Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

новембар 11, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

 

Између Нато алијансе и Русије

 

Државе средње и југоисточне Европе – чланице ЕУ и Нато алијансе – јесу сателити САД, Велике Британије и/или Немачке (тј. западњачке владајуће елите), али, у суштини, у њима постоји дубока подела на еврофиле и русофиле. Из године у годину, све је мање Пољака, Чеха, Словака, Мађара, Румуна, Бугара или Грка који у Русији виде непријатеља, а све је више оних који су незадовољни стањем у ЕУ и Нато, те почињу све више да говоре о изласку из ЕУ и Нато. Са друге стране, Запад је окупирао већи део Украјине, у Казахстану ничу масонске пирамиде док се прелази на латинично писмо, тим путем су кренуле још неке државе ЗНД или Евроазијске уније, у балтичким државама не јењава русофобија. У Грчкој се доноси антиправославни закон упркос великом противљењу цркве и већине у народу. У Србији су на власти они који глуме да “седе на две столице“, док воде Србију као ЕУ и Нато алијанси (иако је већина у народу против тога). Хрвати су, традиционално, на страни Запада, односно, непријатеља Србије и Русије, православља. На страни Хрвата и Албанаца, тј. Нато алијансе, овога пута су и Црна Гора и БЈР Македонија. И у Румунији јачају антируске снаге, док Румунска православна црква има нерешене проблеме са СПЦ. Бошњаци (њихови политички лидери) су тренутно више под контролом Запада, него под контролом Турске (која је све ближа Русији, а даљa од ЕУ и Нато), Ирана (који је у савезу са Русијом) или Саудијске Арабије (која, након пораза у Сирији, покушава да успостави боље односе са Русијом, а близу је и одлуке да трговину нафте са Кином почне да врши у јуану, а не у петродолару као до сада).

Запад је, у односу на Русију, још увек у предности, у овом делу Европе, али је та предност доста мања него пре две деценије, тако да полако долазе у стање егала. Запад има моћне ресурсе, доминира економски и медијски, али су све државе средње и југоисточне Европе везане за Русију на више начина, што неутралише деловање Запада – неки воле Русију зато што су Словени, неки зато што су православци, ту су и везе из доба СССР, затим интерес да се обезбеди нафта и гас, итд. Није свако спреман да се прода Западу, и није свако ко воли Русију плаћеник. Наравно, није ни свако ко воли Запад плаћеник, али је далеко више оних који воле Запада а јесу плаћеници, него оних који су плаћени од стране Русије, јер су са руским народом природне и културне везе јаке (словенски или православни народи и скоро исти језик. Исто тако су јаке природне и културне везе између германских народа, па је Русији теже да утиче, ако то жели, на односе између, на пример, Холанђана, Немаца и Англоамериканаца, као што је и Западу теже да се меша у однос између словенских или православних народа). Русија још увек није довољно привлачна или добар узор, а Запад постаје све мање привлачан или добар узор.

Наравно, подела на еврофиле и русофиле, у државама средње и југоисточне Европе, много је дубља од простог политичко-економског сврставања на страну САД или Русије. Подела је, у свом корену, духовне и културне природе – есхатолошке. У сваком поменутом народу средње и југоисточне Европе, квислинзи и аутошовинисти чине мањину у народу (не и у владајућој елити!) – већину, ипак, чине они који желе да живе у сувереној држави, а не да њихова национална држава буде сателит Нато или Русије, експеримент у “мелтинг поту“ и слично. Свако жели да буде домаћин у својој кући. Запад и Русија су, пре свега, симболи. Запад се претворио у место окупљања антихришћанских и неолибералних вредности, док је Русија поново постала место окупљања хришћанских и традиционалних, породичних вредности. Једноставније речено: Русија је ближа срцу свим верницима, без обзира из које цркве или религије долазе, који негују традиционалне породичне вредности, док је Запад ближи срцу атеистима и трансхуманистима, који се боре за нетрадиционалне породице.

Дакле, ако неко (обичан грађанин) у Пољској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој или Србији стаје на страну Русије или Запада, то не значи одмах да је он страни плаћеник (има и таквих, али су они, као што већ сам истакао, мањина), него да он жели да истакне одређене вредности за које се бори, свој начин живота. Он се бори да у његовој сопственој држави те вредности победе, и у тој борби тражи савезнике са стране. (Тако се на нивоу целе Европе групишу народњаци, левичари, либерали, црни, црвени, плави, зелени…) И једни и други верују да су вредности за које се боре универзалне људске вредности. Једни се окупљају око Русије, а други око САД. Они који воле Русију, Запад прозивају због расизма, фашизма и нацизма. Они који воле Запад, Русију прозивају због тоталитаризма, клерикализма и деспотизма. Једни стају испод штита Русије, док други стају испод штита САД. Русија је у Сирији доказала да је сада довољно војно јака да заштити сваког савезника. Руски империјализам није исти као и империјализам који долази из фаустовске културе (са Запада), а није ни исти као што је то био совјетски или комунистички. Русија је, у односу на СССР, демократска и православна држава. Наравно, Русија је далеко од идеалне демократске и правне државе, Русија је још увек у процесу рехристијанизације, али је стање много боље него пре неколико деценија. На Русији је да узме оно најбоље са Запада (ту спадају и неке вредности социјализма које су прихватили у доба СССР), а да одбаци све лоше; пре свега, да обнови најбоље из своје царске традиције, и, посебно, из традиције Источног римског царства (тзв. “Византије“), тј. из православља, наравно, прилагођено 21. веку. (Исто важи за Србију и Грчку.)

Са друге стране, на Западу је све мање директне демократије, а све више (нео)либералног фашизма, док је хришћанство скоро потпуно нестало. Уколико Ватикан доживи неуспех у тзв. екуменском дијалогу са православним црквама и верницима, постаће неупотребљив за главне центре моћи на Западу (а ти центри се налазе у протестантским државама). Ватикан данас, практично, постоји једино да би, кроз тзв. екуменски дијалог, довео до раскола и превео у западни метафизички систем што више православних верника из средње, источне и југоисточне Европе. (То је, на пример, једини разлог зашто Ватикан није признао тзв. Косово.) Ако Ватикан не испуни мисију, није више потребан антихришћанској владајућој елити Запада, испливаће у јавност многе афере које се сада крију, остаће и без оно мало верника које има на Западу (не рачунајући ту Латинску Америку). Међутим, ако нестане Римокатоличка црква, ако од протестантских цркава остане само циркус, ако у владајућој елити Запада више не буде ниједног, условно речено, хришћанина, да ли ће православне државе остати без непријатеља на Западу, или ће, можда, непријатељ са Запада бити још јачи и одлучнији да сломи православни свет? Да ли је боље да на месту председника САД буде какав-такав хришћанин (који, дакле, није расиста или нациста) који жели мир и сарадњу са Русијом, или, борбени атеиста и тоталитарни трансхуманиста који жели рат са Русијом? Право питање је: да ли је могуће, да на Западу (у било којој држави Запада), на власт, икада више дођу искрени и прави хришћани?

Русија нема економске ресурсе да парира Западу на простору словенских и православних европских држава, али има моћног савезника који то има, а то је Кина, која је економски присутна у овом делу Европе. Кина је инвестирала огроман новац од Пољске до Грчке, за Кину је Балкан важан због “пута свиле“. Са Кином и Русијом, долазе инвеститори, и још важније, отварају се тржишта и осталих држава БРИК савеза, и већине држава покрета несврстаних, односно, држава које су у УН и Унеско подржале Србију и њен суверенитет на Косову и Метохији (друга је ствар да ли ће и колико државе попут Србије то знати да искористе). На Балкану, Русија и Турска почињу да сарађују, такође и у Сирији. Свет постепено постаје мултиполаран. Настају два супротстављена политичка, економска и војна блока: са једне стране имамо САД, са савезницима (државе ЕУ и Нато алијансе, Аустралија и Нови Зеланд, Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, УАЕ, Албанија, Ватикан, Швајцарска, Јапан, Јужна Кореја, Колумбија…), док други блок стварају Русија и Кина, са савезницима (Индија, Иран, Бразил, Аргентина, Куба, ЈАР…). Неке државе су између два блока, тј. у некој држави, у сваком тренутку, стање може да се промени (нпр. Венецуела), неке државе полако прелазе са западне стране на источну страну (нпр. Молдавија, Турска, Египат, Катар…), у неким државама увек може да дође до промене стране (нпр. Србија, Грчка, Бугарска…), а неке државе чувају свој суверенитет и одржавају равнотежу тако што сарађују са оба блока (на пример, Вијетнам се отворио ка САД да би смањио зависност од Кине; неке европске државе сарађују са Русијом да би смањиле зависност од САД или од највећих европских држава попут Немачке и Велике Британије, и обратно, неке европске државе сарађују са САД или са Немачком да би смањиле зависност од Русије; Израел одржава добре односе и са САД и са Русијом – на Блиском истоку је у војном савезу са САД и Саудијском Арабијом, али на Балкану подржава Србију и Републику Српску, итд.).

Не постоји проста подела на Исток и Запад. На Западу живе и русофили и србофили (и није свако међу њима хришћанин или десничар, има и левичара и либерала и неопагана), тј. на Западу живе и они који су против бомбардовања Србије, Сирије или Либије, против рата са Кином, против отимања Амазона од Бразила и ресурса од Африканаца… Неке државе Запада ће можда да изађу из ЕУ и Нато. Исто тако, на Истоку живе и људи који воле добре стране Запада и желе мир са Западом (а нису вестернизовани аутошовинисти). Затим, ни Запад ни Исток нису и никада неће бити монолитни блокови. Унутар Запада постоје бројна непријатељства и ривалства (нпр. између Велике Британије и Немачке). Исто тако, унутар Истока постоји много нерешених спорова и ривалства (и више, пошто је Запад иста цивилизација, култура, раса и религија, док Исток чини више различитих цивилизација, култура, раса и религија). Јапан је географски крајњи Исток, али политички и економски припада Западу. Мексико, Бразил, Аргентина, Куба, Венецуела… налазе се на Западу, али политички (све више) припадају Истоку. И на Западу и на Истоку живе и верници и атеисти. У борби између добра и зла, добрих и злих људи има и на Западу и на Истоку. Невини људи страдају и на Истоку и на Западу. Узмимо и пример са слободом интернета. Све велике државе, од САД и Велике Британије до Русије и Кине, из својих националних и себичних (очување режима, контрола масе) разлога, разматрају како да ограниче слободу на интернету у својим државама и свету, под изговором заштите деце од пронографије и слично, и заједно усаглашавају делатност поводом тог питања. Сигуран сам да би то радила и свака мала држава да се налази на месту неке од великих сила – у малим државама попут Србије, режими контролишу све главне медије и имају за циљ да ограниче и слободу на интернету. Не постоје слободни медији ни у Швајцарској, ни у Шведској. Са друге стране, показало се толико пута у животу да свет заиста нема границе и да су сви људи исти и једнаки (пред Богом) – у економији, култури, науци, уметности… људи сарађују без обзира на њихове разлике и припадности, када неки део света погоди нека природна непогода и хуманитарна катастрофа, увек постоје људи у другим деловима света који шаљу помоћ. У свету траје рат сваког са сваким, али се свако са сваким и воли (људи улазе у везе/бракове, пријатељства, кумства… исто тако и народи и државе сарађују, без обзира на разлике међу њима). Свако са сваким тргује (развијена је трговина између свих делова и држава света), али не постоји светско слободно тржиште.

Дакле, у овом тренутку, свет се, у политичком, економском и војном смислу, дели на два блока. Ако дође до озбиљног војног сукоба између ова два блока, мале државе или државе које сада нису део ниједног блока, не могу да остану ван тог војног сукоба. (Јасно је да би, уколико данас дође до тог сукоба, власт у Србији изабрала да буде на страни Нато, а народ на страни Русије.) Можда до тог сукоба, а то је светски рат, неће доћи, бар не у овом веку. То не значи да ће владати мир у свету, мир између великих сила, него да ће се рат водити на друге начине, и вероватно ће увек постојати неки локални војни сукоби. На нама је да се изборимо да не будемо место где велике силе одмеравају снаге (преко наших леђа). У сваком случају, ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око стварања светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, још агресивнији (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредних пар деценија могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Запад се неће тако лако предати. У случају да и Турска уђе у војни савез са Русијом, Кином и Ираном, Србија може да спречи стварање “Велике Албаније“ и може да пронађе трајно решење за миран суживот са Бошњацима у Босни и Херцеговини, Рашкој и северу Црне Горе. Ако реше проблеме са Турском (након што Турска уђе у савез са Русијом), велике су шансе да и Бугарска и Грчка (а можда и Румунија), заједно са Турском, изађу из Нато и приђу Русији. У том случају, искључиво од договора између Србије, Грчке, Бугарске, БЈР Македоније и Албаније зависи решавање македонског и албанског питања на Балкану. Уколико резултат тог договора буде да су све стране задовољне, Србија, у случају да дође до озбиљног сукоба између Нато и Русије, први пут у таквом сукобу не би имала неког да јој забија нож иза леђа, односно, иза себе би имала цео Исток, како Балкана, тако и Европе и добар део Азије (од Турске, преко Ирана до Индије и Кине). И не само да Србија не би имала неког да јој забија нож иза леђа са југоистока, него и са севера, јер је могуће да и Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска, овога пута, или први пут, не буду у том сукобу на страни непријатеља Русије, и Србије.

 

Панонско-балканска организација или савез држава

 

Свет је глобално село, зато се глобализацији не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Пре свега, у духовном и културном смислу, иначе ће увек једног тиранина (хегемона) да мења други “светски полицајац“. За нас, из средње и југоисточне Еропе, који живимо између Запада и Истока (између великих сила које су биле и остале окупатори и колонизатори и на овом простору), важно је и да ли ћемо се и како међусобно договорити, не зависи све од великих сила. Да ли државе Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), заједно, са православним државама на Балкану (Србија, Бугарска, Грчка, Румунија), могу да формирају заједничку организацију, која би била мост између Европске уније и Евроазијске уније? Препреке су велике: у свакој држави постоје националисти, постоје и глобалисти; већина народа је словенског порекла, али, једни су православци а други католици, док је и међу једнима и међу другима и доста атеиста (у Чешкој атеисти чине већину), а негде и муслимана (БиХ, Србија, Бугарска…), али, да ли је могуће да ове државе у наредним годинама и деценијама ближе сарађују, тако да смање притисак који оне вековима трпе и са Запада (из Брисела, од стране САД, Немачке…) и са Истока (пре свега, оне државе које су биле под совјетском окупацијом, од Русије, али и од Турске и арапских држава које финансирају терористичке организације)? То је једна врста алтер-глобализације, демократизације европске и светске политике. Нешто слично могу да ураде државе Јужне и Средње Америке. То би онда могло да води ка реформи УН, тако да у Савету безбедности Уједињених нација, панонско-балканска заједница (савез) држава има стално место и свог представника; исто тако и латиноамеричка заједница држава (и да своје место има неко ко ће представљати исламске и афричке државе). Тада ће свет заиста постати мултиполаран. Потребно је увести ред у пословању мултинационалних компанија у целом свету и слично. Једино тако мале државе могу да опстану и да се развијају.

У међународној политици, трговини и праву влада закон јачег. Они који воле Русију, воле Русију зато што је велика и јака, те може да се супротстави глобализаторима и њиховом (нео)либералном фашизму, али, очекују, да са победом Русије, више не важи закон јачег. Шта мале државе, у овом нашем делу света – а то су све, од Пољске преко Србије до Грчке – добијају, ако једног окупатора или колонизатора мења други који ће примењивати закон јачег? У домаћој, унутрашњој политици, у свакој поменутој држави, такође, влада закон јачег. Шта значи обичном Пољаку, Чеху, Словаку, Мађару, Србину, Бугарину, Румуну, Грку… да живи у сувереној држави, ако нема никаква права, ако ради за мале паре код домаћег тајкуна, уместо код страног инвеститора? Шта значи обичном грађанину Русије, или Турске, да живи у (обновљеној) империји, ако живи лоше, без икаквих права – ако за елиту важе једна правила, а за обичне грађане, или мањине, друга правила? Ако они који критикују Запад примењују “двоструке страндарде“ (закон јачег), исто као и Запад, онда је то борба зла против зла, а не борба добра против зла – на тај начин не може да се дође до ослобођења, изласка из колонијалног стања, Запад никада неће бити побеђен, чак ни ако се ЕУ и Нато распадну због унутрашњих разлога. Панонско-балканска организација или савез држава, у коме би се налазиле скоро све словенске и/или православне државе, није могућ ако су ове државе неуређене и нестабилне, а Русија колонијална сила исто колико и највеће државе Запада, или, ако се догоди револуција у Русији, те и Русија у духовном и културном смислу (п)остане колонија Запада. Са Русијом су природне везе најјаче, те је немогуће створити панонско-балкански (словенско-православни) савез ако нема договора и са словенском и православном Русијом. Договор је могућ једино ако се у државама од Пољске до Грчке сузбије русофобија, а Русија не постане империјално-колонијална сила у којој не постоји владавина права и која у међународним односима примењује закон јачег.

Везе између Словена из средње Европе и Словена са Балкана нису тако чврсте, али су увек биле братске – у 19. и 20. веку Пољаци, Чеси и Словаци су увек, колико и како су могли, помагали борбу за ослобођење балканских народа. Словачка није признала тзв. Косово, а није немогуће да у будућности Чешка и Пољска повуку признање. Ови народи, заједно са Мађарима, формирали су Вишеградску групу и међусобно немају нерешених спорова, а последњих година односи између Мађарске и Србије су све бољи, са Грчком, Бугарском и Румунијом државе Вишеградске групе су заједно у ЕУ и Нато, скоро све државе су биле и део Варшавског пакта, тако да између панонских (или средњеевропских), и, балканских (или јужнословенских и православних) народа и држава постоје предуслови за стварање ближих односа, заједничких организација, итд. За почетак, у спорту, култури, науци… Од свих великих сила, географски, културно, етнички… најближа је Русија. Русија је део словенске и православне цивилизације. Поред Русије, чланице ЗНД или Евроазијске уније су остале словенске и православне државе. Са Русијом, неке државе имају одличне односе одувек (Србија, Грчка), са неким државама Русија је у сукобу вековима (Пољска), са неким државама постоје проблеми и лоша искуства или сећања настала у совјетско доба (Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка). Од свих држава, у Пољској живи, у овом тренутку, највише русофоба, а у Србији живи највише русофила. Пољска и Србија немају блиске односе, али немају и никада нису имали лоше односе. Слично је и између Чешке и Грчке, али у Чешкој живи више русофоба, а у Грчкој више русофила. Дакле, очигледно је да панонско-балканског савеза нема ако све државе немају (наравно, подразумева се да прво морају да изграде међусобне односе, па тек онда) добре односе са Русијом, а да ли ће имати, зависи највише од Русије. Од Русије зависи да ли ће да буди у људима који живе у државама некадашњег Варшавског пакта лоша сећања из совјетског доба, и претходних векова, или оно добро, тако да представља наду и светлу будућност, и за оне који су сада русофоби. На русофилима из панонско-балканских држава је да помогну Русима, и свим осталим грађанима Русије, и држава ЗНД, да изграде правне државе – у којима се негују породичне вредности, а нико не прогони због критичког или различитог мишљења.

 

Нова спољна политика Србије

 

Стварање панонско-балканског савеза (и сарадња између овог савеза и Русије), могуће је једино ако већину у овим државама чине хришћани (а не екстремни десничари), родољуби (међу њима нису сви хришћани и десничари), здраве породице, људи који имају развијену правну свест. У овим држава, већину (посебно унутар владајуће елите) су некада чинили комунисти. Њих су заменили (нео)либерали. Неолиберализам промовише антихришћанске вредности и антихришћански начин живота. Неолиберали верују да су они прогресивни еманципатори, али су, у суштини, декаденти и немају правну свест, зато неолиберализам намећу насилно, нелиберално, недемократски. Неолиберални фашизам (из угла хришћана и родољуба) је, дакле, насилно наметање западњачког (дионизијског, фаустовског) начина живота свим људима, и на Западу и у целом свету – насилно наметање прогресивизма и трансхуманизма, разврата, разбијање традиционалних породица, стварање прекаријата или “јефтине радне снаге“ а нестанак средње класе, присилна вакцинација са вакцинама које производе мултинационалне корпорације са Запада којима је здравље људи на последњем месту (посебно оних “ниже“ расе), стварање “мелтинг пота“, уништење домаће економије, наметање ГМО хране, продаја производа западњачких корпорација на тржишту Истока који су лошијег квалитета него исти такви који се продају на тржиштима држава Запада, итд. Нико не жели да купи лошу робу, да прима сумњиве вакцине, да не може да живи од свог рада или плате, нико не жели да буде грађанин другог реда, а управо се тако, унутар Европске уније, сада (све више) осећају грађани држава бившег Варшавског пакта које су примљене у ЕУ и Нато након краја Хладног рата. Од Пољске до Грчке постоје хришћани и десничари антиглобалисти, али и левичари-антимперијалисти и прави либерали (искрене демократе), који су противници неолибералне идеологије и економије, тј. неолибералног начина живота. Исто тако и у Русији. Пошто је Русија велика светска и војна сила, сви они виде у Русији штит који може да заштити заједничке вредности и начин живота.

Међутим, бити противник либералног фашизма не значи бити и противник демократије, а присталица аутократије. При том, можете да будете монархиста а да не будете присталица деспотизма и шовиниста. Другим речима, једно бити против наметања трансхуманизма и разврата, а нешто сасвим друго је бити против критичког мишљења и забранити слободу говора, посебно ако онај који говори износи истину. Једно је борити се против домаћих тајкуна и страних и мултинационалнх корпорација и банака које пљачкају људе, а нешто сасвим друго је гушити слободу предузетништва. Једно је бити против наметања “параде поноса“, а нешто сасвим друго пребити некога из чистог мира само зато што је другачији. Прво је оправдано, јер је то борба против онога што представља најгоре из либерализма, тј. неолиберализма. Друго је погрешно, јер се напада оно најбоље из либерализма, а то је повезано са хришћанством. У хришћанству, људска личност и људски живот представљају највишу вредности, постоји плурализам мишљења, а не постоји мржња према женама или према људима друге расе, итд. Хришћанин не може да буде националиста (што не треба мешати са родољубљем), не може да буде расиста, ни фашиста, али не може да буде ни левичар и (нео)либерал. Хришћанске и демократске вредности су оно што може да повеже све државе од Пољске до Грчке, а све нас заједно са Русијом. Неке државе могу поново да постану монархије, али је важно да увек негују хришћанске и демократске вредности. Ако се не негују те вредности, онда ће се неговати неке друге вредности, па ће у некој држави на власти бити националисти-фашисти који мрзе све друге народе, а у некој глобалисти који ће служити интересима Запада, у сваком случају, неће бити оних који воде дијалог, сарађују, стварају нове организације и повезују наше државе и народе. Они који негују хришћанске и демократске вредности не желе да прекину све односе са Западом, желе да сарађују са добрим људима и са Запада. Уосталом, те везе је и немогуће прекинути, све ове државе имају тесне везе са Западом, сваки народ има велику дијаспору која живи на Западу, итд. Државе које би чиниле панонско-балкански савез налазе се између Русије и Запада, због тога су идеалне да буду мост између Русије и Запада. То могу остварити ако направе заједничку организацију, која би била независна и од Русије и од Запада. Ове државе (а то је, свакако, улога Србије, без обзира да ли ће се, икада, формирати панонско-балкански савез), ако у њима победе хришћанске и демократске вредности, могу да успоре прецес дехристијанизације и подстичу демократизацију Русије, а обратно, могу да успоре антидемократске процесе и подстакну (ре)христијанизацију Запада.

Државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада; са Запада примају најбоље из демократске традиције, а са Истока најбоље из хришћанске или православне традиције и зато могу бити мост који спаја најбоље са обе стране. Сви ми припадамо истој хришћанској и европској цивилизацији. Једино што никада нико са европског Истока није правио поход на Запад, док Запад редовно прави поход на Исток и изгледа нема намеру да престане, јер сматра да су Словени, и сви остали који нису Западноевропљани, ниже расе. Због тога је неопходно да се ове државе (које би чиниле панонско-балкански савез) мало удаље од ЕУ и Нато алијансе, тј. да не буду више колоније Запада, али тако да не постану обичне руске губерније. Србија жели да буде неутрална држава, али, док је сама тешко ће постићи неутралност. Када би се све поменуте државе – од Пољске до Грчке – удружиле, онда би сви заједно могли да смањимо притисак који свако од нас трпи и са Запада и од Русије. Све друго води ка томе да све остане како је до сада било – унутар наших држава водиће се грађански ратови између русофила и еврофила, неке државе ће Запад да користи за своје интересе, а неке Русија; у случају рата, неке државе ће бити на страни Запада, а неке на страни Русије, али ћемо сви имати рат у својим државама и између наших држава. Уколико не можемо да спречимо рат између Истока и Запада, можемо да избегнемо да се тај рат води и у нашем делу света, или да максимално ублажимо размере тог рата.

У нашем делу света – у словенској и православној цивилизацији – не живе само Словени и православци (хришћани). Словени и/или православци (хришћани) чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, БЈР Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија). Погрешно је насилно словенизирати несловене. Исто тако је погрешно насилно наметати хришћанство (православље) нехришћанима. Са друге стране, и ми Словени и православци имамо право да бранимо своје народе, државе, цркве, традиције, језике… од оних који би желели да нас колонизују, натерају да променимо веру, итд. Видели смо, на примеру кризе са избеглицама, да се сукоб између хришћанства и ислама, или Запада и Азије, више не тиче само балканских држава, него да је то сада нешто што се непосредно тиче и држава средње Европе или Вишеградске групе, које су због тога ушле у сукоб и са комесарима из Брисела. Балканске православне државе имају две могућности – наставити вишевековни сукоб са муслиманима или градити добре међусобне односе. Договор између балканских православаца и муслимана, у великој мери, зависи од развоја односа између православне Русије и исламске Турске. Турска може да се развија у два смера. Један смер је радикални ислам и неосманизам, а други смер је умерени ислам и демократија. Турска може да буде и теократија, али не морају да се прогоне верске и етничке мањине. Што се тиче осталих исламских држава, неке имају добре односе са Србијом и Русијом (Иран), неке подржавају тероризам (Саудијска Арабија), Катар је изгледа кажњен од арапских држава зато што је почео да сарађује са Ираном и Русијом у Сирији и Ираку, али деловање свих балканских муслимана, пре свих, Бошњака у Босни и Херцеговини, и осталих муслимана на Балкану (у Србији, Црној Гори и Бугарској), највише зависи какву ће политику водити Турска у наредним годинама. На одлуку Турске могу да утичу Србија, Грчка и Бугарска са својим заједничким деловањем, усаглашеним са деловањем Русије (не само због “Турског тока“).

 

Православци и муслимани на истој страни

 

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију (и Србију) у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). У том смислу, муслиманима одговара стварање панонско-балканског савеза држава, ако су то државе у којима се негују хришћанске и демократске вредности, и нису сателити САД и Немачке. Суштина овог предлога је да се православци и муслимани договоре, да реше међусобне спорове које имају, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и поштује оне који су друге вере и културе, а који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то није синкретизам у духу идеологије “новог доба“, то није стварање једне религије или једне нације или надржавне творевине, што спроводе глобализатори, него свако остаје оно што јесте – свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, али се сви међусобно поштују и сарађују. Православци неће водити или неће ићи у крсташке ратове у исламске државе (због ширења вере или због освајања нафтних налазишта) и поштоваће муслимане који живе у њиховим државама, или долазе као гости, и обратно, исламске државе неће извозити тероризам или водити џихад у православним државама и поштоваће православце који живе у њиховим државама, или долазе као гости. То је и основа стварања Евроазијске уније – “Евроазија нација“ је у суштини исто што и “Европа нација“.

Простор источне Европе и западне Азије (од Балтичког мора, Паноније и Балкана преко Мале Азије и Кавказа до Урала и Ирана), простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и сачувају своје вредности. Далеки Исток је друга цивилизација (нпр. када хришћанин говори о Богу, муслиман га много боље разуме него будиста, и обратно) и под културним утицајима је Запада. Африка је, такође, друга цивилизација, и остаће још дуго колонија Запада. Запад је постао место на коме се прогоне традиционалне вредности и породице, Запад је прогласио Бога мртвим. Једино место, поред православне и исламске цивилизације, где се још увек негују и могу очувати традиционалне вредности је Латинска Америка. (Она је далеко од нас, па је тема за посебан текст.)

Када данас говоримо о традиционализму међу православцима и муслиманима, свесни смо да међу њима постоји негативни традиционализам. У овом тренутку, све словенске и/или православне државе су секуларне. Међу исламским државама (које овде имам у виду – од БиХ и Албаније, преко Турске, држава које су биле део СССР, до Сирије, Ирака и Ирана, дакле, без арапских заливских држава и исламских држава из Африке и Далеке Азије) има и секуларних и теократских држава, али се и у секуларним државама више поштује вера, него у европским (словенским, православним) државама. Због тога, у исламским државама постоји више негативног традиционализма, а у европским државама има мање позитивног. Наведене исламске државе се полако ослобађају негативног традиционализма (ослобађање предводе жене). Православни народи се полако враћају традицији, вери и цркви. Уколико у исламским државама победе умерени исламисти, а у православним државама победе хришћани (ако се за власт више не боре једино екстремни десничари и левичари, тј. ако не влада црно-црвена интернационала), ове државе (тј. православни и поменути исламски народи) могу да живе у миру једна са другом, тако да заједно штите свој начин живота и своја верска права, и једни од других, и од напада глобализатора и трансхуманиста.

 

Закључак

 

Између Словена и православаца, тј. између свих народа који живе у источној Европи и на Балкану, природне и културне везе су веома јаке, оне постоје вековима, али никада није постојала нека озбиљна заједничка организација, и никада ови народи нису били сви заједно у истом савезу, на истој страни у истом тренутку. Мислим да је дошло време да се то промени. Предлог за стварање панонско-балканског савеза је само пример где то може да води. То води ка трајном миру између ових држава и добрим односима ових држава са Русијом. Такође, и ка добрим односима са исламским државама, али и са Западом. Све државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада – добро познају и Запад (државе Вишеградске групе боље него балканске) и Исток (балканске државе боље него државе Вишеградске групе), зато могу да буду мост (са мисијом миротворца) између Запада и Русије. Уколико (п)остану чувари хришћанских и демократских, традиционалних и породичних вредности, могу да буду мост између хришћанске и исламске цивилизације. То је позитиван развој догађаја по нас.

Наравно, могућ је и негативан, по нас у Србији, и у овом региону, развој догађаја у свету. Можда на овим нашим просторима, у нашим државама и између наших држава, све остане исто као и до сада, што може да води само ка горем стању. Можда у Русији и Кини дође до револуција и пада антиглобалистичке елите, муслимани могу да уђу у савез са Западом. Можда ће Исток да остане јак и да настави да пружа отпор Западу, а Запад неће престати са нападима, али ако дође до светског рата – тада су сви на губитку, то је најнегативнији развој догађаја за све, имајући у виду да би се у светском рату користила оружја и оруђа за масовно уништење. Да ли се зло може победити на други начин? Ако Русија, Кина, Иран… предводе силе добра, против Запада, Саудијске Арабије… као “осовине зла“, онда ће зло победити добрим – на Западу ће бити све мање оних који верују да су изабрани (зато што су “виша“ раса) да владају над свим народима и државама. Ако се они који се боре против глобализатора питају: “каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“, има наде за свет.

За мале државе, попут Србије, које се налазе између Истока и Запада, излаз се налази у стварању мултиполарног света и добрих односа између Истока и Запада. Ми можемо да постанемо мост између Истока и Запада једино ако се издигнемо изнад и Истока и Запада и постанемо место окупљања хришћанских (универзалних људских) вредности.

Advertisements

Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

октобар 15, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

На врху пирамиде власти у Србији налази се „веће стараца“ (Момчило Селић), односно „Србијом влада 100 породица“ (професор ФОН Слободан Миладиновић, НИН, број 3195). Они чине српску владајућу елиту. Међутим, то „веће стараца“ и тих 100 породица, немају ништа заједничко са оним идеалним или позитивним у традицији, са оним најбољим што знамо у историји везано за „веће стараца“ – то нису најмудрије „седе главе“, најчаснији и најпоштенији државници, духовници и интелектуалци, ту нема пастира који брину о свом стаду, те породице нису хришћанске, ту нема хришћанских вредности.

На врху пирамиде власти су професори, генерали, судије, тужиоци, новинари, политичари, бизнисмени, адвокати, академици, писци, глумци, редитељи… Међу њима има и масона и илумината, и рационалиста и окултиста, неки су повезани са домаћим а неки са страним тајним службама, неки су у добрим односима са врхом СПЦ, они тргују и са Истоком и са Западом… Они одлучују ко ће постати главни тужилац, ко ће постати судија највишег суда у држави, ко ће постати генерал и начелник, ко ће постати уредник телевизије или новина, ко ће постати академик, ко, шта и колико може да извози а ко да увози, ко може да продаје нафту, ко може да гради путеве, а ко да дистрибуира допуне за мобилне телефоне, ко може да се бави и којом врстом шверца и криминала… Наравно, ово пре свега важи за више нивое власти и државе – главне послове, који доносе највише пара, могу само они да раде. Људи који се налазе на врху пирамиде власти су неформално повезани, долазе са (наизглед) различитих идеолошких страна или социјалних класа, неки су непознати јавности и живе скромно (на пример, неки масони или обавештајци који су „обични људи“ са обичним пословима), а неки су познати јавности („славне личности“ и богати), али их нико у јавности не доводи са врхом пирамиде власти, нико не може да замисли да су све те личности у добрим односима и да се добро познају, тако да се они крију „у сенци“, иза званичних, државних институција и разних странака, удружења, комора… Данас су на власти наследници оних који су владали за време СФРЈ, а који су током ратова и санкција деведесетих 20. века државно претворили у лично власништво и акумулирали капитал кроз приватизацију и криминал – они су заузели све позиције у новој организацији државе и друштва, прилагодили су се новом светском поретку, одлучили да им више не требају ратови и санкције и да је дошло време да се сарађује са Западом (на пример, стране банке у Србији праве екстрапрофите, али, у тим банкама свој део профита, на разне начине, узимају и чланови српске владајуће елите), тако да су они после 2000. године значајно увећали свој капитал. Они без новца не могу и не умеју да владају.

У пирамиди власти постоје фракције, долази до породичних свађа, до смена династија, али оно што држи на окупу владајућу елиту је то што они Србију сматрају својом имовином, те нико осим њих ту не сме да се пита – они се међусобно могу борити за превласт, али ако неко са стране покуша да узме власт, они се сви уједине да одбране „своје“ (тако су се сада, на пример, ујединили Карић и Динкић). Унутрашњи окупатор, наравно, жели сам да влада, не жели ни народ, ни спољашњег окупатора да га ограничава. Међутим, спољашњем окупатору (од прве половине 20. века окупатор долази са Запада) није тешко да окупира и држи под меком окупацијом Србију, не зато што је Србија мала држава, већ зато што је оваква српска владајућа елита. Српска владајућа елита је са окупатором направила договор око процента расподеле плена – окупатор узима свој део плена (видимо по броју несталих беба у протеклих неколико деценија – и у деци) од српске државе и српског народа, српска владајућа елита узима свој део плена за добро обављен посао квислинга, а српској држави и народу, наравно, не остаје ништа. Ако нема спољашњег окупатора, владајућа елита све узима за себе, ништа не оставља народу и држави. Дакле, српска владајућа елита је таква да је српском народу или грађанима Србије потпуни исто или свеједно да ли је или није под спољашњој окупацијом. Тако је након 1945. спроведена дећирилизација, после 1990. промовисан је турбо-фолк, порнографија…, а после 2000. године ријалити програми (у које улазе „љути“ противници националиста Шешељ и анационалиста Чанак). Са владајућом елитом какву имамо, нама спољашњи непријатељи нису потребни.

Други, нижи степен, у пирамиди власти или владајућој елити, чине политичари, официри, банкари, лекари, судије, адвокати, новинари, интелектуалци, јавне личности (од уметника до спортиста и естрадних звезда), „бизнисмени“, директори највећих јавних предузећа, власници највећих агенција за маркетинг и рекламирање… На том нижем, другом степену налазе се председници политичких странака – и позиције и опозиције (и анационалних, проевропских и „патриотских“), министри у влади, тајкуни, власници и главни уредници највећих или главних медија, судије, тужиоци, начелника у полицији и војсци… Они су главни оперативци, за њих јавност зна, иза њих се крију они који су на врху пирамиде власти, „у сенци“, главе тих 100 породица (некада чак ни страни окупатор не зна ко чини то „веће стараца“ у Србији). Да ли стварно верујете да неки тамо Кокеза може да ради то што ради са фирмом Проинтер, и да иза њега стоји само његов кум? Или неки тамо Неша Роминг (видети Двериликс)? Главни оперативци су потрошна роба, чак и ако су чланови породице (попут Бориса Тадића, или Слободана Милошевића и његове породице, да не идемо даље у историју), а уколико су део губитничке фракције, или су компромитовани у народу, или се мења државна политика, или се сарађује са неком другом светском силом, постају кварљива роба (попут Стамболића, Ђинђића…). Њихов је задатак да обезбеде да на изборима на функције увек дођу кандидати који раде за оне на врху пирамиде власти (некада су сви кандидати њихови, па су избори само представа), они контролишу главне или највеће токове новца (и легалне и илегалне токове новца) и све информације (преко тајних служби и медија). На овом степену има и свештених лица који својевољно или због уцене раде за владајући елиту.

Трећи степен пирамиде власти чине нижи оперативци. Ту су „независни“ аналитичари који гостују по медијима, председници општина и локалних странака и покрета, нижи официри полиције, тајних служби и војске, затим председници спортских савеза и клубова (пре свих, фудбалских, пре свих, Црвене Звезде и Партизана), „контроверзне личности“. Они су шефови онима који се налазе на четвртом степену пирамиде власти или организоване криминалне групе. Унутрашњи окупатор је организована криминална група.

Четврти степен пирамиде власти чине они који раде на терену, углавном најпрљавије или најмање плаћене послове. Ту се налазе вође криминалних група, вође навијача (пре свих, Црвене звезде и Партизана), одатле се регрутују батинаши пред изборе, за обезбеђење, ту се налазе они који на терену учествују у изборним крађама… На пример, када је владајућа елита одлучила да је дошло време да се организује „параде поноса“ или прода Косово и Метохија, одмах су вође навијача Црвене звезде и Партизана, патриЈотских организација и криминалних група (а који су пре тога говорили да је „Косово срце Србије“, нападали полицију приликом претходних покушаја организације „параде поноса“, одлазили на барикаде на Косово и Метохију), добили послове на тендерима за ЕПС (вође навијача Црвене Звезде) или Мостоградњу (навијачи Партизана обезбеђују градилиште на мосту код Остружнице), за градњу путева (Звонко Веселиновић), или посао у државној служби (нпр. Миша Вацић), у градској власти (нпр. ПаровићФајгељМладеновић…), и наравно, неки за остале криминалне послове, и више нико од тих великих националиста није правио проблем око организације „параде поноса“, није било протеста због тзв. Бриселског дијалога, барикаде су уклоњене, са Севера Косова повучене су институције државе Србије, Срби са КиМ „интегришу“ се у тзв. Косово… Ови са четвртог степена су најближи народу, али, они раде за оне на врху пирамиде власти, који, по потреби, могу да буду велики националисти, али и да одлуче да се без сукоба организује „парада поноса“, или да се позоришна представа „Олимп“ преноси на РТС, или да власник ТВ Пинк постане диригент који ће од државе да узме кредит и субвенцију да би држави платио порез.

Српска владајућа елита деценијама уназад сарађује са највећим убицама Срба и највећим криминалцима у региону – са онима који владају у Црној Гори и Хрватској, албанским клановима… На пример, Аркана су створили Словенци и Хрвати из УДБ-е, или, недавно ослобођен Насер Орић, који је убијао Србе у Сребреници и Братунцу, радио је за српску владајућу елиту, или, владајућа елита у Србији подржава антисрпску власт у Црној Гори и обратно, антисрпска власт у Црног Гори подржава владу у Београду (Коштуница је ушао у сукоб са Ђукановићем и склоњен је из власти, Тадић је ушао у сукоб са Ђукановићем и замењен је са подобним Вучићем), итд. Другим речима, радити за српску владајућу елиту, значи радити против свог народа, тј. за највеће злочинце српског народа, од Орића, Тачија и Харадинаја, преко хрватских десничара из ХДЗ и левичара попут Месића, Јосиповића или Милановића, Мила Ђукановића и црногорске мафије, до Кушнера, Сороса, Блера, Клинтонових, Меркелове… пошто српска владајућа елита са њима има одличне односе. На четвртом нивоу пирамиде највише је традиционалиста и русофила, али, на врху пирамиде власти најмање их има или их нема уопште, тако да ови русофили са четвртог степена (или трећег и другог), у суштини, раде за глобализаторе и антихришћане са првог степена или врха пирамиде власти.

Бити део такве пирамиде власти на било ком степену, служити тој владајућој елити, значи бити изрод и српског и људског рода, нечовек. „Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). Српску владајућу елиту не интересује народ, не интересује је живот обичног човека. Стање у коме се налазимо нема никакве везе са распадом СФРЈ и ратом, нити са бомбардовањем НАТО алијансе, санкцијама, војном или меком окупацијом. Исто је било и пре 2000. године, и пре 1990. године, а није много боље било ни пре 1945. године. Српска владајућа елита је узрок негативне селекције (непотизма и корупције), „беле куге“ или „одлива мозгова“. Због те елите није истражен случај несталих беба, због тога нема достојних споменика, меморијалних комплекса и културе сећања на геноцид над српским народом почињен у два светска рата, због тога не постоји фонд за лечење тешко болесне деце већ се новац за њихово лечење у иностранству прикупља преко порука, због тога не постоји ни Министарство за дијаспору, нити је људима из расејања омогућено да гласају, због тога нема новца за бесплатне уџбенике за ђаке основних и средњих школа, због тога Србија још увек није збринула избеглице из Крајина, због тога српске раднике продају страним инвеститорима као „јефтину радну снагу“… Какав сте то владар државе или члан елита неког народа, ако свој народ продајете на тај начин, ако гледате то сиромаштво док се ваљате у свом богатству. Шта сте ви?

За стање државе и народа одговорна је његова владајућа елита. Србија и српски народ је лоше прошао у 20. веку, на исти начин је почео и 21. век, пре свега јер није имао достојну владајућу елиту. Сами смо криви. Елита долази из народа. Да ли српски народ заслужује бољу владајућу елиту, да ли може да изнедри бољу елиту? Заслужује и може. Доказ је то што садашња владајућа елита не наступа отворено антисрпски, антихришћански и русофобичнo, они са врха пирамиде морају да се крију „у сенци“, пошто су у народу, још увек, присутни православни и родољубиви елементи. Нису сви политичари, судије, тужиоци, генерали, академици, новинари, привредници, лекари, адвокати, уметници, редитељи, глумци, професори, интелектуалци, аналитичари, спортисти… као и у свим осталим занимањима, у народу уопште, део пирамиде власти, нису се сви предали и продали, неће сви да лажу, да краду, да варају или чине прељубу, неће свако да изда и прода свој народ, не живе сви само ради себе… Нажалост, ти који се нису продали и предали су „испод медијског радара“, тешко су видљиви обичном човеку, али постоје – нису „сви исти“ како желе да нас убеде.

Српски народ није сломљен или готов, није пред нестанком. Српски народ ће непријатно изненадити и унутрашњег и спољашњег окупатора. Крст је јачи од пирамиде.


Никола Варагић: Да ли је Алтернатива за Немачку наш пријатељ?

септембар 26, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

Јуче сам на неком сајту видео вест да је у Немачкој одмах након избора дошло до протеста левичара против Алтернативе за Немачку. Уз вест је ишла једна слика са протеста, на њој су неке жене које држе велики папир на коме пише “Нацисти!“.

На први поглед, вест звучи као да се опет тамо неки левичари (мондијалисти, соросевци, антихришћани, банкстери, масони…) буне против свега што је национално, конзервативно или традиционално. Ти левичари говоре о демократији, о слободи говора, а смета им што је на изборима Алтернатива за Немачку направила успех и ушла у националну скупштину. Сигурно је да међу тим левичарима има империјалиста и антихришћана.

Међутим, онда сам питао самога себе, колико ја уопште знам шта се дешава у Немачкој, и ко су сви ти људи. Са друге стране, ти левичари из Немачке, који ове из Алтернативе за Немачку називају нацистима, живе у Немачкој, боље од мене познају ко је ко и какав је ко. Такође, и Хитлер је дошао на власт тако што је победио на демократским изборима. (Само што је Хитлер, као и Мусолини, био социјалиста/левичар и националиста.)

Другим речима, међу тим левичарима (ако сада гледамо обичне људе, а не владаре света) има оних који су одрасли са тим десничарима из АфД, који раде са њима, који пију пиво у истим пивницима, који су њихове комшије, итд. Можда су небројено пута били сведоци да ови заиста јесу нацисти. Затим, ти левичари знају чији је отац, деда, теча, ујак… из АфД био нациста пре, током и после Другог светског рата, а можда је неки од њих убијао и Србе на Балкану, или у логорима по Немачкој. И не само да знају да је неком тамо из АфД неко из породице био нациста, него су чули њега лично како брани свог рођака нацисту, и не само да брани, него дели исти такав поглед на свет. Шта ја знам о томе ко је ко међу њима?

Док сам о томе размишљао, стиже најновија вест из Немачке. Укратко, вест гласи: Одмах након избора, дошло је до подела у врху Алтернативе за Немачку. Фрауке Петри, која је најпопуларнија личност у својој странци, саопштила је да се неће прикључити својој парламентарној групи у скупштини због несугласица са колегама из странке. „Одлучила сам, пошто сам пажљиво размислила, да нећу седети са парламентарном групом у Бундестагу“, изјавила је Петри на истој конференцији за новинаре, на којој је говорио председник АфД Гауланд, пре него што је нагло напустила просторију, на изненађење осталих чланова странке. Фрауке Петри је рекла да постоје неслагања „око садржаја“ у странци, а раније је критиковала Гауланда због тога што је рекао да ће „гонити“ Ангелу Меркел.

Поново, на први поглед може да звучи да је Фрауке Петри била убачена у АфД од стране владара света и да сада има задатак да ослаби странку, можда ће Петри да промени своје мишљење у вези питања избеглица, итд. Међутим, то су само нагађања. У питању је жена која је била најпопуларнија у десничарској странци, не зато што је жена, него због својих ставова, а они су десничарски, конзервативни… Овде желим да истакнем да она најбоље познаје људе који воде и чине Алтернативу за Немачку, а одвојила се од њих, зато што су они према њеном мишљењу превише екстремни или насилни.

Шта може да буде екстремни националиста у Немачкој?

Поред тога, остало је нејасно шта је све рекао, у августу, као гост Института за европске студије, немачки публициста Гец Кубичек (пре тога, припадник немачке војске). Кубичек је у Матици српској (пре њега је у Матици гостовао функционер Алтернативе за Немачку Марк Јонген), наводно, рекао како Немачка вапи за преокретом у култури сећања, којом се тероришу Немци због Аушвица, исто као што се то дешава Србима због Сребренице.

Нисам донео коначни суд. Гласно размишљам.

Можда ти из АфД нису нацисти, а можда стварно јесу. Мени није довољно да они вичу “Уа банкстери и глобализатори“, “Живела Европа нација“, “Стоп за насилни мелтингпот“… Као што сам раније у неком тексту написао, мора да прође најмање сто година без напада од стране Немаца да бисмо ми Срби рекли Немачка је наш пријатељ. А напади и даље трају, још није ни почело да се рачуна тих сто година. Да ли би до тога дошло ако би АфД сутра дошао на власт у Немачкој? У овом тренутку не знам. Можда би АфД по доласку на власт повукао признање тзв. Косова као независне државе, а можда би послао додатне трупе на Косово и Метохију и подржао пријем тзв. Косова у УН, тј. можда би АфД по доласку на власт радио исто што и Трамп у САД, и тиме разочарао оне који сада ватрено подржавају и бране ту немачку странку овде у Србији.

Можда је боље да ми, десничари из Србије, подржимо Левицу (Die Linke) из Немачке. Та опозициона странка је антиимперијалистичка, русофилска, њихови посланици у немачкој скупштини осуђују отимање КиМ од Србије, називају тзв. Косово мафијашком државом… и скоро можемо бити сигурни да у њиховим редовима нема (потомака) нациста, или да је их ту има најмање. Шалу на страну, питање је озбиљно. После Првог светског рата, били смо добри према и са Немцима, исто тако после Другог светског рата, и то нам се обило о главу током деведесетих 20. века… У Немачкој је на власти остала тзв. умерена десница, а трећа по снази у скупштини је постала, како левичари кажу, екстремистичка десничарска Алтернатива за Немачку. Да ли ће се поред свих тих десничара на власти и у скупштини, променити политика немачке државе и немачког народа према Србији и српском народу? Да ли ће ту бити, напокон, неких хришћанских елемената?

Ако их нема, шта нам је чинити?


Никола Варагић: Дебата о дебати

јул 20, 2017
Никола Варагић

Никола Варагић

 

Реаговање поводом текстова: Игор Ивановић: “Патриотски блок или како до Трећег пута“ и Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују?

 

Политика ДСС је “позиционирање при напредњачком блок“. Један део функционера ДСС је прешао у СНС одмах након доласка СНС на власт 2012. године. Нови ДСС наставља кохабитацију са СНС, одлучни да не улазе у коалицију са другосрбијанцима.

Као што је познато, ДСС је на власт 2000. године дошао у коалицији са другосрбијанцима и све време док су били на власти били су у коалицији са другосрбијанцима.

СНС је дошао на власт уз подршку другосрбијанаца и све време је у колицији са њима. У почетку је скоро цела Друга Србија била на страни СНС. Данас је део другосрбијанаца уз СНС, а део против.

Првосрбијанци који би да се позиционирају “при напредњачком блок“ не желе у коалицију са Весном Пешић, али су у коалицији са Аном Брнабић; не желе са “жутима“ да организују “параду поноса“, али са СНС организују две “параде поноса“; не желе у коалицију са Чедом и Чанком, али су се заједно са Чедом и Чанком позиционирали “при напредњачком блок“; не желе у коалицију са другосрбијанцима зато што би амбасадори НАТО држава имали превелики утицај, али пружају подршку влади коју су саставили и коју воде НАТО амбасадори, итд.

Нови ДСС, исто као и ЛДП и ЛСВ, покушава да сачува своје “језгро од 3%“ и добаци до “спасоносних 5%“, тако што ће сарађивати са СНС. Наравно, ДСС подржава СНС што се тиче сарадње са Русијом, а ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче уласка у ЕУ и НАТО.  Међутим, и ДСС и ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче градње тзв. Београда на води, подршке страним инвеститорима, сарадњи са ММФ… јер су и ДСС и ЛДП и ЛСВ били део ДОС-а, тј. у коалицији са Динкићем, Влаховићем, Малим, Весићем, Карићима… који су сада у колицији са СНС. Као што је написао Слободан Антонић у претходном тексту, “систем корупције има тенденцију да се убрзано шири на целу политичку сферу, укључив и на важне одлуке које се тичу управо суверенизма. Како можемо да знамо када се нека таква одлука (не)доноси због националних интереса, а када због тога што нема (или има) коверте?“

Нови ДСС је у неискреној коалицији са оним делом Друге Србије који је коалицији са СНС, одбија разговоре са патриотским странкама опозиције које желе да победе СНС и одбија разговоре са другосрбијанцима из опозиције који су против СНС. Исто тако и другосрбијанци из опозиције одбијају разговоре са патриотским странкама из опозиције.

Уместо закључка, а пошто ми је циљ да овим коментаром само дам допринос отварању дебате, преносим делове из последња два текста која сам написао:

После 2000. године, живимо у некој врсти хибрида, између комунистичке и православне традиције. Нико нема већину. Само ако се покрије и један и други део бирачког тела, ако за тебе гласају и бирачи прве и бирачи друге Србије, можеш да се добијеш већину на изборима. Са једне стране, да би се дошло до већине потребно је да се уједине они који заступају оба крила бирачког тела. Можда ће у будућности неко ко заступа чисто прозападну политику и увео би санкције Русији, или, неко ко заступа чисто патриотску политику и обуставио би евроинтеграције, а излази самостално на изборе, имати већину. Сада имамо пат позицију. Са друге стране, нама је потребна промена система, грађани траже нове људе у политици, али не само нове, већ заиста другачије, боље људе – боље политичаре, судије, тужиоце, генерале… То је тренутно стање.

Није довољно да се унутар опозиције удруже све странке, јер су неке међу њима већ биле на власти и нису се показале добро. Грађани их више не желе, зато су у опозицији. Није довољно ни да се, са једне стране, удруже све проевропске странке (из опозиције), а са друге стране, да се удруже све патриотске странке (из опозиције), и да онда сваки блок наступи самостално, јер ниједан блок нема и не може, у овом тренутку, да има већину. Поред тога, није добро да било чији циљ буде – имати већину да би се спроводио “терор већине“. У таквом систему живимо већ деценијама, на тај начин не можемо да променимо систем.

Неопходан је дијалог између представника странака које заступају различите политике и разних већина и мањина. Али, ти представници морају да буду нови, много бољи људи. Лош човек није и не може да буде добар политичар, судија, тужилац, полицајац, војник… Правити компромис са другачијим од себе не значи да се одричеш себе и своје политике, своје идеологије или своје вере. Они који су стварали коалицију ДОС, и ову коалицију окупљену око СНС, водили су се личним интересима, идеологија или вера је код њих у другом плану. Ми до сада (од почетка 20. века, после 2000. године) нисмо имали искрен дијалог између левичара и десничара, атеиста и верника, еврофила и русофила, итд. Сваку владу од 2000. године наовамо јесу формирали и чинили левичари и десничари, атеисти и верници, еврофили и русофили, али су њих повезивали лични интереси, те су на општем нивоу правили труле компромисе. Узмимо пример из просвете – после 2000. године сваке године имамо неко узбуњивање јавности – због тога што неко хоће да “избаци“ теорију еволуције из наставе, или, због тога што неко промовише “идеологију хомосексуализма“ деци у школама. Неко ће рећи да је тако и у другим државама, али нас занима наша држава. Да ли можемо да се договоримо како ће се у школама учити теорија еволуције, веронаука или уводити сексуално образовање, или не можемо.

Свака власт (владајућа елита), све стране државе и сви страни инвеститори који овде дођу – добијају у Србији и од Србије све што желе, остварују своје интересе, само је грађанима, народу, сељацима и радницима, живот све гори и гори, а доктори, медицинске сестре и млади и даље одлазе из Србије. Грађани или народ, неће повратити државу све док се не постигне консензус, или национално помирење, јер, чија је држава, ако једни (не) желе да живе у (парламентарној) монархији, а други (не) желе да живе у (секуларној) републици, или, ако једни желе да држава штити и промовише искључиво традиционалне породичне вредности, а други да држава штити и промовише искључиво права ЛГБТ заједнице, итд? Све док се грађани не договоре какву државу желе, држава није и неће бити њихова. Они који су отели државу од грађана, они који су окупирали државу, користе то што постоје поделе међу грађанима, у народу. Док се двојица свађају, трећи то користи, каже народна пословица.

Већина схвата да смо окружени Нато државама и да не можемо  да прекинемо све односе са Западом, али, и да не можемо, и нећемо, да уводимо санкције Русији. Већини је, такође, јасно да статус Косова и Метохије не може да се врати на оно што смо имали пре 1999. године, али, и да нећемо да се одрекнемо или продамо Косово и Метохију. Да ли постоји решење, излаз? Сигурно постоји. Да ли су веће шансе да пронађемо излаз, из ове тешке економске ситуације и неповољних међународних околности, ако постигнемо консензус око тога ко смо “ми народ“, шта су наши државни интереси, ако сви заједно штитимо наше интересе, ако поштујемо једни друге уз уважавање разлика, ако се права сваке личности поштују? Сигурно су веће шансе, и сигурно је да то могу да ураде само неки нови, много бољи људи. То смо, у суштини, сви ми. Свако од нас треба да буде бољи, “нов човек“ (Еф. 4; 24). (Из текста: Никола Варагић: Србија која није ни Прва ни Друга, мај 2017.)

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо? (Из текста: Никола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?, јул 2017.)

 

 

 

 


Никола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?

јул 10, 2017

 

Nikola

Никола Варагић

 

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту? Ко од економиста и привредника, посебно из опозиције, има план или ради на том плану у овом тренутку? Нико. Да ли се бар осећају одговорним? Ко може да изради и спроведе у дело економски програм ако не економисти? Колико економиста имамо у држави? То не могу да ураде ни политичари који нису економисти по струци и немају искуство у раду у привреди. То је посао за економисте.

Нико неће озбиљно да се бави економијом на нивоу државе – стратешку, плански. Сви би да живе боље и имају веће плате, али нико неће да уради нешто поводом тога. Треба прочитати 300 000 страна разних закона и прописа, ускладити све мере, написати нових 30 000 страна закона, прописа…. Сви само констатују проблеме. Да би се решили проблеми, мора да се удари на службе, на тајкуне… Слушао сам две деценије угледне економисте, привреднике, правнике, научнике који су говорили шта не ваља у нашој економији, а када би говорили шта треба да се ради то није прелазило једну страну папира. Нико међу њима није рекао „дајте људи да седнемо и да напишемо прави програм за економски развој Србије“, да имамо све од А до Ш, и план А и план Б и план В.

***

У Србији (и у расејању) постоје способни и поштени предузетници, али, немамо озбиљну привредну комору која окупља и штити домаће предузетнике и пољопривреднике, домаћа мала и средња предузећа, домаћа велика предузећа, домаће мале и велике извознике, и инвеститоре из расејања. Мале предузетнике или приватнике нико у Србији не штити, они немају начин да се изборе за своја права. У питању је велики број домаћих предузетничких радњи, домаћих малих и средњих предузећа, домаћих великих предузећа и извозника, у којима ради десетине хиљада радника и од којих живи неколико стотина хиљада људи.

Најбогатији људи су најбоље повезани међу собом, поштени власници средњих и малих предузећа немају ниједну организацију (тј. привредну комору) која их окупља и која штити њихове интересе. Такође, не постоји неки клуб привредника из расејања који би штитио своја улагања, залагао се за стварање услова у матици за улагање наших људи из расејања. Увознички лоби је јачи од извозничког. Извозници немају лоби.

Да ли су за то, макар мало, криви и извозници и предузетници у Србији, и привредници из расејања, који се нису организовали за 27 година? Ко ће то да уради уместо њих? Они морају сами да се организују. Какви су то приватници ако чекају државу да уради посао уместо њих?

***

Тренутно стање је следеће:

  • Јавни дуг Србије је 25 милијарди евра (преко 3 000 милијарди динара) или 71,9% БДП-а.
  • Бруто домаћи производ (БДП) Србије је, дакле, нешто преко 30 милијарди евра (око 4 000 милијарди динара) годишње. Овде не рачунамо сиву економију (додати око 30%).
  • Из Србије се извезе роба вредна око 10 милијарди евра (1 200 милијарди динара), а увози се роба вредна преко 12 милијарди евра годишње (1 500 милијарди динара; опет, не рачунамо сиву економију и високи криминал на царини).
  • Буџет Владе Србије је око 8 милијарди евра (1 000 милијарди динара) годишње. Расходи су већи од прихода. Највећи део одлази на плате државним службеницима, пензије и враћање дугова.
  • Просечна плата је око 350 евра (45 000 динара) месечно (због тога што се не рачунају они који раде на црно, а у евиденцији запослених највише је оних који раде за државу и стране банке и који подижу просек плата – реално, просечна плата је нешто изнад званичне минималне зараде).
  • Минимална плата је 170 евра (нешто преко 20 000 динара) месечно.
  • Минимални трошкови живота за четворочлану породицу (за достојан и квалитетан живот) су 1 200 евра (преко 150 000 динара) месечно.

То значи да:

  • Минимална плата (нето) мора да буде најмање 500 евра (60 000 динара) месечно.
  • Просечна плата (нето) мора да буде најмање 1 000 евра (120 000 динара) месечно.

***

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Практично сви економисти у држави и сви привредници су уз ову власт. Од савеза економиста и економског института до клуба у Шекспировој, удружења менаџера… Само Карића да пустите да прича о зеленој салати победио би целу опозицију.

Нама требају успешни и богати домаћи привредници, али богати привредници који не желе да за њих ради “јефтина радна снага“, богати привредници који раднике поштују као личности, који се поносе када плате порезе и царину држави, који су поштено и напорно радили и стекли богатство. Такви привредници желе и знају да послују само у правној држави – у којој се и они поштују као личности. Данас нема много таквих привредника, они морају да се стварају.

Због комунизма, немамо ни много добрих економиста и менаџера. Већина економских стручњака и успешних провредника живи и ради у расејању. Како да их вратимо, тј. како оне који су тамо рођени, да доведемо у Србију? Шта сви заједно можемо да урадимо да би се они вратили или овде дошли да живе и раде, а да они који живе у Србији више не одлазе одавде због посла и лоших услова живота?

*** 

Повод за реаговање је овај текст:

Rastislav Dinić: Ništa i nešto

…Ne vidi se da bi pad aktuelnog režima suštinski popravio ekonomski i društveni položaj većine građana Srbije. I dok je tako, opozicija nema čemu da se nada.

…Šta znače građanske slobode nekome bez posla i hleba? Slobodu da umru od gladi ili da žive u bedi. Šta im znači vladavina prava? „Zakon u svojoj veličanstvenoj jednakosti, zabranjuje i bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova, prose na ulici i kradu hleb“, pisao je svojevremeno Anatol Frans. S druge strane, učlanjenje u vladajuću stranku može im obezbediti koliko-toliko pristojan život. Jasno je šta bi svaka iole racionalna osoba u takvoj situaciji uradila. I eto, misterija je rešena, odnosno nikakve misterije nije ni bilo. Građani glasaju za vladajuću stranku jer im ona može obezbediti nešto, dok im opozicija ne može obezbediti ništa. A nešto je veće od ničega.

…Ako želi da pobedi na izborima, opozicija mora da na jasan način pokaže građanima kako će se njihov život popraviti ako glasaju za nju. U prevodu, to znači da ona mora građanima ponuditi nešto, ne samo građanske slobode i vladavinu prava, već i neke stvari, stuffOna nema sredstava da deli džakove s brašnom i lekarske preglede, niti je u poziciji da deli poslove, niti bi sve to trebalo da radi, ali može obećati da će kada dođe na vlast, država obezbediti svim građanima neka ključna dobra, da će za kratko vreme, u nekom ključnom aspektu, popraviti život ljudiPonudite nešto – besplatne vrtiće, besplatne fakultete, sigurnu i svima dostupnu zdravstvenu zaštitu – i pokažite da imate jasnu ideju kako da to nešto obezbedite i da ste odlučni u nameri da tu ideju sprovedete u delo.

…Opozicija će ili naći načina da građanima ponudi neko konkretno i neposredno poboljšanje života ili može odmah da se ispiše iz politike.

Peščanik.net, 03.07.2017.

ЦЕО ТЕКСТ: http://pescanik.net/nista-i-nesto/

***

Поред грађанских слобода и владавине права, можемо да додамо ћирилицу и православље, тј. оно што је важно оном делу бирачког тела које не чита Пешчаник, и опет долазимо на исто: шта значи ономе који умире од глади то што ће сви да пишу ћирилицом, итд. И онај патриотски део гласачког тела тражи нешто конкретно у економском смислу, није довољно само обећати да ће се неговати православна традиција… Таква су времена, такви су људи – желе да преживе до сутра и треба им нешто конкретно од чега могу да живе…

Задатак економиста и привредника је да понуде конкретно решење за побољшање живота. Нису сви себични, не мисле сви само на свој интерес и не мисле сви да је политика само за оне прљаве.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо?

 

Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?

Nikola Varagić on LinkedIn

July 6, 2017


Никола Варагић: Заретов мост

март 1, 2017
Никола Варагић

Никола Варагић

 

Немачка данас није исто што је била пре више од 70 година. Међутим, што се Србије тиче, Немачка није много променила своју политику из Првог и Другог светског рата.

Немачка је највише радила на растурању СФР Југославије, на издвајању и наоружавању Словеније и Хрватске. Немачка је подржала етничко чишћење Срба из Републике Српске Крајине. Немачка је подржала Нато бомбардовања Републике Српске и СР Југославије. Немачка је учествовала у отимању Косова и Метохије. Немачка је подржала одвајање Црне Горе и подржава све ове године мафијашки режим у Подгорици. Немачка сада подржава Бакира Изетбеговића и његову тужбу против Србије. Немачка подржава ХДЗ и усташе у Вуковару који разбијају табле са ћириличним натписима. Немачка подржава Хашима Тачија и остале ратне злочинце међу косметским Албанцима. То је званична политика Немачке и то је све на штету интереса Србије и српског народа. За Немачку, Србија је њен непријатељ, или неко ко треба да буде њен слуга, а самим тим, за Србију, хтели ми то или не, Немачка је непријатељ и морамо тако да гледамо на Немачку све док је таква немачка политика према Србији и Балкану.

Немачка је три пута у току 20. века напала Србију. Немачка је током 20. века извршила геноцид над српским народом. Да није било тих напада Немачке и њених савезника, Срба би данас било исто колико и Немаца. Немци су током 20. века десетковали српски народ.

То никада не смемо да се заборавимо. Можемо да опростимо, и опраштамо као хришћани, али не заборављамо. Ми, православни Срби, не умемо да мрзимо, па не мрзимо ни Немце, после свега што су нам урадили. То што праштамо и не мрзимо, не значи да смо глупи, нити значи да смо слаби. По томе се види колико смо велики.

Србија може и треба да сарађује са Немачком, не треба мешати личне односе и државне политике сваки пут и у свему. Међутим, да би за данашњу Немачку (као државу) рекли да је партнер или савезник или пријатељ Србије (као државе), мора да прође најмање један век – цео један век – без напада од стране Немаца, а то значи: без отимања Косова и Метохије, без подршке усташама, без подршке балистима и муџахединима, без отимања природних ресурса… Чињеница је Србија никада није напала Немачку. Немачка је та, која дуже од једног века, непрекидно, и у рату и у миру, напада Србију. Германској групи народа припадају скоро сви народи Нато алијансе и ЕУ. Романи су умеренији. Французи и Италијани нису толико, колико Германи, током деведесетих година 20. века, били за нападе на Србе, а Шпанци никада, и Шпанија није признала тзв. државу Косово.

Да ли је данашњој Немачкој интерес богата и развијена Србија? Наравно да није. Немачка није поморска сила, окружена је џиновима на истоку и западу, па су јој далеко Кина и Камбоџа и остале државе далеке Азије у којој радници раде за плату од 2 евра месечно. У Турској и Сирији је хаос, исто тако у северној Африци. Србија је идеална да се у њој, кроз дуално образовање, образује “јефтина радна снага“ за потребе немачког крупног капитала и немачке индустрије. Србија је географски близу Немачке, тако да је за Немачку идеално да се од Србије (и још неких држава источне Европе) направи место са “јефтином радном снагом“, а ти радници од своје плате могу да купе само смеће које се увози из Немачке. Оно што је најбоље извози се и Србије, а из света се увози смеће. Из Србије одлазе лекари и медицинске сестре да раде у Немачку, у Србији остају само они мање образовани који ће да раде као “јефтина радна снага“ и лечиће их доктори који су куповали дипломе. Када изумре пар милиона радника, Срба или грађана Србије, населиће на овој нашој земљи избеглице из Африке и Азије и обучити за рад у фабрикама и како да узгајају пшеницу.

Србија је, после геноцида који су Немци (и они из Аустрије и они из Немачке) извршили у Првом светском рату, након рата постала економски зависна од Немачке. Србија је, после геноцида који су Немци извршили у Другом светском рату, након рата, у миру, опет постала економски зависна од Немачке. Србија је, после агресије коју су Немци извршили (са својим савезницима из Нато алијансе) током последње деценије 20. века, у миру, након 5. октобра 2000. године, опет постала економски зависна од Немачке. Да ли и у овом, 21. веку, морамо да зависимо толико од Немачке само зато што нам је од свих светских сила географски најближа? Да ли наш извоз мора толико да зависи од Немачке? Да ли постоје још неки страни инвеститори осим немачких? Да ли је истина да се припрема продаја јавних предузећа Телеком Србија и ЕПС немачким компанијама, односно, да је одавно одлучено да та предузећа припадну Немцима и да у тој приватизацију неће учествовати остале компаније са Запада (осим као лажни понуђачи, уз договор са Немцима)?

Немачка ЕУ има алтернативу.

Не сећам се доле описаних сцена из Отписаних, нисам знао да постоји иницијатива да се Стари савски (трамвајски) мост у Београду назове по хероју Миладину Зарићу све док нисам прочитао текст у прилогу, али када сам видео овај текст, одлучио сам да, без обзира како буде назван од стране режима, овај мост од сада зовем “Заретов мост“. И да напишем овај текст.

Србију морамо да одбранимо као што је Заре одбранио мост. Не дамо више ниједан мост, ниједну њиву, ниједан рудник, не дамо више ниједног радника да ради као “јефтина радна снага“ (ни код страних, ни код домаћих инвеститора), а вратићемо Косово и Метохију и обновити Републику Српску Крајину. На месту где су почели да граде тзв. “Београд на води“, налазиће се леп парк са пуно дрвећа, зграда опере, спортски терени, игралишта за децу…

Јасно је да квислиншки режим у Београду није желео да се мост назове по Зарићу да не би увредили своје господаре Немце и њихову канцеларку. То само показује колико су људи из овог режима мизерни. Они су на првом месту мизерни људи, па тек онда изроди српски и издајници. Исто важи за оне који су владали пре (између) њих, из досовског режима, а који су потписали споразум по коме од ове године Немци могу да купују земљу по Војводини, а Арапи на Власини и остатку југоисточне Србије. Земљиште на коме се гради тзв. “Београд на води“, овај режим је отео да би га дали црногорском диктатору и његовом мафијашком клану, којем припадају и криминалци и навијачи-хулигани из Београда.

Учитељ Миладин Зарић је заиста био велики човек и родољуб, посебно ако га поредимо са овим несрећницима који су данас део новог-старог црвено-црног режима (новорадикали и новосоцијалисти), или, са онима пре (између) њих, из досовског режима, међу којима су неки сада угледни чланови СНС, а неки су у опозицији, али и даље говоре да “Немачка ЕУ нема алтернативу“, а сви заједно су учествовали у прихватању споразума да се земља од ове 2017. може продавати странцима и да се преговори о статусу КиМ изместе из УН у Брисел, и свако од њих се и сада залаже за поштовање неуставног Бриселског споразума или за наставак тзв. бриселских преговора.

У Србији ће и за сто година бити оних који ће знати ко је био Миладин Зарић, али неће бити никога ко ће знати ко су били ови мизерни људи и изроди српски из СНС, СПС, ЈС, ДС, Г17, ЛДП и осталих удбашких странака које се смењују на власти већ две деценије.

Видимо се код Заретовог моста.

mostmiladinzaric

Мост “Миладин Зарић“ у Београду

miladinzaric

Миладин Зарић

 

***

Зашто Стари савски мост у Београду неће бити назван по Миладину Зарићу

Дејан А. Милић: Криви су немачки окупатори

dejanamilic

Дејан А. Милић

 

* Комисија за споменике и називе улица и тргова града Београда није прихватила предлог да Стари савски мост понесе име тога хероја, уз образложење чланова Комисије да је „Зарић спасао мост који нема никакву естетску и архитектонску вредност“ *За то што по Миладину Зарићу, учитељу, родом из Сече Реке поред Косјерића, неће бити назван Стари савски мост, који две стране престонице спаја на најтрагичнијем месту у нашем граду, криви су немачки окупатори и он сâм

Данашњи клинци појма немају. И ми, нешто маторији, тешко да бисмо и чули за Миладина да није било „Повратка отписаних“. Према сценарију једне епизоде те ратноспектакуларне серије (у којој је изгинуло више Немаца него на Источном фронту), неки болешљиви чича, нимало комуниста, нимало илегалац, нимало партизан, нимало ратник, у освит 20. октобра 1944. године, прошуњавши се, као маче, кроз немачке одбрамбене линије на десној обали Саве, узверавши се, као јарац, уз челичну конструкцију немачки озбиљно изграђеног Старог савског моста, само уз помоћ једноставних маказа за челик успео је да пресече жице које су везивале експлозив на мосту са детонатором. Тако је захвалној Домовини, која је потом постала Отаџбина, успео да сачува тада једину везу Београда са Сремом. У ортачкој подели улога после те епизоде, док су клинци из краја трчали да буду Прле, Тихи, Мрки или бар покојни Цане Курбла, пожелео сам да будем матори чика Заре. Онако ситан, неугледан, уплашен, ипак ми је деловао моћно. Да ме је тада, док сам се ваљао по прашини у игри Немаца и отписаних, неко питао зашто баш желим да будем Заре, не бих знао да одговорим. Чињеница да је тај јунак стварни лик и године одрастања протумачиле су ми дечачку потребу да Миладина макар једном и макар у игри оживим. Човек који је храброшћу, довитљивошћу и знањем успео да намагарчи поражене нацисте, али и да предухитри комунистичке победнике у њиховом незадрживом јуришу у „будућнос'“, био је мој јунак управо зато што је био нимало комуниста, нимало илегалац, нимало партизан, нимало ратник. А сачувао је Србима Стари савски мост, преко кога се (ене!!!), и сада 73 године касније, „Београџани“ и гости свакодневно превозе са краја на крај Београда. Јер је Он, без идеологије, без рачунице, без захтева, без очекивања, био само поносити и добронамерни, крајње редак изданак Народа.

И сада се чује за прилике наших памети сасвим нормална вест. Име таквог човека неће красити мост који су немачки нацистички окупатори за своје потребе и „за своју душу“ солидно изградили током неколико месеци 1942. Јер Комисија за споменике и називе улица и тргова града Београда није прихватила предлог да Стари савски мост понесе име тога хероја, уз образложење чланова Комисије да је „Зарић спасао мост који нема никакву естетску и архитектонску вредност, да постоји 200 људи који пре Миладина Зарића заслужују да мост понесе њихово име“, док је председница Комисије истакла да је Зарић, као учитељ, „спашавањем моста вршио само своју учитељску дужност“ (??!!!).

Но, за то што Стари савски мост, сва је прилика, неће понети име храброг учитеља нису одговорни ни чланови, ни председница наречене Комисије. За то што по Миладину Зарићу, родом из Сече Реке поред Косјерића, неће бити назван Стари савски мост, рекох већ, криви су немачки окупатори и он сâм. Немци, што им је уопште дошло на ум да такав мост у Београду граде, а Миладин Зарић што је уопште пожелео да мост „који нема никакву естетску и архитектонску вредност“ спасава. Јер народ, чијој је престоници Стари савски мост 35 година био готово једина жила куцавица, који за 75 година у свом главном граду на једвите јаде направи три нова моста, чију Комисију за споменике и називе улица и тргова града Београда красе „тако виспрени умови“, није заслужио ништа више од тога да га и сада, у другој деценији 21. века, с десне на леву обалу Саве, и обратно, превозе скелеџије скелама.

Данас, 28.02.2017.

 


Никола Варагић: Морална дилема

децембар 30, 2016
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

“Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те ко потера једну миљу, иди с њим две. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Господ Исус Христос (Мт. 5; 38-48).

“Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга осветник, да излије гнев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, него и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божји који се тиме стално баве.  Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон“ (13; 1-8). “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните“ (12; 14). “Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима“ (12; 17). “Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (12; 21) – Апостол Павле, Посланица Римљанима.

***

Када би данас применили ове речи, у оваквој Србији, са оваквом владајућом елитом, то би значило да свим лоповима и криминалцима међу политичарима, тајкунима, генералима, адвокатима, тужиоцима, судијама… који већ пар деценија воде ову државу, тј. који краду од државе и грађана – треба окренути и други образ. Другим речима, грађани треба да им окрену и други џеп – да вам лопови узму и новац који имате у другом џепу.

Када судије, тужиоци и полицајци, који нису смели да осуде политичаре и тајкуне попут Динкића, Карића, Суботића, Влаховића, Мишковића, Вучића (чак ни због саобраћајног прекршаја) пошаљу приватне извршитеље у ваш стан да вам одузму нешто, или цео стан, због неплаћеног рачуна за струју или за саобраћајни прекршај, онда треба да им, поред стана, дате и ауто, и викендицу, и да их благосиљате.

Када вас нељубазни службеник у станици полиције, у фонду за здравство, у ПИО фонду, у Пореској управи, у било ком јавном предузећу или служби локалне и државне управе који не ради добро и који неће да ради свој посао, тера да се пет пута враћате због једног истог папира, частите га кафом и чоколадом и дођите још пет пута и чекајте у реду по сат времена. Када вам стигне уплатница за претплату са РТС (рачун за струју), платите дупло.

Наравно, Христове и апостолове речи се односе само на власт која је од Бога установљена, и само на владаре који су слуге Божје “теби за добро“, јер, Христос нас учи да се само Богу покоравамо, а не људима.

Ако обратите пажњу, видећете да они који имају државни посао предњаче у корупцији и криминалу, у непоштовању закона, прописа, правила и некултури. Министри, генерали… краду на велико, остали који раде неки државни посао краду на мало. Чак и када су у питању неке баналне ствари, запослени у државним институцијама су први у прекршају: они заустављају своја приватна возила (на пример, полицајци када нису на дужности) у прометним улицама где је то забрањено и где блокирају целу траку; паркирају где стигну и често заузимају по два паркинг места; они бацају највише смећа на улице и у реке; они узимају игралишта за децу и школска игралишта да би правили приватне балоне; они преко реда улазе где год стигну, купују дипломе и докторате, итд. Нико од њих не служе Богу, већ свако од њих служи само самоме себи и живи само за себе. Ко не служи Богу – када је на власти, када ради државни посао – не служи ни грађанима (другим људима). Само слуга Божји може да буде и слуга свим грађанима. У коју год државну институцију да уђете, налазите само бахате и безобразне раднике. Где год да загребете, што се криминала тиче, наилазите на раднике или бивше раднике полиције, царине, војске, пореске управе, неке инспекције, неког министарства, а сви су повезани са неком странком на власти или која је била на власти. Они су народни непријатељи. Војска и полиција су претворене у приватне службе обезбеђења и служе само за чување највећих лопова и издајника у држави. У полицији, тужилаштву и судовима је толико криминалаца да смешно звучи када неко од њих каже да им политичари сметају да раде свој посао како треба. Колико они сметају поштеним људима да дођу на власт?

Дакле, шта нам је чинити? Како да се ми, православни, понашамо према антихришћанској власти? Да ли да се боримо против власти, или да трпимо и окренемо и други образ?  Како да се боримо против оваквих властодржаца и како да их сменимо? Шта да радимо са њима након што их сменимо?

Идеално решење би било да се власт смени на изборима (о томе сам писао у тексту План за борбу против режима и промену система) – да на изборима победе поштени и храбри људи, који би онда изградили правну државу, у којој би се свим лоповима судило по закону, и где нико не би избегао казну, али и тако да нико ко је невин не заврши у затвору, да му се не одузима имовина (дакле, да не радимо исто што и комунисти после 1945. године). То би била идеална, хришћанска, ненасилна, без крви, смена власти – победа над злом не чинећи зло. Али, да ли ће то тако бити зависи и од власти, јер, можда ова власт није спремна да оде без крви (на то ме је Момчило Селић упозорио пре неколико година). Ми имамо право да се бранимо.

У том случају, у свакој оштини треба формирати локалну народну милицију и обновити парохијске заједнице. Мој предлог је да се народна милиција зове – Марко Краљевић. Народну милицију би чинили обични грађани који знају ко је ко и какав је ко у њиховој средини и којима је доста бахатих политичара, безобразних бирократа и криминалаца из полиције и војске. Нешто слично као у оним градићима у САД, где се грађани удруже у борби против локалног корумпираног шерифа, смене га и поставе најпоштенијег међу собом да буде нови шериф (или, нешто слично удружењу Свети Сава из Лазаревца, само са вишим циљевима и ширим деловањем).

Задатак је вратити оно што је отето од државе и народа. Када неки бахати моћник дође и жали се (са оном причом “али имам уговор“, “све је по закону урађено“) зато што сте му узели балон да би деци вратили игралиште, или кућу и станове да би уложили у болницу, или фабрику коју је планирао да руши да би градио тржни центар, а ви желите да новац уложите у обнову производње и да вратите раднике на посао, ви (из народне милиције Марко Краљевић) му само реците: “Море тајкуни (или политичари, полицајци, тужиоци, судије…), не газите нам орање“. Када се неки страни инвеститор или банкар побуни због сличне мере (зато што наплаћујете екстрапрофит и укидате привилегије до којих је дошао давајући мито домаћим политичарима), само му реците: “Море Турци, Немци, Французи, Енглези… не газите нам орање“. Сваком кадији, Курти и Мурти који се жали, само кажете да вам не гази орање.

То све мора и може да се уради без мржње и без крви и насиља. Међу онима који су нас крали, варали и издавали све ове године, никога не мрзимо, молимо се за спас њихових душа, надамо се да ће се покајати и радоваћемо се сваком грешнику који се покајао, разликујемо грех од грешника, љубимо и благосиљамо (народне) непријатеље – ми само желимо да их склонимо са власти, тако да се према свима њима цивилизовано понашамо, као људи према људима и да свима којима треба да буде суђено, буде суђено према закону, јер само тако можемо да успоставимо систем у којем нико није изнад закона. Ми желимо да се против зла боримо добрим. Ако се добро организују народне милиције, ову власт нема ко да брани – они који сада раде у Војсци Србије и они који сада раде у полицији, жандармерији и БИА, не смеју и неће због политичара и тајкуна (или због својих начелника и директора) да уђу у сукоб са народном милицијом, тј. народом, грађанима Србије, када грађани дођу по њих. Вође навијача Црвене Звезде и Партизана раде за власт и биће на страни власти, али ће већина навијача бити на страни народа. Онда српским политичарима, генералима и тајкунима једино преостаје да се за помоћ обрате својим сарадницима, пријатељима и шефовима у албанској и црногорској мафији и хрватској обавештајној служби, али ни они не могу да им много помогну када се српски народ дигне на буну против дахија, када народна милиција Марко Краљевић крене да оре њихове криминалне друмове (путеве, канале за шверц, итд).

Све је на грађанима Србије. Идеално решење би било да на демократским изборима дође до промене власти, да се после тога спроведе реформа полиције, тужилаштва и судова и да почну судски процеси против највећих лопова и криминалаца из највиших нивоа све три гране власти. Борба против криминала и корупције (и сиве економије) мора да почне од “главе“. Бес и незадовољство (сопствено, народа) морамо да каналишемо тако да останемо прави хришћани – да нико не изгуби своју душу током промене власти или након доласка на власт. Револуционарство је “само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у својој души“, само ако је то “побуна против зла у себи, против смрти у себи“ (Св. Јустин Ћелијски). Они који руше овај систем прво морају да победе зло у себи и изваде брвно из свог ока, јер само тако могу да изграде нов, бољи систем. Будимо савршени као што је савршен Отац наш небески.

 

 

 


%d bloggers like this: