„Олимп“ је глупост

октобар 2, 2017

 

Нермин Вучељ: „Олимп“ је глупост

nermin.vucelj

Нермин Вучељ

Погрешно су перципиране супротстављене критичарске стране као одушевљени постмодернисти усхићени гениталним перформансом и насупрот њима конзервативни моралисти згранути сценском голотињом.

Као у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“, нико не сме да изговори да је „Олимп“, представа Јана Фабра којом је отворен овогодишњи БИТЕФ, глупост, плашећи се да не буде подвргнут подсмеху постмодернистичке интелектуалности.

Не би Ниче у овој представи видео испуњење оног диониског начела, већ пре његову декаденцију. Не би Милош Ђурић перципирао ‘хоммаге’ античком позорју, јер представа има везе с грчком трагедијом колико и Јонескови комади с француским класицистичким позориштем. Звучно получасовно избезумљено плакање на сцени, или получасовно кружно витлање главом и косом, или вишечасовно спавање глумаца на сцени, нема ничег од поетичких начела, ни од естетских мерила, ни од драмске напетости грчке трагедије. Не пружа „Олимп“ драмску екстазу, већ је само приказ атмосфере екстази журке.

Одушевљавати се „цитатима из поп културе“ који се учитавају у представу, тражити смисленост у костимографији у којој се комбинују античка хаљина, кухињске рукавице и патике из 21. века, уписивати интелектуалне кодове у сцене са онанисањима и ерекцијама, нема везе с истинском уметношћу, с правом емоцијом, с катарзом у правом смислу речи, већ једино са критичарким снобизмом и уметничком декаденцијом. Еротика јесте уметност, а представа „Олимп“ најмање има еротичног, а највише сексуализованог. Прави комад од двадесет четири сата трајања, у славу грчког театра, био би онај који показује еволуцију од диониског култа музичких и фалусних свечаности, до премештања догађаја, мита и изолованог јунака на сцену, наступа једног глумца, затим два, увођење трећег глумца, и до аполонске стилизације диониског, јер из тог споја и настаје грчка трагедија у којој се човек, као индивидуа, суочава са својим безграничним тежњама и ситуационим ограничењима, што чини људски усуд. Нажалост, такву смисленост не могу да припишем овој представи.

Представа „Олимп“ има пандан у савременом сликарству где „уметност“ чине три насликана троугла на платну, и у модернистичкој поставци која се састоји од шољице за кафу, развученог тоалет папира, пепељаре пуне опушака и разнобојног пара чарапа. И то називамо уметношћу. А ко то не разуме, није дорастао томе. Уметност се осећа. Тамо где се надугачко интелектуализује, нешто је дебело лажно. Док је света, остаје грчка трагедија као непревазиђени уметнички легат. „Олимп“ је покушао да се маркетиншки окористи о ово наслеђе.

Аутор је филолог романиста, доцент на Филозофском факултету у Нишу

Danas, 02. октобар 2017.

***

Златко Паковић: Стари Грци, како их данас читамо

ZlatkoPaković

Златко Паковић

Полусатним овацијама, на ногама, београдска публика збратимила се (да, и посестримила) с колегама у Берлину, Солуну, Антверпену и другим европским градовима у којима се досад приказивала даноноћна „Планина Олимп: у славу култа трагедије – двадесетчетворочасовна представа“ Јана Фабра, где су гледаоци, који овом приликом себе радо називају причесницима, такође усправљени и радосни, аплаудирали у трајању пропорционалном дужини представе.

Битеф је ове године, дакле, угледао оно о чему највише прича позоришна Европа данас, у заносу, у опијености животом и сном коју може дати само старохеленски неклерикализовани мит и еп и живот, насупрот овом, нашем, у улогу жртве, као у највећу светињу, умоченом свету и прози јудаизма-ционизма, хришћанског клерофашизма и, од њих ништа мање милитантног и снужденог – од њих још и понижаваног – ислама.

Клали су се и претхомеровски Грци, али су знали да уживају у животу наискап, наште и до дна. О овом умећу њиховог уживања не говори ништа боље од оне слике у Хомеровој „Илијади“, у којој ожалошћени ратници, пре него што почну да оплакују своје убијене другове, вечерају, а након вечере, скубе косе и приносе жртве у славу својих дичних покојника, за којима им се срце цепа. Та ингениозна егзистенцијална симетрија радости и жаловања створила је генијалну, непоновљиву архитектуру Партенона и непоновљиву логику (дијалектику), те трагедију, као најсудбоноснији облик песништва, и комедију, као песништво о оном што трагедији нужно измиче – о спознаји ироније и иронији спознавања. Постоји време за уживање у раду, али и у доколици, време за филозофију, и за пожуду, за ужитак у одбрани части, али и за уживање у освети која пролива крв, не само без оптерећења савести, него управо као потреба те старе, затомљене савести, која не оплакује, него слави живот.

Јан Фабр успоставио је ову симетрију у својој двадесетчетворочасовној представи, у којој су перформери и подвижници, а њиховој не тек непосусталој него стално изнова обновљивој енергији, публика је највише одавала признање. Кажем, успоставио је Фабр ову зачудну старогрчку симетрију, постигавши и то да обнажена тела и огољена споловила јунака и актера ниједног јединог тренутка не буду нешто нелепо и вулгарно на сцени, него управо најбожанственији костим човека – тело по подобију богиња и богова. Али, као што смо, у хришћанској епохи, свикли да скривамо своје тело, као срамоту, тако смо свикли да скривамо и друге божанске прерогативе код себе, те и очигледну истину, прву истину, да свако има право на уживање живота. Но, овом се основном праву готово увек неко или нешто испречи, и ту онда мора да следи праведна казна. Грци су, наиме, знали оно што смо ми заборавили: да је праведно казнити оно што нам не дозвољава да, како би се то садашњом правном терминологијом изрекло, конзумирамо овај јединствени и једини живот, на који после смрти немамо више право. Грци су живели систем вредности у којем је милосрдно немилосрдно казнити немилосрднике, а немилосрдно бити милосрдан према њима. Ми смо ово изопачили, па смо милосрдни према онима који су немилосрдни према основном праву највећег броја живућих људи да уживају у животу, јединственом, непоновљивом.

Фабр узима слике, јунаке и говоре из грчке митологије, пре свега из Хомера и из трагедија тројице трагичара, али слободно интерпрета на том материјалу, пуштајући, у дугим ноћним бдењима, интуицији да га туда води. Предочене слике понекад познате нам јунаке представљају другачије од оног какви они јесу старогрчким писцима. Прометеј је сада, на пример, уплашен и потребан му је подстрек других, такође у јези, да би украо ватру од Зевса. Фабр је Прометејевом подвигу посветио неколико представа, али га овде представља као врсту лукаве, од страха устрептале варалице која одустаје од свог циља да му се затим врати. То је својеврсни дијалог аутора са самим собом, са сопственим делом: један ироничан гест према самоме себи, као што је и ова његова представа један, додуше прикривени, иронијски гестус у односу на оно што је у младости конципирао и режирао.

Главне јунаке и хероине трагедија, Фабр, ипак, углавном оставља онако како их знамо из писане оставштине, с тим што глумци њихове речи изговарају у духу фразеологије савременог језика. Изврсна је сцена у којој Агамемнон има шта да каже у своју одбрану, бацајући у лице свима онима који му замерају што је жртвовао кћер, управо аргумент своје љубави према том детету, које је уморио као жртву боговима да би освајање Троје могло да започне. Да ли ико од оних који приговарају има ту смелост да убије оно што највише воли како би се задовољила правда и скинуо срам са полиса?

Изврсна је и Медеја док говори у своју одбрану, као пред поротом, коју презире, јер јој може судити само суд њене напаћене душе која у освети, страшној, грозоморној, налази одушка од којег умире. То су, дакле, секвенце, а има их још, које овом „физичком“ театру дарују снагу логоса.

Има и баналних досетки, читавих сцена потопљених у њих, али оне лако устукну пред оним надахнутим, оригиналним решењима аутора. За оног који ово пише, једна од најлепших сцена својеврсни је лајтмотив, који се три пута јавља – као што Свети Петар три пута издаје Исуса. То су моменти када се појављује Хрисип, једном, трудећи се да схвати ко је, а не могавши то, други пут, јасно говорећи о себи ко је и шта је, наиме лик из неповратно изгубљене трагедије, тврдо нам стављајући до знања колико је, у ствари, битно сећање у људској заједници, наиме, да је људска заједница заједничко сећање, и то сећање у којем би морала бити јасно успостављена симетрија разлике између тога ко су хероји, а ко кукавице, и шта је то хероизам, а шта кукавичлук… Трећи пут јавља се Хрисип да говори о томе како је силован.

Хрисип је јунак Еурипидове трагедије, чији је наслов управо његово име, а део је оне трилогије којој припадају, сачуване, „Феничанке“. Овог јуношу, најлепшег међу најлепшима, силовао је његов педагог, гласовити Лај, док је био прогнан из Тебе. Како је Лај окончао, то добро знамо. Хрисип промиче сценом, међу попамћеним трагедијама и херојима, као личност из заборава, у име свих жртава којих се не сећамо, у име свих хероја за које не знамо, а међу којима можда живимо.

Још једна кључна ствар у овој Фабровој интерпретацији грчког света јесте духовитост: иронија, која данас изгледа као савремени облик односа према староставној озбиљности епа, али није тако, јер је иронија неизоставни удео старогрчког живота. На њој настаје не само Сократова мајеутика него, више од ње, читава комедиографија, а у ној је и Сократ добар за подсмех.

Напор, неуобичајен напор, на крају благотворан, овде је оно што улажу и играчи и публика, јер треба издржати тих двадесет и четири сата, и то у некој врсти омаме, чиме се, заправо доводи у питање здравље оног што уобичајено називамо здравим разумом. Хоће се рећи, да бисмо стигли до потпуније истине, можда бисмо морали с ума сметнути здрав разум, јер је тај и такав здрави разум управо довео до хорора у којем данас јесмо на прагу Трећег светског рата и у избегличкој кризи, у којој је Европа, својом кривицом, својом хамартијом, погњурена до дигнутог носа (којим пара облаке).

Унисона је позитивна рецепција ове представе, упркос битне ствари коју она пренебрегава, не угледајући се на неизоставног Аристофана, који је у својим комедијама упућивао инвективе ка људима од утицаја и моћи. Фабр трага и показује саму структуру моћи, али не назива њене носиоце данашњим њиховим именима. То, међутим, древни Грци очекују од нас, јер у представи у којој ми гледамо њих у њиховом времену, они гледају нас у нашем, и чекају да, као и они, говоримо разговетно, јасно и оштро, без страха и са страшћу за именовањем.

У овом слављењу грчке трагедије, Фабр је себи ускратио право да разоткрива и именује, што је, такође, ствар лудичке нарави театра, да разоткрива и именује оне који данас махнитају и чија се безразложна воља прихвата неупитно. Упркос томе што Фабров Дионис личи на председника САД Доналда Трампа, ниједном нема чак ни алузије на ову сличност, којом се уочава структурна разлика између Диониса некад и Диониса сад, јер Трамп јесте Дионис савременог света (сиц!), односно, Дионис је данас постао Трамп, силом прилика, и јесте бог безумља политике и људске трагедије коју производи та политика.

У једном од дивних тренутака представе, Фабр је на мелодију америчке химне дао да се певају речи сасвим супротног значења од речи те химне, а у другом таквом моменту, један спартански исцрпљујући дрил, у којем је публика учествовала весело (не схвативши о чему је реч, дакле, омамљена, преварена), режирао је као гимнастичку вежбу америчких маринаца, али није ишао даље на линији овог момента силе. Чак и у оном тренутку кад стари Грци узимају на себе обличја народа међу којима су живели као међу варварима, Фабру није пало на памет да се помене злочин геноцида који је његова Белгија у XИX веку починила, свирепо уништивши десет милиона становника колонијализованог Конга, одакле је извлачила богатство на којем и данас стоји, омогућујући и уметнику Фабру да лежерно ради дуготрајне представе, којима могу присуствовати, и на крају здушно аплаудирати, и они који данас својим политичким и пословним одлукама уништавају читаве насеобине и народе.

Не случајно, дакле, стоји и она грешка у наслову представе, да је она „у славу култа трагедије“. Трагедија није култ. Трагедија је управо пропитивање култа и увреженог светоназора. Трагичка уметност је политичка уметност пар еxцелленце, уметност коју је полис изнудио, јер су му били недовољни храмови, скупштине и сама агора (на којој су се трагедије најпре изводиле). Тај моменат спознаје политичког недостаје Фабровој разиграној, лепој и узбудљивој представи.

Не бих о овоме говорио да сам Фабр у овој представи не исказује потребу да мења перспективу, не заборављајући сасвим да старе Грке гледамо из данашњице. О томе говори и његов Агамемнон, који поред оклопа и шлема, у пуној ратној опреми, на стопалима носи патике по последњој моди. О томе говори и онај данашњи сиртаки који играју древни Грци, обнажени, како су се иначе носили и на бојном пољу и на стадиону. Али, Фабр се ту убрзо зауставља, и кад на крају, уз френетично одобравање публике, у Београду, Берлину, Антверпену и Солуну, ти грчки разиграни ратници узвикну да свако има право да понекад буде луд, он не иде дотле да у тој слици, у којој повезује данашњицу са временом од пре две и по, три хиљаде година, покаже шта заправо јесте та лудост, та грчка лудост, која је данас заборављена мудрост.

Та лудост јесте покретач „грчког чуда“ пре две и по хиљаде година. То је онај тренутак у којем у Атину ступа генијални законодавац Солон, трговац и песник, и укида, једним јединим актом, дужничко ропство. Исти тај моментум налазимо у нашем времену, али савремена Грчка није имала Солона да дужничком ропству узвикне не, иако је премијер Ципрас то наговештавао у предизборној кампањи. То новогрчко пристајање на дужничко ропство, то је свежа рана на европском телу, рана из које цури њена будућност.

У Фабровој представи често се, у име старих Грка, чује да демократија не штити слободу, али тај закључак за старе Грке изгледа бесмислено. Зашто? Зато што стари Грци, кад су говорили о демократији, никад нису пред очима имали представничку демократију: она би за њих била облик тираније или олигархије. Атинска демократија је први облик директне демократије.

Фабр је пуно тога назрео, али се није осмелио да то и изведе на сунце свог спектакла, зато то и јесте спектакл; наиме, његова велелепна представа припада друштву спектакла: грандиозна представа без субверзивности. А позориште, онако како су га изумели Грци, најсубверзивнији је, најопаснији изум светске културе.

Danas, 26. септембар 2017.

Advertisements

Петиција да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школама и на факултетима

мај 8, 2017

 

Дарвинисти и остали борбени атеисти, чим су чули за петицију да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школама и на факултетима, почели су да вичу да неко опет “укида Дарвина“, да се из школа “избацује теорија еволуције“, да “иза свега стоје креационисти“. Ништа од тога није истина. Они уопште не слушају шта покретач петиције говори, они не чују другог и другачијег.

 

Доктор медицинских наука Радмило Рончевић, покретач петиције:

Ћелија је чудо и њену функцију и њен настанак не може нико да објасни. Теорија еволуције није научно доказана, већ само хипотеза заснована на спекулацијама.

Неодарвнистичка теорија је заснована на машти, заблуди и лажи, а код нас се изучава као догма апсолутно доказана и зато је не смете нападати. Ако та догма иде са наглашеним атеизмом, онда поприма особине идеологије. А када науку ставите у оквире идеологије и догме, нема чињеница, нема истине, нема науке и онда она постаје антинаука, погубна и за друштво и за науку.

Немам везе нити са креационизмом, нити са интелигентним дизајном.

Теорија еволуције треба да се изучава као хипотеза са свим чињеницама које јој евентуално иду у прилог и чињеницама које јој не иду у прилог.

Изгледа да је заправо исправна шала која каже да када се теорија и чињенице не слажу, морамо мењати чињенице да би остала теорија.

Рончевић је за медије изјавио и да он не може да докаже како је настао живот.

Биографија:

Проф. Др Радмило Рончевић, MD, DDS, PhD – Специјалиста пластичне, реконструктивне и оралне хирургије
Дипломирао: Медицински факултет, Београд, Стоматолошки факултет, Београд;
Специјализација: Пластична и реконструктивна хирургија и Максило – операција лица;
Субспецијализација: Краниофацијална хирургија и хирургија орбите;
Специјализација: Орална хирургија;
Објавио преко 200 радова до сада, од тога 32 су објављена у водећим међународним часописима;
Представио више од 100 радова и сажетака објављених на међународним конгресима;
Аутор је поглавља у два америчка уџбеника;
Једини аутор који је објавио јединствену књигу у научној литератури – хирургија орбите;
Написао седам поглавља за уџбеник који је припремљен за објављивање;
Позван да одржи до сад 42 предавања у великим светским центрима: пет на клиници Мејо, два на Универзитетском медицинском центру у Њујорку, четири на Медицинском институту у Софији, пет у Каиру, три на Универзитетској болници у Лондону, два у Глазгову, једно у Токију, два у Риму, два у Сан Франциску, два у Мајамију, пет у Петрограду, три у Москви, седам предавања на Пен Стејт Универзитету као гостујући професор и два предавања у Хановеру, као гостујући професор;
Цитиран око 200 пута у водећим међународним часописима и књигама.
Не зна се са сигурношћу колико пута је цитиран у домаћим и страним часописима;
2007: Семинар о Хирургији лица и орбите у Балтимору, најпознатијем трауматолошком центру за лице и орбиту у САД (др Менсон). Главна тема семинара била је посвећена раду професора Рончевића у пољу оперисања лица и орбите;
2002: Америчко удружење за естетску хирургију организовало је Међународни симпозијум „Напредак у естетској хирургији “ у Лас Вегасу. Професор Рончевић је био један од ретких гостију – експерата изван САД који су били позвани. Након симпозијума др Рончевић је представљен са посебном писаном захвалницом и уз коментаре да је његов допринос образовном програму веома значајан и познат свим учесницима;
Задужен за 5 научних пројеката до сада и има широко опште знање у медицини;
Ментор у припреми магистарских и докторских дисертација;
Обавља читав низ пластичних, естетских, краниомаксилофацијалних операција и бави се оралном хирургијом и хирургијом орбите;
Радио као виши хирург и професор на водећим болницама у бившој Југославији: Војномедицинска академија, Београд, Војна болница, Загреб, Клинички центар Србије, Београд, Клинички центар, Нови Сад;
Члан многих међународних и светских медицинских удружења.


Протојереј Андреј Ткачов: Hе смемо да заборавимо цара Николаја

новембар 18, 2015

car-nikolaj-550

 

…Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примесу својих фантазија. И није преузео грех целог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица обешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успео да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цео свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Пре нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али победити. Изгубити – и истовремено победити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си победио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На пример, у Заграничној Православној Цркви.

Он је победио. Победио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

 

carska-porodica

 

ЦЕО ТЕКСТ: http://www.pravoslavie.ru/srpska/87855.htm


Дискриминација дијаспоре на изборима

март 7, 2014

(…) Недопустиво је да у ери модерних технологија за наше људе који живе у иностранству није уведена могућност гласања на даљину већ гласачи морају да путују стотине километара (што је повезано и са новчаним трошковима а и са губитком времена) да би остварили своје гласачко право. У свету постоје различити модели и већ испробана решења електронског гласања и гласања поштом а нека од њих користе се и у земљама у нашем окружењу. Иницијативе за увођење алтернативних видова гласања за дијаспору постоје још одавно али изгледа да ниједној власти не одговара да се дијаспора активно укључиви у демократске и све остале процесе у Србији. Због свега овога се наши људи у расејању често осећају као грађани другог реда за своју матицу и све више губе ионако олабављене везе са Србијом.

http://www.dverisrpske.com/sr/prenosimo/5035-diskriminacija-dijaspore-na-izborima.html

Упутство о начину пријављивања бирача да жели да гласа у иностранству


Украјинским про-ЕУ неонацистима треба оружани сукоб!

фебруар 19, 2014
NacistiUkrajina

Украјински нацисти на протесту против власти. Носе слику Степана Бандера, који је био нациста и вођа Организације украјинских националиста (ОУН) за време Другог светског рата; сарађивао је и са нацистима и са Уједињеним Краљевством; убио га је КГБ у Минхену, одакле је после рата наставио да руководи УПА уз подршку британских обавештајних служби

МИРНИукрајински демонстранти убили су у центру Кијева и петорицу припадника „унутрашње војске“ (жандармерије). Да сви буде још злослутније:  сви су убијени мецима испаљеним са снајперском прецизношћу у главу или у врат. Ово би могло да значи да „самоодбрана Мајдана“ већ има снајперисте. Такође: да нека од западних специјалних служби у Кијеву већ има (није обавезно: међу демонстрантима) своје људе за специјалне операције. Овај „лов“ на украјинске полицајце и жандарме сигуран је сигнал да ће се ситуација у земљи даље погоршавати. Факти

Бојовници-неонацисти и они који стоје иза њих имају интерес да испровоцирају органе реда да запуцају па да цео цивилизовани свет буде у шоку и коначно демонизују „крвави Јануковичев режим“. „Устаници“ би добили услуге европских телевизија као и саосећање читавог западног света. Дмитриј Јарош, лидер чеоне неонацистичке организације „Десни сектор“, позвао је 12. фебруара на својој Facebook страници опозицију да прекине преговоре. Суштина обраћања је позив да се сви наоружани одреди „националне револуције“ мобилишу и преведу у стање повишене борбене готовости. Двери/РИСИ

>

>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:


Ко је запалио Босну? Зашто је Јелена Топић ћутала?

фебруар 15, 2014

ZlatkoPaković

Zlatko Paković: Ko je zapalio Bosnu

Ako uzbunjeni meštani Tuzle, Sarajeva, Brčkog, Zenice, Bugojna, Mostara i drugih bosanskih i hercegovačkih gradova nastave sa svakodnevnim protestima protiv nacionalnih oligarhija koje su ih opljačkale po svim pravilima etnički sortiranog plena, i ako im se pridruže Banjalučani i drugi građani i građanke iz Republike Srpske, čija im je egzistencijalna situacija slična kao jaje jajetu, samo će jedan novi rat predstavljati način da pomenute oligarhije zadrže svoje pozicije.

To je stari, dobro odmereni recept: tamo gde nema hleba i posla, gladne treba ustremiti jedne na druge. Gospodari rata, pak, u miru postaju gospodari zemlje, dobara i raje.

Ovakav scenario mogu da spreče samo masovni protesti u čitavoj zemlji. Pala je kantonalna vlada u Sarajevu, red je da padne i na svim drugim nivoima. Plenumi se, izuzev u Republici Srpskoj, organizuju svuda po Bosni i započinju s redovnim zasedanjima. Oni su instituti direktne demokratije. Njihovi zahtevi su izvanredni – da na upravljačka mesta dođu isključivo nestranačke i stručne ličnosti koje sami plenumi odaberu. Dakle, zemlja s najvećim problemima u regionu, odjednom, može da se nađe u situaciji da počne da ih rešava na neuporedivo najbolji način – neposrednim učešćem onih kojih se to tiče.

No, ukoliko nemaju moć, ljudi neće imati ni pravo. A kako da steknu moć? Uz brojnost, jednako je važna i sposobnost da se prekorači očekivano, građanski uljudno ponašanje – jednom rečju, spremnost na prestup. Demonstranti su to pokazali prošle nedelje, paleći pojedine državne i stranačke ustanove, i boreći se, na ulici, protiv brahijalne sile bosanskohercegovačkih režimâ.

Kad govorimo o ovakvom vidu paleži, moramo znati ko je njegov istinski subjekt. Da li je, naime, subjekt tog čina onaj ko gladan pali, ili onaj ko sedi u udobnoj fotelji i stvara sve uslove za glad koja čoveka dovodi do usijanja da počne da razara oko sebe?

(…) Ko su neprijatelji onih koji nemaju posla ili ne primaju platu? Upravo oni koji bi bez njihove nemaštine bili niko i ništa, a s njom su sve i svja.

(…) Koliko tih čavlića čavića ima po BiH? Treba sastaviti listu, a po ugledu na nju, i listu sličnih čavlića, dodlika i izletbegovića za ceo region. Ali, ne zaboraviti na sledeći primer!

Kad je na predizbornom mitingu DOS-a u Čačku, u septembru 2000, Velja Ilić rekao da je dobro što postoji izborna lista SPS-a i JUL-a, jer su tu, na jednom mestu, pobrojana imena svih viđenijih kriminalaca, pa će, posle promene vlasti, pravosuđu biti olakšan posao, niko od prisutnih nije sumnjao u te reči. Od njih, ostao je samo dim. A on se, bez vatre, ne vidi.

CEO TEKST: www.danas.rs/ko_je_zapalio_bosnu

***

Блог отправника послова Амбасаде САД у БиХ

Николас Хил: Већ смо то рекли, и опет понављамо: демонстрације су отеловљење одговорности грађана у здравој демократији. Јасно је шта демонстранти траже. Уморни су од реторике подела, неделовања и изговора. Уморни су од политичара који их никада не слушају, који им лажу и не налазе решења за проблеме.

Демонстранти желе да ова земља буде функционална. САД желе то исто. То није превелик захтев.  

Грађани имају разлога да буду фрустрирани и очајнички желе промене.

www.fakti.org/nikolas-hil-priznao-da-amerikanci-stoje-iza-bosnjackog-evromajdana

***

Slavoj Žižek: Pobuna u Bosni

(…) Na meti protesta našla se i administracija Evropske unije koja nadgleda bosansku državu, primorava tri nacije na mir i pruža značajanu finansijsku pomoć da bi omogućila funkcionisanje države. To je možda iznenađujuće, s obzirom da su ciljevi protesta nominalno isti kao i ciljevi Brisela: prosperitet, okončanje etničkih tenzija i korupcije. Međutim, način na koji EU zaista upravlja Bosnom samo produbljuje podele: ona posluje sa nacionalističkim elitama kao svojim privilegovanim partnerima, i među njima posreduje.

Provala besa u Bosni potvrđuje da se etničke strasti ne mogu istinski nadvladati nametajem liberalne agende: demonstrante je ujedinio radikalni zahtev za pravdom. Sledeći i najteži korak biće pretvaranje protesta u novi društveni pokret koji se ne obazire na etničke podele, i organizacija daljih protesta – možete li zamisliti prizor razjarenih Bošnjaka i Srba kako zajedno protestuju u Sarajevu?

Čak i ako protesti postepeno izgube na snazi, biće zapamćeni kao kratkotrajna iskra nade.

Isto se odnosi na nedavnu posetu dve članice Pussy Riot Njujorku: na velikom gala prijemu predstavljala ih je Madona u prisustvu Boba Geldofa, Ričarda Gira, itd, uobičajene ljudskopravaške svite. A trebalo je da tamo izraze svoju solidarnost sa Edvardom Snoudenom, da istaknu kako su Pussy Riot i Snouden deo istog globalnog pokreta.

The Guardian, 10.02.2014. Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net

CEO TEKST: http://pescanik.net/2014/02/pobuna-u-bosni/

***

Dževad Galijašević: Nemačka stoji iza nereda u Bosni, cilj rušenje Republike Srpske

Kako tvrdi direktor Fonda za humanitarno pravo BiH Dževad Galijašević, cilj Nemačke nije da sukobi budu u hrvatskim etničkim sredinama, već u bošnjačkim i da se  preliju na Republiku Srpsku.

„Namera je da se pod teretom konflikta u delu FBiH dovede do prepakivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. SAD to neće dozvoliti i u ovom slučaju Srpskoj to može samo koristiti“, kaže Galijašević. On je istakao da Nemačka kontroliše ove sukobe, kao i one u Ukrajini, pa će, kaže, verovatno pribeći i drugim metodama destabilizacije bošnjačkog etničkog i političkog prostora.

www.vestinet.rs/nemacka-stoji-iza-nereda-u-bosni

***

Sukobi na protestu u Podgorici

BETA: Par desetina huligana sukobilo se danas sa policijom u centru Podgorice, tokom protesta protiv vlasti na koje su pozvale grupe sa društvene mreže Fejsbuk, podstaknutih protestima u susednoj Bosni i Hercegovini. Maskirani fantomkama, oni su kamenovali policiju ispred zgrada Vlade Crne Gore i ministarstava spoljnih poslova i finansija, a policija je uzvratila suzavcem. U sukobima, koji još traju, povređen je jedan policajac koga je kamen pogodio u glavu. Protest oko 200 građana, penzionera i radnika, koji su zahtevali smenu vlasti zbog korupcije i kriminala, počeo u 13 sati ispred Skupštine Crne Gore, da bi se mirna povorka uputila ka zgradi Vlade Crne Gore, gde je grupa huligana nasrnula na policiju.

***

Boris Dežulović: Hoće li i revolucija stići i do Hrvatske?

(…) Koliko je dakle u Bosni i Hercegovini gore nego u Hrvatskoj? Ili – da preformuliram – koliko je Bosna i Hercegovina iza Hrvatske? U ovoj geostrategiji, naime, ne važi matematika fizičkog kalendara: onoliko koliko je Bosna iza Hrvatske, za toliko je njezin gnjev ispred hrvatskog. Znamo da je to malo, ali – koliko je to malo?

Jesu li to tjedan ili dva, je li pet-šest mjeseci, ili cijela godina? Ona jedna godina, recimo, koja je protekla između rata u Hrvatskoj i rata u Bosni i Hercegovini?

Ima jedna zgodna rečenica iz toga vremena, opće mjesto memorije devedesetih, kad su se televizijske vijesti sa slavonskih, banijskih i dalmatinskih ratišta u Bosni i Hercegovini gledale s naivnom vjerom kako su takve stvari kod njih posve nemoguće, jer to nije njihov rat.

http://pescanik.net/2014/02/hoce-li-i-revolucija-stici-i-do-hrvatske/

***

Balkanist-Magazine-cover

An open letter to the international community in Bosnia and Herzegovina, signed by 130 academics and scholars from around the world

(…) The current High Representative, Valentin Inzko, noted in an interview for the Austrian daily Kurier that “if the situation escalates, we might have to think about EU-troops” (“Wenn die Lage eskaliert, werden wir eventuell an EU-Truppen denken müssen.”). While he retracted the statement later on, unfortunate parallels with the Hapsburg occupation of Bosnia (1878-1914) had already been made and the damage done. Demands for Inzko’s resignation have been added to the list of protestors’ requests. EU politicians – from Catherine Ashton to Carl Bildt,- have issued vague statements defending the rights of citizens to assemble, calling for transparent negotiations between protestors and government representatives, and condemning violence. Given the non-committal statement issued by the U.S. Embassy in Sarajevo, it is likely that the U.S. will let Europeans handle the protests and any possible political fallout from them.

Signatureshttp://balkanist.net/an-open-letter-to-the-international-community

>

>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:


Cтечај Универзал банке

фебруар 14, 2014

Галеника „покрадена“ за чак 7,6 милијарди динара, што мерено данашњим курсем износи око 65,5 милиона евра. Осумњичени и углавном већ ухапшени за ово дело, јесу високи руководиоци и чланови СПС-а, који су били руководство Галенике у периоду за који их терети оптужба (новембар 2008. – децембар 2012.).

Крајем јануара НБС је обавестила јавност да је Универзал банци одузела дозволу за рад и да је као њен администратор именована Агенција за осигурање депозита. На сајту НБС више нема финансијских података о Универзал банци, на сајту АПР-а већ је ажуриран статус „у стечају“, а по наводима медија већ су почеле исплате осигураних депозита, које ће по проценама државу коштати око 85 милиона евра.  кварталном извештају НБС за 3. квартал 2013. она се нигде не истиче по било ком параметру. Не спада у групу банака са највећим губицима где 5 страних банака држи апсолутни примат. На сајту АПР-а можемо видети да Универзал банка остварује нето добитак за период 2009–2011. године (200 милиона – 2009., 378 милиона – 2011., 118 милиона – 2011.), а тек у 2012. исказује нето губитак и то у износу од 708 милиона динара, по први пут у својој историји.

Кад се погледа ближе, пропаст Универзал банке изгледа овако. Руковођење банком преузима Драган Томић (СНС), у Управни одбор улази Миленко Џелетовић (СНС), а банка одобрава огромне нове кредите фирмама у саставу Фармакома (Мирослав Богићевић, сада de facto СНС), Беохемија (Жељко Жунић, de facto СНС) и Интеркомерц (Горан Перчевић СПС). Дозволу за рад одузима Јоргованка Табавковић (СНС).

Резиме је следећи. Руководство СПС упропастило је Галенику правећи силна потраживања која нису наплаћена. Руководство СНС упропастило је Универзал банку за само годину дана, дајући нове кредите фирмама у власништву чланова и симпатизера СНС-СПС, којима нико други не би одобрио кредит услед презадужености.

Грађанима Србије ово је поучан пример докле ће се сурвати Србија под овим владајућим режимом. Приватна банка са 20 година рада без губитка пропала је за годину дана под руководством СНС-а. Цех су платили депоненти и грађани Србије преко буџета.

Лик у виду супер ППВ-а је у праву када каже да је Србији потребна промена свести, само је та свест у области права, својине, закона, реда и демократије, а не тамо где ППВ мисли да јесте. Време је да се сви пробудимо и запитамо куда све то води, и шта ми заправо желимо и да ли се то односи на уређено, правно сигурно, равноправно и слободно друштво.

Економски савет покрета Двери

ЦЕО ТЕКСТwww.dverisrpske.com/da-li-stecaj-univerzalne-banke-finansira-kampanju-sns

>

>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

 


%d bloggers like this: