Никола Варагић: Популизам

30 марта, 2020

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Срби силују своје жене, а не мигранти, рекао је Зоран Кесић у својој емисији. Жене треба силовати, (као да) говори Шешељ бранећи Јутку. Да ли је Зоран Кесић аутошовинистички популиста, а Војислав Шешељ шовинистички популиста?

Јер, кад усред мигрантске кризе и кад знамо да су се у неким државама у Европи догодили напади на жене и девојчице од стране неких миграната, ви говорите да Срби силују жене, то је чист популизам. Тако мисли већина унутар грађанске и проевропске Србије (као и у амбасадама НАТО држава), и Кесић зна да ће се њима свидети то што говори. Популиста  говори и оно што је погрешно, само зато што ће се маси (циљној групи) то свидети (зато што део народа исто тако размишља). Зато је Кесић популиста, као и Шешељ. Шешељ се обраћа шовинистима, ксенофобима… А Кесић се обраћа либералима, феминисткињама… Они припадају супротстављеним колективима. Далеко од тога да су Кесић и Шешељ исти, сигурно је пријатније бити у друштву Кесића, Кесић није насилан човек – питање је зашто се либерали осећају интелектуално и морално супериорни у односу на искрене вернике и умерене десничаре? Да ли себе пореде само са екстремним десничарима? Да ли су, можда, наши либерали културни расисти, кад исмевају десничаре који немају београдски акценат или не говоре енглески као матерњи језик, или је то паланачки хумор колонијалне свести?

Кад неко као Шешељ вређа феминисткиње и жене уопште, он то ради као део масе, тј. као неко ко сме или може јавно да каже оно што већина мушкараца у његовом друштву мисли. Исто тако, кад Зоран Кесић доводи у везу баш сваког десничара, патриоту или верника са фашизмом и расизмом, или насиљем над женама, он то ради у име масе којој припада и уз подршку свог (или тог дела) друштва. Јер, да нису популисти и део масе, Шешељ и Кесић рекли би некад и оно што њихове присталице или фанови не мисле и не одобравају.

Насиље над женама постоји и посебан је проблем, тј. нема никакве везе са мигрантском кризом и односом неких миграната из Азије и Африке према женама. Проблем насиља над женама у Србији (и проблем радикалног феминизма или све већег рата између мушкараца и жена) треба да се реши. Насиље неких миграната над женама само је део проблема које прави мигрантска криза. Дакле, док се не реши проблем насиља над женама у Србији, да ли је решење да се примају и мигранти који ће да силују или убијају жене у Србији? Шта је тачно лоше у томе што патриоте (који не мрзе жене) указују (без мржње према свим мигрантима) да постоје и такви мигранти и да ће се то догодити неким женама у Србији? Мислим да већина верника и патриота поштује жене – пре би десничар заштитио жену од неког силеџије, него већина левичара или либерала.

Напади на људе који су против плана да се велики број миграната или избеглица насели у Србији подсећају на нападе на Србе који учествују у литијама у Црној Гори. Кад Срби бране своја људска права, стижу оптужбе да су фашисти. Атеисти и прогресивци сматрају да је назадно бити верник у 21. веку, а посебно верник СПЦ. Назадно је бити верник СПЦ, напредно је примити пола милиона миграната у Србију – поручују наши либерали и мисле да су мудрији од верника. Морају још једном да размисле да ли су верници СПЦ назадни и да ли су мигранти напредни. Јер, шта ако су мигранти још више патријахални и још већи националисти и расисти и ако мање поштују жене, у односу на Србе против којих се боре наши либерали попут Кесића, тј. шта ако се буду понашали горе према женама или ЛГБТ заједници, кад се населе у Србији, него наши шовинисти попут Шешеља и Јутке ? Да ли ће тада велика љубав према мигрантима, коју осећају наши либерали, да прерасте у велику мржњу према њима? Да ли ће тад признати да су били у праву они који су били против масовног насељавања миграната и да нису само због тога фашисти и расисти? Можда су то радили као популисти, провокативно, али само због тога нису расисти и фашисти. Могу да се критикују због популизма, али не и због фашизма. (И Кесић је популиста, али није фашиста.) Није сваки популиста – фашиста. Није сваки фашиста – десничар. Неко може да буде против масовног насељавања миграната, а да није расиста, може да има друге разлоге – јер воли свој народ. Није нормално да људи из вашег народа одлазе из Србије, па да њихово место заузму људи из других народа и да ви ништа не предузмете. Зашто Србија да постане главни прихватни центар за мигранте? Зашто је неко расиста и фашиста ако не жели да испадне глуп? Зато што прави коктел? Да ли тај коктел само сликовито приказује реалност, чињеницу? Да ли је култура из које долазе мигранти отворена за жене или жене имају мања права? Да ли наши либерали верују да ће да их промене кад стигну у Србију?

Они који критикују оне који потцењују опасност од корона вируса, мисле да је мигрантска криза смешна исто као и криза са корона вирусом и критикују оне који не потцењују кризу са мигрантима и могућност да стотине хиљада миграната остане у Србији. Постоје људи који се толико баве теоријама завере да више не знају шта је реалност и шта је исправно да се уради, и неки популисти то користе. Постоје људи који толико мрзе феминисткиње или либерале, да ће увек пре да бране Јутку, него Марију Лукић, и неки популисти са деснице то користе. Исто тако, на левици постоје људи који мрзе све што је десно, традиционално, конзервативно, окренуто ка Богу и Цркви, и неки популисти са левице то користе. Негде већину чине социјалисти и либерали (атеисти и прогресивци), док су традиционалисти и верници у мањини. Шта је човек који говори у име такве већине, тако што генерализује ствари, намеће колективну кривицу, шири стереотипе и предрасуде и жели да хришћани нестану? Популиста жели свима да наметне своје вредности и истине. И левичари могу да буду популисти. Зашто се само десничари називају популистима? Или фашистима? Како се зове мржња према православљу (хришћанству)? Да ли постоји мржња према Цркви?

Популисти говоре „у име народа“. Међутим, у народу влада плурализам мишљења, постоје људи различитих идеологија, странака, вера, итд. Људи се групишу према себи сличнима, против другачијих. Популисти се намећу као заступници одређене групе или дела народа, имају храброст да се супротставе другачијима (непријатељу), али када се ради о односима са својим следбеницима и људима из своје заједнице, бирају лакши пут, пливају низводно. У маси нема самокритике – маса велича вођу, вођа велича масу, зато популиста није прави ауторитет. Прави ауторитет се бори и против зла у својој заједници, и све што ради, ради као личност, појединац – без масе као „леђа“. Једно је борити се као личност „у име народа“ за његова (и своја) права и слободе, а друго је радити то као популиста и бити популиста.

Шешељу нема помоћи, али Кесић може, за почетак, од Марчела да научи у чему је разлика између патриоте и националисте, и да патриоте не прозива за фашизам, расизам и насиље над женама, као популиста и културни расиста. Национализам и шовинизам не лече се аутошовинизмом. Популизам (на десници) се не лечи популизмом (на левици, и обратно).


Никола Варагић: Фанови и хејтери

3 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Видели сте преко медија и друштвених мрежа државнике неких европских држава да возе бицикле до посла, итд. Видео сам на друштвеној мрежи да је неки грађанин у неком граду у САД снимао Кијану Ривса у метроу, тако га не види – Ривс је седео у возу, била је гужва, наишла је жена мало старија од њега, он је питао да ли жели да седне, устао је и дао јој своје место. Нико од путника није му на било који начин досађивао. Исто тако, видео сам да се председник Аустрије вози јавним превозом и без обезбеђења. То је, такође, снимио неки грађанин, али нико од путника није прилазио председнику државе, он је стајао у возилу и читао новине или нека документа на путу до посла.

