Никола Варагић: Банкари и “средња класа“

децембар 11, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Ово није прича о великим банкама и њиховим власницима. Скоро свима је јасно шта су те банке и какви су ти банкари. Како у свету, тако и у Србији. Практично сав “прљав“ новац овог света, банкари “оперу“, и на томе добро зарађују. Такве банкаре најмање занима сама банка – радници банке и рад са клијентима (који легално послују и имају отворене рачуне – предузетницима, радницима и пензионерима). Наравно, они ће банку да воде озбиљно, тј. водиће рачуна о пословању банке и постојаће неки ред, јер банка служи као маска, да се сакрију разне махинације и трансакције. Таквим банкарима, најмањи део зараде долази од плате и бонуса, кроз рад са клијентима који легално послују, ту су највећи трошкови (због тога гледају да што више зараде и из тих послова, и не занима их како ће неки грађанин или неки предузетник да врати кредит, њима је важно да је кредит добро осигуран, итд.) Права зарада је у “паметним“ инвестицијама и добрим провизијама за посебне услуге.

У свету, такве банкаре и крупне финансијске спекуланте, зову – банкстери. Пристојни људи се клоне таквог друштва. Као што је познато, један од главних креатора банкарског система и економске политике Србије после 2000. године, сада је у друштву турбо-фолк звезда и учесника ријалити програма. То је идеално друштво за такве људе (када су на слободи). Један од највећих финансијских и берзанских спекуланата у свету, који је истовремено и велики мецена, недавно се жалио да га много људи мрзи. Старински назива за такве људе је – лихвар. Лихвар може само да  глуми филантропа, филантропија је још једно од средстава за богаћење или остваривање неких мрачних циљева лихвара, људи то осећају, зато не воле такве “филантропе“. Банкстерима (лихварима) је најважнији профит. Банкстерима је циљ да сви економски зависе од њих. Они верују да се новцем све може купити и да је све у новцу. Такво вођење и схватање банке, уз такав однос према новцу, од стране банкара (и њима сличних капиталиста који у новцу виде смисао живота) је извор економске кризе. Криза настаје зато што богати желе да буду још богатији, што значи: сиромашни морају да буду још сиромашнији, државе се морају колонизовати, све се мора приватизовати (или отићи у стечај), а на приватизацији све купују они који имају новац – банкари и њихови партнери и пријатељи. Због тога је рад у банкама постао нешто што је морално дискутабилно, а саме банке су сада симболи зла и похлепе.

У Србији су скоро све банке које послују на тржишту стране приватне банке, а и оно мало домаћих банака је повезано са страним банкама и има странце као акционаре (на пример, Комерцијална банка се спрема за продају). Те банке воде људи који су уништили домаће банке и домаћу привреду, неки од њих су учествовали у пљачкашкој приватизацији, преко тих банака се “пере“ “прљав“ новац (исто као и у њиховим матичним банкама у свету), оне служе да се износи “екстрапрофит“ из колонизоване Србије. Народна банка Србије је, исто као и Влада Србије, под потпуном контролом (страних) приватних банака, Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија. Оне рекламе за кредите су само представа за јавност, банкари прави новац не зарађују дајући кеш кредите грађанима. Једини који имају увид у све легалне и илегалне токове новца и контролишу све токове новца, јесу банкари и банке. Дакле, банкари (власници и директори) највећи новац (за себе лично, па за банку) праве у пословању са државом (политичарима, људима из тајних служби…) и са Народном банком Србије; кроз то се повлачи “прање“ новца стеченог кроз криминал и корупцију, “црни фондови“, са тим су повезане и неке инвестиције, приватизације, “аквизиције“, итд. Једино на берзи нема манипулација, намештања вредности акција и слично, као у неким државама у свету, јер берзанско тржиште у Србији практично не постоји.

Стране приватне банке и компаније (које стоје иза Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија) су највећи послодавци у Србији, поред државе. Највише запослених ради у тим банкама и компанијама, ако не рачунамо запослене у државној администрацији и јавним предузећима. Скоро да је једини избор, данас у Србији, да радиш или за страну банку и страног инвеститора, или да се учланиш у владајућу странку да би добио државни посао. Можда је и услов да се запослиш у фабрици код страног инвеститора да се учланиш у владајућу странку. Неко то радо ради, а неко (чини ми се да је то већина) то нерадо ради, али ипак ради да би преживео, јер нема ништа треће – мора да нађе посао у банци или да ради у фабрици код страног инвеститора, или да се учлани у странку па да добије посао у јавном комуналном предузећу. Поред тога сваки дан мора да слуша неког из своје околине који проклиње банке, стране инвеститоре и власт, тј. окупаторе и сараднике окупатора. Свако има такве људе у својој околини, а на друштвеним мрежама посебно. Ово је прича о њима, о запосленима који раде за странце или државу. Иза највећих компанија често стоје највеће банке (или најбогатији банкари), а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре. Банке (и кладионице и апотеке) су поред сваке школе. Зато сам банке и запослене у банкама узео као тему текста.

Рад у банци, сам по себи, не мора да буде нешто лоше, као што ни банка, као финансијска организација, сама по себи, није нешто лоше. У овим условима и околностима, такође, ако се ради професионално и етички, рад у банци није нешто лоше. Наравно, ово се не односи на највиши ниво банке – власнике и менаџере, они нису тема овог текста. У банкама, овде у Србији, највише људи је запослено у филијалама и експозитурама, у раду са правним и физичким лицима. То су обични људи, из народа. Услови рада у банкама су нешто бољи, него у фабрикама страних инвеститора, и плата је већа. Ако питате запослене у банкама, они ће вам рећи (дискретно, у поверењу) да су услови рада далеко од добрих, да плате могу да буду веће, да је потребно запослити још људи, али и да међуљудски односи могу да буду далеко бољи, како што се тиче поштовања запослених од стране менаџмента, тако и међу самим запосленима. У односу на праве профите које власници и директори банака праве, плате запослених у банкама су веома мале. Међутим, не постоје синдикати, нико се не буни, запослени у банкама се једино прилагођавају према датим условима. Исто тако и грађани који немају избора, прихватају дате услове и камате за узимање кредита, од банке.

Међу (ненаписаним и неизреченим) условима које банке (или компаније или странке које запошљавају своје чланове у државне институције и јавна предузећа) постављају јесте и да се “исправно“ мисли и користи “политички коректан говор“ (ово се не односи само на то шта ће запослени да мисли и говори о својој банци или послодавцу, него уопште везано за све ставове у животу, поводом било ког питања). Слично је и у медијима, где се новинари често аутоцензуришу. Проблем је што су све то облици, или технике, или методе, “меке“ окупације и “промене свести“. Како да се, у односу на тај проблем, постави неки грађанин Ваљева, Лесковца, Зрењанина или Прибоја, који нема други избор, осим да се запосли у (да се држимо оних који су тема текста) неку од банака које послују у његовом граду, или да оде из Србије? Он или она је, ипак, одлучио/ла да остане у Србији и да се бори за себе и своју породицу – прихватио/ла је посао у банци за ону званичну просечну плату (уместо да ради негде за минималац), формирао/ла је породицу са више деце о којима добро брине, свестан/на је у каквој држави живи, не жели да прода Косово, није за одржавање параде поноса, јасно му/јој је да су камате које даје банка велике (али он/она никога не тера на силу да узме кредит) и зна чему служе банке, али није увек спреман/на то јавно да каже, или нешто слично што није “политички коректно“, јер може да изгуби посао, а издржава децу, има болесног родитеља… Слично размишљају и новинари.

Да ли је такав радник/ца банке – сарадник окупатора? Да ли треба да да отказ, зато што су власници тих банака међу окупаторима, а банке средства окупације? Да ли грађани који не раде у банци (или за страног инвеститора, или за државу, или у медијима), треба да га/је осуђују и вређају? Шта ако сутра тај/та запослени/а у банци, када дође тренутак да се бира (или-или), уместо лојалности банци, изабере да стане на страну народа (или, ако они са државном службом, уместо оданости владајућој странци, изаберу да служе држави и народу)? Да ли ће он/она то изабрати, када дође тај тренутак? Да ли је он/она – херој, зато што, прво, није отиша/ла из Србије, и друго, зато што се није продао/ла, него је одлучио/ла да неко време и до неке границе, трпи и да чека да се пробуди народ и у држави стекну услови за промене? Међутим, шта ако је он/она изабрао/ла лојалност банци (или страном инвеститору или владајућој странци која служи окупатору), па свесно и са задовољством учествује у варању клијената банке да би испунио/ла норму и остварио/ла већу зараду, пошто је “променио/ла свест“, да би достигао/ла жељена мерила успеха (што значи да га/је није брига да ли ће власт продати КиМ, да ли ће пензије бити отете, не жели да учествује у борби против окупатора, не излази на протесте, он/она гледа само свој интерес)? Колико има таквих међу онима који раде за странце, тајкуне или за државу, тј. тренутну власт?

Запослени који раде у фабрикама страних инвеститора, за минималац, најмање су лојални свом послодавцу и најмање се везују за своје фирме. Запослени у банкама, због бољих плата и услова рада, од оних које имају запослени у фабрикама, ближи су запосленим у невладиним организацијама, које се финансирају и зависе од новца са Запада. Банке добро сарађују са невладиним организацијама. Исто важи за све добре стране компаније, тј. за сва добро плаћена места. Ко је нашао посао у таквом систему и има добру плату (за услове у Србији, то је више од 1 000 евра), искреније и радосније учествује у “тим билдингу“, од радника који ради у фабрици за минималац и мора да носи пелене на послу. Наравно, у самим банкама и компанијама, они са најмањим платама најмање су везани за послодавца. У банкама, запослени који раде на шалтерима немају велике плате, али доста раде, јер су стално редови испред шалтера. Али, они имају званичну просечну плату, а не минималац, плата је редовна и сигурна, уплаћују су доприноси и могу да користе неке олакшице. Тешко је наћи такав посао данас. Због тога нико неће много да “таласа“. Тако се спроводи “тиха“ или економско-културна окупација. Неки људи се плаше промене и неизвесности.

Ослобођење долази када се пробуди, оно што се некада звало, “средња класа“, тј. људи са добрим образовањем и платама (од којих може да се преживи, или лепо живи ако је неко горњи слој те “средње класе“). “Средња класа“ је нестала деведесетих 20. века. После 2000. године је почела полако да се опоравља. То иде споро, зато што окупатори и сарадници окупатора желе да од грађана Србије створе “јефтину радну снагу“. Томе служи и увођење дуалног образовања у школе у Србији. Стандардима “средње класе“ близу су запослени у банкама, страним компанијама (највише у ИТ сектору), код тајкуна и у неким државним службама и јавним предузећима. Мислим да је менаџерски ниво већ достигао стандарде “средње класе“. Поред њих, ту су још и приватни предузетници. Сви остали, практично, раде за минималац, а велики број грађана Србије ради на црно или нема посао. Од оних који имају најмање приходе и образовање, не може се очекивати да буду снага промене. Али ако хоћете неког да “меко“ окупирате, довољно је да купите њихову “средњу класу“, или да је разбијете ако се буни. Због тога је текст посвећен запосленима у банкама, пошто су они у овом тренутку најбројнији и најбогатији слој “средње класе“ у Србији. Ту могу да се рачунају и програмери, јер је у ИТ сектору просечна плата 1 000 и више евра, међутим, програмери су доста независнији и мобилнији у односу на запослене у банкама и лакше могу да постану предузетници или да раде са добрим домаћим предузетницима.

Све док се не пробуде запослени у банкама и у великим и успешним компанијама, затим они са државним послом: професори, наставници, учитељи, лекари, медицинско особље, запослени у правосуђу, полицији и војсци, радници ЕПС-а, и осталих јавних предузећа где су добре плате, никаквих промена на боље у Србији неће бити. Да ли су они задовољни са својим послом и платама, да ли су задовољни са стањем у држави? Већина њих мисли да заслужују да имају боље плате и боље услове рада, и да је стање у држави лоше. Да ли би лекари и медицинске сестре у толиком броју одлазили у Немачку, да имају добар живот у Србији? Да ли би запослени у банкама размишљали како да пошаљу децу у иностранство да живе и раде, да мисле да је добар живот у Србији? Нису сви они добили посао преко странке или везе, није се свако продао Енглезима или Французима ако ради у енглеској компанији или француској банци. Међу њима има доста поштених, стручних и способних људи. Због тога оне који раде у банкама, код странаца, или за државу, не треба осуђивати и не треба да правимо такве поделе у народу. Никог не треба осуђивати унапред, исто као што не треба осуђивати оне који су отишли из Србије. Свако на неки свој начин даје неки допринос, са места на коме се налази, док се не формира нова елита, и “критична маса“. Један човек не може да промени систем, или цео свет, али може да буде одговоран и може да одбије да чини зло, или да изда, без обзира на уцену и цену. Свако може да се бори да у свом окружењу неке ствари буду боље, свако може да направи своју малу оазу, или мали поток, док се не улије у велику реку. Некада је довољно оставити лепо васпитану децу.

Да ли ће “средња класа“ да се побуни само онда када је у питању њен приватни џеп, или и када су неке опште или националне ствари у питању (на пример, ако власт прода Косово и Метохију), или неће уопште да се буни, ни у једном случају? Ко не нађе посао у банци или код страног инвеститора, или преко странке државни посао, велике су шансе да уопште не нађе посао у Србији од ког може да живи – па ће отићи из Србије. Многи су већ отишли.  Многи су одлучили да никада не оду и да се боре. Промене може да створи једино “средња класа“, предвођена највећим моралним ауторитетима унутар духовне елите народа. Кичму Србије чине запослени у банкама, у великим приватним компанијама, у ИТ сектору, затим запослени који примају плату из државног буџета, ту су још и приватни предузетници. Од “средње класе“ зависи да ли ће се Србија усправити, или ће је поломити банкстери. “Нико не може ући у кућу јакога и покућство његово отети“. Једите “чврсту храну“, храну за јаке.

Advertisements

Никола Варагић: Орбанова орбита

децембар 5, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Пре пар година, када је Виктор Орбан променио страну (да не кажемо “променио свест“), био сам уздржан што се тиче њега и његове странке. Нисам му веровао до краја, имајући у виду да је Виктор Орбан био стипендиста фонда Џорџа Сороса, да му је ментор у ЕУ била Ангела Меркер, а посебно, имајући у виду фашистичку прошлост мађарског народа и, пре свега, злочине које су починили на територији Србије током светског рата. У Мађарској и данас постоје људи који величају фашизам. Деведесетих, Мађарска је подржала санкције и бомбардовање СРЈ. Истина, Мађари који живе у Србији, били су лојални Србији, неки су активно учествовали и у одбрани Србије 1999. године.

У међувремену, Виктор Орбан је постао савезник Путина, а противник политике комесара из Брисела. Најбољи пример је пружање заштите бившем председнику владе Македоније Николи Груеском. Између Мађарске и комесара ЕУ постоје озбиљна разилажења што се тиче политике око (не)прихватња избеглица из Азије и Африке. Надао сам се, и онда када сам био уздржан око Орбана, да ће Мађарска кренути тим путем, јер мислим да Мађарска и Србија морају да буду стратешки партнери (најмање због проблема око избеглица).

Мађарска је, до почетка 21. века, припадала искључиво цивилизацији Запада, иако је била окружена, са три стране, словенским и православним народима. У једном тренутку је била и део Варшавског пакта или “источног блока“. Након распада СССР-а, Мађарска се одмах вратила у “западни блок“ – примљена је у ЕУ и Нато. Мађари су, до средине 20. века, били римокатолици – одани Ватикану, Риму и Бечу, савезници Немаца у оба светска рата. Данас је, вероватно, и у Мађарској, као и у осталим државама Европе, више атеиста, агностика, будиста…, него хришћана и црквених људи. Нису сви националисти искрени хришћани. Чини се да, због тога, слабе традиционално добре везе које Мађарска има са Ватиканом, Римом и Бечом. Са Немачком почињу да слабе везе, због тога што Немачка и Мађарска имају различите визије како Европа (ЕУ) треба да се развија и како да се развија (штити) домаћа привреда. Више нисам сигуран да би Орбан пратио војну агресију Нато, тј. надам се да би Орбан одлучио да Мађарска не учествује и да би одбио захтев Нато пакта (САД), ако би Нато пакт сутра покренуо напад сличан агресији на Србију, Либију или Сирију.

Виктор Орбан предводи конзервативну револуцију у Мађарској. Припадност Варшавском пакту била је последица револуција и насиља. Добри односи са Русијом нису последица неког спољашњег притиска, односно, јесу у смислу што Мађари данас виде да опасност долази са Запада, и да је савез са Русијом нужан и природан корак. То је слободна одлука мађарског народа. Мађари желе да сачувају свој народ (имају проблем са наталитетом), своју традицију и начин живота, и схватају да је то могуће једино ако имају добре односе са Русијом и са конзервативцима широм Европе и света. Не плаше се Мађари видљивог непријатеља, него оног невидљивог, који је окупирао Мађарску кроз економију и културу – свесни су да тај непријатељ сада долази са Запада (Запад доводи и избеглице), и да је то много већа опасност од руских тенкова. Наравно, не постоји опасност да Русија војно окупира било коју државу Европе. Мађари се тога не плаше, зато сарађују са Русијом.

У Мађарској су корпорације и банке са Запада радиле исто што раде у Србији, Словачкој, Бугарској… У Мађарској су либерални фашисти радили исто што раде у Србији, Румунији, Македонији… Виктор Орбан је одлучио да пресече све везе, те врсте, са Западом – да уђе у сукоб са Западом (и отворено стане на страну Русије). Прво је то урадио Путин у Русији, па Орбан у Мађарској. Сада и Пољска пружа сличан отпор ЕУ као и Мађарска, а сличним путем иде и Чешка. У свим државама средње и југоисточне Европе конзервативци постају све популарнији. Вероватно ће следеће године и левичарска Сириза да падне са власти у Грчкој. Мађарска неће, не може и не треба, да пресече све везе са Западом, Мађари ће увек припадати и култури Запада. Гледано из угла Орбана и већине Мађара, они штите Европу и њене вредности, пре свега хришћанску традицију. Проблем је што Запад не жели више да негује хришћанску традицију. Ту жељу показују православни народи и зато су све бољи односи између мађарског и руског, српског и осталих православних народа. Зато је важно да у Мађарској буде искорењен фашизам. Хришћанство и фашизам не могу да иду заједно. Исто важи за све остале државе средње и југоисточне Европе, фашизам не сме да постоји ни у траговима, ни онај десничарски, ни онај левичарски. Тамо где су људи сабрани у име Христа, нема (не сме да буде) фашизма, расизма и осталих изама.

Након што се распала Аустроугарска, Мађарска је, практично, моноетничка држава, без већих националних мањина, а никада није имала муслимане, у већем броју, као своје грађане. Са друге стране, за разлику од држава Вишеградске групе, у већини балканских држава постоје националне мањине, негде су муслимани мањина, а у неким државама су већина, у неким државама више народа има статус конститутивног. Ми, који живимо већ вековима заједно са муслиманима, имамо и лоша и добра искуства. Не желимо више да водимо ратове, желимо да живимо у миру са муслиманима и надамо се да муслимани који живе на Балкану такође желе мир и добре односе. Не желимо рат ни са Турском, која је све даље од ЕУ и Нато. Исто важи за Русију, која је мултиетничка и мутиконфесионална држава. Надам се да ово окретање ка Русији и добри односи са Србијом значе да Мађари више не гаје расистичка осећања према православним Словенима. Ми желимо да стварамо друштво у коме неће постојати расистичка осећања ни према муслиманима (или Ромима), али очекујемо да и сами муслимани победе расизам у својим редовима. Питање односа према муслиманима који живе на Балкану (или и у Русији) вековима, не сме да се меша са питањем избеглица које сада долазе из Азије и Африке, због ратова које води Нато пакт.

Током историје, између српског и мађарског народа постојали су и светли примери, наше везе су дубоке, живимо једни поред других и једни са другима више од 500 година, нису увек односи између наших народа били лоши, увек су постојали људи са обе стране који су се поштовали и сарађивали, и онда када су се водили ратови. Срби и Мађари морају да буду савезници и пријатељи. То треба да буду искрено пријатељство, а не само зато што тако свако штити себе. Ми не можемо опстати ако не сарађујемо, не смемо да дозволимо неком трећем да одлучује ко ће и како ће живети у Мађарској и Србији – нестаће и српски и мађарски народ, Немци ће постати власници плодне земље у Панонији, итд. Суштина је постанемо пријатељи, да више сарађујемо кроз спорт, науку, културу, економију…

Између Србије и Мађарске постоји заједнички интерес да се штити и негује хришћанска традиција – у оквиру ње да се штите и негују породичне вредности, обичаји, идентитети и особености сваког народа. Постоји интерес да се реши и проблем са избеглицама, тј. да се отклони опасност од насилног насељавања милиона избеглица из Азије и Африке у овај део света (пошто је то глобални проблем и не могу га решити мале државе). Мађарска и Србија имају и заједничке економске интересе. Гради се брза пруга Београд – Будимпешта, гас и нафта долазе из Мађарске у Србију, а када се изгради Турски ток ићи ће и из Србије ка Мађарској, неке од највећих мађарских фирми имају инвестиције у Србији, доста Срба поседује некретнине у Будимпешти, али, простора за сарадњу има доста, а посебно да се искористе сви потенцијали Дунава и Паноније. Србија и Мађарска имају велике површине под квалитетном обрадивом земљом, а шире гледано на целу Панонију и источну Европу, овај део света је “житница света“, тако да је логично да у пољопривреди постоји сарадња између ових држава и нека заједничка организација која ће штити интересе произвођача из ових држава. Сада постоји доста препрека – рат у Украјини, неспоразуми са Румунијом, лоши односи између Пољске и Русије, итд. Али су, са друге стране, добри односи између Мађарске, Србије и Чешке, са Русијом све више држава бившег Варшавског пакта има све боље односе, итд. Мађарска и Србија могу да постану миротворци у овом делу света, могу да повезују државе Балкана са државама Вишеградске групе, а све заједно са Русијом.

Да ли ће Виктор Орбан, и они који буду водили Мађарску после њега, што се тиче односа према Србији, да буду попут Пала Телекија – остаје да се види. У интересу и мађарског и српског народа је да се наши међусобни односи развијају у правцу “вечног мира“. Шта је било у вековима иза нас, било је, сада је важно шта ће бити у деценијама и вековима пред нама. У годинама пред нама треба учинити све да се још више упознамо и боље разумемо. Верујем да ће нас германски и римокатолички елементи и фактори делити далеко мање него у прошлости, а да ће, у будућности, православни елементи и фактори постати спона која нас повезује. Мађари могу да постану део словенске и православне породице, тако што ће задржати своје особености и идентитет, а сви заједно, у ширем смислу, остајемо и део европске и хришћанске цивилизације (друго је питање да ли ће и Запад то остати), или мост који спаја Исток и Запад. Србија и Мађарска се налазе у срцу Балкана и Паноније.

Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква. Мислим да ће се то сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа и учења Светих Отаца, и са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане “стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке, који су искрени хришћани.

Време је да државе средње, источне и југоисточне Европе створе заједничку организацију. Та организација треба да буде брана за велике империјалне и колонијалне силе и са Запада и са Истока, али и мост ка Истоку (Турској и остатку исламског света), и ка Западу (ЕУ и САД). У овом делу света налазе се војне базе САД (Нато пакта), преко Балкана и Паноније пролазе и кинески Пут свиле и руски гасоводи и нафтоводи и аутопутеви и железничке пруге које повезују Турску и Европу. Важан корак ка стварању организације у којој би се окупиле све државе Источне Европе, јесте стварање савеза између Мађарске и Србије.

“Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5; 9).


“Жути прслуци“

децембар 5, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Након што сам објавио овај пост на Фејсбуку, онемогућено ми је да уђен на налог или профил. Профил постоји, али не могу да уђем. Мејл са којим сам везан за ФБ више није део система, Фејсбук не препознаје тај мејл.

 

Find Your Account

Please enter your email or phone number to search for your account.
Када унесем свој мејл, са којим сам регистрован и повезан са Фејсбуком, добијем овај одговор:
.
No Search Results
Your search did not return any results. Please try again with other information.

Ово је пост са мог профила на Фејсбуку:

 

“Жути прслуци“ у Француској и другим ЕУ-ропским државама.

Данас “жути прслук“ и у Скупштини Србије.

Драго ми је да су на тај начин почели сви да протестују. 🙂

Скоро сваки мој текст већ скоро две године прати ова слика на којој сам у наранџастом прслуку,

https://stanjestvari.com/tag/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B/

На мом ФБ профилу стоји слика са тим прслуком, месецима уназад.

Међу првима сам учествовао у блокади Славије због високе цене горива 8. јуна 2018.

https://facebookreporter.org/2018/06/18/nikola-varagic-bojan-savic-i-zarko-pavlovic/

Петар Луковић ми се због прслука који носим смејао

https://stanjestvari.com/2018/08/13/petar-lukovic-kljukana-dinastija-gej-lobi-svastikin-but/

Французи су пукли због високе цене горива, али и зато што је Србија понижена на прослави у Паризу. Блокирали су Француску да би спречили Макроа да дође у Београд.

Озбиљно, да ли разумете шта се дешава у Европи и свету данас?

Да ли сте свесни какве ће бити последице?

Шта ће се изродити из овога што се дешава у Европи са “жутим прслуцима“, кризом око избеглица из Азије и Африке и економском кризом која нас чека?

Колико ће се променити животи свих нас?

Да ли Србију чекају велике промене?

Колико си спреман да се прилагодиш променама које неминовно долазе, како оним из света, тако и оним у Србији?

Да ли си спреман да учествујеш у променама?

 

Никола Варагић

Никола Варагић: Радник и предузетник

новембар 27, 2018
nikolasrbininfo.jpg

Никола Варагић

 

Лењ човек, нерадник, не може да буде добар, прави предузетник. Предузетник не може да буде неко ко није и вредан радник. Вредан човек и физички и духовно (психички) напорно ради и стално се усавршава. Сваки прави предузетник је на почетку био и добар радник, и остао je добар радник и као привредник, тј. власник фирме, компаније или холдинга. Када ствара фирму од нуле, са мало почетног капитала, предузетник нема слободног времена, за њега не постоје празници, не иде на одморе, практично ради 24/7, ради све послове у фирми и око фирме заједно са свим радницима. Он тако ради и када његова фирма постане велика и има велики број запослених.

Прави предузетник први долази на посао и последњи одлази са посла. Након много година и много рада, ако је успео да напрaви велику фирму, може да организује посао (свој радни дан) тако да фирмом управљају други људи – директори које је запослио, можда и деца и унуци, а он само да доноси важне одлуке и да мање времена проводи у фирми. То не значи да он неће више ништа да ради, јер прави предузетник увек нешто предузима. Дакле, он ће предузимати нешто у другим областима привреде или друштва или живота, наравно ако није много стар или болестан (можда ће да гради позориште или музеј, или ће да ствара успешан спортски клуб, или ће да отвори хуманитарну фондацију, гради школе и болнице, или ће да уђе у политику, да предузме и поправи нешто у својој локалној заједници или у држави, итд.). Исто важи за наследнике, тј. онда када је предузетник онај који наслеђује велику фирму или велики капитал. Није сваки такав наследник добар предузетник. Добар предузетник ће напорно учити и радити пре него што наследи фирму – он ће да заслужи да води фирму, сачуваће и увећаће наслеђено, бавиће се и другим пословима и наукама, итд.

Предузетници су на неки начин и они запослени у државној служби и јавним предузећима који предузимају нешто онда када се не ради како треба – спроводе реформе и уводе бољу организацију, доносе и уводе иновације, итд. Прави политичар може да буде једино онај који је и предузетник. Направити странку, изаћи на изборе и победити, успешно водити државу и развијати привреду, стварати друштво благостања, владавине права и социјалне правде, може једино онај који је предузетник. Када постоји позитивна селекција, такви људи се пробијају до руководећих положаја. Када не постоји позитивна селекција, већина таквих људи одлази из државе. Негативна селекција постоји онда када не постоји довољно предузетника у једној држави. Једино предузетници могу створити позитивну селекцију и лојалну конкуренцију. Прави предузетник није ауторитет само зато што има највише пара или само зато што заузима највиши положај у хијерархији. Често је предузетник заиста најбољи у том послу и највећи стручњак (добар пример су разне технолошке фирме чији су власници најбољи инжењери), и највећи ауторитет у моралном и етичком смислу.

Прави предузетник није неко коме је профит на првом месту. Новац је важан, али није све у новцу. Прави предузетник је човек који уочава и решава проблеме, визионар и добар организатор који преузима одговорност. Човек коме је профит испред свега, који не бира средство да би стигао до циља и спреман је да своју срећу гради на несрећи других људи – служи Мамону. Такав човек је похлепан, грамзив, себичан, лукав, и ако има неки дар, али га не користи за опште добро, нема у себи прави предузетнички дух – не треба да се назива предузетником и не треба да се уврсти међу предузетнике. Ко вара и лаже људе (купце, клијенте, партнере, своје раднике…), ко је нелојална конкуренција, даје мито и учествује у корупцији, у пословима штетним по здравље људи и природу, није прави предузетник. Предузетници нису криминалци. Предузетници нису лихвари. Лихвари, такође, могу да буду и способни и вредни људи, са много знања и вештина, међутим, лихвари нису и не могу да буду предузетници, зато што они користе људске слабости. Прави предузетник из људи извлачи оно најбоље у њима, служи људима. Предузетника не мотивише само новац или профит или лична корист, него да од тог подухвата што више људи, на више начина, има користи. Зато предузетник неће да се бави или да улаже у посао који штети људима и природи, неће да улази у криминалне послове и да крши законе и етичке кодексе, итд. Код правог предузетника не постоје незадовољни радници, као што не постоје незадовољни купци, клијенти, партнери… Предузетник поштује своје раднике, купце… Предузетник је човек, личност, морално биће као и остали људи, и све људе поштује као личности. Са друге стране, неморални људи су нељуди, јер газе по другим људима, чине зла дела. Такви људи не могу да буду предузетници. Такви људи нису ни прави, добри радници.

Постоје разне врсте предузетништва. Не мора сваки предузетник много физички да ради. За неке врсте предузетништва тражи се знање, храброст да се ризикује или уђе у борбу са јачим од себе и победи или да се преузме одговорност, уведе иновација или да се спроведе реорганизација, бити на правом месту у право време, итд.

Не може сваки радник да буде директор или менаџер, или власник фирме. Не може сваки директор или менаџер да буде добар предузетник или власник фирме. Прави предузетник је онај који са мало пара, практично од ништа или од нуле, може да створи велику фирму, или да са великим капиталом, ствара нове компаније, које са успехом послују на тржишту. Предузетник зна да ради и са људима и са новцем и са технологијама и са конкуренцијом и са државом… Предузетници су они који стварају нова радна места, који осмисле посао за сваког радника и менаџера. Власник фирме највише улаже у фирму (некада и све што има од приватне имовине) и највише ризикује. Предузетник зна да се носи са искушењима, он воли изазове, стрпљив је, ради дугорочно и спреман је да ризикује да би добио.

Разлика између предузетника и радника је као између професионалног спортисте и оног који се спортом бави аматерски или рекреативно, или професионалног музичара и оног ко се музиком бави аматерски, или озбиљног научника и оног који се науком бави површно. Предузетници су, исто као и успешни спортисти, уметници и научници, људи који стално померају границе, стално постављају нове и више норме сами себима, више раде и више су посвећени послу од других људи. Предузетник је као капетан брода, или генерал војске, преузима одговорност за све, са разликом што, у случају пораза, он губи личну имовину (тј. када фирма пропадне, власник фирме може остати и без приватне имовине, док његов радник не губи кућу или ауто због тога, јер може да нађе други посао, за исту плату).

Добар радник је вредан и одговоран човек, стално се самоусавршава, увек учи нешто ново, и унапређује ствари око себе. Добар радник је вредан и одговоран и када ради без пара, на пример на некој моби – он сваки посао ради како треба и као да ради за себе лично. Добар радник мисли на другог радника, не пребацује свој посао на другог, поштује послодавца и његову имовину, јер је то, између осталог, средство за рад тог радника. Радник поштује самога себе и свој рад, али поштује и рад својих колега и поштује свог послодавца. Прави радник је вредан и у кући и на послу – њему није тешко да после непреспаване ноћи због бебе, одлази на посао и ради нормално, као што му није тешко да после напорног дана на послу одвоји време за децу када дође кући, итд. Постоје и лоши радници, нерадници, или нељуди ако су и лоши људи, они не треба да се називају радницима и не треба да се уврсте међу праве раднике. За лоше раднике и лоше предузетнике треба смислити нове називе.

Прави радник се, од правог предузетника, разликује једино по томе што радник има неке своје, личне границе, које не жели да прелази. Радник жели да има посао и да прима плату, а не жели да буде онај који ће другима да обезбеди посао и плату. Радник не жели да буде предузетник који ће да запошљава и отпушта друге људе, радник жели да буде одговоран само за свој део посла, за свој сектор у фирми, он жели да има одређено радно време и да се ван тог времена не бави тим послом, не жели да размишља како ће фирма у којој ради да освоји ново тржиште, или да наплати своја потраживања, њега интересује да ради свој посао добро, да има добре услове за рад и добру и редовну плату. Прави предузетник се труди да све то обезбеди за све своје раднике. Прави радник ће стално да се усавршава и трудиће се да боље ради свој посао, трудиће се и да исправи све што не ваља на његовом радном месту или у сектору у фирми – да тај део фирме ради квалитетније, рационалније и ефикасније, али радник неће да прелази своје границе – зна шта и колико жели и може, где почиње и где се завршава његова одговорност. Радник не зна са којим се све проблемима у послу или на тржишти носе предузетници (власници), а предузетници морају да знају све проблеме свих својих радника и да проналазе решења за те проблеме, поред свих других.

Радник је попут грађанина са правом гласа који не жели да се бави политиком – не жели да улази у проблеме државника, а предузетник је попут политичара или државника који води рачуна о свим потребама свих грађана државе и умрежава и организује рад правосуђа, здравства, просвете, систем безбедности, јавни саобраћај, обезбеђује исплату пензија, води спољну политику… Грађанин који не жели да се бави политиком, жели да у држави све добро функционише, али, не занима га много како ће то да се изведе, јер он то очекује од политичара – то је посао државника. Већина радника не жели да покреће свој приватни посао, већина грађана са правом гласа не жели да се бави политиком – постоје и друге ствари којима људи желе и треба да се баве. А они који нису спремни за велике напоре, жртве, ризике и сами себе прецене, па покрену приватни посао, или уђу у политику, брзо се опеку и повуку, јер је то као када неко физички неспреман и неискусан улази у ринг са професионалним и искусним боксером (такви су закони тржишта, таква је конкуренција). Наравно, то важи у друштву у коме постоји слободно тржиште и позитивна селекција, где се гледају резултати и дела, а не ко је чији и слично.

Узмимо и овај пример. Већина људи на свету не трчи ни рекреативно. Али ако погледамо колико људи трчи, то су стотине милиона. Или да се ограничимо само на Србију. Већина грађана Србије не трчи рекреативно, али је оних који трче више стотина хиљада. Они би, према овој аналогији, били они највреднији и најбољи радници. Од више стотина хиљада оних који рекреативно трче, неколико десетина хиљада излази на трке и маратоне. Од тих неколико десетина хиљада који излазе на трке или маратоне, само неколико хиљада може да се нађе у конкуренцији за место међу првих сто, или да уопште заврши маратон, а само неколико стотина може да се нађе у конкуренцији за неку од медаља на некој од трка или маратона. То су, често, професионални атлетичари. Тих неколико стотина су, према овој аналогији, најбољи међу предузетницима. Не може сваки врхунски спортиста, уметник или научник, који помера и личне границе и границе у свом послу (струци), да буде и добар предузетник. Не може ни сваки предузетник да буде добар политичар и државник.

Постоје радници који раде више послова или су променили више различитих занимања. Исто тако постоје и предузетници који имају фирме у различитим секторима привреде. За сваки посао важе исти принципи, увек је потребна воља, и онај ко је њима овладао и има вољу, лако се сналази у новом и професионално ради свој посао.

Некада су добри радници и добри предузетници били правило, а онда су постали изузеци. После 50 година борбе против приватног предузетништва, а током које је радник (п)остао “обичан шраф“ у механизму (или у маси), јер је за радника, у комунизму, важило правило: “ти си настао ради целине“ (примењивало се “право државе“), после 25 година транзиције у којој су радници били највећи губитници, а међу “угледним бизнисменима“ испливали углавном они лоши примери или узори, исто као и међу политичарима, интелектуалцима, новинарима…, зато што је било онемогућено поштеном и вредном човеку да реализује све своје потенцијале у тим условима, дошло је време да такви људи – добри радници и добри предузетници, постану правило. Из комунизма смо ушли у неолиберализам, сада је време да се ствара нов систем, у складу са нашом културом, вером и традицијом.

Једино добри радници и добри предузетници могу да зауставе пропадање Србије, једино они могу да сачувају наслеђено и да створе нешто добро и ново. Таквих људи је, у овом тренутку, више у расејању, него у матици, и потребно је да се неки од њих врате у Србију, без њихове помоћи нема опстанка и развоја. Пре свега, важно је да таквих људи буде више у генерацијама које долазе и да се тако васпитавају и образују млади. У 21. веку не могу да опстану државе које не воде рачуна о економији и не развију привреду – не могу да опстану народи у којима се не цени рад и спутава предузетнички дух. Али, све то мора да буде у служби духовне вертикале. Писмо говори: “Радник је достојан своје плате“ (1. Тим. 5; 18). “Који оре треба у надању да оре; и који врше у надању да ће добити од оног што врше“ (1. Кор. 9; 10). “Радник који се труди најпре треба да окуси од рода“ (2. Тим. 2; 6). Када исплати све раднике, исто важи за предузетника: “Да у садашње време ваш сувишак буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак, да буде једнакост, као што је писано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало“ (2. Кор. 8; 14-15). “Бог љуби оног који драговољно даје“ (2. Кор. 9; 7).

Ставарати вишак вредности има смисла ако се негују универзалне људске вредности. Јер, шта нам вреди да цео свет задобијемо, ако изгубимо своје душе.

Опстаћемо и развијаћемо се једино ако буде више оних који ће сами себима моћи да кажу: “Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“ (2. Тим. 4; 7-8). Наше је да се трудимо, да трчимо, све је до Бога који милује.


Никола Варагић: Антифашистичка коалиција

новембар 17, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Једна изјава председника Србије Александра Вучића изазвала је посебну пажњу аутора са сајта Пешчаник. То је ова Вучићева изјава: “Имамо ускоро изборе за европски парламент. А каква ће позиција Србије да буде ако се сви удруже против коалиције народњачких и десних конзервативних странака. Ако се удруже либерали, социјалдемократе, зелени, социјалисти, комунисти и остали. Каква ће нам онда позиција бити. Боље да не дајем одговор. Ако се ово деси, а ствари иду у овом смеру, шта ћемо онда?“. Растиславу Динићу и Ненаду Илићу ова Вучићева изјава је занимљива зато што он помиње удруживање оних који су њима идеолошки блиски. Мени су занимљива њихова запажања.

Растислав Динић, у тексту “Антинародни фронт“, пише да се Вучић боји стварања те тзв. “антифашистичке коалиције“. Да ли се боји? Зашто се боји? Савезници Вучића су управо у тој тзв. “антифашистичкој коалицији“, или “народном фронту“. Вучић је подржао левичаре Клинтонове, а не Трампа. Вучићу је саветник левичар Блер. Вучић има одличне односе са Макроном. Вучић има добре односе са Орбаном, али, много боље са левичарем Соросем. Вучић је за председника Владе Србије поставио неког ко има одличне односе са људима који су део Трилатералне комисије и геј лобија. Вучићу је главни савезник и највећи узор канцеларка Немачке. Међутим, колико је политика Ангеле Меркел конзервативна?

Дејан Илић је, у тексту “Авет антифашизма“, добро приметио да је Демохришћанска унија Ангеле Меркел била “понајмање народњачка и конзервативна странка. У оном смислу у ком изгледа Вучић схвата конзервативност и народњаштво, ЦДУ то није ни данас (пример: политика ЦДУ према избеглицама). И управо зато трпи политичке поразе“. Овде је Илић погрешио што се тиче Вучића, јер ни Вучићева политика није конзервативна, и ако се прати пример са избеглицама, Вучић спроводи политику Меркелове и Сороса. Али је Илић добро приметио да “ЦДУ политичке поразе трпи у коалицији са социјалистима, а не са народњацима и конзервативцима. Ако се нечега треба плашити пред изборе за европски парламент – онда то свакако није успех либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста и комуниста“. Меркелова је помогла долазак на власт Вучића, и Орбана како примећује Илић, али је у свему томе своју улогу имао и Сорос (Меркелова и Сорос имају исту политику према избеглицама). Само што Вучић не може кренути Орбановим путем. Вучић и Орбан су две различите врсте људи. Вучић личи на Пленковића из ХДЗ-а и Карла Билта из Шведске. Вучић је пре шест година “променио свест“, зар мора опет да се покаје?

Мислим да се Вучић уопште не боји стварања те тзв. “антифашистичке коалиције“. Вучић међу саветницима и сарадницима у својој странци и неким странкама владајуће коалиције, у неким странкама опозиције, у неким невладиним организацијама, у Влади Србије, међу саветницима из света, има довољно либерала и социјалиста, који имају добре односе са либералима и социјалистима из Европске уније и САД. Вучић се боји пораза “либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста, комуниста и осталих“. Он жели да се они удруже, и да победе, јер су тамо сви његови пријатељи и савезници. Вучић би волео да им се и Меркелова придружи. Ако се то не догоди, Вучић ће морати да пише писма Трампу сваки дан, мораће да измисли још неки орден од Путина, мораће да изда Сороса. Вучић је пре избора у САД подржао Клинтонове против Трампа. Тада је изјавио да је то урадио зато што је он “најпаметнији“. Вучић је за саветника узео и Блера. Колико је Блер утицајан показује овај пример: хрватски тајкун Ивица Тодорић је узео за адвоката Блерову супругу, а суд у Лондону је одлучио да се Тодорић депортује у Загреб. За пар година, нико се неће сећати да је Макрон био председник Француске. Орбан је отерао Сороса из Мађарске, а Вучић је правио договоре са Соросем и Ципрасом. Ципрас је пред поразом у Грчкој. Од европских народњака и конзервативаца, Вучић има најбоље односе са Пленковићем.

Оно што Вучића највише плаши је то што је и политичка каријера Ангеле Меркел готова. А Меркелова “поразе трпи у коалицији са социјалистима“. Исто тако и Вучић. Вучић је за савезнике изабрао губитнике. Тек сада је схватио да ће сви његови савезници и пријатељи отићи са власти у својим државама и да су изгубили међународни углед и утицај. То га је уплашило и тога се он боји. Он је са њима направио договоре када је преузео политику Демократске странке да би дошао на власт. Добри односи са Путином њему су служили да превари русофиле међу гласачима на изборима, са Кином да дође до неких пара којих на Западу више нема толико, са Орбаном да би га подржавали Мађари из Војводине. Ипак, у Србији највећи утицај и највише новца улажу (и износе из Србије) ММФ, ЕБРД и банке и компаније које са њима сарађују. А иза њих не стоје Орбан, Марин ле Пен и Путин. Иза ММФ, ЕБРД, ФЕД и сличних институција стоје исти они који су довели Вучића на власт. Њима је Вучић обећао да ће признати тзв. државу Косово. Они раде на удруживању тих “либерала, социјалдемократа, зелених, социјалиста и комуниста“. Такође, они све чине да Велика Британија не напусти ЕУ. Они су и даље јаки, али питање је колико ће још имати снаге да подржавају квислинге попут Вучића, са периферије своје империје. Ако буду потпуно поражени, Вучић се нада да ће наћи савезнике међу Путином, Орбаном, Трампом и осталим конзервативцима. Али ни ту није све једноставно, јер САД воде непријатељску политику према Русији, постоји могућност да у неким државама ЕУ и Нато екстремисти дођу на власт (а такви десничари су расисти и непријатељи православних Словена), међу православцима је све више раскола, итд.

Можда Вучић већ сада размишља да следеће године забрани одржавање парада поноса у Београду, шта ви мислите? Можда ће да забрани и избеглицама улазак у Србију? Да ли ће Вучић успети да нађе праве савезнике међу конзервативцима у Русији и на Западу? Ако у томе успе, да ли ће му то помоћи да остане на власти у Србији, имајући у виду колико лоше ради и колико је народ сиромашан и незадовољан? Да ли ће народ још дуго моћи да трпи напредњаке, само зато што су они променили страну? Да ли могу да им се опросте грешке у унутрашњој политици? Да ли треба да се забораве све криминалне радње и крађе државе и народа? Шта ће бити са Жељком Митровићем и Драганом Ј. Вучићевићем, а шта са Аном Брнабић, Зораном Михајловић и Соњом Лихт, или Небојшом Крстићем и Чедом Јовановићем? Шта ће бити са корумпираним полицајцима и судијама, са корумпираним и нестручним директорима јавних предузећа? Да ли ће они да остану са Вучићем, а Вучић на власти, и све да остане исто, само зато што је Вучић променио савезнике у свету?

Према Динићу и Илићу, само поменути “либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, који би се удружили у ту тзв. “антифашистичку коалицију“, или у “народни фронт“, јесу антифашисти, плуралисти, демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли једино “либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“ могу да буду “антифашисти“, а сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. “антифашистичку коалицију“, могу да буду једино фашисти и антидемократе? Међу десничарима постоје екстремисти, то је неспорно, али није сваки верник и конзервативац фашиста. Фашиста има и међу левичарима и либералима. Толико је доказа да није све тако црно-бело, и ко има уши да чује и очи да види, њему то не треба доказивати. Међу хришћанима постоје такви и они неће рећи да су сви левичари фашисти. Бесне псе, као што је онај са спорне насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. Левичари такве псе пуштају на сваког ко на било који начин доведе у питање догме “новог светског поретка“, од еволуције преко ЛГБТ права до вакцина, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд.

Није демократски и плуралистички све критичаре у скупштини називати антидемократама и антиплуралистима. Нама заиста прети фашизам, и са левице, и са деснице, и потребни су нам антифашисти, и са левице, и са деснице.

Левичари желе да створе “Народни фронт“, али, они све раде против народа – подржавају неконтролисан улазак избеглица другачије културе, са једне стране, и подржавају све што је против породице и рађања деце у свом народу, са друге стране. Такав “народни фронт“ води народ у нестанак. Добро је што су мале шансе да ће да настане тај “народни“ фронт. Илић и Динић такође мисле да није реално да се то догоди. Међутим, левица је на Западу и даље јака – левичари контролишу систем образовања и већи део медија, има их међу банкарима, фармацеутским и осталим компанијама, у неким државама су на власти, свуда је више атеиста него хришћана који иду у цркву… Слично је и у православним државама. У свим европским народима више људи умире него што се рађа, а на младе више утичу левичари и либерали, они образују већину младих преко школа и медија које контролишу.

За сада, левичари одбијају да буду део било каквог покрета, странке или коалиције заједно са десничарима, а у својим покретима, странкама и коалицијама немају, не зову и не желе да имају десничаре. Последњи пример је одлука професора Факултета политичких наука и посланика либерално-левичарског покрета Доста је било Душана Павловића да напусти тај покрет, зато што је, према мишљењу Душана Павловића, покрет ДЈБ почео да мења свој идеолошки профила “превише у десно“. Павловић је одлучио да остане посланик ДЈБ и да настави сарадњу на смени ове владе. Добро је да Павловић настави сарадњу са ДЈБ, а да странке и покрети са левице сарађују са десничарима који нису фашисти. На пример, то је позитивно у Савезу за Србију, али је питање колико је све то искрено и како ће чланови и гласачи да реагују ако странке левице крену “превише у десно“.

Као што сам написао у претходним текстовима, има наде, није све тако црно, у свету може да се догоди конзервативна револуција, а у Србији може да настане православни блок. А тамо где су људи сабрани у име Христа, нема (не сме да буде) фашизма, расизма и осталих изама. Наравно, уколико међу либералима, социјалдемократама, зеленима, социјалистима и комунистима има искрених антифашиста (прави антифашисти имају културу дијалога и правну свест), добродошли су као савезници у борби против фашизма. За почетак, нека се и десничари и левичари боре против фашиста у својим редовима, нека победе зло у себи. Нису потребне антифашистичке коалиције да би се борили једино против зла у другима.


Никола Варагић: Има наде, није све тако црно

новембар 8, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Србија је, када се упореди са државама из других делова света, са другачијом културом (и са оним које су, наизглед, блиске културно и географски, попут већине држава Европске уније), још увек, у оном позитивном или здравом смислу, конзервативна, традиционална и патријахална држава, друштво или средина. Тако изгледа гледано из конзервативног угла, при упоређивању са неким неолибералним или нехришћанским друштвима.

Ми треба да учинимо све што је до нас да то тако и остане. Имамо са чиме да се поносимо, имамо шта да чувамо. Треба да се трудимо да будемо још бољи у том смислу, а никако да будемо гори.

Наравно, оне негативне стране (или болести) традиционализма или патријахализма, треба да се превазиђу, победе, одстране, излече… То није спорно. Имамо са чим да будемо веома незадовољни. Можемо бити много бољи. Треба да се мењамо на боље, да се усавршавамо.

Српско друштво је, гледано из неких углова, заиста болесно друштво, са великим бројем болесних појединаца. Међутим, када се гледа из неких других углова, српско друштво је веома здраво друштво, са великим бројем здравих појединаца. Ти углови гледања зависе од тога какви су параметри, стандарди, потребе, циљеви и жеље оних који гледају. Ко је превише окренут ка спољашњем, њему Србија, са оваквим политичарима и медијима, са оволико смећа и сиромаштва, изгледа болесно и као друштво које нема будућност. Ко је окренут ка унутрашњем, види и оне позитивне стране у свом народу и својој држави, које постоје (а којих нису сви довољно свесни и које неки све мање цене), види да Србија има будућност.

Узмимо као пример породицу, онакву какву знамо вековима – отац, мајка и деца. Па шири круг ближњих: бака, дека, ујак, тетка, стриц, браћа, сестре… Па још шири круг ближњих: кумови, пријатељи, комшије, колеге… Да ли је стање баш толико лоше? Неспорно, постоје лоши примери – разводи, свађе кумова, родбина се не посећује или се виђа преко судова, породично насиље, итд. Али, колико је позитивних примера? Колико постоји срећних и здравих бракова и породица, колико се родбина држи заједно и у добру и у злу – колико се иде на славе, свадбе, рођендане и сахране где се сви окупљају, колико је браће и сестара који се искрено воле, колико је бака и дека о којима брину деца и унуци, колико је кумова и пријатеља који се никада нису посвађали, или комшија који су у добрим односима, или колега који се друже и приватно? Када мало боље погледате око себе, видите да није све тако црно и да има наде. Још увек има довољно лепо васпитаних и културних људи који живе традиционалним начином живота. Постоје људи који воле добро ради самог добра, који имају безусловну љубав и несебично помажу друге људе. Свега би било и више да је Србија богата држава и да људи имају новца да се чешће виђају и више помажу.

Због тога што је породица, као основна ћелија друштва, још увек здрава (а посебно када се пореди са неким другим друштвима), у Србији се још увек не виђају људи који се шетају улицом у радно време обучени једино у танга гаће, због тога у Србији нема толико појава које гледамо у другим државама (убиства по школама, велики број бескућника у центрима великих градова, итд). Свега тога има, у некој мери, и у Србији, али, још увек далеко мање него на неким другим местима. На пример, ријалитији нису створени у Србији, један део српског народа је прихватио ту (не)културу. Већи део народа, ипак, није. То су они здрави, нормални људи које волите и сваки дан виђате у породици, у родбини, међу кумовима, пријатељима и комшијама, на послу међу колегама, на улици, то су они фини људи који вам стану на пешачком да пређете улицу, који покупе смеће после роштиља у природи… Не гледају сви ријалитије, нису сви развратни, не маштају сви о силиконима и ботоксима, још увек постоји довољно људи у Србији којима је све то страно и настрано. Такви људи се искрено радују нечијем успеху, не желе да граде своју срећу на несрећи других, није им новац или профит на првом месту, нису се отуђили од других људи, итд.

Погледајте око себе, пребројте се, видећете да нас има. Поштујте то и чувајте то.

Трудите се да се усавршавате, да будете бољи, да и људи око вас буду бољи.

Можемо лако да одустанемо, можемо сви да напустимо Србију, али, није свуда боље него у Србији, није лак живот у другим државама, свуда постоје проблеми. Негде имате новца, али вам одузимају децу зато што их васпитавате на традиционалан и проверен начин.

Србија није најгоре место на свету. Услови живота у Србији су далеко од добрих. Услови живота могу да буду бољи. Србија може да постане добро место за живот. У Србији може заиста лепо да се живи. Треба само мало да се потрудимо. Проблеме које имамо, можемо да решимо. Нисмо толико далеко од тога.

Зато је боље да не одустанемо и да се не предамо, боље је да останемо у Србији да живимо (а неко и да се врати из расејања). Морамо да се трудимо и да се боримо још јаче и више, и да одбранимо Србију. Морамо да негујемо културу коју имамо, да развијамо државу и да створимо добре услове за живот, да сачувамо и обогатимо традицију предака и да је тако конзервирано-обогаћену предамо потомцима.

Тај труд вреди, та жртва вреди, јер нам даје оно најбоље и најлепше што нам живот даје. И више од тога, ако до краја у свему томе останемо људи.


Никола Варагић: Само Христос Србију Спасава

октобар 24, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Почетак зла и смрти (тј. први грех) је гордост. Први је пао први анђео, када је пожелео да стави себе на место Бога (први пад, у самом Небу). Затим се човек погордио и пао. Горд човек самога себе, исто тако, ставља на место Бога, и испред или изнад других људи. Горд човек је, у суштини, егоцентрик, самољубив, он има изражено нарцистичко “ја“, везан је за земаљски свет и у њему “господари оно што не сме да господари“. У стању грехопада, са таквим “ја“ се свако од нас више-мање рађа, али није или не постане свако егоманијак.

Сваки човек има своје “ја“ (аутономију разума и воље). У сваком човеку постоји земаљско (ниже) и духовно (више) “ја“ (као што постоје и две воље – нижа и виша воља). У стању грехопада, од рођења, доминантно је земаљско “ја“. То људско, сувише људско “ја“ настаје, речником савремене науке, као “независна структура из недиференциране биофизиолошке матрице“. Данас биолози више не инсистирају на томе да гени пресудно утичу на фенотип понашања, али не треба ни инсистирати само на социјалном контексту (без обзира да ли је друштво које окружује појединца добро или лоше) – не сме да се заборави на присуство телесне (ниже) воље и на гордост, јер људска природа, у стању грехопада, није у целини добра (због тога не треба инсистирати ни само на биологији). На човеково “ја“ утиче и стање разума, и стање тела (и емоције и нервни систем), и стање “духа“, али и – благодати Духа Светог и енергије Божје. Ко то самоме себи призна, на путу је да победи гордост.

Према православном учењу, људско “ја“ прво се формира према степену душевности и телесности (друштвено и биолошки је детерминисано, са оним анималним у себи, душа је више “модус тела“), али је у човеку од рођења присутан и степен духовности. То земаљско “ја“ болује од “сујете света“ и живи “по телу“. Човек са таквим “ја“ не може да позна самога себе, јер не може да “изађе из себе“ и верује да сви и све треба да се повинује његовом (земаљском) “ја“. Када се човек формира према степену духовности или чини подвиг вере, нестаје земаљско, а развија се духовно “ја“. У сваком човеку се налази лик Божји, односно, сваки човек има и савест и духовно “ја“. Што човек више познаје самога себе и Бога у себи, мање је под утицајима несвесно-соматског (у власти ђавола), више је самосвестан и више слуша своју савест. А ко слуша “глас Божји“ (савест), налази “боголики центар свога бића“ и обнавља лик Божји у себи. Када човек победи “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“, не постаје безличан и објекат других људи, него постаје личност. Човек у коме “живи Христос“, или у коме је Христос постао лично “ја“, не може да буде горд и себичан, он је самом себи признао да постоји нешто што је више од њега и да је у власти Бога. Личност има развијено духовно “ја“.

Најтеже је познати самога себе, јер мораш да се одрекнеш (одсебиш) себе и нађеш у себи оно што си ти стварно – оно што је изван датости, изван и психосоматских и социјалних процеса и односа (мораш да будеш објекат своје свести, тј. савести). Ако не познаш самога себе, не можеш да упознаш другог (чак и ако је сличан теби), не можеш познати себе у другоме и другога у себи. Ако између вас нема и Трећег, или, ако не налазите изван вас “вредности или поредак који би озаконили ваш пут“, значи да ви живите у “свету људске субјективности“, отуђени од Бога, и од природе, и од других људи, и ту нема дијалога, јер је свака индивидуа “властити центар света“, “сам у свемиру“ (слуша само своја помрачена осећања и помрачен разум), другог човека доживљава као објекат за задовољавање личних жеља, или, “други је пакао“ (осим ако дели исту страст, исти порок), и само “гуши“ (због тогa је све мање бракова, а све више развода између мушкараца и жена). Човек о самоме себи може да зна онолико колико познаје Другог у себи, и себе у Другом.

Између гордих људи (дијалектичара) нема дијалога (већ се води полемика), зато што “циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов). Између два горда човека не постоји Трећи, зато што у гордом човеку не постоји Други. У разговору између два горда човека, важи: “моја реч мора да буде последња“. Горд човек тежи да се реализује и оствари све своје потенцијале са вером да му није потребна Благодат. То је пут самообоготворења. Горд човек живи себи, служи само самоме себи, не може себе да види у другоме и другога у себи – не може да позна самога себе, самим тим ни Бога, нити ће њега Бог познати, јер се “Бог гордима противи“. Горд човек не може да позна ни самога себе ни другог човека, јер другог човека познаје само онај који га искрено воли и сами себе познајемо кроз другог. “Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији“ (Жарко Видовић). Дакле, између два хришћанина, увек постоји и Трећи (кога нико не види, али који све види). Ко воли Бога, онда и ближњега (тј. сваког човека) воли као самога себе. Када се нађу таква два човека, њихов разговор “има карактер дијалога а не полемике“.

Када Христос постаје лично “ја“, развијам духовно “ја“ и постајем непоновљива личност. Када Христос постане лично “ја“, духовно “ја“ артикулише све “садржаје“ који долазе у свест, али у складу са вољом Божјом или слушајући “глас Божји“. Тада ја све своје мисли преиспитујем Богом (осећајући “страх Божји“) – свим срцем својим љубим Бога (осећајући љубав Божју, која “изгони страх“). Христос постаје центар “ја“ и “центар свести“, и онај субјекат који стоји надамном када помислим о себи, као Личност. У Христу, индивидуа постаје личност (Христос је Личност). Ко је развио духовно “ја“, свестан је да је “у њему увек присутно нешто што може да га одвуче од добра ка злу“, да “добра и рђава жеља увек иду заједно“, он добро зна да је “савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним“, и свој грех увек има пред собом, јер је грешан све док је смртан (земаљско “ја“ у њему постоји и даље). Зато је он увек будан и на стражи. Богочовечанска љубав је знак по коме се види да ли је човек развио духовно “ја“. Христолика љубав је знак по коме се духовно “ја“ разликује од земаљског “ја“. Они који су некада били грешници, и кушани, не осуђују, него разумеју и помажу оне који су кушани (Титу 3; 3/ Јев. 2; 18), они разликују грех од грешника, праштају и не суде.

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек више “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24). Када човек искрено верује у Христа и следи вишу вољу, онда “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3). Или: “Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност се “већма покорава Богу, неголи људима“. У заједници личности нема господара и слуга или робова (постоји хијерархија, нису сви чланови заједнице на истом нивоу духовног савршенства, али су сви једнаки пред Богом и сви су слуге Божје). Само праве личности могу да се изборе за “право личности“. Права личност не мисли само на “личну корист“. У саборној заједници или заједници личности, ниједан њен члан није само “обичан шраф“ у механизму (или у маси), јер се сваки човек поштује као личност, осећања сваког човека су важна и мишљење сваког члана заједнице се чује и уважава. У таквој заједници важи правило: сви за једног – један за све, или, сви у Једном – Један у свакоме. Христос нас учи да онај који хоће да буде први мора да буде последњи и да служи свима, јер се од онога коме је дато више тражи. Човек који служи свима као последњи је победио гордост и свет и доказао је са својим делима љубави да је морални ауторитет. Само таквом ауторитету хоће, или треба, да се повинује неписмен, неук, почетник… који такође мора да победи гордост, завист… Тада се последњи неће гурати да буде први.

Ми живимо у свету у коме је идеал бити први коме ће сви служити. Један део људи тежи том идеалу, то им је животни циљ. У палом свету, у коме “тајна безакоња већ дејствује“, највише што горд човек може да постигне је да постане “славна личност“, “идол“ који има своје идолопоклонике, а то је онај први који ће на крају да заврши као последњи. Јер, ђаво се гордима (првима) не противи. Егоиста је мост између ђавола и природе. Егоиста може да живи без Другог, али не може без масе. Масу чине безлични идолопоклоници. Егоисти је потребан спољни свет, јер он тражи славу од људи, потребни су му објекти за остварење сопствених жеља. “Светском граду не припада народ него маса“ (Шпенглер). Они који се издвајају из масе у “елиту“ (“класу господара“), не могу без масе – унификације нема без идолопоклонства. За “класу господара“ важи ово правило: “целина је настала ради тебе“ (“право личности“), али за “класу слуга“ важи правило: “ти си настао ради целине“ (“право државе“). То је у складу и са законом егоизма, и са законом јачег (природне селекције). У стању грехопада, више је оних који служе овим законима, него “закону Божјем“. Прелази се из једне крајности у другу (“кад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“), као што у дијалектици на свако да иде не, у бесконачном низу, без “коначне синтезе“. Преокретање је кретање револуције. Зато долази до несклада између теорије (програма) и праксе, зато постоје “двоструки стандарди“. Револуционар не може да победи “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“. Револуционар не може да превазиђе самога себе зато што тривијализује последице пада у грех. Револуционар не жели да буде последњи на овом свету који ће бити први на оном свету, јер револуционар жели да буде први на овом свету, уместо првог.

***

У српском народу постоји слоган “Само Слога Србина Спасава“. Пред Косовски бој, у 14. веку, било је важно да постоји слога. У то доба, српско племство је било у завади, свако је гледао само свој интерес и свако је желео да буде нови краљ или цар и наследник славних Немањића. Знамо шта је било после тога. Пар векова је прошло, све док се нису створиле повољне околности за устанак и ослобођење Србије. На почетку 19. века, најугледнији Срби тог доба (духовници, кнезови, трговци, ратници…) су се ујединили и повели Први српски устанак. У помоћ су стигли и сви пречани. Пред Други српски устанак, дошло је до сукоба између вођа првог и другог устанка. До коначног ослобођења, Србију је углавном водила династија Обреновића, али је све време постојао сукоб са Карађорђевићима. Онда је дошло до смене династија, тј. династија Обреновића је нестала. За то време, у Србији су настале политичке странке, и односи између странака су били слични односима између династија. Слични је било и између два светска рата, посебно за време диктатуре и након убиства краља Александра Карађорђевића.

Током Другог светског рата, настаје први прави братоубилачки рат унутар српског народа. Тај братоубилачки рат се наставио и након Другог светског рата, он траје и данас. До тада, Срби су увек били јединствен народ, са много раскола, свађа, подела, фракција… али и пред Косовски бој, и пред Први српски устанак, и за време Првог светског рата, сви су се ујединили и заједно борили. Први пут се то није догодило за време Другог светског рата. Тада су постојала два ослободилачка покрета или војске, и оне су међусобно ратовале. Разлике које су постојале између православног и просветитељског погледа на свет, између еврофила и русофила, а које су се појавиле већ на почетку 19. века, придубљивале су се све до средине 20. века, када је дошло до коначног разлаза/рата између атеиста и верника. Комунисти су победили. Али, ни међу српским комунистима није било слоге (сложни су били једино у борби против свега што је православно), разни лидери и разне фракције су се међусобно прогониле и смењивале на челу партије, републике или државе. Када се распадала СФРЈ, један од комунистичких лидера се издвојио. У Србији је поново настао вишестраначки систем. Део комуниста је тражио начин како да опстане комунистички систем, а када су почели ратови, како да опстане Југославија. Православни део опозиције је тежио повратку на систем који је постојао пре доласка комуниста на власт. У суштини, српски народ је распад СФРЈ и ратове који су следили, дочекао подељен и завађен, па је током тог периода афирмисан и слоган “Само Слога Србина Спасава“. Међутим, тога није било ни у једној области живота. Ако се задржимо само на политичаре и странке, свако је мислио да само он зна шта је најбоље за Србију и да је он месија који се дуго чекао. Од 1991. године, у Србије је основано више стотина политичких странака. Између власти и опозиције (није битно ко је био на власти или у опозицији), никада није постојала култура дијалога. Људи различитих идеологија воде рат до истребљења. Диктатор се тешко руши.

Непријатељ је примењивао, и данас примењује, технику или методу “завади па владај“. Ту технику или методу је лако применити у заједници гордих људи. Егоманијацима, сујетним људима, “месијама“, није потребан нико ван те заједнице или спољашњи непријатељ, да их завади, они су непријатељи једни другима. Нису криви спољашњи непријатељи за поделе у народу. “Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“. То се дешава чак и међу верницима. Данас свако има своје “ја“, које прецењује, док презире “ја“ другог. Свако има “своје мишљење“, али, проблем је што постоји само “моја истина“, увек “моја реч мора да буде последња“. Свако “ја“ тражи своја права. Разни моћници и “славне личности“, за њима и сви остали који их опонашају, често говоре “знаш ли ти која сам ја!“, и очекују да за њих не важе закони, као за све остале људе. Свуда могу да се виде људи који праве “селфије“ са својим телефонима, онда их “каче“ на друштвене мреже да би их други људи “лајковали“. Данас скоро свако толико жели да буде “слободан и различит“, да је настао плурализам истоветности – маса је постала шаролика, али је и даље маса, а не народ као заједница личности. То је општа појава у свету, која није мимоишла Србију. То је заједничко свим људима, као део људске природе у стању грехопада. Из једне крајности – колективистичке (једно-исто), у којој се негира појединачно и непоновљиво, или, у којој се “индивидуум појављује само као неважан точкић општег склопа“, само се прелази у другу крајност – у атомистички индивидуализам, или асоцијативни анархизам, или етички егоизам (тј. друго-различито). Не постоји јединство појединачног и општег. Свако истиче самога себе, своје “ја“, са својим (болесним) амбицијама, бори се само за лични интерес и своја права. Због тога су сви исти. Што је више егоиста, све је мање бунта и критике лоше власти. Егоистима је важна земаљска правда, али, што је више егоиста, такве правде је све мање. Међу егоистима се свако истиче, то значи да нико не може да се истиче, јер егоиста не може да буде први међу једнакима, пошто је изнад свих, и не прихвата да то буде неко други уместо њега.

Уместо да телефони и интернет повезују људе, долази до отуђења међу људима, људи све мање међусобно комуницирају (не воде дијалог), свако гледа у свој телефон чак и када је у друштву других људи, прави “селфије“ и слично. Други људи су потребни да ставе “лајк“. Идолопоклоници имитирају своје “идоле“. На жалост, таквих “идола“ је превише не само у српској владајућој елити, него и у опозицији. Сваки “идол“ верује да је “месија“ и да сви треба да се повинују његовом “ја“. У опозицији имамо превише револуционара, а премало православаца. Православаца је мало и у опозицији, и у власти, зато што, изгледа, још увек нема довољно православаца у самој СПЦ, чије “царство“ се разделило, односно, толико је раскола и унутар СПЦ као да Христос није међу њима. Јер, “свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сотона сотону изгони, сам по себи разделио се; како ће дакле остати царство његово?“ (Мт. 12; 25-26). До раскола у цркви и подела у народу долази, између осталог, зато што је превише фарисеја који воле “зачеља по синагогама и поздраве на трговима“ (Лк. 11; 43), и законика који товаре “на људе бремена тешка за ношење“, док они сами “ни једним прстом својим неће да се прихвате бремена“ (11; 46). Тамо где људи “живе себи“, нема јединства у љубави, ту Бог не станује. “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15). Исто се односи на цео православни свет – управо је дошло до раскола између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. Гордост је “гроб љубави“.

Међу политичарима, свако жели да буде председник државе, странке, главни говорник… Чим неко нешто уради за општу ствар, одмах мисли да је посебан и почиње да прича како он једини нешто ради и како нико други није добар. Исто је и ван политике, не постоји слога међу синдикатима, послодавцима, на локалу међу грађанима, свако мисли да би био најбољи селектор репрезентације Србије. Скоро свако би да заступа “општу вољу“, али ретко ко мисли на оно што је “опште и свему заједничко“. Пошто важи закон јачег, општу вољу заступа онај ко слуша само своју вољу и изборио се да буде диктатор. Опозиција не може да сруши диктатора, зато што свако хоће да буде вођа, тј. нови диктатор. Зато нема јединства у опозицији. Стално настају нове странке, између странака опозиције не постоји консензус око најважнијих питања за народ. Нема праве сарадње ни међу опозиционим (патриотским) медијима. Зато нема великих протеста против режима.

Животни мото гордих људи је, као у оној песми Шарло Акробата, “нико, нико као ја“, или “ја, па ја“. Када два пута кажете “ја“, онда добијете реч “јаја“. А јаја се лако разбију. То земаљско “ја“ верује да је много велико и свемоћно, а у суштини је мало, крхко и смешно, да се разбије лако, као јаје. Када имате скуп, групу или заједницу гордих људи, у којој свако хоће да буде први, и прецењује своје “ја“, док презире “ја“ другог, то је као да имате корпу пуну јаја. Међу таквим људима, увек постоје и издајници или “јајаре“. Таква заједница се лако разбија, у њој увек постоје поделе и заваде ко ће да буде први или “велики вођа“, траје рат сваког против сваког, тј. “човек је човеку вук“. Таквој заједници није потребан спољашњи непријатељ, а пошто непријатељ (тј. нека велика сила која жели да окупира овај део света) увек постоји, лако користи методу “завади па владај“, тако да је “велики вођа“ народа, на крају, обична марионета странаца, а држава је колонија. Таква држава се лако раздели, на више мањих “феуда“ или деспотија. Постоји опасност да на територији Србије настану још неке “државе“, али и нове “цркве“, процес дезинтеграције није заустављен. Као што се нека странка подели на више странака, само да би свако могао да буде председник и да нахрани своју сујету, тако се и држава дели на “феуде“, а црква на секте. (Зато у Израелу постоји душевна болница за “месије“. Можда је време да се слична болница отвори и у Србији.) Ко не служи Богу, не служи ни свом народу. Ко служи народу, али не служи Богу, занемарује “благодатну борбу са својим злом“. Ко самога себе узвисава, биће понижен од стране Бога.

Јаје је и симбол рађања новог живота, и Васкрса. У Христу нестаје човекова гордост, а не човеково “ја“ (тј. не постаје ништа, нити безличан), приликом стапања са Једним, као код Анаксимандра, Платона или Плотина (или, као у будизму). У подвигу вере, умире стари човек, а рађа се “нов човек“. Умире земаљско “ја“, а рађа се духовно “ја“. Када се разбије то земаљско “ја“, рађа се духовно “ја“ – развија се личност. Речима Светог Јустина Ћелијског, “човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере… У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере“. У подвигу вере, од човека се тражи да се одрекне самога себе, и то “у целокупној психофизичкој стварности своје огреховљене личности, тј. своје душе, своје воље, свога разума, свога ‘ја’ – свога антропоцентричког, егоистичког закона живота и мишљења, егоистичке откинутости и осаме“, тражи се да умре “за све што је пролазно и грешно“. Дакле, човек није отуђен од другог човека, и не доживљава друге људе као неке “опредмећене схеме којима се може оперисати попут бездушних ствари“, тј. на другог човека не гледа као на бездушни објекат за задовољавање личних жеља, није према њему нехуман, или, други није “пакао“, једино ако љуби Бога, једино ако је он сам “објекат Божје силе“. Личност увек поштује другу личност, љуби ближњег као себе самог.

Победити самога себе и свет, значи победити гордост, “сујету света“, зло и грех у себи. Без те победе, револуција ништа не мења, на демократским изборима бира се само између два зла, или мање зло. То је предуслов за стварање нове српске владајуће елите. Ту елиту, да би заиста била нова, боља и права елита, морају да чине људи који су победили гордост – они који служе свима као последњи. Међу њима може да постоји први само као први међу једнакима. Пре свега, међу њима мора да постоји Христос Бог. Јер, тамо „где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20), а то царство нико не може да раздели. Без вере у Бога и без помоћи Бога, не можемо да победимо зло у себи, не можемо  да поразимо непријатеље у свету. Тамо где су људи сабрани у Христово име, стварају се исте такве вредности – ту нема мита, непотизма, псовки, вређања, намештања, издаје, туче, не продају се вера и образ за вечеру, не постоје приватни и јавни морал или “двоструки стандарди“, нема плагијата, гори у послу ће да уступи место бољем, оне који заиста вреде нико неће да га вуче на дно због зависти и љубоморе, напротив, подржаће га и честитати на успеху, итд. Христос нас једини може сабрати и спасити. “Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења“ (Св. Симеон Нови Богослов). Да би човек постао савршена личност, тј. “бог по благодати“ – неопходно је дејство и воље Божје (Благодати) и дејство човекове воље (подвиг вере, лични подвиг, покајање). Потребан је дијалог.

Само Христос Србију Спасава – када је Христос међу Србима, Срби су сложни. Дух Свети је извор саборности, јер све води Дух Свети. Али, Дух Свети улази једино у срце човека који је у подвигу вере и покајању. Јер, “ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, не можемо да примимо благодат Духа Светог. Без дејства благодати Духа Светог, никада неће постојати саборност, слога, солидарност, позитивна селекција, правна свест, култура дијалога, конструктивна критика… у српском народу. Србија ће се разделити на више држава. СПЦ ће постати секта међу сектама. Дух Свети није међу гордим људима.

Постоје проблеми које нам други праве и чији је узрок изван нашег народа, али добар део проблема правимо сами. Често је узрок тих проблема гордост или егоцентризам. Постоје егоисти који чувају свој живот, праве труле компромисе и не желе да се жртвују за друге. Постоје егоисти који су себи поставили за циљ да промене систем или цео свет, али нису спремни да промене, тј. да познају и победе самога себе. Међу верницима, такође, постоје егоисти, који сами себе узвисавају, неки у својим мукама и трпљењу, неки својим делима и даровима или талентима. Егоиста не мисли да је грешан, нити да може да погреши, зато не мисли да треба да се покаје, или извини, он проблем увек види у другоме и одговорност пребацује на другог. Егоиста је увек окружен са људима који му говоре само оно што он жели да чује, а то су безлични људи и идолопоклоници. Наш проблем је што у владајућој елити имамо превише егоиста, а у народу превише безличних људи и идолопоклоника. То су последице удаљавања од Христа, Личности Богочовека. Колико има Срба који искрено верују у Христа, толико има и јунаштва и чојства у српском народу, толико има слоге.

Човек треба да има своје “ја“, тј. да воли и поштује самога себе. Међутим, није исто да ли је то земаљско или духовно “ја“. Страст и савест су у сукобу. Земаљско “ја“ није и не може да буде истинско “ја“, није изворна људска природа. Над тим “ја“ некад преузима вођство несвесно-соматско (оно инстиктивно и животињско у човеку), и на њега, то наука није открила и негира као могућност, могу да утичу и “духови злобе из поднебесја“. Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“ (Пол Виц), док не реши проблем везе између божанског апсолута и света, тј. док не пронађе везу природног са натприродним, везу до живог Бога, до Бога живих. Да би пронашао ту везу, човек мора да се одрекне самога себе. То је подвиг вере – борба против самога себе, предаја самога себе Богу, улазак у непознато са поверењем у Бога. Борба против гордости захтева непрекидно духовно усавршавање и будност. И дијалог са другим. Једино такви људи могу да живе сложно, у саборности.

Они на врху хијерархије морају да буду најмањи егоисти, јер они морају, као први, свима да служе као последњи. Они су први (тј. елита) зато што су то заслужили својим делима и радом, и зато што преузимају одговорност, што их чини људе са карактером, личностима. Они који се издижу изнад осталих морају да воде дијалог уместо да се сукобљавају и да се изолују једни од други стварајући свако око себе идолопоклонике. Народа нема без елите, саборности нема без ауторитета, ауторитета нема без служења Богу.


%d bloggers like this: