрибуција и продукција садржаја.

Ако се то не раздвоји и ако МТС не унапреди квалитет мреже и квалитет садржаја – ако се не приближи и укусу корисника који нису лојални чланови владајућих странака, МТС ће, кад дође до смене власти, изгубити лидерску позицију, а можда ће бити одведен и у стечај.  


Никола Варагић: Одговор друговима левичарима

16 новембра, 2020
Никола Варагић

Недавно сам на друштвеној мрежи поделио објаву познанице која је описала напад који је доживела од стране мигранта у центру Београда. Мигрант јој је отео телефон и новчаник. Kрађу je пријавила у станици полиције и пословници мобилног оператора, где су јој рекли да је имала среће, јер је нису претукли као неке друге жене, и да се сваки дан пријави по десетак таквих крађа телефона, само у тој пословници. Ја сам то објавио и написао да је то истина и да познајем девојку, која иначе ради са странцима и путује по свету.    

Кад је пре неколико година избила мигрантска криза, написао сам пар текстова на ту тему, са поруком да се према мигрантима понашамо хумано (да су и они људи), да је њихов циљ да стигну у ЕУ, да држава мора да буде добро организована и да је приоритет безбедност грађана Србије. После тога сам само пратио шта се дешава у Србији. Очекивано, држава се није добро организовала, било је напада, полиција није реаговала, а медији ћуте о томе. Прва реакција је била од стране Народне патроле, које је и настала због тога што полиција не штити грађане и њихову имовину. Већина невладиних организација и медија осудила је акције Народне патроле. Режим је правио тајне договоре са државама које желе од Србије да направе прихватни центар за мигранте, јер су видели да се нико не буни…  

Због поменуте објаве јавило ми се неколико другова левичара са коментарима и порукама, у стилу – ниси ваљда и ти део те кампање или говора мржње према мигрантима; да је било толико лажних напада, па ни ово што сам објавио можда није истина; какве има везе да ли је нападач мигрант или грађанин Србије; зар и не десничари не туку жене, и томе слично. Па се ту помињу фаланге, скинси, ККК, Кристална ноћ и томе слично. Дакле, свако ко укаже на то да постоје напади миграната, да полиција не реагује, док медији о томе ћуте, одмах се доводи у везу са екстремним организацијама. Да ли су сви десничари исти? Да ли само десничари указују на тај проблем? Да ли може да се реши тај проблем ако се правимо да не постоји. Сваког ко укаже на тај проблем, левичари одмах етикетирају као десничара, а сваки десничар је и екстремиста – генерализују се сви људи, ставља се знак једнакости између свих десничара. То раде они који кажу да нису сви мигранти или левичари исти, тј. они који од нас траже да не генерализујемо све људе и да не будемо популисти.  

Није свако ко пријави напад, члан Народне патроле. Ни Дамњан Кнежевић није исти као и вође разних левијатана, заветника, стројева и акција… Надам се да никад неће бити исти као они. Ако буде, критиковаћу га исто као све екстремисте. Али мене сад, само зато што сам поделио поменуту објаву и што познајем Дамњана, другови левичари одмах доводе у везу са екстремним десничарским организацијама. Ако кажем да је неки мигрант напао неку девојку, то не значи да ја мислим да су сви мигранти терористи, да су сви муслимани, или сви Арапи, или сви црнци, исти такви. То није напад на све мигранте и ту нема говора мржње и расизма. Само не желим да се догађају напади миграната на грађане Србије – безбедност грађана Србије је приоритет, а мигрантима и избеглица желим бољи живот.  

На протестима у јулу, на истој страни били су и левичари, из нпр. здружене акције Кров над главом, и десничари, из нпр. Народне патроле. После протеста, Бојан Савић и ја смо хтели да се сви повежемо и упознамо и да подржимо једни друге у акцијама. Отишли смо на неколико протеста Крова над главом и осталих левичарских организација (после једног протеста отишли смо на пиће са Иваном Златићем и његовим саборцима и саборкињама, ту је био и проф. Јово Бакић; они су касније основали Партију радикалне левице). Онда сам повезао Бојана и Дамњана, који су се давно упознали и изгубили контакт, па је Бојан Савић урадио интервју са Дамњаном Кнежевићем. После тога Иван се више није јављао*. Да ли је фашиста и расиста свако ко каже да постоје напади миграната и да тај проблем мора да се реши? Можда Народна патрола то не ради најбоље, имам и ја примедбе како то раде, и предлог да се пажња усмери на (не)рад полиције, а не на саме мигранте, али то што сад ради Народна патрола није расизам и није фашизам, него указивање на проблем. Исте оптужбе је доживео и Бошко Обрадовић кад је указао на тај проблем прошле године.

Тај проблем може да реши само полиција, тј. држава. Грађани се самоорганизују кад виде да полиција не реагује. Ако се ту појаве и екстремисти, полиција је крива. Полиција мора да заштити грађане и од напада миграната и од напада екстремиста. Полиција не ради ни једно ни друго, па је све више напада миграната и све су гласнији екстремисти који су под контролом режима. Кад би држава имала јасну стратегију поводом мигрантске кризе, а полиција добро радила свој посао, не би било потребе да постоји ни Народна патрола. И сами левичари, које познајем, против су тога да се у Србији насели стотине хиљада или милион миграната. И левичари добро знају да ће полиција одмах да реагује ако хулигани праве проблеме и добро знају како би полиција поступила према нашим грађанима који врше насиље (а нису под заштитом полиције). Овде је питање зашто полиција исто тако не реагује кад неки мигранти врше насиље (наравно, не желимо да полиција бије мигранте, као што бије грађане Србије)? Или, шта бисте ви лично урадили ако наиђете на мигранта који је напао девојку, или ако међу мигрантима откријете криминалца или терористу? Да ли сте сигурни да и таквих нема у Србији? Полиције не штити грађане Србије од таквих миграната, не брине о безбедности грађана, и неко мора нешто да предузме. Исто тако, неко указује да постоје домаћи криминалци, под заштитом полиције, који раде шта хоће. Ако полиција не штити грађане од домаћих криминалаца, који имају заштиту полиције, онда не мора да их штити ни од таквих миграната, и о нападима миграната уопште не би требало да се говори, јер то није политички коректно – као да је порука другова левичара. Колико жртава можемо да имамо због тога? Шта ако међу жртвама буду и ваши ближњи?

Да ли је сваки левичар, који је подржао Бајдена, педофил? Да ли је сваки марксиста исти као Пол Пот, Ким Џонг Ун и њима слични комунисти? Да ли свакога ко не мрзи мигранте плаћа Сорос? Да ли је комунизам исто што и фашизам и нацизам? Како се осећате кад вас,  као левичара, неко пореди са Пол Потом, или кад ставља знак једнакости између Стаљина и Хитлера или између партизана и усташа? Дакле, одговор друговима левичарима је да не доводе олако сваког десничара у везу са фашизмом, односно, не чините другима оно што не желите да други чине вама. Не желим да живимо у подељеном друштву, да се делимо због идеологија које долазе са Запада, нпр. на имитаторе Кју-клукс-клана и Антифе. Ако верујете да су једино левичари (неке левичаре финансирају крупни капиталисти и користе за своје циљеве) антифашисти, а да су сви десничари и конзервативци расисти и фашисти, онда (не)свесно радите на стварању подела и сукоба. Већина грађана Србије не жели да Србија постане затворено друштво, али ни да постанемо прихватни центар за мигранте.

Знам да левичари, које познајем, то не желе. Зато је време за дијалог. Екстремисти не желе дијалог. Где постоји култура дијалога, екстремизам је побеђен или маргинализован.

* Дан након што сам написао овај текст, као да је знао о чему пишем, послао ми је поруку Иван Златић. Ако левичари који нису екстремисти и десничари који нису екстремисти, не могу да разговарају, екстремисти су победили, а то води у грађански и братоубилачки рат. Настављамо, надам се, дијалог.  


Никола Варагић: Зашто се не зна како се појавио ковид-19 и зашто нема предаје?

29 октобра, 2020
Никола Варагић

Прошло је скоро годину дана од појаве овог соја корона вируса и још увек нисмо добили одговор на главно питање: да ли је covid-19 настао у лабораторији (да ли су људи тај вирус пустили у свет), или је настао природним путем?   

Ако је covid-19 настао у лабораторији – да ли је намерно пуштен, или је случајно изашао? Ако се овај вирус користи као биолошко оружје, то могу да раде једино они који поседују лабораторије и производе лекове и вакцине, јер само они имају толико ресурса и знања. А тако великих центара моћи и тако великих научних центара је свега неколико у свету.   

Фармацеутски лоби је најјачи лоби у свету, 35 највећих фармацеутских корпорација прави веће профите него 357 највећих корпорација у осталим делатностима (банке, ИТ сектор, аутомобилска, нафтна, дуванска, прехрамбена индустрија…) заједно. Фармацеутски лоби је добро повезан са државом, са војском, са ИТ сектором, са медијима. Али се као вођа тог лобија, и као главни финансијер и идеолог Светске здравствене организације, појавио Бил Гејтс, ИТ стручњак и некада најбогатији а сада на другом месту у свету по богатству. Ова пандемија је помогла власнику Амазона да престигне власника Мајкрософта по богатству. Користи од ове пандемије имали су власници највећих фармацеутских и ИТ корпорација у свету. Са њима су повезане највеће банке у свету. Вероватно је за те банке и инвестиционе фондове који су акционари највећих корпорација, већа корист коју праве фармацеутска и ИТ индустрија, него губици које праве остали сектори привреде, где имају акције и уделе.

Ако је овај вирус настао у лабораторији, и пуштен у свет намерно, на који начин је Кина у то умешана – да ли је Кини све намештено или је Кина део игре? Ако се то не открије, а истина је да је настао вештачким путем, овај вирус увек може да „мутира“, да погађа само одређене људе и државе, може да се појави много гора зараза или пандемија, у свету може да дође терористичких напада и ратова биолошким оружјем. Док се направе лекови за овај вирус, може да се појави нов, „мутирани“, можда још опаснији вирус. Сад људи умиру од других болести зато што су сви ресурси усмерени на борбу против пандемије, умиру због последица изолације, итд.

Остаје питање ко ће да утврди да ли је вирус настао у лабораторији или природним путем. Ако иза свега стоје најјачи центри моћи у свету, ко може да води истрагу? Мале силе то не могу, само велике силе то могу. Великим силама то можда није у интересу и можда немају исте интересе. Ако неко од искусних и савесних научника утврди шта је истина, да ли ће бити храбар да саопшти истину свету? Ако је храбар, да ли ће таквог научника полиција заштитити или ухапсити, а медији игнорисати или сатанизовати? Како ми који живимо у Србији можемо да сазнамо шта је истина? И да ли се тиме баве српски научници и српске обавештајне службе? То се најбоље види по деловању Кризног штаба.   

Дакле, да ли ће се икада сазнати како је заиста настао овај вирус? Зашто је толики проблем да се открије да ли је настао природним путем? Зашто једни научници тврде једно, други научници друго, а трећи треће? Да ли је то доказ колико је наука или савремена медицина немоћна, кад не може да победи грип? Или, колико је велика завера неких центара моћи у свету у питању?

Морамо оставити могућност да је вирус настао природним путем, али и да се користи као биолошко оружје, као и да се можда никад неће сазнати прави узрок, а могу да се појаве и мутације или још горе заразе или болести. Можда ће овај вирус нестати и можда се живот врати у нормално стање за годину дана, али, можда ово стање потраје још пар година, па и пар деценија, можда постане још горе стање у свету. Пошто ништа не знамо и не можемо да утичемо на центре моћи у свету, све опције морају да буду отворене, тј. морамо да се припремамо и за повратак у редовно стање и за најгори сценарио и велике кризе и ратове (дугорочно, у тај сценарио улази, на пример, и могући рат између САД и Кине).   

Можда овај вирус никад не постане толико опасан (још увек више људи умире од обичног грипа него од covid-19), али ће ванредно стање намерно да се одржава, да би се сви људи и сви финансијски и информациони токови ставили под контролу.

Ако се открије и докаже да је covid-19 настао природним путем, морају да остану одређене мере, грађани и даље морају да буду одговорни, међутим, више нема потребе да се прави паника и спроводи репресија од стране државе и медија. Ако се ускоро ништа не сазна о узроку, велике су шансе да се никад неће сазнати, да је вирус настао у лабораторији и да је у питању добро осмишљена завера од стране најјачих центара моћи у свету који под своју контролу могу да ставе скоро све владе или државе у свету. И у том случају, потребно је остати одговоран, мислити о здравственој безбедности, поштовати мере које имају смисла и ефекта, али никако не смете да дозволите да постанете послушни и покорни. Напротив, потребно је више него икад штитити лична или људска права, правити протесте и покрете отпора и повезивати се са борцима за слободу у својој држави и широм света. Живимо у доба пост-истине и зато је важно неговање критичког мишљења.

Шта год да је у питању – нема предаје. Ако је у питању болест настала природним путем, боримо се против болести. Ако је у питању и завера, боримо се и против фашиста који се играју са здрављем људи и људским правима и слободама. За сваки случај, нека свако ко живи у граду, за своју породицу ствара алтернативу далеко од града – у селу, на планини, где има извора воде и плодног земљишта за обраду. Дакле, ни тада нема предаје.


Никола Варагић: Ослободи свој ум

4 октобра, 2020
Никола Варагић

Да ли је нормално да држава брине о одраслим и здравим људима као да су мала деца и да полиција кажњава грађане када не раде ништа лоше другима? На пример, кад полиција казни возача, пунолетног човека, који је сам у возилу и није везан сигурносним појасом. Ко не плати казну, иде у затвор. Тај закон је донет је пре 15 година и нико се није бунио.   

Једини аргумент који сам, за све ове године, чуо од људи који говоре да је то добар закон и да треба да се пишу казне, јесте да се тако чува живот мене као возача и да ја као возач, у случају саобраћајне несреће, ако нисам везан, могу да убијем (?) неког зато што нисам везан. Постоје случајеви да су људи, који су доживели саобраћајну несрећу, остали живи само зато што нису били везани, тј. постоје случајеви да су људи погинули само зато што су били везани. Други аргумент је смешан, јер нисам чуо за случај да је неки возач, након судара, зато што није везан, излетео из свог возила и убио другог човека. Нема смисла и логике да се пишу казне возачима ако нису везани, пошто никога не могу да повреде и не утичу на друге људе. Где су границе приватног живота и личног достојанства? Ако донесу закон да возачи морају да носе маске и када су сами у возилу, да ли ћете то да поштујете?

Да ли ће сутра полиција да кажњава и пензионере који седе на хладном бетону зато што могу да се прехладе? Зашто дозвољавате да се држава (полиција) према вама понаша као да сте дете које не уме да брине о самом себи? Зар ви стварно верујете да је држави, која је крала бебе (и не жели да реши те случајеве), стало до ваше безбедности и живота? После 15 година, колико постоји овај закон и 4 године након што сам први пут писао о овој теми, држава је више тоталитарна, медији су гори, корупција је већа, као и економска зависност. Да ли видите везу између самовезивања и тоталитарног система? Овај закон служи да се дисциплинују људи. Овај закон је доказ како власт гледа на грађане. А правна свест гледа оно што је најбоље у људима. Али, неки људи остаће слепи и када дођу Енох и Илија.   

Тема није безбедност, него казна и то што се кажњавају људи који нису везани или неће да се везују. Ако си ти везан, шта тебе брига да ли сам ја везан у свом возилу. Ако ризикујем, то је мој живот. Ризикујем и када возим бициклу по граду. Да ли ће да се донесе и закон да сви пешаци морају да носе заштитну опрему? Ако је теби потребан неко да ти говори шта да радиш, шта је добро за тебе, ако ти верујеш „држави“, то је твоја ствар. Ако ја хоћу да изађем да шетам градом зими без јакне, шала и рукавица – то је моја ствар – колико и да ли хоћу да се вежем сигурносним појасом у возилу. Свако је одговоран само за себе.

Овде постоји још један аргумент који износе они који се залажу или бране закон којим се кажњавају одрасли људи зато што се нису везали у возилу. Наиме, ако нисте везани и дође до саобраћајне несреће и повреде која је могла да се избегне да сте били везани, онда ви морате да идете на лечење, а неко то мора да плати. Тај аргумент је такође веома слаб. Ко је запослен или је предузетник, плаћа здравствено осигурање и остале доприносе и порезе држави, неко плаћа и приватно животно осигурање и слично. Ако су они, који се залажу за кажњавање одраслих људи зато што се нису везали у возилу, доследни, онда треба да се казни свако ко није водио рачуна о свом здрављу, па се разболео или повредио и морао да иде у државне болнице. Ако нису плаћали доприносе за здравство, не смеју ни да се приме у државним болницама. Да ли мора да плати казну и свако ко преживи самоубиство?

За безбедност у саобраћају важно је да: поштујеш брзину и одстојање, гледаш саобраћајни знак, не пијеш алкохол, не користиш телефон, не причаш са сапутницима док возиш; да је технички исправно возило, да има зимске гуме зими, како прелазиш улицу као пешак, итд. Када људи на то не пазе, долази до саобраћајних несрећа, повреда и смрти. То може да се догоди и онима који су везани. До саобраћајних несрећа долази и због лошег одржавања путева. Кажњавање одговорних за крађу и лош рад, важније је за безбедност у саобраћају, него везивање појаса у возилу. А невезани људи никог не угрођавају, осим себе.  

Ко год хоће, нека се веже, неспорно је да је свако безбеднији ако је везан и ја уопште то не доводим у питање. То је ваша ствар да ли ћете да се вежете и то мора да остане само ваша ствар, ако имате достојанства. Свако треба сам о себи да одлучује и сам да бира у шта ће веровати, шта ће да једе, како ће да се облачи, па и да ли ће да се веже у возилу, да носи маску и прими вакцину. Свака присила отвара пут за стварање концентрационих логора. Мали је корак од пристанка да будете кажњени због тога што се нисте везали у возилу, до тога да вам се држава меша у све друго у вашем приватном животу, да држава уместо вас одлучује и шта је добро за вашу децу. На корак сте и од тога да вам држава одузима децу. Држава вам је већ узела тело, након смрти. И немојте се чудити ако вас сутра полицајац заустави на улици и тражи да провери да ли сте опрали зубе, колико вам је чиста одећа, и, зашто да не, ако му све претходно дозволите, да се лично увери, ту на улици, да ли вам је чист доњи веш. Проучите „Овертонов прозор“ (The Overton window).

Мала група људи, која има моћ и власт, нешто одлучи, и по аутоматизму то се прихвата, јер је „тако свуда у свету“. Онда полиција кажњава све који то не поштују. Већина грађана поштује, јер се плаше полиције и казни. Али не признају да је то због страха, изговор је да је то због безбедности и зато што „цео свет тако ради“. Тако се контролише маса. Појас и маска постали су симболи послушности, симболи страха од полиције и лењог разума, а не симболи бриге за безбедност и здравље грађана. Да ли је утеха то што се полиције неких наизглед демократских држава попут Аустралије, САД, Енглеске или Француске, исто или можда и много горе, понашају према својим грађанима, који не дозвољавају да се крше људска права? Да ли неку наду дају бунтовници, којих у нашем народу увек има, што су показали и протести из јула у Београду, први у свету који су довели у питање мере власти против пандемије? Зашто Србија не би била и прва држава у свету која је укинула казну за невезивање појаса у возилу – прва држава која грађане не третира као неспособне и глупе? Држава која би тако поштовала своје грађане, спречила би и крађу деце, отимање КиМ…

Ако дозволите држави да вас због везивања сигурносног појаса казни, значи да признајете да нисте одговорна и зрела особа, него малолетна и неодговорна особа, о којој неко други мора да брине. Шта спречава државу да преузме и бригу о вашем детету? И шта спречава неку јачу државу да од такве државе отима децу (а Србија дозвољава грађанима богатих држава да усвоје дете у Србији), делове територије или ресурсе? Држава таква постане кад њени грађани изгубе достојанство. Дакле, да ли и даље мислите да има смисла да постоји казна за невезивање сигурносног појаса у возилу? Да сте се ви питали пре 15 година, да ли бисте увели ту казну? Зашто се ништа не питате? Зашто би вас питали за било шта друго?  


Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

11 септембра, 2020
Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.


Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

17 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Док трају протести слушам песму „Још увек има наде“ Дел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим са стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину. Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домеве грађана који живе у центру града.

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10% демонастраната, 90% су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи. Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у цркву Св: Марка појавио још један такав полицијац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца. Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицaјаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтертирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апослутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.


Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Мигрантска криза 2020

14 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Због нестабилне политичке ситуације у Турској и рата у Сирији, где је турска војска све више присутна, постоји могућност да се неколико милиона миграната из Азије, у кратком року, нађе на тлу Европе. Тренутно је на грчко-турској граници заробљено нешто преко 10 хиљада миграната, у самој Турској их има око 3 милиона, а милиони су на путу ка Турској и Европи из других праваца. Ако ова група миграната сад успе да уђе илегално у Грчку, за њом ће одмах да крену милиони миграната и избеглица (и то док се шири корона вирус).

Грчка се брани на граници са Турском и не дозвољава улазак мигрантима који се ту налазе данима, док се на турској страни границе налази турска војска и не дозвољама мигрантима да се врате у Турску, тако да је та група људи тренутно заробљена у простору између те две границе. То није велика група људи и њихов циљ је да стигну до западне Европе, па за Србију или Балкан то није опасност. Међутим, Турска има све горе односе и са ЕУ и САД и са Русијом, па је могуће да ће ка Балкану ускоро кренути стотине хиљада миграната.

Постоји опасност да се у Србији „заглави“ неколико стотина хиљада миграната. Са истока долазе нови мигранти, а неке европске државе планирају део миграната да врате у Србију, пошто је српска власт правила неке тајне договоре са неким европским државама. Постоје људи који су свесни те опасности и неће да ћуте ако власт и медији ћуте. Прво је Бошко Обрадовић усталасао јавност са видео снимком у којем објашњава политику власти у вези миграната, а онда је Дамњан Кнежевић са народном патролом привукао пажњу медија, власти и либерала. Бошка и Дамњана, зато што су указали да постоји реална опасност да у Србију уђе и остане дуже времена неколико стотина хиљада миграната, а међу њима и ко зна колико хиљада џихадиста, неки либерали и левичари из власти и опозиције оптужују да су фашисти, расисти и ксенофоби и да шире мржњу према мигрантима. Чињеница је да таква опасност постоји, да је наша власт слаба – квислиншка и коруптивна, да полиција није на страни грађана, да су медији окупирани као и држава, и да је неко, уместо државе (власти), морао да упозори грађане Србије на опасност. Само због тога, Бошко и Дамњан нису и не могу да буду фашисти, а то бих мислио и да их лично не познајем (док за неке друге десничаре то не мислим, тј. мислим да су фашисти, расисти, шовинисти…). Зато су оптужбе на њихов рачун бесмислене и злонамерне. Они можда користе мало јачи речник, али у том речнику нема мржње према избеглицама, више критикују власт (и нпр. Пинк), и то раде зато што ситуација није наивна, а држава ништа није предузимала (тек након тога је полиција појачала присуство у Шиду и почели су више да обраћају пажњу на мигранте).

Лично сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре пар година, када је избила прва криза са мигрантима, и тада сам због таквог става био нападан од стране неких десничара. Ништа се није променило у међувремену, и даље мислим да не треба ширити мржњу према мигрантима и да треба показати хуманост и пружити помоћ колико је то могуће са наше стране, али и да не смемо да дозволимо да испаднемо глупи и да у нашој држави неко насели стотине хиљада избеглица. Прво, зато што је Србија сиромашна држава из које становници одлазе. Друго, међу избеглицама и мигрантима нису сви добронамерни, међу њима има и криминалаца који беже од закона у својим државама, а неки долазе да се освете „белцима“ или хришћанима (нпр. тако што ће силовати што више „белкиња“, убијати хришћане), а неки насилним путем да шире ислам. Ко то не види, или је глуп, или је плаћен да ћути или лаже. Јер, ко мало боље познаје свет, зна да међу припадницима других раса такође постоје расисти, нису само „белци“ расисти. Али, нас не треба да занима сукоб расиста са Запада и расиста са Истока, него како да ми имамо што мање штете и како да ми никада не будем као и они – расисти, фашисти или империјалисти. Између осталог, тако што нећемо сваког мигранта гледати као терористу.

Дакле, добро је што је неко узбунио јавност и указао на проблем или опасност. Само због тога не може да буде фашиста. Већина грађана Србије је против масовног насељавања или примања великог броја избеглица из Азије и Африке, и то је нормално, ту нема фашизма и расизма. Грађани Србије саосећају са патњама избеглица, српски народ такве патње добро познаје, али не постоје услови за примање великог броја избеглица у Србији и не смемо да дозволимо да међу њима буду и људи који желе да повреде грађане Србије и који не желе да поштују нашу културу и законе, јер желе да нам наметну своје вредности и своју веру. Такви гости нису добродошли, нека их приме и не враћају Немачка, Аустрија, Енглеска…

Поред тога, свима који имају мало мозга јасно да се ради о друштвеном инжењерингу и да се неки центри моћи у свету играју са животима милиона људи. Недостатак радне снаге у неким државама на Западу, решава се тако што се бомбардују државе на Истоку, па онда милиони избеглица крећу ка Западу. Неки због бољег живота, неки због освете. Због тога нема разлога за панику у Србију – у нашој земљи ти људи не траже бољи живот и немају разлога да нам се свете (Србија није нападала њихове државе). Озбиљан проблем може да буде то што десетине хиљада џихадиста могу дођу на простор који насељавају балкански муслимани и да се ту на неко време настане, а то је простор западне Северне Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. На том простору могу да прогоне све који нису муслимани и могу са тог простора да упадају у суседне државе и дестабилизују Србију и Балкан. У томе џихадисти могу да имају подршку неких богатих арапских и турских структура, и наравно, неких центара моћи на Западу. Мислим да је за Србију и Балкан тренутно то највећа опасност. То је озбиљан проблем, треба га решити мудро, за то је потребан друштвени дијалог и консензус, а не да се левичари и десничари свађају ко је фашиста, а ко није, јер је цео српски народ био жртва фашизма, нацизма и империјализма и имао је две антифашистичке војске.

Екстремисти на десници постоје, као и на левици, или уопште, у народу, али су у мањини.  Већину десничара или левичара чине антифашисти, тј. српски народ је антифашистички. Међутим, сваки дан неко неког прозива за фашизам. То није нормално. Са друге стране, то је додатни доказ колико смо антифашистички народ – чим се негде појави траг фашизма, одмах сви реагују. Међутим, бити антифашиста не значи бити глуп и чинити оно што води народ и државу у нестанак. Сви знамо шта је решење за мигрантску кризу, и ако је некоме стало да се та криза реши, онда треба да тражи од евроатлантских држава да престану да бомбардују државе ван НАТО пакта, а од Саудијске Арабије и осталих богатих исламских држава да приме више избеглица из сиромашних и ратом уништених исламских држава и да помогну таквим исламским држава да се обнове. Решење свакако није да се избеглице населе у Србији. Ко то предлаже, или је глуп, или стварно не воли српски народ и Србију. Србија може да прими одређен број избеглица, треба да се договоримо колико, кога, како и где и то је то. Србија није крива за кризу са мигрантима и нема обавезу да их прима.


Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

18 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.


Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

12 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Print

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 


Никола Варагић: Одбранимо РТС

8 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.


Никола Варагић: Телеком Србија и SBB

5 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Сукоб између државног предузећа Телеком Србија (које послује по закону о привредним друштвима, као акционарско друштво – већински власник са више од 50% акција је држава Србија) и приватне компаније SBB (која је била домаће предузеће, а сада је у власништву ККR, приватног фонда из САД, и EBRD, финансијске институције ЕУ, и послује у оквиру United Group, у чијем власништву је и телевизија N1), траје практично од оснивања SBB-а.

После 2000. године држава није донела дугорочну стратегију за развој телекомуникација у Србији. Са једне стране, постојала је жеља да Телеком Србија задржи монопол, а са друге стране, постојала је жеља да се уведе и конкуренција. У мобилној телефонији, на крају су се појавила још два велика приватна мобилна оператора. Развој кабловских оператера или провајдера за интернет и телевизију није био добро уређен и испланиран, него се дешавао стихијски, тако што је свако гледао само своје интересе у том тренутку, а нико како да се на општем нивоу развијају и Телеком Србија и телекомуникације (а без ширења кабловске мреже нема развоја информатике или дигитализације) у Србији. После 2000. године, свака влада Србије имала је у плану и најављивала је продају предузећа Телеком Србија, иако је од страних сувласника откупљен њихов удео. Због отпора јавности, мале цене или лошег стања на тржишту, до приватизације никад није дошло.

Компанија Телеком Србија је касно почела да претвара мрежу фиксне телефоније у мрежу за дистрибуцију интернета и телевизије кабловским путем. Сви знамо да су се годинама сва јавна или државна предузећа уништавала, да би их кроз приватизацију неко купио за мале паре. Сигурно је постојао такав план и за Телеком. За то време, приватне фирме су скоро у потпуности заузеле то тржиште, и SBB је био скоро монополиста. SBB се развијао упркос опструкцијама државе, што је подразумевало да своју мрежу шири и без потребних дозвола. Са једне стране, (тада мала) фирма SBB је имала право да се развија, али је имала и опструкције и заштиту од стране власти. Са друге стране, компанија Телеком Србија је имала право да се развија, али је и она имала и опструкције и заштиту од стране власти. И то је тако трајало дуже од 10 година. SBB је на помало дивљи начин изградио своју мрежу каблова и стекао велики број корисника, а Телеком Србија већ пар година мења бакарне каблове са оптичким кабловима и стиче све више претплатника за интернет и кабловску телевизију, купује све мање провајдере и телевизије. Сада и Телеком Србија и SBB (United Group) имају своје мреже каблова и своје медије и деле тржиште, јер имају по 50% удела на тржишту кабловских оператера. И као скоро једнаки по снази улазе у отворени сукоб.

Највећи кривац за ово стање је држава тј. политичари који су после 2000. године водили министарство за телекомуникације и стручна јавност. На пример, у неким државама једна компанија не може да буде и дистрибутер и произвођач садржаја или власник телевизије. То је могло тако и у Србији да се уреди, те сада не бисмо дошли у сиутуацију да и SBB и Телеком Србија имају и своју кабловску мрежу и своје телевизије, па могу да одлучују да ли ће телевизије које су у власништву конкуренције пуштати у своју мрежу. Мислим да би било боље да се то раздвоји, и да дистрибутер не може да буде власник телевизије нити да забрани било којој телевизији да се њен програм дистрибуира до крајњих корисника, ако та телевизија има све дозволе и послује у складу са законима државе.

Сада неке независне телевизије попут Слободне телевизије не могу да уђу ни у мрежу коју је изградио SBB, ни у мрежу која је у власништву Телекома Србија. SBB телевизији Храм не дозвољава улазак у мрежу, а Телеком Србија не жели телевизију N1 у својој мрежи. Да ли ће нека телевизија да се дистрибуира кабловским путем не сме да зависи од власника тих каблова или дистрибутера. Ако нисте члан неког од та два клана, не можете ништа да радите у Србији. Осим ако нисте власник телевизије Пинк. Једино тој телевизији не праве проблеме ни SBB ни Телеком Србија. РТС је, као и Телеком Србија, у сукобу са SBB-ом.

Сукоб између компанија Телеком Србија и SBB одвија се на два нивоа. Један је пословни ниво (борба за тржиште или што већи број корисника). Други је политички ниво (због тога што ове компаније контролишу одређене медије). Иза државне компаније Телеком Србија стоји власт, а власт је у рукама Српске напредне странке, тј. Вучића. Оснивач компаније SBB и телевизија N1 подржавају опозицију, а од странака опозиције ту телевизију највише подржава странка Драгана Ђиласа. N1 је филијала CNN-a, а Телеком Србија има уговор са Euro news-ом. У оквиру United Group постоје и друге телевизије, а и Телеком Србија сада има своје телевизије, док је власт, кроз куповине неких провајдера и телевизија, ставила под контролу и телевизије Прва и 02. Резултат тога је да пола Србије гледа телевизије које подржавају власт, а пола Србије не може да гледа телевизије које подржавају опозицију. То није добро за развој демократије и конкуренције. То што цела Србија може да гледа, и што пола Србије гледа телевизију Пинк, није добро због културе и здравља, посебно деце.

У сукобу између компанија Телеком Србија и SBB, тешко је бити на било чијој страни. И једни и други играју прљаво. И ова власт злоупотребљава државне ресурсе због приватних интереса, а конзорцијум из САД и ЕУ који стоји иза компаније SBB показује још једном да је велика разлика између теорије и праксе код заговорника либерализма. Зашто SBB не пушта у своју мрежу и телевизију Храм (оснивач је СПЦ) и Слободну телевизију и зашто N1 подржава само онај део интелектуалне и културне елите који подржава улазак у ЕУ, а међу којима многи желе да се Србија одрекне Косова и Метохије? Са друге стране, зашто јавност нема увид у пословање државне компаније Телеком Србија, зашто је за аквизиције малих провајдера Телеком Србија дао толико новца? Зашто на РТС-у нема опозиције?

Власт нема план развоја компаније Телеком Србија и телекомуникација у Србији, а такав план, колико видимо, нема ни опозиција. Да ли је план опозиције да се уништи Телеком Србија, па да SBB постане монополиста? Колико год да сам против ове власти, не могу да подржим у томе опозицију. Пошто ова власт гуши слободне медије и слободно тржиште, у одређеној мери подржавам компанију SBB и телевизију N1. Лично нисам погођен овим сукобом, јер не гледам телевизије. Нека свака политичка или идеолошка страна има своје медије, тј. нека свако има своју телевизију. (О томе сам писао у тексту Слободни медији и независни новинари. Једино РТС мора да буде објективан.) Суштина је да свака телевизија ради у складу са кодексом новинара и да буде доступна свим корисницима (грађанима), а они нека одлуче коју ће телевизију да гледају – о томе не смеју да одлучују компаније које граде или поседују жичне и бежичне мреже (то су сада само Телеком Србија и SBB). Mора да се донесе план да ли ће једна, две, три или више компаније да буду дистрибутери или провајдери и мора да се размисли да ли је добро да те компаније буду и власници медија. Ако је за сада то решење, морају да се донесу јасна правила и за Телеком Србија и за SBB.


Никола Варагић: Црна Гора црног Мила

3 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У септембру 2019. године, патријарх Иринеј посетио је Црну Гору и тада је изјавио да је уверен како ће председник Црне Горе Мило Ђукановић повући признавање „лажне државе Косово, те да ће се вратити правим вредностима“, и да га је „Ђукановић поздравио преко митрополита Амфилохија и да му је било жао што не може да присуствује, јер је спречен“. Само пар месеци касније, Ђукановић је одлучио да уништи СПЦ у Црној Гори. Његов циљ је стварање државне црногорске православне цркве. Атеисти стварају цркву! У децембру, пар месеци након што је (преко митрополита) примио поздрав од Ђукановића, патријарх Иринеј позвао је власт у Црној Гори „да престану са бруталним терором над СПЦ“.

Српски народ у Црној Гори је остао уз српску цркву и подржава СПЦ у спору са државом, али и многи припадници других етничких и верских заједница пружили су подршку СПЦ и осуђују диктатора Ђукановића. Српски народ у Србији и Републици Српској подржава СПЦ у Црној Гори, без обзира на све проблеме у СПЦ и полемике владика. Непријатељи су вероватно мислили да је српски народ толико сломљен и подељен, да неће бити у стању да пружи отпор и да се неће окупити око Цркве, чак ни када се удари на највеће светиње српског народа и српске цркве. И наравно, преварили су се као много пута у историји.

За режим Мила Ђукановића, српски народ, са СПЦ, је непријатељ и жели да их уништи. Мило Ђукановић је од југословенског комунисте, преко српског националисте, стигао до црногорског фашисте. Једино није био искрен као српски националиста, јер себе налази у тоталитарним идеологијама. Да ли је патријарх СПЦ сада схватио са ким има посла? Као да је то сада јасно грађанима Црне Горе који желе да Црна Гора буде суверена држава, али нормална, правна држава, а не мафијашка држава. Протести грађана у Црној Гори настали су због напада режима на СПЦ, али, показали су да је већини грађана Црне Горе доста власти Мила Ђукановића. Грађани се сада осећају слободни да кажу шта мисле и да нешто ураде. До сада су били подељени, али их је сада одбрана СПЦ све ујединила.

Режим у Србији и режим у Црној Гори повезује доста заједничких, пре свега, приватних, интереса. Да ли због тога председник Србије Александар Вучић не жели да улази у сукоб са председником Црне Горе Милом Ђукановићем? Јавно, а због спорног закона, Вучић и Ђукановић се „слажу да се не слажу“, и желе да остану у добрим односима, јер их повезују приватни интереси и одређене структуре моћи. Пошто се Ђукановић никада неће „вратити правим вредностима“, за Вучића је ова позиција неодржива. Да ли патријарх Иринеј верује да ће се Вучић борити „као лав“ и за права СПЦ и српског народа у Црној Гори, као што верује да се он „као лав“ бори за КиМ? Да ли се Вучић „као лав“ бори и против криминала, корупције, непотизма, лоше бирократије, партократије, за интересе домаће привреде, да се људима из расејања омогући да гласају? Да ли је то правило – да се онај који води Србију, „као лав“ може борити само за КиМ, али не и за остатак Србије (за привреду, културу…), или, само за Србију без КиМ и без дијаспоре?

Знамо да ће ког год да је председник Србије бити оптужен за великосрпску хегемонију ако штити права и брани од прогона српски народ на простору бивше Југославије. Због тога Вучић не жели сукоб ни са потписницима Апела 88 и евроатлантским структурама. И због тога је добро то што су протести у Црној Гори – предвођени духовницима СПЦ – мирни и ненасилни. Такви треба да остану. Грађанска напослушност је најбољи начин да се сруши режим у Црној Гори. Црногорском режиму треба затворити сва врата у Београду.

Поред Вучића, ни Милорад Додик не жели сукоб са Милом Ђукановићем. Милорад Додик иде путем Мила Ђукановића, а њиховим путем жели да иде и Вучић. Циљ сваког од њих је остати на власти до краја живота. У томе им помаже заједнички сарадник Беба Поповић. Додик сада покушава да убеди опозицију да не уводи БиХ у НАТО. Што је Миле ближи Милу, то је мање убедљив да не уводи БиХ, тј. Републику Српску, у НАТО. Исто важи за Вучића. Међутим, остаје питање да ли је довољно да Вучић и Додик нападну Ђукановића и да постану највећи националисти, па да се занемари оно што је лоше у њиховој власти? Зашто скоро сви грађани Србије и Републике Српске желе да се преселе у неку развијену државу? Грађанима Црне Горе неће се живот променити на боље ако Ђукановић повуче спорни закон или ако изведе Црну Гору из НАТО пакта. Режимима у Србији и Републици Српској не одговара да падне режим у Црној Гори и да победе демократске (и просрпске) снаге. Ђукановић, Додик и Вучић желе да владају као деспоти, у својим деспотијама, и да се договарају са странцима око поделе послова. У Црној Гори промене нису могуће ако је опозиција слаба и Црна Гора нема подршку Србије и Републике Српске и неких моћних држава. Да би Црној Гори пружила такву подршку, Србија мора да буде слободна и јака држава, али и стање у СПЦ мора да буде боље, јер видимо да је то једина институција око које се сабира народ. Ако СПЦ буде на нивоу, таква саборност може да се постигне и у српском народу у Србији, и у Републици Српској и између свих Срба у матици и расејању.

Опозиција је слаба и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији. СПЦ се бори само за своја права и не може да се бави политиком, то није посао за свештенике и епископе. То је посао за политичаре, вернике СПЦ или мирјане који живе у свету. Промене су потребне у целом региону. У свим државама бивше Југославије владају исте структуре као и пре 20 или 30 година. Целом Балкану је потребно више демократије и владавине права (под тим се подразумева и слобода вероисповести), бржи и већи развој привреде, боља саобраћајна инфраструктура, итд. Балкан је окупиран и подељен од стране великих сила. Те промене могу да крену из Београда. Београд је главни град свих Срба у свету и зато у Београду на власти не смеју да буду они који спроводе антисрпску политику. Али не сме да се дозволи ни да то буде нека ултранационалистичка политика. Рећи истину о Ђукановићу и његовом режиму, није национализам и мешање у политику друге државе. За своја права треба да се боримо на демократски и хришћански начин, тако да било ко, ко у региону или у свету оптужи Београд да шири тзв. великосрпску хегемонију, изгледа као шарлатан и лажов. У Београду се не брани само Српство (права и интереси српског народа и СПЦ у Србији и региону), у Београду се бране и идеје демократије, правне државе, мултикулурализма, као и тековине антифашизма и антимперијализма у Србији и региону. И јунаштво и чојство! Верујем да ће се здраве политичке снаге појавити, прво у Београду, затим у региону.

Режим Мила Ђукановића је готов, ако је српски народ јединствен, како у Црној Гори тако и на општем нивоу. Црна Гора је независна држава, али и стара српска земља. Поред СПЦ, треба нам и световна институција саборности српског народа, или, политичко тело које би било симбол политичког јединства и предвођено човеком који има највећи ауторитет у   народу, а који би био први међу једнакима – око којих ће се окупити Срби из свих држава.


Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

30 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре пар дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са стреће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздуха, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потреба да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентација на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је болесно да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

dimnjak1

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још пар деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађивађе (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице од НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.


Никола Варагић: Да ли ће се у правосуђу десити побуна?

20 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Универзитет у Београду је делимично повратио углед са донетом одлуком да се поништи докторат министра финансија. То је недовољно да се за београдски универзитет тврди да има кредибилитет, али даје наду да ће се исправити аномалије које су настајале годинама.

На државним факултетима није много боље стање, него на приватним. Постоји десетине ако не и стотине случајева, попут случаја доктората министра финансија и афере „Индекс“. Прво треба средити државне универзитете, што се тиче увођења стандарда и борбе против корупције. Сигуран сам да ће се већина приватних факултета угасити оног тренутка када држава реши да казни сваког ко продаје и купује испите и дипломе. После тога, могу да настану нови приватни универзитети, али са највишим научним и етичким стандардима и великим бројем донатора, који ће давати стипендије најбољим студентима.

У правосуђу нема ничег сличног. Запослени у правосуђу никад нису показали независност у свом раду. Зато се министар финансија жалио суду због одлуке Универзитета у Београду да поништи његов докторат стечен на ФОН-у.

Да ли ће икада српско правосуђе показати независност и етичност у свом раду? Да ли ће решити бар један озбиљан случај, као што је то урадио београдски универзитет у случају министра финансија? И да ли заиста могу да буду независни у свом раду, не само што се тиче утицаја режима или власти, него и опозиције и страних амбасада? Јер, да ли је судија независан ако се побуни против власти, тако што ће прихватити заштиту неке јаче силе, која ће када дође на власт, радити исто што и претходна власт, и омогућити том судији да буде на вишем положају и веће привилегије? (То је тест и за Универзитет у Београду.)

Заменик републичког тужиоца Горан Илић недавно је као „велики проблем истакао однос грађана према независним институцијама“, тј. као суштински проблем то да у Србији „не постоје ни елементарне претпоставке да уназад неколико година и данас“ да држава „може да гони некога ко је повезан са овом или неком другом влашћу… и кад бих могао да утичем на некога – мењао бих српско друштво!“. Заменик републичког тужиоца Горан Илић велики проблем види у односу грађана према правосуђу, а изгледа да не види велики проблем у раду запослених у правосуђу; он би да мења цело друштво само да се не мењају тужиоци и судије. Према мом мишљењу, у овом тренутку највећи проблем је рад (тачније, нерад) републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. Госпођа Доловац треба да служи као пример како републички јавни тужилац не треба да ради, тј. да се више никад не догоди да у српском правосуђу неко као што је она обавља ту функцију (после 10 година проведених на тој функцији, грађани Србије не знају да постоји, или како се зове, републички јавни тужилац, зато што Загорка Доловац буквално ништа није радила у држави у којој цветају криминал и корупција). Да ли то смета заменику републичког тужиоца Горану Илићу? Шта је већи проблем, рад правосуђа или шта грађани мисле о правосуђу? Зашто то мисле?

Изгледа као да то смета једино судији Апелационог суда Миодрагу Мајићу. Судија Мајић је у децембру изјавио да ће се „у правосуђу десити побуна“? Судија Миодраг Мајић је тада истакао да се „прибојава се да ће то захтевати лична херојства. Јер, да би се на било који начин извршио покушај промене власти, мислим да ће морати да се појави, пре или касније, једно, двоје, троје, које ће да кажу: Доста је, ја ово више нећу да трпим. Не могу очекивати да ће неки тужилац да искочи и сам поведе нешто од ових предмета Kрушик, Савамала… то је бесмислено јер постоји неко ко је изнад и има могућност да то формално заустави. Нама је потребан неко ко ће рећи: Ја сам заустављен у овом, ко ће рећи мени није омогућено да ово урадим, који ће изаћи и рећи да је намештен други уместо њега зато што се у тог другог има поверење… И зато се враћам на оно што сам рекао пре пар година (због чега сам развлачен у таблоидима), да ће се у правосуђу десити побуна… Мораће да крену жртве и неће се ово десити тако што ће сви очувати посао у тужилаштву и у суду. Нешто ће морати да се промени у систему ако уопште размишљамо о томе да једнога дана добијемо не независно тужилаштво (велике су то речи), али макар нешто мало боље од ове потпуне блокада коју имамо“. Крајем децембра, судија Мајић је изјавио да је „чињеница да све већи број грађана, схватајући да не може да оствари неке ствари преко институција, разумејући их као блокиране, размишља да преузме правду у своје руке“. Да се не догоди да грађани преузму правду у своје руке, морају хитно да се догоде промене у правосуђу. Траже се они који ће изаћи и рећи „мени није омогућено да ово урадим“, тј. спремни да се жртвују, а не они који са стране то гледају и говоре да су такви потребни и чекају да неко други дигне побуну и започне промене. Да ли постоје такви у правосуђу?

Ако се то догоди, много људи ће изгубити посао у тужилаштву и суду. Ко је и како радио, најбоље знају тужиоци и судије, јер не задржавају се неки предмети само зато што је неки политичар назвао телефоном неког судију или тужиоца, него зато што и судије и тужиоци то раде због личних интереса. Са друге стране, ако је стање у правосуђу боље него што ја или већина грађана мисли, онда, зашто је проблем да неки тужилац искочи и поведе неки велики предмет, зар неће на његовој страни да буде већина тужилаца и судије? Како може да буде смењен ако су колеге уз њега, тј. ако колеге неће да га смене или неће да преузму његов предмет? Да ли је то најбољи начин да се промени друштво, тј. однос грађана према правосуђу и законима?

Да ли су судије и тужиоци највеће кукавице у држави? Нека поштене судије, ако их има, иступе храбро и спремни на жртву, као новинар (и бивши полицајац) Милан Јовановић, или радник Крушика Александар Обрадовић, па ће видети колику ће подршку грађана имати. Али, они то не показују ни у малим случајевима који не занимају највишу извршну власт. Дакле, никад нису показали храброст („лично херојство“). Поред тога, за разлику од обичних грађана и усамљених појединаца, судије и тужиоци, ако су сложни, могу лако да се одбране, и да нико од њих не поднесе ни приближно тако велику жртву, као кад се неки обични грађанин нађе на мети система или државе (неке гране власти, између осталог, и на мети корумпираних судија и тужиоца који делују као организоване криминалне групе).

За почетак, ако је случај убиства судије Небојше Симеуновића, вашег колеге чији предмет 8 година стоји у вашим фиокама, превише тежак, као и случајеви спорних приватизација, решите неки мањи случај, попут случаја „Контраст“. Да ли ће се судија Мајић и тужилац Илић огласити због случаја „Контраст“? Шта ће урадити поводом тужбе родитеља против запослених у правосуђу? Погледајте шта кажу родитељи погинуле деце о раду правосуђа, па сами просудите да ли је већи проблем у друштву (грађанима) или у (не)раду запослених у правосуђу и полицији. Оваквих примера има превише, ово је само један од њих:

Конференција за медије удружења грађана Истина – Тамарини закони:

https://www.youtube.com/watch?v=tsGq6izJ4JE&t=514s