Никола Варагић: Идемо на Марс, да правимо селфи

10 августа, 2019

 

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

поводом обележавања 50. година од слетања на Месец

 

Недавно је у САД и широм света обележено 50. година од одласка на Месец. Дејвид Вујић је у интервјуу за српске медије изјавио да се у САД планира још један одлазак на Месец. Прва мисија је коштала 150 милијарди, друга ће коштати више од 150 милијарди долара. Сличне планове имају још неке државе. Неки се радују томе, јер верују да ће одлазак у свемир променити живот на Земљи на боље, неки верују да је то нужно јер нема довољно места за све људе на Земљи, неки су сигурни да ће се догодити еколошка катастрофа и да ће сви људи морати да се преселе на неку другу планету, итд.

Са друге стране, постоје људи који кажу да се новац, који се улажу у свемирске програме, може искористити да се смањи сиромаштво и лече болесни људи широм света. Али, да ли је одлазак на Месец или Марс, уопште реалан? Да ли је потребан? Да ли је данашњи човек способан за такав подвиг? Да ли постоје други, много важнији, подвизи? Да ли научно-технолошки напредак прати и духовно-морални и културни напредак?

Европски човек је истражио природу Земље, истражује свемир и планира одлазак на Марс, али, што се тиче самоспознаје, није направио велики прогрес. Европски човек је упознао свет, али, није познао самога себе – душа је остала „модус тела“ (Декарт). Ипак, то му није сметало да се прогласи за бога. „Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло“ (Св. Јустин Ћелијски).

Европски човек (светог Јустина Ћелијског) постао је човек-маса (Ортеге и Гасета), и данас чини већину у свим друштвеним класама, у сваком потрошачком друштву. Поред медија, још много тога није како треба јер је све мање зрелих и одговорних људи. „Савремено дете свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега“ (Протојереј Андреј Ткачов). Напредак праве племенити људи, аскете.

Које су разлике између човека-масе и племства? Према Ортеги, „одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе“. Људи „који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете“. Већина људи није кадра за било какав напор осим наметнутог и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним“ и „верује да је савршен“. Али, „племенитости достојно је кад човек… прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора“[1] (у служби вишег циља).

Изворно племић, nobilis (noble), значи онај који се труди, надилази. У православљу, аскета је подвижник – онај који се увек креће, (само)усавршава, надилази, побеђује себе и свет, у подвигу вере… Такви људи су створили цивилизацију, без таквих људи ова цивилизација ће да пропадне. Некад су се такви људи поштовали. Данас, када влада човек-маса, такви људи се налазе на маргини друштва, у анонимности, њихов глас вреди колико и глас било кога из масе. Када сте чули савременог политичара да каже нешто мудро? У прошлости таквих владара је било. А велики научници попут Тесле били су аскете и метафизичари[2].

Човек-маса нема историјску свест. Размажено дете не увећава, напротив, губи наследство. „Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља“, пише на другом месту прот. Андреј Ткачов. Слично је писао Ортега: „Препуштени властитим нагонима, било каква маса, плебејска или ,аристократска’, настоји да разори темеље свог живота“. Маса је научила да користи оруђа цивилизације коју је наследила, али „не познаје корене начела те цивилизације“. Масе интересује једино њихово благостање, „док истовремено кидају све везе са узроцима тог благостања“. Зато и неолиберализам и антилиберализам гуше добро у либерализму. Јер, „цивилизација је, пре свега, воља за животом у заједници са другима“ (личностима). Либерализам „прокламује одлучност да се живи у заједници са противником“ – да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ (Ортега). Европски човек уместо права личности примењује право државе. Свако ко дође на власт, труди се да другом и другачијем одузме место под сунцем. То раде и савремени (нео)либерали. Да ли ће исто радити и на Марсу?

Човек из масе угледа се на друге људе. „Ако су други себични, без емпатије и учествују у корупцији, онда ћу и ја“ – размишља човек из масе. Човек-маса или ради исто што и други или ћути и гледа своја посла. Када људи у моралном и културном смислу постану варвари, долази до регресије у свему, почне да опада квалитет образовања, шире се непотизам и криминал, медији предност дају шарлатанима, па почну да пропадају путеви, болнице… Када већину чине и на власт дођу варвари, само је питање времена када ће се зауставити научно-технолошки развој, или, још горе, када ће такав напредак уназадити цео свет. Данас је лако направити машину, тешко се постаје личност (човек).

Људи су развили технологије које су омогућиле лакши живот људима. То је добро. Лоше је што људи постају лењи и што постоје људи који желе леп живот само себи и ближњима. На неки начин, наш век је мрачнији од мрачног средњег века. Ствара се „атомска техника“, остаје „прашумска етика“. Што је већа прогресија – то је декаденција већа. Револуционари уништавају, оно што аскете стварају. На Земљи је иста количина зла, а можда и више, него пре одласка човека у свемир. Много деце у свету и даље има тешко детињство, да би нека деца имала срећно. Нестанак средње класе и настанак прекаријата је нов облик варварства. Број лоших људи се не смањује, смањује се број добрих људи спремних да се супротставе злу и жртвују. Са таквим Европљанима, Европа не може да буде лидер у свету. Оно што је просечно стагнира, пропада, не напредује. Сада постоје веће масе од европске масе, јаче економски, са бољом технологијом, развијају и своје свемирске програме…

Није спорно то што европска култура почива на човеку као на темељу, него то што темељ европског човека није у Богу. Када је Бог у човеку, индивидуа постаје личност. Личност се постаје тешким радом. Физички и научни рад су важни, али је посебно важан духовни рад, духовно знање. Личност је највиша класа људи, и налази се у свим друштвеним класама. Што је више личности у друштву, друштво је мање маса, а више народ. Хијерахија мора да постоји. А када постоји права елита, не може да постоји социјални дарвинизам и нико није друштвени паразит. Најбољи дају пример просечнима и стварају услове да и они могу да се усавршавају (за оне који то не могу из било ког разлога, или не желе, прави се место под сунцем). Личности граде позитивни колективизам (саборност). Човек у маси никад не може да постане личност. То се односи и на плебејску и на ,аристократску’ масу. У маси се развијају лицемерје, гордост, љубомора, просечност, двоструки стандарди у моралу…

Све док постоји један морал (закон) који важи за моју групу, а други морал (закон) који важи за другу групу, одлазак у свемир неће променити живот на боље. Да ли генерали који нападају државе (и убијају људе) и банкари који су створили финансијски монопол (и од људи праве робове), воде свемирске програме? Да ли ће постати бољи људи ако стигну до Марса? Да ли велике силе могу да се договоре чији је Северни пол? А Марс? Да ли се то ради само због престижа – да нека нација каже да је прва стигла на Месец, или на Марс? (Русија и Кина показале би величину када би препустиле САД и ЕУ да „освоје“ свемира. За свет би било добро да Запад уложи све своје ресурсе у „освајање“ свемира.) Затим, ако је медицина толико напредовала и ако је живот људи постао много удобнији, одакле толико нових и неизлечивих соматских болести, а посебно, одакле толико депресије и других психичких или душевних болести, а посебно код људи који, споља гледано, имају срећан живот или све услове за срећан живот? Да ли ће то нестати ако се човек насели на Марсу? Да ли ће тада на свету бити више правде? Шта је циљ и смисао таквих мисија?

Човек не може да побегне од самога себе и неће постати бољи ако оде на Марс. Људи ће постати бољи ако поверују у Бога и разумеју шта су подвиг, смиреноумље, бестрасност и личност (ако имају духовно знање и надантиномијско мишљење). За човека-масу, то су само речи и појмови (Бог је само појам), чије тачно значење не (жели да) разуме, јер има своје мишљење и све зна. Иако има површно знање, своје „истине“ намеће другима, док не наиђе на неког јачег (реагује на закон јачег и страх од закона). Човек-маса је субјективан, све доживљава лично, не може да превазиђе самога себе и не признаје више ауторитете.

Утопија је да људи могу да створе Рај на Земљи, колико и да ће да се населити на Марсу. Али, то не значи да нема лепоте и доброте у оваквом свету и да не треба ништа радити. На Земљи има довољно и ресурса и места за све људе, да имају леп живот. Ко није на Земљи победио страх од смрти и нашао духовни мир, неће ни на Марсу. И на Марсу ће човек да умире као и на Земљи. Дакле, важно је спасити душу и ући у Царство Небеско, а не отићи на Марс. Важно је живети „по Духу“, а не по „телу“ (Рим. 8, 9). Људи, који могу да униште живот на планети Земљи, не могу да створе нов живот на другој планети. А људи, који не униште своју душу, спасиће и своје тело – чека их вечни живот после смрти, на Небу.

Православни човек боље познаје самога себе (више је у интроспекцији и бестрасан), него што европски човек познаје самога себе, зато што је православни човек познао Бога (под православним човеком подразумева се човек у подвигу вере). Бога може да позна једино човек који је познао (победио, превазишао) самога себе. Човек не може да позна (победи, превазиђе) самога себе, ако не позна Бога. Након тога мора да поставља још теже норме и чини још веће напоре и подвиге и да буде спреман за још веће муке и жртве (Лк. 12, 48). Одлазак на Марс није на листи приоритета. Када душа постане дух, отворено јој је Небо.

Човек-маса није господар ни свог живота. Ко високо лети, ниско пада.

__________________

[1] Човек-маса „као да је то нешто најприродније, тврдиће да је добро све што у себи затиче…  Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран“. Дакле, „није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради… треба да радимо оно што нам није воља да чинимо. Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“. А „да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога (уједињење са другим члановима елите долази после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе)“ – Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2] „Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време.“ („Тесла“, Градац, Чачак, 2006.)


Никола Варагић: Шта говори Дух православним црквама?

8 новембра, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

Анђелу српске цркве напиши: Знам твоја дела, и труд твој, и трпљење твоје, и да не можеш сносити зле, и искушао си оне који говоре да су апостоли, а нису и нашао си их лажне. И поднео си много, и трпљење имаш, и за име моје трудио си се, и ниси сустао. Но имам на тебе, што си љубав своју прву оставио. Опомени се дакле откуда си спао, и покај се, и прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама: који победи даћу му да једе од дрвета животног које је насред раја Божјег.

И анђелу антиохијске цркве напиши: Знам твоја дела, и невољу и сиромаштво (али си богат), и хуле оних који говоре да су хришћани а нису, него зборница сотонина. Не бој се што ћеш пострадати. Гле, ђаво ће неке од вас метати у тамницу, да се искушате, и имаћете невољу. Буди веран до саме смрти, и даћу ти венац живота. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама: Који победи неће му наудити друга смрт.

И анђелу руске цркве напиши: Знам дела твоја, и где живиш, где је престо сотонин; и држиш име моје, и ниси се одрекао вере моје. Но имам на тебе мало, што имаш ту који учаше да једу жртве идолске, и да се курвају. Тако имаш и ти оне који држе науку на коју ја мрзим. Покај се дакле. Ако ли не, доћи ћу ти скоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама: који победи даћу му да једе од мане сакривене, и даћу му камен бео, и на камену ново име написано, ког нико не зна осим оног који прими.

И анђелу румунске цркве напиши: Знам твоја дела, и љубав, и службу, и веру, и трпљење твоје, и дела твоја, и да последњих има више од првих. Но имам на тебе мало, што допушташ жени која говори да је пророчица, да учи и да вара слуге моје да чине прељубу и да једу жртву идолску. И дадох јој време да се покаје од курварства свог, и не покаја се. Ево је ја мећем на одар, и оне који чине прељубу с њом у невољу велику, ако се не покају од својих дела. И децу њену побићу на место; и познаће све цркве да сам ја који испитујем срца и бубреге, и даћу вам свакоме по делима вашим. А вама говорим и осталима који немају науке ове, и који не познају дубина сотониних (као што говоре): нећу метнути на вас другог бремена. Осим који имате, држите докле дођем. И који победи и одржи дела моја до краја, даћу му власт над незнабошцима. И даћу му звезду даницу. Ко има ухо да чује нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу грчке цркве напиши: Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си. Стражи, и утврђуј остале који хоће да помру; јер не нађох твоја дела савршена пред Богом својим. Опомињи се дакле, како си примио и како си чуо, и држи и покај се. Ако ли не узастражиш, доћи ћу на тебе као лупеж, и нећеш чути у који ћу час доћи на тебе. Који победи он ће се обући у хаљине беле, и нећу избрисати име његово из књиге живота, и признаћу име његово пред Оцем својим и пред анђелима Његовим. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу манастира Свете Горе напиши: Знам твоја дела. Гле, дадох пред тобом врата отворена, и нико их не може затворити. Јер имаш мало силе, и држао си моју реч, и ниси се одрекао имена мог. Ево дајем оне из зборнице сотонине да дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да познаду да те ја љубим. Јер си одржао реч трпљења мог, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења, који ће доћи на сав васиони свет да искуша оне који живе на земљи. Ево ћу доћи брзо: држи шта имаш, да нико не узме венац твој. Који победи учинићу га стубом у цркви Бога свог, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему име Бога свог, и име новог Јерусалима, града Бога мог, који силази с неба од Бога мог, и име моје ново. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

И анђелу цариградске патријаршије напиши: Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слеп, и го. Саветујем те да купиш у мене злато жежено у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очном помажи очи своје да видиш. Ја које год љубим оне и карам и поучавам; постарај се дакле, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном. Који победи даћу му да седне са мном на престолу мом, као и ја што победих и седох с Оцем својим на престолу Његовом. Ко има ухо нека чује шта говори Дух православним црквама.

Откривење, главе 2 и 3


Божићна посланица

4 јануара, 2018
Nikola

Пише: Никола Варагић

 

Христос је сажео све заповести Старог Завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. „Који чува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 39). “Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10; 37). “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15).

2. Љуби ближњега свога као самога себе. Ко воли Бога више него самога себе, Бог њега воли, а он осећа да је створен као икона Божја – осећа љубав Божју, која у њему буди само најбоље и најлепше (јавља се осећање достојанства вредности, важности, значаја у очима Божјим). Ко љуби Бога зна да је и други човек створен као икона Божја и ближњег воли као самога себе. Ако не љубиш свог ближњег (конкретног, живог човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Христос је “за нас душу своју положио“, ми смо „дужни полагати душу своју за браћу“ (1. Јов. 3; 16). Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24) и “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

+++

Други је пакао (Сартр). Европски човек се отуђио од другог човека, од природе, од Бога.

Почетак зла и смрти (први грех) је гордост (самољубље, егоизам).

Ти си Ја, Ја сам Ти, кажу на Истоку.

“Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). “Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Други је друг. Други човек није “пакао“. Други није објекат за задовољавање “својих“ жеља.

Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем (Пол Виц).

Бити у свету, али не бити део света!

Волети Бога (то захтева усамљеност за молитвену контемплацију, лични сусрет са Богом, обожење је лично), и, волети ближње, све људе (чинити “дела љубави“ у заједници).

У хришћанину нема сукоба између потребе да се издваја из друштва (да има свој лични простор) и потребе за односима и припадањем (породицом, друштвом).

Делатност хришћанина је увек лично-колективна (лична и саборна).

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Ко воли Бога, воли и самога себе и другог човека.

У Христу настаје Ја које искључује презирање другог Ја.

Ако љубави Божје немам, ја сам (је) ништа.

+++

Људска душа је боголика, дух.

Али, пошто се човек налази у стању грехопада, људи се од рођења прво формирају према степену телесности и душевности.

Што је човек више везан за материјално (формиран према душевно-телесном или само телесном степену), слабије осећа најфинију космичку стихију и живи “по телу“ (али, никад до краја, јер “ни на једном степену човек није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други“).

Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“.

Дакле, човек се рађа са својим “ја“, које је од рођења и биолошки и друштвено детерминисано, у коме несвесно може да преузме вођство и да чини зло које не жели да чини.

У нама је, поред земаљског “ја“, од рођења присутно и духовно “ја“ (лик Божји присутан је у сваком од нас од рођења, и у стању грехопада; свака душа је непоновљива личност, са аутономијом разума и воље).

То духовно “ја“ је Христос. Христос може да постане моје лично, духовно, обожено “ја“ – ако се искрено покајем, пред Лицем Другог.

Духовно се испољава у душевном кроз савест.

Личност је изнад друштвеног и биолошког детерминизма, изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима, зато што је формирана према степену духовности.

+++

Као верник, имам свест о самоме себи (самосвест) и свест о Другом. Када мислим, мислим и о Њему, свестан да ме види и чује.

Ако верујем у живог Бога, верујем да је Други невидљиви и натприродни Дух, да је Бог преко својих “пројава и енергија“ присутан у свему што је створио, да “Дух Свети дише где хоће“, да глас Његов чујем а не знам “од куда долази и куда иде“.

Сваки човек има слободу воље, “ненадзирану слободу“. Али, све што (не)свесно мислим и осећам, односи се и на Другог и на ближњег (човек је друштвено биће). То излази изван граница моје “ненадзиране слободе“ (што је сакривено биће откривено). Бог прати покрете срца и мисли; душе светле или тамне.

Бог ми се показује ако свим срцем желим да Га познам. Ништа не вреде пост и молитва, ако се не врше пред Лицем Божјим – “очи Господа нашег које гледају на нас освећују нас као што сунце загрева предмете које је својим зрацима обасјало“.

“Почетак мудрости је страх Божји“ (самодисциплина ума и смирење срца). Почетак вере је љубав према Богу и љубав Божја према човеку (која у човеку изгони страх, и стрепњу/mysterium tremendum). Не бој се, говори Христос.

Колико познајем другог човека, толико познајем себе. Колико познајем себе, толико познајем другог.

Колико познајем себе (изворну природу), толико могу да познам Бога.

+++

Човек није ближи Богу ако следи етику закона. Благодат је слободни дар Божји.

Они који желе да се самообоготворе, не примају Благодат.

“Обожењем постајемо оно што никада не може да достигне сама природна сила. Само божанска благодат има својство да бићима даје обожење“ (Св. Максим Исповедник).

Нико од људи није свет сам по себи – светост се добија од Господа Исуса Христа.

Праведност и спасење не долазе од закона или технике, већ од – Спаситеља.

“Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Ја сам благодаћу примио Благодат… Благодат долази од Бога за веру, пре свих добрих дела, и на њој се, као на тврдој основи, устројавају добра дела; добро није самим собом добро… јер је немогуће без благодати Христове“ (Св. Симеон Нови Богослов).

“Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло…Човеку који се реши да се исправи (покаје) и почне да избегава свако зло, наоружавши се многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти“ (Св. Антоније Велики).

Самообоготворење и обожење немају ништа заједничко.

Да бих стекао Благодат, морам да идем “изнад граница субјективности“, али без Благодати – не могу да идем “изнад граница субјективности“.