Наравно, многи говоре да у Србији, међу моћним, славним и богатим људима, нема никог ко се вози јавним превозом и да никада нећемо доживети да видимо председника државе како аутобусом долази на посао, председника владе и министре да возе бицикле по граду и томе слично, пошто у Србији нико неће да прихвати функцију, ако она не подразумева и ауто са возачем, обезбеђење и секретарицу да кува кафу и доноси виски или ракију.

Међутим, шта ако се појаве такви политичари и државни функционери, и уопште, познате или јавне личности – како би изгледала њихова вожња аутобусом ГСП (све док не направе метро и стазе за бицикле, морали би да се возе аутобусима)?

Замислите председника Србије који улази у аутобус ГСП, без обезбеђења и новинара. Он се, прво, не би могао одбранити од фанова, онда би кренули хејтери да га прозивају, па би, вероватно, у аутобусу настао сукоб, а вероватно би дошло и до туче, између присталица и политичких противника тог председника. А председник је само хтео да, као обични човек, пређе неколико станица до места где има састанак и уз пут да прочита нека документа везана за тај састанак. Или ујутру да стигне на посао и да у превозу размишља о обавезама које га чекају. Да ли би макар једно јутро могао да стигне на посао јавним превозом, а да му нико од људи који су га препознали, не приђе да га нешто пита или да му каже неки проблем, а нашли би се и људи који би му делили савете и говорили шта треба да ради. Наравно, нашли би се и критичари, неки међу њима би га вређали, неки би можда били и насилни, па би га физички напали, као што навијачи нападају спортисте.

Међу људима који желе да се и српски политичари понашају као обични људи, да користе јавни превоз и бицикле, нашли би се они који би српском председнику који се вози јавним превозом замерали да то ради због маркетинга, да је неодговорно са његове стране да иде без обезбеђења, једва би чекали да пређе улицу ван пешачког прелаза (иако на улици нема возила) да га критикују (иако и они некад прелазе улицу ван пешачког), итд.

Да замислимо да је тај председник заиста добар председник и добар човек, или, замислите себе као председника државе и да желите и даље да живите као обични човек. Да ли бисте желели да вам на сваком кораку неко прилази и нешто говори – саветује, упозорава…? Зар то није ружна навика коју има наш народ, попут оне ружне навике коју толико грађана Србије има – да се смеће свуда баца – на улицу, у парку, из кола, из стана, у реку, у шуму, у језеро, односно, да се толико загађује животна околина?

У неким државама политичари и велике звезде могу да шетају градом и да се возе јавним превозом као обични људи, а да нико од пролазника не прилази да им досађује. Чак и тамо где се догоди да политичара убије неки грађанин на улици, као у Шведској, не мења се начин живота у држави, политичари и даље иду без телохранитеља јавним превозом или возе бицикле по граду, а грађани не обраћају пажњу и понашају се према њима исто као и према било ком другом човеку. У Шведској, изузетак су, изгледа, само навијачи Малмеа и Хамарбија када виде Златана Ибрахимовића, или његов споменик.

Политичари, као јавне личности, немају приватност, попут осталих људи, и морају да трпе јавност. Али, и они су обични људи и треба да постоји граница приватности и у њиховом случају. Ако нисте и не желите да будете грађанин другог реда, онда се понашајте према политичарима (и државним функционерима и службеницима) као и према свим осталим људима. Понашајте се према сваком човеку онако како желите да се сви људи према вама понашају. Политичари су били обични људи пре доласка на власт, тј. можда „полуде“ када виде да их обични људи третирају као фараоне, па умисле да јесу фараони (или велике холивудске или поп звезде које „полуде“ од славе), и почну тако да се понашају. Постоје људи који увек желе да буду у центру пажње и да се свако, у сваком тренутку, према њима понаша као да су „његово краљевско височанство“. Постоје људи који су били скромни и добри пре него што су постали богати и славни, али су постали опијени славом и почели да се понашају као егоманијаци након што су „успели у животу“. Проблем је када се тако понашају политичари, функционери и службеници државе према грађанима, грађани нису њихови поданици и идолопоклоници – њихов посао је да служе грађанима, а не грађани њима – држава је сервис грађана.

У „култури славних“ има много психологије размаженог детета. Тако могу да се понашају познати глумци, музичари, новинари…, али приватно или када су окружени фановима или идолопоклоницима, и све док поштују законе – чим неко од њих прекрши закон, у правној и демократској, кажњава се исто као и сваки други грађанин. Тако не смеју да се понашају државни функционери и службеници. Желимо да живимо у држави у којој су сви грађани једнаки пред законом, али, неким људима гледа се кроз прсте и дозвољава им се оно што је другима забрањено или пролазе некажњено, па онда остали желе то исто, и тако цвета корупција… Највеће „звезде“ у свакој држави, хтели они то или не, су председници држава. Постоје славни људи, али су најпопуларнији људи председници држава – они се највише помињу у медијима, њих грађани највише помињу и свако их зна… То је, на неки начин, нормално, јер од рада председника државе зависи како ће се живети у тој држави, зато је човек на тој функцији (или на некој сличној, у другачијем државном уређењу и другачијој култури) у центру пажње свих медија и свих грађана. Међутим, то не значи да државници могу да се понашају као размажене славне личности. Грађани, који их бирају, не треба да се односе према њима као да су размажене славне личности. Не треба да их пресрећу на улици, ни као фанови, ни као хејтери, могу да прођу поред њих као и поред осталих људи. Зна се где и како свако може да изрази своје мишљење у уређеном, нормалном друштву.

Можда је време да се грађани према политичарима односе као према нормалним, обичним људима, па можда једног дана сви политичари у Србији постану такви. Прави ауторитети не понашају се као фараони и естрадне звезде. Кад нема идолопоклоника, нема ни идола.


Никола Варагић: Генерација од које много тога зависи

2 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Као деца, док градимо своје „ја“ и своју личност, у свом телу, постајемо егоисти и себични, али у нама постоји „глас“ савести који можемо да (не) слушамо, затим добро васпитање од стране родитеља и добри узори из околине и историје, тако да појединац може да осети љубав, да научи да није добро бити егоиста и да буде од оних који се жртвују за друге. Нека деца никад нису била, или веома рано престану да буду, размажена. А неки људи имају особине размаженог детета и кад одрасту – до краја живота остану заробљени у свом телу, младалачким фантазијама и сујети света – постану егоманијаци који прецењују сами себе и једино сами себе воле, па зато не знају где је тачно њихово место у овом свету.

У прошлости, пре појаве струје, аутомобила и интернета, размажених људи било је много мање него данас. Услови живота били су много тежи, чак и за оне најбогатије, постојало је духовно васпитање и много здравих породица испуњених љубављу, тако да су деца раније сазревала и нису била толико аутистична, напротив, била је танка линија између личног и колективног, постојао је дијалог са Другим – поштовала се хришћанска заповест да љубиш ближњег свог као самог себе, и да се жртвујеш за ближње. Са таквим васпитањем, деца су раније сазревала у здраве личности, јаке карактере, одговорне, моралне и вредне људе, и живели су за нешто више од свог „ја“. Зато је било доста таквих људи у свакој генерацији.

У последња два века, са сваком новом генерацијом све је више размажених и лењих људи. Људи су постали и физички и интелектуално лењи и верују да се цео свет око њих врти. Некад, људима није било тешко да по блату ходају данима од тачке А до тачке Б, данас је људима проблем да пешаче пар километара, ако пада киша не излазе из куће, итд. Кад није било струје и интернета, деца су читала књиге, размишљала о философским и теолошким проблемима, учили су занате и разне вештине, а данас већини људи не жели да чита дуге текстове и књиге, многи су толико неспособни да не знају да замене сијалицу у кући или на ауту, итд. Мушкарци су били мушкарци, жене су биле жене, зато је било више правих домаћина и правих домаћица. Наравно, није ни тада све било добро, као што ни није данас све лоше. Некад, кад су људи били чвршћи, парадоксално, било је више колективиста, а данас је немогуће да се појаве пионири – данашњу децу нико не може униформисати. Када гледате децу која се не одвајају од телефона, помислите да су сви исти и сви зависни од телефона, али и међу том децом расту будући генији и духовници. Дакле, и у генерацијама које долазе појавиће се велике личности, добри родитељи, вредни људи… Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва, не морамо да се враћамо у негативни патријахализам и не морамо да ширимо негативни или радикални феминизам и трансхуманизам, итд.

Припадам генерацији која је живела и у доба СФРЈ и имао сам прилику да одрастем поред људи који су рођени и живели у Краљевини, да научим нешто од њих и да сазнам како је изгледао живот пре него што су путеви, аутомобили, струја и телефон стигли у сваки град и свако село. Сећам се како је изгледао живот пре појаве интернета и мобилних телефона, и распадања традиционалне породице. Са друге стране, добро познајем и генерације људи који су рођени после распада СФРЈ, или, децу и људе који од малих ногу знају за струју и интернет, а не знају како је изгледао живот пре тога. Те две генерације људи – рођених у Краљевини Југославији и после распада СФРЈ – не познају једна другу. Моја генерација је упознала обе, јер су једни поред нас умирали, а други су се рађали. (Под мојој генерацијом подразумевам минус-плус неколико годишта у односу на моје годиште.) Та генерација сад улази у пету и шесту деценију живота, у доба кад је човек психофизички најјачи (и већина има децу, која још нису одрасла) и она ће највише утицати на уређење државе и систем вредности у наредних пар деценија. У тој генерацији треба да дође до равнотеже између традиционалног и модерног. Они старији били су превише конзервативни, нису познавали свет, имали су отпор према модернизацији или су некритички прихватали модернизацију, а млади су превише модерни и не схватају довољно колико је важна традицији, или шта је права традиција. Без правог ауторитета нема правог васпитања и грађења здраве личности.

Што се тиче развоја света, нисам оптимиста, што се тиче развоја Србије и српског народа, нисам песимиста. Верујем да у мојој генерацији има довољно људи који су се формирали као здраве личности кроз традиционално васпитања, иако има много и оних који су пали. Ипак, нема толико размажених људи и због васпитањa и зато што смо прошли кроз ратове и санкције. Такво детињство и одрастање нису имали људи, из исте генерације, из већине евроатлантских држава, па ни наши вршњаци који су рођени у расејању и имали удобно детињство и сад су постали део потрошачког друштва или човек-маса. Таква искушења су прави тест личности. Личност се постаје уз много труда и самодисциплине.

У мојој генерацији, мало је оних који никад нису путовали у неку другу државу, неки су се школовали на Западу, па су се вратили у Србију, неки су одлазили на пар месеци или пар година у иностранство да раде, па су се вратили, а неки живе у Србији и раде за фирме из иностранства. То значи да моја генерација добро познаје и свет и нове технологије, што је недостајало претходним генерацијама. Сада треба уклопити модерно са традицијом, која нам је остала од наших очева, мајки, дека, бака, прадеда, прабаба, стричева, ујака, тетки…, а коју су они усвојили од својих предака и која се дуго преносила са колена на колено без великих промена. Велике промене настају од друге половине 20. века, посебно од почетка 21. века. Гуши се традиција, шири се атомизација, све је мање здравих породица и здравих међуљудских односа. Да ли ће цео свет постати једно велико потрошачко друштво, у коме ће да царује човек-маса, лењи и безлични људи, отуђени и од природе? Да ли Србија може да буде једна од оаза у таквом свету и да сачува све што је добро из наше традиције?

Од генерације којој припадам зависи да ли ће доћи до промена у образовању и васпитању деце – да ли ће већину чинити маса безличних и размажених људи који живе од данас до сутра и само траже „хлеба и игара“, или ће већину да чине зрели и одговорни људи, који немају проблем са својим идентитетом и својим пореклом. Дакле, питање је да ли ће свака следећа генерација да буде све гора, или ће се зауставити процес пропадања, тако што ће у свакој следећој генерацији бити више здравих и јаких личности, а мање размажених и лењих људи који се стиде традиције. Од моје генерације зависи да ли ће успети да пренесе оно најбоље из традиције наредним генерацијама и како ће се спроводити модернизација – како ће се уклопити модерно и традиционално. Да ли генерација којој припадам може да исправи грешке генерације која чини већину у владајућој елити (тзв. „деце комунизма“), а то су људи образовани, васпитани и формирани као личности у титоизму и загледани у Запад, тј. у постојеће политичке теорије или идеологије? Ако ми паднемо, генерације које долазе изгубиће везу са претцима и традицијом, тј. здравим и моралним васпитањем.


Никола Варагић: Ауторитет

13 фебруара, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет. Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро и зло. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењма’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“. Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.


Никола Варагић: Живот

8 јануара, 2020
Nikola

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.


Никола Варагић: Дурак

29 децембра, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако неко није гледао руски филм „Дурак“, препоручујем да погледа. Суштина филма је борба младог човека са корумпираним системом. Човек се борио против корумпираних државних функционера и службеника да спаси животе обичних људи, комшија, али је он на крају испао будала („дурак“, на руском).

Сцене из тог филма и ликови корумпираних функционера, подсећају на живот у Србији. Препоручујем и бугарску серију „Балканска мафија“ („Undercover/Под прикритије“). И тај филм и та серија приказују реални живот и у Србији. Људи који су на власти понашају се као ликови у филму или серији. А обични грађани не знају да се у стварности све дешава као у филму. Па се после питају зашто се срушила зграда или мост, како су криминалци дошли на власт, зашто старлете раде у министарствима и судовима…

Тако се понаша и скоро сваки локални моћник. Чак и људи од којих се то најмање очекује, јер воде установе културе, центре за социјални рад, позоришта, музеје, научне иституте, факултете и универзитете. Недавно смо преко медија сазнали како се понашала и шта је радила, док је била на положају, бивша директорка у Институту за нуклеарне науке Винча. То је ниво заостале сеоске задруге. Политичари, полицајци, генерали, тужиоци и судије не само да немо посматрају, него и учествују у пројектима који угрожавају здравље људи и који наносе велику штету народу и држави. Тако у филму „Дурак“ људи који су на власти угрожавају животе грађана који живе у згради која може да се сруши. У стварном животу слично се ради – због корупције и похлепе у дискотекама и кафићима у Србији погинуло је неколико десетина младих људи; издају се дозволе за зграде које не могу да издрже јачи земљотрес; у храну, чак и за децу, убацују се отрови, јер нема контроле квалитета, итд.

У филму „Дурак“ видимо како се понашају корумпирани политичари и покварени државни службеници. Шта је са обичним људима? Да ли свако ко се бори за права обичних грађана и уђе у сукоб са системом, на крају заврши као „дурак“, тј. будала? Да ли ће то бити, нпр. Александар Обрадовић и Милан Јовановић? Обрадовић је био у затвору, Јовановићу је запаљена кућа. Ако се промени власт, да ли ће их сетити нова власт? Колико народ цени њихову жртву? Да ли је то важно онима који то раде? Да ли ће се обични људи укључити?

Мени није важно. На пример, спреман сам због неког обичног, непознатог човека, да уђем у сукоб са моћним људима. Не морам да критикујем полицију и правосуђе, могу на други начин да решим проблеме, али ја то радим јер не желим да уопште постоје проблеми – не желим да ја решим свој проблем, а да ти полицајци, судије, тужиоци и политичари, праве такве проблеме обичним људима, и оним најсиромашнијим и најнеобразованијим. Дакле, ја то радим због своје савести, а не да би ме хвалили људи за које се борим. Наравно, лепо је кад неко поштује то што радите због њега, али то није главни мотив за мој рад. Верник не тражи славу од људи и ништа не ради због славе овога света. И само се Бога боји.

За сада, више је оних који ми говоре: „ти не можеш сам против система“, јер „они су јачи“, „бориш се против ветрењача“, „шта ти то треба“, а „нико ти неће рећи ни хвала“, „наместиће ти да идеш у затвор“, „остаћеш без посла“, или, „провлачиће те кроз блато и представиће те као лопова, лажова, убицу, фашисту, педера, наркомана…“, зато боље „гледај своја посла“, „мисли на себе и своје ближње“, итд. То слуша свако ко се сам бори против система.

Од стране уплашених а добрих људи, то су добронамерни савети. Нико од њих не мора да се бори за своја права, чак ни за своју децу, не морају ни да подржавају људе који се боре за њих и њихову децу, могу све то да гледају са стране, и не замерам им. Слаби су, зато то тако раде. Ако изгубим, онда ће ми говорити: „знао сам да ћеш тако завршити“, „лепо сам ти рекао да то не радиш“, али, ако победим у својој борби, придружиће се и славиће je као да су је они водили и сами победили. И мени ће бити драго.

Већи проблем су они неморални, а обични људи. То су људи који критикују систем, власт, државу, сваког ко је успео у животу и постао богат и славан, али, у суштини, само желе да буду на њиховом месту и да раде исто, ако не и горе ствари. Такви људи, на основу лоших примера из живота, али и познајући себе – колико су они лицемерни и похлепни, доносе судове и о свим осталим људима. Такви људи су песимисти. Опасно је и кад се у јагњећој кожи обичног грађанина крије вук, и кад вишу друштвену класу чини нижа класа људи.

Међутим, тешко је правити разлику између добрих и лоших људи, међу обичним људима, чија права се не поштују, када се борите за права свих грађана. На пример, ја водим малу локалну борбу против неспособних и корумпираних директора СЦ Олимп, писао сам о томе у тексту На (београдском) Олимпу нема богова. Управа СЦ Олимп неколико година ради ствари које сметају грађанима Звездаре и Београда који долазе на Олимп, али се нико јавно не буни. Пре пар година неки су направили протест, и дошла је полиција, ставила их у марицу, одвела у станицу и после се више нико није јавно бунио. Не знам да ли ме више нервирају бахати локални моћници или грађани који их се толико плаше, а посебно они који су родитељи и доводе своју малу децу на Олимп. Већ два месеца на Олимпу живе пси луталице. Волим псе, али парк за децу не може да буде азил за луталице. Олимп је са свих страна ограђен оградом. Почетком децембра био сам сведок да су пси препали дете од 5 година, и сметала деци од 5 до 7 година да се играју. Деца немају друго место за игру. Њихови родитељи не реагују. Па сам мејлом обавестио управу Олимпа да се луталице два месеца налазе у њиховом дворишту, да не ради чесма, да и даље ради димњак на атлетској стази, итд. На крају мејла, пошто сам био бесан, написао сам једну увреду и нешто што би могло да се тумачи као клетва, у стилу – како радите, тако ћете и проћи. Директор Олимпа ми одговарио да пси не знају да читају и да ћу имати посла са полицијом и судом. Мислио је да је духовит и да може да ме уплаши. Одговорио сам му и настављам борбу. Још увек нико од више стотина грађана који редовно долазе на Олимп, ништа не предузима. А ја се борим, пре свега, за децу, јер могу и на другом месту да тренирам, али за већину грађана, Олимп је једино место у целој општини где можете да оставите дете да се игра. И нећу да ћутим и да одустанем, без обзира какви су људи за које се борим. То је само мали пример.

Ако постоје добри људи који ће живети у бољем систему и ценити борбу оних који су се борили и жртвовали да створе бољи систем, то је лепо. Ако не постоје, ништа страшно. Страшно би било да се нисам борио, и да се појавим пред Богом без те борбе, или када ме претци буду питали где си био и шта си радио, да не кажем да се нисам борио и дао све од себе. Од локала до Косова и Метохије. Тако, ваљда, размишља сваки племенити човек. Да ли је такав човек дурак, или су то они који не размишљају и не делају тако?


Никола Варагић: Класа људи

19 децембра, 2019
Nikola

Никола Варагић

 

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?


%d bloggers like this: