Никола Варагић: Зашто се не зна како се појавио ковид-19 и зашто нема предаје?

29 октобра, 2020
Никола Варагић

Прошло је скоро годину дана од појаве овог соја корона вируса и још увек нисмо добили одговор на главно питање: да ли је covid-19 настао у лабораторији (да ли су људи тај вирус пустили у свет), или је настао природним путем?   

Ако је covid-19 настао у лабораторији – да ли је намерно пуштен, или је случајно изашао? Ако се овај вирус користи као биолошко оружје, то могу да раде једино они који поседују лабораторије и производе лекове и вакцине, јер само они имају толико ресурса и знања. А тако великих центара моћи и тако великих научних центара је свега неколико у свету.   

Фармацеутски лоби је најјачи лоби у свету, 35 највећих фармацеутских корпорација прави веће профите него 357 највећих корпорација у осталим делатностима (банке, ИТ сектор, аутомобилска, нафтна, дуванска, прехрамбена индустрија…) заједно. Фармацеутски лоби је добро повезан са државом, са војском, са ИТ сектором, са медијима. Али се као вођа тог лобија, и као главни финансијер и идеолог Светске здравствене организације, појавио Бил Гејтс, ИТ стручњак и некада најбогатији а сада на другом месту у свету по богатству. Ова пандемија је помогла власнику Амазона да престигне власника Мајкрософта по богатству. Користи од ове пандемије имали су власници највећих фармацеутских и ИТ корпорација у свету. Са њима су повезане највеће банке у свету. Вероватно је за те банке и инвестиционе фондове који су акционари највећих корпорација, већа корист коју праве фармацеутска и ИТ индустрија, него губици које праве остали сектори привреде, где имају акције и уделе.

Ако је овај вирус настао у лабораторији, и пуштен у свет намерно, на који начин је Кина у то умешана – да ли је Кини све намештено или је Кина део игре? Ако се то не открије, а истина је да је настао вештачким путем, овај вирус увек може да „мутира“, да погађа само одређене људе и државе, може да се појави много гора зараза или пандемија, у свету може да дође терористичких напада и ратова биолошким оружјем. Док се направе лекови за овај вирус, може да се појави нов, „мутирани“, можда још опаснији вирус. Сад људи умиру од других болести зато што су сви ресурси усмерени на борбу против пандемије, умиру због последица изолације, итд.

Остаје питање ко ће да утврди да ли је вирус настао у лабораторији или природним путем. Ако иза свега стоје најјачи центри моћи у свету, ко може да води истрагу? Мале силе то не могу, само велике силе то могу. Великим силама то можда није у интересу и можда немају исте интересе. Ако неко од искусних и савесних научника утврди шта је истина, да ли ће бити храбар да саопшти истину свету? Ако је храбар, да ли ће таквог научника полиција заштитити или ухапсити, а медији игнорисати или сатанизовати? Како ми који живимо у Србији можемо да сазнамо шта је истина? И да ли се тиме баве српски научници и српске обавештајне службе? То се најбоље види по деловању Кризног штаба.   

Дакле, да ли ће се икада сазнати како је заиста настао овај вирус? Зашто је толики проблем да се открије да ли је настао природним путем? Зашто једни научници тврде једно, други научници друго, а трећи треће? Да ли је то доказ колико је наука или савремена медицина немоћна, кад не може да победи грип? Или, колико је велика завера неких центара моћи у свету у питању?

Морамо оставити могућност да је вирус настао природним путем, али и да се користи као биолошко оружје, као и да се можда никад неће сазнати прави узрок, а могу да се појаве и мутације или још горе заразе или болести. Можда ће овај вирус нестати и можда се живот врати у нормално стање за годину дана, али, можда ово стање потраје још пар година, па и пар деценија, можда постане још горе стање у свету. Пошто ништа не знамо и не можемо да утичемо на центре моћи у свету, све опције морају да буду отворене, тј. морамо да се припремамо и за повратак у редовно стање и за најгори сценарио и велике кризе и ратове (дугорочно, у тај сценарио улази, на пример, и могући рат између САД и Кине).   

Можда овај вирус никад не постане толико опасан (још увек више људи умире од обичног грипа него од covid-19), али ће ванредно стање намерно да се одржава, да би се сви људи и сви финансијски и информациони токови ставили под контролу.

Ако се открије и докаже да је covid-19 настао природним путем, морају да остану одређене мере, грађани и даље морају да буду одговорни, међутим, више нема потребе да се прави паника и спроводи репресија од стране државе и медија. Ако се ускоро ништа не сазна о узроку, велике су шансе да се никад неће сазнати, да је вирус настао у лабораторији и да је у питању добро осмишљена завера од стране најјачих центара моћи у свету који под своју контролу могу да ставе скоро све владе или државе у свету. И у том случају, потребно је остати одговоран, мислити о здравственој безбедности, поштовати мере које имају смисла и ефекта, али никако не смете да дозволите да постанете послушни и покорни. Напротив, потребно је више него икад штитити лична или људска права, правити протесте и покрете отпора и повезивати се са борцима за слободу у својој држави и широм света. Живимо у доба пост-истине и зато је важно неговање критичког мишљења.

Шта год да је у питању – нема предаје. Ако је у питању болест настала природним путем, боримо се против болести. Ако је у питању и завера, боримо се и против фашиста који се играју са здрављем људи и људским правима и слободама. За сваки случај, нека свако ко живи у граду, за своју породицу ствара алтернативу далеко од града – у селу, на планини, где има извора воде и плодног земљишта за обраду. Дакле, ни тада нема предаје.


Никола Варагић: Ослободи свој ум

4 октобра, 2020
Никола Варагић

Да ли је нормално да држава брине о одраслим и здравим људима као да су мала деца и да полиција кажњава грађане када не раде ништа лоше другима? На пример, кад полиција казни возача, пунолетног човека, који је сам у возилу и није везан сигурносним појасом. Ко не плати казну, иде у затвор. Тај закон је донет је пре 15 година и нико се није бунио.   

Једини аргумент који сам, за све ове године, чуо од људи који говоре да је то добар закон и да треба да се пишу казне, јесте да се тако чува живот мене као возача и да ја као возач, у случају саобраћајне несреће, ако нисам везан, могу да убијем (?) неког зато што нисам везан. Постоје случајеви да су људи, који су доживели саобраћајну несрећу, остали живи само зато што нису били везани, тј. постоје случајеви да су људи погинули само зато што су били везани. Други аргумент је смешан, јер нисам чуо за случај да је неки возач, након судара, зато што није везан, излетео из свог возила и убио другог човека. Нема смисла и логике да се пишу казне возачима ако нису везани, пошто никога не могу да повреде и не утичу на друге људе. Где су границе приватног живота и личног достојанства? Ако донесу закон да возачи морају да носе маске и када су сами у возилу, да ли ћете то да поштујете?

Да ли ће сутра полиција да кажњава и пензионере који седе на хладном бетону зато што могу да се прехладе? Зашто дозвољавате да се држава (полиција) према вама понаша као да сте дете које не уме да брине о самом себи? Зар ви стварно верујете да је држави, која је крала бебе (и не жели да реши те случајеве), стало до ваше безбедности и живота? После 15 година, колико постоји овај закон и 4 године након што сам први пут писао о овој теми, држава је више тоталитарна, медији су гори, корупција је већа, као и економска зависност. Да ли видите везу између самовезивања и тоталитарног система? Овај закон служи да се дисциплинују људи. Овај закон је доказ како власт гледа на грађане. А правна свест гледа оно што је најбоље у људима. Али, неки људи остаће слепи и када дођу Енох и Илија.   

Тема није безбедност, него казна и то што се кажњавају људи који нису везани или неће да се везују. Ако си ти везан, шта тебе брига да ли сам ја везан у свом возилу. Ако ризикујем, то је мој живот. Ризикујем и када возим бициклу по граду. Да ли ће да се донесе и закон да сви пешаци морају да носе заштитну опрему? Ако је теби потребан неко да ти говори шта да радиш, шта је добро за тебе, ако ти верујеш „држави“, то је твоја ствар. Ако ја хоћу да изађем да шетам градом зими без јакне, шала и рукавица – то је моја ствар – колико и да ли хоћу да се вежем сигурносним појасом у возилу. Свако је одговоран само за себе.

Овде постоји још један аргумент који износе они који се залажу или бране закон којим се кажњавају одрасли људи зато што се нису везали у возилу. Наиме, ако нисте везани и дође до саобраћајне несреће и повреде која је могла да се избегне да сте били везани, онда ви морате да идете на лечење, а неко то мора да плати. Тај аргумент је такође веома слаб. Ко је запослен или је предузетник, плаћа здравствено осигурање и остале доприносе и порезе држави, неко плаћа и приватно животно осигурање и слично. Ако су они, који се залажу за кажњавање одраслих људи зато што се нису везали у возилу, доследни, онда треба да се казни свако ко није водио рачуна о свом здрављу, па се разболео или повредио и морао да иде у државне болнице. Ако нису плаћали доприносе за здравство, не смеју ни да се приме у државним болницама. Да ли мора да плати казну и свако ко преживи самоубиство?

За безбедност у саобраћају важно је да: поштујеш брзину и одстојање, гледаш саобраћајни знак, не пијеш алкохол, не користиш телефон, не причаш са сапутницима док возиш; да је технички исправно возило, да има зимске гуме зими, како прелазиш улицу као пешак, итд. Када људи на то не пазе, долази до саобраћајних несрећа, повреда и смрти. То може да се догоди и онима који су везани. До саобраћајних несрећа долази и због лошег одржавања путева. Кажњавање одговорних за крађу и лош рад, важније је за безбедност у саобраћају, него везивање појаса у возилу. А невезани људи никог не угрођавају, осим себе.  

Ко год хоће, нека се веже, неспорно је да је свако безбеднији ако је везан и ја уопште то не доводим у питање. То је ваша ствар да ли ћете да се вежете и то мора да остане само ваша ствар, ако имате достојанства. Свако треба сам о себи да одлучује и сам да бира у шта ће веровати, шта ће да једе, како ће да се облачи, па и да ли ће да се веже у возилу, да носи маску и прими вакцину. Свака присила отвара пут за стварање концентрационих логора. Мали је корак од пристанка да будете кажњени због тога што се нисте везали у возилу, до тога да вам се држава меша у све друго у вашем приватном животу, да држава уместо вас одлучује и шта је добро за вашу децу. На корак сте и од тога да вам држава одузима децу. Држава вам је већ узела тело, након смрти. И немојте се чудити ако вас сутра полицајац заустави на улици и тражи да провери да ли сте опрали зубе, колико вам је чиста одећа, и, зашто да не, ако му све претходно дозволите, да се лично увери, ту на улици, да ли вам је чист доњи веш. Проучите „Овертонов прозор“ (The Overton window).

Мала група људи, која има моћ и власт, нешто одлучи, и по аутоматизму то се прихвата, јер је „тако свуда у свету“. Онда полиција кажњава све који то не поштују. Већина грађана поштује, јер се плаше полиције и казни. Али не признају да је то због страха, изговор је да је то због безбедности и зато што „цео свет тако ради“. Тако се контролише маса. Појас и маска постали су симболи послушности, симболи страха од полиције и лењог разума, а не симболи бриге за безбедност и здравље грађана. Да ли је утеха то што се полиције неких наизглед демократских држава попут Аустралије, САД, Енглеске или Француске, исто или можда и много горе, понашају према својим грађанима, који не дозвољавају да се крше људска права? Да ли неку наду дају бунтовници, којих у нашем народу увек има, што су показали и протести из јула у Београду, први у свету који су довели у питање мере власти против пандемије? Зашто Србија не би била и прва држава у свету која је укинула казну за невезивање појаса у возилу – прва држава која грађане не третира као неспособне и глупе? Држава која би тако поштовала своје грађане, спречила би и крађу деце, отимање КиМ…

Ако дозволите држави да вас због везивања сигурносног појаса казни, значи да признајете да нисте одговорна и зрела особа, него малолетна и неодговорна особа, о којој неко други мора да брине. Шта спречава државу да преузме и бригу о вашем детету? И шта спречава неку јачу државу да од такве државе отима децу (а Србија дозвољава грађанима богатих држава да усвоје дете у Србији), делове територије или ресурсе? Држава таква постане кад њени грађани изгубе достојанство. Дакле, да ли и даље мислите да има смисла да постоји казна за невезивање сигурносног појаса у возилу? Да сте се ви питали пре 15 година, да ли бисте увели ту казну? Зашто се ништа не питате? Зашто би вас питали за било шта друго?  


Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

11 септембра, 2020
Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.


Никола Варагић: О протестима и зашто има наде

17 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Док трају протести слушам песму „Још увек има наде“ Дел Арно Бенда.

На протестима сам од прве вечери, увек у првим редовима, и кад је било немогуће да се приђе од сузавца, издржао сам више пута и пришао да направим снимке. Само што сам стигао прво вече, и отишао на степенице да видим шта се тачно дешава испред кордона који је стајао испред улазних врата у Скупштину, где сам направио кратак снимак чим са стигао, полиција је почела да испаљује сузавце у масу, далеко од степеница. Дакле, ово је лично сведочење, нисам стигао да пратим медије и не слушам много људе који нису били на протесту шта мисле да се тамо догађа, јер се они информишу преко медија или имају неке своје сулуде теорије завере. На Фејсбук профилу објављивао сам свако вече снимке и слике са протеста. Као и увек, све радим јавно и јавно износим своје мишљење.

Лично познајем две највеће „звезде“ међу ухапшенима (једног пар година, а другог скоро 30 година), због којих су се огласили челни људи државе и које су блатили у режимским медијима, тако да могу да кажем да сам у све што се дешавало на улицама Београда добро упућен, и знам колико су бесмислене теорије завере. Ништа од тога није тачно. Истина је да се „догодио народ“, тачније – да је омладина решила да нешто учини.

Први дан до касно увече нисам знао шта се догађа. Био сам на тренингу, кад сам чуо да су уведене нове мере, а затим и да ће бити неки протест. Отишао сам касније на Фејсбук, и видео позиве да се дође у град на протест. Касније сам се нашао сам пар пријатеља и са њима отишао. На степеницама скупштине нашао сам се око 23 часа, после тога је настао хаос. Тада сам чуо да су пре тога Срђан Ного и Дамњан Кнежевић ушли у Скупштину и да је Дамњан ухапшен са још пар сабораца.

На улазу у Скупштину са кордоном се тукло пар десетина људи, иза њих на степеницама нико није имао намеру да прави хаос, људи су углавном стајали или снимали, као што сам и ја снимао, а иза нас, хиљаде људи на платоу испред Скупштине само стоје, међу њима је доста младих и жена, нико није имао намеру да упада у Скупштину. У опасности су били полицајци у кордону да задобију неке повреде, али та екипа која се тукла са полицијом испред кордона није била маса или снага која је могла упадне у Скупштину. Дакле, према мом мишљењу, није постојала опасност да се пробије кордон. Постојао је бољи начин да се реши та ситуација. Али у полицији више нема добрих кадрова, неко је донео наредбу да се Скупштина брани као да је нека војна формација напала Скупштину, па су почели да испаљују сузавце на масу, у којој су већину чинили млади и жене. То је разбеснело и оне који су били мирољубиви, попут мене, и тако је све почело. Грађани су то схватили као напад од стране полиције и многи су решили да пруже отпор и да се не повлаче. Сви су се повукли тренутно, док се не опораве од сузавца. А онда је већина, полако, почела да се враћа. Осим што су бацали сузавце, полицајци су касније гађали камењем грађане. Један камен, који је долетео из кордона и који је бацио неки полицајац, пролетео је поред моје главе, док сам се спремао да снимим сукобе. Видео сам полицајца се камењем у рукама и без шлема да је изашао из кордона, бацио камење у правцу демонстраната, а онда нешто урлао, и кад су полетеле каменице према њему, побегао назад у кордон. Сукоби су трајали скоро до 2-3 сата ујутру, у ширем центру града. Сузавац се и те ноћи, и других вечери кад је било сукоба, осећао километрима далеко од Скупштине. Потребно је утврдити и шта је полиција тачно бацала на народ, пошто се сумња да то није само сузавац и да се користио сузавац којем је давно истекао рок употребе. Посебно јер је ушао у породилиште и домеве грађана који живе у центру града.

Дакле, што се тиче првог протеста, до свега је дошло спонтано. Пре тога су Срђан Ного и Дамњан Кнежевић данима били испред Скупштине и тражили да им се омогући да уђу у Скупштину. То су били мирни протести, први дан је дошло пар стотина људи, а касније је долазило пар десетина људи. Полиција је мислила да ће и то вече, након конференције за медије председника републике, бити слично, и зато није била спремна. Али, бес народа је био огроман и никог није било брига ко је први позвао на протест. И никог више није било брига за поделе међу левичарима и десничарима, у сукобима са полицијом учествовали су и десничари и левичари (можда мало више десничари који су бранили и КиМ), грађани који се не познају међусобно и које нико није организовао. Полиција се уплашила беса, и реаговала прекомерном употребом силе.

То је истина о настанку сукоба. То је охрабрило многе, а посебно оне који су учествовали прве вечери у сукобима, да се врате у сутра и да се поново обрачунају са полицијом. Тек од тог тренутка можемо да говоримо од убаченим елементима, а и сама полиција је била боље организована.

Међутим, ти убачени елементи чинили су највише 10% демонастраната, 90% су чинили обични грађани, углавном млади око 20 година старости, било је ту и доста девојака и жена, неке су показале да су храбрије од већине мушкараца. Полицајаца у цивилу је било више, као и параполицијских снага које прате кордоне када крену у општи напад и хватају грађане. Један је тако и мене хтео да ухвати код цркве Св. Марка. Након што су стигли хамери и полицајци кренули у општи напад, маса се разбежала кроз Ташмајдански парк, ја сам остао, и видео како полицајац на платоу испред улаза у цркву обара мршавог момка, а онда стиже још 10 полицајаца и сви бију и газе момка који је на земљи. Вратио сам се скоро до степеница на улазу у цркву из правца Таша, да снимим то пребијање мршавог момка, кад сам видео да ми са леве стране долази неко ко изгледа као навијач, и обучен је као демонстрант, међутим, одмах сам схватио да је то полицајац у цивилу, видео сам да има око 30 година и да сам доста јачи од њега, па сам га пустио да ми приђе, а кад је почео да трчи ка мени, ја сам се вратио пар метара назад, ка дрвећу, тако да он буде далеко од специјалаца који су тукли тог момка, међутим, кад је он потрчао ка мени, долетела су два клинца и каменовали су тог полицајца, који је изледао као хулиган, па је он побегао. Онда се на степеницама на самом улазу у цркву Св: Марка појавио још један такав полицијац-хулиган у цивилу, који је урлао ка тим клинцима и мени у стилу – дођите ако смете, наравно, са много псовки, уличарски, док иза њега стоје специјалци. Такви полицајци су тукли Дамњана Кнежевића, који је био први на барикадама на Косову и Метохији, да пружа помоћ током поплаве у Обреновцу, итд. Он и њему слични момци увек ће бити у првим редовима кад неко нападне Србију. Издаја своје државе и свог народа је, такође, напад на Србију. Терорисање грађана током пандемије је, такође, напад на Србију.

Прве вечери једини сам видео момка који је запалио возила иза Главне поште на првом протесту. Случајно сам у том тренутку туда пролазио. Нисам му видео лице, али он није полицајац и не ради за полицију, наишао је случајно мало пре мене и видео је та возила на којима су већ била разбијена сва стакла, само је прошао и запалио их, а онда се поздравио са другарима који су наишли, и отишао. После су неки говорили да је полиција запалила своја расходована возила. После тога сам остао на платоу испред цркве Св. Марка, и видео да возила ватрогасне службе нису могла да приђу булеваром, остала су ту заробљена. У том тренутку, репортерка РТС-а извештава директно у програм РТС-а. Касније сам видео да је она у том тренутку говорила да су ватрогасци угасили ватру на тим возилима. Дакле, док су та возила горела, и док је она гледала како горе, говорила је да су их ватрогасци угасили. Ето колико ништа не смете да верујете медијима. И зато ме не занима шта било ко говори о самим дешавањима на протестима, све сам сам својим очима видео, па и кад је било немогуће да се гледа и дише од сузавца. Више од 10 пута, за пар дана сукоба, био сам у епицентру дешавања – где је било највише сузавца. Мало је таквих сведока. Нисам могао касније, кад се разбије маса, да покријем цео град, јер су сукоби, са једне стране, ишли до Врачара, са друге стране, до Дорћола, а са треће стране, до Звездаре. Видео сам такве сукобе на Дорћолу, а једно вече су дошли до општине Звездара и пијаце Ђерам. Свуда је било полицaјаца који су ловили грађане, и нису бирали кога ће да пребију и ухапсе. Увек је било прекомерне употребе силе од стране полиције. Нешто од тога појавило се у јавности. У стварности је све било горе, јер када крене најјачи напад полиције и кад се са коњицом, хамерима и псима, уз доста испаљеног сузавца, разлете по граду, тешко је све то снимити, не може да се дише од сузавца и губи се равнотежа, а полицајци не бирају кога ће да туку и хапсе, тако да свако мора да се повлачи. То изгледа као да смо у некој ратној зони. Нешто од тога је забележено само у главним градским улицама.

Не бих више у овом тренутку писао о самим протестима, желим да видим шта ће да буде наредних дана, надам се само да полиција неће убити неко дете, јер ако то ураде, толики је бес у народу, клинци су толико храбри, сигурно ће бити убијен и неки полицајац. Оно што раде на протестима, а сада и пре и после протеста, и посебно са ухапшенима, само изазива додатни бес и све је више клинаца и грађана који желе да се освете полицији. Полиција буквално све ради погрешно, од првог дана. Сада малтертирају клинце око центра града, исто се дешава у другим градовима у Србији, а међу младима које заустављају су и они који не долазе на протесте, па само стварају нове непријатеље.

Проблем је то што већина грађана, а посебно апослутна већина клинаца који су у првим редовима на протестима (ради се о десетинама хиљада широм Србије за 6 дана протеста), не верује политичарима. Не верује власти, желе да је склоне, али не верују ни опозицији. Већина сматра да СПЦ и САНУ нису на страни народа. О полицији сви мисле све најгоре – сада свако ко у друштву тих клинаца почне да брани полицију, ризикује да добије батине. Такво је стање ствари на терену. Изгледа као да Србија клизи у анархију и грађански рат и да то нико не може да заустави.

Моје лично мишљење је да још увек има наде. Видео сам толико тога што улива наду, али о томе више у другом тексту. Сад сам хтео да упознам јавност са оним што се дешавало на самој улици, онако како сам својим очима видео, а трудио сам се да увек будем у првим редовима и где је највећи сукоб. И ако могу некако да утичем да не дође до тога да неко дете убије неки полицајац или припадник параполицијске формације. На улици су и деца од 13 до 18 година, која, заједно са младима од 18 до 30 година старости, чине већину која улази сукобе са полицијом. То нису хулигани. За мене су они хероји. Толико се разликују од генерација титових пионира, да изгледа као да нису исти народ. Зато има наде.


Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Последице пандемије и ванредног стања

30 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Светом се шири нова врста вируса, скоро свака држава је у ванредном стању. Затворене су скоро све границе и ограничен је проток људи и робе. Сад је крај марта, још увек не знамо колико ће ово трајати. Не знамо ни како је настао вирус. То што мало људи умире, не значи да је вирус „смешан“. Велики проблеми би настали и кад се не би уводило ванредно стање, јер би било много оболелих и опет не би нормално могле раде фабрике, фирме, продавнице, банке… Поред тога, вирус би на боловање отерао добар део полицајаца, војника, цариника, лекара… па би и (свака) држава била у проблему.

Дакле, ради се о јаком вирусу и ванредне мере треба предузети. Али, остаје питање да ли су ове мере добре и да ли треба стварати толику хистерију и ширити панику и страх због тога, ко и зашто то ради, и које су последице ванредног стања. Да ли ће исто да се ради и следеће зиме, ако се врати епидемија? Да ли постоје још нека решења (да ли може да се научи нешто од Ел Салвадора или Сингапура, Тајвана и Хонг Конга)? У сваком случају, направљена је велика паника, живот је стао, и сад морамо да се носимо са последицама овог стања, пре свега у економском смислу.

Што се тиче света, глобализација ће проћи кроз ревизију и доћи ће до одређених промена односа снага у свету. Свака одговорна држава ће сада размишљати како да штити домаћу производњу и да што мање зависи од сировина и репроматеријала од других, од хране или од медицинске помоћи, итд. Компаније ће исто тако гледати да имају више алтернатива и да не зависе од фабрика из само једне државе, или једног дела света, а пре свега да у својој држави производе што више. Неко ће сада другачије да планира своје залихе робе и материјала и испоруке. Пошто постоји могућност да се вирус врати опет на јесен и зиму, туризам ће имати највећу штету од ове кризе и сви који зависе од туризма. Нафтни сектор је и највећој кризи икад, опада потражња за нафтом, падају цене, а сада све стоји, док се развијају зелене технологије… Са друге стране, фармацеутска индустрија ће да прави још веће екстрапрофите. Осим фармацеута, мислим да ће део ИТ сектора имати неке користи од ове кризе, јер ће људи више радити и куповати од куће. Фирме које се баве доставом и имају доставу, такође имају индиректне користи. Затим, компаније које се баве контролом приступа и видео надзором (преко термо камера мери се температура тела), итд. Већина ће имати штету. Некоме ће штета бити надокнађена, а неко ће пропасти. Већина ће, у суштини, постати још више задужена – од држава, преко јавних предузећа и приватних компанија до грађана.

Неко ће извући неке лекције (а неко ће наставити по старом). Неке државе ће се боље организовати, неке компаније ће се прилагодити новим околностима, а верујем и да ће се доста људи вратити на село. Овакве кризе показују колико је важно имати своје имање на селу и склонити се из града. Надам се да ће се у Србији велики број људи вратити селу. У Србији, за разлику од неких држава, то је могуће и није много скупо. Прво, неки стручњаци кажу да ће ова епидемија да траје дуже од годину дана, а то значи и параноја, па ће стање бити лоше. У Србији може да се догоди и политичка криза (за сад су избори, које опозиција бојкотује, одложени), због чега ће стање у држави и привреди бити још горе. Друго, у будућности у свету може да се појави много опаснија зараза него ова, и много опаснија пандемија, није важно да ли ће доћи природним путем или као вид биолошког рата, важно је да се то може догодити, и можда је зато ова епидемија добро дошла да се људи освесте и припреме за то. Треба што мање зависити од државе и лекара (тј. од других људи и стране помоћи). Треће, за оне који су се играли са својим здрављем, ово је прилика да почну да живе здраво и да мисле о томе шта ће да једу, какав ваздух удишу, колико ће да вежбају… И у том смислу, одлазак на селу (и природу) је права ствар.

Ова криза је добар тест за сваку државу да види колико је добро организована и колико се поштује од стране грађана, колике су залихе, итд. За Србију је ово добар тест, имамо среће што се ради о грипу. Шта би се догодило да је у питању озбиљнија зараза и да криза траје дуже? Србија не би била спремна за озбиљну кризу – немамо довољно резерви или залиха за озбиљну и дугу кризу, здравство је уништено као и много тога другог, немамо довољно војника, имамо слабо обучену полицију, на већини одговорних места налазе се нестручни и неморални људи, привреда би била у колапсу, брзо би настао хаос, свако би се сналазио сам и како стигне, итд.

Како ће се ово стање, а посебно ако потраје, одразити на међуљудске односе, тек ће се видети. Неки људи ће се за време изолације и забране кретања приближити једни другима, неки ће се удаљити. Неки људи неће гледати ко је ко кад тражи помоћ, неки људи ће правити селекцију. Затим, како ће се одразити на психу појединца и како ће се људи изборити сами са собом у изолацији, без посла… остаје да се види. Да ли ће неко да покаже маловерје, неко да изгуби веру, а неко да поверује?

Ванредно стање је тест самодисциплине за власт (све гране власти), а за грађане да се види колико су спремни да се боре за своја права и слободе, тј. колико ће, због страха, да се одричу својих права. Сад више него икад треба развијати критичко мишљење. Власт ће тешко да се врати у редовно стање, јер сви воле да имају велика овлашћења и да могу да раде шта хоће. Ванредно стање служи за дисциплиновање и може да се злоупотреби. У оваквим ситуацијама, показује да је добро имати централизовану државу у којој постоји дисциплина (зато је Кина брзо сузбила епидемију), али је још боље ако је то демократска држава у којој се поштују људска права и постоји владавина права. Треба нам јака војска, полиција мора да буде добро организована – изнад свега, морају да се поштују права свих грађана и мора да се развија демократија. Без тога, централизација је пут у тоталитаризам. Тоталиратарне државе су добро организоване, али су грађани несрећни, објекти, бројеви и служе за експериментисање. Терор се често уводи под изговор да се тако спречава велико зло, или, у овом случају, нека зараза или болест. У свету, све иде ка томе.

Победите страх. Будите одговорни док траје епидемија, али не гушите критичко мишљење и браните слободу говора и док траје ванредно стање, посебно после тога. Ја сам одговоран и понашаћу се одговорно због других, али се лично не плашим корона вируса (грипа). И грип и неке теже болести могу да се победе спортом, здравом храном, хигијеном, чистим ваздухом, чистом водом, чајевима… Није добро то што се прави толика зависност од лекова и медицине, шири страх и гуши свака критика.

Ако дозволите да вас страх победи, и да се крше ваша права, служићете као заморчићи у експерименту – ванредно стање ће постати редовно стање, па није далеко дан да ћете, и кад нема никакве епидемије, уз посебне дозволе и у одређено време, моћи да идете из куће, тј. да ћете живети у некој врсти карантина (затвора), све док сте послушни, а ако кршите правила, идете у прави затвор. Будите мудри. То што не треба да се плашите, не значи да не треба да се припремите и за овакве кризе – направите себи алтернативу, као што је повратак селу (купите ново или обновите старо, породично имање и одржавајте кућу, башту и воћњак, ако не планирате одмах да живите на селу). Живот ће се ускоро вратити у нормалу, али ће све што је било ненормално пре епидемије, појачано са ненормалним из епидемије, остати, као и претња од нових криза и зараза (може да се догоди да истовремено дође до економске кризе због сукоба између великих сила и да крене нова пандемија, али гора и озбиљнија него ова). Надам се да ће Србија тад бити спремна, али појединац/породица треба што мање да зависи од државе.

Кад дође криза, свако мисли на себе и своје ближње. То је прва реакција људи кад постоји опасност (или епидемија). Општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило. И на националном и на међународном нивоу, неко увек покушава да уведе ред – силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност (због неповерења у власт, неслоге…). Свако брине о себи и својој држави – затварају се границе између држава, а унутар државе људи се дистанцирају једни од других. Овакве пандемије убрзавају атомизацију друштва и не доприносе да се превазиђу сукоби између људи и народа. Наравно, постојаће изузеци, негде ће међуљудски и међународни односи да буду бољи него икад пре.

Да ли бар у Србији полемика може да прерасте културни дијалог? Да ли је наше друштво способно за општу солидарност, за здравије међуљудске односе, веће поверење и јасну поделу одговорности, и да ли ћемо као држава спремни дочекати следећу кризу и хаос у свету – са редом у Србији који неће бити стваран само силом, страхом, законима или казнама, него из слободе, вољом, саборно? Ако то изостане, све постаје неизвесно, непредвидиво, и увек може да склизне у неки хаос.

Дакле, будите свесни да ће свет да се промени у наредних неколико година (више него што мислите), прилагодите своје пословање и свој живот новим условима и околностима у свету, искористите паметно ову паузу (кад прође ванредно стање) да спремно дочекате следећу кризу – ако живите у селу, останите ту да живите, ако нема посла у граду, преселите се у село, они који живе и раде у граду нека припреме себи алтернативу у селу (у природи, ван града, ако не желите одмах да се преселите), мање пратите медије, стварајте мале заједнице (свој микрокосмос) са добрим људима (што је више таквих заједница, опште стање ће бити боље), победите страх и наставите да живите и да се борите – живот је борба.

 


Никола Варагић: Протест грађана или Литије и либерали

18 марта, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Писао сам о пропагандном рату и Црној Гори, нешто слично је написао и проф. Слободан Антонић. Суштину напада на вернике СПЦ или све грађане који учествују на литијама у Црној Гори најбоље је, чини ми се, изразила редитељка Ана Вукотић.

У њеним речима најбоље се види како се води пропагандо-идеолошки рат против Срба и СПЦ, како се мењају тезе, како се од жртве прави злочинац. „Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу… Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије… Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте… Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право… Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби“, рекла је Ана Вукотић.

На такве коментаре и лажи да СПЦ жели да води државу и слично, из Црне Горе је стигао добар одговор од стране Горана Радоњића, у тексту „Пут врлине“: „Након свих мука, било би чак и разумљиво да је (народ који учествује у литијама – Н.В.) показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није… Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси…. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда… Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија… Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима!“ – пише Горан Радоњић.

У Србији постоје грађани (Срби) који се у потпуности слажу са поменутом Аном Вукотић и сличним Црногорцима-милогорцима. Ти људи углавном нису верници СПЦ. Неки међу њима имају конкретне користи од режима Мила Ђукановића. Поред њих, постоје и они који не воле Ђукановића, међутим, више мрзе све што је српско и православно, па никада јавно неће ништа лоше рећи о режиму у Црној Гори, а све лоше ће говорити о СПЦ. То су разни либерали, неокомунисти, еврофили, другосрбијанци, југоносталгичари… Међу њима постоје и они који ће стидљиво рећи да је Мило Ђукановић тиранин, али ће после тога да критикују СПЦ и вернике – говориће да литије нису за 21. век, да је то још један доказ да постоји тзв. великосрпска хегемонија и слично. Дакле, иако ће рећи да је Мило лош, и да је закон који је режим у Црној Гори донео лош, они ће критику да усмере само на СПЦ, и заборавиће ко је почео сукоб, па ће СПЦ постати једини кривац. То је као кад видите да лопов улази у кућу вашег комшије, док он није у кући, а онда видите вашег комшију на улици док прилази кући, и вичете „држите лопова“, показујући руком на вашег комшију, уместо на правог лопова који се налази у кући вашег комшије.

Дакле, због личног анимозитета према Цркви и православљу, чак и они умерени либерали заборављају да је Мило Ђукановић лопов који жели да украде имовину СПЦ, а кад прода земљишта СПЦ, кренуће да отима имовину осталих верских заједница. Јер, имовина СПЦ и осталих верских заједница је једина имовина у Црној Гори коју Мило Ђикановић није опљачкао. Све друго је опљачкао, и сад му треба још новца да би се одржао на власти. И не само да је ударио на светиње, него је у том подухвату тражио, и добио, подршку свих фашиста у региону који настављају тамо где су стали њихови претци фашисти и нацисти у Другом светском рату као сарадници окупатора и непријатељи српског народа. Како онда неко ко за самог себе каже да је антифашиста и демократа, може да криви СПЦ за стање у Црној Гори, а не режим Мила Ђукановића? Зашто им толико смета то што се протест зове литија и што се користе православни симболи и иконе? Да ли сте ви назадни прогресивци?

То је друга ствар коју наши либерали заборављају. Ово је протест грађана који се буне јер се крше њихова права. Такве протесте праве радници предузећа кад се крше њихова права. Такве протесте праве разна удружења грађана, захтевајући да се поштују њихова права. И никоме не сметају такви протести, напротив, сви их подржавају, драго им је кад виде да се људи боре за своја грађанска и људска права. Осим тога, свако ко прави протесте, на тим протестима користи своје симболе и заставе. Кад комунисти праве протест, истичу заставе са српом и чекићем и петокраком, муслимани носе своје симболе и заставе на протестима које организују у својим или страним државама, будисти користе своје, припадници ЛГБТ заједнице на парадама поноса носе заставе боје дуге. Зашто било коме смета то што се на протестима у Црној Гори носе православни симболи и иконе (које друге симболе могу да користе људи који су православне вере осим православних) и то што се протест грађана зове литија (како другачије да се зове скуп православних верника)? Одакле вам идеја да је назадно бити верник у 21. веку? По чему сте то ви, атеисти, напредни, а верници нису?

Суштина таквих критика на рачун православних Срба и СПЦ је да они уопште не треба да постоје. Међутим, како неко ко говори да је он/а либерал, антифашиста и демократа, после тога може да говори да је то и даље. Ако ви желите да неко нестане, да не постоји, да буде онакав какав би мислите да треба да буде, да мора да верује у оно што ви верујете – онда сте ви више фашиста, него антифашиста; више сте аутократа, него демократа. Зато је ово што се сад дешава у Црној Гори прилика за све грађане Србије, који кажу да су либерали, антифашисти и демократе, да докажу да су заиста либерали, антифашисти и демократе. И православци имају прилику да докажу да су заиста хришћани, тако што ће да им опросте ако признају да су погрешили, и наравно, да никога не терају да верује, да иде у цркву…


Никола Варагић: Мигрантска криза 2020

14 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Због нестабилне политичке ситуације у Турској и рата у Сирији, где је турска војска све више присутна, постоји могућност да се неколико милиона миграната из Азије, у кратком року, нађе на тлу Европе. Тренутно је на грчко-турској граници заробљено нешто преко 10 хиљада миграната, у самој Турској их има око 3 милиона, а милиони су на путу ка Турској и Европи из других праваца. Ако ова група миграната сад успе да уђе илегално у Грчку, за њом ће одмах да крену милиони миграната и избеглица (и то док се шири корона вирус).

Грчка се брани на граници са Турском и не дозвољава улазак мигрантима који се ту налазе данима, док се на турској страни границе налази турска војска и не дозвољама мигрантима да се врате у Турску, тако да је та група људи тренутно заробљена у простору између те две границе. То није велика група људи и њихов циљ је да стигну до западне Европе, па за Србију или Балкан то није опасност. Међутим, Турска има све горе односе и са ЕУ и САД и са Русијом, па је могуће да ће ка Балкану ускоро кренути стотине хиљада миграната.

Постоји опасност да се у Србији „заглави“ неколико стотина хиљада миграната. Са истока долазе нови мигранти, а неке европске државе планирају део миграната да врате у Србију, пошто је српска власт правила неке тајне договоре са неким европским државама. Постоје људи који су свесни те опасности и неће да ћуте ако власт и медији ћуте. Прво је Бошко Обрадовић усталасао јавност са видео снимком у којем објашњава политику власти у вези миграната, а онда је Дамњан Кнежевић са народном патролом привукао пажњу медија, власти и либерала. Бошка и Дамњана, зато што су указали да постоји реална опасност да у Србију уђе и остане дуже времена неколико стотина хиљада миграната, а међу њима и ко зна колико хиљада џихадиста, неки либерали и левичари из власти и опозиције оптужују да су фашисти, расисти и ксенофоби и да шире мржњу према мигрантима. Чињеница је да таква опасност постоји, да је наша власт слаба – квислиншка и коруптивна, да полиција није на страни грађана, да су медији окупирани као и држава, и да је неко, уместо државе (власти), морао да упозори грађане Србије на опасност. Само због тога, Бошко и Дамњан нису и не могу да буду фашисти, а то бих мислио и да их лично не познајем (док за неке друге десничаре то не мислим, тј. мислим да су фашисти, расисти, шовинисти…). Зато су оптужбе на њихов рачун бесмислене и злонамерне. Они можда користе мало јачи речник, али у том речнику нема мржње према избеглицама, више критикују власт (и нпр. Пинк), и то раде зато што ситуација није наивна, а држава ништа није предузимала (тек након тога је полиција појачала присуство у Шиду и почели су више да обраћају пажњу на мигранте).

Лично сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре пар година, када је избила прва криза са мигрантима, и тада сам због таквог става био нападан од стране неких десничара. Ништа се није променило у међувремену, и даље мислим да не треба ширити мржњу према мигрантима и да треба показати хуманост и пружити помоћ колико је то могуће са наше стране, али и да не смемо да дозволимо да испаднемо глупи и да у нашој држави неко насели стотине хиљада избеглица. Прво, зато што је Србија сиромашна држава из које становници одлазе. Друго, међу избеглицама и мигрантима нису сви добронамерни, међу њима има и криминалаца који беже од закона у својим државама, а неки долазе да се освете „белцима“ или хришћанима (нпр. тако што ће силовати што више „белкиња“, убијати хришћане), а неки насилним путем да шире ислам. Ко то не види, или је глуп, или је плаћен да ћути или лаже. Јер, ко мало боље познаје свет, зна да међу припадницима других раса такође постоје расисти, нису само „белци“ расисти. Али, нас не треба да занима сукоб расиста са Запада и расиста са Истока, него како да ми имамо што мање штете и како да ми никада не будем као и они – расисти, фашисти или империјалисти. Између осталог, тако што нећемо сваког мигранта гледати као терористу.

Дакле, добро је што је неко узбунио јавност и указао на проблем или опасност. Само због тога не може да буде фашиста. Већина грађана Србије је против масовног насељавања или примања великог броја избеглица из Азије и Африке, и то је нормално, ту нема фашизма и расизма. Грађани Србије саосећају са патњама избеглица, српски народ такве патње добро познаје, али не постоје услови за примање великог броја избеглица у Србији и не смемо да дозволимо да међу њима буду и људи који желе да повреде грађане Србије и који не желе да поштују нашу културу и законе, јер желе да нам наметну своје вредности и своју веру. Такви гости нису добродошли, нека их приме и не враћају Немачка, Аустрија, Енглеска…

Поред тога, свима који имају мало мозга јасно да се ради о друштвеном инжењерингу и да се неки центри моћи у свету играју са животима милиона људи. Недостатак радне снаге у неким државама на Западу, решава се тако што се бомбардују државе на Истоку, па онда милиони избеглица крећу ка Западу. Неки због бољег живота, неки због освете. Због тога нема разлога за панику у Србију – у нашој земљи ти људи не траже бољи живот и немају разлога да нам се свете (Србија није нападала њихове државе). Озбиљан проблем може да буде то што десетине хиљада џихадиста могу дођу на простор који насељавају балкански муслимани и да се ту на неко време настане, а то је простор западне Северне Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. На том простору могу да прогоне све који нису муслимани и могу са тог простора да упадају у суседне државе и дестабилизују Србију и Балкан. У томе џихадисти могу да имају подршку неких богатих арапских и турских структура, и наравно, неких центара моћи на Западу. Мислим да је за Србију и Балкан тренутно то највећа опасност. То је озбиљан проблем, треба га решити мудро, за то је потребан друштвени дијалог и консензус, а не да се левичари и десничари свађају ко је фашиста, а ко није, јер је цео српски народ био жртва фашизма, нацизма и империјализма и имао је две антифашистичке војске.

Екстремисти на десници постоје, као и на левици, или уопште, у народу, али су у мањини.  Већину десничара или левичара чине антифашисти, тј. српски народ је антифашистички. Међутим, сваки дан неко неког прозива за фашизам. То није нормално. Са друге стране, то је додатни доказ колико смо антифашистички народ – чим се негде појави траг фашизма, одмах сви реагују. Међутим, бити антифашиста не значи бити глуп и чинити оно што води народ и државу у нестанак. Сви знамо шта је решење за мигрантску кризу, и ако је некоме стало да се та криза реши, онда треба да тражи од евроатлантских држава да престану да бомбардују државе ван НАТО пакта, а од Саудијске Арабије и осталих богатих исламских држава да приме више избеглица из сиромашних и ратом уништених исламских држава и да помогну таквим исламским држава да се обнове. Решење свакако није да се избеглице населе у Србији. Ко то предлаже, или је глуп, или стварно не воли српски народ и Србију. Србија може да прими одређен број избеглица, треба да се договоримо колико, кога, како и где и то је то. Србија није крива за кризу са мигрантима и нема обавезу да их прима.


Никола Варагић: Тест самосталности државе и предузетника

21 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Међу предузетницима влада блага паника након што су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, свако на свој начин тумачи тест самосталности, а ближи се март…

Јасно је да је држава хтела да сузбије сиву економију. Предузетничке радње су се отварале и служиле за извлачење новца. Било је опште познато да у некој фирми радници примају део плате преко рачуна, а део на руке, тако што фирма пребаци новац неком предузетнику, а он тај новац подигне, однесе у ту фирму, па фирма онда подели радницима други део плате. То је било, на неки начин, легално и за многе поштене привреднике то је био вид олакшице или субвенције, коју никад од државе не би добили, за раднике је то значило да им је нето плата већа, уз плаћене порезе и доприносе на део зараде, што значи да им иде стаж, да имају здравствену књижицу… Алтернатива је била да раде на црно или да не раде, тј. да се угаси фирма па да и власник фирме остане без посла, зато што и у овим условима послује на ивици профитабилности и без правне сигурности. Неки људи су такав систем злоупотребили (такви људи постоје у сваком систему), али је већини привредника служио да опстану на домаћем тржишту или да буду конкурентни на светском тржишту. Држава је жмурила годинама, није могла да обезбеди боље услове за привреднике (предузетнике), и раднике – субвенције су добијале само стране компаније или домаће блиске властима, не постоји лојална конкуренција, зато се то није мењало годинама и свима је одговарало.

Држава је сада то уредила, али није обезбедила боље услове за покретање посла, мере које су донете важе три године и обухватају само део послодаваца и запослених, нису смањени порези и доприноси, не постоје субвенције за домаће привреднике (који не финансирају странке на власти), итд. Сузбијање сиве економије је добра ствар, то је држава морала да уради и то није спорно. Спорно је како је то урадила и шта ће бити ефекти или последице. Економија Србији је и даље у лошем стању (куповна моћ грађана је мала, увоз је већи од извоза, итд.), не постоји владавина права, не постоји слободно тржиште (практично влада закон јачег или might is right), нема позитивне селекције, не цени се квалитет, не постоје контрола квалитета, надзор власти, санкције за оне из власти који не поштују законе, зато  није ефикасна бирократија, итд.

Да су измене Закона о порезу на доходак грађана део већег пакета мера Владе Србије, са дугорочним планом да се омогуће бољи услови пословања и већа правна сигурност за све који су у приватном послу, и веће зараде за запослене, могли бисмо да похвалимо државу, попут Николе Јовановића, због измена у закону. Тако се ради у свим државама у којима постоји дуга традиција приватног предузетништва (капитализма) и владавина права. Али Србије није таква држава. Ми желимо да она таква постане, зато ове измене закона имају и неке добре стране, које неће доћи до изражаја ако све остало у држави остане лоше.

Циљ је да се развија домаћа привреда, да плате буду веће, да буде бољи животни стандард, да се смањи незапосленост, јер се само тако можете победити бела куга, зауставити одлив мозгова… Већина грађана Србије не жели да одлази из Србије, већина је приморана да оде због лоших услова живота у Србији. Плашим се да ће ове промене закона убрзати одлазак још много људи из Србије. Србији су потребне реформе у свим областима, али да се сада ограничимо само на привреду и приватно предузетништво, и у оквиру тога на ИТ сектор. ИТ индустрија је, углавном, везана за иностранство – извоз је већ прешао милијарду евра годишње. Слажем се са Предрагом Спасојевићем да би вредност извоза српског ИТ могла да достигне 20 милијарди евра годишње. Са овим мерама државе, то је доведено у питање.

Важан је тренутак. ИТ је шанса сада, за 10 година биће касно да се развије српски ИТ. Сад треба да се стварају јаке домаће фирме, да се доводе стране фирме, да се пласирају српске иновације на светско тржиште, да домаће фирме раде аутсорсинг за стране фирме. Да би то могле, морају да буду конкурентне са ценама, некад и јефтиније од конкуренције. Једна од најважнијих ставки у буџету сваке фирме су плате запослених. За успех на тржишту, потребни су добри радници. Добри радници, у овом случају, програмери, доста коштају. Ако неком програмеру све фирме у Србији нуде малу плату, он ће отићи из Србије. Многи су због тога већ отишли. Дакле, са једне стране, домаћа фирма може да буде конкурентна на светском тржишту ако издваја мање новца за зараде запослених, а са друге стране, мора да обезбеди добре плате за запослене, иначе неће имати добре стручњаке или неће уопште имати радну снагу. То је до сада добро функционисало преко предузетничких агенција. На тај начин фирме су издвајале мање за порезе и доприносе, а радници (који су радили преко предузетничке агенције) имали су веће плате. Али ако на крају ове, или за три године, због политике Владе Србије, плате у ИТ сектору буду мање (реално, субвенције које је држава омогућила скоро ништа не значе већини домаћих фирми, а питање је и колико фирми уопште може да тражи или добије те субвенције), већина програмера ће отићи из Србије, а ако нема програмера, онда ће се и фирме гасити или селити из Србије.

За оне којима ништа није јасно, објаснићу овако. Неки програмер је задовољан са платом од 2 000 евра, и ако то има, остаће у Србији да живи и ради – што би он највише желео, јер воли своју државу и свој народ. Ако домаћа фирма плаћа доброг програмера 2 000 евра, она је конкурентна на светском тржишту, јер у развијеним државама такав програмер има два пута већу плату. Али има и веће трошкове живота и нема домаћи парадајз, зато је тај програмер у Србији задовољан са платом од 2 000 евра месечно. То је win-win ситуација и за програмера и за фирму. Фирма уплати на рачун предузетничке агенције тог програмера нпр. тих 2 000 евра, тј. 240 000 динара, програмер као паушалац плаћа нпр. 30 000 динара месечно порезе и доприносе, остаје му 210 000 динара нето плата и иде му стаж, фирма иначе плаћа остале порезе и таксе, тако да се пуни и буџет државе. Ако фирма сада мора да запосли у стални радни однос тог програмера, и он мора да угаси своју агенцију, да би програмер имао нето плату већу од 200 000 динара, фирма сад мора на тај износ да уплаћује још 100 000 динара месечно, тј. ако има 50 радника, мора да издваја 5 милиона динара више, а то је 60 милиона динара годишње. То је добар део профита те фирме. Ако нема профит, нема улагања и не може да опстане на тржишту, фирма се гаси или сели у другу државу. Друга опција је да се смањи нето плата програмера, али, у том случају, тај програмер одлази из Србије. Трећа опција, најмање вероватна, јесте да ради на црно. Држава највише губи, са гашењем фирме и одласком радника, или радом на црно, тако се не пуни буџет. Циљ ових мера Владе Србије је био да се напуни буџет, али ће вероватно имати контраефекат.

Сад ће можда неки доктор, или неки професор запослен у просвети, или неки инжењер у јавном предузећу да каже да и он жели плату од 2 000 евра месечно и да ИТ сектор не сме да буде изузетак. То је погрешно, зато што закони тржишта кажу да тренутно једино у ИТ сектору може да буде толика плата, и једино ако развијемо ИТ индустрију, тако да постане мотор развоја, и премаши извоз од 20 милијарди долара годишње, могу да расту плате и у другим делатностима, па би за пар година и професори и доктори имали плату од најмање 2 000 евра месечно. Ако уништимо српски ИТ, то неће бити могуће.

Дакле, то је суштина проблема, што се тиче ИТ сектора. Свима је било јасно да рад преко предузетничких агенција није решење, али је то функционисало. Држава је то морала да промени и уреди. Али, да ли је ово што сада ради најбоље решење? Шта ако већина фирми премести своје пословање у Естонију, Румунију, Индију…? Шта ако већина програмера, а посебно оних најбољиј, оде из Србије? Колико ће, у овом новом систему од марта, настати нових домаћих фирми (стартапова) и колико ће страних фирми доћи у Србију? Држава је могла да уреди ову област, тако да не изазива панику у ИТ сектору, а пре свега, тако да остану исте зараде запослених у ИТ сектору, и да временом постану још веће. Једино тако би држава још више напунила буџет. Уместо да подстиче отварање нових фирми и нових радних места у ИТ сектору, Влада Србије са овим мерама гуши ИТ сектор. Колико је ИТ сектор важан, могу да покажем и на овом примеру. Фиат аутомобили Србија извозе робу, тј. аутомобиле нпр. за милијарду евра годишње, али увозе робу (делове, материјале…) нпр. за 700 милиона евра. У Србији остаје нпр. око 300 милиона евра. А и то се добрим делом извуче ван Србије. У ИТ сектору увоз је јако мали, издваја се новац за куповину технике, лиценци… Већи део новца од извоза остаје у Србији, посебно ако већину извозника чине домаће фирме, и посебно, ако се ради о иновацијама. Србија може и треба да има десет домаћих компанија већих и од 3Lateral-а, Nordeus-а или Frame-а. Зато такве домаће стартапове и фирме највише треба подржати у овом тренутку.

Дакле, од ако једног дана извоз буде 20 милијарди евра, и ако тај извоз у већини остварују домаће компаније, већина новца ће остати у Србији. Тај новац ће из ИТ сектора да одлази у друге делатности у Србији, и свима ће бити боље – плате ће у целој држави да расту, биће већа куповна моћ, буџет државе ће имати више новца… Зато је ИТ сектор, у овом тренутку, највећа развојна шанса Србије. Уз ИТ сектор могу да се развију пољопривреда и грађевинска индустрија и Србија би брзо постала држава благостања. Подразумева се и да мора да се победи корупција, да постоји ефикасна бирократија…

Остаје да видимо шта ће бити после марта – како ће радити Пореска управа, да ли ће и ко ће моћи да користи субвенције, колико ће то заиста имати ефекта, или штете. Ако крене лоше по развој приватног предузетништва и угрози зараде запослених у ИТ сектору, мора брзо да се реагује и притисне држава да донесе боље законе и прописе. Било би добро да  Дигитална заједница и сви остали, не само из ИТ сектора, на које ове мере утичи и којима је стало до развоја српске привреде, ускоро буду спремни за такву борбу. Изузетак може да буде још неко у неким другим делатностима, а не само ИТ сектор. Нека се затварају оне агенције које служе само за прање пара – зашто да се затварају и агенције у којима ради власник агенције и прима зараду? Та агенција је активна, то је предузетник, чак и ако ради само за једног клијента. Или, нека буду 0% порези и доприноси, неко време, за све у ИТ сектору и изузетке ван ИТ сектора (нпр. фриленсере у одређеним делатностима који раде за клијенте из иностранства, итд.)

Кад би се урадио тест самосталности државе, видело би се колико је Србија окупирана и колико су они који се налазе на власти добри предузетници, тј. неспособни људи.

LinkedIn 20.02.2020.


Никола Варагић: Црна Гора и пропагандни рат

18 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Мило Ђукановић покушава да користи исту пропаганду коју су против Србије и српског народа користили непријатељи деведесетих година 20. века. Али тада је таква прича могла да прође, јер је био другачији однос снага у свету, а српски народ није био спреман за крај Хладног рата и распад СФРЈ који је уследио. Сада таква пропаганда теже пролази.

Ђукановић призива НАТО у помоћ (разлог је то што Русија као жели да освоји Црну Гору и сличне глупости), али НАТО за сада не жели да се меша у сукоб између државе и Цркве. Амбасада САД у Црној Гори позвала је „све стране да се укључе у конструктивни дијалог о закону о верским слободама“, да „покажу суздржаност и избегну било какву ескалацију насиља или насилне акте“, и да се поштују слободе, „попут слободе говора, удруживања, окупљања и права појединаца да мирно уживају слободу вероисповијести и уверења“. На почетку фебруара, изасланство Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, епископ диоклијски Методије и протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, имали су састанак са званичницима Стејт департмента у Вашингтону, а после тога и са члановима Хелсиншког одбора Конгреса САД и представницима канцеларије чланице Конгреса, која обавља функцију копредседавајућег тзв. „црногорског кокуса“ у Конгресу САД. Ватикан и Цариградска патријаршија су, за сада, на страни СПЦ. Све православне цркве су на страни СПЦ. Све верске заједнице у Црној Гори су на страни СПЦ. Драго Пилсел је критиковао Ђукановића. У парламенту Пољске, један посланик је критиковао режим у Црној Гори и рекао на српском језику: „Не дамо светиње и да знате да смо уз вас, уз све поштене људе у Црној Гори “. У светским медијима, све је више наслова попут ових:

Зато је важно да протести у Црној Гори остану мирни и достојанствени као што су до сада били. Не сумњам да ће постати још масовнији и креативнији. Српске заставе почеле су да се цртају и ван Црне Горе. Огњен Мараш и Милош Ајковић из Подгорице и Александар Бабић из Пријепоља и Мирослав Антић из Земуна, кренули су из Београда у литију до Подгорице. Тренутно пролазе Ужице; док ходају магистралом, из аутомобила који пролазе чују су сирене као знак подршке. Ови момци за саборност чине више него политичари.

Добро је то што Мило Ђукановић и Александар Вучић имају добре односе иначе би Вучић нападао Црну Гору исто као што то раде Дачић, Лончар, Шешељ, Вулин, Палма, Вацић и слични десничари – као што се то радило деведесетих – и онда нам непријатељи не требају. Екстремни десничари не одбијају само несрбе, него и праве српске патриоте и на најгори начин представљају наш народ. Зато је добро то што Вучић и Ђукановић имају заједничке послове и интересе, па се неће распиривати мржња према Црној Гори од стране званичног Београда и неће бити насиља. Затим, пошто се на Западу очекује од Вучић да призна тзв. Косово, у евроатлантским медијима Србија се представља као демократска држава, а због послушности ММФ-у и субвенција које држава даје страним инвеститорима, на Западу се славе економске реформе, Београд на води, итд. То је бела тачка црне половине ове приче. Да смо успели да постанемо заиста демократска држава, у којој постоји владавина права, за ових 30 (после 1989. године) или бар 20 (од 5. октобра 2000. године) година, нико не би могао медијски да сатанизује Србију, а да не испадне смешан. Као правна и економски јака држава, Србија би била у бољој преговарачкој позицији у вези статуса КиМ и сад би са пуним правом могла да критикује диктатуру у Црној Гори и штити СПЦ.

Ово што се дешава у Црној Гори буди српски народ и ван Црне Горе. У ваздуху се осећа дух саборности, а такав дух може да дође или да подстиче једино Дух Свети. Зато је тешко објаснити зашто и како се ово дешава. Најбоље да све остане спонтано још неко време и да се нико од политичара не меша у протесте у Црној Гори – народу и свештенству СПЦ за сада више него добро иде. Народ показује оно најбоље у себи, Црква показује хришћанско лице, а такве протесте нико не може негативно да представи. Поред тога, свима у свету је јасно ко је Мило Ђукановић, нико не воли такве диктаторе. Зато је добар део демократске, унутар ње и проевропске опозиције, у Србији, на страни СПЦ и српског народа у Црној Гори (аутошовинисти су у мањини, попут оних који су потписали Апел 88). Лоше је то што је опозиција слаба и у Србији и у Црној Гори, а то значи да је народ у овом тренутку без правих политичких вођа и правог плана (шта након Мила) – то нису и не могу да буду свештеници СПЦ. То је црна тачка беле половине ове приче. Међутим, ако српски народ настави да се окупља у саборном духу, појавиће се политички лидери који не деле народ.

Мило Ђукановић има подршку свих непријатеља Србије у региону, неких центара моћи са Запада и неких диктатора са Истока. У региону (на Балкану), то су наследници фашиста из Другог светског рата (ревизионисти), екстремни националисти и мафијаши. На Западу, то су тврдокорни русофоби и стари србофоби – империјалисти разних идеологија, углавном борбени антихришћани, антиправославци, попут Клинтона, Сороса, Карла Билта…

Све здраве демократске снаге у региону и свету подржавају права СПЦ и српског народа у Црној Гори. Све док су протести мирни, демократски и хришћански свет ће бити уз СПЦ и српски народ, у светским медијима биће све више чланака и репортажа које у негативном светлу приказују црногорски режим, тако да ће се Ђукановић кретати једино у друштву људи које сви пристојни људи избегавају. Мило је одлучио да нема милости за СПЦ у Црној Гори, спреман је да иде до краја и неће без борбе отићи са власти. Зато не треба наседати на провокације, а по свету треба ширити истину о протестима и режиму у Црној Гори, да се не дозволи да се и у Црној Гори догоди нешто као Маркале или Рачак. Чак и да Ђукановић учини такво злодело, овог пута свет неће насести на такву причу.

Сад је најважније да се од стране Срба нико ко није Србин не вређа (да се не певају песме које вређају неки народ, да се не цепају заставе…), да нико у Србији не шири мржњу према Црној Гори и да не позива на насиље, и победићемо не само Мила – он је готов, него, пре свега, наше слабости и неслоге као народ, одбранићемо и Црну Гору и Косово и Метохију и Републику Српску – препородиће се цела Србија. Све што се дешава у Црној Гори, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Републици Српској, тиче се целог српског народа. Све што се дешава на Косову и Метохији, тиче се целог српског народа. Све што се дешава у Београду и Србији, као матици, тиче се целог српског народа. То је нормално, природно и легитимно, ми смо један народ, имамо једну цркву – СПЦ, исти језик и исто писмо – ћирилицу, и на том простору живимо више од 1000 година.

Српски народ има право да постоји, има права да брани своја права, и све док се то ради мирно, демократски и хришћански, без намера да се другима науди (туђе не дирамо, своје не дамо – јунаштво и чојство), пре свега као вид самоодбране, приче о тзв. великосрпској хегемонији или тзв. Великој Србији, падају у воду и нигде више то не може да прође. Ово што се дешава у Црној Гори отвара питање уређења односа унутар српског народа, између српских земаља, а затим, и са суседима. Време је да српски народ постигне саборност, а то јединство може да се оствари и без стварања тзв. Велике Србије, тј. Црна Гора, Република Српска и Србија могу да буду као једна држава, а да Црна Гора остане независна држава и  Република Српска део Босне и Херцеговине. Циљ треба да буде да се српско питање на Балкану реши тако да донесе трајни мир и да сви суседи (који не желе зло Србији) буду, такође, задовољни. И велике силе, наравно.

На Балкану неће бити грађанског рата, а НАТО и Русија неће ратовати због Црне Горе или неке друге балканске државе. Грађанског рата не може да буде, јер нема ко да ратује. Кад би се сутра објавила општа мобилизација, у свим државама у региону, колико људи би се одазвало, и са чим би ишли у рат? Све државе су празне – скоро сви су отишли на Запад, а међу онима који су остали, половина не слуша власт и никад не би ратовала због неког из власти, а половина је неспособна за војску, чак и да проведе у рову и на хладном времену неколико дана. У свим народима постоје екстремисти, они су у мањини свуда, те групе би се мало играле рата и то би било то. Зато су велике шансе да ће полиција у Црној Гори на крају издати Мила Ђукановића и прећи на страну народа, ако Мило нареди да се користи сила против народа који учествује у литијама. Мило не сме да нареди полицији да користи силу, ако нема подршку међународне заједнице. А подршку међународне заједнице неће имати, да поновимо још једном, ако су протести у Црној Гори мирни и ненасилни, ако се СПЦ бори за своја права и ништа више од тога, и ако се у Србији не шири мржња према Црној Гори или било коме другоме, него само „љубав и патриотизам и победићемо“.

Наравно, остаје питање шта после Мила, како уредити односе између Србије и Црне Горе, остаје проблем Косова и Метохије, Босна и Херцеговина је увек у кризи јер се Републици Српској прети да ће нестати, Македонија је у кризи, Србија је економски окупирана

СПЦ може да победи режим у Црној Гори, али се политичка криза неће решити све док се не створи свесрпска политика и не решавају у пакету проблеми Срба у региону. Напади на СПЦ у Црној Гори и Македонији, одузимање Косова и Метохије и притисци на Републику Српску координисани из су истих центара моћи. Српски одговор мора да дође из једног, свесрпског центра – да буде координисано деловање поводом свих спорних питања која се тичу безбедности и интереса српског народа у Србији и региону. Време је да се гради и води свесрпска политика, да се на све проблеме гледа са свесрпског становишта и тражи решење у складу са свесрпским становиштем, које мора да буде, ако је српско, у складу са хришћанским (православним) и демократским вредностима. Дакле, време је за културу дијалога, дугорочне планове, правну свест, нов систем, ново уређење

Да закључим, ако неко враћа Балкан у деведесете, то је режим Мила Ђукановића. Српски народ не сме да понови грешке из деведесетих. Надајмо се да режим Мила Ђукановића неће напасти Србе у Црној Гори, као што је то урадила Хрватска у Крајини, али ако се то догоди, српски одговор мора да буде другачији него пре 30 година, без грешака које су се тада правиле, како на терену, тако и у медијском рату у свету.


Никола Варагић: ИТ заједница Србије – време је да се појави јако еснафско удружење

12 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Скупштини Србији недавно су усвојене измене Закона о порезу на доходак грађана, које највише погађају ИТ предузетнике, тј. због тога су углавном извршене те измене у закону. Против измена јавно се бунио део ИТ стручњака (највише оних из Дигиталне заједнице), неки су били присутни на отвореним разговорима поводом усвајања закона иницираним од стране Владе Србије, организованим само ради форме, јер Влада Србије није планирала да уважи било какве примедбе. Нова верзија закона примењује се од ове, 2020. године.

Влада је добила подршку највећих домаћих и страних ИТ компанија, а сви остали, колико сам видео, били су против. Између осталог, зато што Влада Србије није предвидела шта ће бити за 3 године, када престану да важе мере које су сада донете. Да ли ће предузетници, који сада прелазе у стални радни однос, добити отказе за 3 године? Да ли ће стране фирме да оду из Србије за 3 године уколико не буду добиле нове олакшице и да ли ће плате у ИТ сектору бити мање? Влада Србије је донела краткорочни план, без икаквог средњорочног и дугорочног плана. Осим ако дугорочни план није да се уништи ИТ сектор у Србији или да се уместо српских програмера (који ће отићи на Запад) доведу програмери из Индије.

Нисам се бавио раније тим проблемом, недавно сам ушао у ИТ сектор. Да схватим шта се дешава у ИТ сектору, помогао ми је текст Предрага Спасојевића, власника и директора ИТ фирме Hooloovoo, „Година у којој смо уништили српски ИТ“, објављен на Линкедин-у (за оне који немају налог, текст погледајте на сајту Нетокрације). Немам шта да додам на тај текст, мислим да је реално да ИТ сектор у Србији достигне 20 милијарди евра извоза, под условом да се ради онако како домаћи ИТ стручњаци предлажу. Као што сам написао у коментару испод тог текста на Линекдин-у, радује ме је да у ИТ заједници постоје људи који нису одустали од борбе након што су усвојене измене закона. Да таквих људи има у Србији, показује број лајкова и коментара испод поменутог текста.

Могу да се сложим са Јованом Томић, ауторком текста „Осврт на српски ИТ 2009–2019: и даље без свести о цивилном сектору у ИТ заједници“ (објављен на сајту покрета Стартит), да цивилни сектор у ИТ индустрији у Србији не постоји, али, добро је да постоји свест да је то потребно створити и да постоје неки темељи цивилног сектора у ИТ заједници.

Дакле, суштина је да се у ИТ сектору формира еснафско удружење, независно од државе и великих корпорација (које једине имају користи од мера које доноси Влада Србије). У том удружењу мора да буде места и за власнике фирми и осниваче стартапова, и за запослене у сталном радном односу, и за оне који раде као слободњаци (фриленсери). Морају да се штите и права власника фирми и права предузетника и права радника. У ИТ сектору треба да постоји интерни социјално-економски савет. Такво удружење хитно треба формирати. Можда је то неко од постојећих (у које треба сви да се учлане), а можда треба да настане спајањем више удружења (ако постоји још неко поред Дигиталне заједнице), само да се у том удружењу окупи већина ИТ стручњака у Србији. Тада постаје релевантни саговорник за Владу Србије, компаније које подржавају мере Владе Србије у ИТ сектору и медије.

Да ли је то могуће? У овом тренутку то не знам, то боље знају људи који су у том послу годинама. Ја сам спреман да подржим сваког из ИТ сектора, ко је способан да окупи све око себе и спреман да предводи борбу за боље услове пословања и рада у српском ИТ сектору. Верујем да ће се већина људи из ИТ сектора укључити у рад таквог удружења – ако они који оснивају такво удружењу све раде исправно. А то значи да они не смеју да буду људи који се лако предају или поткупљују, морају да буду отворени за све људе, а не да стварају неку врсту секте. Дакле, еснафско удружење мора да буде изнад свих подела које имамо у народу и друштву (на пример, у том удружењу треба да буде места и за људе који користе ћирилицу, и за људе који користе латиницу). Такво удружење треба да буде струковно и да се баве проблемима у тој струци. Проблеми су заједнички свим људима који раде у ИТ сектору, без обзира на разлике међу људима. Оно што је свима заједничко, осим проблема, јесте жеља да живе и раде у Србији. Пре доношења ових измена закона, то је било могуће само у ИТ сектору у Србији, сада постаје неизвесно и већ многи програмери планирају да напусте Србију.

ИТ индустрија не може да се развија ако у Србији нема довољно добрих програмера и ако домаће фирме раде једино аутсорсинг за стране фирме. Стога, боље да је Влада Србије омогућила фирмама из Србије да могу да сарађују непосредно са Еплом, односно, да на Епл стору могу да поставе своје апликације, него што је мењала поменути закон. Треба подржати домаће стартапове и фирме које развијају иновације, омогућити им да из Србије лансирају своје производе и услуге у свет. ИТ индустрија је развојна шанса Србије.

Print

Овде бих направио паралелу са протестима у Црној Гори или узео као пример те протесте. Влада Црне Горе је прошле године најавила доношење Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Као што је стручна ИТ јавност у Србији упозоравала Владу Србије да су лоше измене закона, тако је и СПЦ у Црној Гори упућивала примедбе Влади Црне Горе, али је Влада Црне Горе само ради реда отворила јавну расправу, пошто је одлука већ била донета у одређеним центрима моћи. Међутим, након што је од стране државе донет спорни закон, верници СПЦ изашли су у великом броју на протесте (литије) и пружили подршку свештенству СПЦ и лидерима опозиције које је црногорски режим ухапсио. Верницима су се придружили и грађани из других верских заједница и атеисти, тако да су то сада и грађански протести. Шта мислите, да ли ће Влада Црне Горе одбацити тај закон? Ако протести остану масовни и мирни, а грађани Црне Горе јединствени, режим се мора повући, режим губи, народ ће победити, права СПЦ ће бити одбрањена.

Да ли је касно да се у ИТ сектору у Србији организују масовни протести или други облици деловања – примеренији и ефикаснији у овим условима и у овом сектору – и убеди Влада Србије да донете измене врати на старо, или, донесе нова и боља решења, у новом закону? Такве подвиге могу да учине само храбри појединци (спремни да иду до краја и преузму одговорност на себе), које ће већина да подржи. У ИТ заједници исто као и у свакој другој постоје разни људи, доказ је картел ИТ компанија који је подржао Владу Србије, да би те компаније добиле подршку од Владе Србије. Мислим да већину чине самосвесни људи, од интегритета, који немају проблем идентитета, и желе да живе и раде у Србији – постоје програмере који су и космополите и патриоте, и привредници и борци за социјалну правду (боре се и против монопола и злоупотреба великих ИТ корпорација).

Сад је питање да ли су и колико су такви људи спремни да се жртвују за опште добро, тј. да ли ће највећи ауторитети (и у професионалном и у моралном смислу међу стручњацима и привредницима) стати на чело „покрета отпора“ у српском ИТ сектору (спремни да трпе ударце, власти, ИТ картела и медија). Личности које то ураде добиће подршку (и заштиту) масе (већине), тј. настаће цивилни сектор у ИТ заједници, формираће се јако еснафско удружење – ово ће бити година у којој смо спасили српски ИТ од уништења.

LinkedIn 11.02.2020.

 


Никола Варагић: Одбранимо РТС

8 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Био сам у гостима у једном граду, када су на РТС-у негде око 14 часова кренуле вести. Тај дан су таблоиди објавили наводне детаље у вези мучења, тј. отмице девојчице код Ниша, а на вестима РТС-у су, уз осуду, објавили насловне стране тих таблоида, преко целог екрана да их сви виде, па сам пред присутним људима рекао да ни ови са РТС-а нису нормални.

Исти дан, на дан Св. Стефана, увече, био сам у гостима у другом граду и неко је пустио вести РТС-а, али су тада биле замагљене насловне стране тих таблоида док је ишла вест, да се не виде. То су одговорни у РТС-у могли одмах да ураде (а не као неке новине које се „боре“ против ријалитија тако што на насловним странама преносе све што се у ријалитију дешава). Такви пропусти се догађају, гледали сте на РТС-у „државни посао“. Али, да ли се ту ради само о пропусту? На децу се удара на све начине, дошао је ред и на РТС да буде сломљен. Старији се сећају какве су се серије емитовале у термину од 20 часова недељом, пред спавање, када се деца, исто као и родитељи, припремају за радну недељу. Недеља у 20 часова је термин за породично окупљање пред спавање и почетак радне недеље.

Какве серије сада пуштају на РТС-у у том термину – недеља у 20 часова? Пре пар месеци, гледао сам пет минута друге или треће епизоде неке нове домаће серије, са малом децом (не гледам телевизију, нисам знао у шта се претворио РТС) пре него што сам угасио. Прве сцене, у тој епизоди, биле су: гола курва која излази из базена, убиство мафијаша, и онда како неки млади дилер припрема хероин или кокаин за продају и успут како се користи. Од речника, ту су оне стандарде речи пи**а, к**ац, је**те. Дакле, од речника само псовке и ружне речи, а од покретних слика само пронографија и криминал – снимљено тако да и дете може да научи како се припрема хероин, да рукује са оружјем… Мислим да је слична и серија „Сенке над Балканом“. Осим тога, приметио сам да на свим телевизијама емитују рекламе у којима нека девојка тражи оргазам, од јутарњих часова, тј. цео дана. На РТС-у морају да воде рачуна и које цртане филмове за децу приказују у свом програму, и које рекламе пуштају и кад. Али на РТС-у о томе не воде рачуна, нема моралних ауторитета.

Овде је, дакле, на првом месту проблем термин, када се приказују такве серије и филмови. Тако нешто не сме да се приказује на РТС-у, у 20 часова, нити пре тога, током дана. Током новогодишњих празника гледао сам филм „Јужни ветар“. Сад видим да се даје и као серија на РТС-у, у термину од 20 часова недељом. То је добра серија или филм, јер приказује шта раде, у стварности, криминалци у сарадњи са полицијом и политичарима, али та серија не сме да се приказује у том термину, то није серија коју може да гледа породица. То је други проблем – зашто скоро свака домаћа серија и филм мора да има речник пун псовки и пуно пронографије и насиља? Да ли народ заиста толико псује? Да ли кроз филмовиме то треба подражавати? Можда је порнографија некад била авангарда, али сада је то декаденција… То је посебна тема и за неки други текст. Ако домаћа кинематографија избацује, углавном, такве серије и филмове (са много псовки, насиља и порнографије), на телевизијама морају да их приказују у касним вечерњим сатима. РТС мора да финансира снимање и филмова и серија које може да емитује у току дана. (Иначе, никад нисам био љубитељ серија Синише Павића, али су те серије, чини ми се да је таква и серија „Војна академија“, ипак прикладне да мало дете гледа са својом породицом – син са мајком и баком, кћерка са оцем и деком).

У држави која се бори против „беле куге“, у којој је све више развода и насиља, не очекује се од медија, а посебно не од државних, да пропагирају оно што подстиче ширење „беле куге“, разводе, криминал, наркоманију и насиље сваке врсте – „врли нови свет“ (очекује се да пропагирају традиционалне породичне вредности и да понуде деци добре узоре и кроз добре примере да их упуте ка уметности, науци, спорту и духовности). Мислим да људи који сада воде РТС, свесно то раде. Ако се сада нешто не промени, РТС ће имати још више оваквих садржаја у свом програму. На РТС-у постоје и добри садржаји и новинари, али информативни програм, рекламе и филмове и серије гледају сви грађани и такав садржај доста утиче на умове људи, посебно деце. РТС се све мање разликује од телевизије Пинк – информативни програм као да уређује исти уредник, све више и културни. То се на РТС-у спроводи перфидно, то је део „неокортикалног рата“, а то српска државна телевизија, чији су новинари погинули у бомбардовању, није смела да дозволи.

Такви су постали и скоро сви конзервативни медији у евроатлантској цивилизацији – танка је граница у односу на либералне медије. На пример, на телевизији FOX, филмове и серије као да снимају, или као да су уредници, либерали из Њујорка и левичари из Холивуда, јер колико сам видео, у скоро сваком филму и серији сада мора да постоји промоција онога што су либерали и левичари (глобализатори) наметнули као политички коректно – главни ликови су различитих раса, међу њима увек мора да буде и гејева; затим, без порнографије (разврата) и насиља не може да се замисли филм и серија, све је више серија и филмова са мутантима који као супериорнија бића уништавају људски род, итд.

Све иде ка „врлом новом свету“, и РТС даје свој допринос. Када РТС нешто снима на тему традиције и историје, као серије „Равна гора“ и „Немањићи“, боље да то не ради (као и они који снимају филмове попут „Свети Георгије убива аждаху“ или „Краљ Петар“). За разлику од осталих телевизија, РТС има културно-образовни програм и неке добре емисије, али је све остало лоше. Деца су изложена глупостима на интернету, где проводе доста времена, али деца доста гледају и телевизију. Интернет је тешко контролисати, али телевизију (или новине) није тешко, ако постоји таква воља. Код људи који сада воде РТС, очигледно је да такве воље нема. Какав програм емитујеш, такав си, доказ је власник телевизије Пинк.

Информативни програм РТС-а остао је у титоизму, затворен за људе који нису део власти. После 2000. године, РТС постаје све гори и гори у културно-педагошком смислу. РТС није приватна фирма и не може попут НИН-а (и НИН-овог жирија), или, телевизије N1, да буде само левичарски (или само десничарски) медиј. РТС мора да пропагира јавни морал – кроз породичне и демократске вредности, мора да поштује и права мањина као и права већине. Људи који воде РТС нису достојни тих положаја или функција. На тим функцијама морају да буду људи који могу да кажу „не“ политичарима на власти ако траже да се ради оно што је против кодекса новинара или интереса грађана и државе. На тим функцијама морају да буду људи који могу да остану изнад свих негативних друштвених и домаћих и глобалних појава, као брана и светионик – јаке личности, а не слабићи, као људи који сада воде РТС.

Мислим да РТС треба да остане државна телевизија и да је плаћају грађани директно, али, да буде сервис грађана; уместо да дели народ, да буде место дијалога позиције и опозиције и да увек има места за културу, тј. за садржаје које комерцијалне телевизије не приказују.


Никола Варагић: Телеком Србија и SBB

5 фебруара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Сукоб између државног предузећа Телеком Србија (које послује по закону о привредним друштвима, као акционарско друштво – већински власник са више од 50% акција је држава Србија) и приватне компаније SBB (која је била домаће предузеће, а сада је у власништву ККR, приватног фонда из САД, и EBRD, финансијске институције ЕУ, и послује у оквиру United Group, у чијем власништву је и телевизија N1), траје практично од оснивања SBB-а.

После 2000. године држава није донела дугорочну стратегију за развој телекомуникација у Србији. Са једне стране, постојала је жеља да Телеком Србија задржи монопол, а са друге стране, постојала је жеља да се уведе и конкуренција. У мобилној телефонији, на крају су се појавила још два велика приватна мобилна оператора. Развој кабловских оператера или провајдера за интернет и телевизију није био добро уређен и испланиран, него се дешавао стихијски, тако што је свако гледао само своје интересе у том тренутку, а нико како да се на општем нивоу развијају и Телеком Србија и телекомуникације (а без ширења кабловске мреже нема развоја информатике или дигитализације) у Србији. После 2000. године, свака влада Србије имала је у плану и најављивала је продају предузећа Телеком Србија, иако је од страних сувласника откупљен њихов удео. Због отпора јавности, мале цене или лошег стања на тржишту, до приватизације никад није дошло.

Компанија Телеком Србија је касно почела да претвара мрежу фиксне телефоније у мрежу за дистрибуцију интернета и телевизије кабловским путем. Сви знамо да су се годинама сва јавна или државна предузећа уништавала, да би их кроз приватизацију неко купио за мале паре. Сигурно је постојао такав план и за Телеком. За то време, приватне фирме су скоро у потпуности заузеле то тржиште, и SBB је био скоро монополиста. SBB се развијао упркос опструкцијама државе, што је подразумевало да своју мрежу шири и без потребних дозвола. Са једне стране, (тада мала) фирма SBB је имала право да се развија, али је имала и опструкције и заштиту од стране власти. Са друге стране, компанија Телеком Србија је имала право да се развија, али је и она имала и опструкције и заштиту од стране власти. И то је тако трајало дуже од 10 година. SBB је на помало дивљи начин изградио своју мрежу каблова и стекао велики број корисника, а Телеком Србија већ пар година мења бакарне каблове са оптичким кабловима и стиче све више претплатника за интернет и кабловску телевизију, купује све мање провајдере и телевизије. Сада и Телеком Србија и SBB (United Group) имају своје мреже каблова и своје медије и деле тржиште, јер имају по 50% удела на тржишту кабловских оператера. И као скоро једнаки по снази улазе у отворени сукоб.

Највећи кривац за ово стање је држава тј. политичари који су после 2000. године водили министарство за телекомуникације и стручна јавност. На пример, у неким државама једна компанија не може да буде и дистрибутер и произвођач садржаја или власник телевизије. То је могло тако и у Србији да се уреди, те сада не бисмо дошли у сиутуацију да и SBB и Телеком Србија имају и своју кабловску мрежу и своје телевизије, па могу да одлучују да ли ће телевизије које су у власништву конкуренције пуштати у своју мрежу. Мислим да би било боље да се то раздвоји, и да дистрибутер не може да буде власник телевизије нити да забрани било којој телевизији да се њен програм дистрибуира до крајњих корисника, ако та телевизија има све дозволе и послује у складу са законима државе.

Сада неке независне телевизије попут Слободне телевизије не могу да уђу ни у мрежу коју је изградио SBB, ни у мрежу која је у власништву Телекома Србија. SBB телевизији Храм не дозвољава улазак у мрежу, а Телеком Србија не жели телевизију N1 у својој мрежи. Да ли ће нека телевизија да се дистрибуира кабловским путем не сме да зависи од власника тих каблова или дистрибутера. Ако нисте члан неког од та два клана, не можете ништа да радите у Србији. Осим ако нисте власник телевизије Пинк. Једино тој телевизији не праве проблеме ни SBB ни Телеком Србија. РТС је, као и Телеком Србија, у сукобу са SBB-ом.

Сукоб између компанија Телеком Србија и SBB одвија се на два нивоа. Један је пословни ниво (борба за тржиште или што већи број корисника). Други је политички ниво (због тога што ове компаније контролишу одређене медије). Иза државне компаније Телеком Србија стоји власт, а власт је у рукама Српске напредне странке, тј. Вучића. Оснивач компаније SBB и телевизија N1 подржавају опозицију, а од странака опозиције ту телевизију највише подржава странка Драгана Ђиласа. N1 је филијала CNN-a, а Телеком Србија има уговор са Euro news-ом. У оквиру United Group постоје и друге телевизије, а и Телеком Србија сада има своје телевизије, док је власт, кроз куповине неких провајдера и телевизија, ставила под контролу и телевизије Прва и 02. Резултат тога је да пола Србије гледа телевизије које подржавају власт, а пола Србије не може да гледа телевизије које подржавају опозицију. То није добро за развој демократије и конкуренције. То што цела Србија може да гледа, и што пола Србије гледа телевизију Пинк, није добро због културе и здравља, посебно деце.

У сукобу између компанија Телеком Србија и SBB, тешко је бити на било чијој страни. И једни и други играју прљаво. И ова власт злоупотребљава државне ресурсе због приватних интереса, а конзорцијум из САД и ЕУ који стоји иза компаније SBB показује још једном да је велика разлика између теорије и праксе код заговорника либерализма. Зашто SBB не пушта у своју мрежу и телевизију Храм (оснивач је СПЦ) и Слободну телевизију и зашто N1 подржава само онај део интелектуалне и културне елите који подржава улазак у ЕУ, а међу којима многи желе да се Србија одрекне Косова и Метохије? Са друге стране, зашто јавност нема увид у пословање државне компаније Телеком Србија, зашто је за аквизиције малих провајдера Телеком Србија дао толико новца? Зашто на РТС-у нема опозиције?

Власт нема план развоја компаније Телеком Србија и телекомуникација у Србији, а такав план, колико видимо, нема ни опозиција. Да ли је план опозиције да се уништи Телеком Србија, па да SBB постане монополиста? Колико год да сам против ове власти, не могу да подржим у томе опозицију. Пошто ова власт гуши слободне медије и слободно тржиште, у одређеној мери подржавам компанију SBB и телевизију N1. Лично нисам погођен овим сукобом, јер не гледам телевизије. Нека свака политичка или идеолошка страна има своје медије, тј. нека свако има своју телевизију. (О томе сам писао у тексту Слободни медији и независни новинари. Једино РТС мора да буде објективан.) Суштина је да свака телевизија ради у складу са кодексом новинара и да буде доступна свим корисницима (грађанима), а они нека одлуче коју ће телевизију да гледају – о томе не смеју да одлучују компаније које граде или поседују жичне и бежичне мреже (то су сада само Телеком Србија и SBB). Mора да се донесе план да ли ће једна, две, три или више компаније да буду дистрибутери или провајдери и мора да се размисли да ли је добро да те компаније буду и власници медија. Ако је за сада то решење, морају да се донесу јасна правила и за Телеком Србија и за SBB.


Никола Варагић: Црна Гора црног Мила

3 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У септембру 2019. године, патријарх Иринеј посетио је Црну Гору и тада је изјавио да је уверен како ће председник Црне Горе Мило Ђукановић повући признавање „лажне државе Косово, те да ће се вратити правим вредностима“, и да га је „Ђукановић поздравио преко митрополита Амфилохија и да му је било жао што не може да присуствује, јер је спречен“. Само пар месеци касније, Ђукановић је одлучио да уништи СПЦ у Црној Гори. Његов циљ је стварање државне црногорске православне цркве. Атеисти стварају цркву! У децембру, пар месеци након што је (преко митрополита) примио поздрав од Ђукановића, патријарх Иринеј позвао је власт у Црној Гори „да престану са бруталним терором над СПЦ“.

Српски народ у Црној Гори је остао уз српску цркву и подржава СПЦ у спору са државом, али и многи припадници других етничких и верских заједница пружили су подршку СПЦ и осуђују диктатора Ђукановића. Српски народ у Србији и Републици Српској подржава СПЦ у Црној Гори, без обзира на све проблеме у СПЦ и полемике владика. Непријатељи су вероватно мислили да је српски народ толико сломљен и подељен, да неће бити у стању да пружи отпор и да се неће окупити око Цркве, чак ни када се удари на највеће светиње српског народа и српске цркве. И наравно, преварили су се као много пута у историји.

За режим Мила Ђукановића, српски народ, са СПЦ, је непријатељ и жели да их уништи. Мило Ђукановић је од југословенског комунисте, преко српског националисте, стигао до црногорског фашисте. Једино није био искрен као српски националиста, јер себе налази у тоталитарним идеологијама. Да ли је патријарх СПЦ сада схватио са ким има посла? Као да је то сада јасно грађанима Црне Горе који желе да Црна Гора буде суверена држава, али нормална, правна држава, а не мафијашка држава. Протести грађана у Црној Гори настали су због напада режима на СПЦ, али, показали су да је већини грађана Црне Горе доста власти Мила Ђукановића. Грађани се сада осећају слободни да кажу шта мисле и да нешто ураде. До сада су били подељени, али их је сада одбрана СПЦ све ујединила.

Режим у Србији и режим у Црној Гори повезује доста заједничких, пре свега, приватних, интереса. Да ли због тога председник Србије Александар Вучић не жели да улази у сукоб са председником Црне Горе Милом Ђукановићем? Јавно, а због спорног закона, Вучић и Ђукановић се „слажу да се не слажу“, и желе да остану у добрим односима, јер их повезују приватни интереси и одређене структуре моћи. Пошто се Ђукановић никада неће „вратити правим вредностима“, за Вучића је ова позиција неодржива. Да ли патријарх Иринеј верује да ће се Вучић борити „као лав“ и за права СПЦ и српског народа у Црној Гори, као што верује да се он „као лав“ бори за КиМ? Да ли се Вучић „као лав“ бори и против криминала, корупције, непотизма, лоше бирократије, партократије, за интересе домаће привреде, да се људима из расејања омогући да гласају? Да ли је то правило – да се онај који води Србију, „као лав“ може борити само за КиМ, али не и за остатак Србије (за привреду, културу…), или, само за Србију без КиМ и без дијаспоре?

Знамо да ће ког год да је председник Србије бити оптужен за великосрпску хегемонију ако штити права и брани од прогона српски народ на простору бивше Југославије. Због тога Вучић не жели сукоб ни са потписницима Апела 88 и евроатлантским структурама. И због тога је добро то што су протести у Црној Гори – предвођени духовницима СПЦ – мирни и ненасилни. Такви треба да остану. Грађанска напослушност је најбољи начин да се сруши режим у Црној Гори. Црногорском режиму треба затворити сва врата у Београду.

Поред Вучића, ни Милорад Додик не жели сукоб са Милом Ђукановићем. Милорад Додик иде путем Мила Ђукановића, а њиховим путем жели да иде и Вучић. Циљ сваког од њих је остати на власти до краја живота. У томе им помаже заједнички сарадник Беба Поповић. Додик сада покушава да убеди опозицију да не уводи БиХ у НАТО. Што је Миле ближи Милу, то је мање убедљив да не уводи БиХ, тј. Републику Српску, у НАТО. Исто важи за Вучића. Међутим, остаје питање да ли је довољно да Вучић и Додик нападну Ђукановића и да постану највећи националисти, па да се занемари оно што је лоше у њиховој власти? Зашто скоро сви грађани Србије и Републике Српске желе да се преселе у неку развијену државу? Грађанима Црне Горе неће се живот променити на боље ако Ђукановић повуче спорни закон или ако изведе Црну Гору из НАТО пакта. Режимима у Србији и Републици Српској не одговара да падне режим у Црној Гори и да победе демократске (и просрпске) снаге. Ђукановић, Додик и Вучић желе да владају као деспоти, у својим деспотијама, и да се договарају са странцима око поделе послова. У Црној Гори промене нису могуће ако је опозиција слаба и Црна Гора нема подршку Србије и Републике Српске и неких моћних држава. Да би Црној Гори пружила такву подршку, Србија мора да буде слободна и јака држава, али и стање у СПЦ мора да буде боље, јер видимо да је то једина институција око које се сабира народ. Ако СПЦ буде на нивоу, таква саборност може да се постигне и у српском народу у Србији, и у Републици Српској и између свих Срба у матици и расејању.

Опозиција је слаба и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Србији. СПЦ се бори само за своја права и не може да се бави политиком, то није посао за свештенике и епископе. То је посао за политичаре, вернике СПЦ или мирјане који живе у свету. Промене су потребне у целом региону. У свим државама бивше Југославије владају исте структуре као и пре 20 или 30 година. Целом Балкану је потребно више демократије и владавине права (под тим се подразумева и слобода вероисповести), бржи и већи развој привреде, боља саобраћајна инфраструктура, итд. Балкан је окупиран и подељен од стране великих сила. Те промене могу да крену из Београда. Београд је главни град свих Срба у свету и зато у Београду на власти не смеју да буду они који спроводе антисрпску политику. Али не сме да се дозволи ни да то буде нека ултранационалистичка политика. Рећи истину о Ђукановићу и његовом режиму, није национализам и мешање у политику друге државе. За своја права треба да се боримо на демократски и хришћански начин, тако да било ко, ко у региону или у свету оптужи Београд да шири тзв. великосрпску хегемонију, изгледа као шарлатан и лажов. У Београду се не брани само Српство (права и интереси српског народа и СПЦ у Србији и региону), у Београду се бране и идеје демократије, правне државе, мултикулурализма, као и тековине антифашизма и антимперијализма у Србији и региону. И јунаштво и чојство! Верујем да ће се здраве политичке снаге појавити, прво у Београду, затим у региону.

Режим Мила Ђукановића је готов, ако је српски народ јединствен, како у Црној Гори тако и на општем нивоу. Црна Гора је независна држава, али и стара српска земља. Поред СПЦ, треба нам и световна институција саборности српског народа, или, политичко тело које би било симбол политичког јединства и предвођено човеком који има највећи ауторитет у   народу, а који би био први међу једнакима – око којих ће се окупити Срби из свих држава.


Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

30 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре пар дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са стреће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздуха, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потреба да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентација на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је болесно да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

dimnjak1

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још пар деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађивађе (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице од НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.


Никола Варагић: Да ли ће се у правосуђу десити побуна?

20 јануара, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

Универзитет у Београду је делимично повратио углед са донетом одлуком да се поништи докторат министра финансија. То је недовољно да се за београдски универзитет тврди да има кредибилитет, али даје наду да ће се исправити аномалије које су настајале годинама.

На државним факултетима није много боље стање, него на приватним. Постоји десетине ако не и стотине случајева, попут случаја доктората министра финансија и афере „Индекс“. Прво треба средити државне универзитете, што се тиче увођења стандарда и борбе против корупције. Сигуран сам да ће се већина приватних факултета угасити оног тренутка када држава реши да казни сваког ко продаје и купује испите и дипломе. После тога, могу да настану нови приватни универзитети, али са највишим научним и етичким стандардима и великим бројем донатора, који ће давати стипендије најбољим студентима.

У правосуђу нема ничег сличног. Запослени у правосуђу никад нису показали независност у свом раду. Зато се министар финансија жалио суду због одлуке Универзитета у Београду да поништи његов докторат стечен на ФОН-у.

Да ли ће икада српско правосуђе показати независност и етичност у свом раду? Да ли ће решити бар један озбиљан случај, као што је то урадио београдски универзитет у случају министра финансија? И да ли заиста могу да буду независни у свом раду, не само што се тиче утицаја режима или власти, него и опозиције и страних амбасада? Јер, да ли је судија независан ако се побуни против власти, тако што ће прихватити заштиту неке јаче силе, која ће када дође на власт, радити исто што и претходна власт, и омогућити том судији да буде на вишем положају и веће привилегије? (То је тест и за Универзитет у Београду.)

Заменик републичког тужиоца Горан Илић недавно је као „велики проблем истакао однос грађана према независним институцијама“, тј. као суштински проблем то да у Србији „не постоје ни елементарне претпоставке да уназад неколико година и данас“ да држава „може да гони некога ко је повезан са овом или неком другом влашћу… и кад бих могао да утичем на некога – мењао бих српско друштво!“. Заменик републичког тужиоца Горан Илић велики проблем види у односу грађана према правосуђу, а изгледа да не види велики проблем у раду запослених у правосуђу; он би да мења цело друштво само да се не мењају тужиоци и судије. Према мом мишљењу, у овом тренутку највећи проблем је рад (тачније, нерад) републичког јавног тужиоца Загорке Доловац. Госпођа Доловац треба да служи као пример како републички јавни тужилац не треба да ради, тј. да се више никад не догоди да у српском правосуђу неко као што је она обавља ту функцију (после 10 година проведених на тој функцији, грађани Србије не знају да постоји, или како се зове, републички јавни тужилац, зато што Загорка Доловац буквално ништа није радила у држави у којој цветају криминал и корупција). Да ли то смета заменику републичког тужиоца Горану Илићу? Шта је већи проблем, рад правосуђа или шта грађани мисле о правосуђу? Зашто то мисле?

Изгледа као да то смета једино судији Апелационог суда Миодрагу Мајићу. Судија Мајић је у децембру изјавио да ће се „у правосуђу десити побуна“? Судија Миодраг Мајић је тада истакао да се „прибојава се да ће то захтевати лична херојства. Јер, да би се на било који начин извршио покушај промене власти, мислим да ће морати да се појави, пре или касније, једно, двоје, троје, које ће да кажу: Доста је, ја ово више нећу да трпим. Не могу очекивати да ће неки тужилац да искочи и сам поведе нешто од ових предмета Kрушик, Савамала… то је бесмислено јер постоји неко ко је изнад и има могућност да то формално заустави. Нама је потребан неко ко ће рећи: Ја сам заустављен у овом, ко ће рећи мени није омогућено да ово урадим, који ће изаћи и рећи да је намештен други уместо њега зато што се у тог другог има поверење… И зато се враћам на оно што сам рекао пре пар година (због чега сам развлачен у таблоидима), да ће се у правосуђу десити побуна… Мораће да крену жртве и неће се ово десити тако што ће сви очувати посао у тужилаштву и у суду. Нешто ће морати да се промени у систему ако уопште размишљамо о томе да једнога дана добијемо не независно тужилаштво (велике су то речи), али макар нешто мало боље од ове потпуне блокада коју имамо“. Крајем децембра, судија Мајић је изјавио да је „чињеница да све већи број грађана, схватајући да не може да оствари неке ствари преко институција, разумејући их као блокиране, размишља да преузме правду у своје руке“. Да се не догоди да грађани преузму правду у своје руке, морају хитно да се догоде промене у правосуђу. Траже се они који ће изаћи и рећи „мени није омогућено да ово урадим“, тј. спремни да се жртвују, а не они који са стране то гледају и говоре да су такви потребни и чекају да неко други дигне побуну и започне промене. Да ли постоје такви у правосуђу?

Ако се то догоди, много људи ће изгубити посао у тужилаштву и суду. Ко је и како радио, најбоље знају тужиоци и судије, јер не задржавају се неки предмети само зато што је неки политичар назвао телефоном неког судију или тужиоца, него зато што и судије и тужиоци то раде због личних интереса. Са друге стране, ако је стање у правосуђу боље него што ја или већина грађана мисли, онда, зашто је проблем да неки тужилац искочи и поведе неки велики предмет, зар неће на његовој страни да буде већина тужилаца и судије? Како може да буде смењен ако су колеге уз њега, тј. ако колеге неће да га смене или неће да преузму његов предмет? Да ли је то најбољи начин да се промени друштво, тј. однос грађана према правосуђу и законима?

Да ли су судије и тужиоци највеће кукавице у држави? Нека поштене судије, ако их има, иступе храбро и спремни на жртву, као новинар (и бивши полицајац) Милан Јовановић, или радник Крушика Александар Обрадовић, па ће видети колику ће подршку грађана имати. Али, они то не показују ни у малим случајевима који не занимају највишу извршну власт. Дакле, никад нису показали храброст („лично херојство“). Поред тога, за разлику од обичних грађана и усамљених појединаца, судије и тужиоци, ако су сложни, могу лако да се одбране, и да нико од њих не поднесе ни приближно тако велику жртву, као кад се неки обични грађанин нађе на мети система или државе (неке гране власти, између осталог, и на мети корумпираних судија и тужиоца који делују као организоване криминалне групе).

За почетак, ако је случај убиства судије Небојше Симеуновића, вашег колеге чији предмет 8 година стоји у вашим фиокама, превише тежак, као и случајеви спорних приватизација, решите неки мањи случај, попут случаја „Контраст“. Да ли ће се судија Мајић и тужилац Илић огласити због случаја „Контраст“? Шта ће урадити поводом тужбе родитеља против запослених у правосуђу? Погледајте шта кажу родитељи погинуле деце о раду правосуђа, па сами просудите да ли је већи проблем у друштву (грађанима) или у (не)раду запослених у правосуђу и полицији. Оваквих примера има превише, ово је само један од њих:

Конференција за медије удружења грађана Истина – Тамарини закони:

https://www.youtube.com/watch?v=tsGq6izJ4JE&t=514s

 


Никола Варагић: Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта

27 новембра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Данас је важно да имаш став и мишљење о свакој теми и да изнесеш свој став и мишљење у сваком разговору који водиш. Међутим, није важно колико ти знаш о одређеној теми, ни колико твој саговорник зна о томе – важно је да имаш став и да изнесеш своје мишљење, и да своје мишљење браниш, чак и ако имаш саговорника који зна много више од тебе.

Кад је угрожена слобода мишљења и говора, кад се неко гони због тзв. деликта мишљења, кад се гуши критика, треба бранити слободу. Ако не поштујеш самог себе, неће те други људи поштовати. Треба мислити својом главом, имати свој став и борити се за своја права и свој глас. То није спорно. Спорно је то како се обликује мишљење, тј. колико је знање и какво је искуство, пре изношења мишљења и формирања ставова. Све је више људи који „верују да имају право на сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликују“. Такве људе Ортега је назвао – „човек-маса“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним… Човек-маса верује да је савршен“.

Све је више људи који немају искуства у одређеном послу, који су површно образовани – мало кроз школу и мало више преко медија и интернета, али који често говоре „Ја мислим да то овако треба да се уради“. („Мишљења се често заснивају на неповезаним цитатима и информацијама из друге или треће руке“, видимо то и кад се износи мишљење о Хандкеу.) То је као да одете као шегрт код мајстора да учите занат од њега, и да га први дан, док вам објашњава како се то ради, прекинете са речима „Ја мислим да то овако треба да се уради“. Све више људи то ради кад се у друштву помене одређена тема, кад виде вести у медијима и на друштвеним мрежама – коментаришу као да су стручњаци, увек имају став о неком питању, итд. Најгоре је када слушате два човека или групу некопетентних људи који се препиру око неке теме, и ко је међу њима у праву, а нико ништа не зна о томе. Све је више и људи који се мешају у послове које не познају и прихватају да раде посао који не знају да раде. У власти, све је више људи који воде велике системе, а немају искуства у том послу (нису стручни и одговорни људи); све је више политичара са купљеним дипломама и докторатима. Зато је све мање правих државника, стручњака и мајстора.

Криза ауторитета постоји, јер је савремени човек убеђен да је он господар своје судбине – стално му се говори да од њега све зависи. Размаженој деци говори се да имају своја права и да не треба да слушају родитеље (старије људе). Ауторитети су постали они последњи, који су се наметнули да буду први и изнад других (закон јачег). Човек-маса (који верује да је слободан и господар своје судбине) пред њима ћути. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Прави ауторитет не шири страх и не користи силу. Али, за човека-масу, то је знак слабости и такве људе не слуша и не види (не уклапају се у његове стандарде успеха и представе о свету). Прави ауторитет није (не може да буде) популиста или аутократа.

Важно је да разликујеш праве ауторитете, од лажних. Зато је важно да разликујеш добро и зло. Злу не треба бити послушан, бити непослушан добру је зло. Човек који има исправно расуђивање, бира и слуша добро. „Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања“ (Св. Јован Лествичник). Богатство расуђивања стиче се кроз подвиг вере и тежак рад. Мишљење прво мора да се обликује. Зато, не мораш увек да имаш свој став или да износиш своје мишљење. Труди се да будеш окружен са људима од којих можеш нешто да научиш и који сами себе и људе око себе терају да дају све од себе – који кроз подвиге померају границе и стално се духовно усавршавају. Тек после више година напорног рада, духовног усавршавања, и усавршавања у одређеном послу или у струци, можеш да кажеш самом себи да нешто знаш и тада има смисла да изнесеш своје мишљење у јавности. До тада није срамота рећи „не знам“ и ћутати, када се говори о теми са којом се ниси озбиљно и темељно бавио. Није срамота, него врлина, кад слушаш праве ауторитете. Наравно, тако да не правиш идоле (да не будеш идолопоклоник), што прави ауторитет (духовник), то од тебе неће ни тражити (стварати). Сваки човек има своју јерархијску улогу и одговорност – „звезда се од звезде разликује у слави“ (1. Кор. 15, 41). То је и „идеја ранга“ (Иљин), пошто већина људи „није кадра ни за какав напор осим наметнутог“ (Ортега).

Више нико никог не слуша, а свако ко другачије мисли доживљава се као непријатељ. Зато се воде само бучне и вулгарне полемике (расправе). Културе дијалога нема зато што човек који тврди да је „добро све што у себи затиче“ (а затиче „готове идеје“), не жели да уложи напор да уђе у суштину тих идеја и да прво критички размисли и обликује своје мишљење (користи достигнућа цивилизације коју је наследио, али „не познаје корене начела те цивилизације“), него одмах намеће своје мишљење саговорнику (и све лично и емотивно доживљава). Ни црквени Сабори се „данас не дешавају јер су по дефиницији бојна поља, пребројавања и самјеравања људи који су већ заузели став. Људи са ,агендом’ који треба да одговоре на црквено-политичке и политичке ,агенде’“ (Дарко Ристов Ђого).

Људи који имају особине човека-масе живе у илузији да имају своје „ја“, јер не знају шта је то „ја“ и како да се контролишу помисли. Ко прихвата рђаве помисли, распирује страсти, не чује и не види никога осим себе, а то што је он – то су помисли које му стижу и емоције и нагони тела, тј. несвесно – оно што није под његовом контролом и што га чини објектом. И сад он, који је и друштвено и биолошки детерминисан – као нечији објекат, има високо мишљење о себи и говори „Ја мислим…“, тако да намеће своје мишљење. То је најстарија људска бољка, први грех – гордост (егоизам). Ко не води дијалог са Другим, не зна колико је далеко од Логоса, од духовног знања. Исто важи за физичко знање. Човек прво мора да уложи напор, да много ради и учи, да слуша мудрије и искусније, да нађе своје место под сунцем, да извуче поуке из грешака које направи, да обликује мишљење, па ће онда знати кад да каже своје мишљење о одређеној теми, а кад да ћути. Али, чак и ако је стручњак за одређену област, а духовно неискусан и горд, онда ће он са истим ауторитетом да говори о струци или теми коју не познаје и са којом се не бави, наметаће своје мишљење зато што верује да све најбоље зна, љутиће се ако неће остали да га следе, учиниће неко зло дело…

Прво треба доћи до правог, духовног „ја“ и својевољно слушати вишу уместо ниже воље, затим ући у суштину одређеног проблема, посла или науке, па онда рећи „Ја мислим“ – да је то решење, истина, прави пут… Ја постојим кад усаглашавам своје мисли са Богом, а не кад мислим да сам мислим, пошто „ја“ никад само не мисли. Води дијалог са Богом у срцу, својом слободном вољом следи вољу Божју, све док Христос не постане лично „ја“. Ко има уши, нека слуша оне који слушају Бога, све док и они (лично) не чују Бога (и не стекну надантиномијско мишљење). Тако се ствара култура дијалога и решава криза ауторитета.

Није српски ћутати, али није српски ни говорити свашта и наметати своје мишљење.


Никола Варагић: Дугорочни планови

22 новембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Немањићи су имали визију и дугорочни план, који је успешно реализован више од једног века. Устаничка Србија је имала дугорочни план, посебно кнез Милош Обреновић, који је деценијама спроводио свој план у дело. Следећи српски дугорочни план је био стварање Краљевине Југославије. Тај план је завршио исто као и та држава. Комунисти су обновили ту државу и неколико деценија реализовали су се антисрпски планови у СФР Југославији.

Распад СССР-а, Србија је дочекала без плана. Део народа је хтео да чува СФР Југославију и комунизам, а део народа је хтео повратак традицији.

Да би донео дугорочни план, прво мораш да знаш шта хоћеш, тј. мораш да имаш циљ. У српском народу не постоји консензус око циља. Одређивање циља и постизање консензуса одговорност је елите народа. Међутим, српска елита је разбијена у прошлом веку. Српску владајућу елиту чине, углавном, чланови масонских организација, страних тајних служби, црвених и црних интернационала. Народ без елите не може да се организује.

Дугорочни план дефинише крајњи циљ, а кратакорочни и средњорочни планови служе за остваривање тог циља. На пример, ако је циљ да се деци омогући здрав живот, направити план да се у вртићима и у основним и средњим школама служи само органска храна (а не смеће од хране, коју сада деци дају да једу). Такав план мора да се реализује у фазама.

Дугорочни план може да буде и ставарање еколошке државе. Краткорочни план би био да се промене закони и прописи, да се шири еколошка свест (да грађани престану да бацају смеће где стигну) и реши проблем депонија отпада и канализација. Средњорочни план би био да се реши питање највећих индустријских загађивача. Дугорочни план би био да се нађе алтернатива за производњу струје из термоелектрана (а да то не буду МХЕ због којих се уништавају реке) и угља за грејање. Затим, може да се донесе и план да све бандере за осветљење на улицама и поред путева морају да буду са соларним плочама. Тај план би се реализовао у фазама. Потребно је урадити реформу ЕПС-а, између осталог.

Затим, нико не зна шта да ради са фабрикама возила у Србији; у свету се све више користе еколошка возила. Осим тога, Србија није произвођач нафте, али има налазишта литијума и доста фабрика које производе делове и гуме за светску аутомобилску индустрију. Решење је да фабрике возила које имамо, производе еколошка возила. Држава би донела закон да од, нпр. 2029. године, сва возила која се користе за превоз путника (такси службе, градски и међуградски превоз…) и сва возила државних служби (полиција, инспекције…) морају да буду еколошка возила (та возила би куповали и грађани и приватне фирме). Потребно је и створити мрежу станица за пуњење еколошких возила, затим пружити системску подршку српским иноваторима, вратити стручњаке из дијаспоре и обезбедити радну снаге (и добре услове за рад радника) у тој индустрији. Из медија смо сазнали да су српски градови недавно били најзагађенији градови у свету. Ако би се ови планови реализовали (нашла замена за угаљ и нафту), уз чување паркова и шума, српски градови би били међу најмање загађеним у свету, народ би био здравији. (Мора да се нађе начин и да рудници литијума, као и осталих руда, не загађају животну околину.) Ако је то циљ, мора да постоји и план и да се план спроводи у дело. Такав план може да донесе само држава (власт, елита).

Стварање позитивне селекције у државним службама и ефикасне бирократије није могуће без дугорочних планова. Стање је лоше због негативне селекције, корупције и непотизма. Добри кадрови се стварају годинама, а велики системи (нпр. здравство, полиција, војска…) стварају се деценијама. Корупција у врху правосуђа, полиције и тајних служби не може да се искорени преко ноћи. То је први задатак нове српске елите. Када се победи корупција у врху државе, следећи задатак је да се искорени корупција на нижим нивоима.

За спољну политику и одбрану Косова и Метохије, потребни су дугорочни планови. Ко су наши савезници, а ко су наши непријатељи? Шта ће бити са БиХ, када се странци повуку? Како ће да се реши македонско питање? Како да се заштите права српског народа и СПЦ у Хрватској? Како да Србија не буде изолована од света и светског тржишта, када одустане од уласка у ЕУ? Како да Србија развије економску дипломатију?

И тако редом, у свим областима друштва и државе, донети планове за одбрану од поплава и гашење пожара, за градњу инфраструктуре, за реформу образовања, за развој привреде, итд. За реализацију дугорочних планова потребно је и повезати генерације, тако да нове генерације наставе по плану претходних генерација (наравно, уз неке измене због неких нових околности). Зато је важно како се спроводи смена генерације, мора да постоји план.

Изнад свега је питање идентитета, традиције и цркве, тј. какву културу желимо да чувамо и развијамо, у каквој држави желимо да живимо, ко смо ми и шта заиста хоћемо. Већина није за либерални капитализам, није ни за комунизам, данас многи критикују демократски систем, али скоро нико не жели недемократски систем, више се користи латиница него ћирилица, итд. Посебно питање је однос према Цркви. Националисти ће да бране СПЦ ако је нападају непријатељи српства и многи би живот дали за одбрану српских светиња на КиМ, али када је у питању лични однос према Цркви и свештенству, и лични однос према Богу и поштовању заповести, ту се налазе и атеисти и пагани, често и мржња према Цркви и свештеницима, неки националисти као да се радују зато што је лоше стање у Цркви. Ако мора да бира између либерализма, комунизма, фашизма и православља, националиста ће да изабере православље, али због народа и традиције, а не због вере у Христа. Можда је то добро, за почетак. Само, треба знати да Бог не воли људе који су млаки у вери (Отк. 3, 15-17). Ко има јаку веру, има јасан циљ, зна шта хоће, може да донесе дугорочне планове и да их реализује – није лењ, није песимиста и дефетиста, не продаје се и не предаје се.

Дакле, да ли је православље темељ на којем желимо да зидамо нашу културу, просвету…? Да ли желимо да чувамо СПЦ? Ако је православље то што хоћемо, онда ћемо добити нову српску елиту; елиту која има историјску, есхатолошку и правну свест, која зна шта хоће и може да донесе дугорочне планове и стратегије развоја, тј. да постави темељ за Србију 21. века. Ако у народу постоји таква воља, а у делу народу који је решен да одржи Завет она постоји, појавиће се нова елита, која ће направити и спроводити дугорочни план развоја и стварати, на истом темељу, савезе са другим народима и државама.


Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће

17 новембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Зоран Ћирјаковић је добро описао „случајне Србе“ и њихов „аутошовинизам“. Међутим, да су Срби најгори људи, да је Србија најгора држава за живот, да смо изгубили рат и томе слично, мисле и националисти. Песимизам и дефетизам националиста не можемо назвати аутошовинизам, пошто националисти, за разлику од „случајних Срба“, воле свој народ и поштују традицију. Али, немају вере да ће бити боље, не знају како да буде боље и виде само оно што је негативно. Песимизам и дефетизам националиста је деструктиван, колико и аутошовинизам. Песимизам и дефетизам националиста није настао само под утицајем аутошовинизма анационалиста, који су деценијама водили државу, уређивали медије и образовали генерације националиста. Међу аутошовинистима има и бивших (разочараних) националиста, који су љубав заменили мржњом према свом народу.

Корен песимизма и дефетизма националиста је дубљи, и није резултат само психолошког и умног рата који је вођен и који се води против српског народа. Један од разлога може да буде заборав. После пар векова под окупацијом, српски народ је постао народ неписмених и сиромашних сељака. За то време, Запад је процветао – почиње индустријска револуција, људи прелазе у градове да живе, појавило се грађанско друштво. Срби обнављају државу у 19. веку, али та држава није била једна од највећих сила Европе, са великим градовима и најјачом војском у Европи, попут Србије Немањића (од краља Милутина). Српски народ је вековима био тлачен у Османском царству и у Аустроугарској. Срби су молили Истанбул и Беч. У делу српског народа формирао се робовски менталитет. И тако је остало до данас. Елита не служи народу, него странцима. Исто је стање у осталим православним народима. Као да су националисти из православних народа сагласни да су ти народи пропали, да се никад неће створити савез православних, словенских или балканских држава, итд.

Срби су заборавили ко су, колико дуго живе на овом простору и шта су били у средњем веку. Део народа је прешао међу католике, део народа међу муслимане, а православље је постало, за део оних који су остали Срби, терет који кочи напредак. Решења су тражили у идеологијама и култури западне Европе. Запад је представљен као нешто много високо и нама недостижно, у делу српског народа појавио се осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на људе и државе са Запада, и стид због православног и балканског порекла. Краљ Александар Карађорђевић који је створио, и комунисти који су обновили Југославију, нису једини кривци, они су кулминација процеса који је трајао најмање један век пре њихове појаве у историји. „Духа самопорицања“ (Мило Ломпар) и прихватања „српске кривице“, не би било да није било тог осећаја инфериорности и стида у односу на Запад, који се, истовремено, и мрзи и имитира (попут малог детета када види бољу и нову играчку код другог детета и жели да је има одмах, па је љубоморно на то дете и љути се на родитеље зато што неће или немају новац да му исту купе). Заборавља се да су Срби стари европски народ, и да нису само жртве, него и победници. Део народа уживео се у улогу жртве (губитника). Међутим, није учинињено довољно ни да се памте српске жртве. Јер, аутошовинисте не занимају српске жртве, док националисте покреће, пре свега, мржња према непријатељима и жеља за осветом (непријатељи су сви осим руског народа, али и за Русе неки националисти говоре да су нас издали, или да ће Русија пропасти).

Националисти, који су у суштини атеисти, не могу да не буду песимисти, пошто без вере у Бога постајеш нихилиста. Међу националистима, који су пагани и окултисти, већина има исти однос према светим Немањићима, као и аутошовинисти, а немају боље мишљење ни о модерној Србији и њеној будућности. Националисти, који су неофити, песимисти су зато што у свему што се дешава у свету виде „руку“ ђавола (као да у свету више нема Бога).

Удаљавањем од Бога, део српског народа се удаљио и од светосавске традиције, заборавио је ко смо и шта смо, и шта можемо да будемо, уз много рада, после одређеног времена, ако знамо шта хоћемо, имамо циљ и спроводимо дугорочни план. Део народа је прихватио као догму да је човек настао од мајмуна и да је српски народ мали и млад (варварски) народ. Националисте су обесхрабрили порази из 20. века, аутошовинистима порази су доказ да су у праву. Духовно неискусном човеку је стало до земаљске правде и награде, па пада у очај када то изостане. Националиста је убеђен да све зна и износи своје мишљење о свему, али, када види да га нико не следи, пада у депресију и шири песимизам или прави расколе. За националисту нико није довољно добар осим њега самог. Омиљене речи националисте су: „то не може“ (да успе у српском или између православних народа), јер „сви су исти“. Националиста гледа аутошовинисту који мрзи и продаје свој народ, док аутошовиниста гледа националисту који је шовиниста и учествује у корупцији и потврђује стереотипе о српском народу. Заједно шире дефетизам и бацају блато на сваког ко се издваја из масе. Истина је да у српском народу има много палих појединаца и много греха, али је српски народ и даље „небески народ“, у њему постоји „нуклеус праведних“. Треба бити реалан и остати позитиван, стабилан, без преласка из крајност у крајност. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Оно што је добро, треба подржати, а не критиковати и блатити. Националисти су често идолопоклоници који наседају на јефтини популизам, а популисти су површни националисти и лажни верници жељни славе, моћи и новца.

Националисти, за разлику од патриота, не познају суштину традиције и не чине довољно да буду достојни предака – ништа не чине од онога што чине племенити људи. Да би био достојан предака, мораш да чиниш подвиге, да постављаш себи високе норме, да се много трудиш (да читаш Свето Писмо, упознаш науку светих отаца, победиш себе и свет), трпиш и жртвујеш, да твоје речи прате дела, образован према савршеном узору – Исусу Христу, кроз бесконачно духовно усавршававање, непрекидни духовни и физички рад (подвиге). Патриоте трче маратон, а националисти после 100 метара почињу да сумњају и одустају. Што је мање националиста који су песимисти и шовинисти, биће мање и аутошовиниста. Ко није чврст у вери, лако се предаје и продаје (у невољи), постаје „човек-маса“ (Ортега), личне слабости и ограничења пројектује на друге, тражи успех и славу од света одмах и сада, јер није истрајан, вредан и стрпљив, а то није јер земаљско ставља испред небеског.

Ко верује у Бога, сећа се лика Божјег у човеку пре пада у грех, познаје свети лик Св. Саве, зна колико вреде и он лично и српски народ, нема осећај инфериорности пред било којим странцем, али ни супериорности (гордости), није песимиста, не стиди се свог порекла, на њега не утичу ни мишљења аутошовиниста и непријатељска пропаганда, ни „сујета света“, митоманија и грандоманија националиста, у победи слави Бога, у поразу не куне Бога, јер је спреман на жртву и мучење (пораз), док очекује успех и победу. У вернику, из туге рађа се радост (Јеванђеље је Радосна вест, Христос побеђује); верник не очајава, свој ум држи у аду, има веру, љубав и наду, и ужива у раду. Наше је да трчимо, све је до Бога који милује.


Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација

9 новембра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

У православним народима нико не ради озбиљно на сабирању православних народа, у балканским на стварању балканског савеза, у словенским на уједињењу свих Словена. А нико не може да опстане сам, без савезника. Да ли је време да се у Србији појаве озбиљни културни и политички покрети са таквим циљевима? Србија има велику одговорност за стање на Балкану, и за стање у православном свету (посебно сада док траје сукоб између грчке и руске цркве). Србија је успорила НАТО поход ка Русији пре 20 година. Кад падне Србија, пао је цео Балкан. Од стања на Балкану, доста зависи и стање у Европи.

Сада постоји руска Евроазијска унија. О том пројекту писао сам у претходним текстовима из теоријско-идеолошког угла, где сам као полазну тачку узео Четврту политичку теорију Александра Дугина. Евроазијска унија не може да се заснива на постојеће три политичке теорије (либерализам, комунизам, фашизам) и зато се тражи нова или четврта политичка теорија. Међутим, Дугинова теорија је ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство. Према мом мишљењу, оно што може да повеже народе из наше цивилизације је хришћанство, као основа идентитета сваког народа. Зато треба створити прву, условно речено, православну и словенску идеологију (или прву, условно речено, православну политичку теорију). На крају 21. века, вероватно ће једино у нашем делу света постојати хришћанске цркве, као грађевински објекти и институције. А то може да буде само Православна Црква, као „стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15).

Игор Панарин види Београд као један од главних градова Евроазијске уније и предвидео је да ће настати Балканска конфедерација. Са тим предвиђањима Панарина, упознао сам се пре више од 8 година, и тада ми је то изгледало реално. А данас још реалније. Нека од тих предвиђања Игора Панарина су се већ обистинила. На пример, и ја мислим да је реално да Мађарска буде део Балканске конфедерације, како је назива Панарин. Прошле године сам у тексту Орбанова орбита написао: „Мађари могу да постану део словенске и православне породице… Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“. Игор Панарин је недавно за српске медије поновио: „Мађарска је једина држава ЕУ која у уставу помиње хришћанске вредности. Своју прогнозу сматрам вероватном – Београд на челу Балканске конфедерације, која може обухватити и Мађарску“.

Турска је све ближа Русији, и има све боље односе са Србијом. Ако „ишчупамо Турску из агресивног војног блока НАТО-а“, биће лакше и бошњачки део БиХ укључити у стварање „Балканске конфедерације“. Мађарска има још боље односе са Русијом. Србија и Мађарска сада имају најбоље односе у својој историји. Међутим, пошто су православни и словенски народи најбројнији на Балкану и простору источне Европе, услов свих услова за стварање „Балканске конфедерације“ и успех Евроазијске уније је саборност између православних и словенских народа. Србија не може да прави балкански савез са Мађарском и Турском, ако је у сукобу са Грчком, Бугарском и Румунијом. Евроазијска унија не може да постоји, ако су Украјина (према Панарину, Кијев треба да буде једна од четири престоница ЕА) и Русија у рату, или ако су украјинске власти у сукобу са већином православних цркава. Са друге стране, не желимо лажно братство и јединство. Hема потребе да се ствара наднација (наддржава), довољно је да створимо опште православно-словенско становиште и искрену саборност. Тек кад створимо чврст савез са православним балканским народима, ослоњен на савез са Русијом (Евроазијску унију), затим савез са Мађарском, Турском и Бошњацима из БиХ, Србије и Црне Горе, могу да се реше и албанско и хрватско питање на Балкану.

Све што је Панарин предвидео, може да се обистини и са лажним братством и јединством. Међународне околности су повољне за деловање све снажније Русије. Из Русије у Србију сутра може да стигне 10 система С-400 и 100 мигова и сухоја. Србија може да буде тако економски јака. Турска може да издржи санкције Запада. Јер, ту је и Кина. Феминизирани Запад нема шансе у сукобу са Истоком. Свет се мења, Запад ће се променити. Мађарска, Чешка, Словачка, касније и Пољска, могу постати део евроазијско-балканске уније. Елите могу да нађу међусобне интересе и да се договоре. Али, чему ће стремити те елите, у чију помоћ ће се уздати? Које вредности ће да се негују? Шта ће бити званична идеологија или виша идеја која све покреће? Какву ће културу стварати? Колико ће се поштовати права обичних грађана и малих предузетника, у односу на оне велике и моћне? Да ли ћемо да стварамо империју која ће другима да ради оно што су неке империје нама радиле?

Са друге стране, може све да крене наопако. Србија може да падне, у Русији може да се догоди револуција или да Путина наследи неко ко неће моћи да одржи садашњи раст, рат у Украјини може још дуго да траје, Казахстан може да се окрене ка Западу, у Мађарској и Турској глобалисти могу да победе традиционалисте, може да се продуби раскол између грчке и руске цркве… Можда се распадну и САД и Европска унија, а да никад не заживи озбиљно Евроазијска унија, па да крене рат свих против свих и још већи талас избеглица. Ипак, мислим да је реално да настане савез православних и словенских држава.

Суштина је да Евроазијска унија и „Балканска конфедерација“ не буду пројекти који ће се наметнути народима од стране отуђених елита, са неком својом званичном идеологијом. То би било лоше чак и када би та идеологија била православље, јер хришћанство није и не може да буде идеологија. Хришћанство је духовни свет и има систем вредности, који је темељ, или оквир, за деловање у свету. Свет је данас другачији него у првом миленијуму хришћанства, та промена мора да се уважи, али, супротно мишљењу многих, то не значи да се Црква мора либерализовати, а Христово учење прилагодити и уклопити у неку „њу ејџ“ идеологију, да би се људи лакше и брже међусобно повезали. Напротив, потребно је бити чврст у вери, Црква мора да остане „окамењена“, потребно је упознати изворно учење своје вере, и тада неће бити проблема са негативним традиционализмом, нити разлога за страх од појаве православног фундаментализма. Хришћанин има у виду Другог, зато има правну свест и прави разлику између државе и духовне заједнице. Једино искрена вера у Христа може да створи саборност, унутар сваког народа појединачно, и између народа из нашег дела света. Ако смо заиста православни (хришћани), више ће нас ценити католици из држава Вишеградске групе, и муслимани који верују у Алаха и чувају традицију. Као хришћани ћемо се односити према свима који нису хришћани (атеисти, левичари…), па ће и они, можда, више поштовати нас, и створићемо културу дијалога и доћи до консензуса.

Ако се одрекнемо православља, нема шансе да живимо у саборности и да опстанемо. Ако ипак настане евроазијско-балканска унија, без православља као темеља, значи да је стигла помоћ, али не од Бога, него од ђавола – да задобијемо свет, али да изгубимо душу.


Никола Варагић: Позитивни традиционализам

2 новембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Када човек зна шта хоће, када има циљ, ако је вредан и истрајан, савладаће све препреке и проблеме и оствариће свој циљ. Још увек има мало слободе, или простора, на овом свету да се оствари оно што слободан и добар човек хоће или што је поставио као циљ. Што је више слободних и добрих људи који знају шта хоће и раде на остваривању својих циљева, и тај простор слободе је већи, или довољно добро брањен, а мање је дефетизма.

Људи који знају шта хоће, уређују животни простор према својим потребама и укусима и бране свој начин живота и своје вредности, не дозвољавају да оно што неће и не желе уђе у њихов простор. Српски народ није знао шта хоће, па је у његов простор ушао свако ко је хтео. Комунизам је победио фашизам, либерализам је победио комунизам. У економском смислу, Србија и остале балканске државе су колоније и служе за извлачење сировина и обезбеђивање јефтине радне снаге. Балканци никада нису могли да се сложе, нису никада знали шта тачно хоће, па Балкан припада најмање Балканцима.

Простор у којем живимо и који ми треба да уредимо, како ми хоћемо, заузет је не само у војном и економском, него и у културном и идеолошком смислу зато што нисмо знали шта хоћемо. Сада странци уређују наш простор. У 19. веку, српски народ је желео да негује своју светосавску традицију, али је желео и модернизацију. Православље је до средине 20. века поштовано због традиције. Сада се делом вратило то поштовање. Али, то се ради због традиције, а не због вере – у Христа. Православна Црква и свештенство представљени су као нешто што кочи напредак и што не може да понуди одговоре на изазове модерног доба. Такви одговори, тражили су се у идеологијама и култури западне Европе, касније у далекоисточним философијама. Запад се имитирао у свему. Скоро нико није покушао да на темељу православне традиције (вере) ствара ново и модерно.

Мало је православних традиционалиста који излаз не траже у „бегу у прошлост“ (такви су против промена и модернизације у било ком смислу). Највише је формално религиозних, оних који се придржавају православне традиције али либерално – само када, колико и како њима одговара. Постоје верници који не воле Цркву, и сматрају да је то превазиђено. Дакле, најмање је искрених верника који добро познају традицију и веру. А сви одговори, које траже савремени људи, налазе се у православљу, али се до њих долази једино кроз подвиг вере. Људи који учине подвиг вере живе у слободи, којом их је Христос ослободио, не дају се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5, 1), тј. познавши Бога, не враћају се опет на слабе и рђаве стихије, којима су некада служили (Гал. 4, 9). Такви људи модернизацију спроводе у оквиру традиције и православног координатног система – остављају свој печат (печат своје генерације) и богате традицију свог народа и Цркве.

Проблем је што је таквих људи мало. Текстови који се тичу православља (теологије) нису популарни, мало више се читају само таблоиди када износе неке афере, и полемике (свађе) измеђи епископа и свештеника. Оно што је негативно, привлачи више пажњу, него оно што је позитивно и поучно (то важи и за црквену јавност). Колико људи разуме зашто је Владимир Вујић писао да треба упознати свети лик Светог Саве (а не „онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“)? Колико људи разуме зашто је Жарко Видовић истицао да је Завет монашки, а не ратнички, или, разлику између државе и духовне заједнице и која је разлика између права државе и права личности? Колико зна за разлику, коју је правио Св. Григорије Палама, између створених и нестворених енергија? Колико верника чита Свето Писмо? Већина људи зна шта неће, али не зна шта хоће. Па онда узимају од разних учења и идеологија по мало, према својим потребама, мерама и укусима (неки православци славе и ноћ вештица), а традицију свог народа и цркве посматрају кроз те идеологије или на основу туђих учења. Међутим, православну традицију и Христово учење, не могу упознати преко читања и учења, него кроз подвиг вере и живот у смиреноумљу и молитви. Важно је читати и учити, данас нико не жели да чита дуге и озбиљне текстове и књиге, па тражи инстант знање кроз кратке текстове и слике – без читања стиче се површно знање. Али, мора да се зна да „слово убија, а Дух оживљава“, јер је „посланица Христова“, написана „не мастилом него Духом живог Бога“ (2. Кор. 3; 2-6). То је много теже од читања и учења, које је неопходно.

Пошто је таквих људи (искрених верника) мало, у простору православног света, сада има свега другог више од самог православља. На пример, у православним државама не постоје православни медији, овакви текстови скоро никог не занимају, православни сајтови имају малу посету, у школама деца пре бирају грађанско васпитање, него веронауку, итд. Људи не знају како да ускладе изворно учење вере и традицију са савременим животом, не могу да нађу добре духовнике у цркви који могу да им помогну да се оријентишу у свету. Неки прихватају модернизацију на штету традиције, а неки беже у негативни традиционализам.

Али истина је да је мало оних који заиста хоће православље или хришћанство и искрено верују у Христа, па се зато налазе разна оправдања и пребацује кривица на „систем“. Када скоро сви избегавају да преузму одговорност, систем мора да буде лош – традиција ће нестати, држава ће се распасти, у Цркви ће бити раскол или ће се и Црква либерализовати, итд. Када неко не поштује ни Светог Саву због лошег свештеника Саве, са којим је имао лични конктакт, он онда никад и није хтео да буде светосавац, а тај свештеник Сава њему служи само као изговор, да може да живи као либерал, паган или да слави ноћ вештица.

Дакле, када православци заиста буду хтели православље, када то буде њихов избор, онда ће и створити православну државу и савез православних држава. Како? То ће знати онда када то буду заиста желели. Ако си православац, логично је да ћеш неговати православну традицију, да ћеш уредити државу у складу са својим вредностима, да ће постојати медији који достојно представљају православље, да ћеш стварати савез са православцима, а не са непријатељима православља, да ће православни богословски факултети ширити Радосну вест, а не дарвинизам, итд. Зашто се ради оно што није логично, тј. зашто у држави, у којој се 80% грађана на попису изјасни да су православне вероисповести, православље постоји само у траговима, питање је за духовнике, а не за психологе, или за life coach-е.

Једино од православаца зависи да ли ће православни народи и цркве постојати на крају 21. века, у каквом ће систему државног уређења живети и да ли ће настати православни савез држава (или ће у НАТО пакт ући и Русија и Србија, тј. државе које ће настати разбијањем Русије и Србије). Наравно, све од Бога зависи, али, ако православци не живе у складу са православним моралом, ако не желе да негују православне вредности, ако не желе да живе у саборности са другим члановима Цркве, и своје помесне и Саборне и Апостолске – онда ни Бог не може да помогне. Да ли су ово последња времена за православну цивилизацију?


Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности

26 октобра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Епископи СПЦ и даље воде међусобне полемике (овог пута због одлуке Синода да додели орден председнику Србије). Синод Грчке православне цркве признао је аутокефалију тзв. Украјинске православне цркве. СПЦ шаље делегацију, нижег ранга, на прославу у Никеји, јер Цариградска патријаршија третира СПЦ као кћерка, а не као сестринску цркву. СПЦ је 800 година аутокефалности обележила испод нивоа за такав јубилеј. Зато стварање нове политичке теорије или прве православно-словенске идеологије (са основом у православној вери и правној свести, пошто су то, према мом мишљењу, услови за опстанак српског и осталих православних и словенских народа), као и стварање савеза православних држава, сада делује као немогућа мисија или утопија.

Стварање патриотског блока у Србији није могуће, ако дође до раскола у СПЦ. Не могу се градити односи са осталим помесним црквама, ако је у СПЦ раскол (или анархија). Исто је стање и у осталим сестринским црквама. Стварање православног савеза није могуће, ако дође до раскола у Православној Цркви, пошто ће раскол произвести лоше односе између православних народа и држава. На пример, све су гори односи између Русије и Грчке. А Украјина је пример и како се народ дели због подела у Цркви, и како политичке поделе у народу неутралише саборност у Цркви, јер је већина православаца остала у Украјинској православној цркви Московске патријаршије, а већина помесних цркава је уз руску цркву.

Грчка црква је мајка црква словенских православних цркава. Срби и Руси су под утицајем из Цариграда стварали своје цркве, државе и културу. Цариградска патријаршија је била прва међу једнакима. Али, сада покуша да се постави изнад свих осталих цркава. Са друге стране, чини се да руска црква жели да она буде прва међу једнакима.

То што је Русија највећа православна сила, не значи и да Московска патријаршија треба да буде главна. Руси су некад сањали да ослободе Цариград, али, не да би га вратили Грцима, који у Малој Азији живе више од 2 000 година, него да тај град припоје Русији. То што је Цариградска патријаршија прва међу једнакима, не значи да цариградски патријарх може да се понаша попут папе, или, да има право да управља свим словенским црквама и да их третира – не као сестринске – него као еклисиолошки неодрасле кћерке цркве. После 1 000 година српске цркве, бесмислене су такве фанариотске тежње, и опасне по православље. Исто важи за руску и остале цркве, сада су то старе хришћанске цркве и народи. То морају да схвате Грци који воде Цариградску патријаршију. То што је нека црква млађа од грчке, или, то што нека црква има мање верника, или новца, од руске цркве – ништа не значи у православљу, и то није разлог да се неко уздиже изнад осталих. То је као када би човек из богате ктиторске или угледне свештеничке породице желео да се замонаши, и тражио да има привилегије у манастиру, или да постане игуман преко реда, само зато што је донео доста новца манастиру, или зато што му је прадеда био славан. Искусни духовник би га одмах послао да пере судове и после да љушти кромпир.

Сукоби између православних цркава су и еклисиолошке и политичке природе. На пример, у Украјини се руска и грчка црква сукобљавају због старих, чисто црквених питања, али, и зато што су дозволиле да се политика умеша у њихов однос. Ту се, дакле, ради и о сукобу између Русије и НАТО пакта. У случају Украјине, то се посебно односи на грчку цркву и на цариградску патријаршију, где су се поклопили интереси фанариота и империјалиста са Запада (фанариоти служе глобалистима, као што су некад служили турским султанима).

Што се тиче руско-грчких односа, ту постоји и фактор – Турска. Некада су и Грци и Руси ратовали против Турака, али, то се променило у 20. веку. Грчка и Турска су ушле у НАТО пакт. Међутим, односи између Грчке и Турске остали су лоши, не само због Кипра. СССР се распао, а Русију сада гради све боље односе са Турском, у којој постоје политичке снаге које желе да изведу Турску из НАТО пакта. Како би се то одразило на односе са Грчком? Како сада ствари стоје, уз Грчку би биле САД и већина НАТО држава. Уз Грчку треба да буду све православне државе, а не само Русија, као што све оне треба да буду уз Србију, због Косова и Метохије, и уз Јерменију, због Нагорно-Карабаха, али да се проблеми реше без рата (да покушамо да живимо у миру са исламским државама које се граниче са нашом цивилизацијом). Добро је што су све бољи односи Турске, Ирана и Азербејџана са Русијом и Србијом. Међутим, приоритет, у грчко-турским односима, мора да буде помоћ братској Грчкој (ако ипак дође до сукоба између њих, или, ако из Турске и Сирије крене још више избеглица ка Грчкој). И Грчка треба увек да буде уз православне Словене. Било је падова и издаја од стране и Грка, и Руса, и Срба… али наши народи су то превазишли, па се надам (и молим) да ће превазићи и садашње издаје и падове.

На Балкану, због Македоније, вековима се споре Срби, Грци и Бугари. Македонци су се удаљили од Србије, кренули својим путем, али су прво на захтев Грчке морали да промене назив државе, а Бугарска сада захтева промене у називу језика и уџбеницима из историје. Пре тога, Албанцима су испунили скоро све захтеве. На путу ка ЕУ и НАТО, руши се све што су Македонци градили од настанка државе 1990. године. Словенска Македонија може да опстане једино ако се окрене Србији. (Наравно, ка бољој Србији од ове сада и Србији која зна шта хоће.) За Србе, Македонија је, на неки начин, оно што је Украјина за Русе. Пошто су јаки украјински и македонски национализми, Украјина и Македонија могу да остану независне државе, али да Украјинска православна црква остане под јурисдикцијом Московске патријаршије, а Македонска православна црква или Охридска архиепископија, под јурисдикцијом Пећке патријаршије. И Црна Гора је независна држава, а Митрополија црногорско-приморска је српска. Македонци и Црногорци треба одлучују као слободни људи. Ако Македонци одлуче да се уједине са Србима, без притиска Срба, то одговара Грцима, а Бугари не могу да се љуте на Србе због одлуке Македонаца.

У Црној Гори нема потребе да се ствара Црногорска православна црква. И генерално, да ли је време да се промисли, где православни свет води начело да сваки народ, који има и своју државу, мора да има своју цркву и да свака црква буде национална. Црква је духовна заједница, а не национална институција. Због етнофилетизма имамо сукобе унутар Цркве. А тако не би смело да буде, ако смо део исте духовне заједнице, и ако је Црква једна, и ако постоји разлика између државе и духовне заједнице, између народа Божјег и нације.

Зар немамо превише спољашњих непријатеља, да бисмо сада снаге трошили на међусобне сукобе? Око Цркве се сабира народ. Без народа нема државе, без Цркве нема народа, Али, без народа, нема ни Цркве. Зато је важна саборност унутар сваке помесне цркве и између свих православних цркава. Аутошовинизам и јерес екуменизма су опасни, колико и јерес етнофилетизма. То што раде националисти и клирици Православне Цркве којима је стало до земаљске славе, одговара империјалистима са Запада који покушавају да окупирају или разбију државе православно-словенске цивилизације и контролишу процес глобализације.

Већина људи који сада воде православне цркве, није дорасла изазовима. Будућност српске цркве зависи од тога да ли ће следећи патријарх бити духовно и карактерно слаб или јак човек. Будућност Православне Цркве зависи од тога колико ће цркава следити Фанар. Ако остане усамљена, излазак Цариградске патријаршије из Православне Цркве неће бити тако озбиљан ударац за православље, јер сам сигуран да ће већина православних Грка остати наша браћа у Христу. Рано је да се каже да су Грци пали, а можда чак и да је Васељенска патријаршија пала. Грци су имали моћно царство и помогли су Словенима да познају Христа, на свом језику и писму; сада су Словени, на челу са моћном Русијом, много јачи од Грка, и можда је време да православни Словени сада помогну Грцима да сачувају своју веру и цркву. Будућност Православне Цркве сада зависи од саборности православних словенских цркава, и колико ова генерација клирика има осећање дужности и историјску свест. „Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници“. Када „нема историјске свести… нема ни Цркве“ (Жарко Видовић). Припадамо истој духовној заједници, истој Цркви – Црква је једна.

Искрени верници и патриоте, не смеју да буду песимисти (да дозволе да размишљају исто као и  аутошовинисти), што се тиче будућности државе, народа и Цркве. Искрени верници и патриоте, не смеју да буду ни пасивни и реактивни, јер су глобалисти веома активни. Чекају нас нова искушења и нови удари на православље и Цркву, биће још издаја, али, ми нећемо да очајавамо, јер своје умове, попут Св. Силуана Атонског, држимо у аду, и имамо веру, љубав и наду.


Никола Варагић: Законоправило савремене Србије

17 октобра, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

Жарко Видовић је био међу ретким људима, у савременој Србији, који је знао да је правна свест део светосавске традиције, колико и сама хришћанска вера. Зато нас је подсећао да постоји разлика између државе и духовне заједнице, у чему је разлика и како да остане та разлика, тј. како да се буде изнад и папоцезаризма (клеро-етатизма) и цезаропапизма.

Већина људи не зна како је изгледао живот у Источном римском царству (нпр. већина ту државу погрешно назива „Византија“) и средњовековној српској краљевини. Већина људи зна како је изгледао живот у Западном римском царству, или државама које су настале на Западу, па многи мисле да је и у Источном римском царству и Србији Немањића постојао лов на вештице и да се спроводила инквизиција, или, да није било болница и школа, или странака, и томе слично, што се приписује тзв. „мрачном средњем веку“, иако он, чак ни на Западу, није био тако мрачан, посебно није на Балкану, јер су православни народи ушли у ренесансу, пре него народи из западне Европе. Међутим, Османлије су покориле Балкан и није се догодила православна ренесанса. А Платон на зиду цркве Богородице Љевишке је заборављен. Па се сад многи изненаде када се правна свест помене у оквиру православља.

У западној Европи догодила се ренесанса, али, развијано је, и прихваћено је, етатистичко схаватање – право државе, а не право личности. Етатистичко схватање је прихватио Петар Велики у Русији. Такву државу можемо, попут Дугина (односно, Хобса), звати Левијатан. То је полицијска држава. На Западу, одмах по прихватању хришћанства, долази до сукоба, због власти, између папа и царева, и између романских и германских народа. После се догодила и верска реформација, протестантизам, па просветитељство, хуманизам, тј. Запад је ушао у модерно доба. У истој држави више нису живели само хришћани и нехришћани, него је и међу хришћанима било различитих цркава и вероисповести. Поред тога, нације које су настале на Западу, колонизовале су Африку и доводиле робове, па је у њиховим државама било и људи (робова) из других раса. Историја Запада је постала борба за права и превласт различитих вера или цркава, идеологија и народа, а данас и раса, сексуалних већина и мањина… Либерализам је био покушај да се уведе поштовање права личности, али што си даље од хришћанства, то си даље и од поштовања личности, па је либерализам метастазирао у неолиберализам или етички егоизам. Либерали су данас главни полицајци. Двоструки стандарди које Запад примењује изван лимеса, постоје, јер постоји двоструки морал унутар граница Запада. Евроатлантски (нео)либерализам је далеко од православног схватања личности – права личности и правне свести.

Зато суштину права личности, како је то истицао Жарко Видовић, не можемо схватити из историје Запада (тамо је корен европског етатизма), а српске римско-правне традиције из историје Русије (након реформе Петра Великог, посебно не након доласка комуниста на власт). А потребно је схватити суштину те правне традиције, јер „негација римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). О томе сам писао у првом и другом делу текста „Четврта политичка теорија“, у тексту о православном координатном систему, и тексту о држави и Цркви.

Знамо како је изгледала демократија у античкој Грчкој и Риму. Знамо како је на простору Западног римског царства, после ренесансе, настала модерна демократска држава. Једино не знамо како би се развијао правни систем у ренесансној Србији, и у Источном римском царству, и, између православних држава – после 15. века! А ренесанса би се догодила, да није било инвазије из Азије (моје мишљење је да би, независно од утицаја са Запада, на православном Балкану било православне ренесансе, другачије од оне на Западу). Не знамо како би се развијала економија, и како би се уредили односи између верских, етничких и политичких већина и мањина, и колико би се поштовала права грађана, да је православна цивилизација могла самостално да се развија, и после 15. века. Да није било окупације, у Србији би до 17. века настало грађанско друштво, у више великих градова, главни град би до 19. века имао више од милион становника и био метропола Европе. Како би се развијао Цариград до 19. века, да није пао? А тек Русија, да су у том периоду постојале на Балкану моћне православне државе, као савезници, у оквиру исте Цркве? Да ли би између 15. и 19. века настао савез православних држава, или би православци међусобно ратовали? Можда би постојала саборност између православних цркава и народа, и можда би Црква остала иста, без промена (удаљавања од извора вере), какве су настале на Западу. Можда не би било великих класних разлика, феудални систем би био замењен другим без револуције…

Уместо да развијају правни систем, у својим државама, чија је основа право личности, на основу хришћанског схватања личности, наредних неколико векова православни народи били су или под исламским шеријатским правом, или под европским етатизмом. Правна свест (право личности), у модерној српској држави, дакле, није се развијала на темељима средњовековне српске или источне римско-правне традиције, него на правним системима насталим у исламској (између 15. и 19. века) и евроатлантској (од 19. века) цивилизацији, па су се у српском народу одомаћили и европски етатизам и источњачки деспотизам. Тако је остало до данас. „Непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе“ (Мило Ломпар).

Да ли данас може да се изгради православни систем друштвеног уређења? Ако може, онда таква држава, ако је она православно-правна, не може или не сме бити, полицијска држава (Левијатан). Јер, ако се дисциплинује спољашњи човек, ако се вера шири мачем, то није у складу са православним моралом и то онда није православно-правна држава. Ослобађање унутрашњег човека постиже се кроз духовност, културу и образовање, а не преко полиције или страха од закона. Закони морају да буду спровођени слободном вољом, пред законом сви морају да буду једнаки, закони постоје због људи, поштени грађани не смеју да имају страх од полиције, не сме да постоји терор већине над мањинама, или, победника на изборима над пораженима, итд. Ако говоримо о православној држави и правној свести, тј. хришћанском моралу и римском праву. Јер, „из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом“ (Видовић). Дакле, само са правном државом, Завет може бити остварен.

Није реално да се обнови (наследна) монархија, теократија још мање. Све идеологије, због којих су се водили грађански ратови, постале су превазиђене, тј. део су проблема, а не део решења. Дакле, људи су незадовољни и са либералном демократијом и капитализмом, али не желе повратак у комунизам и не желе живе у фашистичкој држави. А православци желе да живе у православној држави. Шта је православна држава? Како да се гради православна држава? Одговоре би морали да тражимо кроз стварање нове политичке теорије. Поменуо сам Дугина и његову Четврту политичку теорију, зато што је он међу реткима који се тиме бави. То не значи да ћу ја стварам Четврту политичку теорију, пошто је Дугинова теорија ограничена на руски народ и простор ЗНД, а није ограничена само на хришћанство.

Ако је циљ саборност и стварање православног система друштвеног уређења, потребно је створити, кроз заједнички рад стручњака из свих или више народа православно-словенске цивилизације, прву, условно речено, православну и словенску идеологију (нову политичку теорију). Тражи се систем уређења за друштво у којем већину (или половину) од укупног броја становника чине православци, али са разликом између државе и духовне заједнице. Држава не може бити заснована на Еванђељу – „на Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Али, могу да се поштују хришћанске вредности, тј. морају – ако хришћани стварају државу, ако је то православна и правна држава.

Људи попут Стојана Новаковића, знали су да „напретка нема без ,конзервативности’ која се састоји у враћању на основе римског права, јер је римско право“, како нас је подсећао и Жарко Видовић, „,саставни део вере’ православне“. О интелектуалним корифејима „који су као лучоноше проносили свећу културе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе“, захваљујући којима су током XIX и XX века „уношени основни појмови либералне демократије (слобода, права човека, владавина права…)“ у Србију, пише проф. Јовица Тркуља. Када се упозна и разуме свети лик Светог Саве, а „не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић), када се разуме координатни систем у оквиру којег је он живео, могу да се уклапају и елементи савременог света, и на тој основи ствара ново. Колико људи разуме тај свети лик? Шта би данас радили Св. Сава и Св. Симеон – какву би Србију стварали? Какве би законе донео и како би их спроводио цар Душан? Да ли би они водили рат против Грка и Бугара, због Македоније, или би стварали православни савез?

Зато су значајна предавања, попут предавања др Владимира Димитријевића, одржаног у Андрићевом институту: „Када је Свети Сава хиротонисао дванаест епископа, сваки је добио препис Законоправила, књиге тешке шест килограма у којој је црквено и грађанско право. У питању је књига која је чинила Србију и српске земље правном државом у Средње веку. Душанов законик је допуна Законоправила. Енглези су имали Велику повељу слобода, један пергамент на ком је било записано оно што су барони диктирали кад су запретили Џону без земље, а Срби су имали Законоправило. Оно је обухватало сва могућа правила, али и упућивало на обавезу цркве да помаже сиротињу и да присваја децу коју мајке нису желеле, а онда би их неговале цркве и манастири. Дакле, Законоправило је књига која је одржала наш Средњи век као век наше правне државе“.

Поред искрене вере у Христа, правна свест (Законоправило) је тајна успеха Немањића. То је тајна успеха и Источног римског царства, државе која је постојала 1 000 година, најдуже у историји. Један од главних разлога пропасти тих православних држава је то што су оне међусобно ратовале, док су Османлије и паписти претили да их покоре. Православна вера и правна свест, уз стварање православног савеза, услови су за опстанак и темељи за развој, српског народа и осталих православних народа, тј. православне цивилизације у 21. веку.


Никола Варагић: Фудбал – најпрљавија споредна ствар у Србији

13 октобра, 2019

NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

Наставља се пропаст српског фудбала. После још једног у низу сумњиво досуђеног пенала за Црвену Звезду, одлазак навијача на стадионе и праћење домаће лиге и А репрезентације губи смисао. Тренутни успеси Црвене Звезде и Партизана, у европским такмичењима, дају лажну наду да је било неких промена и да ће доћи до препорода. Стање у домаћој лиги и у А репрезентацији, права је слика Фудбалског савеза Србије. То одавно није спорт. Сада је то постало јасно и онима који слабо прате домаћи фудбал.

Ако су на власти у Србији звездаши, Црвена Звезда ће и у фудбалу и кошарци, бити првак државе. И обрнуто, када су на власти партизановци, Партизан ће да осваја титуле. Јер, ко контролише полицију те сезоне, првак је лиге на крају сезоне. Када је Мирко Марјановић био председник Владе Србије, компаније Прогрес и ФК Партизан, Партизан је годинама освајао све титуле. Када су браћа Вучић дошла на власт, Црвена Звезда је и у фудбалу и у кошарци постала шампион, и видимо, све док је иста власт, биће шамион сваке године.

Сада знамо да ће сваки судија, при крају сваке утакмице, свирати пенал за Црвену Звезду. Играчи не морају много да се труде, треба само да сачекају 85. минут и да падну када уђу у казнени простор противничке екипе. Тако је и Партизан био шампион, када је тренер био садашњи селектор репрезентације Србије. Само они који то нису знали, мислили су да ће репрезентација играти боље након доласка Тумбаковића за селектора. И годинама су се сви чудили зашто Црвена Звезда и Партизан не могу никога да победе у Европи. Како да победе, када у Европи нико неће да те пусти да га победиш? Нико није хтео да говори о намештању утакмица (три за три, куповина играча, судија…). Ко ће да игра у првом тиму А репрезентације Србије, најмање су се питали селектори. Муслин то није хтео, и отерали су га. Од репрезентације је направљена фирма за прављење новца. Зато млади играчи желе што пре да напусте Србију и играју негде другде, није само новац разлог за одлазак.

Нису ништа бољи ни мали клубови, ни клубови у нижим лигама. Зна се, често на почетку сезоне, ко ће из друге да уђе у прву, из треће у другу лигу… У клубовима, не само што се тиче сениора, него чак од петлића, не играју најбољи играчи, него они који имају најбоље везе или „леђа“. Деца богатих, познатих и утицајних родитеља увек морају да имају место у тиму, без обзира како играју и тренирају. Ко ће да игра међу сениорима, поред богатих, познатих и утицајних родитеља, одлучују и менаџери и мафијаши. Није важно како неки играч игра, него чији је тај играч и ко зарађује од његове куповине и продаје. Тако опада квалитет – све је мање добрих играча. Омладинске репрезентације нижу неуспехе, стање у А репрезентацији је очајно, у првим тимовима Црвене Звезде и Партизана игра све више страних играча, све је мање играча из омладинских погона, домаћа лига је међу најгорим у Европи. Тренери и судије су део проблема, исто колико и људи који воде клубове и савез. Не постоји позитивна селекција. Нико више не ради на стварању добрих домаћих играча. Поред лоших тренера, са намештеним утакмицама, са негативном селекцијом, не могу да се стварају добри играчи. Све се врти око новца – чак и у школама фудбала за децу до 10 година. Школе фудбала за малу децу не праве се да би деца учила да играју фудбал, него да власници школе фудбала зараде од чланарине и организације турнира. Част изузецима. Таквих изузетака међу српским судијама нема – не можеш да будеш судија, ако си поштен.

Данас се фудбал игра због кладионица. Тако је свуда у свету. Само негде имају меру, нису сви толико бахати као људи који воде српски фудбал. Играчи се купују и продају као да су нека роба, намештају се утакмице а новац се извлачи из кладионица, пере се новац преко улагања у клубове и играче, намешта се ко ће бити домаћин светског првенства исто као и олимпијских игара, итд. Мафије има и у другим лигама, српска мафија сарађује са другим мафијама у намештању утакмица и подизању новца из кладионица.

Међутим, постоје озбиљне лиге, са озбиљним клубовима, не намештају се све утакмице, и у сваком првенству, постоје савези који озбиљно раде са свим селекцијама до А тима и стварају добре играче за домаће клубове и репрезентацију. Зато су у последњих 20 година, најбоље српске клубове и репрезентацију Србије побеђивали они који су до пре 20 година редовно губили од наших тимова и репрезентација, најбољи европски тимови су лагано побеђивали наше најбоље клубове, као што је и репрезентација примала по шест голова од најбољих светских репрезентација. Недавно од Украјине, петарда.

Фудбал је био најважнија споредна ствар на свету; данас је, посебно у Србији, најпрљавија споредна ствар на свету. Слично је и у осталим спортовима у којима се врти доста новца. Сада се купују и страни играчи да играју за националне репрезентације.

У неким лигама има смисла одлазити на стадион као навијач. Бити навијач у Србији, више нема смисла. Навијачи српских клубова треба да бојкотују своје клубове, најмање годину дана – нека играју пред празним трибинама. Нико не треба да одлази на стадионе да гледа утакмице домаћих лига и репрезентације Србије, најмање годину дана. И нека цео свет то види. И нека УЕФА и ФИФА избаце српски фудбал из европског и светског фудбала, на годину дана. Енглезима је то помогло. Мораће и у српском фудбалу да дође до озбиљних промена после тога – мораће да одговарају они због који је српски фудбал избачен из свих међународних такмичења. Време је да се мафија избаци из српског фудбала.

Сви навијачи треба да се удруже у бојкоту својих клубова и репрезентације, без обзира на међусобне разлике. Спорт се воли због поштеног надметања – бољи треба да победи, а не онај ко намешта утакмице. Навијачи не могу да уживају у победи свог тима, ако знају да је утакмица намештена да њихов тим победи. Каква је то победа? Ни играчи не могу да буду задовољни, убија се драж игре, због које сваки фудбалер почиње да тренира тај спорт. Са друге стране, ако се овако настави, можда ће домаћи клубови и репрезентација бити бољи, али ће у клубовима и репрезентацији већину чинити страни играчи. Да ли је то циљ?

Ако је навијачима стало до српског фудбала, најбоље ће помоћи српском фудбалу тако што ће престати да одлазе на стадионе – тако што ће престати да прате домаћи фудбал чак и преко медија. Српском фудбалу су потребне суштинске промене. Када дође до промена у ФСС, када полиција почне да хапси челнике Црвене Звезде и Партизана, па онда и све остале, укључујући и тренере и судије, због намештања утакмица, када се реши питање власништва над клубовима и права играча, има смисла да се навијачи врате на стадионе. И да на трибинама стадиона имамо навијаче, а не хулигане повезане са мафијом, полицијом и политичким странкама за које раде и које их штите.

Пенали досуђени за Црвену Звезду против Инђије (уз лошу глуму голмана Инђије код другог пенала):

https://www.youtube.com/watch?v=nMPP7hPVP2o

Пенал и гол против Напретка у Крушевцу:

https://youtu.be/QsxE_yJeS_Q?t=154


Никола Варагић: Православни координатни систем

8 октобра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Национализам повезује људе из истог народа, али, не повезује људе из различитих народа (колико год да су блиски једни другима). Наднационалне творевине на насилни начин окупљају и задржавају народе унутар својих граница (нпр. СФРЈ или СССР, где су народи одбили југословенски, односно, совјетски идентитет). Данас се то ради преко намештених референдума (нпр. у ЕУ и Великој Британији). Сабирање или удруживање народа из наше цивилизације има смисла само ако долази из слободе. Осим такве жеље, шта још може да окупи верски и идеолошки различите људе и народе, да стварају заједничку организацију држава? У православно-словенској цивилизацији, то су православна вера (хришћанство) и правна свест (демократска култура и право личности). Поред исте вере, људе повезује и слична култура, и то што нико не жели да служи као јефтина радна снага у колонији (неке империје), или да живи као роб у сувереној, али недемократској држави. Дакле, не желимо да стварамо наднацију, желимо да створимо опште православно-словенско становиште.

Национализми деле народе, па имамо сукобе око Македоније, или око Украјине, где се и цркве деле. Зато мора да се прави разлика између националиста и патриота. Патриота није у јереси етнофилетизма. Већину у народу чине патриоте, али различите вере и идеологије. Већину чини највећа духовна заједница (у народу). Значи да је међу патриотама највише верника. Али, вера некад дели патриоте, тј. вернике (већину), и, невернике и иновернике (мањине), у истом народу, а некад повезује патриоте (вернике) из различитих народа. Зато мора да постоји и дијалог између већине и мањина. Већина нигде није стабилна и чврста у вери, тј. далеко је од саборности. Сваки патриота ће, уз неке интерне разлике, да негује свој идентитет, традицију и културу. Циљ је да се сабирају патриоте унутар истог народа, са једне стране, и између народа наше цивилизације, са друге стране. Оно наднационално (нпр. свесловенски језик и писмо) може да дође само из слободе – спонтано и својевољно.

Договора нема без културе дијалога, културе дијалога нема без демократских вредности, а демократских вредности нема без хришћанског морала (који захтева да се воле и грешник и непријатељи!). Антидемократа нема културу дијалога и правну свест, гуши критичко мишљење, користи насиље, ставља себе изнад и суди другим људима, и не поштује сваког човека као личност, а то није у складу са хришћанским вредностима и моралом. Личност је – као највиша вредност у хришћанству – централна тачка координатног система наше цивилизације. И сваки човек, без обзира на његово верско или етничко порекло, или лично уверење, мора да се поштује као личност (у човеку је сачуван лик Божји након пада, нико није објекат и нема двоструког морала). Када постоји поштовање личност, постоје лични односи, настаје саборност и ствара се правна држава. Тамо где се поштује право личности, поштује се и право народа (и право већине и право мањине).

Систем државног уређења копира се, вековима, од држава Западне Европе – нико никада није покушао да створи идеологију или систем државног уређења примерен православној цивилизацији. То је сад нужно урадити, јер је бесмислено да се свађамо око либерализма, комунизма или фашизма. Шта ће бити ако се распадне ЕУ? Ко, међу патриотама, жели да Немачка поново окупира Источну Европу? Ко жели да дозволи да у његовој држави и у православно-словенској цивилизацији, евроатлантски глобалисти икада више спроводе друштвени инжењеринг и да реализују своје планове у вези мелтинг пота? Ко жели да се прогоне цркве или да се спроводи инквизиција? Зашто се око тога и даље свађају левичари и десничари? Са Запада више нема шта да се копира и више немамо у кога да се угледамо – ни Запад нема решење. Морамо да се окренемо сами себи и да решење тражимо у нашој традицији – на основу наше традиције, прихватајући и оно добро што је настало на Западу (што је у нашој цивилизацији стекло неку традицију). То је нужно, ако желимо да живимо у слободној (сувереној) држави, као слободни људи, у складу са својом традицијом (део те традиције је и антифашизам), да негујемо наш језик и наше писмо, да живимо у држави благостања, социјалне правде и владавине права, са ефикасном бирократијом, бесплатним образовањем и здравством, итд. Мислим да већина људи то жели. А циљ је да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО, глобализацију, неолиберални капитализам (ММФ, СБ, ЕБРД), фашизам крајње деснице, трансхуманизам нове или екстремне левице, миграције, итд.

Како сада то објединити у једну, нову, четврту политичку теорију, а прву, условно речено, православну и словенску идеологију? Нова политичка теорија мора да буде конкретна, и до детаља разрађена, у свакој области. Како сачувати традицију и модернизовати државу? Како наћи меру између слободног тржишта и државног интервенционизма? Како да се уреде међусобни односи између православних и словенских држава? А како између Цркве и државе? Како је изгледао координатни систем у доба Источног римског царства и Св. Саве? „,Византинчев’ свет је координатни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право. Ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Жарко Видовић). У савременој православној држави и православно-словенској цивилизацији треба се кретати у оквиру истог координатног система. Правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, а личност је центар тог координатног система. Са таквим координатним систем, лако ће се изградити нови и бољи систем државног уређења и лакше ће се сабирати народи.

Србија не може да опстане без (или изолована од) савезника. То не могу ни остале државе. Нико не може сам да се бори са империјалистима са Запада, са једне стране, и исламским империјалистима (и кризом са избеглицама из Азије и Африке), са друге стране. Сабирање (удруживање) народа из православно-словенске цивилизације потребно је ради одбране од заједничких, спољашњих непријатеља, али, мора да се зна како ће тачно изгледати живот унутар граница наше цивилизације – какву културу стварамо, за које вредности се боримо, коју традицију чувамо и негујемо. Да ли ће Русија бити нови Рим, а остали периферија, тј. да ли ће сви народи бити равноправни и слободни, и унутар сваког народа или државе, да ли ће сваки појединац или грађанин бити слободан?

Русија је изгубила битку са НАТО за Србију (Балкан), и изгубила је Украјину. Када падну Србија и Украјина, близу је и разбијање Русије (отимање Сибира, итд.). И обрнуто, када је Русија слаба, ни Србија не може да победи у рату. Русија се брани у Београду. Србија се брани у Москви. Такво јединство (у коме важи „сви за једног – један за све“) треба постићи између свих народа православно-словенске цивилизације, и више никада неће моћи неко из неке друге цивилизације да спроводи политику „завади, па владај“ међу православцима и Словенима, и свима осталима који желе да буду део наше цивилизације. Нова политичка теорија православно-словенске цивилизације, не може да буде империјална, иако ће бити универзална, јер ће темељи бити хришћанске и демократске вредности. „Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја… држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге“ (Св. Владика Николај). Исто се односи на границе наше цивилизације – мач сме ићи само до граница (језгра) наше цивилизације (као што веру не ширимо мачем, не треба ни идеологију ширити мачем; мора да постоји разлика између политичке теорије и верског мисионарства, као што постоји разлика између државе и духовне заједнице). На границама, за потребе одбране желимо јаку војску, толико јаку да се нико не усуди да нас нападне. Међутим, у нашој цивилизације, нећемо полицијске државе или аутократије, тј. источњачки деспотизам. Наш рат је умни (културни). Желимо да постоји слободни проток људи, идеја, капитала и робе између цивилизација (нпр. кинески „Појас и пут“ обухвата и простор наше цивилизације), као што исто то желимо између држава наше цивилизације.

Ако постоје Словени католици или Словени муслимани, или било који други народ који се географски налази унутар или на граници, али не жели да буде део православно-словенске цивилизације или заједничких организација, не треба га терати да буде. Ако жели, треба остати отворен за свакога. Постоје заједничке вредности и интереси. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. Католици су ближи православнима, него протестанти. Међутим, ако међу католицима главну реч воде фашисти и расисти – а такви су русофоби и србофоби – нема шансе да дође до савеза између католика и православаца. Италија је, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе, све ближа Русији и Србији. Народи у овом делу Европе окренути су ка вери и цркви и негују традиционалне породичне вредности – то нас међусобно спаја.

Дакле, не желимо да будемо окупирани од стране евроатлантске, или исламске, или било које друге империје, културе или цивилизације. Не желимо да будемо окупирани, али, не желимо ни да будемо окупатори (империјалисти). Није реално да се обнови теократија или монархија средњовековног типа. Не желимо повратак у комунизам и самоуправљање. Не желимо више демократију и либерализам евроатлантског типа. Међутим, то што желимо, нешто ново, мора да има неке елементе старог. На пример, можемо да стварамо државу у којој су пред законом сви једнаки и не постоји деликт мишљења (јер се негује критичко мишљење), која брине о сиромашнима и болеснима, док талентованима, иноваторима и предузетницима ствара услове да остваре своје циљеве, у којој се људи труде да живе од свог рада и могу да живе од свог рада (и у државним и у приватним фирмама), у којој су извори воде и градски водоводи у власништву државе, у којој је породица „основна ћелија друштва“ (дакле, без мачизма, феминизма и размажене деце); државу у којој постоји склад између општег и појединачног (јер постоје центри саборности и директна демократија). Постојеће идеологије бар нешто од овога што сам навео немају у свом програму (нпр. либерали и левичари се свађају да ли здравство и образовање треба да буде бесплатно, итд.). Ту је и пример комунитарног заједништва.

Данас такав систем не постоји, у свакој политичкој теорији или идеологији постоји нешто што треба избацити и нешто што треба прихватити (наравно, осим из фашизма), у новој политичкој теорији, и ускладити са хришћанским моралом и нашом традицијом. Мора да се омогући „место под сунцем“ и онима који нису православни и Словени. Пракса мора да буде у складу са теоријом. Потребне су заједничке међународне организације унутар наше цивилизације – да се уреде економски, правни, културни… односи између наших држава. У оквиру тога, и питање људских права ЛГБТ заједнице. Не желимо да се промовише такав начин живота, посебно међу децом. Ниједна држава не може сама да се бори са притиском глобалиста и геј лобија. Због тога, сви народи православно-словенске цивилизације треба заједно да траже начин како да се одбране од притиска ЛГБТ лобија. Дакле, у нашој цивилизацији, неће се прогонити Црква, а промовисати ЛГБТ идеологија, као што то раде на Западу, али неће се ни прогонити људи само зато што су другачији, као што то раде у Саудијској Арабији и осталим исламским државама. Постоји разлика између православне и осталих цивилизација. Докажимо то. Време је да постанемо активни, да више не будемо реактивни и да дела прате веру (нпр. мора да се размонтира лихварски банкарски систем везан за Запад, и створи православни банкарски систем са државним и приватним банкама које неће бити лихварске и изнад закона; касније, можда, и нови финансијски систем, у новој организацији држава, без банака и пирамидалне хијерархије моћи, итд.).

Нова политичка теорија, хришћанима је потребна због бољег сналажење у свету или изван духовне заједнице – за живот у заједници са другим заједницама. Нехришћанима се отвара могућност да стварају бољи систем, него у коме сада живимо, бољи од било ког до сада у историји, заједно са хришћанима који исто то желе. Не као део Европе, ни као део Азије, него изнад Истока и Запада. Такву државу, друштво и цивилизацију могу да стварају само људи који чине подвиге и померају норме, са жељом да створе друштво или цивилизацију добрих људи. Тражи се политичка теорија која одговара православном духу и словенској души. Многи мисле да православци и Словени не могу да створе систем и цивилизацију, као што не могу да направе ни добар аутомобил. Неки мисле да смо неспособни варвари и затуцани православци, а неко да то није у складу са нашом вером и да ћемо изгубити душу и постати империјалисти (окренути земаљском царству, заборављајући небеско). Да ли је то истина? Ако то није истина, све што је потребно, јесте да унесемо праве (православне) координате, и да кренемо у подвиге.


Никола Варагић: О преговорима на ФПН и контроли квалитета

14 августа, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У кафи (за кување домаће кафе) има све мање кафе. У млечним производима има све мање млека. Тамо где има млека, питање је какав је квалитет млека, у каквим се условима производи млечни производ, како се транспортује (дистрибуира), где се и како се продаје. У месним производима има све мање меса, а тамо где има меса, у питању је лоше месо, које се најчешће увози. У Србији постоје чак и мале кланице у којима се кољу угинуле животиње и онда се такво месо продаје људима. Храну је најбоље куповати од домаћина које лично познајете и знате како је спремају. Није свеједно где се и шта се купује за јело. Произвођачи виде да пада куповна моћ грађана, и да не би подизали цене, они смањују количине и спуштају квалитет производа (често се увозе јефтине и лоше сировине).

Проблем је и вода за пиће из јавних водовода. Проблематичне су и неке флаширане воде, али постоје флаширане воде које је свакако боље пити, него воду са чесме која долази из градског водовода. Воду са чесме некада (негде у Србији) не треба користити чак ни за кување хране. Воће и поврће, које се продаје у продавницама, али и на пијацама, прска се хемикалијама много више од дозвољеног. Пестициди и остале хемикалије загађују земљу, воду и ваздух. Неки мали произвођачи воћа купују лекове којима је истекао рок трајања и тиме прскају своје воће, које продају на пијацама. У воћним соковима скоро уопште нема воћа. Слично стање је и код производње алкохолних и безалкохолних пића. Вара се чак и на хлебу и пецивима у пекарама. Често се дешава да Русија забрани увоз неког воћа, млека или меса из Србије (а извозе се најквалитетнији производи или сировине у Русију). Дакле, што се тиче (контроле) квалитета хране и пића – стање је више него лоше. И после се људи питају одакле толико нових болести и болесних људи. Лоша храна и лоша пића (вода), свакако су један од главних разлога. Држава не води рачуна о здрављу грађана, не води рачуна о заштити потрошача, о квалитету и безбедности производа. А ни сами грађани.

Исто важи за остале производе, који се продају у продавницама. Познато је да детерџенте, прашкове, шампоне и слично, произвођачи са Запада (али и домаћи) производе у две класе и да оне лошијег квалитета продају у државама као што је Србија. Није боље стање ни што се тиче обуће и одеће – производи се и увози и продаје свашта, највећи ланци продавница (посебно спортске и одеће и обуће за децу) праве екстрапрофите са високим ценама или маржама. Комисија за заштиту конкуренције је нешто покушала, али је све остало исто. У Србији не постоји апсолутно никаква заштита потрошача. Какво је стање свести оних који треба да контролишу и надзиру у име државе, показује то што и запослени у државним службама и јавним предузећима, и њихови ближњи, купују и користе исте те производе. Од хране и пића до одеће и обуће, скоро све негативно утиче на здравље људи.  Грађани о томе мало воде рачуна (и увек се налазе нека оправдања и говори да не постоји избор), медији о томе углавном ћуте (као и о последицама НАТО агресије), удружења за заштиту потрошача ефикасна су колико и синдикати, лабораторије за контролу квалитета или не постоје или не раде, инспектори су немоћни или корумпирани, исто комунална милиција…

Када падне киша, одмах настају проблеми са интернетом и кабловском телевизијом. Често постоје проблеми и са мобилном телефонијом. А када се деси мало јаче невреме, нестаје и струја, настају поплаве… Физичка и правна лица (купци, клијенти или потрошачи) често имају проблем са интернетом, мобилном телефонијом, кабловском телевизијом, струјом, водом, канализацијом… и када је лепо време. То је зато што је пола инфраструктуре веома старо, а нова се лоше гради (тј. лоше се изводе радови, уграђују се лоши материјали, дуго се чека да се отклони сметња или квар, итд.). Део Србије и даље нема све прикључке, неко још увек чека на водовод и канализацију, неко на струју, неко на телефон, интернет и кабловску телевизију. Такође, чекају и на путеве, који су, тамо где постоје, у лошем стању, а тамо где су скоро изграђени, брзо пропадају, јер се лоше изводе радови, лоше одржава и много се краде. Ту инфраструктуру користе и они који је граде и воде надзор – и они возе по рупама на путу, и они остану без воде, сигнала за мобилни и интернета… Они то тако раде, иако и они и њихови ближњи користе исту инфраструктуру, удишу исти ваздух, итд.

У Србији не постоји апсолутно никакав стручни и инспекцијски надзор. Тачније, постоје инспекције и надзорна тела, али људи који то раде, не раде свој посао добро, и скоро сви примају мито, или раде приватно, али и тада то раде као што раде државни посао. Ако већ намештају послове, избегевају тендере, праве анексе уговора, зашто не раде по правилима струке, зашто се квалитетно не раде мреже и путеви, зашто не постоји контрола квалитета и надзор? Некада чак и ништа не изграде, а потроши се новац. Зашто не постоји притисак јавности (грађана, потрошача)? Оно што се ради на тендеру, грађани не могу да виде, али могу да виде квалитет изграђеног пута, или да није изграђен пут, или шта једу и пију. Све је већи проблем надзор и у грађевини – ако се овако настави само је питање времена када ће зграде и мостови почети да се руше, праве се стамбене зграде без заштите од пожара…

Директоре јавних предузећа не занима стање инфраструктуре, како се изводе радови, како се одржавају мреже, важно је само да се узму проценти. Власници приватних фирми, ако желе да се шире, морају да сарађују са јавним предузећима, они највећи дају мито јер без тога не могу да буду где јесу, али је посебан проблем то што ни власници тих приватних фирми не желе да ураде посао по свим правилима струке и поштујући пројекте и крајње кориснике, него то раде јако лоше и на тај начин стварају екстрапрофит да би имали више новца за куће, аутомобиле, летовања, љубавнице, политичке странке и рекеташе из тајне службе и полиције (док њихови радници примају мале плате). У сваком послу у Србији, тј. где год има рекета и корупције, налазе се трагови људи који раде у полицији и правосуђу. Политичари не могу сами да краду, нити могу да натерају све полицајце и судије да краду. Некада људи из полиције и правосуђа увлаче политичаре у свет криминала. Запослени у инспекцијама, у лабораторијима за контролу квалитета или у надзорним телима државних институција и јавних предузећа, никада не би могли да краду и да примају мито, да лоше раде, или да ништа не раде, када би свој посао добро радили политичари, полицајци и судије. Нижи државни службеници и функционери раде исто што и њихови шефови, или су слаби и уцењени и извршавају наређења својих шефова иако знају да то није по закону и да се тиме угрожава здравље људи. Исто важи за власнике и директоре банака. Да ли могу банкари и тајкуни да купе све политичаре, полицајце и судије, ако ови то не желе?

Посебна прича је еколошка свест. Превише грађана Србије, још увек, смеће баца на улице, у паркове, реке, језера, шуме, планине, из кола, из станова; канализација и отпадне воде из фабрика се не прерађују и тако загађене одлазе у реке, у ваздух одлазе отрови из димњака из фабрика… Грађани Србије уносе отрове у своја тела преко хране, воде и свих осталих пића, одећа и обућа су лошег квалитета и лоше утичу на здравље, удишу загађен ваздух, користе лекове и вакцине које нико не контролише, односно, потврде за храну, лекове и све остало, издају они који учествују у корупцији, итд. Не могу да се криве само они који су на власти, или раде у инспекцији, царини, полицији и правосуђу, јер у производњи и  продаји лоше или штетне робе учествују и обични грађани, и они који критикују власт и државне службе, институције и јавна предузећа. Они, као потрошачи, могу да бојкотују те производе и могу од власти да траже бољу контролу. Дакле, смеће бацају, пале гуме и праве депоније где не треба, у станове уграђују клима уређаје из којих капље вода људима на главу, паркирају возила где је забрањено и где сметају другим возачима и пешацима, и грађани који се жале како је све лоше у Србији, и они који говоре да смо луд народ и да су сви политичари исти, и чланови режимских и чланови странака опозиције, и апстиненти, и они који имају државни посао и они који раде приватно, итд. Власт се мења, али све остаје исто што се тиче квалитета хране и остале робе, нивоа (не)културе, итд. Част изузецима.

Најгоре од свега је што скоро нико не штити ни своју децу. Деци се даје храна која је лоша за здравље, облаче се са одећом и обућом лошег квалитета, уграђују се лоши материјали и постоје разни штетни уређаји свуда око нас који лоше утичу на децу, деца удишу загађен ваздух и пију загађену воду, играју се и у граду и у природи окружени смећем и отровима, преко конвенционалних медија и интернета деца се трују на посебан начин, итд. Зашто то грађани Србије раде деци? Зашто то раде сами себи и једни другима? Зашто све мора да се регулише казнама? Зашто грађани нешто не промене и без страха од закона? Или ЕУ?

Наравно, риба увек смрди од главе. Зна се чији је посао да контролише (увоз, производњу и продају хране, пића, одеће, обуће, технике…) и надзире (радове на изградњи водоводних, канализационих, електро и телекомуникационих мрежа, путева, зграда…), и чије је посао да бира и контролише и надзире, оне који контолишу и надзиру. Све док ти људи не почну својим делима да служе као пример осталим грађанима, док не почну да поштују законе и грађане и да раде своје послове како треба, неће ни грађани мењати своје навике и неће постојати ред, инфраструктура ће почети да се распада, све више грађана ће бити болесно и више људи ће умирати, а међу њима ће бити и они који су то могли да спрече, и они који то раде, и њихова деца. Истина, мало је добрих кадрова остало у државним институцијама и јавним предузећима. Већина добрих кадрова је или у пензији, или у иностранству, или међу приватницима. То је посебан проблем – како створити некорумпирану и ефикасну државну бирократију – како да се унутар државних структура створи позитивна селекција, поштују етички кодекси, правила струке, да се искорене корупција и непотизам, итд.

Пошто не постоје контрола, инспекција и надзор, што се тиче робе и радова, наравно да неће постојати ни добра контрола избора и надзор медија. Ако се свуда краде и вара, то ће да се ради и на изборима. Да ли ће о томе да се разговара на Факултету политичких наука, између представника власти, опозиције и невладиних организација? Да ли је довољно да се политичари који се ту окупљају договоре да се не краде и не вара само на изборима? Да ли ће исту такву контролу и надзор увести у свим областима, на свим нивоима у држави? За почетак, пошто се окупљају на факултету, да ли ће да реше проблем са плагијатима и да ли ће из разговора да елиминишу политичаре са купљеним дипломама и докторатима? А могли би, пошто су у преговоре на ФПН укључене и невладине организације, да реше и питање финансирања НВО сектора, како троше новац, како раде, за кога раде…


Никола Варагић: О плурализму и универзализму у Европи и Православној цркви

31 јула, 2019

 

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Шпански философ Хосе Ортега и Гасет писао je тридесетих година 20. века, да „Запад све више запада у ужасавајућу истоветност прилика… Вулгарни латински јесте сведочанство да је историја једном била огрезла у агонију у царству једнообразне вулгарности, јер је била ишчезла плодоносна ,разноврсност ситуације’… Већ вековима постоји европско јавно мњење, па чак и техника утицања на то мњења… Сада је ,читав свет’ само и искључиво маса“[1]. Запад је обликован под утицајем античке и римокатоличке традиције, латински је био званични језик и националне елите су лако међусобно споразумевале. Упркос бројним разликама, постојале су кохезионе силе за стварање монолитног блока и културе, али због тих техника утицања на јавно мњење, Запад је запао у „ужасавајућу истоветност прилика“.

И у старој Грчкој и у старом Риму, увек су постојали људи првог, другог и трећег реда, без обзира што су и грчки и римски философи развијали појам добра и лично начело и што су тежили универзалном, објективном, општем или свему заједничком. Римљанима је идеја да су сви људи заиста једнаки (а да ропство није нешто природно и нормално) била страна („античка мисао зна да, теоријски, човечанство јесте једно, али она истовремено и не жели то да зна“), као што је и „идеја о постојању више народа са једнаким правима била потпуно страна Римљанима“, и зато античка мисао није била универзалистичка („универзализам и интернационализам нису исто“[2]). Тако је изгледало стоичко „цивилно“ друштво, у другом веку, после Христа. Са Христом, то се променило, али само тамо где су у Христа искрено поверовали и где се преносила Благодат, или, тамо где нису одбацили Јерусалим, да би се вратили Атини и Риму, или служили великом архитекти. Лично начело (личност) најбоље се развија кроз служење Христу, кроз Бога се долази до универзалног и објективног.

Римокатоличка црква је централизована организација, у њој се негује униформисаност и потчињеност једном човеку – папи (који је постављен изнад Бога), али, то има и позитивне ефекте, јер брише границе унутар цркве, између њених чланова, без обзира из ког народа долазе, или које су расе. Међутим, уместо универзализма, због оних негативних ефеката, на делу имамо унификацију, не само у Католичкој цркви, него уопште на Западу – постоји једино маса, која живи у плурализму истоветности. Сада постоји још већа „једнообразна вулгарност“. Данас је у елити (класи господара), највише људи које је Ортега описао као „човек-маса“, и све је подређено том типу човека. На западу Европе тежили су повратку и превазилажењу антике, али су одбацили хришћанство (мистику Духа), и зато нису успели да створе универзалистичку мисао и да негује плодоносну „разноврсност ситуације“ (неко би рекао – нема више старих либерала). Можда је прави господар Запада папа, можда су власт преузели цареви (протестантни), можда су масони од царева преузели власт, па сада масони контролишу Запад (те за њих ради и папа), то сада није тако важно – фаустовска култура[3] је нешто што је заједничко свим западњацима и део њихове историје и традиције од средњег века (а унутар те културе формирао се „човек-маса“). Запад је успео да створи наднационалне организације (НАТО и ЕУ), које уједињују све народе Запада, владајућа елита је добро повезана (преко организација попут Билдерберг групе, Римског клуба…). Запад је створио привид (симулакрум) да је „царство слободе“, и једно време је успешно извозио такву „демократију“ (и „хуманизам“), али остатак света полако схвата да се ту ради о страху од закона и да постоји само плурализам истоветности[4] – никад већа атомизација, људи имају никад већи избор, а опет, све је једнообразно и све је детерминисано[5] (човек је слободан једино када се слободно преда Богу). Са друге стране, остала је разлика у односу на све који се налазе иза границе (лимеса) Запада, све иза те границе је инфериорно, зато постоји подела на нове и старе чланице ЕУ, на нову и стару Европу, расне поделе, затим, и за вернике и за атеисте са Запада, православни народи су и даље непријатељи које треба уништити и све чине да то ураде (и даље постоје људи првог, другог и трећег реда), итд.

Често се чују примедбе да универзализам недостаје Православној Цркви. У Православној Цркви постоји плурализам, практично сваки народ има своју цркву, међу црквама постоје разлике (у стиловима градње цркава и манастира, у црквеној уметности, свештеници и епископи носе различиту одећу…). Но, без обзира на разлике између православних цркава, у суштини, постоји јединство и истоветност, јер нико не одступа од изворног Христовог учења и традиције коју су успоставили Свети Оци. У Православној Цркви не постоји један врховни поглавар, аутокефалне цркве су независне, основна литургијска заједница је епархија, а унутар епархија постоји саборност у парохијама, православни теолози воде полемике и износе различита мишљења, тј. постоје плурализам и поштовање личности. Од самог настанка, Православну Цркву чине верници различитих народа и раса (од Азије и Африке до Европе, данас православне цркве постоје на свим континентима). Не постоји један језик којим се служе сви православци (као што је код католика то био латински, док елита данас користи енглески), осим неких клирика и теолога (на примеру српског народа, исто је у сваком другом), ретко ко учи грчки или руски, да не помињемо јерменски или коптски језик – између православних народа (и њихових елита) постоје језичке баријере. Са друге стране, постоји универзализам (и јединство у вери) између православних цркава (могу да се разликују цркве, иконе, обичаји или одећа, али сви главни елементи су свуда исти и универзални, посебно што се тиче служби, ту језик није препрека – Србин ће се снаћи у грчкој, Грк у руској, Рус у бугарској, Бугарин у румунској цркви), у манастирима има монаха из различитих народа… У православљу је решен проблем истог и различитог, у православљу постоје јединственост у мноштвености и мноштвеност у јединствености. Црква је заједница личности, личност је највећа вредност у православљу, делатност сваког члана Цркве увек треба да буде и посебна и лична, и саборна, заједничка, општа, односно, личносаборна или личноколективна. Православно мишљење је надантиномијско.

Међутим, када се погледа реално стање на терену, у свакој цркви и сваком народу, када се погледају односи између помесних цркава (и како се решавају важна црквена питања), и између православних народа, може да се каже да је православним црквама потребно више универзализма, односно, саборности, јер све више прети јерес етнофилетизма. Недостатак саборности најбоље се види у световном животу, где не постоје заједничке организације православних народа или држава. Цркве су све више у расколима, а православни народи не постају ближи и нико не ради на православном јединству. Практично, у сваком народу, елита (са њом и народ) је подељена између националиста и глобалиста. Националисти (из цркве и они ван цркве, који због традиције поштују и бране цркву) желе да национализују цркву (са тежњом да национализују и Царство Небеско – сваки народ жели да има своју цркву, па су настали проблеми у Македонији, Црној Гори, Украјини, у дијаспори…), док глобалисти желе да униште цркву (или да створе имитацију цркве). На крају, то исто ће постићи националисти, ако успеју у својим намерама, јер православне цркве и народи не могу да опстану и не могу да сачувају традицију и идентитет, ако дође до раскола и свађа, ако свако прави своју националну цркву, изолује се од других, улази у сукобе са другим православним цркавама… Тако се сваки од православних народа удаљава и од вере и од традиције и постаје лак плен за све непријатеље, а њих није мало. Јединство Православне Цркве је доведено у питање, не постоје наднационалне православне световне организације које спајају националне елите и православне народа. „Човек-маса“ прети и православљу. У световном животу, владају медиокритети на свим нивоима и све је њима подређено.

Сада је најважнији задатак радити на помирењу и сарадњи између православних цркава и народа. „Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућа питања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре“, додаје епископ западноамерички Максим, „што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума“[6]. Састанци синода српске, бугарске, румунске и грчке цркве, били би прилика да се реше сви међусобни спорови.

Због тога треба озбиљно размотрити овакве предлоге, и деловати у том смеру (без обзира ко је то предложио), јер се тако може спречити црквени раскол и створити свеправославно јединство. То морају да ураде сами православци – то неће да ураде неправославни, а неће ни Бог да се бави свађама око наслеђа („Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“ – Лк. 12, 13), нити Бог било кога фаворизује („Бог не гледа ко је ко“ – Рим. 2; 11; „него је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду“ – ДА 10; 35).

Дакле, замислите да православни свештеници не служе цео свој живот или радни век само у својим народима или националним црквама, него да и један део живота проведу служећи у парохији и епархији неке друге помесне цркве, на језику тог народа и цркве (замислите да у свакој парохији у Србији међу свештеницима увек има бар један из Бугарске, Грчке или Јерменије, и исто тако да српски свештеници служе у грчким, бугарским или руским парохијама, да добро упознају тај народ и да створе пријатељства за цео живот); затим, да постоји већа размена студената православних богословија, више свеправославних медија, итд. Свештеници и епископи упознали би се много боље, разумели би се међусобно, јер би сви сви говорили по неколико језика других православних народа и живели би у тим културама, и више би сарађивали, а пошто су лични односи основа саборности, то би се, онда, пренело на све православне народе (дакле, за почетак, на све верника окупљене око својих цркава). Зашто се то сада не ради (није важно зашто се то до сада није радило)? На томе треба да се ради на свим нивоима – од парохијског до синодалног. Црквено јединство или саборност је основа за свеправославно јединство или саборност. Ако дође до великог раскола и разбије се Православна Црква (као Једна, Света, Саборна и Апостолска), из било ког разлога (можда и због деловања више њих истовремено и дугорочно – етнофилетизма, негативног традиционализма, екуменизма, глобализма, неких других религија…), тешко да ће било који православни народ опстати као православни (а тај идентитет и ту традицију бране националисти који нису верници или су маловерни – зато постоји разлика између националиста и патриота – патриоте су увек и космополите).

Суштина је да у Православној Цркви имамо више универзализма и саборности (јединства у вери) између помесних цркава (и свих православних верника), али тако да не ишчезне плодоносна „разноврсност ситуације“, тј. да се не угуши плурализам и да се поштује право личности. Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. Једино хришћанство може да буде темељ за стварање Европе нација (данас бити хришћанин, значи бити православан). Тако не мисле Европљани из западне Европе, попут Ортеге. Православни Европљани имају прилику да их разувере, својим делима. Да ли ће православни верници (п)остати „со земље“, или ће обљутавити (Мт. 5, 13)? Да ли постоје такви верници (личности) у православним народима, који ће да се издигну изнад масе (и националиста и глобалиста)?

Да ли ће православни народи створити заједницу (у којој ће свако чувати свој идентитет и особености) која ће, пре свега, да осигура опстанак и развој православне цивилизације, а затим да послужи и као узор евроатлантском делу европске цивилизације како се постиже (са искреном вером у Христа Бога) јединство између народа и саборност између цркава, уз очување различитости и аутентичности, остаје да се види. Православна Црква не може да опстане, ако не постане више универзална (са васељенским карактером), а евроатлантски део европске цивилизације не може да дође до универзалистичке мисли без православља, на делу – као карике која је им недостајала вековима, или као „со земље“ коју нису имали.

——————–

[1] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2] „Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: „Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[3] „Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса“, писао је Освалд Шпенглер у књизи „Пропаст Запада“.

[4] „Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи… Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари“, писао је Иван Иљин.

[5] „Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима“, сумирао је стање социолог Зигмунт Бауман.

[6] Епископ Максим Васиљевић: „Виђење невидљивог (Дно океана и светост садашњег тренутка)“, преузето са Теологија.нет http://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/


Никола Варагић: Снежана Чонградин и Војислав Шешељ

22 јула, 2019

 

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Председник СРС Војислав Шешељ рекао је у Скупштини Србије да је новинарка дневних новина Данас Снежана Чонградин „веома ружна“. Никада нисам чуо неку жену да је рекла да је Војислав Шешељ леп и згодан мушкарац, али, он ипак говори да је нека жена веома ружна. Но, то спада у оно што се данас назива слобода говора и ствар укуса, али и кућно васпитање, самокритика, основна култура… Неко то има, неко то нема. Шешељ је од оних којима то недостаје. То није толики проблем, све док не повређује друге људе.

Проблем је када он, као народни посланик Скупштине Србије, каже да је ставио гусенице на свој џип и да ће згазити сваког ко му стане на пут, тј. свакога ко мисли другачије и није део овог режима. За тако нешто не постоји посланички имунитет – полиција и правосуђе морају да реагују. Шешељ ставља мету на чело људима који га критикују. У томе је добар и његов ученик Вучић, који такође не подноси критику (истину). Ово је тест за полицију и правосуђе (као што је случај Синиша Мали тест за универзитет, не само у Београду, него за све универзитете и целокупну просвету Србије), да сачувају минимум достојанства и независности (за ову генерацију, која води полицију и правосуђе, или универзитете). Чини ми се да су и противници Шешеља, из грађанског блока, овај део његовог говора у коме он помиње гусенице и гажење људи, неозбиљно схватили и да су уместо тој претњи више пажње посветили увредама на рачун поменуте новинарке. Да ли би га исто тако схватили да је рекао да ће гусеницама да гази муслимане (Бошњаке)? Али, ако је он рекао да ће да згази неку новинарку или неког из опозиције овде у Београду, то није страшно, не мисли озбиљно (све док не извади пиштољ), много је горе то што је рекао да је она много ружна.

Бесмислено је називати злочин у Сребреници геноцидом. Геноцид је могао да се догоди на територији целе државе, над целим народом, плански и систематски. Али, ако погледамо чињенице, Срби су протерани из Босне и Херцеговине, Хрватске и Косова и Метохије. А када се погледа шири историјски контекст и када знамо шта је било у светским ратовима, ко је био на чијој страни и шта је радио, може да се говори једино о геноциду и етничком чишћењу над Србима на простору бивше Југославије.

Моје мишљење је да може да се говори једино о геноциду над Србима, и да није спорно да су неки Срби у тим ратовима чинили ужасне злочине над несрбима, али и Србима који су имали другачије мишљење. Ту спада и злочин у Сребреници, који осуђујем исто као што осуђујем све друге злочине почињене у име српства и православља. То су били појединци и мање групе недостојних, а никада воља већине у српском народу и званична политика Србије, и то нема никакве везе са СПЦ и хришћанством. Доводити разне шешеље, аркане и шкорпионе, у везу са СПЦ и хришћанством, тврдити да је Република Српска геноцидна творевина (уз захтев да она нестане) и наметати колективну кривицу српском народу, због злочина (углавном из освете) појединаца или мањих група почињених над онима који су извршили геноцид над српским народом, јесте злонамерно, или глупо. Али, све док је то лично мишљење неког грађанина (као што имају право да кажу да је Косово независна држава), то није спорно, и то више говори о том грађанину Србије.

Снежана Чонградин злочин у Сребреници назива геноцидом. Никоме не може да се брани да тако мисли и говори, и нико не сме да се убије само због тога што тако мисли. Као што се никоме не сме бранити да говори да се у Сребреници није догодио геноцид (или да су Косово и Метохије део Србије или да ће се вратити у састав Србије). Или, оно што каже Владимир Димитријевић о ЛГБТ пропаганди, не свиђа се људима из грађанског блока и они покушавају да му забране да тако мисли или да изрази своје мишљење у јавности и у медијима. Са друге старне, оно што каже Снежана Чонградин о Сребреници и СПЦ, или Златко Паковић, не свиђа се људима из патриотског блока, није им јасно због чега то раде и због тога их називају корисним идиотима. Углавном нико од њих не иде даље од тога, осим оних који иду на трибине неистомишљеника да их питају због чега то раде (а тада увек долази до неких инцидената и много претњи, са обе стране, сличних оној упућеној од стране Шешеља, што говори о култури дијалога обе стране).

Међутим, у односи на претње Војислава Шешеља (који је део режима) упућене Снежани Чонградин и опозицији, тужбе које су стигле из грађанског блока против Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, изгледају бенигно. Али, и то може да буде малигно. Такав прогон је облик насиља – руши се сваки дијалог, гуши се слобода говора, а неки људи се само због другачијег мишљења отпуштају са посла и шаљу у затвор ако не плате казне (док они који прете да ће да убију некога и возе џипове остају на слободи). На тај начин, уништава се нечији живот и нека породица, а то је скоро као физичко убиство. У диктатурама људи управо на тај начин највише страдају. Ако неће ни тада да се покоре, убијају их.

Ако полиција и правосуђе сада не реагују због претњи које је упутио Шешељ, то значи да у овој држави више не постоје полиција и правосуђе, а без тога на постоји држава. (Исто тако, ако се не поништи докторат Синише Малог, распада се београдски универзитет – распада се цео систем образовања у Србији.)

Ако полиција не заустави Шешеља (не реагује превентивно), он ће, можда, убити неког од припадника опозиције и грађанског блока, ако му стане на пут на било који начин (према мом мишљењу, Шешељ је у стању да уради тако нешто), или ће то (можда ће то пре да се догоди) да уради неки од присталица Шешеља, који је видео да му држава ништа не може. Зато су, према мом мишљењу, такве претње опасне и зато мора да се превентивно реагује. Ако се не реагује, а догоди се неко убиство, онда ће и ови из грађанског блока, који туже људе као што су Владимир Димитријевић и Зоран Ћирјаковић, ставити гусенице на своја возила, и уместо да их туже и прогоне на друге начине, газиће их на улици (као што су православне Србе убијали комунисти попут Јове Капичића). Уосталом, Јово Бакић позива на револуцију и насилну смену власти. У грађанском блоку постоје људи који између свих православних Срба стављају знак једнакости и газили би све из патриотског блока као што би згазили Шешеља. Они не праве разлику између духовника СПЦ и неких шкорпиона. Међутим, постоје људи (све их је више) који се боре и против режимске деснице и против проевропске левице.

Када у некој полемици или дебати неко почне да прети убиством, тј. када се дође до прага насиља и сила постане једини аргумент, онда мора да реагује оно што се данас назива (и увек у таквим ситуацијама призива) демократска или правна држава.

Полиција и правосуђе морају одмах да реагују, када неки људи пређу границу ненасиља. Они морају да спречи насиље, јер, ако то полиција и правосуђе не ураде, онда добијамо Дивљи Запад у Србији – полиција и судови више никоме не требају, свако ће узети закон у своје руке и обрачунавати се са својим неистомишљеницима користећи насиље. А такво стање увек може да искористи неко трећи (са стране) и да изазове сукобе између две групе које отворено прете убиствима једна другој. То је још један разлог зашто службе, које се баве заштитом државе, морају превентивно да реагују, уместо (као до сада) да они у свему томе учесвтвују и да све то додатно распирују. (Тако је сукоб Срба и Бошњака искористио неко трећи, са стране, да оствари своје интересе у БиХ, а неко трећи је умешан и у све што се догађало око Сребренице).

Шешељ је прешао ту границу и зато људи који воде полицију и правосуђе морају одмах да реагују. Са друге стране, другосрбијанци који су тужили (као и сви они који подржавају прогон) Владимира Димитријевића и Зорана Ћирјаковића, близу су те границе (што значи да они нису много бољи од Шешеља). То су, ипак, потомци и наследници комунистичких џелата и сарадници српских непријатеља из региона и света. У најбољем случају, они ће одобрити и подржати сваки напада на сваког православног Србина и никада неће осудити злочин над Србима. Они, такође, не воле критику, а њихове псовке и њихове претње, некада нису ништа боље од радикалско-напредњачких (о томе је Зоран Ћирјаковић писао и вероватно га због тога прогоне). Претходних година били смо сведоци таквих полемика и између професора универзитета различитих идеолошких уверења.

Ако се интелектуалци и народни посланици тако обрачунавају међусобно, и ако полиција и правосуђе не реагују – где је граница за оне из сектора безбедности и крупног капитала, да не помињемо подземље. Тамо где влада закон јачег, најјачи (најсуровији и спремни на све) владају, а после се фини људи чуде како су такви људи преузели државу.

Дакле, где су границе, и да ли ће неко да се заустави на тој граници и мало замисли где све то води? Колико је таквих убистава било у прошлости (последње је било убиство Оливера Ивановића), након што су људима наизглед безопасно претили и стављали мете на чело (и да ли је и у то убиство умешан неко трећи, са стране, који тако користи сукоб између Срба и Албанаца за остваривање својих интереса)? Колико је злочина почињено и колико дуго траје грађански рат између четника и партизана, русофила и еврофила… у Србији?

Шта да радимо ако се неки не зауставе, а полиција и правосуђе не реагују? То је питање за свакога ко жели добро себи, својим ближњима и својој држави и свако мора да се усмери на самога себе и свет око себе, „овде и сада“.


Никола Варагић: Између режимске деснице и проевропске левице

30 јуна, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Неки националисти, блиски режиму, направили су недавно мали протест испред пекаре у београдском насељу Борча, чији је власник Албанац. Као одговор, опозиција је, пар дана након тога, направила мали скуп подршке власнику те пекаре, тј. на бурек су, у његову пекару у Борчи, отишли неки од лидера Савеза за Србију и грађанског блока.

Протест националиста многи су осудили, пре свега противници режима. Колико сам видео на друштвеним мрежама, подршку коју је грађански део опозиције дао власнику те пекаре, многи су, такође, осудили и критиковали. Лидерима опозиције, који су пружили подршку Мону Ђурају, званом Ђура, власнику пекаре Рома из Борче, највише се замера то што се боре за права Албанаца, а не боре се тако и за права Срба са КиМ, које Албанци нападају док они једу бурек у Борчи, затим, да се Ђура фолира када каже да воли Србе и да жели да живи у Србији, док, као Ђурај, тајно ради на стварању Велике Албаније, и томе слично. Такву пропаганду воде режимски таблоиди. Режим шири мржњу према Албанцима, али, исту такву пропаганду прихвата и део десничара из опозиције. Можда је Ђурај албански националиста (а можда је то само неко њему близак), како тврде српски националисти, можда је новац за отварање пекаре у Борчи добио од неког нарко картела са КиМ који се бори за Велику Албанију, али се онда такав проблем решава на институционални начин.

Порука са протеста националиста, блиских режиму, испред пекаре Албанца Ђурaja, је да Албанци нису добродошли у Србији. То је део плана о разграничењу, који режим у Србији предлаже као коначно решење за статус КиМ. Суштина тог плана је да Албанци живе у Албанији, а Срби у Србији и да више нема било каквог мешања између ова два народа. Тај план је одбачен од стране већине грађана Србије, СПЦ и дела међународне заједнице. Тај план не подржавају ни сви Албанци са Косова и Метохије. Албански националисти су тај план одбацили зато што су уверени да ће тзв. државу Косово на крају признати и Србија, и без разграничења, у садашњим границама. Постоје Албанци који су против разграничења, зато што желе да поред њих и даље живе комшије Срби и желе да остану грађани Србије, јер више воле Србију, него тзв. државу Косово. Зашто би се они прогонили? Срби не треба да мрзе све Албанце, зато што постоје Албанци који мрзе све Србе.

Дакле, подржати протест националиста испред пекаре Рома у Борчи, значи да се, на неки начин, пружа подршка и плану о разграничењу између Срба и Албанаца, а то значи да се Србија одриче скоро целог Косова и Метохије. Они који желе да отерају Ђуру из Борче, желе да протерају све Албанце са Косова и Метохије. Осим тога, то је пре одраз немоћи, а не снаге, искалити бес на усамљеним појединцима, као што је Ђурај, који живе у Борчи, или у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду… Нико нормалан од њих не очекује да они мрзе свој народ, важно је само да не мрзе српски народ и да поштују државу Србију.

Пружити подршку власнику пекаре Рома, значи да међу Србима постоји жеља да Албанци живе у Србији и да Косово и Метохија остану у Србији, на неки начин, са Албанцима као већинским становништвом на КиМ. Проблем је што се онај део опозиције који је дошао на бурек код Ђуре, не бори за Косово и Метохију и за права Срба на КиМ. Тај део опозиције, без обзира на то што је у програму Савеза за Србију поменуто и Косово, према мишљењу већине патриота, између ЕУ и КиМ, и даље пре бира ЕУ. Односно, лидери грађанског дела опозиције, још увек, немају поверење већине гласача патриотског дела опозиције, у вези Косова и Метохије. У томе је, за сада, јасан једино Саша Радуловић, a који је, на пример, изгубио поверење гласача грађанског блока, због критике ЕУ или одбране КиМ, али још увек није добио поверење патриотског блока. Грађански блок, због политике око КиМ, подједнако критикује и већи део патриотског дела опозиције и онај националистички део режима преко својих медија, на којима се величају Путин, Орбан и Ердоган. Затим, већина гласача из патриотског дела опозиције, не прави разлику, поводом питања КиМ, између лидера грађанског дела опозиције и режима, или, Вучић је исти као и Тадић, а Тадић је исти као и Чеда Јовановић. У то друштво сврставају и Ђиласа и Јеремића, а сада и Бошка Обрадовића (патриоте из оног дела опозиције који није у Савезу за Србију, не помињу, у том контексту, Милана Стаматовића или Славишу Ристића, који су, такође, у Савезу за Србију). Већина гласача из националистичког дела владајуће коалиције верује да постоји разлика велика између Тадића и Вучића (иако је Вучић предао северни део КиМ и залаже се за разграничење, тј. за предају 90% КиМ, СПС је био у власти са ДС-ом, у СНС-у данас има доста бивших чланова ДС-а и осталих странака из ДОС-а), а да не постоји разлика између власти ДС-СПС (када је питање КиМ пребачено из УН на ЕУ) и Савеза за Србију, што се тиче односа према Косову и Метохији, и продаје привредних и природних ресурса странцима, криминала и корупције…

Дакле, већина гласача из патриотског дела опозиције, критикује и режим и грађански део опозиције, због политике око Косова и Метохије. Протест националиста, испред пекаре у Борчи, организован је од стране СНС – тамо није било присталица Двери, ДСС и осталих странака и покрета из патриотског дела опозиције. Мислим да већина у патриотском делу опозиције (који не обухвата само странке и покрете који се налазе у Савезу за Србију и долазе на протесте „1 од 5 милиона“), не подржава ни протест националиста, ни одлазак на бурек дела опозиције, јер већина мисли да нико није искрен у томе што ради у вези Косова и Метохије. Патриоте желе да се права Срба, који живе на КиМ, поштују колико и права Албанца који живи у Борчи. То што албански сепаратисти нападају Србе на КиМ, није разлог да Срби нападају Албанце лојалне Србији. Протест националиста испред пекаре у Борчи, јефтина је пропаганда СНС, са циљем да се, са једне стране, придобију екстремни десничари и скрене пажња са проблема и лоше политике режима, а са друге стране, да се покаже свету да је разграничење, између Срба и Албанаца, најбоље решење. (Власт која контролише полицију и тајне службе, ако је Ђурај заиста неки „тајни агент“, не треба да шаље националисте који остављају свињске главе, и не треба преко таблоида да открива „тајну албанских пекара“, него да проблем реши цивилизовано, професионално, системски и институционално.)

Са друге стране, већи део грађанског дела опозиције не верује никоме из патриотског дела опозиције (према неким теоријама, левичарске и либералне странке из Савеза за Србију желе да искористе Двери, Здраву Србију и НП Отаџбина да дођу на власт, а после тога да их одбаце, да би онда предали КиМ због уласка у ЕУ), да је искрен што се тиче владавине права и демократских вредности (толеранције, заштите и поштовања права мањина…), и да, у том смислу, нема велике разлике између патриотског дела опозиције и режима, јер и патриоте из опозиције и националисти из режима величају Путина, Орбана и Ердогана, тј. према мишљењу промотера „отвореног друштва“, они желе да створе „затворено друштво“ које ће бити у конфликту са скоро свим државама из региона и са целим Западом. Већина левичара и либерала из грађанског блока уверена је да би, у случају да десничари дођу на власт, и одустану од уласка у ЕУ – одустали и од европских вредности, тј. да би од Србије створили државу у којој се прогоне све мањине, крше права и гуше слободе (према неким другим теоријама, десничари из Савеза за Србију, желе да искористе левичаре и либерале који су у Савезу за Србију да дођу на власт, па да их после тога одбаце, и онда да одустану од уласка у ЕУ и да направе моноетничку и теократску државу од Србије).

Све док левичари и либерали из грађанског блока не буду одлучни у борби за права Срба са КиМ, исто колико и у борби за права мањина у Србији, акције попут одласка на бурек у пекару Рома су, ако не деструктивна политика, онда дефинитивно јефтина пропаганда. Да ли грађански део опозиције може да увери патриотски део опозиције да ће искрено да се бори да Косово и Метохија, наравно, кроз дијалог са Албанцима (и подразумева се да са албанске стране преговарачи више не могу да буду људи осумњичени и осуђени за ратне злочине или криминалци), уз подршку савезника из света (а међу њима, најмање их је са Запада), остану у саставу Србије? Са друге стране, да ли патриотски део опозиције може да увери грађански део опозиције, да одустајање од уласка у ЕУ не би био крај света, тј. да би Србија, у том случају, постала демократска или правна држава, више него што је сада, или, више него што је икада била у својој историји, и више од већине држава ЕУ и НАТО? Патриоте из опозиције морају да докажу да се разликују од националиста из режима, тј. да они немају никакве везе са национализмом (шовинизмом, ксенофобијом) из деведесетих, или са црном интернационалом. Све док десничари из патриотског блока не буду одлучни у борби за права мањина које живе у Србији, исто колико за права Срба на КиМ, али и у целој Србији, региону и свуда где Срби живе, левичари и либерали из грађанског блока неће веровати да се они заиста залажу за универзалне људске вредности и демократију.

Само демократска држава може да сачува Косово и Метохију и само би у правној држави много више Албанаца желело да живи. Или, што су бољи услови живота у Србији, то ће мање Албанаца са Косова и Метохије подржавати тзв. државу Косово, јер ће желети да и на Косову и Метохији постоје исти стандарди и исте људске вредности, као и у остатку Србије. Ако све више Албанаца буде желело да Косово остане у Србији, ваљда ће, онда, и све више другосрбијанаца, посебно из фамозног круга двојке, исто желети. Надам се да ће се левичари и либерали из грађанског блока борити да Албанци са КиМ остану да живе у Србији као грађани ове државе, исто као што се боре да Мон Ђурај остане да живи и ради у Борчи као становник Београда и грађанин Србије. Сваки Албанац, лојалан Србији, има иста права као и сваки други грађанин лојалан својој држави. Лидери грађанског блока морају да докажу да се разликују од „аутошовиниста“ који мрзе свој народ и раде против интереса свог народа и своје државе, а који су деценијама чинили већину у грађанском блоку и прогонили СПЦ. Такви левичари и либерали нису никада волели ни свој српски народ, ни албански народ, увек су потцењивали све што је балканско, а уздизали све што долази са Запада. Њима Косово никада није било у срцу, не само зато што не воле српски народ, него и зато што нису желели да живе у истој држави са Албанцима. (Нико од њих није реаговао ни поводом срамне пресуде црногорског суда или режима који лидере Срба из Црне Горе шаље у затвор, тј. сви се слажу са саопштењем амбасаде САД у Црној Гори.)

Замислите Србију, у којој лидери грађанског блока одлазе код Срба на Косово и Метохију, чије пекаре, продавнице, куће и имања нападају албански националисти, да их подрже и пруже помоћ, и тако целом свету укажу на кршење људских права Срба са КиМ – и да не буду због тога критиковани од стране гласача из грађанског блока, а да, са друге стране, лидери патриотског блока одлазе у пекаре у Борчи и осталим местима широм Србије, чији су власници Албанци, да их подрже и заштите од напада српских националиста – и да не буду због тога критиковани од стране гласача из патриотског блока.

Све док не постоји унутарсрпски дијалог, неће бити ни правог дијалога са Албанцима. А све док не буде дијалога између Срба и Албанаца, постојаће Срби који Албанце називају Шиптарима, иако их Албанци, који не мрзе Србе, моле да то не раде, и, постојаће Албанци који ће рукама показивати симбол Велике Албаније, иако их Срби, који не мрзе Албанце, моле да то не раде. То су варнице које увек могу да створе велики пожар у овом региону.

 


Никола Варагић: Савез за будућност Србије

9 маја, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Нећу дуго да описујем режим, попут неких говорника на протесту опозиције 13. априла у Београду. Знамо какав је режим. Не знамо каква би била економија и не знамо каква би била спољна политика, ако Савез за Србију дође на власт.

Режим Александра Вучића чине и левичари и десничари. На протестима опозиције долазе и левичари и десничари. Режим напада опозицију као неприродну коалицију, али је и сама владајућа коалиција, у том смислу, неприродна. Међутим, то се у режимским медијима не истиче или се представља као мањи проблем, док се истиче како је неприродна коалиција између десничара из Двери и левичара из ДС или нове странке Драгана Ђиласа у којој су на челним позицијама левичари који певају партизанске песме, колико и левичари из СПС који су део владајуће коалиције. Са друге стране, гласачима владајуће коалиције не смета толико што су се у власти спојили и они који су за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… То је неприродна коалиција, колико и Савез за Србију, само што већини грађана, који су против режима, смета то што су се у опозицији окупили, исто тако, и они који за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… Неки левичар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник неко из Двери или СПЦ, а неки десничар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник Ђилас и неко из ДС и њених фракција. А гласачи СНС долазе на митинге које организује Вучић и не смета им што су говорници и Вучић и Додик и Ана Брнабић, не смета им што СНС у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, а односе са медијима воде Поповић и Крстић (а није разлог једино то што добијају сендвиче и бесплатан превоз аутобусима).

СНС води Србију ка ЕУ и предаје Косово и Метохију, али, са друге стране, власт одржава добре односе са Русијом и гради добре односе са Мађарском и Турском. Какву би спољну политику водио Савез за Србију, када дође на власт? Овде, као примере, узимам Мађарску и делом Турску, зато што су недавно, у медијима, Борко Стефановић (у ауторском тексту) и Сергеј Трифуновић (у интервјуу), помињали Орбана и Ердогана у негативном контексту. Да ли је за Србију корисно или штетно да има добре односе са Мађарском и Турском?

Зашто мислим да треба да има добре односе, написао сам у текстовима Орбанова орбита, Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?, Конзервативна револуција, Тарант и Брејвик и другим. Да ли би левичари из Савеза за Србију покварили односе, а са тим и све планове, попут изградње брзе пруге Београд – Будимпешта, са Мађарском само зато што им се не свиђа Орбан? Да ли они нападима на Орбана, или Ердогана, покушавају да придобију гласаче тзв. грађанског блока, али и да придобију наклоност центара моћи са Запада, који желе да склоне са власти Орбана и Ердогана? Гасовод Турски ток иде преко Турске и Србије до Мађарске. Истим путем иде и кинески Пут свиле. Да ли левичари из Савеза за Србију подржавају градњу Турског тока и развој економских односа са Кином? Ако не подржавају, шта нуде као алтернативу, конкретно у бројкама? Невезано од тога ко је на власти у Мађарској или Турској, надамо се да ће свака власт у тим државама желети добре односе са Србијом и да ће од сарадње сви имати користи. То не треба да буде везано ни за питање односа са ЕУ и САД, ако је Србија суверена и демократска држава.

У интересу Србије је да се развијају добри билатерални односи са Мађарском и Турском, али и руски и кинески пројекти, који обухватају државе из овог дела света, где Србима поред старих пријатеља Руса друштво праве и остали православни и пријатељски народи. У Грчкој су на власти левичари, али Грчка не планира да призна тзв. Косово. Као што није важно ко је на власти у Грчкој, него да Србија и Грчка остану у добрим односима, није ни важно ко је на власти у Мађарској и Турској, него да Србија има што боље односе са тим државама и да се то односи и на решавање коначног статуса Косова и Метохије. За Србију је боље да Мађарска буде на страни Србије, а да Турска не подржава апсолутно или једино Бошњаке у БиХ и Албанце на КиМ, не узимајући у обзир интересе српског народа. У том смислу, а имајући у виду вишевековно непријатељство, лепо је видети министра мађарске владе (опет, сада није битно каква је то влада) који говори на митингу владајуће коалиције у Београду (у овом контексту није важно ни каква је српска власт или режим) на српском језику. То је боље него да ратујемо са Мађарском. Каква год да је власт, Мађарска је члан ЕУ, та власт је изабрана на демократским изборима, то је воља мађарског народа. Не мора свакоме из опозиције да се приватно свиђа Орбан, али је у интересу Србије да има боље односе са Мађарском. Орбан има мане, али није фашиста. Сарађивати са Мађарском није исто што и сарађивати са Саудијском Арабијом. Нису сви Мађари хортијевци. Као што на Французе гледамо кроз Арноа Гујона, гледајмо на Мађаре кроз Пала Телекија.

Режим води Србију у ЕУ, потписује у Бриселу све што се тражи око КиМ, али, овај режим подржава руске и кинеске пројекте и гради добре односе са Мађарском и Турском. Савез за Србију је показао уздржаност што се тиче ЕУ, али и Русије. Лидери Савеза за Србију не могу да буду и за ЕУ и за Русију попут Вучића, а да задрже или придобију бираче. Истина, не може ни Вучић да остане на власти ако не одустане од пута у ЕУ због одбране Косова и Метохије. Ова алхемија и Косово и ЕУ, не може још дуго да траје. Поред тога, унутрашња политика је лоша, грађани лоше живе, не расте стандард, нема владавине права, итд.

Савез за Србију бори се да се створе услови за демократске изборе. На протесту 13. априла изнети су конкретни захтеви што се тиче медија. Према информацијама које сада имамо, уколико се изборе за демократске изборе, на изборима, Савез за Србију ће наступити као коалиција. У случају да победи, Савез за Србију формирао би нову владу. Али да би Савез за Србију победио на изборима, мора пре избора да представи јасне и конкретне планове везано и за унутрашњу и за спољну политику. У супротном, Савез за Србију не може да победи, или ће се поделити на два крила – десничарско и левичарско. А то може да буде и добро решење – да се кроз протесте опозиције сви удруже у неприродну коалицију, да би створили услове за демократске изборе, а да на тим изборима свако изађе посебно или у природној коалицији, са јасним програмом, па грађани нека изаберу какву Србију желе. У том случају, таква неприродна коалиције је демократска коалиција. Културни дијалог са неистомишљеницима није неприродна, него природна, демократска појава.

Дакле, левичарско-либерални део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија убрза пут ка ЕУ и постане члан ЕУ, па и ако је цена предаја Косова и Метохије, а православно-патриотски део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија, након доласка на власт те коалиције, прекине бриселски дијалог и замрзне пут Србије у ЕУ, уз замрзавање конфликта на КиМ, док се не нађе боље решење и створе боље међународне околности. И баш због тога, важно је градити боље односе са државама попут Мађарске и Турске, које су све ближе Русији и Кини и кроз које пролази руски гасовод и кинески Пут свиле, а које у СБ УН подржавају Србију и Резолуцију 1244.

У енергетском смислу, Србија нема алтернативу, увоз нафте и гаса из Русије мање кошта, него увоз уљних шкриљаца из САД (што је покушала Пољска, па је одустала). Односно, алтернатива је производња струје базиране на еколошким технологијама из обновљивих извора. Ова власт ништа није предузела да се створи та алтернатива, није омогућен чак ни увоз аутомобила који иду на струју, док неке државе прелазе само на такву врсту возила. Да ли Савез за Србију има, или спрема, неке конкретне планове по том питању? У овом тренутку не знамо како би Савез за Србију водио економију Србије. Горе од напредњака и њихових коалиционих партнера не може, али, нас занима да ли би било боље и колико ће користи имати обичан човек или грађанин Србије. Грађани неће бити слободни ако имају тзв. слободне медије, а нису економски независни, тј. ако имају мале плате и пензије.

Да ли Савез за Србију припрема конкретне планове што се тиче ЕПС-а, МТС-а (Телеком Србија), ПТТ-а, Србијагаса, Комерцијалне банке, Путева Србије, Ласте и осталих јавних предузећа? Како ће Савез за Србију да реши проблем ГСП-а и Бус плуса? Колико људи у Савезу за Србију, у овом тренутку, ради на решавању тих проблема? Јер, шта ако они дођу на власт за пар месеци. На пример, у тренутку када се за продају спремају Комерцијална банка и Ласта. Шта ће урадити тада, ко ће да води та министарства и та предузећа? Нисмо заборавили да је демократска опозиција 2000. године обећавала слободне медије, забрану Пинка, демократске изборе и европске вредности, док је после тога (када је ДОС преузео власт), спровела пљачкашку приватизацију, заједно са људима који су стекли велики капитал за време претходне власти, па зато није било ни лустрације. У Савезу за Србију постоје људи који никада нису били на власти и нису учествовали у приватизацији, али постоје и они који јесу били на власти и учествовали у приватизацији на неки начин или су били повезани са људима који су се тиме бавили.

Узмимо као пример и Телеком Србија. Неки лидери Савеза за Србију тврде, већ годинама, да јавна предузећа попут ЕПС-а и Телекома не морају да се приватизују и да као државна предузећа, вођена од стране професионалаца у свом послу, могу да буду успешна колико и она која су приватна. Са тиме се сви слажемо, али, нас не занимају речи, него дела. Зашто се Савез за Србију до сада није огласио поводом спора који се води између СББ-а и Н1, са једне стране, и Телекома Србија и РТС-а, са друге стране? Режим у Србији стоји иза РТС-а и Телекома Србија, док опозиција има подршку Н1, чији је власник СББ, тј. фонд из САД који је купио СББ. Како ће опозиција да реши овај сукоб интереса, ако је циљ да Телеком Србија остане јавно предузеће и постане успешно државно предузеће? Са друге стране, не смеју да се спутавају приватне компаније и стране инвестиције – ми желимо да компаније са Запада улажу у Србију. У Србији има места за инвестиције и са Запада и са Истока. Али нека предузећа и неке ресурсе не треба продавати ни инвеститорима са Запада ни онима са Истока. У односу на конкуренцију, Телеком Србија и даље има најбољу инфраструктуру – сада је потребан садржај. Са те стране, није спорно што је Телеком Србија купио интернет провајдере, телевизије и почео да снима серије, у сарадњи са РТС-ом (у том смислу режим може да се похвали, јер покушава да развија државно предузеће и државну телевизију), спорно је како се то ради, и ко ће смети да се појави на тим телевизијама, а коме ће бити забрањено (у том смислу режим мора да се критикује, јер је стање у том предузећу лоше, извлачи се новац на приватне рачуне, од РТС-а се прави пропагандно гласило режима које се не разликује од ТВ Пинк). Држава мора да подржи Телеком Србија и РТС, али мора да дозволи и приватним компанијама и телевизијама, домаћим и страним, да раде слободно.

Ако Мађарску узмемо као пример за спољну политику, а Телеком Србија као пример за унутрашњу политику, Савез за Србију, у овом тренутку, нема јасно дефинисану политику. У Савезу за Србију постоје људи који желе да сарађују са Орбаном и не желе да продају Телеком Србија, али у тим странкама и покретима постоје и људи који не желе да сарађују са изабраним представником мађарског народа (зато што им се не свиђа његова блискост са Русијома), а можда има и оних који се залажу за приватизацију Телекома Србија, можда и РТС-а, те тако припремају терен за монопол СББ-а и Н1. То су мали примери, у односу на оно што чека оне који воде државу. Савез за Србију мора да има дефинисану политику у свему. Грађани нису више толико наивни да подрже неког на слепо, без гаранција да ће тај изабрани представник народа заиста радити за опште добро. Очекивања грађана су све већа. Једно је подржавати опозицију у борби за слободне медије и демократске изборе, а нешто друго је дати глас конкретној странци и коалицији на изборима. Још увек је велики број апстинената, на протесте опозиције долазе и противници режима који звижде и неким лидерима опозиције. Дакле, све је више оних који су против и СНС и Савеза за Србију. А то је и добро, и лоше. Добро је, јер се већина грађана више не може тако лако преварити, а није добро то што не постоји неко ко може да их замени, јер неко мора да влада, држава не може да функционише ако не постоји власт, држава мора да поврати поверење грађана. У овом тренутку, избор је између СНС и Савеза за Србију (СЗС). СНС нема снаге да остане на власти, СЗС нема снаге да дође на власт. А не постоји трећа опција, довољно снажна да се носи са СНС и СЗС. Уколико СЗС не буде у стању да победи СНС, неминовно је да ће се појавити нека трећа опција, само је питање када ће то бити и шта ће остати од Србије да се сачува, брани и развија. Међутим, сада треће опције нема, бира се између СНС и СЗС.

Зато је сада велика одговорност на лидерима СЗС. Велику одговорност има и СНС – да ли ће се, за време власти те странке, све урушиту у Србији, трајно изгубити КиМ и довести у питање биолошки опстанак српског народа? Сигурно је да међу напредњацима и њиховим коалиционим партнерима, као и гласачима, има и оних који никако не желе да буду на тај начин обележени и записани у историји. Али је питање колико је оних који нису чинили кривична дела у привреди, који нису били у сукобу интереса, учествовали у корупцији и непотизму, куповали дипломе… Ми можемо да се ујединимо у одбрани Косова и Метохије само ако смо уједињени у одбрани универзалних људских вредности и владавине права (у борби против криминала и корупције), а у томе ћемо бити уједињени ако, поред осећања љубави према свом народу и лојалности према својој држави, имамо и културу дијалога и правну свест. То мора да буде основа и за окупљање опозиције, и за дијалог са режимом.

Режим одбија дијалог са опозицијом. Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план? Може да се догоди да се СЗС избори за демократске изборе, а да на те изборе већина гласача не изађе или не гласа ни за СНС, ни за СЗС, и да нико нема кредибилитет да формира владу.  А стање у здравству, просвети, правосуђу, војсци, полицији, привреди, медијима… све је горе, док и даље трају велики притисци са Запада да се одрекнемо Косова и Метохије.


Никола Варагић: Слободни медији и независни новинари

26 априла, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Деценијама траје полемика о томе да ли постоје слободни медији и независни новинари. Идеолошки гледано, не постоје слободни и независни медији. Власници и новинари нису пали са Марса. Новинари су људи, као и сви остали – имају политичка и идеолошка уверења, неки су верници, а неки атеисти, крећу се у круговима људи који су им блиски, свако има свој укус, итд. Дакле, свако је на неки начин субјективан, свако има неки свој поглед на свет и неке вредности и у складу са тим, као новинар, извештава јавност, или као уредник и власник одлучује које вести пласира, кога ће интервјуисати и шта ће да пита. Постоје механизми како да испуните демократску форму, али да, у суштини, наметнете своје интересе и да другу страну дискредитујете.

Бесмислено је очекивати од новинара, који је приватно верник, да пише из угла атеисте. Бесмислено је очекивати да медији који промовишу традицију хвале параде поноса. Исто тако, бесмислено је очекивати да новинар, који је приватно атеиста, пише из угла верника, или да медији који промовишу ЛГБТ права, подрже протест десничара. Опозициони медији не славе режимске политичаре, нити режимски медији опозицију. Медији из САД промовишу политику и културу САД, а медији из Русије политику и културу Русије, итд.

Независни новинари раде у слободним медијима. Да ли постоје слободни медији (овде се мисли на конвенционалне медије)? Сви медији су приватни, осим јавног сервиса. Како се финансирају медији? У финансијском смислу, нема независних медија, сваки зависи од неког политичког и финансијског центра моћи. Како онда новинари који раде у таквим медијима могу да буду независни? Да ли новинари РТС-а могу да критикују режим, а да величају опозицију? Да ли новинари Пинка могу да критикују СНС, и да преносе протест опозиције или да објективно извештавају са протеста опозиције? Да ли новинари Данаса Блица и НИН-а могу објективно да извештавају о Русији, похвале Путина, а да критикују комесаре САД, ЕУ и Рингиер? Да ли новинари телевизије Н1 могу да буду објективни у спору који воде СББ и Телеком Србија? Да ли новинари Вечерњих новости и Политике смеју да истражују корупцију и криминал у врху државе или полиције?

Због тога је бесмисленa полемика да ли постоје или колико су слободни медији. Полемика треба да се води о томе колико су медији професионални и колико поштују правила и кодексе своје струке. Свако треба да има своје медије – према политичким и идеолошким уверењима – конзервативци своје, либерали своје, итд. Важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. А то значи да сваки медиј мора дати прилику и другој страни да изнесе мишљење, да не може да шири мржњу, да не може да позива на насиље, или износи неистине и нетачно извештава… То мора да важи за све приватне медије, посебно за јавне сервисе. Новинари добро знају шта је њихов посао, само је питање колико су професионални (храбри и морални).

Медије који не испуњавају стандарде и крше законе треба казнити или забранити ако су отишли предалеко, новинаре који не раде професионално треба казнити, али никог не треба нападати само зато што је субјективан (идеолошко обојен), јер нико није безличан и без историје. Поред тога, не сме се гушити критичко мишљење – неки медији ће истраживати афере које други неће, а ови други ће истраживати оне које ови први неће.

Конвенционални медији нису у кризи због појаве интернета, него зато што новинари тих медија лоше раде свој посао. Највећи произвођачи лажних вести су управо медији који то не би смели да буду. Људи су изгубили поверење у конвенционалне медије и алтернативу траже на интернету. Ко жели да буде објективно информисан, мора да прати више медија и да буде на интернету. Добро је што постоји доста медија, и што постоји интернет, када закажу конвенционални медији. У прошлом веку тога није било, постојала је само једна државна телевизија и један државни радио, неколико новина, па се то постепено ширило, тако да данас постоји доста медија. На интернету ће настати још нових медија, а они који спроводе цензуру у конвенционалним медијима покушаће да уведу цензуру на интернету.

Постоје само професионални и покварени медији. Пример поквареног медија је ТВ Пинк. У овом тренутку тешко да било који медиј у Србији, а можда и у свету, може да послужи као пример строго професионалног и етички узорног медија који објективно информише. То не значи да је сваки медиј покварен колико и ТВ Пинк, јер неки медији испуњавају неке од  професионалних стандарда, али су далеко од идеалног или савршеног.

Када нема добрих медија, или, медија који промовишу ваше вредности, треба направити такве медије. На пример, уместо што се православци жале због тога што сви српски медији промовишу неправославне вредности, они треба да се организују и створе православне медије и да се на тржишту изборе да буду најгледанији, или довољно гледани да економски буду одрживи и да својој циљној групи омогуће квалитетан садржај, усклађен са православним вредностима. Ако не постоје православци који могу да створе такве медије, ако нема довољно православаца, или православци неће да гледају такве телевизије или да читају такве новине, онда је бесмислено жалити се због тога што атеисти, либерали, левичари, муслимани, будисти… имају медије на којима промовишу своје вредности и своје интересе, а не православне. Русија је тако створила свој CNN, исто то су урадили Кина, Иран и Катар. Па сад сви људи у свету могу да гледају CNN, RT, CCTV, Al Jazeera и Press TV, па да оду на интернет и виде и неке друге изворе, онда размисле и закључе шта је истина. То је добро. Конкуренција побеђује цензуру.

Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. Не треба ограничавати број медија. Националну фреквенцију треба дати свакој приватној телевизији која испуни све законом прописане услове. Телевизије које лоше раде, или немају велику гледаност, неће опстати на тржишту. Од јавног сервиса очекује се да најобјективније информише јавност. Добро је што постоји РТС као државна телевизија, али малигна је злоупотреба и претварање РТС-а у телевизију владајуће коалиције, односно кршење закона и непоштовање правила и кодекса струке. А на ваљано уређеној медијској сцени, у првом реду од јавног сервиса, али од сваког приватног (субјективног) медија, најмање што може да се очекује јесте да њихови новинари и уредници (покушају да) и онима које не подржавају омогуће да изнесу мишљење.


Никола Варагић: Деца

10 априла, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да су се и ријалитији у Србију појавили са либералдемократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстрапрофит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалитије, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фрекфенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контолишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервује таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицима и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији.


Никола Варагић: Демократска држава и Православна Црква

8 априла, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Демократска држава је – правна држава. У правној држави, пред законом су сви грађани једнаки, постоји слобода мишљења и изражавања, држава се не меша се у приватни живот њених грађана… Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“ (Д. А. 17, 15-34). На другом месту, то му нису дозволили, или су га прогонили и тражили да се казни. Беседу неко може да прихвати, а неко да је одбаци, важно је да проповедник (сваки грађанин) има слободу да говори у јавности. Демократија није само систем друштвеног уређења, него и систем вредности. Демократске вредности су ненасилно тражење решења, култура дијалога, поштовање другачијег, слобода говора – дати сваком право да изнесе своје мишљење и да гласа поводом теме или проблема који се њега/њу лично тиче или на њега/њу (могу да) утичу. Демократије нема без правне свести.

Ако гледамо на демократију као систем вредности, у Цркви постоји демократија. У Цркви постоје плурализам мишљења, култура дијалога, правна свест, итд. У односима између духовно неискусног и духовно искусног човека, нема демократије, као што је нема између ученика и учитеља, или, између родитеља и малог детета које ништа не зна о себи и свету. Наравно, духовно искусан човек ће, код духовно неискусног човека, развијати и критичко мишљење, да би он достигао богатство расуђивања – послушност у вери (значи „одсуство расуђивања при богатству расуђивања“) и здраворазумско критичко мишљење, за живот у свету (исто то ће радити добри учитељи или родитељи који желе да деца постану зрели и одговорни људи који се покоравају Богу, а не људима). У хришћанству постоји једнакост међу људима (пред Богом су сви људи једнаки) и сваки човек поштује се као личност, постоје црквено-народни сабори… Међутим, у Цркви не може да постоји демократија. То је бесмислено тамо где је све питање знања, искуства, дара и благодати (милости Божје). Бог не доноси одлуке и законе после избора и референдума. У Цркви не може да постоји фаустовска или либерална култура, у смислу да је све дозвољено, па и чинити грех, јер се до Бога долази кроз исихазам и борбу против греха и гордости.

Хришћанин је демократа колико и било који демократа који није верник (јер има правну свест и не жели да користи насиље). У духовном смислу, хришћанин никада не може да буде демократа, попут демократа који нису хришћани, али он никада није антидемократа у световном смислу, јер бити антидемократа, значи да немаш културу дијалога и правну свест, да гушиш критичко мишљење, да користиш насиље, да стављаш себе изнад других људи, да судиш другим људима, а то није у складу ни са хришћанским вредностима. Људи који нису (искрени) верници, не могу да схвате шта значи послушност (у православљу). Можда је довољно рећи да, бити послушан Богу, и свом духовнику, не значи одбацивање здравог разума и критичког мишљења. У православној духовној заједници, све долази из слободе и свако живи у слободи. Само, ни ту слободу, они који нису православци, не могу да схвате, јер бити слободан у Богу (тј. слушати вољу Божју или имати ум Христов), није исто што и бити слободан у (нео)либералној држави, тј. бити лично слободан од свакога и свега, и радити све што желиш. Јер, шта је то што ти желиш и да ли је то заиста твоја жеља, да ли си ти објекат или субјекат када имаш такве жеље, да ли треба слушати своје тело? Или као што је учио Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“, и, „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме“.

Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. У првим хришћанским заједницама, сви су све међусобно делили, свако је добијао колико му је потребно, свако је поштован и питан, али, постојала је хијерархија – свако је имао и знао своје место и улогу у својој заједници, и зато није било анархије. Добре хијерархије нема без правих ауторитета. Када постоје прави ауторитети, не постоји закон јачег, пошто прави ауторитет не користи силу, него преображава и образује људе на унутрашњи или духовни начин, дајући другима пример својим делима, радом и жртвом за друге. Tамо где постоје такви ауторитети, постоје и људи који поштују и самовољно следе (слушају) такве ауторитете. Прави ауторитет не ствара идолопоклонике. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Правог ауторитета поштују и непријатељи. Од нехришћана не може да се очекује да поштују исти извор ауторитета, или да га признају као извор, довољно је да и хришћани и нехришћани негују универзалне људске вредности.

Постоје људи који одбацују демократске вредности, зато што мисле да оне нису у складу са хришћанским вредностима. Постоје људи који желе да забране (попут комуниста) да се чује глас Цркве у јавности, иако се јавно залажу за демократију. У Цркви никада не може да постоји демократија према мери прогресиваца, трансхуманиста или борбених атеиста. Држава не може да буде уређена само према мери „верника“ који не праве разлику између духовне и државне заједнице. Држава не може да се меша у живот Цркве и нико не може да мења Христово учење, али, верници и Црква имају право да се питају, исто колико сви остали грађани државе, за све што се тиче послова државе и права грађана, а међу тим правима су и верска права. Од верника, очекује се да имају правну свест и да поштују права људи који нису верници, или су верници неке друге вере. Од демократа-атеиста, очекује се да поштују права верника и да не спречавају Цркву да обавља мисионарску делатност у свету. Бити демократа, значи борити се за живот у слободи и за своја права, али и поштовати права других и желети да и други људи живе слободни. Исто то значи бити хришћанин, само што хришћанин, осим тога, верује у живот после смрти и моли се за спас душа свих људи и целог света, и небеско увек ставља испред земаљског.

У демократској држави, хришћани могу лакше да се баве мисионарским радом и више се поштују права верника, него у тоталитарној држави (каква је била комунистичка), у којој нема слободе говора и владавине права. Када су чврсти у вери, верници немају разлог за страх од демократизације друштва, јер то не значи да ће доћи и до демократизације вере, или, да ће православна личити на протестантску цркву. Демократизација је прилика да више људи приђе Богу и Цркви. Хришћанима је потребно да слободно проповедају. А то је могуће једино у демократској држави. Исту такву слободу, у јавном простору државе, хришћани дају нехришћанима. Свако има право да износи своје мишљење и учење своје вере (нећемо да се враћамо у Средњи век), то се данас зове слободна конкуренција. Важно је да постоје правна свест и култура дијалога, па онда, спортским речником, нека бољи победи. Хришћани не сумњају у победу, ако могу да воде полемику (попут Ап. Павла у Атини) са нехришћанима, јер они знају да је Христос изнад свих богова, или пророка, или генија. Важно је само да хришћани буду достојни Христа. Дакле, хришћанима не одговара стање у коме траје „рат свих против свих“, јер хришћани желе мир. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Демократска и правна држава, више одговора хришћанима, јер Бог „није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33). На овом свету не може да постоји савршена хришћанска држава, зато стварање хришћанске тоталитарне државе (тј. теократије), није циљ верника (који су „победили свет“). Унутрашње, драговољно и лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу (Св. Јустин Ћелијски).

Атеисти и остали нехришћани (из грађанског блока), који се представљају као демократе, морају да докажу да су то и у случају православаца. Ако су заиста демократе, прихватиће православни речник као политички коректан и поштоваће верска права православаца, и онда када су православци мањина у држави. Ако су православци већина, онда јавни морал мора да буде у складу са хришћанским моралом, православци морају то да докажу делима, или су они лицемери. А људи који се боре за нетрадиционалну породицу или права ЛГБТ заједнице, уз право да и они могу да имају децу, морају демократски да прихвате одлуку већине, која не жели да промовише нетрадиционалне породице, ако тврде да су демократе, као вољу већине, док већина мора да поштује права мањине. Ако они који се представљају као демократе, не могу да прихвате то демократски, онда нису антифашисти. Демократа је антифашиста. Антифашисти не вређају друге и другачије, не скрнаве цркве и споменике, не руше правни поредак, само зато што није све по њиховој вољи, тј. не  користе насиље само зато што су мањина у друштву. Људи који се боре за лична права и личне слободе, некада заборављају да и други људи имају лична права и личне слободе, као и то да деца нису објекти или играчке. То што већина (коју чине верници и традиционалисти) не жели културу која иде, не само против духовности, него и против биологије, против опстанка породице, или народа, или људског рода, не значи да су они фашисти. Фашисти су, пре, либераши који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут Цркве, или интелектуалаца као што су Владимир Димитријевић, Слободан Антонић…), шире мржњу према њима, желе да им „промене свест“ или да их униште. Нико не може цео свет или целу Србију да уреди према својој мери. Нико не може грађанске протесте да води према својој мери. Када си на власти и део већине, не чини опозицији и мањинама, оно што не желиш да опозиција и мањине чине теби, када они дођу на власт и постану већина. Када си на власти и део већине, поштуј опозицију и мањине онако као што желиш да опозиција и мањине поштују тебе, када они дођу на власт и постану већина.

Српска Православна Црква створила је српски народ (нацију), као заветну заједницу. „А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске силе сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“ (Жарко Видовић). Да заветна заједница није дело државе (да је хришћанство усвајано на онај унутрашњи начин), види се по томе што је српски народ опстао и остао веран Христу и Цркви када је изгубио своју државу. Наравно, све је лакше када народ има своју државу и није под окупацијом. Србија је данас држава српског народа и свих њених грађана. Србија је секуларна држава, Црква и држава функционишу одвојено. Ипак, Црква и држава никада не могу да буду потпуно одвојени, у држави у којој постоје или већину грађана чине верници, који плаћају порезе тој држави. У демократској држави, поштују се и права верника – слуша се и глас Цркве – која заступа вернике (грађане), који траже од Цркве да реагује у јавности. Држава у којој, осим православаца, живе и грађани који нису верници, и верници неке друге вере, и која је мултиетничка, мора да буде секуларна и демократска држава. Заветна заједница сабира се око Логоса, док се државна заједница сабира око система вредности и Устава и закона. У Србији, поред заветне заједнице, живе и друге заједнице и све оне заједно чине државну заједницу. Србија не може да буде држава само заветног народа, али, не може ни да не буде, све док српски народ чува Завет. Исто тако, у Србији ће се неговати традиционалне породичне вредности – такав ће бити и јавни морал, такви ће бити и медији (ако су медији огледало друштва и елите, у Србији се негује разврат), ако већину чине традиционалисти, који живе у срећним браковима, имају здраву децу, коју су добро васпитали и образовали, а која поштују своје родитеље, и када одрасту постају исто тако добри родитељи, итд.

Ако су атеисти демократе, а хришћани нису антидемократе, што се тиче уређења државне заједнице и јавног простора, а са тим у вези и дефинисања односа између Цркве и државе, између њих неће бити сукоба и насиља, него културног дијалога и компромиса, тако да не постоји ни терор већине над мањином, ни терор мањине над већином. Већину у Србији, у квантитативном смислу, чине традиционалисти, а мањину, у квалитативном смислу, чине они натпросечни. Већина мора да има своје представнике, мора да се чује и глас већине у јавности (он се чује и кроз Цркву). Ако већину чине традиционалисти, не може се већини наметати, кроз законе, медије и систем образовања, систем вредности и начин живота оне мањине која промовише нетрадиционалне породице. То није демократски, ту није ништа просвећено. Исто тако, није ни демократски, али, пре свега, није хришћански, прогонити мањине, бити насилан према другачијима, на силу терати некога да промени веру и да се асимилује и не разликовати грех од грешника. Већину, у квантитативном смислу, треба да представља мањина, у квалитативном смислу, а мањине, у квантитативном смислу, треба да представљају мањине међу њима у квалитативном смислу. Да ли, сада, постоје такви ауторитети? Ако постоје, они ће постати прави представници грађана, држава ће постати сервис грађана, а Црква више неће бити у сукобу са државом и са деловима друштва или неким мањинама. Дакле, све ће се решити хришћански и демократски.


Никола Варагић: Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?

18 марта, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

У јануару, у првом делу текста Нови европски поредак, написао сам да католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између. Све су веће разлике између протестантских и скандинавских народа са севера Европе, у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и, католичких народа са југа Европе, у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ и сиромашни и католички „југ“. А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова, да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти.

У другом делу текста Нови европски поредак, написао сам: „Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви… Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици“.

Пре неколико дана, Србију је посетио премијер Италије Ђузепе Конте. У Београду је тада премијер Италије изјавио да се „осећа као код куће“. За време Југославије, односи између Југославије и Италије нису били добри, због спора који су Италијани имали са Хрватима и Словенцима око Трста, Истре и Далмације. Срби су били на страни Хрвата и Словенаца, против Италијана, зато што су Италијани били савезници Немаца и Ватикана и на Балкан су дошли као окупатори (фашисти).

Пре неколико дана, председник Француске Емануел Макрон покушао је да изглади спорна питања са Италијом, али ће то ићи тешко. „Чак је и премијер Ђузепе Kонте изјавио: ,Брзи воз Лион-Торино није потребан Италији’“,или, „италијанска секретарица за културу Лучија Боргонзони изјавила је у новембру: ,Леонардо (Да Винчи) је Италијан који је само умро у Француској’“ (Данас, 9.3.2019). Све док је на власти у Француској Макрон или неко њему сличан, а у Италији Салвини или неко њему сличан, односи између Италије и Француске неће бити добри. Са друге стране, односи између Италије и Мађарске, Италије и Србије и Србије и Мађарске све су бољи. То је нешто ново, у светским ратовима, Срби и Французи су били савезници, Срби су ратовали против Мађара и Италијана.

Италија је прва Г7 држава која ствара стратешко партнерство са Кином, што се не свиђа Вашингтону и Бриселу. („Italy is preparing to become the first G7 country to formally endorse China’s controversial Belt and Road global investment drive, in a move that has drawn a sharp response from the White House and caused alarm in Brussels“ – Financial Times, 6.3.2019.)

Италија је, и пре ове власти, имала добре односе са Русијом, а нова власт гради још боље односе са Русијом. Италија се у ЕУ залаже са укидање санкција Русији.

Пред пар дана, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да његова владајућа странка Фидес може да напустити странку десног центра Европске народне странке услед сукоба око анти-бриселске медијске кампање његове владе. Пре тога, дванаест партија чланица Европске народне партије званично је затражило искључење мађарске конзервативне партије Фидес. Европска народна партија (ЕПП) је највећа група у Европском парламенту и доминантна у Европском савету, о искључењу Фидеса одлучиваће 20. марта у Бриселу. За искључење Фидеса залажу се углавном конзервативци из протестантских (германских и норманских) држава (а протестанстке цркве се у свему прилагођавају „њуејџерима“).

Ове вести потврђују да се све одвија онако како сам писао пре два месеца. Европска унија се дели на протестантски „север“ и католички „југ“. У протестантском делу Европске уније доминирају левичари и либерали, а у католичком делу ЕУ доминирају конзервативци или традиционалисти. Биће ту још заплета, јер конзервативци из, на пример Француске, желе да дођу на власт и да Француску прикључе конзервативном делу ЕУ. А левичари из, на пример, Пољске, желе да дођу на власт и да Пољску прикључе прогресивном делу ЕУ. У децембру у тексту Орбанова орбита написао сам да „није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква“ и да ће се то „сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа, и, са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане ,стуб и утврђење истине’ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке“.

Пред конзервативцима су два пута. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.). Други пут је хришћански (он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). На основу досадашњег историјског искуства, очекује се да избор деснице са Запада буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут или пут екстремизма и фашизма. Тим путем ће традиционалисти са Запада сигурно кренути – ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик. Умерене десничаре, медији под контролом левичара и либерала, не могу тако лако да представљају као глупе сељаке, заостале или назадне људе који би да цео свет врате у тзв. „мрачни“ Средњи век, тако што ће затворити универзитете, спроводити инквизицију или палити вештице на ломачи, као расисте, нацисте и фашисте. Јер, умерени десничари или прави хришћани су против свега тога, много више него левичари.

Дакле, конзервативци са „југа“ Европе, пред собом имају два пута: један пут је онај којим су ишли у прошлости, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима главну реч воде они који подржавају фашисте и расисте, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Разлике између протестаната и католика, са једне стране, и православаца, са друге стране, још увек су велике. Европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари.

У Италији се налази Ватикан. Италија је члан Г7. Католичка Италија, има све боље односе са католичким државама из Вишеградске групе, али, и са православним државама, попут Србије и Русије, које су биле непријатељи. Италија гради добре односе и са Кином. Да ли ће у Италији конзервативци опстати на власти и да ли ће кренути путем екстремизма (као наследници Мусолинија и осталих фашиста) или путем повратка изворима хришћанства?

Како ће православне државе да реагују на ово окретање католичких држава ка Истоку? Да ли ће настати савез између католичких и православних европских држава? Да ли ће том савезу да се прикључе и католичке државе из Латинске Америке? Овде, наравно, имамо у виду политички савез, екуменски дијалог је нешто друго. Али, тај савез умногоме зависи од односа између Римокатоличке и Православне цркве. Међу православцима, многи су, оправдано, скептични да паписти искрено желе да се врате на изворе хришћанске вере. Са друге стране, ако си хришћанин, онда прашташ онима који се искрено покају и радујеш се сваком човеку који искрено поверује у Христа Бога, јер ни „Бог не гледа ко је ко“.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио у односима између католика и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Сада, наследници и следбеници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године. Да ли ће међу католицима такве снаге и даље бити главне или доминантне?

Почетком фебруара, председник Европског парламента Антонин Тајани на обележавању Дана сећања на жртве фојби у месту Базовица код Трста, где су Италијане током и након Другог светског рата побијени и бачени у истарске крашке јаме, изјавио је да су они који поричу фојбе и егзодус Италијана из Истре, Ријеке и Далмације саучесници тога што се догодило. „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, рекао је Тајани на крају обраћања на церемонији на којој је учествовао и италијански министар унутрашњих послова Матео Салвини.

За нас, Србе, важно је како ће се Италија и Ватикан поставити према српско-хрватским односима? Да ли ће Рим и даље подржавати Хрватску? Да ли је забрана окупљања усташа у Блајбургу или изјава Тајанија, знак да Италија и Ватикан више неће подржавати Хрвате? Пред пар дана, Католичка црква у Корушкој је „због недостатка дистанце према усташтву, забранила комеморацију на Блајбуршком пољу. Бискупија у Клагенфурту је Хрватску бискупску конференцију обавестила писаним путем, а као основни разлог наведено је да се та комеморација политички инструментализуј и да би то могло бити штетно по цркву“ (РТС, 9.3.2019). Да ли се, сада, заиста нешто мења у Риму – Ватикан је уздржан поводом канонизације Степинца и спреман је да отвори архиве о НДХ, а у Аустрији је забрањена комеморација усташама на Блајбуршком пољу, док Италија постаје савезник словенских православних држава, и ствара посебан блок унутар ЕУ и НАТО, заједно са словенским и католичким државама из Вишеградске групе? Националисти и католици из тих држава су, у оба светска рата, били непријатељи православних Словена и на страни Немаца, док су, као антифашисти, савезници православних Словена били народи из оног протестантског дела Запада. Као да се данас све мења. Да ли се заиста мења, или је то нова замка „лукавих Латина“? Јер, православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Православце су убијали и фашисти и нацисти и комунисти.

Православни народи су увек имали пријатеље на Западу. Некада су то били изузеци, али, увек су постојали прави пријатељи. Срби су, у последњих пар деценија, имали пријатеље међу официрима и војницима НАТО држава (Пјер-Анри Бинел, Кристијан Карс…), међу писцима попут Хандкеа, међу хуманитарцима као што је Гујон, међу новинарима као што је Жан-Кристоф Бисон, итд. Србија је увек имала пријатеље и у Италији. Чак и за време фашизма, Италијани су од усташа одузели део територије НДХ, и помогли Србима да се заштите. Да ли ће у Италији доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа и да ли ће у Србији бити људи који ће спремно дочекати те промене? Да ли ће у Ватикану доћи до промена, што се тиче српско-хрватских односа? Да ли ће Италија и Ватикан одлучити да раскрсте са усташтвом једном за свагда и да ли ће то отворити пут за савез са Србијом?

Ако се Италија одлучи да „жртвује“ Хрвате, због добрих односа са Србијом, али и осталим православним државама, и у томе има подршку Ватикана, Италија и Србија могу брзо и лако да се договоре око хрватског питања и гашења усташке идеологије. На пример, Срби и Италијани могу да поделе хрватско приморје. Италијани желе један део те обале, а Срби немају више никакав интерес и разлог да ратују за Истру или Трст (око поделе Далмације и острва направио би се договор). До договора са Ватиканом не може да дође тако брзо и лако, али би такав корак Ватикана водио ка томе. Ту су у питању и укупни односи између Римокатоличке и Православне цркве (што је посебна тема, за посебан текст).

Договор између Италије и Србије подржала би Русија, подржала би и Кина. Хрвати би у том случају тражили заштиту код Немаца и Аустријанаца, у САД и Великој Британији и код неких структура унутар Ватикана. Постоји могућност да усташе сада неће добити заштиту Ватикана. Немци и Аустријанци могли би да стану на страну Италијана против Хрвата, ако добију свој део колача, тј. неки мали излаз на море (а то би вероватно ишло и на штету Словенаца). Италијани и Немци су нешто слично покушали у прошлости, али су Срби тада одбранили Хрвате и Словенце, јер су тада бранили и себе. Ако Италијани неће да нападају Србе – Срби немају разлога да штите Хрвате и Словенце – који су протерали Србе из својих независних држава. Ако договор између Италије и Србије подрже Русија, Кина, Ватикан, Немачка, Аустрија и Мађарска, колико САД и Велика Британија могу да помогну Хрватима и Словенцима? И да ли би помагали, ако Хрвати негују усташтво?

***

Основу конзервативног православно-католичког савеза чиниле би државе јужне и источне Европе – Италија, Србија, Мађарска и Русија, а у ширем смислу, ту би биле практично све православне и католичке државе, од Шпаније, преко Италије, Србије, Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Белорусије, Русије, Украјине (ако се реши спор), Румуније, Бугарске, до Р. С. Македоније и Грчке. Народи у овом делу Европе, у односу на оне из протестантског, више су окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их међусобно спаја. Да би дошло до тог савеза, код католика треба да дође до одбацивања свега што има везе са фашизмом, а православци прво треба да постигну свеправославно јединство и да се утврде у вери, па онда да праве савез са католицима. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси.

Југ и исток Европе, простор који заузимају поменуте православне и католичке државе које могу да створе конзервативни савез, је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. Савез између националиста може да успе ако свако обузда свој национализам, а то ће успети ако су дубоко у вери. А ко је дубоко у вери, не користи насиље против оних друге вере, или оних који нису верници. Хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Са друге стране, не може се једна група људи вештачки помешати са другом групом људи, ако су то две групе људи потпуно различитих култура, традиција и вера. Сваки народ треба да брине о својим потребама и интересима, треба да негује своју традицију (језик, писмо…), али, не треба да (п)остане затворен за свет, или да тежи да уништи неки други народ.

Конзервативци желе да реше проблем миграција, не само миграција из Азије и Африке ка Европи, него и миграција из јужне и источне Европе ка богатом северу и западу Европе и ка САД и Канади. Ако се зауставе или смање миграције из држава јужне и источне Европе ка северозападној Европи и Северној Америци, тако што ће да се створе бољи услови за живот људи у тим државама, а са тим подигне и наталитет, те државе неће имати потребе да увозе радну снагу из Азије и Африке. У тим држава, Европљани ће остати већина.

Владајућој елити Запада одговара увођење „кружне миграције“, да држављанство постане што „флуидније“. Њих не занима смер кретања миграције, шта се дешава у неком народу или држави и како ће све то да утиче на локалну културу и друштво, њих једино занима да обезбеде радну снагу, и да их та радна снага кошта што мање. Када људи мање зарађују, мање и троше, односно, све што зараде троше на намете и основне трошкове живота, а све то што мора да се плати и купи, владајућа елита Запада жели да стави под монопол, тако да сви људи раде само за њих и све купују од њих, што изазива социјална незадовољства у самим државама Запада, а не поправља се стање у државама ван Запада. Створен је систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Пошто су господари лоши, „слуге“ се буне. Што више избеглица примају, а не поправљају стандард својих грађана, то расту шансе да се догоди револуција и да горе Лондон, Њујорк, Париз, Берлин… Ако би оставили народима и државама да сами решавају проблеме које имају у својим границама, можда би европски народи остали богати, али би имали већи природни прираштај, а можда би и афрички и азијски народи постали богати, али би имали мањи природни прираштај. Циљ глобализације мора да буде развој свих делова света, тако да унутар сваке државе, у сваком делу света, постоји јака средња класа. Питање миграција је веома важно, посебно за државе које су прве на путу избеглица, као што су Италија и Грчка. Због тог питања ЕУ се дели на протестантки „север“ и католички „југ“, а католички „југ“ је, у том смислу, ближи Русији и осталим православним државама. По том питању, слажу се Салвини, Орбан, Земан, Клаус, Путин… Са њима се слажу Марин ле Пен и још неки конзервативци из западне Европе. Француски конзервативци су ближи Италији и Русији, зато што је Француска романска и делом католичка држава, а савез који настаје између конзервативаца у овом делу Европе је, у суштини, савез између романских и словенских народа који су католичке и православне вере (Румуни припадају романској групи народа као и Французи, Италијани и Шпанци, али су православне вере, а Словаци, Пољаци и Чеси су Словени, али католичке вере; ту су још Грци и Мађари).

Друго важно питање, које спаја конзервативце у овом делу Европе, је питање породице и васпитања деце, пошто су конзервативци више окренути ка вери и цркви и више негују традиционалне породичне вредности – то их одваја од протестаната (левичара и либерала) који желе да наметну не-традиционалну породицу. Важно је да се и питање миграција и питање породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, те државе не смеју да буду деспотије, тоталитарна друштва, у којима ће, такође, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), а већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу.

Да ли ће се, у том смеру, кретати Италија наредних година и деценија? Да ли ће се, у том смеру, кретати Србија наредних година и деценија? Да ли ће се Италија и Србија, то исто важи и за остале католичке и православне државе из овог дела Европе, ако се све државе крећу у истом смеру, у једном тренутку срести и направити савез? Ове државе покушавају да се заштите и од доласка миграната са Истока и од противника традиционалне породице са Запада. Саме то не могу, а удружене могу много, али, само као демократске државе, у којима људи, речима Св. Јустина Ћелијски, кроз унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, стварају царство Божје на земљи, стварају православну, тј. хришћанску културу.

 


Никола Варагић: Ко је крив?

25 фебруара, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Ко је највише заслужан за успех српског ватерпола? Српски ватерполисти. Освојили су све што може да се освоји на свету. Само су они заслужни, и нико више. Ко је највише крив што је пропао ватерполо у Србији? Српски ватерполисти, они бивши, који сада воде све клубове у Србији и Ватерполо савез Србије. Министар спорта, градски функционери, руководиоци клубова и савеза – све су то бивши играчи ватерполо репрезентације Србије – исте оне која је направила највећи успех у историји и српског и светског ватерпола. Ко може да спаси српски ватерполо од пропасти? Једино српски ватерполисти. Ако се међу њима појави генерација која ће боље да води клубове и савез, српски ватерполо ће остати тамо где је био. Све заслуге, за све успехе, иду српским ватерполистима. За лоше стање у српском ватерполу (за пропаст домаћих клубова), криви су (бивши) ватерполисти (узмимо као пример Мађарску која није много богатија држава, а има много боље клубове и лигу).

Фудбал у Србији пропада већ две деценије. Фудбалске клубове у Србији, репрезентацију, савез, организације судија и делегата, воде бивши фудбалери (изузеци потврђују правило). Појавио се један синдикат фудбалера, међутим, скоро нико од фудбалера не подржава тај синдикат, нити предузимају нешто друго (неки су покушали нешто сами, и одустали). Фудбалери пристају на сва правила која им се намећу, а када заврше каријеру, они који остају у фудбалу, гледају како да се уклопе у систем. Међу функционерима и тренерима, или, бившим играчима, има и оних су за време своје каријере потрошили све паре, има и оних који су банкротирали након тога, и онда, пошто не знају ништа друго да раде, одлазе да воде домаће клубове и савез (неки се ни за то нису довољно образовали – живе од старе славе) и да зарађују од продаје играча и намештања утакмица. Фудбалери су заслужни за све успехе – фудбалери су уништили фудбал у Србији. Једино фудбалери, ако се појави генерација која ће боље да води клубове и савез, могу да препороде српски фудбал.

Исто се може рећи за остале – и мушке, и женске, и колективне, и индивидуалне – спортове који пропадају, јер су уништене домаће лиге и домаћи клубови, не постоје добри услови за развој младих спортиста. Када дођу међу сениоре, једини избор који спортисти имају, ако желе да напредују и да зараде новац, јесте одлазак из Србије. Све заслуге, за успехе које су остварили, иду спортистима – сва кривица је на (бившим) спортистима. Не могу више да помињу санкције и бомбардовање, прошло је 20 година, за то време могло је нешто да се промени, на боље, у српском спорту (нпр. спортисти су сами морали да нађу решења што се тиче власништва над клубовима, да спрече намештања утакмица, итд.). Не може више ни да се криви нека власт – у свакој власти је било бивших спортиста. За тако лоше стање, криви су сами спортисти – пре свега, они бивши, који су, након престанка професионалне играчке каријере, постали министри, функционери, тренери, судије, делегати, менаџери… Међу њима има лоших, има и доста добрих људи, који очекују да неко други нешто уради. Али ко то може да уради осим њих? Зашто су дозволили да криминалци воде клубове?

Исто тако, за лоше стање у полицији, тужилаштву, правосуђу, здравству, просвети, војсци, медијима… криви су они који ту раде, запослени у тој струци, еснафу, институцији. Скоро све те институције су независне, неке од њих су посебне гране власти. За стање у полицији криви су полицајци, за стање у правосуђу криве су судије, за стање у здравству доктори, за стање у медијима новинари, за стање у коморама – адвоката криви су адвокати, инжењера инжењери, привреде привредници, итд. Правосуђе је посебна грана власти, универзитети имају аутономију, медији су независни (новинари имају своје етичке стандарде), лекари имају своју комору, стручне комисије и етичке кодексе, коморе инжењера воде инжењери, запослени у просвети имају своје синдикате, војници и полицајци имају своје синдикате и академије које школују кадрове, и САНУ и СПЦ су независне институције… (Исто тако, децентрализација зависи од деловања на локалу. Неку општину или регију нaјбоље могу да воде и да развијају људи који ту живе и они су највише одговорни ако то не чине.)

Нико не жели да се политичари мешају у њихов посао (струку, еснаф), али сви би да криве политичаре за лоше стање и очекују од политичара да нешто промене и да се умешају у њихов посао. Али, ко су политичари? Међу политичарима има бивших судија и тужилаца, генерала и начелника војске и полиције, бивших и садашњих новинара, има и глумаца и редитеља (ко је крив за стање у култури?), професора универзитета и академика, лекара, бивших спортиста…  Неки међу њима били су веома популарни у народу, пре него што су ушли у политику. Шта су урадили за своју струку, еснаф или институцију, након што су постали министри, државни секретари, директори и чланови УО државних институција и јавних предузећа? Да ли је министар правде по струци правник? Да ли је министар спорта бивши спортиста?  Да ли коморе инжењера и адвоката воде инжењери и адвокати? Шта су они, заједно са својим колегама, урадили да поправе стање у својој области? Колико се то жели, колико се о томе прича са колегама? Да ли постоји таква храброст и одлучност да се са речи пређе на дела – у својој професији, струци, установи, предузећу и општини?

Политичари не могу да дођу на власт, ако немају подршку људи из тих структура. А људе из тих структура занима једино лична корист, они не раде за опште добро. Када би свако у својој области урадио нешто за опште добро, стање у тој области би се поправило, стање у целој Србији би било много боље. Проблем је што у правосуђу, спорту, војсци, полицији, здравству, просвети, култури, коморама… не постоји неко здраво језгро – јака група која има снаге да се избори са оним лошим и да стање поправи на боље. Такви људи постоје, али само као усамљени појединци или тиха већина. Када би се организовали, затим када би успели да окупе све унутар своје струке који желе да раде поштено свој посао, они би могли да мењају законе и услове рада без проблема. Колико су криви они који стоје са стране (неће да буду на некој страни или ништа сами не предузимају)? Замислите да су се сви инжењери удружили, да су створили моћну комору инжењера, да се доследно држе највиших стандарда у својој професији и да имају своје захтеве од којих ниједан инжењер у Србији неће одустати – која власт не би слушала струку? Или, да су просветни радници удружени и солидарни, колико и адвокати када направе штрајк и блокирају рад правосуђа, која власт не би испунила све захтеве просветних радника? Или лекара, зар постоји власт која би ушла у сукоб са свим докторима? Или са свим судијама, или, са свим уметницима? Зашто они нису уједињени и организовани, зашто не створе позитивну селекцију? Ко зна боље од полицајаца које проблеме полиција има? Ко може боље од полицајаца да реши те проблеме? Ко је крив? Зашто су само покварени људи добро организовани?

Ово важи и за приватни сектор, или, за удружени приватни и јавни сектор. На пример, за грађевински сектор. Када би се удружили инжењери грађевине запослени у приватним и јавним предузећима, архитекте, грађевинске фирме и запослени у грађевинским фирмама, када би нашли решења за проблеме у свом послу (којих је много, од ниске цене рада, рада на црно и нелојалне конкуренције, грађевинске мафије, проблема са наплатом, проблема око стандарда квалитета и не поштовања правила струке, око тендера, дозвола и пореза, фаворизовања страних компанија на великим државним пројектима, итд.), власт би морала да прихвати њихова решења. Грађевинске фирме, коморе и синдикати могли би да изведу хиљаде камиона и багера и десетине хиљада радника на улице (исто и пољопривредници са тракторима), када би били удружени и добро организовани. Тога за сада нема. Да ли то значи да већини одговара тренутно стање? Или нема грађанске храбрости и солидарности?

Свака професија или струка или привредна грана или друштвена област има своју мафију. Свуда постоје организоване криминалне групе – у правосуђу, спорту, војсци, полицији, здравству, просвети, култури… Између привредника, политичара и државних службеника, између адвоката, полицајаца и судија, свуда постоје организоване криминалне групе. Те групе су у јавности мање познате, али, са тим групама имају везе криминалне групе, или онај део мафије, који је више присутан у јавности и у медијима (те групе ствара „дубоко грло“, а „дубоко грло“ је мафија, јер има убице, лопове, дилере, курве, певачице и навијаче око себе). Мафија народу даје „хлеб и игре“, а рад инспекција које контролишу квалитет хране и лекова, или рад тендерских комисија и јавних предузећа, медији не прате, јер су медији, исто као и тајне службе, под контролом мафије. А унутар мафије постоји борба за превласт. Криминалне групе теже самовлашћу (желе да буду држава у држави) и сарађују са страним тајним службама (које користе методу „завади па владај“). Криминалне групе, као и неке политичке странке, делују као секте („ко није са нама, он је против нас“; сваки шеф мафије и сваки „велики вођа“ је „месија“). У атомизованом друштву важи закон јачег,  друштво се криминализује, нико не може сам да се бори против таквог система (мафије).

Грађани се слабо буне, а међу онима који се буне, има и оних који су, у суштини, исти као и они против којих се буне и само желе да буду на њиховом месту. Већину, ипак, чини она тиха већина. Зато није све црно, има наде, треба само да се пробуди та тиха већина, а она ће се пробудити ако се појаве они који ће да је пробуде и достојно представљају. Ако се то не догоди – јасно је ко је крив за пропаст. Спортисти су криви за пропаст спорта, судије за пропаст правосуђа, новинари медија, уметници културе, официри војске… На највишем нивоу, државу води одређен број политичара (државника). Сви остали, баве се, пре свега, својим послом – правник води министарство правде, економиста води финансије, итд. Да је било више великих протеста (синдиката просвете, здравства, полиције…), тј. да се свако више борио за своја права, можда велики грађански протести не би био потребни, али ни од њих неће бити користи, ако нико ништа не мења – у својој професији, струци, установи, предузећу и општини. Мењаће се политичари на власти, али, све остало ће остати исто. Нико неће „великог вођу“, али, као да сви чекају да неки „велики вођа“ реши све проблеме. Добро је што протести постоје, грађани се буде, само што на улици не може озбиљно да се води држава, потребне су промене у свакој професији, институцији и општини. У свакој грани власти, у свакој професији или струци, постоје ауторитети, али су и они, углавном, део тихе већине. Свако је одговоран и крив, али, од најбољих се највише очекује. Државу чине њени грађани, спорт спортисти, полицију полицајци, универзитет професори, медије новинари… Држава пропада када пропада све што чини ту државу (правосуђе, просвета, привреда, култура, војска, спорт…) и када не постоје поверење и дијалог међу људима.


Никола Варагић: Да ли је могућ договор између левичара и десничара у Србији?

5 фебруара, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Све је више људи који мисле да више не (треба да) постоји подела на левицу и десницу. Међутим, у политичком, културном, идеолошком или у верском смислу, разлике између људи постоје и оне не могу да нестану тек тако. Сваки човек је близак са људима који су њему слични, људи се на тај начин групишу. Није исти поглед на свет верника и атеисте, другачијим начинима живота живе традиционалиста и трансхуманиста. У том контексту, верник и атеиста не могу да буду једно и исто, као што традиционалиста и трансхуманиста не желе исто и немају исте циљеве.

Због тога, подела на левичаре и десничаре мора да постоји на општем нивоу. Левичари су углавном атеисти и трансхуманисти. Десничари су углавном верници и традиционалисти. Већина левичара се увреди ако их сврстате међу вернике и традиционалисте, као што ће већина десничара да се увреди ако их сврстате међу атеисте и трансхуманисте. Левичари се окупљају око својих (левичарских, грађанских и либералних) политичких организација и странака. Десничари се окупљају око Цркве и/или својих (конзервативних) политичких организација и странака. Свако се бори за своја права и негује своје вредности.

Проблем је што се, иако постоји више типова левичара и десничара, као основни типови, и за једне и за друге, узимају екстремни типови (тј. шовинисти, расисти, фашисти, сурови капиталисти, борбени атеисти…), обликовани са предрасудама и стереотипима, које имају неку основу у стварности, у историји. Последице тога су да се мишљење људи образује према тим екстремним типовима, па је сваки левичар, у очима десничара, исти као и било који екстремни левичар (комуниста), док је сваки десничар, у очима левичара, исти као и било који екстремни десничар (традиционалиста). Поред екстремних, постоје и умерени левичари и десничари. Затим, међу десничарима (традиционалистима) постоје људи који не верују у Бога (Свету Тројицу), него верују у неког другог бога или у вишу силу, или су пагани, пантеисти, окултисти, а има и атеиста. Међу левичарима постоје борбени атеисти, постоје и они којима су права сексуалних мањина једина брига и не воде уопште рачуна о правима радника, постоје и либерални левичари који шире трансхуманизам (у културном смислу) и неолиберализам (у економском смислу), међу левичарима је било и свештеника. Не може да стоји знак једнакости између свих левичара, или, између свих десничара, зато што нису сви десничари исти, нису ни сви левичари исти. Између левичара и десничара постоје разлике, али и неке сличности и заједничке вредности.

Умерени десничари и умерени левичари нису искључиви и насилни људи, имају правну свест и културу дијалога. Умерени десничари нису против социјалне правде, не желе да постоји велика неједнакост међу људима, нису за прогон другачијих. Са те стране, они су делом и левичари. Умерени левичари могу да буду велики родољуби, они поштују верска права (иако су они лично атеисти), не желе да прогоне вернике и пале цркве, не желе да забране или спутавају приватно предузетништво. Са те стране, они су делом и десничари. Због тога многи истичу да је превазиђена подела на левицу и десницу. Међутим, када се покрене питање ЕУ или Русија, долази до подела између умерених десничара и левичара – десничари су углавном русофили, левичари су углавном еврофили. Или, на Бадњи дан у и испред православних цркава, храмова и манастира долазе углавном десничари, верници, док на параде поноса долазе углавном левичари. А на јавним скуповима таквог типа, где је свакоме дозвољено да дође (у цркву или на протест), и са једне и са друге стране, могу да се нађу и демократе (умерени десничари и левичари) и екстремисти (искључиви левичари и десничари). Поред тога, постоје левичари, у политичком смислу, који су верници, као што постоје атеисти, агностици или пагани који су у десничари, у политичком смислу. Па се такав левичар може појавити на скупу десничара и верника, као што се такав десничар може појавити на скупу левичара који бране нека своја права. Тако се на јавном скупу који организују десничари могу појавити и умерени и екстремни десничари и искрени и лажни верници и они изузеци међу левичарима. Исто тако се, на јавном скупу који организују левичари, могу појавити и умерени и екстремни левичари и лажне и искрене демократе и они изузеци међу десничарима. Постоје скупови, као што је протест „1 од 5 милиона“, где долазе и левичари и десничари, и верници и атеисти, и русофили и еврофили. Међу њима има и демократа и екстремиста (на левици, оних који би да забране веронауку; на десници, оних који би да забране еволуцинизам, да се изучава у школама и на факултетима).

Дакле, све док постоје верници и атеисти, традиционалисти и трансхуманисти, русофили и еврофили, нека општа подела на левицу и десницу мора да постоји, јер међу њима постоје очигледне разлике. Али, то не значи да између њих морају да постоје насиље, мржња или искључивост. Проблем је што постоје, и десничари, и левичари, који шире мржњу према другачијима, који користи насиље (физичко, психолошко, правно, економско) у обрачуну са неистомишљеницима, који не поштују права других, па онда, левичари који имају црно-бели поглед на свет, све десничаре поистовећују са екстремистима, а десничари који имају црно-бели поглед на свет, све левичаре поистовећују са екстремистима. Свако од њих има више разумевања за своје жртве и увек нађе неко оправдање за злочинце из својих редова.

Посебан проблем настаје када гледамо глобално – међу десничарима има људи различитих вера (међу хришћанима – православци, католици, протестанти, ту су и муслимани, а међу њима постоје шиити и сунити, па будисти, итд.), а међу левичарима постоје националисти (кинески или кубански комунисти). Неки левичари (атеисти) су више националисти него неки верници, или, неки верници су више интернационалисти него неки левичари. Затим, међу традиционалистима, постоје људи различитих вера и различитих традиција, чије су вредности у сукобу (на пример, нису исте хришћанске вредности и вредности које негују црна интернационала и фашисти). Међу левичарима, нису сви трансхуманисти, постоје и људи који негују традиционалне породичне вредности и поштују жене (као што их и сваки добар верник или конзервативац поштује). Осим тога, у економском смислу, либерали су за слободно тржиште и капитализам, и као такви, они су и десничари. Али, у културном смислу, либерали су нетрадиционалисти, и као такви, они су и левичари. Шта је либерал који није верник, али јесте капиталиста, и као капиталиста (и етички егоиста) финансира активности геј лобија или трансхуманиста? Да ли је он левичар или десничар? Да ли може да буде нешто треће? Шта је или како се зове то треће?

Постоје десничари антифашисти, постоје десничари фашисти. Исто тако, постоје левичари антифашисти и постоје левичари фашисти. Највећи проблем је да се раздвоје и разликују антифашисти и фашисти, и међу десничарима, и међу левичарима. Погрешно је умерене десничаре и искрене вернике стављати у исти кош са екстремним десничарима и лажним верницима. Погрешно је умерене левичаре и искрене демократе стављати у исти кош са  екстремним левичарима, борбеним атеистима и неолибералним фашистима.

Правило треба да буде да када кажете десничар, свако прво помисли на умерене десничаре и искрене вернике. Исто тако, правило треба да буде да када кажете левичар, свако прво помисли на умерене левичаре и искрене демократе. За екстремисте и праве фашисте, и са једне и са друге стране, треба смислити друге називе, мора да се истакне разлика. Нико од њих не треба да се назива десничарем или левичарем, него екстремистом, или фашистом, пошто је фашиста – фашиста, без обзира да ли је левичар или десничар. Прави десничар не треба да се стиди што је десничар. Прави левичар не треба да се стиди што је левичар.

Умерени десничари и искрени верници морају да се подједнако боре и против фашиста на десници и против фашиста на левици, а са умереним левичарима и искреним демократама мора да се развија култура дијалога. Умерени левичари и искрене демократе морају да се подједнако боре и против фашиста на левици и против фашиста на десници, а са умереним десничарима и искреним верницима мора да се развија култура дијалога.

Свако треба да се бори са злом у самоме себи, у својој заједници, као што се бори против зла у другим људима и заједницама. Умерени десничари и умерени левичари морају да се боре и против зла у својим редовима, и против екстремиста са супротне стране. Зато, ако су искрени антифашисти, они неће да ратују међусобно, као што екстремисти и са једне и са друге стране ратују међусобно. Дакле, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу десничар, нећете левичаре антифашисте да називате фашистима, и обрнуто, ако сте интелектуално поштен и моралан човек, и у политичком смислу левичар, нећете десничаре антифашисте да називате фашистима. Фашисте више не треба називати десничарима или левичарима, него фашистима или неким другим, новим називом. Чим неко спроводи насиље над другим људима, подржава прогон другачијих и шири мржњу, значи да је екстремиста, и да нема места међу мирољубивим људима који имају правну свест и културу дијалога. Екстремиста је екстремиста, а не левичар или десничар (он на погрешан начин преноси и представља изворна учења), као што је издајник – издајник. Нико издајнике не назива левичарима или десничарима, него их назива издајницима. (На примеру Венецуеле, видимо да су левичари, који су на власти, велики националисти и да неће да издају и продају своју државу и њене резерве нафте.)

Пошто траје општи рат између левице и деснице, где се не прави разлика између умерене и екстремне левице и деснице, најтеже је одредити где престаје самоодбрана, а где почиње напад на друге. Свако се до сада бранио (постоји такво искуство) од других, и свако је до сада нападао друге. На пример, верници желе да шире своје учење. Трансхуманисти желе да уреде свет према својој мери. Како да се спроведе реформа образовања или шта је јавни морал, ако држава припада свима? До решење може да се дође једино ако постоји правна свест и култура дијалога. Подразумева се, мора да постоји саосећање према свом народу и лојалност према својој држави, национални и државни интереси морају да се бране. Нико не може све да добије (то желе екстремисти, искључиви људи, хилијасти, диктатори), како на унутрашњем плану, тако и што се тиче спољашње политике, неки компромиси морају да се праве. Они се праве кроз културни дијалог, а примењују ако постоји правна свест. То постоји ако се људи залажу за универзалне људске вредности. То је оно што спаја умерене левичаре и десничаре. Умерени десничари (верници) и умерени левичари (атеисти) морају да сарађују. Потребно је само да и једни и други покажу више чојства, а не само јунаштво. То не значи да ће нестати разлике између њих.

Сваки нормалан човек је и десничар и левичар. На пример, све је више десничара у Србији који се залажу за државни интервенционизам, за бесплатно школство и здравство, док су левичари у Кини или Вијетнаму националисти и све се више отварају према капитализму, који је постао иманентан либералним левичарима са Запада. Није нормално да желиш да неки људи живе у великом сиромаштву и да ништа не мењаш, док си ти екстремно богат (ако желиш да постоји социјална правда, онда си и социјалиста), а сви смо видели колико је ненормалан систем у коме се спутава и забрањује приватно предузетништво (ако желиш да развијаш приватно предузетништво, онда си и капиталиста).

Танка је граница између левице и деснице. Нека граница, на неким нивоима, увек постоји. У економском смислу, граница не треба да постоји, јер може да се створи систем у коме постоји и бесплатно школство и здравство и развијено приватно предузетништво. А када гледамо светску економију, свака држава треба да води рачуна о својим интересима, али треба, и може, да постоји и слободна трговина између држава. Може да постоји слободан проток људи, робе и капитала између држава, а да се не ствара „мелтинг пот“ од народа и неолиберални капитализам који гази по локалним културама. У верском, идеолошком и културном смислу, та граница постоји зато што постоје различити идентитети, различита уверења, са тиме и различите вредности између људи. Због те границе постоји „богатство различитости“. Међутим, екстремисти са деснице (које више нећемо звати десничарима) од тих граница праве „тврђаве“ унутар који нема места за друге и другачије. Екстремисти са левице (које више нећемо звати левичарима), желе да избришу све границе и да све људе на свету унифицирају према својим идеолошким уверењима и културним образцима.

Ако се ограничимо само на Србију, у овом тренутку постоји неколико отворених питања која деле умерене левичаре и десничаре. Око много ствари они се слажу. У начелу, сви су и за социјалну правду и за приватно предузетништво, сви се залажу за поштовање других и другачијих, за владавину права, сви имају еколошку свест, воле животиње, итд. Око тих питања може брзо и лако да се постигне консензус. Када не би било питања због који је тешко доћи до консензуса. То су она главна питања, која треба да се реше – однос према Косову и Метохији, Европској унији и Русији, Црној Гори и Македонији, однос према Републици Српској и Србима који су прогнани из или су остали да живе на простору бивше Републике Српске Крајине, реформа образовања (где постоје поделе када на ред дођу питања веронауке, еволуционизма или сексуалног образовања), а то су питања због којих нема договора ни око екологије и владавине права и без којих није могуће донети нов Устав и створити ново државно и друштвено уређење. Због тих питања највише се деле власт и опозиција, сама власт је због тих питања увек нестабилна, а опозиција никада није уједињена. Та општа подела на левицу и десницу на крају увек исплива на површину.

Ако би се сада, људи који су на власти у Србији, јасно определили једино за Русију, власт би се одмах распала. Исто би се догодило ако би се јасно определили једино за ЕУ. Ако би се сада они који воде протест „1 од 5 милиона“ јасно определили једино за Европску унију, тај протест би се одмах распао, настале би две колоне. Исто би се догодило ако би јасно определили једино за Русију. Зато што нема јасног опредељења од стране оних који воде протесте, везано за одбрану Косова и Метохије, умерени десничари из опозиције умерено или уопште не учествују на протестима. Истовремено, левичари су скептични.

Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција напада власт. Због тога што нема јасне политике што се тиче одбране КиМ, или продаје КиМ, опозиција не може да дође на власт. Савез за Србију је далеко од консензуса, а они који воде Покрет слободних грађана, залажу се за продају КиМ. Опозиција може да дође на власт једино ако има јасну политику и постигне консензус поводом питања КиМ, јер се са тим питањем решава и однос према Западу и Русији. Већина грађана Србије жели да се бори за Косово и Метохију. Већина грађана Србије је против уласка у ЕУ и НАТО савез. Већина грађана Србије је против криминала и корупције. Већина грађана жели да Србија постане правна и ефикасна држава. Наравно, нико нормалан не жели рат са светом. Добар политичар ће наћи начин да одбрани КиМ, а да не уђе у рат са Западом.

Пред нама су два пута, нема трећег. Један пут води у сукобе, у рат сваког против сваког, у анархију, у распад државе и нестанак народа. Други пут води ка дијалогу, компромисима, консензусима, договорима које ће сви да поштују, и тај пут води ка опстанку државе, где се подразумева борба за суверенитет и територијални интегритет и на КиМ. Консензус око продаје неког дела државе је консензус да нестанемо као држава и народ. Сада смо, ипак, као народ, ближи консензусу да се одбрани КиМ. До тог консензуса ћемо доћи једино ако победимо екстремисте и на левици и на десници, ако постоји воља да се ствара владавина права, демократска и суверена држава. Ако постоје и таква воља и таква култура дијалога, консензус може да се постигне и око најтежиш питања, која сада највише деле.

Зашто левичари, или онај грађански део Србије, није спреман да подржи десничаре (дакле, умерене десничаре, искрене вернике или праве антифашисте) када је у питању одбрана КиМ? Мислим да постоје неколико разлога. Први разлог је то што се левичари боје да би се борба за повратак КиМ у састав Србије, коју би водили заједно са десничарима, следећи у томе десничаре којима је Косово у срцу, завршила тако што би цела Србија била уређена према мери „брадатих четника“, тј. да ће ти „четници“ желети да протерају све који нису православни Срби. Други разлог је то што су уверени да би одлучна борба за КиМ, Србију одвела у отворени сукоб са Западом, а то би је одвело у изолацију. И трећи велики разлог је то што не знају како тачно да се реши статус КиМ и како да се Албанци са КиМ укључе у политички живот Србије, а није сигурно ни да то сви они искрено желе. Из тих разлога, већ деценијама се саботира свако скретање удесно, унижава се све што је православно, владајућу елиту Србије и даље, у већини, чине људи образовани и васпитани у титоизму, а њима одговара да десницу у јавности представљају екстремисти, јер се тако лакше може сатанизовати све што долази са деснице, из Цркве, тако се правда отимање КиМ и прогон Срба у неким државама у региону. Такође, Запад не жели десничаре на власти у Србији, зато што се центри моћи са Запада плаше да би у том случају Србија постала мала Русија.

Наравно, после 45 година комунизма и скоро 30 година некомунизма, без праве подршке из света (до сада није постојала велика православна сила), десничари су недовољно јаки, да у Србији створе православни блок, где би се окупили сви умерени десничари, искрени верници и прави антифашисти. Већину странака владајуће коалиције и већину странака опозиције воде људи који припадају, у политичком и културном смислу, грађанском блоку или левици, исто тако тако и људи који предводе протесте грађана. Међутим, левичари из грађанског блока рећи ће и за власт коју је предоводила Социјалистичка партија Србије и за власт коју су водили левичари из Демократске странке, да је превише десничарска. Ово је цитат из текста Стевана Филиповића „Протести и шта после њих“, о курсу који је заузео Савез за Србију. Тај курс СзС-а је, према Филиповићевом мишљењу, „poprilično desno, evroskeptično i konzervativno orjentisan, sudeći po političkoj istoriji lidera SzS-a i objavljenom Programu od 30 tačaka… Mislim da trenutno ne postoji jaka stranka građanske levice, ni u SzS-u ni van njega, koja bi adresirala političke potrebe ove grupe glasača… Opozicija je takva kakva je, druga se neće magično stvoriti i tu sad nema puno prostora za izvoljevanje i kukanje – bez nje promene neće biti. Međutim, kao i hiljade mojih kolega i građana koji šetaju imam problem sa dominantno desno-konzervativnim usmerenjem opozicionih stranaka i mislim da nije kasno da se ojača ili transformiše neka postojeća stranka ili grupa građana, koja će zauzeti prazno mesto na levoj strani opozicionog političkog spektra“ (Пешчаник, 4.2.2019.).

Десничара има мање на протестима, зато што се десничари плаше да би долазак опозиције на власт убрзао предају КиМ, тј. да се и СНС и ДС и њене фракције само тркају ко ће брже да преда КиМ  и ко ће више да служи Западу. Десничари се плаше да ће левичари издати. Левичари се плаше да ће десничари од Србије направити „православну џамахирију“. Део оних који подржавају владајућу коалицију, верује да би Савез за Србију продао КиМ, а део њих подржава СНС и њене сателите зато што очекују да ће ова власт испунити захтеве Запада и продати КиМ. Један део гласача странака опозиције напада власт зато што је она превише блиска Западу, а други део напада власт зато што је она превише блиска Русији и очекују од Савеза за Србију да одведе Србију у ЕУ. Може да се догоди да се распадне и владајућа коалиција и Савез за Србију и да се угасе протести. Не постоји поверење између левичара и десничара, између власти и опозиције, између већине и мањине. То се шири на однос мушкараца и жена (рат полова), на однос између младих и старих…

Како да се изађе из те агоније? Левичари и десничари у Србији, пред собом имају само два пута. Један пут води у грађански рат (сличан оном између четника и партизана), а такву државу је лако окупирати (чему се не радује нико ко не жели да буде квислинг или роб). Можда се рат, који је наметнут из света (у коме важи закон јачег), не може избећи, али грађански рат може. Други пут води ка сарадњи и дијалогу, и постизању консензуса. За почетак, мора да се изгради поверење између десничара и левичара, и да једни друге увере да не постоји разлог за страх (тј. да нико никога неће прогонити само због своје вере или идеолошког уверења; морају одлучно да се боре са екстремистима из својих редова). Када се изгради поверење између људи, и нестане страх од другог, отвара се простор за дијалог између православног и грађанског блока (које ће да предводе најбољи људи које имамо у православном и грађанском делу народа). У демократској држави постоји дијалог између десничара и левичара, између власти и опозиције, између већине и мањине, иначе то није демократска и суверена држава (ако није суверена, онда није држава, него колонија).

У Србији не мора да важи закон јачег. У Србији може да важи, десничари (верници) ће да га зову – закон Божји, а левичари (атеисти) могу да га зову – закон љубави. Од нас зависи.


Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)

21 јануара, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

 

Паписти и православци

 

Паписти су у отвореном сукобу са левичарима и масонима, они се међусобно боре за власт над свим државама и народима са Запада. Сваки од тих центара моћи жели да буде главни и да се једини пита за све. Пре сто и више година, један од главних узрока за сукоб била је лаицизација школства (левичари и масони преузели су власт у државама и одузели школе од цркве, а тиме и утицај на младе, што се показало до краја 20. века, када су на Западу скоро све цркве биле празне или затворене, док већина грађана верује да је Дарвинова теорија о пореклу човека доказана и да постоје ванземаљци), а на почетку 21. века, један од главних узрока за сукоб био је удар од стране геј лобија на традиционалну породицу. Напади на породицу и децу, криза са избеглицама и економска криза (која највише погађа средњу класу), све је то пробудилo десничаре, ојачале су конзервативне снаге на Западу. Пре свега, међу католицима из држава јужне и средње Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Аустрија и Италија), делом у САД преко избора Трампа, и у Великој Британији преко Брегзита. Међутим, конзервативци из САД, Велике Британије и Француске немају много савезника у свету, јаке основе, велику подршку у народу (јер на младе, друга стране има већи утицај) и чврсто упориште у вери и цркви, колико католички народи. Због тога је могуће да ће Велика Британија остати у ЕУ, а САД у НАТО и да ће на власти у Лондону и Вашингтону поново бити левичари и либерали, односно, демократе и лабуристи. У тим државама, више људи долазе на параде поноса, него што иде у цркве. Француска је далеко од Ватикана, много је ближа Берлину, Лондону и Њујорку и зато је тешко очекивати да ће икада више неко сличан Шарлу де Голу, или Орбану, тј. да ће Марин ле Пен победити.

Да ли ће левичари и либерали са Запада, на исти начин, да сломе конзервативце из држава Вишеградске групе, или из Италије? Пред конзервативцима са Запада је, да поновим, два пута, уколико не желе да их победе левичари и либерали, односно трансхуманисти који се залажу за нетрадиционалне породице и „мелтинг пот“. Један пут је нехришћански (и на том путу постоји нека традиција, поштује се породица, итд.), други пут је хришћански (а он захтева да се прашта, да се грешници и непријатељи воле). И протестанти и католици имају исти избор, тј. могу да изаберу само један од та два пута. Као што ми, Срби, добро знамо, међу усташама је било доста породичних људи, који су бранили традицију и Бога, тј. папу, али су ти породични људи и верници починили ужасне злочине, горе и од оних које су нацисти починили у својим логорима. Усташе су (а формације сличне усташама постојале су и постоје у свим католичким државама), у идеолошко-верском смислу, негде између папизма и нацизма (паганизма), али су језуити у потпуности паписти. Слично је стање и унутар протестантске деснице (од Опијумиских ратова, преко ККК, до Брејвика). Због све веће угрожености, а на основу досадашњег историјског искуства, очекује се да реакција или избор деснице са Запада, буде да крене првим путем, а то је нехришћански пут, пут екстремизма. Тим путем ће конзервативци са Запада, међу онима који ће остати верни традицији и неће се продати левичарима и масонима (пошто је и таквих све више) сигурно кренути, ако не промене однос према православљу, односно, Христу. Једино они који су искрено у Христу, и Христа стављају испред себе, других људи, породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти, диктатори…, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе или појединци као што је Брејвик. Они који су искрено у Христу сами (драговољно) прилазе православним црквама и постају православци, зато што осећају да је православље најближе изворима хришћанства.

Пут ка Христу води кроз Православну Цркву. Католици и протестанти не могу се вратити Христу Богу, ако одбацују православно учење. Христа су одбацили левичари и либерали и сви масони и лихвари који служе великом архитекти или мамону. Они не могу да живе заједно са православнима, православни не могу да живе заједно са њима. Зато левичари и либерали, попут Карла Билта, у православљу виде највећег непријатеља. Православци (и муслимани) се одупиру и великом архитекти и мамону, црква остаје „окамењена“, док се католици и посебно протестанти, прилагођавају и мењају хришћанско учење. Православци за сада чувају душу, али тело могу да изгубе, јер имају моћне непријатеље.

Дакле, православни не могу да буду у савезу са папистима, а не могу ни са левичарима и масонима. Стање је скоро исто као и за време светских ратова и период између ратова. За сада, највећа разлика је то што је Русија православна држава, више не постоји СССР. На почетку Другог светског рата, српски народ је био подељен на монархисте (православце) и комунисте (атеисте). Православни Срби ратовали су против нациста, фашиста, усташа, масона и комуниста. Када се завршио рат, пао је договор између комуниста из Москве и капиталиста са Запада, своје место су нашли и паписти који су заштитили усташе, само су православни Срби све изгубили. Нацисти, фашисти и усташе имали су заштиту масона са Запада и скоро нико није одговорао за злочине над Србима. Партизани су имали подршку СССР и помоћ Црвене армије за освајање власти. Када су дошли на власт, комунисти су убили, мучили, прогонили и отерали на стотине хиљада православних Срба, прогонили су Српску православну цркву, поклонили су делове српске земље другима, итд. Комунисти су пре Другог светског рата донели одлуку да се уништи православни српски народ. Исти циљ су имале и усташе. Између усташа и комуниста било је и ривалства и симпатија.

Пре Другог светског рата, између католика (паписта) и православаних Срба постојала је мала жеља да се успостави сарадња и заједнички делује против заједничких непријатеља – масона и комуниста. Та могућност је нестала након кризе око Конкордата (између осталог, паписти су имали сарадњу са усташама и скоро исте циљеве као и комунисти) и посебно након злочина почињених од стране усташа у НДХ. Екуменски дијалог за то време није ништа променио и не може ништа да промени у односима између паписта и православних Срба. Све је остало исто и током ратова деведесетих година 20. века. Наследници усташа желе да канонизују Степинца, уз прославу етничког чишћења Срба из 1995. године.

Ватикан је, још увек, уз све своје мане, град или држава посвећена Христу и Апостолима. Постоји тежња унутар Римокатоличке цркве да то тако остане. Римокатоличка црква још увек, колико-толико, личи на цркву каква је црква била у првом миленујуму, или каква је Православна Црква, док протестантске цркве тешко да могу више да се зову хришћанским црквама. Париз, Берлин, Лондон и Вашингтон (и Њујорк као културна престоница Запада) више никада неће бити хришћански градови, јер та друштва више то не желе да буду. Али то желе Будумпешта, Праг, Братислава и Варшава, а донекле и остали католички народи широм Европе и света. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици, под два услова – први, да у овим народима већину чине искрени верници; други, да до краја века не дође до рата између католика и православаца. Католици сигурно све губе, ако истовремено ратују и са левичарима и са масонима, са једне стране, и са православцима, са друге стране. Православаца данас у свету има далеко мање него католика, иако је Русија велика војна сила, чињеница је да православци све могу да изгубе ако истовремено ратују и са левичарима и масонима и са католицима (са треће стране, наравно, ту је рат против муслимана, или, муслимана против хришћанства, али то није тема). Левичари и масони воде тихи рат против православља и спроводе меку окупацију, нападају душу, желе на утичу на васпитање и образовање деце, због тога су веома опасни и никада не могу да буду савезници православним народима. Католици то могу да буду, ако се одрекну папизма и не поклекну пред масонима, попут протестаната. Паписти ће вероватно поклекнути попут протестаната, па ће прихватити теорију еволуције као истину о настанку света и човека, хомосексуалце за свештенике и слично. Савезник православних држава може да остане Кина, са одређеним исламским народима може да се води дијалог и ствара савез. Католици из Јужне Америке, Шпаније и Ирске никада нису имали директан сукоб са православним или словенским народима, између ових народа постоји поштовање, тако да су и те државе потенцијални савезници. Савезници могу да постану (али пре свега као појединци или као мање групе) и сви искрени антифашисти и антиимперијалисти међу левичарима и либералима са Запада, и сви искрени антифашисти и верници међу конзервативцима са Запада.

Наравно, најважније је да се само православље не сломи изнутра, тј. да не дође до раскола унутар Православне Цркве, да се у Русији не догоди револуција, да у Србији после више од 100 година на власт дођу искрени верници, да се на чисто православни пут врате Грчка и Румунија, да се реше проблеми са Бугарском, Грузијом, Јерменијом, Молдавијом, а онда и са Украјином. Грци и Словени су носећи стубови Православне Цркве. Ако су ти стубови јаки, онда већу помоћ могу да очекују и православе цркве из Азије и Африке, и све остале у свету. За време Првог светског рата, није постојао савез између православних народа. За православне народе са Балкана, рат се завршио, условно речено, повољно, док је за руски православни народ тај рат, због револуције која се догодила, велики пораз. После Првог светског рата, практично је само масонска и православна Југославија, док је био жив краљ Александар Карађорђевић, пружала уточиште и помоћ православним, белим Русима које су прогонили комунисти. Бугарска је била на страни фашиста, Грчка је изабрала да буде део Запада, док су комунисти у свим православним државама ширили утицај. Између два светска рата, и за време Другог светског рата, није постојао савез између православних народа. После тог рата, сви православни народи били су практично поробљени. У неким (бившим) православним држава настале су војне базе СССР-а, у неким су настале војне базе САД или НАТО алијансе, у неким су настале војне базе СССР-а, али су ушле у унију са Ватиканом, док су православне цркве и њихови верници у Азији и Африци прогоњени од стране муслимана и империјалиста и са Истока и и са Запада, као и вековима пре тога.

Колико данас, заиста, има православаца у православним државама? Можда је верника који иду у цркви данас више него у католичким и протестантским државама, свакако, има их далеко више него за време комунизма, али када видимо у каквом је положају веронаука и колико родитеља жели да им деца иду на веронауку, ако знамо да не постоје православне телевизије, новине, друштвене мреже, вртићи, школе, факултети, болнице… и да је стање у свакој православној држави скоро исто, а сарадња између православних цркава и народа је веома слаба, јасно је да искрених верника, који служе једино Христу, далеко мање него што то показују пописи у тим државама. Главно питање је да ли православци заиста желе да буду православни, или то раде пре свега као националисти, због традиције, а не због самог Христа, па се стиде да проповедају Христа, мењају и прилагођавају Христово учење и своје мишљење према мишљењима и трендовима који долазе из света, те због тога свако има своје учење и свако води рачуна о интересима своје цркве и свог народа, па настају расколи, итд. Православни народи неће пропасти, ако постоје православни верници.

Очигледно је да православне цркве и православни народи не могу да преживе 21. век, ако не постоји свеправославно јединство, искрена саборност и чврст савез између њих. А тој пропасти православних цркава и православних народа сви непријатељи православља ће се радовати. То важи и за католике и за муслимане, којима то и не одговара толико, али нико од њих неће ништа предузети да не дође до пропасти, ако православци сами себе воде у пропаст. Левичари, либерали и масони на онај унутрашњи начин раде на пропасти, и то раде добро, зато што имају већи утицај на децу и младе, деценијама уназад, а нека деца су у међувремену постала зрели и стари људи, отуђени од цркве и Бога. Они одвраћају људе од цркве и Бога, убеђују људе да верују у нешто друго и да иду другим путем. То значи да свака православна црква мора да ојача мисионарску делатност у свом народу, јер, ако не постоје народи у којима православци, али као искрени верници, чине већину, тешко да ће да опстану и православне цркве. Затим, православне цркве и православни народи треба да створе заједничке организације у свим областима и на свим нивоима.

Православци и комунисти (левичари) у рату су од почетка 20. века. Комунисти су успели да униште скоро све православне монархије и цркве. Када се распао комунистички систем у православним државама, рат против православља наставили су левичари и либерали са Запада, којима су масовно почели да служе бивши комунисти са Истока. Комунизам је постојао и у католичким државама, које су биле део Варшавског пакта. У Чешкој данас има више атеиста, него католика. Пољаци су, уз Хрвате, остали најоданији папи, али је и у тим државама јака левица, постоје јаке снаге које те народе вуку даље од вере и цркве (Бога), а ближе ЕУ и НАТО, тј. вредностима и учењима која више немају никакве везе са хришћанством. У свим хришћанским државама долази до исте појаве – ко је разочаран у свештеника и цркву генерално, не прелази у неку другу цркву, него иде међу атеисте, агностике, њуејџере, будисте, масоне, окултисте, итд. У политичком смислу, такви људи постају левичари и либерали. Они други одлазе међу екстремне десничаре и неопагане. Без обзира на односе између њих, све условно речено, хришћанске цркве, слабе, док јачају све нехришћанске и антихришћанске снаге, јер цркве и верници све више праве труле компромисе са светом и постају део света. Међу онима који то не прихватају, неки постају екстремни десничари, одлазе у фашизам, ултранационализам или фундаментализам, што значи да ни њима Христос није био пре и изнад свега. Они праве огромну штету, јер су им уста пуна Бога, па стварају погрешну представу о цркви и правим верницима. Када се на то дода још озбиљнија антихришћанска пропаганда коју воде левичари и либерали, јасно је зашто је искрених верника све мање и зашто прослава Божића изгледа као црни петак.

Бити православан значи бити антифашиста и антирасиста, али, не значи бити за стварање „мелтинг пота“ или за трансхуманизам. Бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, колико и бити чврст у вери. До сада су се десничари из различитих народа, који нису хришћани или су квазихришћани, тј. они који су склонији паганизму и окултизму (неонацисти и неофашисти), боље упознали и више сарађују, него клирици и верници из православних, или, шире гледано, традиционалних хришћанских цркава. Колико је данас православаца који подједнако одбацују и црвену и црну интернационалу и свако учење које није у складу са Христовим учењем? Јако мало. Неко мало нагиње ка црвенима, неко мало нагиње ка црнима. Прави хришћанин не сме да нагиње ни ка једнима ни ка другима, хришћанин има свог Учитеља. Најгоре што може да се догоди јесте да екстремисти, међу православним десничарима или конзервативцима, постану већина или главна политичка снага, исто тако међу папистима, па да се сви они окупе у црној интернационали, или да покрену међусобни рат до истребљења. Словени, посебно они који долазе из православних народа, никада не могу заузети главне позиције унутар црне интернационале, као што не могу ни унутар црвене интернационале.

За православне народе, једини излаз је у искреној вери у Господа Исуса Христа – бити добар хришћанин и стварати православну културу (она се ствара без насиља, кроз молитву и љубав). Ако се православне цркве и православни народи утврде у вери, у Христу, онда ће утицај на вернике из католичких и протестантских народа бити већи, односно, можда ће мање десничара или конзервативаца кренути путем екстремизма и фашизма, а више ка покајању и изворима хришћанске вере и цркве. Осим Пољака код којих је јака русофобија и Хрвата код који је јака србофобија, остали католици и средње и јужне Европе, а посебно из Латинске Америке, немају тако радикалан однос према православљу, према Русији или Србији или Грчкој…. Ако православце представљају узорни хришћани, они ће дати прави пример и католицима и протестантима. На православцима је, у том случају, пошто прави православци или хришћани никада неће да шире хришћанство на нехришћански начин, да се моле да међу католицима неће победити екстремисти, да паписти неће поново кренути путем фашизма, а да ће протестанти одустати од либералфашизма и паганизма, тј. да ће се и католици и протестанти вратити на основе хришћанске вере и да ће поново те цркве бити и изгледати као праве, православне, хришћанске цркве. Или бар добар део верника из тих цркава и народа, са којима може да се води дијалог и успоставља сарадња.

У садашњим околностима, бити православан, у духовном смислу, значи бити искрени или прави демократа, у политичком смислу. Духовна и државна заједница, две су различите ствари. То значи да се у православним државама сваки човек мора поштовати као личност и да се исто тако његов глас, дат на изборима или референдуму, мора поштовати. То је оно што траже конзервативци или десничари – да се воља народа поштује. Суштина је да се та воља народа поштује и онда када није по вољи конзервативаца или десничара. Левичари и либерали, за сада, не показују такво поштовање према конзервативцима (и овде, као и у целом тексту, пре свега мислим на припаднике политичке и привредне елите). Мора да постоји простор и за друге и другачије, или за мањине, ако православни чине већину. Ако православни чине већину у некој држави, та држава мора да буде православна и мора да буде суверена, правна и демократска држава. Таква држава уме да штити и права већине и права мањина, и уме да се заштити од спољашњих непријатеља. Питање је колико ће бити таквих православних држава у Европи, али колико год да их буде, оне треба да створе јак савез и тај савез мора да обухвата и војни савез. Сви православци треба да се моле да се у Русији више никада не догоди револуција, него да Русија (п)остане православна држава, у којој ће бити далеко више искрених верника у владајућој елити и стање у цркви боље него до сада, а сама Русија као држава много више правна и демократска држава, а много мање тоталитарна, и да не буде империјална. Москва не треба да буде нов Рим, или Цариград, довољно је да Москва (п)остане престоница православне Русије, да православном руском народу у томе помогну све православне цркве и народи, а да тако војно и економски јака Русија помаже све остале православне цркве и народе, и све православне државе, да и оне заштите своја права и интереса, своје културе, традиције и идентитете.

То би био велики успех за православни свет – да на крају 21. века, Москва, Београд, Атина, Софија, Букурешт, Кијев… буду престонице православних држава, које су у православном савезу, где је Русија главна војна и економска сила, али где остале чланице тог савеза нису руски сателити или губерније, него су то буду слободне, суверене, правне и демократске државе, у којима је развијено приватно предузетништво, а нема сиромашних и великих социјалних неједнакости. Све преко тога, у смислу да Москва постане нов Рим или да православци владају светом, болесне су амбиције, без темеља у стварном животу. Најмање имају темеља у Новом Завету, односно, све преко тога би имало основу у оним описима последњих времена. А све мање од тога, можда, значи да су почела последња времена.

Да Русија, Србија, Грчка, Бугарска, Румунија, Украјина… (п)остану православне државе до краја 21. века, и да буду окупљене у православном савезу, то је јако тешко да се постигне, али није немогуће, ако у православним народима постоје искрени верници. А искрених верника у народу мора да буде, ако таквих верника има у цркви. Такви верници знају да Црква није национална организација јер припада свим народима. Тек када се то постигне, може да се размишља о мисионарском раду у остатку хришћанске цивилизације и изван хришћанске цивилизације. Мисионарски рад међу православнима, а затим и међу осталим хришћанима, и међу нехришћанима, мора да буде чисто духовне природе, не сме да има елементе империјализма и национализма и себичне економске интересе који се маскирају иза проповедања. Иначе ће и тај мисионарски рад да личи на крсташке походе, и одбијаће људе од Цркве и Бога. Такав „мисионарски“ рад може бити и најава доласка антихриста.

Дакле, успех или довољно је да у православним државама искрени верници чине већину и да никада не теже да сви грађани морају да буду православни верници, а да се те државе уједине и створе православни савез. Те државе ће после тога имати далеко више искрених савезника међу конзервативцима из протестантских и католичких држава, а левичари и либерали, лихвари и масони, неће имати „муниције“ за медијске нападе и културни рат, њихов утицај на младе био би далеко мањи, а сасвим је могуће и да би велики број атеиста после тога другачије гледао на веру, док би неки међу њима сигурно постали хришћани.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Трећи блок држава могао би да чини православни савез држава. То би могла да буде осовина добра. Русија би у тој осовини добра била главна сила, али своју посебну улогу, на чисто духовном нивоу, могла би да одигра Србија или српски народ, уколико дође до препорода СПЦ и доласка на власт православних конзервативаца. Потребни су нам такви људи и у Грчкој.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)


Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)

21 јануара, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

 

Левичари и либерали, лихвари и масони

 

Британски парламент одбацио предлог премијерке Терезе Меј о изласку Велике Британије из Европске уније. Против предлога премијерке гласала су 432 посланика док је за гласало њих 202.

Британци су на референдуму гласали за излазак из ЕУ. Међутим, левичарима и крупним капиталистима, међу глобализаторима, није се свидела та одлука, па преко скупштине и купљених посланика, сада покушавају да задрже Велику Британију унутар ЕУ, неко већ помиње да је решење да се организује још један референдум. Левичари и капиталисти, који стоје иза ЕУ и НАТО алијансе, променили су одлуку грађана Македоније, донету на референдуму, преко уцењених и купљених посланика у скупштини, који су донели одлуку да та држава ипак промени свој назив. Није важно шта мисле и како гласају десничари или националисти (овде сада није важно какви су ти националисти, него колико се поштује глас грађана). Крупни капиталисти су против изласка Велике Британије из ЕУ, против су и левичари међу глобализаторима, они су прогресивни и најбоље знају шта је за кога добро. То су те „демократске вредности“, то је тај антифашизам који толико истичу.

Дакле, грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници у скупштини не поштују вољу грађана, јер не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у Европској унији. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења, припрема за промену одлуке. Комесари ЕУ изјавили су да желе да Велика Британија остане у ЕУ. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. За кога раде или под чијом су контролом посланици у скуштинама Велике Британије и Македоније? Исто важи и за скупштину Србије (сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа против споразума са БЈР или Северном Македонијом, као и већина посланика у скупштини Грчке. Стање је скоро исто у скоро свим европским државама.

Занимљив је тај савез, који постоји на највишим наддржавним нивоима власти на Западу, између левичара и крупних капиталиста (под крупним капиталистима, овде мислим на власнике и директоре највећих банака и инвестиционих фондова, фармацеутских, ИТ, медијских, нафтних и осталих највећих корпорација, са Запада, који се окупљају у Давосу или око Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба и сличних тајних или јавних организација, итд. У овим организацијама има доста левичара). Левичари, у савезу са крупним капиталистима, мењају одлуке народа које грађани доносе на референдумима, као да су ти грађани маолумни, или мала деца (сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској, или сада референдума у Великој Британији и у БЈР или Северној Македонији), одржавају Ципраса на власти у Грчкој, противе се повлачењу војника САД из Сирије, као и изласку САД из НАТО алијансе, створили су Макрона, са Вишеградском групом држава имају лоше односе зато што су на власти у овим државама конзервативци, иако у својим редовима имају све краљевске породице са Запада, а у Украјини подржавају фашисте који имају добре односе и са Римокатоличком црквом, само да што више науде православној Русији и православљу уопште, итд.

Шта спаја левичаре, са једне стране, и либерале-лихваре из међународних банака, фондова и корпорација, са друге стране? Спаја их исти циљ – створити „свет без граница“. Свет без граница (цео свет) желе да ставе под своју контролу и желе да натерају све људе да исто мисле, да исто желе и да живе истим начином живота. Међу њима постоје неке разлике, али, и једни и други желе да укину све границе између држава, као и све културне границе и посебно границе морала, тј. желе да поставе своје „таблице вредности“. На пример, што се тиче односа према браку, породици, деци, телу или сексу, левичари и либерали деле исте вредности и воде сличан начин живота. Затим, и једни и други желе да се створи „светска влада“, зато им не одговара распад ЕУ или НАТО. Левичари, кроз ЕУ и НАТО, штите своје интересе и шире своју идеологију, док либерали-лихвари из највећих банака, инвестиционих фондова и корпорација, преко ЕУ и НАТО уклањају препреке за ширење својих послова. Заједно или паралелно са децом цвећа и сексуалном револуцијом, настало је и потрошачко друштво. Данас и једни и други подржавају ширење ЛГБТ идеологије – кога левичари означе као непожељну особу или прогласе да „шири говор мржње“, постаје непожељна особа и у највећим међународним корпорацијама и медијима, блокира се на друштвеним мрежама, против њега ће се огласити и енглеска краљица и чланови њене породице. А кога левичари и крупни капиталисти прогласе за непријатеља, тај не може да ради или да напредује ни у ЕУ и НАТО структурама, али, ни у државној служби већине држава. Наравно, левичари и либерали-лихвари нису свемоћни, још увек је могуће да неки конзервативци дођу на власт, или да се и њихов глас чује у јавности и медијима. У већини ЕУ и НАТО држава или народа, још увек се води рачуна и о националним или државним интересима, десничари (родољуби и верници) супростављају се црвеној интернационали и међународним банкама, инвестиционим фондовима и корпорацијама. Такве десничаре или конзервативце, левичари и либерали називају полулистима, а неке и фашистима. Са друге стране, такве левичаре и либерале, десничари називају фашистима.

Због националних интереса, због верских или идеолошких или културних разлика, између ЕУ и НАТО држава, постоје и сукоби и сарадња. Исто тако, између држава (које имају своје националне интересе), са једне стране, и левице, масона и лихвара (који имају своје личне и анационалне, наднационалне интересе), са друге стране, постоје сукоби и постоји сарадња. На пример, Великој Британији не одговара излазак из Европске уније и излазак војске САД из Сирије и НАТО алијансе, пошто је војска САД до сада служила британским интересима. Велика Британија жели да остане у ЕУ, али тако да се она више пита, него Немачка, што Немачка више не жели да јој дозволи, јер Немачка жели да буде главна у ЕУ и преко ЕУ да штити своје интересе и шири утицај. Немачка сарађује са САД што се тиче Украјине, али је сукобу са САД због Северног тока. У свим западноевропским државама постоји антиамериканизам, али нико не жели да војска САД изађе из НАТО, јер Европска унија никада неће имати своју војску, а ако буде имала, никада неће бити јака колико је то војска САД, или војске Русије или Кине…

Католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између, због тога што је у Шпанији јака и левица, која има подршку крупних капиталиста из мултинационалних банака, фондова и корпорација. У сличном положају је и католичка Република Ирска. Протестантски скандинавски народи у којима је јака левица практично више не припадају хришћанској култури и стварају нехришћанску или антихришћанску културу, на темељима паганизма и трансхуманизма. У скандинавским државама десница је маргинализована, црква више нема везе са хришћанством, ако икада дође до тријумфа деснице, то ће бити, као и за време нацизма, екстремна десница, на паганским и окултним основама. Истина, у већини европских држава све је јача неонацистичка и неофашистичка, паганска и окултна, екстремна десница, скоро да нема правих хришћана на десници. Међу протестантима нема назнака некаквог хришћанског препорода. Код католика је проблем то што је све под контролом језуита, који користе и нехришћанске методе за остваривање својих циљева (најбољи пример је НДХ). Код протестаната долази до јачања екстремне деснице, исто тако и код католика, али, она није на хришћанским основама. Више је ту десничара који су ближи неким идеологијама и неким другим религијама, него Христу, више је десничара који нацију стављају испред Бога, а себе и испред нације и испред Бога. Већина, условно речено, хришћана (тј. католика и протестаната) са Запада, испред Христа Бога ставља папу, тј. човека (католици), и пре служи мамону (новцу, профиту), него Богу (протестанти). Таквих конзервативаца, националиста, популиста или десничара, а који за себе кажу да су верници, има и међу крупним капиталистима, и међу масонима.

Према ономе што се дешава у култури европских народа, последњих година, видимо да су велике разлике између протестантских скандинавских народа са севера Европе у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и католичких народа са југа Европе у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. У САД је председник конзервативац, али права моћ је у рукама левичара и либерала, пошто су САД више протестантска, него католичка држава. Левичари и либерали су остали велики русофоби и србофоби, док су неки конзервативци са Запада, због притиска који трпе (посебно на породице и децу) од стране левичара и либерала, ублажили став према православним народима и покушавају да изграде добре односе са Русијом, док Србију све више подржавају поводом статуса Косова и Метохије. Велика Британија нема снаге за конзервативни хришћански препород, зато су све мање шансе да Велика Британија напусти Европску унију. У САД ће, скоро сигурно, левичари и либерали поново преузети потпуну контролу, али за разлику од Енглеске и Француске, у САД ће конзервативци можда да пруже јак отпор, што може довести до дубљих подела у друштву, тј. до поделе државе на демократски или левичарски „север“ и конзервативни или републикански „југ“. По истом принципу може да се подели и Европска унија – на богати и протестантски север и сиромашни и католички југ. И ови са севера, и ови са југа, могу да крену путем радикализације и екстремизма, па први могу да заврше у левичарско-либералном фашизму, а други у клеро-националном фашизму. Ови са севера ће, наравно, преко највећих медија и филмова, посебно на енглеском језику, да представљају сами себе као напредне и слободне, а ове са југа као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Тако изгледа и извештавање медија поводом блокаде владе САД.

Унутар ЕУ и НАТО налази се и неколико православних држава. Грчка је под контролом левичара и крупног капитала, Румунија је у скоро истом положају као и Грчка, Бугарска је мало ближа Русији, у односу на Грчку и Румунију, чије су православне цркве све ближе Ватикану, а све даље од Москве. Цариградска патријаршија је под контролом САД, а САД је под контролом масона. Атеисти желе да униште све цркве, док окултисти желе да уједине све цркве и да та светска црква буде уређена према њиховој мери и вери. Да би у томе успели, атеисти морају да униште, а окултисти да придобију и преуме, језуите (или паписте) и ционисте, а ван Запада, прво православне народе, онда и муслимане.

Левичари и либерали-лихвари заједно се боре против заједничког непријатеља – десничара или конзервативаца или популиста који су, пре свега, хришћани. Њихов циљ је да поразе и Трампа и Орбана, да са власти склоне све десничаре у Европи, а оне који су у опозицији, да задрже у опозицији и помере на маргину друштва, тако да не представљају опасност. Левичари и крупни капиталисти не могу да створе „светску владу“, ако изгубе власт у државама Запада и ако се распадну ЕУ и НАТО алијанса, јер ће то, за крупне капиталисте, значити и распад ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације. Левичари (геј лоби) и либерали-лихвари не могу да поразе православне цркве и народе, ако прво не угуше све што је хришћанско на Западу. У суштини, православце желе да поразе сви који долазе са Запада. Против православних цркава непрестано на различите начине делују и левичари и либерали и лихвари и масони (атеисти и окултисти), са једне стране, и језуити и остали паписти (јеретици), са друге стране. И они који су за долар, и они који су за евро.

За сада нико, од главних центара моћи на Западу, не жели да се распадне „тврђава Запад“. То не желе ни левичари, то не желе ни либерали, то не желе ни масони, то не желе ни крупни капиталисти, то не желе ни паписти, то не желе ни ционисти. Сви ти центри моћи желе да искористе ЕУ и НАТО за своје интересе и надају се да ће да ставе те организације и државе под своју контролу. Један део Јужне Америке није под контролом Запада, али је у културном смислу Јужна Америка део Запада, свуда је јак утицај Римокатоличке цркве, левичари су повезани са црвеном интерационалом, јак утицај имају и масони, и ционисти. Дакле, ко влада Западом, поред скоро целе Европе и целе Северне Америке, под својом контролом има и Аустралију и Латинску Америку. Јапан је савезник САД, ЕУ и НАТО и члан Трилатералне комисије. Неке државе Африке су колоније евроатлантских држава. Са неким православним црквама постоји унија и напредује екуменски дијалог, док су скоро све православне државе вазали САД, Велике Британије и Немачке.

Када утврде своју моћ на Западу, следећи корак је освајање Русије и осталих православних држава, затим остатак света (део Ази