Суштина је у издизању “изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила).

То се постиже једино кроз непрестану умно-срдачну (ноетичку) молитву (покајању). То је суштина исихазма или молитвеног тиховања. Суштина није у методи, или у техници (на пример, дисања), то су све помоћна средства. Суштина је Христос, вера у Свету Тројицу – молити се пред Лицем Божјим. Исихазам није покрет, није идеологија, него хришћански начин живота, живот у Христу. Кроз Христа се спасавамо, Христос даје моћ.

 

Мир Божји!

Христос се роди!

 

rozhdestvo_hristovo


Božidar Mandić: Udarac u bol

25 октобра, 2013

Mandic

Sve više sumnjam da je uvek bilo ovako. Takav stav je čista trgovina. Treba što više dobiti na vremenu i opravdati prevare. Oslanjajući se na prethodna vremena, s lakoćom zatrpavamo sadašnje stanje. Lakše je biti ćorav pred erozijom nego se suprotstaviti stvarnosti.

Čovek se plaši zla i lakše mu je da ga afirmiše nego da se suoči sa njim. Zbog toga niko više ne čita bajke, nego se samo okači o internet. Ljudi kad žele da opravdaju zlo, kažu – „uvek je bilo ovako“, a kad veličaju ekonomsku moć i tehnološki napredak, kažu – „svet ide napred“. To je stvar lične potrebe i koristi, a ne sagledavanja istine. Treba biti hrabar i suočiti se sa svojom patnjom – veli Simon Vejl, kao i sa zlom. Sada ljudi žele svoj život da predaju hibernitetu (nauci o uspavanosti). Revolucije i nisu ništa drugo do želje siromašnih da se približe bogatima.

Šta mene briga da li je uvek bilo ovolikog zla, zlo ovog vremena moja je odgovornost. I tu započinje priča o čovekovom probuđenju. Uvek je bilo ovako i nikad nije bilo ovako, dve opravdane teze koje i nisu opozicione, ali ih treba razlikovati.

Svi se sada sprdaju sa demokratijom, ali demokratija je super stvar jer neguje slobodu svih, zarade svima… svi za sve. Svi imamo srce, bubrege, želudac i dušu… i zato nam nisu više potrebni udarci. Ranjeniku se ne zadaje udarac, već se pomaže.

Kafka je pisao da jedino što imamo jeste naš bol. U našem dobu nagomilao se kao i tehnološki fundamentalizam. Bol se toliko nataložio u čoveku da čovek sve želi da proguta u jednom trenu. On je gladan emocija, nežnosti i prisnosti. Zbog toga je najlakše zadati bol onima koji ga već poseduju. Tako raste kapital superiornosti. Pogledajte samo koliko narasta agresija i arogancija. Svet napreduje, ali još se teško odlučuje da prizna da uživa u tuđem bolu. Treba puno hrabrosti pa se suprotstaviti jačem, ili – odbraniti slabijeg. U vremenu kad je mašina toliko uznapredovala u čoveku, čovek gubi bitku sa samim sobom. Bol se, kao zahtev surovog realizma, umnožava. Možda je uvek bilo bola na ovoj planeti, ali – nepobitno je – sada ga ima i bez razloga. Jer i posle završenog udarca ambiciozne beskrupuloznosti, nastavlja se agonija u ringu. Do beskraja.

Bez čovečnosti u čoveku, čovek će napredovati, ali se neće razvijati. Siromašenjem siromašnih zadaje se novi bol.

Onima kojima je bol zadat najlakše je servirati da su bol sami iskali. Materijalizovanu zahuktalost jedino je moguće zaustaviti duhom. Nismo svi jednaki, ali bi deljenje moglo biti ravnopravno. Zar Gandi nije govorio da je stvaranje siromaštva najveće nasilje. Zato, danas, treba imati puno hrabrosti i odupreti se svetu koji juri u proklamovanu hrabru prepotenciju. I moć.

Porodica bistrih potoka

http://www.danas.rs


The St. Herman of Alaska Brotherhood, California

20 октобра, 2013

St. Herman’s Monastery, Platina, Califonia

During the year 2000, Fr. Herman, in failing health, realized the need to rectify their status, and stepped down from his status as their leader. With his departure, the Brotherhood of St. Herman was able to enter the Western American Diocese of the Church of Serbia . Hieromonk Gerasim (Eliel) was elected abbot of the brotherhood, with hieromonk Damascene (Christensen) elected deputy abbot.
In 2009, Fr. Gerasim was canonically transferred to the Orthodox Church in America and began studies at St. Vladimir’s Seminary. Subsequently, Fr. Hilarion (Waas) was elected abbot, a position he retained until May 2013.
***
Iguman manastira, učenik Serafima Rouza, rođeni Amerikanac

I was born on July 16, 1961, in Torrance, California to Lambert Frank Eliel and Suzanne Jean Eliel (nee Butcher). I was raised on the Palos Verdes Peninsula.  My father, Lambert Frank Eliel, born on September 6, 1930, grew up in the small town of Dillon, Montana. My father moved to Los Angeles in about 1954 and began his graduate work at the University of California at Los Angeles where he met my mother. At that time he was involved in the Episcopal Church.
http://dosoca.org/files/esc/Gerasim.BiorevisedMarch14_27_2009.pdf
***
Monahinje, Amerikanke, u srpskom manastiru u Kalifoniji

***

Fr. Seraphim Rose

Eugene Rose was born on August 13, 1934, in San Diego , California . His father was Frank Rose, a World War I veteran. Eugene ‘s mother Esther Rose being a businesswoman was also a California artist who specialized in impressionist renderings of Pacific coast scenes. Raised in San Diego , Eugene would remain a Californian for the rest of his life.

***

из текста:

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

(…) Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.

 


Отац Тадеј: О злим духовима

8 септембра, 2013

1235112 320159608129269 850359746 n 205x300 О злим духовима

Отац Тадеј (Фото: Визионарски)

Христове речи: Много је станова у кући Оца мога, значе да постоје бића у универзуму различитог ступња духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују и да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитом ступњу зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли, изазива треперење у васиони, он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места рђавима. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла небу, остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих припрема имао сам у монашкој пракси.

Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви.

Злим духовима ми дајемо тело да буду видљиви за овај свет, да можемо да их видимо како изгледају. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује… Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно – било добро било зло – што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.

Духови злобе немају права насиља над човеком, да присиле човека, они само предлажу и досађују. Они немају силе да присиљавају, али ако се предаш њему онда он мора да те држи у својој власти, много што шта ти учини по вољи и онда бива да се многи баве магијом са духовима злобе.

Дух може заузети много већи простор него људско тело, али исто тако и много мањи простор од човечијег тела, тако мали као што је кубни сантиметар. Отуда је могуће да у човека уђе читав легион палих духова. Ти духови имају велику радост у томе да уђу у човечије тело, заузму га и тако се „оваплоте”.

Духови злобе немају мира и покоја, особито гоне оне који предано Богу служе. Нарочито са смиренима и кроткима се боре јер не може против њих ништа. Смирење и кроткост, то су Божанске особине. Духови који су пали изгубили су ту Божанску особину јер су се сами одрекли (Бога) па сад мисле да ако већину човечанства они заробе, да ће они ипак имати већину, па ће на неки начин стећи неко добро за себе, а то је погрешно. Видимо, овде на земљи и наши рођени и ближњи кад се удаље од добра не иде им како треба, све што почну, све им иде контра. Зато што сами ремете свој поредак и добро.

Духови злобе обраћају пажњу да ли човек обраћа пажњу на снове. Ако обраћа пажњу на снове (према његовим поступцима знају шта он може да уради и какве непријатности да направи некоме) дају му да он види те догађаје у сну и онда постане човек сањалица. Није способан за живот, стално очекује да сања да види шта ће бити.

Мисли духова злобе се противе љубави, противе се добру, такве њихове мисли нас удаљавају од њих. Сва бића су створена као узвишена, духови који су пали су створени као савршена бића али они су пали са умног савршенства у ниско мудровање и сад немају контакт (са Богом).

Пошто су се удаљили од извора живота (Бога), траже животну утеху у предметима, ближњима, то им је храна. Пошто су се удаљили од љубави они желе да копирају, знају како су били под руководством Духа Светог у пуној благодати па то варају и човечански род. Да би придобили људе дају им неку утеху. Људи живе тако, бавећи се филозофијом, размишљањем и достигнућима али све је то кратко, та утеха је кратка, и опет настаје чамотиња, усамљеност. Људи се на земљи осећају усамљени, зато што смо пали, деца смо падших родитеља.

Духови који су пали на земљу виде да је кратко време до Страшног Суда, знају да ће бити Суд, да ће Суд бити праведан и да ће бити потпуно изоловани. Они сад имају извесну слободу, крећу се мећу људима, у ствари заробљавају људе, задржавају многе душе у њиховом табору. Они сматрају да ће на крају да победе уколико имају више људи и више оружја јер они кроз нас мисле, кроз нас се јављају слабости тих духова. Ми смо предали срце, предали смо се страстима. Он (зли дух) дошао, пореметио све унутра, заузео команду и сад он командује. Зато стално треба да будемо на опрезу, свој унутрашњи мир да не бацамо у бесцење, да се за сваку ситницу нервирамо, да чекамо како ће то да среди Господ.

Лаж, увреда или клевета ваше личности олакшавају духовне тегобе вашем непријатељу, само уколико и ви одговарате, односно прихватате контакт са злим дусима. Уколико те контакте не прихватамо, онда се збива нешто чудно. Те исте, клевете и увреде уместо да постигну жељени циљ онога који их пројектује, као какав бумеранг се враћају на самог клеветника и повређују читаво његово биће.

Отац Тадеј / “Духовне поуке српском народу”

Визионарски/ВасељенскаТВ

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:


ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

21 маја, 2013

II део текста: UDBA – ознака (не)квалитета

Nikola15godMature

Никола Варагић

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

 

  

+

 

Крајем децембра 2012. у листу Данас и на блогу Преврат појавила су се два текста чија је тема свет мистике, а долазе после еуфорије око ”смака света” поводом чега сам написао текст ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА”.

На почетку овог текста дајем краћи приказ из Данас-а и са Преврат-ауз линкове да прочитате до краја текстове, и мој коментар  испод:

Ахтун Рео, биће из духовне димензије

У листу Данас појавио се необичан текст (сами уредници су тако представили овај текст) – специјални додатак ”Нема смака, има промена” – који садржи мишљења господина Милована Миће Јовановића (исцелитеља који се бави биоенергијом и регресотерапијом, који тврди да је у прошлом животу био лекар у Француској и да се звао Франсоа Робер Трудо) о човеку, Богу, природи, духовним бићима, религији и недавној фами поводом наводног смака света…

Милован Мића Јовановић у овом тексту преноси:

”Да, Бог разговара са свима намасамо ми не чујемо – рекао ми је Патријарх Павле поводом благослова да отац Радован Биговић буде рецензент и промотер моје књиге.”

Мића Јовановић тврди да је ”разговарао са Ахтуном Реом који је био ”духовни водич Исуса Христа. Објавио је књигу разговора са Ахтуном Реом, бићем из духовне димензије.

Затим додаје да ”не постоји ђаво”, ”не постоје демони”.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs

>

Ко је био Димитрије Митриновић

Димитрије Митриновић, готово непознат у нашој јавности, заправо је био један од најзначајнијих европских мислилаца и визионара прве половине XX века. Након “политичке” фазе свог дејства, када је био спиритус мовенс “Младе Босне” и визионар тада још непостојећег југословенства, прешао је у “спиритуалну” фазу, прешао у Енглеску, где је живео све до до своје смрти, био у интеракцији са водећим духовима Европе свога доба, док је интензивно радио на духовном развоју појединца и читавог човечанства.

Његова основна идеја је била стварање уједињеног човечанства базираног на принципима науке, прогреса, хуманости и равноправности свих појединачних народа. Визија је била ре-креирање “првобитног Адама”, спиритуалног бића, архетипа илуминираног човека, који би резонирао са читавим човечанством, које би истовремено било и “универзални човек”, попут холограма у колективној свести.

Раних 20-тих година, Митриновић је приложио серију чланака названу “Светски послови” за “New age”, прогресивни часопис, издаван од стране А.Р. Орагеа. Овде је подцртао своје погледе на свет као развијајући организам са психолошке тачке гледишта у којој су исток, запад, север и југ представљали разлишите аспекте људске психе, а свака различита нација је играла функционалну улогу. Са ове тачке гледишта Митриновић је сматрао да Европа, као континент где се индивидуална самосвест прва развила треба да преузме иницијативу вођству остатка света у правцу интеграције.

Митриновић је предлагао да целокупно знање треба сакупити и превредновати у односу на човека, репрезентативно људско биће, које је Митриновић означио као Антхропос.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://prevrat.wordpress.com

 

 

—————————-

НАПОМЕНА

Да је Димитрије Митриновић имао прилику да разговара са Светим Оцем (уместо са теозофима, окултистима и прогресивцима из Лондона и Европе са почетка 20. века), и да је кренуо да му прича о својој ”мисији” и ”стварању царства небеског на Земљи”, добио би одговор од Светог Оца:

Димитрије, видиш ону башту. Морамо да је окопамо. Сутра нас чека брање воћа. Прекосутра нас чека столарија…

Другим речима, Димитрије би после 5 месеци, или 5 година, или 25 година, проведених уз Свете Оце Православне Цркве, да је имао прилику, схватио да је насео на лажи лукавога (ђавола), да је био под његовим утицајем, јер би се суочио, уз вођство Светог Оца, са грехом и ”палим Адамом”, у себи, прво.

Исто важи и за Милована Мићу Јовановића и његове разговоре са бићима из духовних димензија, попут Ахтуна Реа. Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у ”себе” и своје ”знање” а нису победили ”сујету света”.

Мића Јовановић тврди да постоје ”сродне душе” – ”двојници”, да је његова душа формирала још једну личност, и да се ради о редитељу из Мађарске, који сада тамо живи и ради. Ко зна, можда постоје и три душе као једна душа (или још више, па су део Друштва како је учио Емануел Сведенборг) – три човека која живе истовремено, и можда је овај исцелитељ Мића Јовановић душа која је, поред душе тог редитеља из Мађарске, формирала и душу Миће Јовановића, власника универзитета Мегатренд, члана Социјалистичке партије Србије и домаћина масонске ложе Велики оријент Француске у Србији.

Сваки човек је непоновљива и јединствена личност, каже хришћанска наука. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. Хришћани верују у Васкрс (мртвих и живих, и васкрсење тела) а не у ”сеобу душе” (реинкарнацију). Мноштво људских личности (ипостаси) има заједничку природу исто онако као што заједничку природу имају три личности (ипостаси) Свете Тројице. За православну аскетику је важан садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека ”овде и сада”, а прошло искуство се појављује као навика. У Православљу морал и етика не постоје ван аскетике, јер се хришћански живот схвата као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек ”овде и сада”.

Сва ова искушења је прошао Свети Отац. Ту је разлика, Свети Отац је прошао ова искушења, и зато је Свети Отац.

О мистицима (исцелитељима, маговима, теозофима, пророцима, гностичарима… и са њима повезаним масонима, илуминатима, темпларима…) као што је Милован Мића Јовановић имам следеће мишљење:

Са једне стране прихватам да свако може бити грешник који је то био зато што је искрено тражио и доста лутао и грешио да би се на крају покајао. Тако каже и Христ: на небу ће бити већа радост због једног грешника који је имао разлога да се покаје него због сто праведника који нису имали разлог да се покају. Дакле, неко може да током трагања за Богом и упознавања себе (тражећи одговор на питање ”Ко сам ја?”) сусретне и духовна бића која ће га убедити да демони не постоје.  Међутим, то и даље не значи да духовна бића која среће нису демони. Можда неко искрено тежи Богу, али све док је у њему јача ”љубав према свету” у односу на ”љубав према Богу” тај не може спознати Бога, није упознао себе, није се суочио са демонским у себи. Њега су демони завели. Њега не воде анђели. Воља (”снага жеље”) и осећање, као природне енергије личности, формирају позитивни или негативни садржај искуства. Несвесно није објективна реалност. Савлађивање греха може бити само свесно.

Ту долазимо до другог погледа, исто тако заснованог на Светом Писму: речено је да ће у доба пред долазак антихриста на Земљи бити пуно лажних пророка, месија, видовњака, исцелитеља и слично. Људи који попут Миће Јовановића тврде да демони не постоје а знају ко је био духовни водич Исуса Христа и кажу да је ”име за Бога живот”; људи који самоуверено тврде да су спознали све ”истине” о души, Богу, природи, животу после смрти, духовним бићима, еонима, о човеку, и који олако кажу да ће хришћанство нестати, да је Црква политичка организација, али да је ”Христово учење нешто друго” – јесу, по свим описима који су дати у Светом Писму – слуге антихриста. Свети Оци би рекли за људе који ”све знају” и самоуверено износе ”теорију свега” – у име Бога, да је расејаност почетак свих зала. То не значи да мистици ништа не знају, и да нема и неке истине у свему што говоре. Са друге стране, не значи да је сваки свештеник или монах Православне Цркве достигао ”меру раста висине Христове”. Са треће стране, атеиста може бити ближи Богу од неких свештеника и мистика (магова).

Моја порука је: покажите хришћанску љубав и према мистицима али не следите њихова ”учења”. Избегните замке ”господара лажи”, не верујте лажним пророцима. Грешника има и унутар Цркве, међу верницима.

Зато је Патријарх Павле дао благослов (ако је то истина) да отац Биговић буде рецензент књиге Миће Јовановића.

”Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле том приликом Мићи Јовановићу.

***

Имао сам прилике да пар пута разговарам са оцем Радованом Биговићем и знајући да он припада оном (од споља названом) ”либералном” делу Цркве, могуће је да је Патријарх Павле дао благослов. Сумњам да би то урадио без благослова Патријарха. Ако је то тачно, зашто је Патријарх дао благослов аутору који је против хришћанске религије и Цркве (али није против Христове науке и духовности)? Зашто је Мића Јовановић тражио благослов од Патријарха? Шта је значио одговор Патријарха Павла?

Поред ”либералног” дела Српске Православне Цркве, медији често помињу да постоји и  ”конзервативни део”, из кога су отпали зилоти. Таквих расколника нема толико унутар Српске Православне Цркве колико их има у неким другим православним црквама. Међутим, има их и унутар СПЦ – мањи део тих расколника ствара нове српске православне цркве у Србији, већи број таквих је у расејању. Зилоти оптужују Патријарха и Синод СПЦ за јерес, екуменизам и издају српског народа. Зилоти су на оца Биговића гледали као на јеретика и екуменисту, а на људе као Мића Јовановић гледају као на личне изасланике сатане. Зилоти због своје искључивости и ”слепе вере” прелазе у расколнике.

У књизи коју је написао један Француз, ради се заправо о интервјуу са далај ламом – објављен као књига – далај лама је негирао постојање Бога јер га нигде није срео, али је оставио могућност да Бог постоји, да је Бог повезао Француза и њега и омогућио да се та књига објави.

Игуман Евменије: ”Религиозна зависност нема ништа заједничко са истинском вером у Христа. Њу одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу.”

Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.

Међутим, шта спречава људе који ”знају”, чија ”вера” није ”слепа”, као што су Мића Јовановић или Димитрије Митриновић да буду прави православни хришћани и како не виде шта је суштина и смисао постојања Православне Цркве у свету? Они Србима проповедају ”знања” која је Јуџин из Калифорније одбацио. Да ли су за то одговорни ”демони који не постоје” па не могу лагати своје ученике (или слуге) те они верују тим духовним бићима из духовног света са којима разговарају? Отац Серафим Роуз је први амерички православни свештеник повезан са патристичком традицијом Цркве. Он се, као Американац, у добу када су владала деца цвећа и једини излаз био кроз врата перцепције, повезао са патристичком традицијом и Православном Црквом. Занимљив је и пример Владимира Соловјева који се пред крај живота вратио Цркви и на основу светоотачких знања написао је своје чувено дело о антихристу. Чуо сам за неке Србе који су живели у Индији и били ученици разних гуруа да су после доброг упознавања са источњачким религијама схватили да се кроз православну веру долази до Извора Живота. Бог је Извор Живота, није Бог ”природа”. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог у Свом бићу има Три Личности и Њима заједничку божанску природу.

Зато, још једном, не следите учења људи попут Миће Јовановића али их не прогоните као што би их зилоти прогонили. Можда је неко од тих ”лажних пророка” онај ”грешник” због којег ће бити ”већа радост на небу” када се покаје него због сто ”праведника” или ”религиозних зависника” који нису имали разлога за кајање. Према свакоме се понашајте како доликује једном Христовом војнику. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом.

Поштујте догмате хришћанске вере који се налазе у Светом Писму и Предању. Следите учења Светих Отаца Православне Цркве. Ове речи су упућене пре свега оним православним Србима који због ”комплекса ниже вредности” и не познавања своје вере мисле да је Православље нешто назадно и гаје бројне сумње према Православљу и СПЦ (због неких свештеника и владика који су на њих оставили лош утисак). Порука је упућена и неофитима, који не смеју да се одваже и сами себе потцењују али верно следе светоотачка учења. Затим зилотима који мисле да су они једини исправни тумачи Светог Писма и Предања. На крају, ове поруке су упућене и онима који ће се сложити са ставовима Миће Јовановића и њему сличних. Такође, и атеистима и свима другима који нису православни – износим своје мишљење.

Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије, у личностима какве су Димитрије Митриновић (почетак 20. века) или Милован Мића Јовановић (крај 20. и почетак 21. века). Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских ”тајних учења” (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Окултисти су верници који не верују у Бога. Окултисти су атеисти који верују у Бога. Окултисти нису спознали Бога али знају ко је и шта је Бог и обраћају вам се као Његови заступници. Окултисти следе свог бога, или богове. После извесног времена Европљани више нису могли да разликују праву веру од лажне вере, нису знали ко је прави хришћанин а ко није, и којој хришћанској цркви да се приклоне. Европљани су се окренули ка источњачким религијама, или материјализму.

У тајну људске личности најдубље су проникли Свети Оци. Они су најбоље схватили духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране а са којој је дубоко повезана.  Они су (сви прави подвижници) најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Духовни живот не припада закону смрти. Учења Светих Отаца најверније преноси Православна Црква.

***

”Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле пре извесног времена Миловану Мићи Јовановићу, приликом давања благослова да отац Биговић може да буде рецензент његове књиге. Видимо, из специјалног додатка у Данас-у, да Мића Јовановић, који је тексту истакао ове речи и благослов добијен од Патријарха као нешто што је њему јако важно, још увек ”не чује” Бога и да слуша Ахтуна Реа. Наравно, Ахтун Реа није био духовни водич Исуса Христа. Не знам да ли ће икада ”чути” Бога. Можда хоће. Зато му је Патријарх (опет, ако је то тачно) дао благослов. Зато је Патријарх био благ и према зилотима, што су му замерали и многи верници и многи атеисти у Србији. Зато је Патријарх Павле пружао подршку и ”либералима” и ”екуменистима” какав је био отац Биговић или како данас зилоти називају Владику Иринеја (Добријевића). Када сам упознао Владику Иринеја он није знао ни за једног великог европског мистика нити је познавао езотерна учења. Поклонио сам му једну књигу Рудолфа Штајнера и мислим да је друга била од Рене Генона, да се упозна са европским мистицима и гностичарима, окултистима, јер је око нас много оних који то читају и следе таква учења те утицај таквих учења на животе људи, политичка дешавања и друге ствари, није занемарљив. Прочитао сам доста књига од гностичара, мистика, теозофа, читао сам књиге о будизму и зену, о исламској мистици, итд. Истовремено сам изнова и изнова читао књиге Светих Отаца, Свето Писмо, философе као што су Серен Кјеркегор и Лав Шестов. Са друге стране, упознао сам ”конзервативце” и неке зилоте којима је свака друга реч ”тако је говорио владика Николај”, или, ”тако је говорио Аве Јустин”, али нису упознали ни разумели учења њих двојице, а далеко су од познавања учења која су оставили Свети Оци из доба патристике. Водио сам полемику са једним православним Србином који је тврдио да би се Владика Николај (Велимировић) скаменио када би знао да је садашњи Патријарх српски Иринеј ушао у синагогу.  Замера му и сусрете са католицима. Позива се на Владику Николаја, а Владика Николај (Велимировић) је послат од стране Цркве и државе у САД да се бори за ”југословенску ствар” заједно са католицима и протестантима и сањао је уједињење свих хришћанских цркава. Против тога није био ни Отац Јустин, али, као и Владика Николај, после покајања јеретика. После неколико сусрета и разговора са Владиком Иринејем (Добријевићем) нисам видео ништа код њега и у његовим ставовима да одступа од учења Православне Цркве. Њега оптужују да је издајник зато што је од стране СПЦ изабран за представника СПЦ у Европском савету цркава (где су у већини протестантске црквене организације). Ради се о човеку који је рођен у САД и који је одлучио да свој живот посвети Богу и Српској Православној Цркви и српском народу. Сетимо се, и Владика Николај (Велимировић) је по задатку Цркве и државе обављао сличан посао који сада обавља Владика Иринеј (Добријевић). У вези са њим постоји још једна оптужба, везана за депеше амбасаде САД у Београду које су објављене преко Викиликса. У њима се Владика Иринеј  (Добријевић) описује као припадник ”умерене струје” унутар СПЦ коју треба подржати, али једну депешу у којој помиње Владику Иринеја амбасадор САД у Београду завршава речима: ”Ми упозоравамо да не треба међу владикама правити искључиво лево-десне разлике. Заправо је реч о конфузној византијској организацији с великим бројем испреплетаних интереса”. Заиста, тада је у јавности означен припадник ”умерене струје” унутар СПЦ и ”склоњен” у Аустралију (не знам праве разлоге, моје мишљење је да је то била Божија Промисао јер је Србима у Аустралији био потребан добар Владика), а ”тврду струју” унутар СПЦ тада су чиниле Владике Амфилохије, Артемије и Атанасије (Јефтић).

Пар година после тога, Владике Амфилохије и Атанасије (Јефтић) приморавају Владику Артемија да се повуче са положаја. Недавно је СПЦ, коју воде они који су рашчинили Владику Артемија, позвала Владу Србије и председника Републике да не продају Космет и да одустану од уласка у Европску унију ако је то услов. Пре тога Владика Артемије оптужио је Синод и Патријарха за издају. Сада ствара своју цркву, у катакомбама широм Србије. Има доста следбеника, и политичку подршку од стране неколико (националистичких) странака и невладиних организација. Када сам упознао Владику Иринеја (Добријевића) он је блиско сарађивао са саветницима претходног председника Републике, као и са самим председником, а онда је следеће године позвао у посету представнике покрета Двери српске, који су били политички противници тадашњег председника, као и ја, да обиђу српску заједницу у Аустралији. Недавно је Владика бачки Иринеј (Буловић), кога су у живот Цркве увели сада Свети Јустин Ћелијски и верујем једног дана Свети (Патријарх) Павле, у интервјуу за (патриотски) недељник, у коме је ставио до знања да је против ЕУ и за одбрану Космета, против доласка папе, похвално поменуо оца Биговића. Заиста је ”конфузна византијска организација” ”те СПЦ”. Недавно је у једном тексту угледни православни публициста Владимир Димитријевић, који припада ”конзервативном делу” СПЦ, политички је близак са покретом Двери српске, сарађује и са Владиком Артемијем и верницим који су око њега окупљени, описао један од својих сусрета са Патријархом Павлом: ”Сећам се, кад је Сабор СПЦ одлучио да изађе из Светског савета цркава, један духовник са својим монасима и ја ишли смо код њега у Благовештење да причамо о спровођењу одлуке, пошто се оклевало. Примио нас је, и причали смо, али се испоставило да то неће ићи тако лако, јер је патријарх тврдио да су неопходне свеправославне консултације.

Српска Православна Цркве је део овог света, тај свет је данас у процесу глобализације, СПЦ још увек тражи одговоре и решења за све што  глобализација доноси и мења у свету.  Док се ти одговори не пронађу, не верујте у оне који преносе знања Ахтуна Реа или граде грађевину великог архитекте, и не верујте у оне који верују у Ништа (пре и после смрти) и ”вољу за моћ” (током живота). Уколико сте православни верник и имате доброг пријатеља или члана породице који је Јеврејин, ако некада уђете са њим у синагогу, као гост или туриста, због венчања или неког другог разлога, неће вас Бог проклети, нисте издали Православље, како мисле зилоти. Немојте се превише мешату у унутрашњи живот и устројство Цркве ако сте само верник или лаик. Увек можете имати, ако то заиста желите, саговорника из Цркве коме можете изнети мишљење на одређену тему. Српска Православна Црква у овом тренутку нема моћ да промени стање на Косову и Метохији и сарадња са онима који сада владају на КиМ не значи издају. Нико не тврди да су сви свештеници и епископи СПЦ савршена бића, СПЦ је организација коју чини доста различитих појединаца, са бројним проблемима и под великим притисцима.

У многим стварима зилоти су у праву, пре свега када кажу да не сме бити трулог компромиса са Католичком црквом и када одбацују екуменизам и светске и европске савете цркава. Против таквих процеса боре се свим снагама, и нико нема право да им оспорава право на борбу (за веру) и изношење свог мишљења. Јединство свих хришћана је циљ, али могућ само ако се Католичка црква (папа) покаје и врати коренима, а то је Православна Црква (то није исто што и екуменизам). Папа није споран као пастир католичких верника, спорно је да папа буде поглавар православним верницима и на челу Православне Цркве. Ту је и низ других спорних тема, попут поменутих разлика као што је проповедање Католичка цркве да је из Сина потекао Свети Дух, или када се папа изједначи са Христом… Зилоти греше јер нису исправно разумели све догмате хришћанске вере, јер се превише баве формом. Из таквог личног односа са Богом, којег код њих у ствари нема и самим тим није се добила ”слобода у Христу”, због превише значаја који дају спољашњој форми (и нацији јер у Христу нема ни Србина ни Хрвата), немају прави приступ према људима који другачије мисле. Христ није дошао због праведника, већ због грешника, да их позове на покајање. Верујем да постоје клирици унутар СПЦ који су спремни да прихвате екуменизам и по цену удаљавања од догмата и верујем да су они мањина. Да не постоје такви, претпостављам да би зилота било далеко мање, а јединства унутар Цркве далеко више. Кајање односно покајање, и праштање, одликује хришћане. Постоје ”хришћани” који од других увек траже покајање, а да никада нису спремни да опросте том истом од кога траже покајање. Међутим, најважније је лично покајање, за сваког човека, због одвојености од Бога сваког од нас и нејединства међу људима, у свету, у коме сви живимо после пада у грех првог човека. Православне аскете су после целог живота проведеног у кајању, када пред крај живота нису имали због чега да се покају, и даље говорили да немају времена ни за шта друго осим за (по)кајање. Треба бити чврст у одбрани вере, народа, и државе, али увек поштујући догмате вере, знати да страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења, а та осећања нису хришћанска и не доприносе одбрани вере, народа, и државе – ”будите лукави као змије и безазлени као голубови”.

Осим зилота, Свето Писмо и Предање не схватају и гностичари или мистици. Тачније, они потцењују та знања и мисле да знају више од Светих Отаца и да своје знање заснивају на искуству богатијем од Предања. Из мог искуства могу рећи да су они који су тражили Бога кроз Православље (кроз православну мистику а не путем формалне религиозности) много стабилније личности (скромније, здравије, боље познају себе, нису горди и немају осећај да су месије) од оних који су до Бога или Природе или Суштине, или како већ то свако од њих зове, долазили на основу свог разума, свог знања, уз помоћ разних духовних (астралних) бића, астрологије и нумерологије, тарота и слично. Не мислим да су сви мистици, астролози и нумеролози, магови и шамани, који не познају догмате хришћанске вере и који нису православни верници – слуге сатане, у служби антихриста, да нема паметних и зрелих људи. Упознао сам неке мистике (гностичаре, магове, исцелитеље…), познајем неке зилоте, са свима имам нормалан људски однос, они мене поштују, ја њих поштујем, иако се не слажемо и стално водимо полемике. Познајем особу која је одлазила код Миће Јовановића да би излечио њену болест и није јој помогао. Упознао сам исцелитеље који су помогли људима уз помоћ неких алтернативних метода лечења. Упознао сам добре људе који причају са духовним бићима и верују ”у неку вишу силу”, упознао сам атеисте који су добри људи. Упознао сам и исцелитеље и атеисте и свештенике који су лоши људи.

Моја порука је увек иста и за зилоте и за мистике (и за атеисте): ми се не можемо сложити, јер ја не напуштам догмате хришћанске вере, верујем у Бога и Христа. Око свега другог можемо да тражимо компромисе и нормално сарађујемо. На крају, вера је приватна ствар. Нико није присиљен да чита ове редове. Ја никога не убеђујем да верује у Бога и следи догмате хришћанске вере. Свакоме ћу објаснити како ја гледам на та питања, саслушаћу другог човека у вези његове вере или невере, саслушаћу његово виђење Бога, живота и човека, и нико ме не може убедити у супротно. Не мислим да је лош човек или будала или антихрист онај ко верује да је човек настао онако како се описује у теоријама које се баве (биолошком) еволуцијом. Тај став, и вера у Дарвинову теорију, сам по себи, не значи да је човек такав. Односно, лош човек или будала или антихрист може бити и онај ко (каже да) верује да је Бог створио свет.

Јерес је реч која означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Зилоти погрешно или једнострано схватају догмате. Мистици често одбацују догмате или их погрешно схватају. Зилоти не воле СПЦ зато што мисле да је СПЦ под превеликим утицајем мистика (гностичара, окултиста…), делом и атеиста (комуниста), и верују да унутар СПЦ превласт има ”либерални део” клирика, односно екуменисти (еврофили). Мистици (и атеисти и агностици) не воле СПЦ зато што мисле да је под превеликим утицајем зилота (верских фанатика, ултранационалиста…) и верују да унутар СПЦ превласт има ”конзервативни део” клирика (русофили). Атеисти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према зилотима. Зилоти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према неверницима и непријатељима Србије. Драгош Калајић је оптужио патријарха Павла да није био довољно ратоборан. Многи конзервативци и зилоти нападају владику Иринеја (Добријевића), а волели су Патријарха Павла, који је изузетно ценио тада младог свештеника из САД. Исто је важило за оца Биговића. Наравно, много тога је лошег у СПЦ, и некада су и зилоти и атеисти у праву, свако са своје стране, када критикују неке ствари у СПЦ. Колумниста НИНа Драган Јовановић стално критикује Цркву, себе назива паганином и свештеником словенског бога Вида, али са друге стране показује да познаје православно хришћанство боље од многих верника који никада не би критиковали и нападали СПЦ на било који начин, или националиста који нападају Цркву а бране Православље. Он разговара са Црном и Јунгом, док пише колумне за НИН. Светислава Басару, писца и колумнисту листа Данас, многи православци националисти оптужују да је повезан са масонима и страним окупаторима (да је њихов агент, као и Драган Јовановић) а са друге стране он је монархиста и у својим колумнама преноси и учења Светих Отаца из доба патристике, некада много боље него многи са деснице који га нападају. Постоје људи који нападају зилоте због јереси а сами полако прихватају (неку другу) јерес. Постоје људи који мало знају о хришћанству, неки од њих су верници (како сами кажу), неки нису верници, и ти људи, који сами признају да мало знају, покушавају да успоставе нека своја правила која би важила за вернике и Цркву, одређујући наравствено/моралне норме. Неки Срби који не желе да љубе руке православном попу одлазе у Индију да љубе ноге неком гуруу. Масони верују да је могућ компромис са Православном Црквом (тако што би Црква прихватила њихова учења). Не судите ни зилотима. Зилоти су некада толико усамљени и одбачени од већине друштва да многи, из те већине, заборављају да су људи из катакомби људи као и сви други, да ни зилоти нису безгрешни и нису у свему погрешни и да и они имају своја (људска) права. Исто важи, на пример, и за председника СРС који је у притвору у Хагу годинама, нико не пита за његова људска и остала права, само зато што се већина са њим не слаже на политичком и културном пољу. Некада су углађени и културни либерали већи зликовци од зилота илирадикала. За зилоте исто важи што важи и за мистике, масоне, атеисте и за сваког од нас – никада не знате ко је онај грешник који се покајао и због кога ће бити велика радост на небу. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом. Комунисти су судили, а ја позивам да се не суди ни комунистима, и за њих важи исто. Нису сви чланови КПЈ, сви припадници УДБ и ЈНА, били злочинци, или они који сигурно иду у пакао. Нису такви били ни сви четници и антикомунисти. Само Бог зна и само Бог суди.

Манихејство је одбачено од стране Цркве пре више од хиљаду година. Време је показало да је православно учење заиста изворноа да је богумилство заиста била јерес. Српска Православна Црква је и сада најближа извору, изнад свих ”учења” која проповедају зилоти, мистици и атеисти. Зло се појавило у свету после настанка света. Зло постоји, постоје и демони. Људи некада не разликују демоне и анђеле. Како би рекао Лав Шестов, велики руски (православни и егзистенцијални) философ јеврејског порекла кога је водила Божија Промисао: ”Добро није Бог. Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога”. Демони се некада крију иза Добра. Руски философ не спори да се ”зло мора уништавати”. Веровао је уапсолутно Добро, у Апсурд, иза којег се крије Лице Бога Живога.

Ево још неколико реченица од Лава Шестова:

”И рече безумник у срцу своме – нема Бога. ‘Искуство’ – против ‘искуства’. Коме дати предност?”

”Зашто Берђајев и Кант ћуте о томе да је Бог вратио Јову све што је овај изгубио? Зашто они ограничавају улогу Бога чисто моралним деловањем? Одговор: гносис је преузео своја права, због тога су исправили библијско приповедање – једино такво схватање Писма, у коме се не претпоставља ништа што вређа наше сазнање, јесте схватање у духу и истини. Хегел је то формулисао овако – чудо је насиље над духом, чудо је насиље над природном везом појава (…) Егзистенцијална философија се ослања на Апсурд и не само што то не скрива, већ у свакој прилици наглашава (…) Творац је саздао слободног човека и његова слобода се и састојала управо у томе да он није имао потребе ни за знањем, ни за разликовањем добра и зла. Почетак сваког знања јесте страх. Слободан човек се не боји, ничега се не боји, слободан човек не пита, не осврће се – због тога се његов однос са према Богу не изражава знањем, већ вером. Вера и јесте она слобода коју је Творац удахнуо у човека заједно са животом (…) И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору. Почетак мудрости јесте страх од Бога, а не страх од Ништа. Слобода, пак, не долази човеку од знања, већ од вере која отклања све наше страхове.”

***

Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. Не судите и неће вам се судити. Не показуј људима врлину своју, тако ћеш избећи да упаднеш у гордост. Страст је слабост душе. Против сваке страсти постоји супротна јој врлина. Постоје и страсти које су дате од Бога и служе на корист. Мудрац је онај који се боји Господа. Где преовлађује страх Божији, тамо влада и смирење, Бог се насељава у таквој души. Ничега се не плаше они који се боје Бога. Све што у вама буди радост потиче од анђела. То су (још нека од) учења Светих Отаца.

Бог све зна. Бог суди. То је учио Патријарх Павле. Када је 1994. године изјавио за једне италијанске новине ”Сви смо криви” видело се да је он прави хришћанин. Он није осудио Србе као кривце за злодела која су се догодила приликом распада СФРЈ (како су јеретици и ”безгрешници” са Запада протумачили, па су као грешници сви ”подигли камен” и каменовали/бомбардовали Србију) већ је подсетио да нико није безгрешан. Зато толико Срба поштује Патријарха Павла, истинског слугу Божијег. Поштовали су га сви – и зилоти и мистици и атеисти и верници СПЦ и верници других хришћанских и нехришћанских верских организација и припадници других етничких заједница.

Догмати Православне Цркве имају своју основу у Светом Писму и Предању. Сва друга учења – немају. Верујем да ће Српска Православна Црква остати јединствена, да ће пронаћи начин да расколнике врати а са атеистима и онима који нису верници начин за миран суживот, и да ће следити догмате и каноне као и до сада.

***

Хришћанство је после 1000 година ширења Радосне вести достигло врхунац када је на Истоку владала Византија а на Западу своју власт утврдила Католичка црква. Тада је достигнут врхунац у односима Цркве и световне власти, тада је Црква имала утицај на свакодневни живот свих људи унутар граница хришћанске и европске цивилизације. После Средњег века хришћанске цркве имају све мањи и мањи утицај унутар, до тада, хришћанских држава и народа Европе. Византија је нестала, Исток освајају муслимани. На Западу долази до секуларизације, хришћанске цркве губе позиције које су имале унутар државе и друштва. То је морало тако да се одвија.

Рај није могућ на Земљи, у овом свету. Није Цркви дато да буде господар земаљског царства, већ мученица унутар овог света. Само Бог може зауставити процесе човекобоштва и незнабоштва. У Светом Писму се јасно каже да ће антихрист, на кратко, постати владар овог света. Због тога је погрешно размишљати о стварању теократије – о Србији у којој би сви људи били православни хришћани, где би сва деца ишла на веронауку у основној школи, где би свештеници били министри и слично.

У Србији у последњих пола века превласт унутар интелектуалне елите и институција образовања имају они који не верују у духовна бића и анђеле, они којима су подједнако неразумљиви и заостали и они који разговарају са духовним бићима попут Ахтуна Реа или саЈунгом и Црном, и они који разговарају са анђелима. Наметнут је материјалистички поглед на свет и то је било неодрживо. Сви они који нису били атеисти, који нису до краја следили Дарвинову теорију еволуције, који нису веровали да је све Ништа или ”воља за моћ”, који су имали нека искуства која не могу рационалним и научним путем да се објасне, који су веровали у Бога и Христа, који су налазили истину у будизму или теозофији, тражили су начин како да опстану, како да долазе до књига и преносе знања и свој поглед на свет другим људима.

Међу Србима који су на попису сврстани међу православне хришћане има атеиста. Међу атеистима има оних који поштују православне обичаје јер су српски обичаји, али не верују у Бога, у анђеле, итд. То су у већини бивши комунисти који сада као социјалисти славе славе и децу крсте у цркви. Постоје атеисти који не желе да имају било какав контакт са СПЦ, религијом и традицијом.

Затим, имамо агностике. Међу њима има оних који мало више и оних који мало мање поштују СПЦ и традицију.

Имамо и оне који верују у Нешто. Они се придржавају традиције, али површно. Њима није довољно оно што знају о хришћанству, а знају мало, они траже више, даље. Они се венчавају у православној цркви, око врата носе крст на ланчићу, али имају урађене наталне карте, отварају тарот, у многим стварима се слажу са фројдовцима и дарвинистима, верују у реинкарнације, итд. У овој групи могу да се нађу и они који се јавно изјашњавају као атеисти, који у себи нису до краја рашчистили да ли верују у Нешто или Ништа. Зато је могуће да атеиста истовремено буде и окултиста и да слави славу због традиције.

Ту су већ довољно поменути и описани зилоти и мистици. Највећи број њих је међу оним Србима који се на попису изјасне као православни хришћани. Разлике између њих су очигледне као што је очигледно и њихово слабо познавање хришћанства. Међу таквом врстом православних верника има оних који заиста верују у Бога и поштују православну цркву, али се не придржавају учења Светих Отаца. Има таквих и философа, попут Николаја Берђајева: ”Ако философ верује у Христа он не мора да доводи своју философију у склад са православном теологијом, али он може да стекне Христов ум”. Прочитали сте текст Миће Јовановића, за кога је Црква ”нешто друго у односу на Христа”, али који тражи благослов од Патријарха српског.

Ту долазимо до верника који добро познају светоотачку литературу, Свето Писмо и Предање, који су добро изучили философију, мистику, друге религије, који заиста верују у Христа, у Бога, у Свети Дух, који добро познају догмате хришћанске вере, који су поред свог тог знања одани Српској Православној Цркви, али нису у пуној мери уцрковљени. Један од разлога зашто је то тако јесте зато што овом типу људи (или некима од њих) није потребан ”посредник са Богом” и нису потребни спољни ритуали па чак ни (материјални) симболи; делом је то тако зато што су (неки од њих) наглашени индивидуалисти (егоцентрици); а делом и зато што Црква некада, због својих слабости, не може да прихвати оне који мисле својом главом, који нису егоцентрици, али јесу личности, јаки карактери и веома образовани људи. Такви траже сапутника, саборца, и оног ко може да буде стуб саборности (уз очување различитости између људи од којих је сваки ”непоновљива личност”), а Црква некада не може да постигне тај степен саборности. Ту су и неки други разлози, као што је однос према претхришћанској традицији српског народа.

Сада смо код верника који су на попису православни хришћани али су више поштоваоци словенских богова и старе паганске религије. Они не поричу свој православни идентитет, али, за разлику од Цркве, не истичу као једини и незаменљиви. Многи од њих верују у Христа, али сумњају у библијску причу о историјском Исусу, неки прихватају мржњу према Јеврејима, затим, свима је јасно да је српски и словенски календар старији више од хиљаду година од јеврејског календара по коме се рачуна време од последњег потопа или настанка света, многи су Христа прихватили само као Бога Сунца, као Непобедиво Сунце, и томе слично. Један од таквих православних Срба, који се борио против западних империјалиста током деведесетих а који је био и следбеник Непобедивог Сунца, био је Драгош Калајић.

Поменуо сам неофите, тип верника који има проблем са поштовањем самог себе, то су они који не љубе самога себе, који не схватају узвишену улогу и божанско лице човека. Ови верници су потпуно уцрковљени. Они су под утицајем православне аскетике – морала и схватања живота који долази од стране монаха из манастира. Унутрашњи живот аскете је динамичан, живот у манастиру је статичан, у смислу да је ”време стало”. Живот ван манастира је динамичан, међутим многи верници, попут неофита, нити имају унутрашњи живот динамичан, нити спољашњи живот ”прати време”. Монаси су се издвојили из света, верници су део света, зато верници морају да преузму одговорност за живот у свету.

Ту долазимо до посебне теме, а то је како су православни монаси укључени у светске токове, колико разумеју проблеме својих верника, на који начин воде свој народ ”овде и сада”, у одређеном времену, ”које тече”, као што је сада овај тренутак, почетак 21. века. На пример, аскете не стварају породице, за њих не важи ”множите се”. Порука ”множите се” упућена је верницима. Аскета се одриче земаљског блага, сваке имовине, живи крајње скромно и сиромашно. Онај ко има супругу и децу не може да живи као аскета (Мигел де Унамуно: ”Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; хришћанин напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.”). Верници морају да живе у ”складу са временом”. У свету који се стално мења човек осваја нова знања и све више влада процесима у природи. Човек постаје ”господар природе”. Али, то је само привид, и тога је свестан један монах. То није ”власт над природом” каква је била пре пада у грех. Са друге стране, верник је тај који мора да се носи са изазовима времена, са искушењима којима је изложен у свету у коме живи, и то у сваком тренутку, ”овде и сада”. Да не ширим ову тему, напоменуо сам претходно јер долазимо до нове поделе унутар верника и Цркве, а то је подела на оне који су у току са светом и одговарају на свакодневне изазове и оне који су на неки начин у сукобу са савременим светом и желе да задрже прастари начин живота. Међу овим другим има противника науке који упозоравају да технолошки напредак води ка самоуништењу. Међу првима има оних који се слажу са Берђајевим да ”човек није биће које се само спасава, он је и биће које ствара… у човеку је садржана целовита загонетка и одгонетка света”. Земља заузима централно место у творевини јер се Бог оваплотио на њој. Где је граница, када се прелази у човекобоштво? Да ли се до искупљења због пада у грех, због тога што је Адам узео плод са дрвета спознања добра и зла, човек треба одрећи сваког (са)знања, да ништа не открива, проналази и ствара, да учини да ”време стане”? Ако то учине само Срби да ли могу да опстану у оваквом свету? Око оваквих питања постоји доста спорова зато што међу онима који се споре мало има оних који добро познају догмате, Свето Писмо и Предање. Добољно је узети пример Светог Саве који је као монах отварао школе и болнице. Сада се међу српским монасима у манастирима могу наћи и они који користе лаптопове и интернет, и многи критикују такве монахе и такве појаве унутар Цркве, али ја мислим да је то добро, јер монах не треба да изгуби сваку (спољашњу) везу са светом, са својим верницима и својим народом. Православна аскетика не унижава човека и тело, не учи да је ”тело затвор за душу”, аскете саветују верницима да поред бриге за спас душе воде рачуна и о телу, да је поред душевног здравља важно водити рачуна и о телесном здрављу. Берђајев је писао да је ”у основи философије претпоставка да је свет део човека, а не да је човек део света… у човеку се пресецају сви кругови бића”, писао је о смислу стваралаштва свестан да је ”човекова слобода сама за себе немоћна да човека окрене Богу, да победи грех”, свестан да ”човек у акту сазнања не може да се уздигне над Богом”. Постоје верници који не разумеју православну аскетику, постоје православне аскете које не реазумеју живот верника у свету, уз друге разлоге, попут разлога описаних у ”Агонији хришћанства” (Мигел де Унамуно), у вези процеса човекобоштва и користи од науке или тражења места (улоге) Цркве у држави (политичком животу) и права Цркве да заступа своје вернике, настале су бројне поделе међу верницима и различита тумачења ХХХристовог учења.

Постоје и друге групе верника, и друге поделе, али је ово до сада набројано довољно да се покаже како данас изгледа ”крвна слика” верника и клирика у Србији, међу Србима. Од десет верника у Србији тешко је наћи двојицу која се слажу око десет најважнијих тема везаних за православно хришћанство. Међу клирицима је мало боље стање.

Имајући у виду овакво стање међу верницима, затим, да у Србији не живе само верници Српске Православне Цркве, јасно је да је бесмислено укидати секуларни систем, одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде. Плурализам постоји међу православним верницима, међу свим грађанима Србије, а православни верници су најбројнија група грађана Србије.

Једноумље које су наметали атеисти није уродило плодом. Срби су остали православци, неки су прешли у будизам, неки су постали мистици, теозофи, философи… али нису сви Срби постали атеисти и не размишљају сви као комунисти. Нису ни сви атеисти били комунисти нити су сви левичари. Не желе сви Срби да постану католици, или муслимани, или нешто треће. Не желе сви Срби да буду православни хришћани. Нису никада били нити ће икада сви Срби бити православни хришћани. Увек ће бити другачијих Срба. Зато истичем да је бесмислено залагати се против секуларног уређења друштва (наравно, унутар којег би се поштовала права верника, не само права мањина већ и права већине). Зато подсећам да ће антихрист, на кратко, завладати целим светом. Убрзо следи Други долазак Христов, када нестаје зло у свету, смрт и грех код људи, када настаје нови Јерусалим.

***

То не значи да се не треба борити, да сви треба да се предамо (молитви) и ништа не радимо, да престанемо да градимо, стварамо, рађамо и бранимо, јер ће антихрист сигурно доћи на власт. Као што је записано, антихрист долази на крају овог нашег времена и света, и владаће јако кратко над целим светом, а после тога настају ново небо и нова земља и нов живот за човека. Борба траје до краја света и века, до Судњег дана.

Шта је борба, за православног хришћанина, у секуларном друштву? То је борба са собом, са грехом у себи. Почетак је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем и љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог свим срцем, умом и душом а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да победи грех, да воли Бога, само ако воли себе, и исто тако своје ближње. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац поред ког прођеш и треба му помоћ.  Затим, ”не судите” јер ”Бог суди”, зато ”не судите и неће вам се судити”.

Како се борити а не судити?

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењудругог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи самоетику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили ”политички коректан говор” и често као некоректан говор илиговор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа. Последњи пример је извођење Марша на Дрину у згради УН у Њујорку, што се није свидело Бошњацима. Одмах су извођење марша осудили и другосрбијанци, иако је Марш на Дрину марш мира, а то вече у УН било посвећено слављењу Српске а не југословенске нове године[1]. На исти начин на који се повинују ”осећањима Бошњака” повинују се и закону нужности, па тако прихватају стање окупације, прихватају све захтеве и испуњавају све услове које окупатор наложи. Дакле, један део Срба (у овом примеру – другосрбијанци) није спреман да спроводи српске интересе јер се са тим не слажу други; затим један део Срба (у овом примеру – неофити) ништа не предузима за српске интересе, јер и иначе ништа не предузима, док му други не каже, јер није сигуран у себе, и слично. То су две групе људи, које данас чине велики део српског народа, које се практично уопште не боре за српске интересе. Имамо и групу зилота и ултрадесничара који се боре за српске интересе али често њихова борба доноси више користи непријатељима и доста штете самој Србији (продубљују поделе унутар народа, стварају лошу слику о Србији у свету). Личност је онај који има своје мишљење.Са друге стране, егоизам је грех. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Бог је Други. У Богу су и други. У Цркви су идруги. Треба бити сведок вере, тако се боре Христови војници.

***

Отац Николе Тесле је био православни свештеник и хтео је да му син постане свештеник. Никола Тесла је хтео да се бави науком и постао је велики научник. Имао је богато знање из религије, добро је упознао православно хришћанство, никада није заборавио да је Србин, али је касније, како је и сам на неким местима описивао, имао, како би неко рекао, одређена ”мистичка искуства”. Тесла је остао везан за своје корене, није заборавио своје порекло, није се одрекао своје вере или слично, али јесте по много чему био различит од већине православних Срба тог доба, у неким својим ставовима разликовао се од учења Цркве. Није био уцрковљен. Те детаље многи који су противници Цркве узимају као доказ да никада није био православни хришћанин нити је на било који начин везан за православну Србију, а унутар Цркве има исто тако оних који то узимају за доказ да је био ”отпадник од вере”.  Унутар Цркве данас су такви мањина, за Цркву је данас Никола Тесла био крштени православни хришћанин (на Архијерејском сабору СПЦ донета је одлука да се земни остаци Николе Тесле сахране на платоу испред Храма Светог Саве).

Многи оптужују Цркву да ”присваја” Теслу и да то не би била његова воља. Колико се Тесла као ”мистик” разликовао од православног хришћанина, колико је одступао од хришћанских учења? Да ли је био аскета? Да ли је жудео за профитом? Шта је оставио свету? Да ли су марсовци које је помињао можда били анђели?

***

Када би се појавио харизматични православани лидер кога следи велики број православних Срба и који тежи рестаурацији теократије, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични мистик и окупио око себе велики број Срба, који су се окренули езотерији, окултизму и паганским култовима, са циљем стварања нове Југославије и нове (словенске) религије и новог писма (еклектичко-алхемијским путем), искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични комуниста око кога би се окупили српски левичари са циљем рестаурације комунизма, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Цена увођења теократизма и рушења секуларизма није вредна колико ”плач једног детета”. Који је други начин? Мирним путем. Да ли то може да се испуни на земљи, на овом свету? Не. Јер, ако се то испуни, говоримо о царству небеском на земљи. А то се не разликује од утопизма комуниста некада. То нема везе са хришћанством.

Рат се добија у глави и срцу. Срби могу бити под физичком окупацијом, али док остану слободног ума и не предају се у срцу, има наде. Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити светосавац значи бити хришћанин. Без Христа Срби (и верници и они који нису верници СПЦ) не могу опстати, и преживети, до Судњег дана. Зато стражите, будитебудни.

Са вером у Бога,

Београд, 8. мај 2013. године


ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

[1] Друга је ствар што немам неко мишљење о Вуку Јеремићу и мислим да је можда агент Империје.

————————————————–

UDBA – ознака (не)квалитета


%d bloggers like this: