Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

3 септембра, 2020

Никола Варагић

Подизање споменика Стефану Немањи касни најмање 100 година, мада би, да је споменик подигнут пре 1941. године, вероватно био уништен и сада би се радила, са кашњењем од 30 година, обнова. Штета што се то није догодило, јер би тај споменик, подигнут пре 1941. године, сигурно изгледао много боље од овог који је сада урађен (под условом да га није радио Иван Мештровић!), па би данас задатак власти био да се уради реплика.

Добар део грађанске (неокомунистичке и проевропске) Србије и даље је против подизања споменика Стефану Немањи. Међутим, они данас чине мањину у српском народу. Бука се није подигла због подизања споменика, него због тога како тај споменик изгледа, пошто се многима (можда већини) не свиђа како је урађен, па се и патриотски блок поделио. Једни критикују изглед споменика и власт, а други бране споменик или власт.

Овде не бих трошио речи на аргументе оних који су против подизања споменика Стефану Немањи, а не смета им „кућа цвећа“. Међутим, нећу рећи, као неки из патриотског блока, да је споменик леп или добар и нећу хвалити споменик само зато што су против подизања споменика другосрбијанци, или зато што је члан жирија био и Емир Кустурица. Свако има свој укус и право да изнесе своје мишљење. Разумем оне који у инат другосрбијанцима јавно величају овај споменик, иако негде дубоко у себи можда не мисле то и радије би да виде другачији споменик. Али, моје мишљење је да није важно само поставити, важно је и како изгледа и шта представља споменик Стефану Немањи. Зато разумем и критичаре и немам ништа против да свако каже своје мишљење, као и да се чује мишљење струке. Као што су неки стручњаци истакли, тако велика скулптура обично стоји на неком брду изнад града, попут скулптуре Христа Спаситеља изнад Рио де Женеира; онда би могла да буде и већа. Место је идеално – Савски трг и Немањина улица, али не споменик те величине на том месту. Према мом мишљењу, више би том месту, имајући у виду и зграду старе главне железничке станице, одговарала мања макета манастира Хиландар. Мислим да су критике биле усмерене на те детаље, а не против самог споменика – осим код борбених атеиста и можда пагана или оних који величају богумиле, а мрзе Немањиће и слично.

Дакле, лично сам за подизање споменика и поздрављам ту намеру власти (у начелу, било које власти), али мислим да је овај споменик лош и да Стефан Немања заслужује боље. По томе како споменик изгледа и како тај рад брани део патриотског блока, а кад ту рачунамо и све који су против било каквог споменика Стефану Немањи, види се колико је српски народ дехристијанизован. Они који бране овај споменик истичу нехришћанске елементе и оно земаљско – шлем, мач, старе сукобе са Грцима или Фанаром… На страну димензије тог споменика, можемо и да замислимо да је цео споменик висок пар метара. Ту видимо тело мушкарца (ноге, кукове и рамена) у положају, у којем се не налазе мушкарци, то није тело мушкарца – то је нешто између жене и мушкарца. У руци држи мач. Такав Стефан Немања стоји на разбијеном шлему који представља Источно римско царство. Знамо из историје да је Фанар чинио лоше ствари православним Србима, а последњих година, због Украјине и зато што је Грчка члан НАТО и ЕУ, између руске и грчке и државе и цркве трају сукоби. Овај споменик више представља те сукобе, него оно најбоље из словенско-грчких односа, а то је, на пример, Света Гора.

Било је издаја од стране Фанара, али за мене, кад размишљам о Грцима, грчки народ није Фанар, него људи попут капетана Мариноса Рицудиса. Духовне везе са грчким народом и грчком црквом много су дубље, и надам се јаче. Колико је само грчких светитеља којима се молимо исто као руским и српским и било којим другим православним светитељима, колико је грчких светитеља на фрескама српских цркава и манастира… Узмимо само као пример Св. Григорија Паламу, који је живео на Светој Гори, у доба цара Душана. Сви српски светитељи су такође исихасти, после тог доба, може да се каже – и паламити. То су и сви руски светитељи. Они се нису замарали са тим ко је први живео на Балкану… Осим тога, српски народ није живео само на територији која је била под контролом Цариграда, него и на територији под контролом Ватикана – Млетачке републике и Угарске. Свети Сава је осудио латинску јерес и крсташе који су окупирали Цариград. Споменик Стефану Немањи треба да сабира српски народ и православни свет, а не да нас дели.

У овом споменику не видим Стефана Немању и суштину православља, а то је суштина и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Овај споменик приказује Стефана Немању преламаног кроз друге идеологије и више пагански него православни карактер. Да ли је можда могао да се нађе уметник који разуме исихазам, а не скулптор који свој стил назива Совјетски паганизам и чији је отац ишао у школу са Стаљиновим сином? Природно је да споменик православном светитељу подиже неко ко је црквен и добро познаје историју Цркве, јер је Стефан Немања крај живот дочекао као православни монах у манастиру. То је био случај са спомеником Светом Сави из 2003. године у порти Храма Светог Саве, рад руског уметника, за који нико није имао примедбе и није изазвао овакве полемике. 

Као што је Владимир Вујић писао, само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене народне културе. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“. Исто важи и за Стефана Немању, треба упознати свети лик Симеона Мироточивог, а не онај други или трећи који се направио касније, преламан кроз друге идеологије. Већина савремених Срба познаје тај други и трећи лик. Зато су такве реакције и зато се воде такве полемике због споменика.

Овај споменик, према мом мишљењу, нису наручили и правили људи који су познали тај свети лик Симеона Мироточивог и Светог Саве, и суштину исихазма, више личи на неко масонско дело (и зато је кич), а не доприноси да се превазиђу поделе у српском народу и између православних Словена и Грка. Споменик више представља тренутне односе између Русије и Грчке, него што представља односе које су Стефан Немања и његов син Растко имали према Грцима, јер су они изабрали Православну Цркву и Цариград – отишли су на Свету Гору. Зашто су они то урадили, зашто су их у томе следили остали Немањићи, може да се разуме само кроз спознају срцем, само ако се разуме свети лик Симеона и Саве. Они који су познавали тај свети лик и искрено веровали у Христа, изабрали су 1389. године Небеско Царство и после тога остали верни Косовском Завету. Временом, тај свети лик је бледео у српском народу, а од 19. века прихватане су и разне идеологије и културе.

Можда сам то пропустио, али до сада нисам чуо шта духовници СПЦ мисле о споменику Стефану Немањи или Светом Симеону Мироточивом, који се поставља у центру Београда.


Никола Варагић: Људска права у карантину 

3 јуна, 2020

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Пандемија коју смо сада имали била је контролисана криза, није се догодила анархија, ни у Србији, ни у свету. И на националном и на међународном нивоу, постоји неки ред и неко увек покушава да одржи или уведе ред – углавном силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност. Кад дође криза, општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило, јер свако мисли на себе и своје ближње – то је прва реакција људи кад постоји опасност. Затварају се границе између држава; унутар државе, људи се дистанцирају једни од других. Пандемије попут ове са корона вирусом убрзавају атомизацију друштва/света.

Границе ће удаљити народе, људи ће се удаљити због етничких, економских или других разлога. Са друге стране, неки универзализам ће опстати, и у позитивном, и у негативном смислу. У позитивном као израз искрене људске, међународне солидарности, посебно на личном плану (мешовити бракови, хуманитарни рад, уметност која не познаје границе…). У негативном смислу као идеолошка борба различитих интернационала. Затим, кроз разне сукобе – попут сукоба између вакцинаша и антивакцинаша – који је скоро универзалан и дешава се у свакој држави или у сваком народу, без обзира колико су јаке границе између држава или колико су народу удаљени једни од других. Две државе могу да буду у сукобу и да имају затворене границе, али ће, на пример, вакцинаши и антивакцинаши, у свакој држави да се свађају на исти начин и истим аргументима, и свака страна у сукобу тражиће подршку истомишљеника из друге државе. То се дешава у сваком идеолошком сукобу и сукобу интернационала, и у том смислу границе између народа и држава не постоје. Такве врсте универзализма и интернационализма увек ће постојати, као и империјализам. Темељ или мотор глобализације је империјализам. Увек неко жели да буде господар света.

То ће све више долазити до изражаја кад прође пандемија (макар привремено, јер може да се врати или нешто још горе може да се појави у будућности  – посебно ако је овај вирус биолошко оружје, или, ако се појави такав вирус у будућности – поред биолошког оружја, нуклеарно оружје је непотребно, превазиђено). Људи ће се поделити у два основна табора – прогресивце и традиционалисте, или у „вернике“ у науку и скептике што се тиче научног и технолошког прогреса (пре свега, због злоупотреба од стране несавршених људи). Неко ће радо да прихвати нове технологије, које служе да се људи лако контролишу, а неко ће да се буни против тога и да тражи да се поштују људска права. Прогресивци су већина – већина прихвата све технологије, већина се вакцинише…

Тако је у свакој држави наше цивилизације, од САД до Русије. Без обзира колико споља изгледа конзервативно, у суштини, у свакој држави наука има превласт над вером, држава над црквом, нестаје разлика између јавног и приватног, тј. ништа није приватно, па чак ни тело, иако у неким другим случајевима, прогресивци (нпр. феминисткиње), истичу да је тело приватно, само њихово (женино), и да могу да раде са својим телом шта хоће (али у другим случајевима, да се задржимо на примеру вакцина или цркве, они ће противницима присилне вакцинације и верницима бранити то право – њихова тела нису приватна). Сада ће, можда, због епидемије, неко време мигрантска криза бити у другом плану, и вероватно ће бити мање миграната на граници, али ће зато линије раздора унутар европских држава и Србије ићи поводом питања људских права и наметања или одбране својих уверења. Ко има већу моћ, намеће своја уверења – има на својој страни медије и лакше обликује јавно мњење, са јавним мњењем на својој страни пресудно утиче на доношење закона и њихову контролу, итд. Ко је слабији, брани своја права и слободе.

Мислим да су, у овом тренутку, прогресивци ти који нападају, а да су традиционалисти ти који се бране. Узмимо као пример – фармацеутску индустрију. То је можда и најјачи лоби у свакој држави – политичари и медији слушају власнике фармацеутских компанија и нико их не дира и не контролише – профити су највећи на свету, док је корупција у здравству велика и могу да се лече само људи који имају новац да плате лечење и операцију, итд. У здравству и фармацеутској индустрији има много лоших људи, али то се односи пре свега на мањину и врх хијерархије. Већина доктора и медицинских сестара заслужује аплаузе грађана, али, они се питају колико и грађани. То лоше неће нестати због пандемије. И ко има већину, рекао бих апсолутну, кад говоримо о људима који заузимају највиша места у фармацији и медицини? То су атеисти, прогресивци, а не верници и традиционалисти. То значи да је фармацеутски лоби под контролом прогресиваца и научника-атеиста. Ко има акције у фармацеутским корпорацијама? Банкари, шпекуланти са берзе, произвођачи и трговци оружја, нафташи, итд. Ако у фармацеутској индустрији има толико тога прљавог, одакле идеја да су циљеви тих фармацеута племенити, или да су сви лекови и све вакцине безопасне, тј. да је ту све добронамерно? Да ли сте толико наивни?  Или, када видимо шта су били прироритети у ванредном стању, јасно је ко влада и ко има моћ – кад је наступило ванредно стање због корона вируса 2020. године, у фабрикама радници су радили (по 30, 50 или 100 радника у хали метар удаљени један од другог), радиле су продавнице, банке, неко време и пијаце и коцкарнице, али су само цркве, од почетка, морале да се затворе и само се против СПЦ и православаца водила медијска хајка. То се ради и сад, кад је већини јасно да су се лекари или стручњаци компромитовали током ванредног стања.

Узмимо као пример ауторе портала Пешчаник као представнике прогресиваца (атеиста). За разлику од оних много наивних, који некритички прихватају све што власт (а са њом лекари који су главни саветници у време пандемије и ванредног стања) пласира у јавност и захтева од грађана да примене, аутори са портала Пешчаник схватају да је ово тест да се види колико се поштују људска права. На пример, Милан Филиповић поставља питање да ли је „ограничење ових права заиста било неопходно и сразмерно у једном демократском друштву? Паника и страх Влади не дају одрешене руке за могуће противуставно кршење људских права“. Зато „у овој тешкој ситуацији у којој се многи олако одричу својих права у нади да ће добити заштиту за себе и своју породицу“, Милан Филиповић подсећа на речи Бенџамина Френклина: „Они који се одричу својих основних слобода да би купили мало привремене сигурности, неће добити ни слободу ни сигурност“. Или, Срђан Милошевић пише: „Власт не пропушта нити једну прилику, још мање неприлику (а и сама их ствара) да најбескрупулозније профитира. Тирадом о својим тобожњим успесима у управљању кризом и спремности на тешке изазове који непосредно предстоје власт делује бахато, безобзирно и, надасве, некомпетентно“. Срђан Милошевић признаје: „Кад чујем којекакве њушке да изговарају ,слушајте своју државу’… заиста се на тренутак солидаришем са оним инаџијама, чије понашање, мимо овог контекста, заиста нити схватам, нити одобравам“.

Власт примењује мере за које правни основ постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести, по коме министар здравља на предлог Републичке комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље може донети одлуку којом забрањује окупљања и ограничава кретање становништва. Дакле, фармацеути и лекари су, практично, током пандемије и ванредног стања, били „влада у сенци“. Политичари су морали да слушају лекаре који су одређивали мере за борбу против вируса, а лекари су морали да слушају политичаре који су у свему томе тражили своје интересе. Кад Марио Рељановић пише да власт у Србији „штити искључиво интересе крупног капитала, који некако (баш чудна коинциденција!) одговарају и интересима људи на власти, који су истовремено себе поистоветили са државом“ – да ли он под тим крупним капиталистима подразумева и власнике и акционаре фармацеутских корпорација? Да ли панику и страх шире и фармацеути и лекари, који утичу на политичаре и медије, а не само политичари, у Србији или у свету, и не само кад је ванредно стање због пандемије? Да ли фармацеуске корпорације профитирају док траје епидемија?

Ванредно стање свака власт у свакој држави жели да искористи. Неки центри моћи у свету раде и на стварању тзв. светске владе (на пример, бивши британски премијер је упутио такав позив светским лидерима). То се спроводи и преко мултинационалних корпорација, а међу њима су и фармацеутске корпорације, односно, међу њима су и људи који се баве друштвеним инжењерингом и људи који спроводе експерименте над другим људима без њихове дозволе и знања, итд. У свакој власти, сваке државе, и међу најбогатијим људима на свету, и међу лекарима, као и међу свештеницима, постоје моралне наказе. Увек је било и увећ ће бити. Како можете безусловно или некритички да верујете било коме? Зар заиста мислите да је српска владајућа елита најгора на свету? Да ли све државе, и оне најмоћније, слушају Светску здравствену организацију (СЗО)? Зашто људима који воде СЗО веровати на реч? Да ли верујете да је све што се појави на CNN-у истина или да ту нема лажних вести? У чему је разлика између СЗО, CNN-а или Владе Србије? Зашто вакцинаши, или да се задржимо на поменутим ауторима са сајта Пешчаник, подржавају обавезну вакцинацију ако не верују политичарима, крупном капиталу, а све мање и лекарима? И зашто са толико стереотипа и предрасуда, а некад и са мржњом, критикују критичаре, тј. антивакцинаше?

И сад због вакцина треба да бесни рат међу обичним грађанима, да ваде очи једни другима током полемике о вакцинама. Колико знам, међу тзв. антивакцинашима већина људи није против вакцина и није против науке, него против присилне вакцинације због неповерења у оне који то спроводе и контролишу. Шта је ту спорно? Годинама траје полемика, и све ово време вакцинаши нису схватили да се ради о неповерењу, а не о томе да ли су вакцине или наука потребне. Неки вакцинаши као што видимо, не слушају државу, али слушају лекаре и фармацеуте, а они су повезани са политичарима и крупним капиталом. То нема чак ни логике. Да ли вакцинаши сами себе убеђују – убеђујући антивакцинаше, да су власници и научници који раде за власнике фармацеутских компанија, бољи људи од осталих крупних капиталиста и политичара, или да су политичари у свету бољи од наших, којима иначе не верују? Критикују вернике и цркву због причешћивања, али ни реч критике не упућују фармацеутској индустрији. Зашто је само она изузетак? Критикују председника Србије или, у начелу, све политичаре, али, истовремено, говоре да су сви политичари марионете крупног капитала или неких много већих сила. Некад кажу да су лекари или стручњаци жртве политичара, да слушају шта им политичари кажу. А онда нам говоре да и ми треба да верујемо тим истим лекарима – који слушају политичаре којима не треба да верујемо – зато што политичари слушају само крупне капиталисте, који мисле само на своје интересе, а неки међу њима имају и болесне амбиције и планове. Нема логике.

Зато критика не сме да буде уперена само на политичаре и само на домаће политичаре и председника Србије, који реално са пандемијом немају никакве везе. Никола Н. Живковић је имао осећај да председник Србије „просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих… Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан“. Ја сам имао осећај и да су неки лекари – посебно они са највишим функцијама који су највише били у медијима – уживали, затим, да је Бил Гејтс уживао у овој ситуацији, неки новинари или медији, или Мило Ђукановић, а не само Александар Вучић. И како да се сруши лоша власт у Србији, ако се опозиција не може ујединити, између осталог, због сукоба око присилне вакцинације? Да ли је могуће да се уопште разговара о одузимању деце? Па чак и да се опозиција уједини, одмах након доласка на власт дошло би до сукоба и подела због таквих нерешених питања.

Дакле, кад прође хистерија због епидемије, да ли нас чека хистерија због вакцина и да ли ће да се наставе напади на Цркву? Црква никога не приморава да се причешћује. Да ли ће причешће бити забрањено, а вакцинација обавезна (силом наметана)? Ко ту крши и чија људска права? Да ли може нешто да се научи од Шведске. Белорусије и Тајвана? Шведска и Белорусија доказале су да може да се победи страх, а Тајван је пример како може да се превентивно реагује и како да се држава организује у таквим случајевима. И нису у свим православним државама затворили цркве и прогонили свештенике и вернике, неке цркве су доказале да је могуће пружити отпор или да одлазак на литургије не утиче на ширење заразе. СПЦ је још једном показала колико је под утицајем државе и света.

Шта ћемо да радимо ако се вирус поново врати на зиму? Да ли ћемо се свађати око тога да ли су боље вакцине из САД, ЕУ, Русије или Кине? И да ли треба од оних, који производе биолошко оружје, куповати и лекове? Зашто да се кажњавају они који им не верују? Шта ако се у будућности чешће буду појављивале епидемије или користило биолошко оружје? Како да се одбранимо као држава и као народ? Да ли су вакцине једино решење? Ако јесу, како да знамо да су те вакцине, које ми примамо, добре, корисне, исправне? Ко може да гарантује тако нешто у доба корупције, пост-истине и лажних вести? Да ли је решење и да се уводи строга контрола грађана, преко видео надзора и осталих технологија и да се ограничавају или крше људска права? Како, ко, колико, ако је тако нешто нужно? Да ли о томе може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа? Да ли о томе може да се разговара слободно, без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле? Да ли је Новак Ђоковић морао да буде медијски линчован само зато што је рекао шта мисли? Много је питања, а мало је задовољавајућих одговора.

Ако нема вечних истина, ако је све подложно критици, зашто је забрањено да се доводе у питање научне догме и зашто се спроводи инвизицијама над критичарима? Да ли је ово рађање нове, антихришћанске и антицрквене инквизиције, у доба постметафизике и пост-истине? Црква и верници морају да се бране, офанзива прогресиваца неће стати, напротив, напади ће бити све јачи, како се буду појављивале нове технологије за контролу људи и нове вакцине. Верници су мањина и морају да одбране своја верска (људска) права. Све се променило, нове догме и нове инквизиције више немају везе са религијом.

Зато сад више него икад треба развијати критичко мишљење и бранити слободу говора. То је могуће само ако се победи страх. Ко изазива страх и стрес? Зашто? Иначе, људима који су изложени страху и стресу, слаби имуно-систем и веће су шансе да ће да се заразе током пандемије – показала су научна истраживања. Још један разлог зашто треба да победите страх и да будете јачи и мање подложни стресу. Неко све то око психологије људи и масе добро зна, као што зна да направи биолошко оружје, па се лако комбинују психолошки рат и биолошко оружје. Ова пандемија је показала да они – у овом тренутку, још увек нису толико јаки, али имају већину на својој страни, имају ресурсе и наставиће озбиљно да раде на томе. Не треба да их се плашите, али не смете да их потцените. Они су организовани, а ми нисмо, ми се боримо углавном индивидуално, или у мањим групама, које међусобно не сарађују, а често су и у сукобу, без озбиљних ресурса, углавном сви зависе од интернета, што непријатељ зна, па није немогуће да ће се увести и цензура интернета, затим, све иде ка томе да се сви новчани токови дигитализују и да све пролази кроз банке, итд.

Дакле, ако се сада нешто не предузме да се то спречи, није далеко дан када ће бити укинут штампани новац, цензурисан интернет, када ће видео надзор свуда бити постављен и више нећете имати никакву приватност, када ваша деца више неће бити ваша, него власништво државе и корпорација, и ви неће имати право да се мешате у њихово васпитање и да их ви образујете, као што сада не можете да упишете дете у обданиште ако није вакцинисано, а у неким случајевим већ сад одузимају децу од родитеља. Банке, вакцине, оружје, чипови и софтвери који прате све што радите – све је то повезано, тј. све то неко повезује у један глобални систем. То ће да крене у одређеним државама, које ће да служе као „позитивни“ примери осталим државама, затим ће да се прошири на скоро све државе. То неће доћи преко ноћи, потребно им је још неко време да се боље организују (они који имају такве амбиције научили су доста тога током ове пандемије и сада ће радити на усавршавању система). Ти центри моћи су далеко од Србије, Срби који имају везе са њима могу да буду само слуге, никако идеолози и лидери (господари). Осим тога, и ми смо нешто научили и сад сви знамо против чега се тачно боримо. Да ли ће они успети да реализују планове које имају зависи и од нас који не желимо да будемо део таквог светског поретка и да живимо у таквом светском поретку.

Можда ће у свету настати озбиљан покрет отпора, можда ће настати оазе слободе – државе које су ван „светског поретка“. Да ли ће Србија бити међу њима, или међу оним државама које су прве пале и примениле све што је ново и прогресивно у свету, тј. добро јер су тако „неки научници рекли“? Да ли је то суштина науке, дијалектике и демократије? Где је ту простор за критику, проверу, доказе, нова знања и чињенице, за оне другачије, који имају различита мишљења и уверења? Зато је то одбрана и науке и демократије, а не само вере и Цркве, тј. верских права, која су људска права, као и права деце.

Још једном – да ли, на пример, о вакцинама, које сада постају актуелно питање, може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа, и да ли о томе може да се разговара слободно – без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле, или инквизитори било које врсте? Да ли, за почетак, интелектуалци могу да износе аргументе, чињенице и сазнања, без искључивости и острашћености, или страха? Да ли на тај начин могу да воде дијалог, на пример, аутори сајтова Пешчаник и Стање ствари?


Никола Варагић: Популизам

30 марта, 2020

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Срби силују своје жене, а не мигранти, рекао је Зоран Кесић у својој емисији. Жене треба силовати, (као да) говори Шешељ бранећи Јутку. Да ли је Зоран Кесић аутошовинистички популиста, а Војислав Шешељ шовинистички популиста?

Јер, кад усред мигрантске кризе и кад знамо да су се у неким државама у Европи догодили напади на жене и девојчице од стране неких миграната, ви говорите да Срби силују жене, то је чист популизам. Тако мисли већина унутар грађанске и проевропске Србије (као и у амбасадама НАТО држава), и Кесић зна да ће се њима свидети то што говори. Популиста  говори и оно што је погрешно, само зато што ће се маси (циљној групи) то свидети (зато што део народа исто тако размишља). Зато је Кесић популиста, као и Шешељ. Шешељ се обраћа шовинистима, ксенофобима… А Кесић се обраћа либералима, феминисткињама… Они припадају супротстављеним колективима. Далеко од тога да су Кесић и Шешељ исти, сигурно је пријатније бити у друштву Кесића, Кесић није насилан човек – питање је зашто се либерали осећају интелектуално и морално супериорни у односу на искрене вернике и умерене десничаре? Да ли себе пореде само са екстремним десничарима? Да ли су, можда, наши либерали културни расисти, кад исмевају десничаре који немају београдски акценат или не говоре енглески као матерњи језик, или је то паланачки хумор колонијалне свести?

Кад неко као Шешељ вређа феминисткиње и жене уопште, он то ради као део масе, тј. као неко ко сме или може јавно да каже оно што већина мушкараца у његовом друштву мисли. Исто тако, кад Зоран Кесић доводи у везу баш сваког десничара, патриоту или верника са фашизмом и расизмом, или насиљем над женама, он то ради у име масе којој припада и уз подршку свог (или тог дела) друштва. Јер, да нису популисти и део масе, Шешељ и Кесић рекли би некад и оно што њихове присталице или фанови не мисле и не одобравају.

Насиље над женама постоји и посебан је проблем, тј. нема никакве везе са мигрантском кризом и односом неких миграната из Азије и Африке према женама. Проблем насиља над женама у Србији (и проблем радикалног феминизма или све већег рата између мушкараца и жена) треба да се реши. Насиље неких миграната над женама само је део проблема које прави мигрантска криза. Дакле, док се не реши проблем насиља над женама у Србији, да ли је решење да се примају и мигранти који ће да силују или убијају жене у Србији? Шта је тачно лоше у томе што патриоте (који не мрзе жене) указују (без мржње према свим мигрантима) да постоје и такви мигранти и да ће се то догодити неким женама у Србији? Мислим да већина верника и патриота поштује жене – пре би десничар заштитио жену од неког силеџије, него већина левичара или либерала.

Напади на људе који су против плана да се велики број миграната или избеглица насели у Србији подсећају на нападе на Србе који учествују у литијама у Црној Гори. Кад Срби бране своја људска права, стижу оптужбе да су фашисти. Атеисти и прогресивци сматрају да је назадно бити верник у 21. веку, а посебно верник СПЦ. Назадно је бити верник СПЦ, напредно је примити пола милиона миграната у Србију – поручују наши либерали и мисле да су мудрији од верника. Морају још једном да размисле да ли су верници СПЦ назадни и да ли су мигранти напредни. Јер, шта ако су мигранти још више патријахални и још већи националисти и расисти и ако мање поштују жене, у односу на Србе против којих се боре наши либерали попут Кесића, тј. шта ако се буду понашали горе према женама или ЛГБТ заједници, кад се населе у Србији, него наши шовинисти попут Шешеља и Јутке ? Да ли ће тада велика љубав према мигрантима, коју осећају наши либерали, да прерасте у велику мржњу према њима? Да ли ће тад признати да су били у праву они који су били против масовног насељавања миграната и да нису само због тога фашисти и расисти? Можда су то радили као популисти, провокативно, али само због тога нису расисти и фашисти. Могу да се критикују због популизма, али не и због фашизма. (И Кесић је популиста, али није фашиста.) Није сваки популиста – фашиста. Није сваки фашиста – десничар. Неко може да буде против масовног насељавања миграната, а да није расиста, може да има друге разлоге – јер воли свој народ. Није нормално да људи из вашег народа одлазе из Србије, па да њихово место заузму људи из других народа и да ви ништа не предузмете. Зашто Србија да постане главни прихватни центар за мигранте? Зашто је неко расиста и фашиста ако не жели да испадне глуп? Зато што прави коктел? Да ли тај коктел само сликовито приказује реалност, чињеницу? Да ли је култура из које долазе мигранти отворена за жене или жене имају мања права? Да ли наши либерали верују да ће да их промене кад стигну у Србију?

Они који критикују оне који потцењују опасност од корона вируса, мисле да је мигрантска криза смешна исто као и криза са корона вирусом и критикују оне који не потцењују кризу са мигрантима и могућност да стотине хиљада миграната остане у Србији. Постоје људи који се толико баве теоријама завере да више не знају шта је реалност и шта је исправно да се уради, и неки популисти то користе. Постоје људи који толико мрзе феминисткиње или либерале, да ће увек пре да бране Јутку, него Марију Лукић, и неки популисти са деснице то користе. Исто тако, на левици постоје људи који мрзе све што је десно, традиционално, конзервативно, окренуто ка Богу и Цркви, и неки популисти са левице то користе. Негде већину чине социјалисти и либерали (атеисти и прогресивци), док су традиционалисти и верници у мањини. Шта је човек који говори у име такве већине, тако што генерализује ствари, намеће колективну кривицу, шири стереотипе и предрасуде и жели да хришћани нестану? Популиста жели свима да наметне своје вредности и истине. И левичари могу да буду популисти. Зашто се само десничари називају популистима? Или фашистима? Како се зове мржња према православљу (хришћанству)? Да ли постоји мржња према Цркви?

Популисти говоре „у име народа“. Међутим, у народу влада плурализам мишљења, постоје људи различитих идеологија, странака, вера, итд. Људи се групишу према себи сличнима, против другачијих. Популисти се намећу као заступници одређене групе или дела народа, имају храброст да се супротставе другачијима (непријатељу), али када се ради о односима са својим следбеницима и људима из своје заједнице, бирају лакши пут, пливају низводно. У маси нема самокритике – маса велича вођу, вођа велича масу, зато популиста није прави ауторитет. Прави ауторитет се бори и против зла у својој заједници, и све што ради, ради као личност, појединац – без масе као „леђа“. Једно је борити се као личност „у име народа“ за његова (и своја) права и слободе, а друго је радити то као популиста и бити популиста.

Шешељу нема помоћи, али Кесић може, за почетак, од Марчела да научи у чему је разлика између патриоте и националисте, и да патриоте не прозива за фашизам, расизам и насиље над женама, као популиста и културни расиста. Национализам и шовинизам не лече се аутошовинизмом. Популизам (на десници) се не лечи популизмом (на левици, и обратно).


Никола Варагић: Фанови и хејтери

3 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Видели сте преко медија и друштвених мрежа државнике неких европских држава да возе бицикле до посла, итд. Видео сам на друштвеној мрежи да је неки грађанин у неком граду у САД снимао Кијану Ривса у метроу, тако га не види – Ривс је седео у возу, била је гужва, наишла је жена мало старија од њега, он је питао да ли жели да седне, устао је и дао јој своје место. Нико од путника није му на било који начин досађивао. Исто тако, видео сам да се председник Аустрије вози јавним превозом и без обезбеђења. То је, такође, снимио неки грађанин, али нико од путника није прилазио председнику државе, он је стајао у возилу и читао новине или нека документа на путу до посла.

Наравно, многи говоре да у Србији, међу моћним, славним и богатим људима, нема никог ко се вози јавним превозом и да никада нећемо доживети да видимо председника државе како аутобусом долази на посао, председника владе и министре да возе бицикле по граду и томе слично, пошто у Србији нико неће да прихвати функцију, ако она не подразумева и ауто са возачем, обезбеђење и секретарицу да кува кафу и доноси виски или ракију.

Међутим, шта ако се појаве такви политичари и државни функционери, и уопште, познате или јавне личности – како би изгледала њихова вожња аутобусом ГСП (све док не направе метро и стазе за бицикле, морали би да се возе аутобусима)?

Замислите председника Србије који улази у аутобус ГСП, без обезбеђења и новинара. Он се, прво, не би могао одбранити од фанова, онда би кренули хејтери да га прозивају, па би, вероватно, у аутобусу настао сукоб, а вероватно би дошло и до туче, између присталица и политичких противника тог председника. А председник је само хтео да, као обични човек, пређе неколико станица до места где има састанак и уз пут да прочита нека документа везана за тај састанак. Или ујутру да стигне на посао и да у превозу размишља о обавезама које га чекају. Да ли би макар једно јутро могао да стигне на посао јавним превозом, а да му нико од људи који су га препознали, не приђе да га нешто пита или да му каже неки проблем, а нашли би се и људи који би му делили савете и говорили шта треба да ради. Наравно, нашли би се и критичари, неки међу њима би га вређали, неки би можда били и насилни, па би га физички напали, као што навијачи нападају спортисте.

Међу људима који желе да се и српски политичари понашају као обични људи, да користе јавни превоз и бицикле, нашли би се они који би српском председнику који се вози јавним превозом замерали да то ради због маркетинга, да је неодговорно са његове стране да иде без обезбеђења, једва би чекали да пређе улицу ван пешачког прелаза (иако на улици нема возила) да га критикују (иако и они некад прелазе улицу ван пешачког), итд.

Да замислимо да је тај председник заиста добар председник и добар човек, или, замислите себе као председника државе и да желите и даље да живите као обични човек. Да ли бисте желели да вам на сваком кораку неко прилази и нешто говори – саветује, упозорава…? Зар то није ружна навика коју има наш народ, попут оне ружне навике коју толико грађана Србије има – да се смеће свуда баца – на улицу, у парку, из кола, из стана, у реку, у шуму, у језеро, односно, да се толико загађује животна околина?

У неким државама политичари и велике звезде могу да шетају градом и да се возе јавним превозом као обични људи, а да нико од пролазника не прилази да им досађује. Чак и тамо где се догоди да политичара убије неки грађанин на улици, као у Шведској, не мења се начин живота у држави, политичари и даље иду без телохранитеља јавним превозом или возе бицикле по граду, а грађани не обраћају пажњу и понашају се према њима исто као и према било ком другом човеку. У Шведској, изузетак су, изгледа, само навијачи Малмеа и Хамарбија када виде Златана Ибрахимовића, или његов споменик.

Политичари, као јавне личности, немају приватност, попут осталих људи, и морају да трпе јавност. Али, и они су обични људи и треба да постоји граница приватности и у њиховом случају. Ако нисте и не желите да будете грађанин другог реда, онда се понашајте према политичарима (и државним функционерима и службеницима) као и према свим осталим људима. Понашајте се према сваком човеку онако како желите да се сви људи према вама понашају. Политичари су били обични људи пре доласка на власт, тј. можда „полуде“ када виде да их обични људи третирају као фараоне, па умисле да јесу фараони (или велике холивудске или поп звезде које „полуде“ од славе), и почну тако да се понашају. Постоје људи који увек желе да буду у центру пажње и да се свако, у сваком тренутку, према њима понаша као да су „његово краљевско височанство“. Постоје људи који су били скромни и добри пре него што су постали богати и славни, али су постали опијени славом и почели да се понашају као егоманијаци након што су „успели у животу“. Проблем је када се тако понашају политичари, функционери и службеници државе према грађанима, грађани нису њихови поданици и идолопоклоници – њихов посао је да служе грађанима, а не грађани њима – држава је сервис грађана.

У „култури славних“ има много психологије размаженог детета. Тако могу да се понашају познати глумци, музичари, новинари…, али приватно или када су окружени фановима или идолопоклоницима, и све док поштују законе – чим неко од њих прекрши закон, у правној и демократској, кажњава се исто као и сваки други грађанин. Тако не смеју да се понашају државни функционери и службеници. Желимо да живимо у држави у којој су сви грађани једнаки пред законом, али, неким људима гледа се кроз прсте и дозвољава им се оно што је другима забрањено или пролазе некажњено, па онда остали желе то исто, и тако цвета корупција… Највеће „звезде“ у свакој држави, хтели они то или не, су председници држава. Постоје славни људи, али су најпопуларнији људи председници држава – они се највише помињу у медијима, њих грађани највише помињу и свако их зна… То је, на неки начин, нормално, јер од рада председника државе зависи како ће се живети у тој држави, зато је човек на тој функцији (или на некој сличној, у другачијем државном уређењу и другачијој култури) у центру пажње свих медија и свих грађана. Међутим, то не значи да државници могу да се понашају као размажене славне личности. Грађани, који их бирају, не треба да се односе према њима као да су размажене славне личности. Не треба да их пресрећу на улици, ни као фанови, ни као хејтери, могу да прођу поред њих као и поред осталих људи. Зна се где и како свако може да изрази своје мишљење у уређеном, нормалном друштву.

Можда је време да се грађани према политичарима односе као према нормалним, обичним људима, па можда једног дана сви политичари у Србији постану такви. Прави ауторитети не понашају се као фараони и естрадне звезде. Кад нема идолопоклоника, нема ни идола.


Никола Варагић: Генерација од које много тога зависи

2 марта, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Као деца, док градимо своје „ја“ и своју личност, у свом телу, постајемо егоисти и себични, али у нама постоји „глас“ савести који можемо да (не) слушамо, затим добро васпитање од стране родитеља и добри узори из околине и историје, тако да појединац може да осети љубав, да научи да није добро бити егоиста и да буде од оних који се жртвују за друге. Нека деца никад нису била, или веома рано престану да буду, размажена. А неки људи имају особине размаженог детета и кад одрасту – до краја живота остану заробљени у свом телу, младалачким фантазијама и сујети света – постану егоманијаци који прецењују сами себе и једино сами себе воле, па зато не знају где је тачно њихово место у овом свету.

У прошлости, пре појаве струје, аутомобила и интернета, размажених људи било је много мање него данас. Услови живота били су много тежи, чак и за оне најбогатије, постојало је духовно васпитање и много здравих породица испуњених љубављу, тако да су деца раније сазревала и нису била толико аутистична, напротив, била је танка линија између личног и колективног, постојао је дијалог са Другим – поштовала се хришћанска заповест да љубиш ближњег свог као самог себе, и да се жртвујеш за ближње. Са таквим васпитањем, деца су раније сазревала у здраве личности, јаке карактере, одговорне, моралне и вредне људе, и живели су за нешто више од свог „ја“. Зато је било доста таквих људи у свакој генерацији.

У последња два века, са сваком новом генерацијом све је више размажених и лењих људи. Људи су постали и физички и интелектуално лењи и верују да се цео свет око њих врти. Некад, људима није било тешко да по блату ходају данима од тачке А до тачке Б, данас је људима проблем да пешаче пар километара, ако пада киша не излазе из куће, итд. Кад није било струје и интернета, деца су читала књиге, размишљала о философским и теолошким проблемима, учили су занате и разне вештине, а данас већини људи не жели да чита дуге текстове и књиге, многи су толико неспособни да не знају да замене сијалицу у кући или на ауту, итд. Мушкарци су били мушкарци, жене су биле жене, зато је било више правих домаћина и правих домаћица. Наравно, није ни тада све било добро, као што ни није данас све лоше. Некад, кад су људи били чвршћи, парадоксално, било је више колективиста, а данас је немогуће да се појаве пионири – данашњу децу нико не може униформисати. Када гледате децу која се не одвајају од телефона, помислите да су сви исти и сви зависни од телефона, али и међу том децом расту будући генији и духовници. Дакле, и у генерацијама које долазе појавиће се велике личности, добри родитељи, вредни људи… Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва, не морамо да се враћамо у негативни патријахализам и не морамо да ширимо негативни или радикални феминизам и трансхуманизам, итд.

Припадам генерацији која је живела и у доба СФРЈ и имао сам прилику да одрастем поред људи који су рођени и живели у Краљевини, да научим нешто од њих и да сазнам како је изгледао живот пре него што су путеви, аутомобили, струја и телефон стигли у сваки град и свако село. Сећам се како је изгледао живот пре појаве интернета и мобилних телефона, и распадања традиционалне породице. Са друге стране, добро познајем и генерације људи који су рођени после распада СФРЈ, или, децу и људе који од малих ногу знају за струју и интернет, а не знају како је изгледао живот пре тога. Те две генерације људи – рођених у Краљевини Југославији и после распада СФРЈ – не познају једна другу. Моја генерација је упознала обе, јер су једни поред нас умирали, а други су се рађали. (Под мојој генерацијом подразумевам минус-плус неколико годишта у односу на моје годиште.) Та генерација сад улази у пету и шесту деценију живота, у доба кад је човек психофизички најјачи (и већина има децу, која још нису одрасла) и она ће највише утицати на уређење државе и систем вредности у наредних пар деценија. У тој генерацији треба да дође до равнотеже између традиционалног и модерног. Они старији били су превише конзервативни, нису познавали свет, имали су отпор према модернизацији или су некритички прихватали модернизацију, а млади су превише модерни и не схватају довољно колико је важна традицији, или шта је права традиција. Без правог ауторитета нема правог васпитања и грађења здраве личности.

Што се тиче развоја света, нисам оптимиста, што се тиче развоја Србије и српског народа, нисам песимиста. Верујем да у мојој генерацији има довољно људи који су се формирали као здраве личности кроз традиционално васпитања, иако има много и оних који су пали. Ипак, нема толико размажених људи и због васпитањa и зато што смо прошли кроз ратове и санкције. Такво детињство и одрастање нису имали људи, из исте генерације, из већине евроатлантских држава, па ни наши вршњаци који су рођени у расејању и имали удобно детињство и сад су постали део потрошачког друштва или човек-маса. Таква искушења су прави тест личности. Личност се постаје уз много труда и самодисциплине.

У мојој генерацији, мало је оних који никад нису путовали у неку другу државу, неки су се школовали на Западу, па су се вратили у Србију, неки су одлазили на пар месеци или пар година у иностранство да раде, па су се вратили, а неки живе у Србији и раде за фирме из иностранства. То значи да моја генерација добро познаје и свет и нове технологије, што је недостајало претходним генерацијама. Сада треба уклопити модерно са традицијом, која нам је остала од наших очева, мајки, дека, бака, прадеда, прабаба, стричева, ујака, тетки…, а коју су они усвојили од својих предака и која се дуго преносила са колена на колено без великих промена. Велике промене настају од друге половине 20. века, посебно од почетка 21. века. Гуши се традиција, шири се атомизација, све је мање здравих породица и здравих међуљудских односа. Да ли ће цео свет постати једно велико потрошачко друштво, у коме ће да царује човек-маса, лењи и безлични људи, отуђени и од природе? Да ли Србија може да буде једна од оаза у таквом свету и да сачува све што је добро из наше традиције?

Од генерације којој припадам зависи да ли ће доћи до промена у образовању и васпитању деце – да ли ће већину чинити маса безличних и размажених људи који живе од данас до сутра и само траже „хлеба и игара“, или ће већину да чине зрели и одговорни људи, који немају проблем са својим идентитетом и својим пореклом. Дакле, питање је да ли ће свака следећа генерација да буде све гора, или ће се зауставити процес пропадања, тако што ће у свакој следећој генерацији бити више здравих и јаких личности, а мање размажених и лењих људи који се стиде традиције. Од моје генерације зависи да ли ће успети да пренесе оно најбоље из традиције наредним генерацијама и како ће се спроводити модернизација – како ће се уклопити модерно и традиционално. Да ли генерација којој припадам може да исправи грешке генерације која чини већину у владајућој елити (тзв. „деце комунизма“), а то су људи образовани, васпитани и формирани као личности у титоизму и загледани у Запад, тј. у постојеће политичке теорије или идеологије? Ако ми паднемо, генерације које долазе изгубиће везу са претцима и традицијом, тј. здравим и моралним васпитањем.


Никола Варагић: Ауторитет

13 фебруара, 2020

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет. Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро и зло. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењма’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“. Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.


Никола Варагић: Живот

8 јануара, 2020

Nikola

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.


Никола Варагић: Дурак

29 децембра, 2019

 

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако неко није гледао руски филм „Дурак“, препоручујем да погледа. Суштина филма је борба младог човека са корумпираним системом. Човек се борио против корумпираних државних функционера и службеника да спаси животе обичних људи, комшија, али је он на крају испао будала („дурак“, на руском).

Сцене из тог филма и ликови корумпираних функционера, подсећају на живот у Србији. Препоручујем и бугарску серију „Балканска мафија“ („Undercover/Под прикритије“). И тај филм и та серија приказују реални живот и у Србији. Људи који су на власти понашају се као ликови у филму или серији. А обични грађани не знају да се у стварности све дешава као у филму. Па се после питају зашто се срушила зграда или мост, како су криминалци дошли на власт, зашто старлете раде у министарствима и судовима…

Тако се понаша и скоро сваки локални моћник. Чак и људи од којих се то најмање очекује, јер воде установе културе, центре за социјални рад, позоришта, музеје, научне иституте, факултете и универзитете. Недавно смо преко медија сазнали како се понашала и шта је радила, док је била на положају, бивша директорка у Институту за нуклеарне науке Винча. То је ниво заостале сеоске задруге. Политичари, полицајци, генерали, тужиоци и судије не само да немо посматрају, него и учествују у пројектима који угрожавају здравље људи и који наносе велику штету народу и држави. Тако у филму „Дурак“ људи који су на власти угрожавају животе грађана који живе у згради која може да се сруши. У стварном животу слично се ради – због корупције и похлепе у дискотекама и кафићима у Србији погинуло је неколико десетина младих људи; издају се дозволе за зграде које не могу да издрже јачи земљотрес; у храну, чак и за децу, убацују се отрови, јер нема контроле квалитета, итд.

У филму „Дурак“ видимо како се понашају корумпирани политичари и покварени државни службеници. Шта је са обичним људима? Да ли свако ко се бори за права обичних грађана и уђе у сукоб са системом, на крају заврши као „дурак“, тј. будала? Да ли ће то бити, нпр. Александар Обрадовић и Милан Јовановић? Обрадовић је био у затвору, Јовановићу је запаљена кућа. Ако се промени власт, да ли ће их сетити нова власт? Колико народ цени њихову жртву? Да ли је то важно онима који то раде? Да ли ће се обични људи укључити?

Мени није важно. На пример, спреман сам због неког обичног, непознатог човека, да уђем у сукоб са моћним људима. Не морам да критикујем полицију и правосуђе, могу на други начин да решим проблеме, али ја то радим јер не желим да уопште постоје проблеми – не желим да ја решим свој проблем, а да ти полицајци, судије, тужиоци и политичари, праве такве проблеме обичним људима, и оним најсиромашнијим и најнеобразованијим. Дакле, ја то радим због своје савести, а не да би ме хвалили људи за које се борим. Наравно, лепо је кад неко поштује то што радите због њега, али то није главни мотив за мој рад. Верник не тражи славу од људи и ништа не ради због славе овога света. И само се Бога боји.

За сада, више је оних који ми говоре: „ти не можеш сам против система“, јер „они су јачи“, „бориш се против ветрењача“, „шта ти то треба“, а „нико ти неће рећи ни хвала“, „наместиће ти да идеш у затвор“, „остаћеш без посла“, или, „провлачиће те кроз блато и представиће те као лопова, лажова, убицу, фашисту, педера, наркомана…“, зато боље „гледај своја посла“, „мисли на себе и своје ближње“, итд. То слуша свако ко се сам бори против система.

Од стране уплашених а добрих људи, то су добронамерни савети. Нико од њих не мора да се бори за своја права, чак ни за своју децу, не морају ни да подржавају људе који се боре за њих и њихову децу, могу све то да гледају са стране, и не замерам им. Слаби су, зато то тако раде. Ако изгубим, онда ће ми говорити: „знао сам да ћеш тако завршити“, „лепо сам ти рекао да то не радиш“, али, ако победим у својој борби, придружиће се и славиће je као да су је они водили и сами победили. И мени ће бити драго.

Већи проблем су они неморални, а обични људи. То су људи који критикују систем, власт, државу, сваког ко је успео у животу и постао богат и славан, али, у суштини, само желе да буду на њиховом месту и да раде исто, ако не и горе ствари. Такви људи, на основу лоших примера из живота, али и познајући себе – колико су они лицемерни и похлепни, доносе судове и о свим осталим људима. Такви људи су песимисти. Опасно је и кад се у јагњећој кожи обичног грађанина крије вук, и кад вишу друштвену класу чини нижа класа људи.

Међутим, тешко је правити разлику између добрих и лоших људи, међу обичним људима, чија права се не поштују, када се борите за права свих грађана. На пример, ја водим малу локалну борбу против неспособних и корумпираних директора СЦ Олимп, писао сам о томе у тексту На (београдском) Олимпу нема богова. Управа СЦ Олимп неколико година ради ствари које сметају грађанима Звездаре и Београда који долазе на Олимп, али се нико јавно не буни. Пре пар година неки су направили протест, и дошла је полиција, ставила их у марицу, одвела у станицу и после се више нико није јавно бунио. Не знам да ли ме више нервирају бахати локални моћници или грађани који их се толико плаше, а посебно они који су родитељи и доводе своју малу децу на Олимп. Већ два месеца на Олимпу живе пси луталице. Волим псе, али парк за децу не може да буде азил за луталице. Олимп је са свих страна ограђен оградом. Почетком децембра био сам сведок да су пси препали дете од 5 година, и сметала деци од 5 до 7 година да се играју. Деца немају друго место за игру. Њихови родитељи не реагују. Па сам мејлом обавестио управу Олимпа да се луталице два месеца налазе у њиховом дворишту, да не ради чесма, да и даље ради димњак на атлетској стази, итд. На крају мејла, пошто сам био бесан, написао сам једну увреду и нешто што би могло да се тумачи као клетва, у стилу – како радите, тако ћете и проћи. Директор Олимпа ми одговарио да пси не знају да читају и да ћу имати посла са полицијом и судом. Мислио је да је духовит и да може да ме уплаши. Одговорио сам му и настављам борбу. Још увек нико од више стотина грађана који редовно долазе на Олимп, ништа не предузима. А ја се борим, пре свега, за децу, јер могу и на другом месту да тренирам, али за већину грађана, Олимп је једино место у целој општини где можете да оставите дете да се игра. И нећу да ћутим и да одустанем, без обзира какви су људи за које се борим. То је само мали пример.

Ако постоје добри људи који ће живети у бољем систему и ценити борбу оних који су се борили и жртвовали да створе бољи систем, то је лепо. Ако не постоје, ништа страшно. Страшно би било да се нисам борио, и да се појавим пред Богом без те борбе, или када ме претци буду питали где си био и шта си радио, да не кажем да се нисам борио и дао све од себе. Од локала до Косова и Метохије. Тако, ваљда, размишља сваки племенити човек. Да ли је такав човек дурак, или су то они који не размишљају и не делају тако?


Никола Варагић: Класа људи

19 децембра, 2019

Nikola

Никола Варагић

 

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?


Никола Варагић: Обични грађани и државни службеници

15 децембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Обичног човека нико не штити у Србији, a богати људи могу да раде шта хоће. Обичном човеку ће суд послати полицију и извршитеље да га избаце из куће због дуга за струју, инфостан или грејање, завршиће у затвору због неплаћене казне за прелазак улице изван пешачког прелаза (кад на тој улици није било возила), обични човек на легализацију или укњижење објекта чека више од 5 година, плаћа исте услуге више пута, платиће и грешку државних службеника, а никада неће добити обештећење, или бар извињење од њих.

Ову серију текстова посвећујем обичним људима, чија права ова држава, тј. запослени у државној служби, не поштују, јер их не поштују као људе, као личности. Показаћу то и на својим, личним примерима, јер и ја сам обични човек, па се разни људи, који су умислили да су моћни зато што раде одређени посао или зато што су на одређеној позицији, залете и мисле да могу да раде шта они хоће, зато што мисле да они више вреде. Зашто скоро сви запослени у државној служби мисле да су изнад осталих грађана и изнад закона? Зашто скоро свако ко постане „богат и славан“ мисли да је изнад осталих људи? Зашто „обични људи“ мисле да они мање вреде од „славних људи“ или да је славним људима и државним службеницима све дозвољено? Зашто ћуте и плаше се, чак и саобраћајног полицајца, када су истина, закон и правда на њиховој страни? Није тако у свим државама. На пример, кад у некој демократској држави грађани стоје у реду испред шалтера, нико не може да дође преко реда на шалтер, сви грађани ће се побунити и отерати тог човека, без обзира колико је он славан, богат и моћан. Код нас одмах пуштају преко реда. На Западу, полицајац се не обраћа обичном грађанину као да су „заједно чували овце“, него са поштовањем, а код нас поштени грађани савијају главе док им се полицајци безобразно обраћају са висине.

Зато обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство. Нико то неће урадити уместо вас, свако треба нешто да учини, према својим могућностима. Ево пар примера из живота.

Платио сам држави возачку дозволу која важи 10 година. Онда је држава, после 5 година, донела одлуку да морају да се замене возачке дозволе, и то о трошку грађана. Морао сам да платим пуну цену, за нову дозволу, иако сам имао још 5 година плаћену стару дозволу. У сваком послу, постоји компензација, па бих платио мању цену, за тих 5 година. Некоме ово делује банално, и да је у питању ситан новац који губите, али ствар је принципа; поред тога, ако вам држава на сваком кораку тако узима новац, на крају то није ни мало новца. Наравно, ја као појединац и обични грађанин нисам могао да се изборим са неправдом и морао сам да платим пуну цену и да чекам сатима у реду у полицијској станици. После пар сати чекања, ближио се крај радног времена и ако не стигнем, значи да бих морао још једном да дођем у МУП и чекам ред. Дошао сам на ред испред врата собе у којој су се издавале нове дозволе, иза мене је стајало пар жена, и онда се појавио један наш познати глумац. Видео сам да су ове жене већ „пале“ и да ће му рећи да може преко реда, иако су биле бесне зато што дуго чекају, нису желеле да долазе још једном, имају обавезе, па сам им рекао да се праве да га не познају, а он је, онако наивно, чим је пришао нама, питао да ли је то соба за те дозволе, а ја сам му рекао да јесте и да је крај реда тамо, и руком сам му показао на крај реда, он је покуњен отишао, чекао пола минута и напустио МУП.

Пре више од 6 година, можда и више, мислим да је на власти био Тадић, али то није важно за ову причу, јер се сви који су на власти исто понашају, возио сам мајку и оца, ишли смо ауто-путем из правца Ниша ка Београду, после старе наплатне рампе Бубањ поток, тада су били неки радови на путу на брду које се пење и спушта ка Коњарнику, кретали смо се левом, најбржом траком, поред које су стајали чуњеви, да се не прелази у средњу траку. Кренули смо уз брдо, сви у колони у једној траци, и онда видим иза црни ауди са тамним стаклима и упаљеним свим ротацијама. Возачи иза мене су се склањали, између два чуња су некако скренули у средњу траку, пустили би ауто са ротацијама, и вратили се у најбржу траку. Ја се тад сетио да је недеља увече, око 22 часа и нерадни дан, што значи да ауто са ротацијом вози неко из државне службе ко злоупотребљава службено возило за приватне сврхе и троши новац грађана Србије. И одлучим да га не пустим. Он се залепио иза мене са свим оним ротационим светлима и фаровима, свира без престанка, али ја идем уз брдо и не пуштам га. Отац и мајка су позеленели од страха. У једном тренутку су се аутомобили који су били испред мене склонили, као они иза мене, иако се ја нисам склонио и тај црни ауди није могао да прође, али су ти људи били сигурни да ћу се ја померити, или су били толико уплашени – да су се једноставно померили, иако ја нисам. Родитељи ми све време говоре да га пустим, али, ја не одустајем. Када смо дошли на падину која се спушта ка Коњарнику и Плавом мосту, пут се проширио у све три траке, ја сам успорио у средњој траци, и тај владин ауди са ротацијама је успорио и возио паралелно поред мене, нисам видео ко је био у колима и колико људи због затамљеног стакла, само сам му/им, за пола минута, колико је возио поред мене, бесан пошто је терао све људе да му се помере иако нигде не може да жури у 22 часа кад је нерадни дан, упутио толико псовки и увреда, а он је дао гас и отишао. То је доказ да је злоупотребио возило и кршио закон – зато је побегао, сазнало би се да је ишао, нпр. код љубавнице. Иначе бих ја провео пар месеци у затвору.

Мој пријатељ ушао у кола и кренуо да вози низ своју улицу, која је једносмерна. Међутим, из супротног смера у улицу, кршећи пропис, улази возило полиције, које нема упаљено ротационо светло, тј. не делује као да су полицајци на задатку. Полицајци стоје и неће да се склоне, чекају да се мој пријатељ помери у страну, иако они крше пропис јер су ушли у једносмерну улицу. Мој пријатељ неће да се склони, они се на крају померају, једва и тако да мој пријатељ са својим аутом може једва да прође, а могли су без проблема још мало да се помере. Мој пријатељ се изнервирао и опсовао их је док је пролазио поред њих. Они у том тренутку пале ротационо светло и окрећу свој ауто у његовом правцу. Он је дао гас и скренуо у једну улицу, а полицајци су наставили право. Међутим, ја сам му рекао да није требао да бежи, него да стане и да позове полицију (пошто се сви разговори снимају), да каже податке тих полицајаца из возила и регистарске ознаке тог возила полиције, и да тражи да дође полиција или само да пита службеника полиције који се јавио на телефон да ли су ти полицајци на радном задатку или возило полиције користе за приватне сврхе. Ако су на радном задатку и решавају нешто хитно, зашто у једносмерну улицу нису ушли са упаљеним ротационим светлима? Ако нису на задатку и користе возило за приватне сврхе, зашто крше пропис, улазе у једносмерну улицу и затим, од других возача, траже да им се они склоне, уместо да се склоне ти полицајци са својим возилом, као што је ред?

Покажите грађанску храброст на сваком кораку, и у свакој ситуацији, покажите да имате кичму, и Србија ће брзо да постане много лепо место за живот.


Никола Варагић: Антилиберализам и антифашизам

14 децембра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.

Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима. Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.

Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.

Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош…  нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, апостоле и свете оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.

Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“. И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.

Надам се да сам са овом серијом текстова бар мало допринео томе.


Никола Варагић: Субјекат и објекат

11 децембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ми нисмо победили ако задобијемо цео свет, а своје душе изгубимо. Ми можемо победити једино ако дајемо све од себе, и то као морални и одговорни људи. Људи аскетског духа вуку остале људе напред, извлаче најбоље из њих (идивидуа постаје личност, маса постаје народ, субјекат) и стварају саборност. Најважније је одржати духовну вертикалу и спасити душу. Наш рат је умни. Ако се изгуби тај рат, борба у хоризонтали губи смисао. Физички рад мора да прати духовни рад (као „вера која кроз љубав дела“). Најтеже је бити човек – потребно је много стрпљења, трпљења, жртвовања, самокритике и самодисциплине. Такве врлине треба показати, а то није лако, то је подвиг у свету у којем толико људи тако лако духовно и морално пада или остаје у маси. Маса није субјекат, лако се контролише и мења идентитет и традицију. Човек-маса верује да је субјекат, али је, у суштини, објекат.

Зато је важно разумети однос између субјекта и објекта. О томе је недавно говорио Дугин, на представљању Четврте политичке теорије у Београду, кад је поменуо Декартово виђење односа субјекат-објекат. У либерализму, субјекат је индивидуа, у комунизму то је класа, а у фашизму то су нација, раса или држава. Све три политичке теорије су рационалистичке и материјалистичке. Материјализам је однос према објекту, а рационализам је однос према субјекту. Ко није либерал, није субјекат (није човек), и то је Дугин добро уочио.

Рене Декарт је назван „оцем рационализма“ (веровао је у моћ разума, истина и лаж су само у разуму). Према Декарту (овде се позивам на радове Јасне Шакоте Мимице и Предрага Милидрага о Декарту), путем медитације „сопствени разум можемо научити да долази до своје ,чисте светлости’ из које се интуитивни увиди рађају“. Све несагласности морају да буду у сагласности са природним разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере, тј. парцијална рационалност, на основу природне светлости, спознаје божанску рационалност и узима та сазнања као „вечне истине“ које важе за Бога. Људски разум постао је мера свих ствари.

Атеизам, какав данас постоји, појавио се после Декарта. У модерни, Бог није субјекат. Ако човек постоји као субјекат, онда Бог не може да постоји, кажу атеисти; ако ипак постоји, онда је Бог, нешто попут „воајера“ и „невидљивог посматрача“ (Сартр). Према Канту, човек делује слободном вољом – из своје „чисте воље“, која је одређена моралним законом, који је дело човека који самог себе одређује, са својим разумом, који одређује „шта човек треба да ради“. Према Сартру, постоји само „свет људске субјективности“ (само „моја истина“). Према неореалистима, нема никакве разлике између субјекта и објекта – све је објективно, исти елементи сачињавају и свест и тело, сваки садржај свести је објективан – објективна је и наша воља. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“ (Елијаде). Такав „субјекат“ не може да буде објективан. Ко није објективан, не може да буде ни субјекат. Прави субјекат није субјективан. Човек није објекат и може да буде субјекат, а да не буде субјективан.

У хришћанству, Бог је Апсолутни Субјекат, човек је ограничени субјекат. Бог је Личност, а човек је створен према лику Божјем. Пошто има слободу воље („ненадзирану слободу“, свест о независној вољи), човек није објекат Апсолутног Субјекта, јер је човек створен као субјекат. Али, пали човек мора да иде „изнад граница субјективности“, да би опет постао истински слободан. Или: „Када се Бог усели у човека, онда Бог у човеку постаје субјекат, а човек објекат“. Свети Оци су практично решили питање субјекта и објекта – „Бог се уселио у њих и постао субјекат. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“, они су „објекти Божје силе и Божје делатности, а Бог је делатељ“ (Св. Владика Николај). Дакле, човек је „објекат Божје силе“ једино својевољно, тј. није објекат Бога, у смислу „самовоље“ Бога (не губи аутономију разума и воље и личну одговорност), јер се Бог неће уселити у човека и постати субјекат, ако то човек не жели. Човек нема неограничену стваралачку моћ и слободу слободну и од Бога. Сваки човек је непоновљива личност, али је увек ограничени субјекат у односу на Апсолутни Субјекат, и у односу на друге људе (остале ограничене субјекте или личности које имају своја права, жеље…), и, у стању грехопада, у односу на природу, и духове „из поднебесја“. Што су даље од Апсолутног Субјекта, људи су све више објекти и све постаје предмет објектификације. Човек на друге људе неће гледати као на бездушне објекте, за задовољавање личних жеља, једино ако је он „објекат Божје силе“. Подвиг вере је субјективни чин, чин слободне воље. Али, ко „себе одсеби“ – ко се ослободи „егоистичке откинутости и осаме“, тј. прекорачи границе свога „ја“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“ (Св. Јустин Ћелијски) – није субјективни егоиста, пошто следи вољу Божју и слуша „глас Божји“ или објективно тј. Апсолутно Добро, разликује истину и лаж, добро и зло. Такви људи дају свој живот за ближње и опште добро. Што се тиче природе, постоји разлика између Бога и човека, и, између природе и човека. Човек је огледало Бога, а природа је огледало човека. Човек је господар природе (када служи Богу). Природа је део човека – спасавајући себе, човек спасава и природу. Зло не долази из природе. Благодат има превласт над природом.

То је, укратко, православно схватање односа субјекат-објекат. Бог је Апсолутни Субјекат, човек је субјекат једино када је „објекат Божје силе“. Тада човек није објекат плотске воље и стихија природе, није објекат другог човека и на другог човека не гледа као на објекат, а и даље има слободу воље и аутономију разума, тј. одговорност пред Богом. Такав човек је субјекат или непоновљива личност, и пред другим људима, и пред Богом који је субјекат у њему, и у другим људима (личностима), који су „себе одсебили“. Све почиње од личности, субјекта (човек је личност, а не друштвено биће; право може да буде само лично – Жарко Видовић). Субјекти су и народ и држава, али право народа или државе (као субјекта) није изнад права личности (као субјекта). Заједница у којој се поштује право личности, не може да не буде субјекат, нпр. држава као међународно признати субјекат. Па и када се нађе под окупацијом, има ту свест, остаје субјекат (са истим идентитетом и традицијом), све док се не ослободи из положаја објекта. А то могу да ураде једино племенити људи јаке вере.

Да ли ће православни народи и даље бити објекти империјалних сила, крупног капитала и мафија? Да ли ће Србија поново постати субјекат на Косову и Метохији?

Да ли ће сваки човек (грађанин) да се поштује као личност (субјекат, а не објекат)? Колико људи ће „пустити Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“?

Дакле, какав ће бити однос између субјекта и објекта у новој, четвртој политичкој теорији, у православној цивилизацији?


Никола Варагић: Две слике Србије

14 октобра, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Недавно је у Основном суду у Ивањици требало да почне суђење директору фабрике „Милан Благојевић – Наменска“ из Лучана, поводом експлозије која се догодила у фабрици у јулу 2017. године, када су погинула два радника – Миломир Миливојевић и његов колега Милојко Игњатовић. Испред зграде суда окупило се близу 1.000 људи, који су дошли да изразе подршку Радошу Миловановићу, директору фабрике. То су били углавном радници те фабрике, колеге Миломира Миливојевића. Они тај дан нису ишли на посао, дошли су да подрже директора и да вређају колегу Милована Миливојевића, чији је син погинуо. Његов син је имао 25 година када се то догодило. Испред суда су били и његова мајка и сестра. Наравно, њих две су посебно тешко поднеле увреде које су им упутили радници те фабрике. На сликама, које су се појавиле у медијима, виде се њих две како плачу. Људи у Србији су били згрожени понашањем радника фабрике из Лучана и њиховог директора. Одмах су кренуле приче како је то тотални пораз хуманости или људскости и како смо ми Срби најгори народ на свету, да заслужујемо да нестанемо као народ, да ова држава не заслужује да постоји, да су људи генерално лоши, итд.

Скоро истог дана када се то догодило испред суда у Ивањици, национално удружење деце обололеле од рака „Нурдор“ је завршило своју хуманитарну акцију „Пружи корак“. Циљ акције је изградња родитељске куће за децу и породице деце оболеле од рака у Београду. У акцији је учествовало на хиљаде људи, укључиле су се бројне фирме. За кратко време, прикупљено је више од 50 милиона динара. Онда је једна страна компанија донирала још 250 000 евра. Иначе, хуманитарна организација „Нурдор“ је изградила родитељске куће у Нишу и Новом Саду, људи који воде ту организацију заслужни су за градњу новог хемато-онколошког одељења у Нишу, пружају помоћ деци и родитељима деце оболеле од рака. Било је дивно гледати колико је људи пешачило за ту децу и њихове родитеље, колико су показали саосећања према породицама које имају тешко болесну децу. Међу њима има деце која су победила тешке болести и сада су здрави људи. Сада су као једна породица и пружају помоћ једни другима. Остали људи то виде и исто тако желе да помогну.

Постоји доста позитивних примера у Србији. На пример, хуманитарна организација „Срби за Србе“. Када знате за „Нурдор“ и „Срби за Србе“, и за друге позитивне примере, из јавног и приватног живота, тј. када знате да у Србији има добрих људи – чему такав песимизам или аутошовинизам, са причом да смо најгори народ на свету, да неко треба да нас побије или окупира и слично? Тако многи говоре после пораза у фудбалу, а онда, да смо најбољи народ на свету када злато освоје одбојкаши/це, кошаркаши/це, ватерполисти, Ђоковић…

Дакле, видимо негативне примере, знамо да постоје лоши људи. Али и у Лучанима постоје добри људи, које је било срамота када су видели шта се догодило испред суда у Ивањици. Зар није добар знак и реакција јавности? Толика осуда радника који су били испред суда, значи да већина у Србији зна шта је хуманост. Зато, не сме се генерализовати и одлазити у крајност. Српски народ није најгори народ на свету. Није ни савршен народ. Све што је лоше треба критикова, све што је добро треба похвалити и подржати. Треба бити реалан, и остати позитиван. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Медији углавном истичу оно лоше, то се преноси на друштвене мреже, зато мисли својом главом.


Никола Варагић: Четврта политичка теорија

2 октобра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

I део

Поводом полемике у вези бојкота или изласка на изборе, у тексту Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот… Александар Б. Ђикић је поставио суштинско питање: „Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније“. Дакле, „овде се као препрека поставља идеологија“, тј. како да се уједине људи са различитим идеологијама? Шта ће да раде после избора, посебно поводом КиМ и ЕУ? Питање je и да ли је потребна идеологија. Све идеологије су компромитоване. Истиче се само оно што је лоше у некој идеологији, показују се само негативни примери (код других или другачијих). Либерализам је данас на лошем гласу колико и комунизам, а људи широм света евроатлантски неолиберализам пореде и са фашизмом.

Патриотизам није ни идеологија ни религија. Идеологије су интернационалне. Религије су интернационалне. Патриотизам није интернационалан. Патриотизам је љубав према свом народу (без мржње према другим народима). Патриотизам је попут љубави и бриге према својој породици, или према својој локалној заједници. Патриота није ни империјалиста, ни ксенофоб и изолациониста. Бити патриота је природно и нормално. Исто тако, природно и нормално је да будеш лојалан својој држави (чак и онда када је држава Левијатан) и да не дозволиш да неко из неке друге државе (тј. другог Левијатана) узме део твоје државе (као што браниш своју имовину, или своју породицу, од људи који желе да ти одузму имовину, или повреде ближње). Свака озбиљна политичка организација је државотворна и понаша се и делује патриотски, без обзира на идеологију или на веру. Не продаје се своја држава или део државе, као што се не продаје своја породица, без обзира да ли постоје неке свађе унутар породице. Уједињење има смисла само са таквим организацијама.

Реална политика заснива се на патриотизму (и на домаћинској економији). Све друго је, у оваквом свету, пуцање себи у ногу. Ко не брине о самоме себи (као појединац, породица и народ), нестаје са лица Земље. Међутим, поред патриотизма, као дела кућног васпитања, о чему не треба да се дискутује, што се подразумева, ако не желиш лоше свом народу, својој држави, својим ближњима, мора да постоји и нека виша идеја, која ће да окупи људе, не само у опозицији, или у целом народу, него и шире, унутар наше православно-словенске цивилизације. До сада, нико се тиме није озбиљно бавио (ако не рачунамо словенофиле из 19. века). Једини који је нешто конкретно предложио, у наше доба, је Александар Дугин.

Александар Дугин је предложио да се ствара четврта политичка теорија, као одговор на прву (либерализам), пошто су и друга (комунизам), и трећа (фашизам) идеологија – пукле. Међутим, Дугин остаје отворен за неке елементе друге, чак и треће, а потпуно затворен за елементе прве политичке теорије или идеологије (нпр. за развој правне свести или право личности, унутар наше цивилизације). Поред тога, Дугин истиче да је наша цивилизација православно-словенска, али евроазијство, као нову идеологију, он ограничава на простор ЗНД и своди на руски империјализам. У Дугиновој Евроазији, Руси су народ, остало су етноси; Русија је центар империје, остале државе су на периферији евроазијске империје. За словенске и православне државе, које се налазе изван граница ЗНД, за сада, нема места унутар такве Евроазијске уније (из више разлога).

Србија не жели да буде периферија евроатлантске империје и не припада евроатлантској цивилизацији. Зато се тражи алтернатива евроатлантском либералном универзализму или империјализму. Пошто „ниједна национална држава у данашњем свету није способна да начелно одбрани свој суверенитет суочена са глобалном империјом“ (Дугин), за Србију је решење да се развија православно-словенска цивилизација. Русија је највећа сила унутар наше цивилизације, и свима је у интересу да се Русија развија и да буде стабилна и моћна држава. Али у народима који су део ЗНД, посебно у словенским и православним народима попут српског, бугарског, грчког или румунског, који се налазе ван граница ЗНД, колико год да су Белоруси, Украјинци, Срби, Бугари, Грци, Румуни… русофили, већину чине они који су прво патриоте (свако воли свој народ највише, па онда остале народе) и не желе да буду периферија евроазијске империје, или руска губернија, тј. иако су русофили, не желе да спроводе русификацију, имају своје економске интересе, своју традицију, језик, итд. У прошлости је можда било другачије, али је данас такво стање. Исто важи за односе између Срба и братских народа – нико не жели да буде асимилован, колико год да су слични или братски народи. То не желе ни Аустријанци у односу на Немце, итд.

Дакле, са једне стране имамо евроатлантску империју, а са друге стране, као алтернатива, појављује се евроазијска империја. То је, у суштини, сукоб између САД и Русије, док се од осталих држава тражи да се одлуче на чију ће страну стати у том сукобу. Међутим, то је више од сукоба између две велике државе, и мање од „сукоба цивилизација“. Нико не жели да буде мрав у рингу у коме се туку два слона. Српски народ, као и још неки православни и словенски народи, припада делом и европској цивилизацији. Уосталом, сама евроазијска цивилизација је делом и европска. Али, због тога што су ближи Азији и Медитерану, него Атлантику, православни Словени, у односу на рационалисте са Запада (Атлантика), боље разумеју мистику Истока (Азије), одакле потиче и наша хришћанска вера. И евроатлантска и евроазијска цивилизација, настајале су под утицајима античке Грчке (Атине), паганског Римског царства, Свете земље (Јерусалима), Источног (Цариграда) и Западног (Ватикана) римског царства. Касније су, на историју Русије једним делом утицали Монголи и народи који су примили ислам, а на историју балканских народа Турци (муслимани), али су и на Запад стигли утицаји ислама (нпр. у математици, мистици, итд.) преко Арапа и Мавара. А онда је на све утицало просветитељство или револуција која је дошла са Запада. СССР је одбацио прву и трећу а прихватио другу, у Краљевини Југославији развијале су се све три политичке теорије (држава је развијала демократски систем и слободно тржиште, појавили су се следбеници фашизма и нацизма, неке странке су штитиле права сељака и ширио се покрет комуниста), док је у СФРЈ прихваћена само друга политичка теорија.

Повратак на хладноратовску блоковску поделу Европе, није добар одговор Русије на исту такву поделу коју прави Запад (тако што покушава да сузбије утицај Русије на што мањи простор, уцењивањем традиционалних савезника Русије, попут Србије, да не може да уђе у ЕУ и да одржава добре односе са Русијом). На путу Запада у походу на Исток, налази се и Србија. Поред Србије, ту су и друге словенске и православне државе. Ниједна држава из овог дела света не може да обрани свој суверенитет, ниједан народ не може да сачува свој идентитет, од насртаја евроатлантске империје, ако се самостално боре, па још и ако имају међусобне сукобе. Потребно је међусобно удруживање и удруживање са Русијом. Али, за удруживање народа који припадају православно-словенској цивилизацији, исто као и за уједињење српске опозиције, осим патриотизма, потребна је и нека виша идеја, нешто што је изнад патриотизма и што све везује. Јер, либерализам евроатлантског типа не може да прође, комунизам и фашизам нико не узима за озбиљно. Идеологије деле људе који живе у православно-словенској цивилизацији. Да ли постоји нешто што спаја већину људи или већину народа у нашој цивилизацији? Да ли је то Дугинова евроазијска идеологија?

Пошто за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, онда, према Дугину, ни теологија монотеистичких религија неће бити истина у последњој инстанци. За Дугина, све што је древно има вредност, и што је древније тим боље. Али он сматра да је демократија најпримитивнији и најварварскији облик политичке организације иако начело колективног одлучивања чини неодвојиви део древних архаичних друштава. Дугин је у сваком смислу против либералне демократије и либералног капитализма, али, шта нуди као алтернативу? Дугинов предлог је љубав према руском народу и претварање руске државе у империју. Ту постоје два проблема. У руском народу и у руској елити, постоје снаге које не желе да стварају империју. У осталим народима ЗНД и православно-словенске цивилизације, мало је људи који ће подржати такав руски империјализам. Због тога је пројекат Евроазијске уније под знаком питања – Украјина је практично изашла, а Белорусија и Казахстан су све даље од Русије (нпр. Казахстан прелази на латиницу). Осим тога, Русија нема политику „меке моћи“. Дакле, Евроазијска унија, са таквом евроазијском идеологијом – у којој има елемената тоталитаризма, чак и фашизма (нпр. Дугин предлаже да се репери, скејтбордери и посебно сурфери, затворе у гето?!), нема светлу будућност.

Дугинов предлог да се ствара регионална глобализација – међусобно обједињавање земаља и народа који припадају истој цивилизацији, је добар предлог, али евроазијска идеологија на којој ради има много слабости и таква идеологија не може бити прихваћена од већине ни на постсовјетском простору, посебно не од већине унутар целе православно-словенске цивилизације. Дугин сматра да је марксизам (совјетски, кинески, вијетнамски…) варијанта егзогене модернизације, и да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт (и оно што је Стаљин радио), могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, ту никада није било правог либерализма и праве демократије – никада није постојала жеља да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ или „одлучност да се живи у заједници са противником“ (Ортега). Зашто либерални капитализам и либерална демократија (право личности, слобода говора, владавина права, слободно тржиште…) нису могли, или, зашто не могу да буду, варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Дугин, на неки начин, признаје да је евроазијска идеологија тоталитарна – исто колико и евроатлантска. Такав антилиберализам је тоталитаран (или фаустовски) – исто колико и атлантски либерализам. На осталима је да изаберу којој ће империји служити или да буду уништени. Толико у мултиполарном свету са више од две регионалне глобализације.

Зато „суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“ – како је то истицао Жарко Видовић – „не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства, или тзв. „Византије“. „Етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике… Маркс се поводи за Хегелом… Етатизам не штити човека него ,друштво’“ писао је Жарко Видовић. Дугин се залаже за право народа, уместо за право државе; за слободу народа, а не класе (попут Маркса). Дугин ствара, неку врсту, етноизма, уместо етатизма. Међутим, право, како је писао Жарко Видовић, „није ,генеричко’, ни ,гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично“, тј. право је „у својој основи лично… Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ,друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ,друштво’“. Етноизам уместо друштва, штити народ. Али, народ је, пре свега, заједница личности. Када индивидуе постају личности, маса постаје народ. Зато све почиње од личности и њене свести о својој слободи.

Дакле, суштину Римског права не можемо схватити ни из историје Запада (тамо је корен европског етатизма, док у православне народе етатистичко схватање продире са реформом Петра Великог), ни из историје Русије (након реформе Петра Великог, а посебно не након доласка комуниста на власт). Правну свест је важно имати зато што је „Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога“, како је писао Жарко Видовић, „него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Хармонија (вере и правне свести) није никаква ,обичајност’, него лична духовност“. Пошто је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (,клеронационализам’, ,клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“. Другим речима, само православна „вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић).

II део

Ако се ограничимо само на простор православно-словенске цивилизације, нова политичка теорија је потребна и мора да се гради на темељима наше цивилизације: хришћанскоj вери и правној свести. Демократска држава је правна држава, онда када постоји правна свест. Правне свести нема без хришћанске вере, пошто у правној свести човек „има свест о својој слободи“ (Видовић). Свест о својој слободи, човек стиче кроз подвиг вере (вера ослобађа). Када човек има свест о својој слободи, он онда има и свест о слободи другог човека, жели да сваки човек буде слободан, у другом човеку тражи оно најбоље у њему и сваког човека поштује као личност. Хришћанин се и према нехришћанима мора односити – хришћански.

Морална основа је у хришћанству, правна основа је у римско-правној традиција Источног римског царства. „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“ (Жарко Видовић). Можда би православно-правна (са разликом између световних и црквених закона) држава настала на прелазу из средњег века у модерно доба, да су биле другачије историјске околности. Вера се прихвата искључиво слободном вољом. „Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10).

Правна традиција Источног римског царства настаје након кодификације од стране цара Јустинијана. Правна традиција је прекинута када су балканске државе пале под окупацију  муслимана (шеријатског закона). На Западу је тада настало етатистичко схватање (право државе), које преузима и царска Русија, затим и балкански народи, након успостављања модерних држава, где је можда мало више, него у Русији, прихваћена и прва политичка теорија. У 20. веку, скоро све балканске и источноевропске државе биле су комунистичке.

У руској империји било је трагова „византијске“ традиције, а совјетска империја највише је гушила руски народ и народе који су били ван СССР, а део Варшавског пакта. Исто важи за Краљевину Србију, па Југославију, у односу на СФРЈ. У суштини, као модерна држава, нисмо успели да створимо правну државу, у којој се поштују права сваког грађанина, тзв. обичног човек. Увек су они на власти били изнад закона, закон никада није важио за њих – држава није постала сервис грађана. Зато људи из Источне Европе емигрирају на Запад.

Комунисти нису имали правну свест и нису поштовали право личности – све је било, у теорији, подређено колективном (нацији и класи), а у пракси, комунистима који су били на власти – новој класи господара (чија је владавина била – деспотска). Поред православне (хришћанске) вере, социјализам (комунизам) је идеологија која повезује скоро све народе из православно-словенске цивилизације, пошто су скоро све државе биле комунистичке, а данас имају јаку левицу (и глобалистичку и патриотску). Само што левица ништа не чини да се смањи социјална неједнакост, заштите права радника и успостави правна држава. Не желимо неолиберални капитализам, решење није повратак у комунизам, а још мање да се узимају елементи фашизма. Тражи се нешто четврто, на темељу средњевековне традиције која је прекинута и није имала прилику да се самостално развија и да доживи ренесансу.

Чврстина коју је заговарао Дугин, коју је применио Путин, имала је смисла док је трајала консолидација Русије, после распада СССР и владавине Јељцина. Али, у економији, није дошло до прекида са ером Јељцина, јер је опстао неолиберални поредак. Најбогатији Руси, и уопште, економија Русије, превише зависи од капиталиста са Запада. У Русији постоји велика социјална неједнакост. Држава је тоталитарна, а економија неолиберална. Не може да постоји гора комбинација за Русију. Дугорочно, систем који сада постоји у Русији није одржив. То се показало током протеста поводом реформе пензионог система, посебно на недавно одржаним изборима у Москви. Са таквом политиком, Путин ће да губи подршку, посебно међу младима. Младима је још одбојнија идеологија коју шири Дугин.

После векова проведених под окупацијама, деспотијама и диктатурама, људи који живе у православно-словенској цивилизацији желе да живе као слободни људи (што не значи да више нису или да неће бити патриоте, или да ће се препустити разулареној слободи), да се индивидуално развијају и реализују – да живе и да се поштују као личности. То не могу да схвате људи који су остали заробљени у прошлости. Негативни традиционализам одбија људе који живе у 21. веку. Мора да се уважава „промена као категорија времена“. Са друге стране, постоји и потреба да се конзервира најбоље из традиције, тј. да се чувају и негују идентитет народа и традиционалне породичне вредности. Треба спојити традиционално и модерно. Како? Дугин предлаже да „раздвајамо техничку и моралну страну модернизације, зато што је у верском, моралном и културном аспекту модернизација – просто разарање, изопаченост“. То је добар предлог, само што код Дугина морална страна није ограничена искључиво на хришћански морал, него има више елемената паганизма, окултизма и делом фашизма, са превише патернализма, што Дугинову евроазијску идеологију чини одбојном. Посебно када се има у виду и економски аспект и његов антилиберализам. Толико гушење личног начела, значи да се дисциплинује спољашњи човек. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма. Наш циљ је да се унутрашњи човек ослободи.

Поред православља (хришћанства) и социјализма (комунизма), још нешто повезује људе и народе из православно-словенске цивилизације, а то је жеља да буду слободни, чега нема без економске независности државе (од Запада и крупног капитала), и грађана од државе. Све државе су у економском смислу колоније, осим Русије, али ако се у Русији не поправи стање у економији, прете немири и револуција. Без економски јаке и од Запада независне Русије, ни остале државе православно-словенске цивилизације не могу да буду слободне. То желе сви православни и словенски народи. Народи желе да буду економски независни од евроатлантске империје (а да не постану зависни од неке друге империје), а грађани да буду независни од државе и домаће олигархије. Свима је доста империја, великих вођа, насилне колективизације, гушења критичког мишљења и слободе говора, итд. То мора да се има у виду, приликом стварања четврте политичке теорије, и регионалне глобализације, на простору православно-словенске цивилизације. Саборност није исто што и насилна или вештачка колективизација и пирамидална хијерархија моћи. Приватно предузетништво и владавину права, не треба мешати са неолибералним капитализмом, где је и правосуђе на продају, и где је забрањен државни интервенционизам и тамо где је то неопходно. Свима је доста и неолибералног капитализма, атомизације друштва, трансхуманизма, содомизма, порнографије, борбеног атеизма, итд.

Право личности и приватно предузетништво иду заједно, и иду паралелно са хришћанском вером и хришћанским моралом. У хришћанству, личност је највиша вредност, апостоли су учили да свако живи од свог рада, али и да се брине о сиромашнима, борили су се против лихварства, тако да ту постоје елементи и либерализма и социјализма. Ми сада не можемо да имамо исти систем уређења, као што је био у доба Источног римског царства и у доба Немањића, а не желимо да прихватимо капитализам који Запад намеће и не желимо да се вратимо на комунизам, чија је основа у социјализму, који је настао на Западу. Фашизам је искључен као опција. Тражи се средњи систем, прилагођен савременом човеку и друштву. Тражи се мера између личног и колективног, појединачног и општег, истог и различитог.

Свима је јасно да ће све државе из православно-словенске цивилизације остати колоније, уколико не дође до удруживања народа из ове цивилизације. Циљ удруживања је да се народи ослободе ропства и да државе не буду колоније – тако да сваки народ сачува свој идентитет (језик, писмо…) и традиционалне породичне вредности, али и да се грађани тих држава, или припадници тих народа, ослободе тираније домаћег Левијатана. Код Дугина нема ни трага од права личности – његова идеологија није утемељена само на хришћанској вери, него на гносеолошком плурализму; код њега нема склада између индивидуалног и колективног. Појединачно је подређено општем, а то је, како каже Лимонов (који иначе протестује сваког 31. у месецу захтевајући право народа на слободно окупљање у складу са чланом 31. устава Руске Федерације) стварање империје (пошто је речима Лимонова, „у поређењу са национализмом, империјализам много распрострањенији код нас“). Све се то преноси на односе између руског и осталих народа. Империјализам је фаустовска работа.

Хришћанство је основа, у недостатку бољег назива, православног конзервативизма, у коме постоји разлика између државе и духовне заједнице, јер постоји правна свест. Није могућ повратак на симфонију Цркве и државе каква је постојала у средњем веку, али не треба ту традицију одбацити. Најбоље и најважније што имамо и желимо да сачувамо у традицији, везано је за православље. Према тој традицији треба прилагодити и уклопити традиције које су настале у модерно доба. Дакле, нисмо у средњем веку – мора да се нађе место и за неправославне – нећемо да прогонимо грађане који нису православни. Хришћанство се не шири са мачем. Улога Цркве је важна, како због саборности духовне заједнице, тако и због демократизације државе. Економски део је, такође, важан и на њему треба доста радити.

Овде се поново враћамо на српску опозицију и идеологију. Идеологија режима у Србији је синкретизам либерализма, социјализма и фашизма, а чим ту има и фашизма, то значи да је из либерализма и социјализма узето само најгоре. Режим је потписао све што се од њега до сада тражило у вези КиМ и наставља да води Србију у ЕУ. Проблем је што се, по томе, многи из опозиције не разликују у односу на власт. Они који се разликују, знају шта неће, али не и шта хоће, а ако то знају, не знају како да дођу до тога и не покушавају да то реше. Не само што се тиче КиМ и ЕУ, него и што се тиче јавних предузећа, страних инвестиција, реформе образовања, контроле квалитета, односа између Цркве и државе, итд.

Разлику, у односу на режим, прави одлучност и спремност да се пружи заштита Србима који живе на КиМ и да се пронађе решење како да се КиМ врати у састав Србије. Пошто ће таква политика Србије изазвати неке центре моћи на Западу (и неке у исламском свету), то значи да је потребно показати одлучност и у односу на ЕУ и НАТО, а то значи – бити спреман и на жртвовање. Наравно, суштина је да се до тога дође без рата са НАТО, и без рата са Албанцима. Али мора да се покаже одлучност у заштити интереса Србије. Ниједна власт у последњих 20 година није показала ту одлучност. Део опозиције је некада био на власти. Да ли у опозицији, конкретно у Савезу за Србију, сада постоји таква одлучност? А са тим је повезана одлучност у свему осталом, и са тим има везе све остало, јер не може да се води успешна борба за КиМ, уз опструкције Запада, ако нема промена и резултата када је у питању унутрашња политика (реформе привреде, образовања, здравства… или у борби против криминала, корупције и негативног природног прираштаја, ако се не спречи „одлив мозгова“ и не створе услови за повратак људи из расејања, итд.). И наравно, јасна спољна политика и заједничка стратегија са савезницима.

За све то је потребна и нова политичка теорија или, условно речено, нова идеологија. Око старих или постојећих сви се свађају, и ниједна не одговара нашој традицији. Дакле, нова политичка теорија потребна је како због унутрашње политике (саборности, новог уређења државе), тако и због спољне политике. Спољна политика мора да се заснива на подршци Русије и сабирању држава и народа из православно-словенске цивилизације – на стварању заједничких организација, или на неку врсту православно-словенске уније. За опстанак од пресудне важности је да се створе заједничке организације, да изградимо наш економски и правни систем, да постоје слободни медији, заједнички медији (међу њима и православни медији), сарадња међу научницима и размена студената, саобраћајне везе, итд. Или, како је то написао протојереј-ставрофор Дарко Ристов Ђого у одговору Никити Бондареву, „не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове“? Исто се односи на словенофиле из било ког словенског народа, или православце из било ког православног народа, који су вековима били мучени и убијани, јер нису желели да се одрекну свог словенског и/или православног идентитета, своје традиције и вере. Време је да се формира опште словенско-православно становиште и заједничка одбрана.

То не може да уради један човек, нити група људи из једног/истог народа, то мора да буде дело људи из више народа православно-словенске цивилизације. Можда је улога Србије само да се то покрене на прави начин, јер Србија у овом тренутку нема други избор – ако желимо да сачувамо своју културу и да живимо као слободни људи, у слободној држави. Мора да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО. Ако је православље основа идентитета који желимо да чувамо и негујемо, ако због тога не желимо да будемо колонија евроатлантске империје, ако смо традиционалисти и говоримо о неговању традиционалних породичних вредности, онда то треба да радимо као хришћани и у складу са својом вером – као заветни народ, сабран око Логоса, у духовном, а око демократских вредности, у световном смислу.


Никола Варагић: Владике и полемике или Епоха светих мирјана

18 септембра, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Ово лето је, што се тиче политичких дешавања у Србији, прилично досадно. Преговори на ФПН нису имали неки значај, већ су заборављени. Међутим, у црквеном животу ствари су више него занимљиве и ту је било много више активности и динамике.

Сваки дан се воде полемике, приватно и јавно, у медијима и на православним сајтовима. Пишу се текстови, писма, одговори на писма, најављују се смене професора богословије, сада се најављује преиспитивање Устава епархија у САД – и клирици и мирјани се деле у различите таборе, али све потиче у суштини са највишег, епископског нивоа. Свештеници и мирјани се углавном деле према томе ко ког владику поштују, а за ког владику мисли да греши поводом неког питања око вере, или одбране КиМ, или сарадње са режимом, или екуменистима. Када владике уђу у међусобну полемику, или озбиљан сукоб, свештеници и мирјани подржавају свог владику, или једног од владика, за ког мисле да је у праву, док нападају и вређају другог владику, за ког мисле да греши. Епископи са таквим полемикама губе ауторитет. Не постоје јасне поделе, нико нема већину на својој страни, постоји више различитих група, а не само две, између којих треба да се изабере.

На пример, свим искреним верницима међу православним Србима, Косово је подједнако у срцу, али, за једну групу верника, издајници су патријарх Иринеј и епископ бачки Иринеј, а патриота је епископ Атанасије, за другу групу верника, издајник је епископ Атанасије, а Косово искрено брани патријарх Иринеј, за трећу групу верника су и патријарх Иринеј и епископ Атанасије издајници, док је епископ Артемије једини искрен и правоверан, и не само што се тиче одбране КиМ. Постоји и група верника која и за владику Артемија каже да је скренуо са пута, а не само патријарх. Али, када патријарха Иринеја нападају у Данас-у због тога што посетио Сирију, тј. Антиохијску патријаршију, већина православаца ће да га брани од таквих напада.

Када митрополит Амфилохије брани СПЦ од милогораца, сви су уз митрополита, али када се помене питање епископа Артемија или преписка између патријарха Иринеја и епископа Атанасија, први ће за митрополита Амфилохија рећи да је издајник, исто као и патријарх Иринеј, други ће да напада епископа Атанасија, трећи ће да хвале и епископа Атанасија и митрополита Амфилохија, а нападаће као издајнике патријаха Иринеја и епископа бачког Иринеја, четврти ће да хвале само патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја, пети ће критиковати све епископе… Све је још занимљивије када се помену епископи Максим и Григорије, као ученици епископа Атанасија, или источноамерички епископ Иринеј заједно са западноамеричким епископом Максимом, у вези спорног уређења СПЦ на америчком континенту, посебно ако се има у виду да су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије и источноамерички епископ Иринеј и западноамерички епископ Максим, као и епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, и епископ рашко-призренски Теодосије, и митрополит Амфилохије, и епископ Атанасије, итд. Или, већина ће бити на страни епископа крушевачког Давида када брани православно веровање о настанку света и човека, али, епископа Давида подржава и епископ бачки Иринеј, кога већина оних који подржавају епископа Давида критикује поводом неких других питања, а епископа бачког Иринеја подржава патријарх Иринеј.

Изгледа као да је постигнута саборност – поводом одбране КиМ – међу свим клирицима и мирјанима, али, то само тако изгледа, док се не помене епископ Артемије, чији је недавни интервју за (занимљиво) Београдски глас, пренет и на Стању ствари, на Стању ствари био најчитанији, и верујем да већину није оставио равнодушним. Да постоје поделе показује и однос епископа према режиму, и пријем председника републике током заседања Сабора. Већина верника је и даље у СПЦ, а не у Епархији рашко-призренској у егзилу, али већина не прави тако велику разлику (имајући у виду да су Артемија остале владике искључиле из СПЦ) између, са једне стране, епископа Артемија, и са друге стране, епископа који су га искључили из СПЦ и који сада воде СПЦ, пошто верници виде све те полемике између епископа (сада када Артемије више није у СПЦ), а знају да је постојао и притисак САД и осталих НАТО држава да СПЦ одустане од тужбе против НАТО и да се са КиМ склони епископ Артемије, а опет, исти ти епископи који су искључили епископа Артемија из СПЦ потписали су Апел за одбрану Косова и Метохије, када су епископа Теодосија режимски медији нападали због његовог става око КиМ, сви верници су били на страни епископа Теодосија, као што су сви православни Срби на страни митрополита Амфилохија када га нападају милогорци или напредњаци. Међутим, чим се помену нека друга питања, попут теорије еволуције, односа према Цариграду и Москви, тј. екуменизму, папи и Критском сабору, одмах неко од њих постаје издајник и јеретик – за сваког од њих, неко мисли да је издајник, или да је правоверан. Али, ако смо доследни, да ли браћа која су у свађи, без покајања и праштања, смеју да се причешћују и да причешћују? Очигледно, епископи су правили грешке, а то се односи и на епископа Артемија. Велика је неправда то што је владика Артемије доживео, али је и он, правио грешке када је довео себе у ситуацију да сви буду против њега, јер не постоје безгрешни и савршени људи. Сви су криви за стање у којем се налази СПЦ, а највише они са највише црквене хијерархије – епископи.

Епископа нема много и они се више него добро познају, деценијама. Неки од њих су били ученици Св. Јустина Ћелијског, већина је добро упознала патријарха Павла и оца Тадеја, имали су од кога да уче. Али, какви су као ученици? Шта ће да кажу када се појаве пред Св. Јустином, патријархом Павлом и оцем Тадејом, да не помињемо Св. Саву? Епископи заједно раде и на богословским факултетима, као колеге професори. Зашто епископ бачки Иринеј и западноамерички епископ Максим не реше неспоразуме на факултету, уместо што воде полемику преко медија? Ако је неко међу њима заиста јеретик и наводи студенте богословије на погрешан пут, зашто се то не каже отворено, и зашто се тај епископ или више њих не избаце са факултета? Зашто патријарх не пресече и не каже да постоји јерес и ко је јеретик? Да ли је то декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, како многи тврде? Ако нико од епископа није јеретик, и ако их остали епископи називају браћом у Христу, у чему је тачно проблем? Зашто се обрачунавају преко медија и зашто користе тешке речи, недостојне епископа и наследника великих светитеља СПЦ? Зашто ученици Св. Јустина брукају и понижавају свог учитеља? Да ли их је срамота због тога што су данас у таквој свађи и због тога што су у међусобну свађу увукли и већину верника? Зар нам није доста подела које стварају политичке странке, мафије и стране силе?

Шта да радимо ако међуљудски односи између епископа постану још гори? Верујем да ни у том случају није све изгубљено, пошто у нашој цркви имамо добре игумане, и братства и сестринства у манастирима, у којима се чува изворно учење и чиста вера, у којима постоје добри међуљудски односи. Из манастира могу да дођу нови, бољи епископи.

Све што се сада дешава у СПЦ – пре свега на епископском нивоу – па се онда то преноси и на ниже нивое црквене хијерархије и на мирјане који редовно долазе у цркву и учествују у животу цркве, али и на вернике који због таквих ствари не долазе у цркву (али би можда хтели), не иде на добро, и заиста постоји могућност да дође до великог раскола. Са друге стране, лепо је видети да се после толико деценија Срби свађају због учења светих отаца и ко је вернији Св. Јустину и Св. Владики Николају, а не да се свађају око тога ко више воли Маркса, Лењина, Троцког, Стаљина, Тита, Ранковића… Можда и није лоше да се што више и клирика и мирјана укључи у све те полемике и да сви међусобно разговарају, да се пишу писма, текстови и књиге, да се чита и разговара о вери и Цркви на сваком кораку. Можда је то добар начин да Црква оздрави (нпр. да нестане симонија) и да се народ оправослави. Мало је верника који су добро проучили Свето Писмо и списе светих отаца, многи никада ништа од тога нису ни читали. И међу клирицима постоје људи који нису добро проучили Свето Писмо, који не живе аскетски, па су далеко од извора вере. У суштини, полемика се води ко је ближи Истини и изворима вере, ко више воли Цркву, ко искрено жели да брани Косово и Метохију. Таква жеља не може да буде лоша, и кроз то сукобљавање мишљења и знања, можда неко може нешто да научи и да преиспита себе. Дакле, сада је питање да ли ће то људи користити за самоусавршавање, или ће да преправљају Христово учење према својим мерама, погледима, уверењима, знањима… и да стварају секте.

На крају, то је доказ да у Цркви постоје и плурализам мишљења и слобода говора. На мети критика је свако и прати се свачији рад – од епископа Јована око Јасеновца, митрополита Порфирија око Степинца, преко патријарха Иринеја и сарадње СПЦ са режимом, до рада епископа у дијаспори, критикују се теолошки радови и књиге, а то значи да много људи доста пише, чита, размишља, то постаје важна тема, а тога није било деценијама, можда и вековима у нашем народу. Наравно, важно је да се то ради у хришћанском духу, па и онда када се избацује зао човек или јеретик из црквене заједнице – увек мора да се чини добро – и „онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). „Ако ме љубите, заповести моје држите“ (Јн. 14, 15).

На то указује и Владан Ивковић у тексту Куда воде српски православни народ Америке, када пише: „Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити… Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли… У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују. Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке“. Међутим, не сме да се заборави да је, након писма епископа Кирила, одржана прослава 800 година аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу, где су свету архијерејску Литургију служили епископи буеносајирески и јужно-централноамерички Кирило, игуман манастира Хиландар архимандрит Методије западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин… То значи да је епископ Кирило имао прилику да лично реши спорне теме и неспоразуме са епископима из САД, уз присуство игумана манастира Хиландар и осталих епископа. Није се после тога огласио, па можемо да претпоставимо да су решили проблем. Ако су решили проблем, и сада су сложни, онда не треба верници да их деле. Ако епископ Кирило и игуман Методије верују и више ништа не приговарају епископима Максиму и Иринеју, онда ни они који верују епископу Кирилу и игуману Методију, не треба да сумњају у епископе Максима и Иринеја, а још мање да их називају погрдним именима.

Нека сви траже Истину, нека се сви труде да буду ближи изворном учењу, нека сви износе своја мишљења и знања, али кроз дијалог, а не кроз полемику (расправу). Коме није јасна разлика између дијалога (сабраности у Логосу) и полемике, нека прочита све што је Жарко Видовић писао. Можда је време да се Жарко Видовић чешће помиње и цитира и да сваки православни Србин добро зна ко је био Жарко Видовић, а касније да постане и део опште културе. Можда, како је написао протојереј Андреј Ткачов, долази епоха светих мирјана. Можда ће свети мирјани одбранити Цркву од њеног свештенства? Између мирјана који живе у свету и сами воде своје битке и чине подвиге, и монаха који живе у манастирима и сами воде своје битке и чине подвиге, постоји нека сличност. Можда ће племенити људи  (изузетни појединци) међу мирјанима и монасима, препородити Цркву и образовати нову генерацију свештеника и епископа.

То је бела тачка у овом црнилу. Можда епископи ненамерно стварају услове за одржавање великог црквено-народног сабора, на коме ће се довести у питање њихово даље вођство и управљање СПЦ. Ако тако буде, сами су криви. Нека тако буде, ако је то Божја воља. Ако епископи постигну саборност, онда народ треба да их следи у томе.


Никола Варагић: Друштво добрих људи

21 августа, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

Ако у чашу са чистом водом сипате кап отрова, или пар капи бензина, то више није чиста вода и то није вода за пиће. Ако се на површини здравог зуба појаве бактерије, бактерије ће ући у зуб и покварити цео зуб. Да ли се, исто тако, квари људско друштво? Да ли један човек може да поквари цело друштво? Да ли мањина може да поквари цео народ? Да ли је поштено наметати колективну одговорност целом друштву, због недела које су учинили појединци или мање групе људи? Да ли може из мале клице да се развије велико зло?

У неким случајевима, може. У неким случајевима, не може. На пример, када се у друштву поштених људи појави лопов, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву добрих људи појави криминалац, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву џезера појави турбофолкер, и даље се слуша џез у том друштву, а турбофолкер тражи себи сличне, ако неће да слуша џез. Међутим, када у друштво добрих људи, али слабића, уђе зао и опасан човек, такав појединац може слабиће да претвори у лоше људе. Неким слабићима је само био потребан неко да им ослободи тамну страну личности или да покажу право лице (нпр. кроз служење револуцији, или диктатору). Неки слабићи, међу добрим људима, остају, у суштини, добри људи и када се појави јак појединац или опасна група и преузме власт, али због кукавичлука (страха, претњи), уместо да се супротставе, радиће оно што им јачи нареди – следиће мањину у злочину, постаће саучесници, утопљени у масу. Или ће сви слабићи, ако су они џезери, а насилник је турбофолкер, да слушају турбофолк. И ако неко са стране погледа то друштво, помислиће да су сви турбофолкери.

Да ли је већина одговорна за мањину или појединце? У неким случајевима, јесте. У неким случајевима, није. Када већина унутар неког друштва (породице, народа) може да спречи појединца или мањину, да чини зло људима, другом друштву или групи људи, и ништа не предузме да то спречи, па чак, касније, и штити тог (свог) злочинца и пружа му уточиште, онда постоји нешто што би могло да се зове колективна одговорност. Можда се то ради из страха, невољно, али, остаје одговорност већине. Ако већина не пружи отпор, па поред тога прогласи за светитеља или идола доказаног злочинца, онда може да се каже за такво друштво да је то друштво лоших људи. Добри људи ће избегавати такво друштво, неће ићи на летовање међу такве људе… Већина увек може да пружи отпор злу. Када већина то уради, чак и када изгуби битку, нико неће говорити да су својевољно следили великог вођу и мањину око њега и да је такав народ. Већина може да казни појединце или групу која је у њено име чинила злочине. Злочинци често изненада ударају, имају тајне планове, нападају жртве када су саме и нико их не гледа, и некада се појединци или мање групе не могу спречити да учине лоша дела, а посебно у ратном стању, али се, након тога, могу казнити за та дела – могу се и морално и правосудно осудити. Када то већина уради, не може да постоји колективна одговорност због недела мањине. Није и не може цео народ да буде крив због злочина појединаца или мање групе, а посебно ако тај народ осуди своје злочинце. Нико неће рећи да су сви чланови неке породице или фамилије, преваранти, ако је један члан преварант, а посебно ако су ти људи познати као часни људи и ако су се, и приватно и јавно, одрекли тог преваранта из своје прородице и надокнадили штету свима којима је направио. Али ако га штите, онда су саучесници или исти као он.

На пример, дужност хришћана је да избаце зле људе из свог друштва (тј. из своје црквене заједнице), а злим људима из нехришћанских и квазихришћанских заједница, судиће Бог. „Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Дакле, од хришћана се тражи да се прво боре против зла у себи и у својој заједници. Једно је када се грешник покаје и жели да уђе у цркву или када се блудни брат (син) покаје, врати и тражи опроштај, а нешто сасвим друго је када у својој заједници имате људе који свесно чине зла дела. Црква је отворена за грешнике који су се покајали или желе да са покају (нико није савршен, људи греше, али се и покају и извине, хришћански је и праштати и разликовати грех од грешника), али Црква не може и не сме да буде уточиште за злочинце без савести који немају намеру да се покају. Постоји разлика, и мора да се зна разлика, између добра и зла. У хришћанству се та разлика врло добро зна – нико ко је чинио злочине у име Христа, Цркве и/или свог народа, није и не може да буде јунак или херој и није достојан.

Слабост може да се разуме, али одговорност већине остаје. На пример, за распад државе и грађански рат у бившој СФРЈ криве се националисти из свих народа. Али већину су у тој држави чинили они који су ширили братство и јединство (ако нису, зашто су стварали ту државу, а посебно, зашто су то радили Срби, но то је посебна тема). Када данас слушате југоносталгичаре, када видите колико је људи из свих народа побегло од рата јер нису хтели да буду део злочиначких режима и како сарађују у дијаспори, када видите да постоје добри људи у сваком народу који су за време рата помагали комшијама, који су осудили злочинце из свог народа, када читате како су јужнословенски народи сарађивали између два светска рата, у 19. веку, не може да се каже да су тада националисти чинили већину. Ти националисти су углавном још увек били комунисти, мањи део су чинили противници комуниста. Не могу да се криве само странци, који су подстицали поделе и сукобе, да би поставили своје војне базе. Већина људи није желела распад СФРЈ или није желела да се догоди рат, јер је и СФРЈ могла да се распадне мирним путем, као и Чехословачка. Већине су могле да спрече те мањине да изазову грађански рат и да, у својим републикама, створе диктатуре. Али су већине ћутале, побегле, а негде су и навијале за своје „јунаке“ и данас славе злочинце. У светским ратовима, у српским војскама, увек је било војника из свих јужнословенских народа, а све до седамдесетих година 20. века, међу Албанцима са КиМ постојале се војводе које су чувале српске манастире. Све се радикално променило у тих пар деценија, и зато не могу да се криве само други народи или само националисти или само странци. Титоисти су деценијама чинили злочине, и већина је ћутала, и летовала…

Мањина може да чини зла дела, већина може да буде слаба и да следи мањину у неделима, цело друштво може да постане покварено, али појединац и даље има избор и не мора да буде исти као и сви други. Па и по цену смрти. Он може да напусти то друштво, може да се бори сам против свих, може да буде мученик, он има слободу и одговорност – може да сачува образ и част, може да одржи дату реч, може против зла да се бори чинећи добро, и нико (из неке друге заједнице) неће таквог човека поистоветити са заједницом из које је дошао. Нормални људи знају да је свако одговоран само за себе, гледају какав је ко човек, и ако је неко добар човек, није им важно његово порекло. Дакле, када се ради о појединцу, ниједан појединац не може да носи колективну одговорност – ако у томе није учествовао и то није подржавао, такав појединац није одговоран за оно што су радили његови претци, ближњи, земљаци… Свако одговара искључиво за своја дела. Када већина у народу налази разумевање за претке, ближње или сународнике, који су чинили недела (етничка чишћења, геноциде), па још од жртве праве злочинца, појединац увек може да докаже да није исти као људи око њега. Ако постанеш лош човек, ако чиниш недела, само си ти крив, па чак и када ти мафија или маса прети смрћу. „Не бојте се оних који убијају тело“ (Мат. 10, 28).

Дакле, важно је разликовати добро и зло и важно је борити се против зла. Прво против зла у самоме себи и у својој заједници (породици, фамилији, међу пријатељима и комшијама, међу колегама на послу, или у својој струци, у својој парохији, у својој општини, у својој странци, међу идеолошким саборцима, међу навијачима у свом клубу, у својој држави, у свом народу, итд.), а затим против зла у другима. Против зла у другима приморани сте да се борите, ако је оно окренуто ка вама. То је самоодбрана. Ако сте хришћанин, и то морате да радите као хришћанин и да из свог друштва избаците оне који то раде нехришћански.

Када већину у неком друштву чине добри људи, који свакодневно чине добра дела, и увек се против зла боре чинећи добро, у таквом друштву лоши људи не могу да се приме или шире, попут бактерије, која запоседа и чини болесним цео зуб, орган или организам. Пар људи или мања група не може да утиче на здравље народа, ако је већина здрава. Лоши људи морају да траже друштво у коме нема одлучне борбе против зла, или друштво које воли и негује злочинце, криминалце, мафијаше, лажове, лопове… и где се они осећају као код куће. У свету увек постоје и добри и лоши људи, и добра и лоша друштва, народи… У неким народима некада се зло брже и лакше шири, у неким спорије и теже. Неке породице се одричу ближњих који су постали криминалци, а неке штите убице, силоватеље, лопове, преваранте… Неке породице се стиде свог члана који је постао политичар или судија или полицајац и краде државу, а неке се поносе, или само ћуте зато што имају личне користи и користе његове везе. У неком селу одмах пријаве полицији педофила, а у неком селу сви ћуте и нико не реагује када имају таквог у својој средини, а некад има и заштиту полиције и суда. У неким државама, кад избије афера, министар подноси оставку или буде ухапшен, а у неким државама има доста афера, сви знају ко и како краде, али нико не одговара.

Постоје државе у којима се грех шири без озбиљног отпора, такве државе стварају и штите лоше људе (од ратних злочинаца и убица, преко тајкуна и банкстера, до политичара који се прогоне због корупције), али Србија не мора да буде међу таквим државама. Већину у Србији чине у суштини добри људи, само треба да покажу више храбрости. Скоро свака заједница то може да буде, ако у тој заједници постоје људи који разликују добро и зло, и храбро се боре против зла. Јер, што је више заједница (радних колектива, друштава, група, породица и фамилија, итд.), унутар државе, у којима постоји одлучна борба против зла, више ће и цела Србија да буде таква. Што је више парохија, у којима лоши људи постају добри, или се избацују, толико ће цела Црква да буде боља. Црква је здрава када је пуна грешника који су се покајали. Што је више таквих грешника у Цркви, друштво је здравије.

Све почиње од борбе против зла у самом себи. Што је више појединаца који теже добру и имају храброст да се супротставе злу, у друштву ће бити више добрих људи. Што је више појединаца који су победили зло у себи и боре се против зла у својој локалној заједници, то ће на нивоу државе, региона и глобално, стање ствари бити боље. Добри људи стварају друштво добрих људи, бирају добро друштво, а избегавају лоше људе и лоше друштво.


Никола Варагић: Случај Штрахе

25 маја, 2019

_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Успон популиста или националиста или десничара (како их називају њихови противници), у ЕУ и НАТО државама – а посебно у средњој и југоисточној Европи – упалио је аларм за узбуну код евроатлантске, прогресивне и империјалистичке левице на Западу, па се сада најављује стварање општеевропског либерално-левичарског антифашистичког фронта (за борбу против популиста или националиста или десничара, које све чешће, без обзира на разлике међу њима, називају фашистима; пре тога, успех левичара упалио је аларм међу десничарима и алтерглобалистима).

Сваки потез који направе, због лошег имиџа који десница има, посебно код младих и код жена (а они чине више од половине бирачког тела), мејнстрим медији и аналитичари (под контролом глобализатора), сумњичаво прате и критикују. Затим, сваку одлуку народа која се изгласа на референдумима или изборима, ти центри моћи промене. Грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у ЕУ. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења и припрема за промену одлуке. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. Исто важи и за Србију (нпр. сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа и већина посланика у скупштини против споразума са БЈР или Северном Македонијом. Сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској.

Десничари из средње и југоисточне Европе ходају на жици, или, по танком леду, и због тога што немају искрену подршку десничара из највећих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и САД, јер су то протестантске државе, са јаким антихришћанским снагама (и они сами су велики националисти и свако гледа гледа своје интересе), док је и католичка и православна десница, из овог дела Европе, русофилска (осим пољске деснице) и штити интересе свог народа (нпр. када одбија насилно мењање идентитета).

Јавно мњење је тако обрађено, да је створена слика да је све што долази са деснице мрачно и назадно, а да је све што раде левичари и либерали, добро и прогресивно. Ту слику, код већине људи, у већини медија, није лако променити. Десничари морају да буду мудри и да уложе више напора да убеде људе да није истина оно што медији о њима говоре. У свему што раде десничари, тражи се оно што је негативно, и то се истиче у први план, а онда се сви десничари на исти начин демонизују и етикетирају (сви су исти, сви су фашисти). Ево једног примера (поводом случаја Штрахе): „Ono što je izgovorio u noći između 24. i 25. jula 2017, uz viski, suši i cigare, može da uđe u anale političkog beščašća, koje nije usamljeno već predstavlja ideološko-kriminogeno opšte mesto mnogih populista i desničara, koji su zauzeli jake pozicije u Evropi. To se posebno odnosi na političke elite u tzv. Višegradskoj grupi, ali i na Balkanu, posebno u Srbiji…“ (Saša Ilić: Tako je govorio Štrahe, Peščanik.net, 20.05.2019).

Оно што је урадио Штрахе, раде и други политичари – не само популисти са деснице, него и левичари и либерали. Ако то тако ради високи функционер Аустрије, зашто неко мисли да тога нема и у осталим развијеним ЕУ и НАТО државама? Свуда има политичара који на тај начин уговарају послове, свуда постоје криминал и корупција, интереси моћника, итд. У овом делу света, конкретно у Србији и код ове владе, да раде као саветници долазили су и левичари попут Блера и Строс-Кана, Вучића је топло примио Клинтон, итд.

Тајне службе и тајне организације снимиле су Штрахеа пре две године. Снимак је пуштен у медије две недеље пре европских избора, у тренутку када се конзервативци из овог дела света удружују и организују. Таквих снимака, или сличног компромитујућег материјала, сигурно има још, на њима су политичари из различитих држава, и са деснице, и са левице. То што је радио Штрахе, радили су или раде политичари попут Блера, инвеститори попут Сороса, а да не помињемо оне откривене и процесуиране случајеве. То је само врх леденог брега, јер већина никада не дође до јавности и правде (слично стање је и у међународним организацијама, од УН до МОК и ФИФА). Сетимо се Клинтона и Строс-Кана, сви гледамо пијаног Јункера како води ЕУ. Али, нико не истиче да је такво понашање „опште место“ многих левичара и либерала. Штрахе није гори од Блера и Јункера. Његов проблем је што није много бољи од њих. Исто важи за Груевског, није Заев бољи од њега. Конзервативац, у овим условима, мора да буде скоро савршен (нико не може да буде савршен), у сваком смислу, да би победио тајне службе и медије под контролом антихришћанских центара моћи. Конзервативац мора да буде поштен и мудар и да ради више него левичари, попут Обаме. Обама је провео оба мандата у ратном стању и добио Нобеову награду за мир.

Случај Штрахе показује однос снага у овом тренутку. Исто као и дешавања са брегзитом, „афера Русија“ у САД и најава агресије на Венецуелу. Исти они који желе да разбију савез између конзервативаца у средњој и југоисточној Европи и њихове везе са Русијом, желе и да задрже Велику Британију у ЕУ, да склоне Трампа, или да га натерају да води агресивну политику према Русији и Венецуели, итд. Још увек траје малтретирање и њихове, домаће и светске јавности, због наводног мешања Русије у изборе у САД-у. Тај случај (из САД) подсећа на фарсу са „државним ударом“ у Црној Гори. У то не верују чак ни они који воде такву пропаганду. А иза такве пропаганде стоје исти центри моћи који планирају (и сви њихови сателити који подржавају) војну агресију на Венецуелу (нпр. војну агресију на СР Југославију предводили су левичари или неолиберали Клинтон, Блер, Ширак, Солана и Шредер). Због војних „интервенција“ у Азији и Африци, имамо кризу са избеглицама. Па су после фашисти једино десничари који не желе да прихвате милионе избеглица у својој држави. Пошто је Штрахе такав, онда су такви и Путин, Орбан, Салвини… Ако је неко међу њима заиста поштен, онда ће се водити прљава медијска кампања, лагаће се колико је непоштен, измишљаће се афере, називаће се фашистом… Али, таква кампања не може да донесе резултате дугорочно, ако је тај конзервативац заиста поштен, добро ради и има подршку свог народа.

Случај Штрахе показује колико су далеко од победе конзервативци из овог дела Европе. Тај случај показује и колико је важно одвајање умерених десничара и искрених верника од популиста и екстремних десничара, поштених од непоштених политичара и разликовање добра и зла (1. Кор. 5; 9-13). Антихришћански центри моћи чекају сваку грешку и користе сваку ману конзервативаца, да их уцењују да промене свест или да их склоне из јавности.


Никола Варагић: Тарант и Брејвик

27 марта, 2019

NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

У четвртак, 14. марта, завршио сам писање текста Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?. Текст је објављен дан касније, 15. марта. Касније у току тог дана, чуо сам да се догодио терористички напад на Новом Зеланду.

У поменутом тексту, писао сам да се на простору јужне и источне Европе, који настањују, углавном, католички и православни, романски и словенски народи, стварају услови за настанак конзервативног савеза. Овај део Европе је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. У том тексту поменуо сам и Брејвика: „Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик“.

Само дан касније, на Новом Зеланду појавио се нови Брејвик – извесни Брендон Тарант. Аустралијанац Тарант је, исто као и Норвежанин Брејвик, имао „манифест“, и упозоравао је да време да се заштити хришћанска и европска култура од „најезде муслимана“, па је на крају, наводно, потпуно сам предузео акцију са тим циљем. Медији Таранта доводе у везу са источноевропским и балканским државама – доводи се у везу са десницом од Пољске до Бугарске. Због тога се он описује као „хришћански фундаменталиста“. Тарант, исто као и Брејвик, помиње и Милоша Обилића, и кнеза Лазара, и Косовски бој, итд. Разлика између Брејвика и Таранта је то што су жртве Брејвика били Европљани (белци) и левичари (из његовог народа), док су жртве Таранта неевропљани и муслимани (људи друге расе и вере и других народа). Сличност је, поред исте идеологије коју су делили терористи, то што су се напади догодили у државама у којима нико није очекивао да се могу догодити такви напади – Норвешка и Нови Зеланд. Можда зато што су то толико мирне државе и зато што у њима то нико није очекивао, и није било тешко извести такве нападе и изабрати такве државе за експерименте. Тешко да такве злочине могу да почине појединци, без икакве помоћи и дугогодишње припреме (обраде) за то.

То што људи попут Брејвика и Таранта раде, нема везе са хришћанством, то је сатанизам, и то више има везе са паганизмом и окултизмом, тј. са црном интернационалом. Брејвик и Тарант су следбеници црне интернационале, али, питање је да ли су индроктринирани од стране неких екстремних десничара, или је ово, што лично мислим да је случај, „прљава игра“ организована од антихришћанских центара моћи који се не налазе на простору јужне и источне Европе, него негде другде, са циљем да се такво зло повеже са хришћанством и да се за то оптуже десничари из овог дела Европе, а уз то да се уведе и забрана поседовања оружја у многим државама у свету (и постигну још неки локални циљеви). На тај начин, ти антихришћански центри моћи желе да оцрне све што долази са деснице, или, све што је национално, хришћанско и традиционално, и да спрече ширење конзервативне револуције у овом делу Европе (уз друге мере које предузимају). Либерални фашисти означили су православље као највећег непријатеља и највећу препреку за остваривање својих циљева.

У тексту који сам написао дан пре терористичког напада на Новом Зеланду, написао сам да „бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси“, и да „европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари“. Сви нормални људи, без обзира које су вере, расе или идеологије, осуђују терористичке нападе, убијање невиних људи, мржњу и зло и сви жале за жртвама са њиховим породицама, без обзира одакле су те жртве. У том тексту, написао сам и да је важно да се питања миграција и заштите породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, тј. да ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, да те државе не смеју да буду деспотије или тоталитарна друштва, у којима ће, као и на Западу, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, оне неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ (у којима су левичари и либерали владајућа елита) и сиромашни и католички „југ“ (где су на власти десничари или конзервативци). А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова – посебно на енглеском језику – да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Поред католика или конзервативаца из католичких држава, на исти начин, али још више и јаче, демонизоваће православце или конзервативце из православних држава, и све ће учинити да их заваде, да не дође до савеза између хришћанских конзервативаца. Неки медији, у неким државама, баш то раде, када извештавају о нападу на Новом Зеланду. То се не ради случајно и спонтано.

Због онога што су учинили људи као што су Тарант или Брејвик, српски народ, или било који хришћанин, нема никакву потребу да се правда било коме. Историја српског народа је антифашистичка – а то се односи и на десницу и на левицу. Срби су једини имали два антифашистичка покрета у Европи у Другом светском рату и први су покренули отпор против нациста. Хришћанство нема никакве везе са таквим екстремизмом. Хришћанин може да буде једино антифашиста, тј. није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Није спорно и чињеница је да постоје екстремни десничари, верски фундаменталисти, расисти, ксенофоби и шовинисти, који се представљају као десничари, традиционалисти, или да су хришћани, али, нису сви десничари искрени хришћани, неки су склони паганизму, неки окултизму, међу ултранационалистима постоје и атеисти – то нема везе са хришћанством, јер прави хришћанин или православац не само да није такав, него он не подноси такве људе и не жели да их има у свом окружењу. Такви екстремисти постоје, нису наивни и не сме да им се дозволи да се шире и да заводе људе. Хришћани морају да указују на грех и да се боре против екстремизма на десници (и међу верницима у својој цркви, а такви верници отпадају од цркве), као што се боре и против сваког другог екстремизма.

Православни Срби немају потребу да се било коме правдају, посебно, ако сам у праву да иза таквих напада стоје антихришћански центри моћи. Ако сам у праву, њихов циљ је да свако ко је хришћанин, белац и традиционалиста, осети неки стид или срамоту што је то што јесте, а оне који би да постану хришћани и конзервативци, да одврате од тога. Злураде коментаре на ту тему треба игнорисати и свакоме ко доводи везу православље и Србију са људима као што су Брејвик и Тарант, треба рећи да прво победи зло у самоме себи и међу својима и да се сети мрачне стране своје историје.

Тарант и Брејвик нас подсећају да морамо стално да се боримо са злом. Са друге стране, мора да се остави и могућност да су људи попут Брејвика и Таранта психолошки обрађени  од антихришћанских центара моћи, са циљем да се, између осталог, наметне кривица и срамота хришћанима из овог дела Европе и да се они оцрне пред целим светом. У сваком случају, морамо се борити против узрока таквог зла и такве мржње. Верници су одговорни за екстремисте међу верницима. Атеисти су одговорни за екстремисте међу атеистима.

Хришћани су одговорни за екстремисте међу хришћанима, а муслимани су одговорни за екстремисте међу муслиманима. Међутим, још једном да поновим, у случају Таранта, као и у случају Брејвика, можда се ради о намештаљци. Случај Брејвик је послужио да се оном прогресивном делу европске цивилизације укаже на опасност која прети од десничара, тј. од хришћана и конзервативаца, који су у то доба почели да се буде. Случај Тарант служи да се целом свету укаже на опасност која прети од хришћана и конзервативаца (посебно из овог дела света), али пре свега, да се муслимани окрену против хришћана (посебно из овог дела света). На нападе муслимана, квазихришћани одговарају нападима, и обратно. Ствара се ланац освете, до истребљења. Конзервативни савез између хришћанских (православних и католичких) држава, из овог дела Европе, не треба да буде уперен против муслимана. За разлику од католичких, у православним државама муслимани живе вековима. Словени и/или православци чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, Р.С. Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија), а међу муслиманима има и оних словенског порекла. Знамо шта је било у прошлости, нико не жели да се враћа у прошлост. А напади, као што је овај на Новом Зеланду, служе да нас врате у прошлост. У Босни и Херцеговини неко намерно распирује мржњу код муслимана према православцима због тог напада.

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију и Србију у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). Простор од Балтичког мора, Паноније и Балкана, преко Мале Азије и Кавказа, до Урала и Ирана, простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и да сачувају своје вредности и свој начин живота. (На пример, на Новом Зеланду, након овог напада, неће се догодити оно што је Тарант желео, него супротно, Нови Зеланд ће се још више отворити за мигранте из исламских држава, Африке и Азије, јер ће се свако ко се од сада залаже против доласка миграната у тој држави повезивати са Тарантом. Поред тога, сада ће лакше да се спроведе намера да се грађанима забрани поседовање оружја.) У овом делу Евроазије, где може да настане савез између традиционалиста, налази се највећи број држава које не признају тзв. Косово – од Шпаније, Словачке, Румуније, Кипра и Грчке, ту је и Ватикан (није далеко дан када ће Чешка и Мађарска да повуку признање, можда и Пољска и Италија), преко Русије, Молдавије и Грузије, све до Азербејџана, Казахстана и Ирана (а није немогуће да ће Турска ускоро одустати од подршке косовским Албанцима). Дакле, по питању Косова и Метохије, око Србије се слажу неке, а у наредном периоду могу се сложити, са једне стране, све католичке државе из средње и јужне Европе, са друге стране, скоро све исламске државе око Мале Азије, Леванта и Кавказа (плус оне које се не налазе у овом делу света, попут Алжира, Туниса, Индонезије…), и, са треће стране, наравно, све православне државе. (А ту је и Израел, који не признаје тзв. Косово.)

Православци и муслимани треба да реше међусобне спорове, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и да поштује оне који су друге вере и културе, који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то не треба да буде синкретизам у духу идеологије „новог доба“ – као стварање једне религије или једне светске цркве, што спроводе глобализатори, него да свако остане оно што јесте – да свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, унутар своје цивилизације, али, да се сви међусобно поштују и да сарађују, да постоји слободан проток људи, робе и капитала. „Евроазија нација“ је у суштини исто што и „Европа нација“. То што се конзервативци (умерени десничари, националисти-демократе, искрени хришћани) боре против доласка миграната је легитимно право и то нема везе са расизмом и верским фундаментализмом који је присутан код екстремних десничара. Уосталом, то одговора и државама одакле долазе ти мигранти, јер се морају решити проблеми због којих долазе мигранти (најчешће су то ратови, или инвазије НАТО држава) и створити бољи услови за живот људи у тим државама, тако да мање људи жели да их напушта.

Случај Тарант и њему слични не сме и не може да буде препрека за стварање хришћанског конзервативног савеза, ако тај савез формирају искрени верници. Такви случајеви не смеју да буду препреке за изградњу бољих односа са муслиманима и заједнички рад на чувању традиционалних породичних вредности и верских права и слобода. Сви заједно треба да се потруде да таквих терориста нема ни међу хришћанима, ни међу муслиманима – свако треба да се бори против зла у својој верској заједници. Ако неко ко није ни хришћанин, ни муслиман, покушава да их завади, такве завере морају да се открију и да се оптуже они који заиста стоје иза таквих завера и терористичких напада.

Можда су и Брејвик и Тарант заиста усамљени појединци којима је успело да изведу такав напад. Колико је таквих потенцијалних терориста међу хришћанима и муслиманима, или међу левичарима? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? А можда су и Брејвик и Тарант нечији пројекти. Колико тако обрађених терориста и убица постоји, а који се налазе међу нама, као обични људи? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? Како да се открију и разбију они који стварају такве пројекте?


Никола Варагић: Није срамота бити женско

8 марта, 2019

NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

 

Реаговање на текст Дејана Илића „Sramota je biti žensko“, Пешчаник, 07.03.2019.

На латиници су цитати из Илићевог текста, на ћирилици су моји коментари:

 

Crkva naprosto hoće da ima puno i neprikosnoveno pravo na tela žena uopšte, kao što već polaže pravo i na njihove duše.

– Православна Црква напросто неће да има пуно и неприкосновено право на тела жена уопште, нити полаже право и на њихове душе. У хришћанству, свако је одговоран за себе (своју душу) пред Богом и људима. Христос је помагао жене, око Христа су биле и жене, у Цркви има много жена, и жене су шириле хришћанство… Пре Христа, жене су биле мање поштоване. Ко воли и поштује Богородицу, он воли и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Он поштује и све остале жене – као што поштује Богородицу, и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Зашто жена не би поштовала таквог мушкарца? Зашто би жена желела да мења таквог мушкарца? Да ли прави мушкарац може да буде нешто друго, него – прави мушкарац? Права жена воли и поштује правог мушкарца, исто као што и он воли и поштује њу. Они постају једно и као једно треба да се питају и око деце.

 

Patrijarh Pavle pročuo se pored ostalog i svojim militantnim stavom protiv abortusa. Okačiti kecelju s natpisom „Abortus je žensko pravo“ na njegov spomenik nije ništa drugo do u javnom prostoru reći da se to pravo – ne da!

– Зашто је став против абортуса милитантан, а став за абортус није милитантан? Абортус је дозвољен. Да ли је на неком референдуму изгласано право на абортус? Окачити кецељу с натписом „Абортус је женско право“ на споменик патријарха Павла није ништа друго до непоштовање другог и другачијег, то је пример нетоларенције према другом и другачијем.

 

Kada crkva traži da se ukine pravo na abortus, ona to ne ograničava samo na svoje vernice. Ona traži da se to pravo ukine svim ženama bez razlike.

– То су последице. Нико нормалан не жели да нека жена буде силована или преварена и да због тога жели да абортира. Црква тежи идеалу. Суштина је да жена не мора да абортира. Суштина је да се мушкарци и жене искрено воле, тј. да свако нађе себи сродну душу супротног пола и да производ љубави између мукшарца и жене буде дете (или деца). Абортус је убијање бебе, то је чињеница, коју заговорници абортуса неће да прихвате, можда да би им тако савест била мирна. Црква се не залаже против абортуса, него против разврата и насиља – Црква се залаже за љубав и за рађање деце, да људи живе у срећним породицама. Права која тражи Црква – то су верска права верника или грађана који верују.

 

Treba, međutim, primetiti – sukob je započela i produbila crkva, prekoračivši liniju vere s namerom da čitav javni prostor ustroji prema sebi. Odgovoriti na takav napad ne znači produbiti sukob… već odbraniti elementarno pravo na pristojan život.

– Са оваквом логиком, господин Илић и њему слични, могу да скрнаве сваки споменик и сваку цркву, храм или манастир. Што се тиче СПЦ, она је деценијама била прогањана, а то што се подижу цркве и манастири, или споменици, то је жеља верника који чине Цркву. Цркве нема без верника, а тих верника у Србији нема мало, све их је више, они имају своја грађанска и верска права, то су грађани Србије. Као грађани, имају право да се питају и за јавни простор, имају права да попуне јавни простор и имају право да бране јавни простор од нехришћана или антихришћана који би да читав јавни простор устроје према себи и да избаце све што је хришћанско и да сруше сваки споменик и сваку цркву која им смета.

 

Spomenik na Tašmajdanu jeste onda i spomenik protiv prava na abortus. Ko god ga je podizao, morao je to da zna.

– Шта има лоше у томе што се неко противи убијању беба и што жели да се бебе (људи) рађају? На страну какав је то споменик и да ли му је ту место. Да нема тог споменика, они или оне би скрнавили цркву поред споменика.

 

Neko će reći – ne može se život patrijarha Pavla svesti na jedan njegov sporni stav. I biće u pravu. Ali, iz tog života se taj stav ne može ni isključiti. Nazvati kačenje kecelje skrnavljenjem znači zaštititi od preispitivanja krajne spornu nameru crkve da preko svetovnih ustanova upravlja životima žitelja Srbije kao da su oni svi bez razlike na to pristali kao njeni vernici. Kao što crkva bez ustezanja i bez srama javno realizuje takvu svoju nameru, u javnom prostoru joj na to treba i odgovoriti.

– У Србији се деценијама сваки “јунак“ доказује тако што ће да вређа „попа“. Не постоји југословенси и српски филм у коме се не вређају „попови“ и Црква. У мејнстрим медијима стално се лоше пише о свештеницима и епископима, приказују се као лудаци, педофили, лопови, итд. Невладине организације антихришћанске оријентације сада имају већи утицај у власти, него СПЦ. СПЦ је у сукобу са владом због политике око КиМ, док је председник Владе Србије жена која је са другом женом добила дете. Нико је због тога не прогони. То не значи да се верници са тиме слажу. Чињеница је да је нико не прогони. Наравно, (на неком) референдуму (када би се одржао), верници и сви остали који нису верници СПЦ али се залажу за традиционалну породицу, биће против тога да хомосексуалци могу да имају децу. Свако треба да има право да изнесе свој став, и свако треба да има право да гласа. Важне одлуке морају да се доносе на референдумима. Не могу сваки хир или свака жеља сваке емотивно нестабилне особе да се намећу као правна норма свим људима. Не смеју деца да буду објекти за задовољавање жеља. Деца нису објекти. Не могу деца да се производе у лабораторијама. Децу не треба убијати, нити производити у лабораторијама.

 

Мi se možemo pitati šta je zaista tako uvredljivo u kačenju kecelje na spomenik patrijarhu. Poruka ispisana na kecelji? Zašto bi ona za bilo koga bila uvredljiva? S njom se možete ne slagati, ali zašto bi vas ona vređala? Ostaje nam dakle – kecelja. Kecelja sama je izrazito rodno obeležena. Kecelja tu stoji kao metonimijska identitetska zamena za ženu. Okačiti nekome kecelju oko vrata – živog ili spomeničkog, svejedno – znači napraviti ga ženom. Intervencija aktivistkinja na spomenicima muškim istorijskim figurama nije ništa drugo nego poziv – zamislite da su svi oni bili žene.

– Погрешан закључак господина Илића. Најмање је спорна кецеља. Спорно је наметање свог става и одузимање права другом да има свој став и своје место у јавном простору.

 

To je dobra intervencija i smislen poziv – šta bi se zaista dobilo ili promenilo da su ti muškarci bili žene. Ništa? Sve? Ima dobrih razloga da se o tome razmišlja. Ali, ni crkva ni predsednica za rodnu ravnopravnost neće da misle. Umesto racionalno, i crkva i predsednica reaguju iracionalno i u glas viču – sramota je biti žensko. Crkvu, da ponovim, nažalost razumem. Ali predsednicu – nikako.

– Не знам за председницу коју помиње господин Илић, али Црква ни сада, ни било када у прошлости, није викала да је срамота бити женско. Толико је светих жена у Православној Цркви, али то не вреди говорити људима који једино сами себе (и своје тело) слушају.

Закључак:

Заговорници абортуса прво окаче кецељу на споменик патријарху Павлу, па онда кажу да је сукоб започела СПЦ. То је небулозно. Ово је још један доказ да феминисткиње не воле мушкарце. Црква негује љубав између мушкараца и жена. Нису све жене феминисткиње. Против абротуса је и много жена, не само међу верницама. Шта је са правима тих жена?

Противницима Цркве смета споменик у парку. По тој логици, може да им смета и црква Светог Марка која је поред споменика патријарху Павлу. Они не желе да уопште постоји Црква. Чињеница је да велики број грађана Србије припада Српској православној цркви, настанак и опстанак ове државе је повезан са Црквом, и све док је то воља већине грађана, нико нема права да скрнави споменике и цркве и да тако вређа друге и другачије.

То што је неко у мањини, не значи да је у праву или да је увек правда на страни мањине. Када би таква мањина постала већина, овај народ би нестао. Када би таква мањина била већина у свету, нестао би цео људски род. Не може наука да производи човека. Свако има право да машта да ће бити могуће клонирање људи или да ће наука да победи смрт, али то је само машта. Наука треба да се развија, али и наука има своје границе. Наука не може да омогући вечни живот човеку. Христос може. „Благо онима који се опростише безакоња, и којима се греси прикрише. Благо човеку коме Господ не прима греха“ (Рим. 4; 7-8).

У Србији је дозвољен абортус, али, противници абортуса би да угуше сваку критику и да забране различито мишљење, вређају вернике који другачије мисле од њих и онда вернике оптужују да су нетолерантни. То је безобразно. Са таквим акцијама, екстремни левичари производе реакцију екстремних десничара. Да ли је важно ко је први почео?

Ако је дозвољен абортус и ако се сваке године у Србији уради велики број абортуса (тј. убије велики број беба), и ако нико у извршној власти и правосуђу не доводи у питање то право, и ако то право (жена) подржава и много мушкараца, попут господина Илића, шта је смисао качења кецеље са тим натписом? Смисао је да се вређају верници, јер је циљ да се уништи све што има везе са вером и Црквом, тј. циљ је да се уништи традиционална породица. А то је фашизам. То верницима смета, а не кецеља на споменику.


Никола Варагић: Венецуела и БРИК

5 марта, 2019

 

NikolaLinkedin

Никола Варагић

 

Пре десет година, изгледало је да државе Латинске Америке више неће бити колоније или под контролом САД, ЕУ и ММФ-а. Широм латиноамеричког дела континента, на власти су били антиимперијалисти. Цена нафте је била виша, па су државе попут Венецуеле биле у много бољем економском стању. Тада су формиране организације које окупљају државе Латинске Америке, са циљем да се створи независан економски систем и пружи отпор САД-у. Бразил, Еквадор, Боливија, Венецуела… имале су председнике који су били против „новог светског поретка“. У међувремену, у већини држава дошло је до промена у власти. Аргентина поново сарађује са ММФ-ом, а Бразил са САД. У Венецуели је нестабилно од смрти Уга Чавеза – сада траје велика криза, самопроглашени председник Гваидо предводи протесте опозиције против председника Мадура, наследника Чавеза.

Практично све државе Организације америчких држава и Меркосур-а, стале су на страну опозиције и Запада, а против Мадура. Уз Мадура је остала Куба, Мексико је уздржан, неке државе, попут Колумбије, су савезници САД, а Бразил и Аргентина признају Гваида, исто као и већина држава ЕУ. Гваидо је латиноамеричка верзија Макрона и Трудоа (Макрон не може сада да подржи Гваида због проблема које има у Француској, Трудо је већ упутио помоћ из Канаде и свим снагама подржава Гваида, али не због људских права, него зато што и Канада жели део резерви нафте Венецуеле). Данас су, дакле, практично све државе Латинске Америке на страни САД, ЕУ, НАТО-а и ММФ-а. Док је Чавез био жив, стање је било другачије, Венецуела је имала више савезника у Јужној и Средњој Америци.

Режим у Венецуели сигурно није савршен, као што није ни на Куби. Обични грађани у тим државама носе најтежи терет револуција, револуционари не воле критику и опозицију. Доста је гладних и сиромашних људи, па зато не чуди што Мадуро има доста противника унутар своје нације, и зашто је толико Венецуеланаца спремно да прода све резерве нафте које имају странцима (тј. САД). Обични грађани, из опозиције, верују да ће живети много боље ако отерају Мадура, а своје нафтне компаније продају компанијама из САД (наивни међу њима верују да се то неће догодити када Гваидо дође на власт, исто као што су Срби веровали да ДОС и СНС неће распродати привредне и природне ресурсе Србије). За стање у Венецуели нису криви само странци. Исто тако, за разлаз са Бразилом или Аргентином, крива је и Венецуела. Ипак, таква Венецуела, коју представља Мадуро, који још увек има подршку народа, жели да остане суверена држава и да сачува резерве нафте. Колико год Мадуро има мана, насилно рушење Мадура, од Венецуеле ће направити нову Либију или Сирију. То је горе, него опстанак Мадура на власти. То је горе и за грађане Венецуеле који су против Мадура, и за грађане Латинске и Северне Америке, и за ЕУ, и за цео свет. Какве су користи биле од рушења Гадафија или од покушаја рушења Асада? Било је више штете него користи, зато су они који признају Гваида на погрешној страни историје.

САД су одлучиле да повуку војнике из Авганистана, Ирака и Сирије (то је за похвалу, као и напори да реше кризу са Северном Корејом), али, да ли то значи да ће ти војници САД сада учествовати у нападу на Венецуелу? САД граде зид на граници са Мексиком, јер не желе улазак избеглица из Латинске Америке. У рат против Венецуеле биле би увучене и неке суседне државе (Колумбија је већ у сукобу са Венецуелом), настала би хуманитарна криза због које би милиони избеглица из тог дела света кренули ка САД. До тога може да дође и ако не буде рата, него Венецуела остане под блокадом. Русија и Кина су далеко и не могу да обезбеде помоћ за грађане Венецуеле, ако криза буде трајала годинама. Мадуро не може да опстане на власти ако нема подршку Бразила, Аргентине и Мексика.

Бразил је, поред Русије, Индије и Кине, оснивач БРИК-а. Аргентина је, у једном тренутку, била близу чланства у тој групи држава. Сада Бразил и Аргентина подржавају Гваида, док Русија и Кина подржавају Мадура. И БРИК и Меркосур настали су да би се пружио отпор хегемонији Запада и успоставио мултиполаран поредак у свету, а сада су скоро све државе Меркосур-а, предвођене Бразилом, који је и део БРИК-а, на страни САД и ЕУ. Наравно, то не значи да су Бразил и Аргентина обичне колоније, у латиноамеричким државама постоје јаке антиимперијалистичке снаге, али, док се оне не етаблирају у власти, без обзира што већина латиноамеричких држава има добре односе и са Русијом, можемо да кажемо да је Латинска Америка, поново, пала под утицај Запада, скоро исто као у време колонијализма. Ако падне Венецуела, цела Латинска Америка ће дуго бити под контролом Запада. Да ли ће Мадуро тако брзо и лако да падне, или ће се одржати попут Асада у Сирији?

Делује као да је Мадуро у безизлазном положају. У држави има јаку опозицију, државе из суседства и са америчког континента подржавају опозицију, народ је гладан, цена нафте је ниска, савезници су далеко, Венецуела је скоро изолована. Међутим, ни стање у САД није повољно за још један рат (док траје политичка криза), унутар Запада сада постоје поделе (нису ни све државе ЕУ признале Гваида), у Француској су протести, Велика Британија излази из ЕУ, а Италија је све ближа Вишеградској групи држава, док су, у војном смислу, Русија и Кина, а посебно као савезници, најмање равноправни противници САД и НАТО алијансе. У латиноамеричким државама постоје јаке снаге које се боре против доминације САД и европских колонијалних сила. Те снаге су сада у дефанзиви, битка је изгубљена, али, рат није готов – те снаге могу поново да дођу на власт у неким државама (следбеници теологије ослобођења, Че Геваре, Фидела Кастра, Чавеза, пријатељи Русије и Кине…).

За сада, Мадуру стиже подршка из Русије, Кине, из неких исламских држава, унутар неких држава ЕУ постоје снаге које се не залажу за рушење Мадура, Србија не признаје Гваида… Запад има лоше искуство у Либији и Сирији и унутрашње проблеме због чега не може тек тако да крене у још један освајачки поход. Али Мадуро може да падне и без рата, ако нема подршку држава Латинске Америке, зато Запад не мора да жури са војном интервенцијом. Са једне стране, Венецуела није острво и нема једнопартијски систем попут Кубе – народ је подељен, суседне државе су против режима, па је тежа одбрана државе и режима, због чега ће Мадуру бити тешко да се одржи на власти ако криза дуго траје. Очигледно је да су политике које су успоставили латиноамерички лидери, попут Чавеза, доживеле пораз (из тог угла гледано, режими у Венецуели и на Куби су такође на погрешној страни историје). Са друге стране, и они који руше Мадура имају своје слабости. Венецуела није Либија и Мадуро, вероватно, неће проћи попут Гадафија. Међутим, ако дође у исту ситуацију као и Асад, то неће бити добро ни за грађане који су за власт, ни за оне који су против власти у Венецуели, ни за државе у том делу света, ни за САД, ни за свет, јер би то значило да је у Венецуели грађански рат, у коме учествују и војске држава које се граниче са Венецуелом, и, наравно, војске САД и Русије (у некој мери), па ће тај грађански рат да створи још једну кризу са избеглицама, проблеме у светској економији, итд. Становници Латинске Америке поделили би се на оне који подржавају власт у Венецуели и на оне који подржавају САД, то би се пренело на Латиноамериканце који живе у САД. Тај рат би се раширио по целом америчком континенту, стигао би и до Чилеа на југу и до Канаде на северу.

Зато велику одговорност имају највеће латиноамеричке државе. То је америчко питање и кризу у Венецуели треба да решавају америчке државе. Бразил, Аргентина и Мексико, као највеће и најмоћније латиноамеричке државе, треба да се поставе између САД, Канаде и Гваида, са једне стране, и, Венецуеле, председника Мадура и следбеника Геваре, Кастра и Чавеза, са друге стране, и треба да помогну да грађани Венецуеле изаберу председника на демократским изборима и да тог председника признају све стране, тј. цео свет. Мадуро не може да опстане на власти уз помоћ силе, а Гваидо не може да дође на власт уз помоћ силе. Коришћење силе ниједној страни не може донети добро. Краткорочно, Мадуро може да падне ако расте подршка опозиционим лидерима, док су све државе Латинске Америке или Групе из Лиме против њега. Али дугорочно, криза слична овој у Венецуели, може да се догоди у скоро свакој држави Латинске Америке, зато би се насилно рушење Мадура уз помоћ САД вратило као бумеранг властима у Бразилу, Аргентини, Мексику, Колумбији…

Без обзира што су, у овом тренутку и у овом сукобу, ближе САД, Бразил и Аргентина су и даље у добрим односима са Русијом и Кином. Бразил и Аргентина треба да одрже добре односе и са Русијом и Кином и да изграде боље односе са САД. Све док се САД мешају у сукоб у Украјини (руска зона утицаја), или на Тајвану (кинеска зона утицаја), не може да се очекује да се Русија и Кина неће мешати у кризе на америчком континенту (исто тако, све док САД имају своју војну бази на делу територије Србије који држе под окупацијом, не може се очекивати да ће Србија подржати САД  у сукобу са председником Венецуеле). Што САД буду више притискале Мадура, то ће Русија и Кина више помагати Мадура, а то ће широм Латинске Америке створити поделе на оне који подржавају интервенцију САД и оне који су против мешања САД. Ако САД освоје Венецуелу и ту поставе своје војне базе, ближе су освајању Амазоније и Патагоније. Постоје Латиноамериканци који то желе, али, има и доста оних који ће пружити јак отпор таквим покушајима САД и квислинга. Може да се догоди да САД и Канада војно-економски освоје целу Јужну Америку, али, да изгубе Северну Америку, где би Латиноамериканци постали већина, а шпански званични језик.

Најбоље решење за кризу је дијалог између власти и опозиције. Ако се Венецуеланци сами међу собом не договоре, велике силе ће направити договоре на штету Венецуеле (тако се може десити и трампа између САД и Русије, према којој би САД препустиле Украјину Русији, а Русија би препустила Венецуелу САД). Добро је што је Група из Лиме, за сада, против употребе силе и војне интервенције у Венецуели. Бразил, Аргентина и Мексико морају да покажу да су суверене државе. Са те стране, Русија и Кина су њихови природни савезници и то тако треба да остане, али, те државе треба да остану отворене и за дијалог и за трговину са САД, без које нема стабилности на америчком континенту. Они који су на правој страни историје, не стварају недемократске или једнопартијске системе (не гуше опозицију – као што то ради режим у Венецуели) и не нападају (као демократске државе) друге државе (због природних ресурса – као што то раде САД). Сви морају да се мењају – ако не желе рат. У супротном, свет ће бити у још већој кризи, и ближи светском рату.


Никола Варагић: Пинк, Блиц, Вучић и филозофија паланке

5 октобра, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Председник Србије Александар Вучић написао је ауторски текст за Блиц. На почетку тог текста, за омиљени таблоид припадника грађанског блока, бивши радикал цитира никог другог до Радомира Константиновића. Вучић све своје неистомишљенике или политичке противнике “и слева и здесна“ назива “квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих“. Међу њима, пише Вучић, “изгледа да је ретко ко и стварно прочитао“ Филозофију паланке?! Даље, за оне који се нису дивили Вучићу и хвалили његов говор на Косову и Метохији, Вучић каже да су њихове реакције “израз страха да се неко суочи са самим собом“. Шта ће Вучић да напише о критичарима текста у Блицу? “Када томе додамо да је, за све њих, по истој паланачкој поставци, много важније да њихов противник не успе, него да се заиста постигне решење, негде смо заокружили реакцију те памфлеташке заједнице“ – написао је Вучић у Блицу, а напредњаци су одмах, на критику која је дошла из фондације Подржи живот, баш паланачки одговорили тако што су глумца који води ту фондацију уваљали у блато преко својих таблоида и памфлета које они објављују. Да је Вучић то што се представља да јесте у Блицу, он би био онај паметнији који попушта, пре свега, стварао би услове да се деца лече у Србији, и тако би свима дао прави пример.

За похвалу је то што је Вучић “јасно рекао“ да жели “да ‘освајамо’ лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност“, али је проблем што иза тих речи не стоје дела. Вучићева дела нису “у складу“ са његовим речима. Све што се дешава у правосуђу, медијима, полицији, привреди… показује да он једно прича, а да друго ради. Вучић није способан да од Србије направи то што говори, а нема ни такве сараднике око себе. Нема “знања“ и “књига“ тамо где постоје “фантоми“ или где влада мафија, тј. нема “лаптопова“ и “оловака“ у буразерско-кумовској економији. Такође, добро је што позива Србе и Албанце да се више не мрзе, али неозбиљно је да он, као председник државе, напише: “нећу битке, оружје, уз јасну поруку ‘не тражите то од мене, не тражите то ни од себе, искључите то као опцију, као решење, излаз“’. Јер, друга страна није искључила рат “као опцију, као решење, излаз“, зато је бесмислено да Србија то уради. Једино мисице на тај начин желе “мир у свету“. Вучић за Србе са КиМ “тражи права, а не територију“. Шта ће Вучић да уради ако Албанци прогоне и убијају Србе на КиМ? Другим речима, ако неко прети оружјем, Вучић је спреман да се одрекне дела територије Србије (и онда то представља као свој план или решење). Али, да ли је исто спреман да уради и када је у питању борба за власт у Србији?

Дакле, Вучић гуши слободу медија и онемогућава развој демократије, спречава стварање правне државе и тржишне економије, спреман је да прода један део територије Србије, а онда пише, “за једне сам издајник Србије, за друге – правде и демократије“, убеђен да он то није. Александар Вучић не може да прихвати реалност, и истину, да он јесте издајник и Србије и правде и демократије. Сви који са њим у томе учествују, јесу издајници и Србије и правде и демократије. Они продају Косово и Метохију, продају привредне и природне ресурсе, продају своје раднике и бебе, ометају рад полиције и правосуђа… У овом режиму, вуку се репови претходних режима. Овај режим је врхунац свих режима од 1990. године.

Сви они, заједно са Вучићем, живе у неком свом имагинарном свету. Како тај свет изледа, више него добро је представио Жељко Митровић. Њихов идол је Медичи, односно Мамон. То што се дешава у тој Задрузи, бахатог Митровића, дешава се у главама и осталих из те екипе. Зар Вулин, његов кум, није доказ тако “богате“ имагинације? Све је то паланачко, кич. Сликали су се са Меркеловом, Јункером, Клинтоном и Соросем, са пар холивудских звезда, и одмах умисли да су космополите. Зато Вучић за своје критичаре пише да живе на “паланачком Балкану“. Јер, Вучић је сада, заједно са Соросем, Клинтоном и Блером, са комесарима ЕУ, припадник светског “џет сета“. Ту су, наравно, и арапски шеици. У том светском “џет сету“ су и Мило Ђукановић, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Вучић нам преко Блица и Задруге поручује да је “космополита“. Само “космополите“ за председника Владе бирају геј особу и организују параде поноса. Сви који га критикују су део паланке.

Да Вучић живи у неком свом свету, и да не може да прихвати реалност, види се и по томе што овај некадашњи члан жирија Гранд параде, где је седео поред Дачића и Веље Илића, и који се највише појављује на телевизији Пинк, самога себе види и јавно представља као некога ко ће да “елиминише паланку“. Али како може да “елиминише паланку“, неко чије је “искуство паланачко“? Како може да буде миротворац, неко ко не дозвољава опозицији да се појави у медијима (тј. жели да свима цркну краве), и не сме да изађе на телевизијски дуел са неистомишљеницима, али их блати и демонизује преко телевизија са националном фрекфенцијом и таблоида? Зар то није паланачка политика? Паланачка политика је чак и подизање споменика Пекићу или завршетак реновирања и отварање Народног музеја, јер су напредњаци то урадили само да “жутима“ напакосте, само да њима “цркне крава“. Да је Вучић заиста за културу, не би дозволио зидање Задруге, или, у сукобу између министра културе и власника Пинка, јавно би стао на страну министра културе.

vucic-i-dacic-seljacine

Нису сви заборавили какав је Вучић био и шта је радио док је био у опозицији, као што нису сви заборавили ни шта су “жути“ или досовци радили док су били на власти. Као што се представља да је космополита, Вучић се представља и да је способнији од “жутих“ (што и није тешко), али се види да он никада ништа није радио осим што се бавио политиком и да нема тај предузетнички дух (али има паланачки). Вучић не види где греши, а тамо где греши и где му други то указују, убеђен је да је то исправно и да други желе да му цркне крава. Исто то раде и сви који су поред њега на власти. Ако сви виде да је нешто бело, они ће рећи да је црно. Ако сви знају да је није могуће да се живи са платом од 24 000 динара месечно, Вучић ће да тврди да може лепо да се живи и са том платом, иако он и његови пријатељи зарађују много више. Они чак и на добронамерну и конструктивну критику одговарају тако што демонизују тог критичара.

Вучић је, очигледно, доживео пораз са својом плановима везаним за Косово и Метохију. Да не би морао да се бави, да га цитирам, “собом и сопственим промашајима“, Вучић сада од себе прави “жртву“, тражи “дежурног кривца“ и све грађане Србије који нису гласали за њега и не гледају Пинк, вређа и смешта у паланку. Он свуда тражи “неку заверу“, па не би било изненађење да сутра преко Информера, Пинка и осталих медија крене прича како иза погибије грађевинских радника у Београду, стоје, речима Додика, “западњаци, Албанци и део Срба“. Истина је да иза Вучићевог плана да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије (а који подржава и Додик), стоје Немачка и либерали и левичари са Запада, попут поменутих Клинтона, Сороса, Блера и комесара ЕУ, а сви су они и део геј лобија (због тога је Ана Брнабић изабрана за председника Владе). Они чине само један део међународне заједнице, а познати су по томе што су убедили сами себе да су они једини прогресивни, модерни, космополите и слично и да као такви имају историјску мисију да се обрачунају са свим “датим, непромењивим и вечним истинама“. Вучић је ушао у њихово друштво и понаша се исто. Он је остао и у друштву Жељка Митровића, њега у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, и понаша се исто као и они.

Поред неуспеха што се тиче политике око Косова и Метохије, Вучић је доживео неуспех и што се тиче развоја економије и бољег стандарда. За време његове власти јесте мало боље него за време последње две године власти Демократске странке, али већина људи и даље лоше живи и све су дубља социјална раслојавања. Бирократија је и даље лоше. Када се шире гледа, сада је у неким стварима стање у привреди и државној управи још горе него за време ДС-а. У овој власти има најмање правих и добрих стручњака, у односу на све власти до сада. То су све последице купљених диплома и доктората, негативне селекције, корупције, непотизма… Ако револуцију, како пише Зоран Ћирјаковић, “могу извести само они и оне који пију ракију и пиво, слушају Цецу и Ацу Лукаса, сањају силиконе и ботокс, воле Србију и Србе и обично не љубе гејеве, ни у буквалном ни у преносном смислу“, не пише нам се добро. Вучић не може још дуго да купује гласаче, они који му слепо верују на крају ће почети да верују свом новчанику. Већ се један део његових досадашњих гласача освестио када су схватили шта је Вучићево решење за статус Косова и Метохије и посебно након напада функционера СНС на духовнике СПЦ, а сада све више њих схвата да нема ништа од привредног препорода и бољег животног стандарда, зато што нема ништа од борбе против корупције и криминала. “Револуцију“ морају да изведу они који су другачији од њих и који су од почетка знали ко је Вучић и шта нас очекује са тим режимом и таквим шундом, силиконима и ботоксима. Све су то облици трансхуманизма и то спаја Пинк и геј лоби. Са таквима на власти, рушиће се све више потпорних зидова поред аутопутева.

Вучић и његови сарадници верују да су спознали “непромењиве и вечне истине“. Они ће и даље убеђивати све људе да су они дошли до “истине“. Свакога ко се са њима не слаже, демонизују и понижавају. На сваку истину, одговарају лажима и нападима, на оне који кажу истину о њиховој “истини“, и очекују да сви људи поверују у те лажи. Одређен број људи чита таблоиде, гледа ријалитије, слуша Цецу и Лукаса, сања силиконе и ботоксе и слепо верује Вучићу у коме виде “великог вођу“. У том свету, Лазански је прави пример за интелектуалца и господина. Они су се затворили у том свом имагинарном свету. Све ту то одлике – секте. Из њиховог угла, сви смо ми секта, сама СПЦ је секта. Вучићева секта је још једна у низу њуејџерских или масонских секти, још један (неуспели) покушај да се уништи светосавска, односно православна, односно хришћанска Србија. Одређена штета ће, наравно, остати, неке душе ће и ова секта повући за собом.

Ауторски текст председника Србије у Блицу је текст вође секте. Цео текст је у том духу и све што је Вучић написао о себи и својим критичарима, има одлике секташке пропаганде. Да ли они разликују истину или лаж, реалност или машту, или само желе да ми верујемо у њихове лажи, и да живимо у њиховом свету (у коме су они најпаметнији, мирољубиви, демократе, способни државници и привредници, праве космополите у односу на све нас из паланке, у коме су покварени “инвеститори“ добри момци, а бака или мајка Стојанка је криминалац…), није ни толико важно. Важно је да ми желимо да живимо у Србији, а не у њиховом свету. Наши светови се разликују, сударају – нема никаквих веза између та два света. Ми не смемо да дозволимо да Србију уреде према својој мери, тј. да сви живимо у њиховом свету. Не иду заједно лаптопови, знање, књиге и оловке, и Задруга, Информер, Блиц, “фантоми“ из Савамале и објекти без дозвола на Панчићевом врху.

Секта којој Вучић припада, у наредних неколико година, изгубиће већину “верника“ и нестаће као и толико других секти. Овај текст у Блицу показује да је све мање људи који верују тој секти и до којих Вучић може да дође са својим триковима и глумом. Домет је исти као и са говором на Косову и Метохији. Вучићу су сада остали као савезници само опскурни ликови са левице и деснице. Овај текст у Блицу је покушај да се прошири база на левици, у грађанској Србији. Доста лоше је то урађено, тај текст могу да хвале једино Беба Поповић, Чеда Јовановић, Петар Луковић, Предраг Аздејковић… А када етничко чишћење из 1995. пореди са геноцидом у НДХ, Вучић покушава да прошири своју базу на десници, али ће у најбољем случају задржати постојећу базу, подршку ће му пружати само Вацић, Шешељ, Стаменковски и слични. На крају, сви ти ликови “и слева и здесна“, завршиће у Задрузи код Митровића, или код Марића. Вучић и Митровић на исти, паланачки начин, одговарају својим критичарима и обојица тврде да знају шта “народ воли“ и да њих народ воли. Ана Брнабић их у свему подржава. А све њих заједно подржавају Сорос и слични из света. У овој влади су се окупили геј лобости “и слева и здесна“. Да ли ће Вучић, и даље, имати подршку Русије и Путина? Да ли је Вучићев сукоб са СПЦ део неког вишег плана?

Вучић прави све више грешака, нема план за Косово и Метохију, убрзано губи подршку народа, нема више подршку целе међународне заједнице, а добро зна шта је обећао пре доласка на власт, шта је радио док је био на власти и какве су казне за то, тако да може да постане опасан по своју околину, односно, није искључио “битке, оружје“ “као опцију, као решење, излаз“ за опстанак на власти. Он је на све спреман, и то је више него јасно Вучић поручио у овом ауторском тексту за Блиц. То је оно што пише између редова. Он је јасно ставио до знања да је његова дужност да се супротстави свима који желе да га оборе са власти и зауставе прогрес и еманципацију (“промену свести“). Он је спреман да се свим средствима бори да остане на власти. У томе ће имати подршку најближих сарадника. Пинк је преживео све власти, али пад Вучића тешко да може да преживи.

Таблоиди и ријалитији нису настали за време Вучићеве власти, естрадизација Србије је процес који дуго траје, он је само усавршио технике контроле јавног мњења, тј. оног дела народа који је подложан таквој пропаганди или где таква манипулација може да прође. Да је искуство једног дела народа “паланачко“ није спорно, ту је Константиновић био у праву, ту је и Жељко Митровић у праву, али то никада није била већина у српском народу, они су само гласнији. Поред тога, и међу комунистима некада, и данас међу бившим јуловцима и другосрбијанцима, постоје људи чије је искуство паланачко. Како је, на пример, изгледала промена власти на општини Врачар на последњим изборима? Демократску странку је са власти срушила екипа биших чланова Демократске странке и ДОС-а, онај део који је сада међу напредњацима. Све је то изгледало као да је Врачар паланка. Међутим, Врачар није паланка, искуство већине становника Врачара није паланачко.

Константиновић је следио оне који су мислили да је “религија опијум за народ“ и слично, па је међу оне чије је искуство паланачко сврстао, практично, и све православне Србе. За њим, то понављају и сви другосрбијанци – за све су криви националисти, а већину међу националистима чине православци, а већина међу православцима користи ћирилицу. Ко пише ћирилицом и слави славе, има паланачко искуство. Они спречавају модернизацију Србије и желе да нас врате у “мрачни“ Средњи век. Вучић исто то пише у Блицу, само што је он, поред “квазинационалиста“, додао и “квазиграђанство“, тј. и све оне из Демократске странке и “круга двојке“ – који нису део напредњачке власти. Или, према Вучићу, Горан Весић је прави представник непаланачког грађанства (космополита), а Зоран Лутовац је прави представник паланачког “квазиграђанства“?! Међу другосрбијанцима има и оних чије је искуство паланачко, отуда и текст у Блицу. Ипак, већину у грађанском блоку чине космополите и демократе, а посебно у односу на Вучића и остале напредњаке и њихове коалиционе партнере. Такође, већину у православном делу српског народа чине хришћани чије је искуство православно, а не паланачко. Зато и Вучић и Константиновић, и сви они који следе Константиновића, греше за православни блок и СПЦ. Православним Србима узор није Медичи. Вучић, у суштини, на исти начин као и другосрбијанци, оптужује, на пример, и потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије, који су и међу критичарима његовог говора на КиМ, да су митомани из паланке, који живе у прошлости. На кога је другог Вучић мислио, када је написао “квазинационалисти“, пошто је Шешељ уз њега?

Хришћанство човека издиже изнад националног, локалног, до универзалног, као што га издиже изнад пролазног, до вечности. Управо из тог дела Србије долази и најозбиљнија критика ријалитија и Пинка. За већину православних Срба, разврат на Пинку је исти као и разврат на парадама поноса и све то изгледа паланачко. Прошле године је био протест испред зграде телевизије Пинк организован од стране Двери и Здраве Србија, а сада је најављен протест испред Пинка од стране покрета Чувари Србије 1244. Дакле, најгласнији у критици ријалитија и Пинка су они који користе ћирилицу и славе славе. Они то раде мирно и културно. (Неке међи њима познаје и министар културе, који је једини из Владе критиковао Митровића и Пинк. Па се министар ућутао, да га Вучић и Ана Брнабић не би “наградили“ местом директора дома културе Бачке или Смедеревске Паланке.) Они који су до 2012. године изазивали немире и спречавали одржавање параде поноса, не долазе на протесте испред Пинка. Они сада обезбеђују одржавање параде поноса и штите Пинк.

Прави политичар не користи ниске страсти и оно лоше у људима, него помаже људима да победе и велике и мале страсне склоности и да покажу добру страну своје личности. Није политичар онај који користи незнање и слобости људи и влада уз помоћ страха, као што није привредник онај који зарађује на несрећи људи – то су преваранти из паланке. Такви људи немају културу дијалога и правну свест. Митровић је слика и прилика Вучића, а Митровићева слика и прилика је садржај програма телевизије Пинк, а посебно Задруга. Вучићу ништа не помаже текст у Блицу и позивање на Константиновића. Блиц је исто тако таблоид као и Информер и подржава ријалитије као и сви остали таблоиди. Само што Блиц у односу на Информер, више подржава Ану Брнабић и параду поноса, па је због тога, као, више “светски“, па због тога, надају се они, и Вучић више делује “светски, а наш“, када напише овакав текст за Блиц. Вучић има лоше саветнике (изгледа да су му у писању овог текста помагали исти као и у припреми за ону изјаву о смрти перача прозора у САД), а све њих је “прегазило време“. Окупатор ће имати проблем да замени Вучића, пошто је Вучић најбоље што су до сада створили. То што нема замену, Вучића одржава на власти. Да ли ће опозиција, ако није под контролом странаца, умети то да искористи и победи СНС?


Никола Варагић: Давор Драгичевић тражи истину о смрти свог сина

3 септембра, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Давид Драгичевић је био необична појава, у средини као што је Босна и Херцеговина. У друштву колективиста, такве индивидуе, или тачније – личности, изазивају пажњу и често их прате понижавања и негативни коментари, пуни предрасуда и стереотипа. Београд је, у односу на градове Републике Српске и Босне и Херцеговине, космополитски град, али и у Београду такви људи, и даље, изазивају пажњу код неких људи. На пример, полицајаца.

Људе који се облаче у стилу реге музике и Боба Марлија и носе дредове, или панкере, или рокере, полиција редовно зауставља, тражи им лична документа, претреса… Више мојих пријатеља је то доживело, и то у центру Београда, по дану, само зато што су изгледали као реге или панк музичари. Ишли су улицом, као и други људи, полицајци су им пришли, издвојили их од осталих људи као да су криминалци, онда су их пола сата проверавали. Некима се то догодило више пута, и то само зато што изгледају тако како изгледају, са тим фризурама и том одећом. Како се онда понаша полиција у Републици Српској и Босни и Херцеговини према људима који изгледају другачије од осталих?

David_Dragičević

Давид Драгичевић

Негде сам прочитао да је полиција у Босни и Херцеговини, после Другог светског рата, бранила грађанима да возе бицикле. У Београду су комунисти упадали на журке на којима се слуша џез музика и тукли и хапсили све које ту затекну.

Већина људи у овом региону слуша турбо фолк музику. А свако ко слуша страну музику и не уклапа се у шаблоне, постаје сумњив. Већина људи у овом региону воли да једе месо. Свако ко не једе месо, постаје сумњив. Већина (као “маса“) обично тежи ка унификацији и асимилацији. То нема везе са политиком… то су унутрашња стања код људи. Неко се крије у маси, а неко је личност и има храбрости да се издвоји из масе. Они који се крију у маси, обично нису толерантни према онима који се разликују и који се издижу, човек из масе таквог вуче назад, доле у масу. Такви су убили и Срђана Алексића.

Ко је живео деведесетих у Београду, сећа се “дизелаша“ и “падавичара“. Сасвим је могуће да је Давид Драгичевић, као “падавичар“, тј. репер са реге фризуром, само зато што је био такав човек и тако изгледао, страдао од стране неких “дизелаша“, па су онда неки други “дизелаши“ одлучили да све заташкају, јер кога брига за тамо неког “фрика“ са дредовима, а нема везе што је тај Давид студирао два факултета и што су такви као Давид будућност Републике Српске, исто као и они који немају дредове. Истина, међу таквима, можда има и “дизелаша“, јер дешава се и онима који су ћелави и носе тренерке као “дизелаши“, да буду заустављени од стране полицајаца и на исти начин проверавани као и “падавичари“, тј. криминалци, само зато што изгледају “опасно“. Неки људи, опет према стереотипима и предрасудама, за свакога ко је ћелав и упасане тренерке, мисле и да је опасан криминалац. И баш зато такве мање дирају, или уопште не дирају, а песнике који изгледају као Давид, прогоне. Код убице је, поред неких других мотива, таква мржња према Давиду постојала.

То је један од разлога зашто је толико људи на протестима “Правда за Давида“. Протести показују да има доста оних који не мрзе друге и другачије и који не суде о човеку према спољашњем изледу, или музици коју слуша. Остали разлози су свима, који живе у овом региону, добро познати – лош рад полиције и правосуђа, терор бирократије, корупција и криминал, лоше социјално и економско стање, једном речју – неправда на сваком кораку. Грађани Републике Српске се против тога буне, све се то скупило у протесту “Правда за Давида“. Из истих разлога се и грађани Босне и Херцеговине окупљају на протестима чији је повод убиство младог Џенана Мемића. Људи траже правду. Протесте су повели очеви убијених младића. Грађани РС и БиХ више не могу да трпе неправду и лош рад државних органа, и не могу више да живе у сиромаштву, уопште им више није важно ко је на власти. Из сличних разлога грађани Румуније праве велике протесте.

Да ли неко злоупотребљава протесте које су повели обични грађани? Ако је тачно да иза протеста “Правда за Давида“ стоје тајне службе Запада, да би се рушио Додик, или натерао да следи Вучића у издаји Косова и Метохије, ко стоји иза протеста због убиства Џенана Мемића? Ако је циљ Запада да се укине Република Српска, промени споразум из Дејтона, да би се власт централизовала у муслиманском Сарајеву, зашто Запад прави протесте и у Босни и Херцеговини? Да ли Запад мења све политичаре у Републици Српској и Босни и Херцеговини? Или је то жеља обичних грађана – да отерају лоше политичаре? Зар није и режим у Београду, и током протеста после председничких избора, и током протеста због високих цена горива, ширио пропаганду да протесте организују “страни плаћеници“? Тај исти режим сада жели да подели, тј. прода Косово и Метохију.

Песница, коју држе са подигнутом руком грађани Републике Српске, који се окупљају на скуповима “Правда за Давида“, није она ЦИА-Отпор песница. То је песница коју обични људи показују режиму, који их тлачи, тј. властодршцима који мисле само на своју личну корист. Да ли ће Додика заменити неко ко је ближи Западу или Русији, тема је за други текст. Верујем да је српски народ који живи у Републици Српској довољно зрео и мудар и да ће сачувати Републику Српску. Верујем да међу онима који долазе на протест “Правда за Давида“, има много оних који не би пристали на поделу или предају Косова и Метохије. Они који су спремни да граде своју срећу на несрећи Срба са Косова и Метохије, спремни су и да деле грађане своје државе на подобне и неподобне, и да своју срећу, као владајућа и богата мањина, граде на несрећи сиромашне већине.

davor-dragičević

Давор Драгичевић, отац убијеног Давида

Надам се да ће се открити и казнити убице и сви који су заташкавали то убиство на разне начине. Породица Давида Драгичевића мора да сазна истину.

Крај овог текста желим да посветим Давиду Драгичевићу, са стиховима из песме Срећка Максимовића, посвећене Давиду:

“Док сви дођу до своје правде

Можда се тек тада и мене сјете

Свијећу и топлу молитву ми намијене

Помоли се и ти за мене читаоче незнани

Док из торова крв није потекла

Тражим покоја стога молим

ПРАВДУ ЗА ДАВИДА“


Никола Варагић: Независна држава Црна Гора и Друга Србија

2 септембра, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Другосрбијанци су потпуно необавештени и не знају чињенице што се тиче положаја Срба у Црној Гори. Након изјаве патријарха Иринеја о положају Срба у Црној Гори, у којој је упоредио Црну Гору са НДХ, многи су изјавили да патријарх није обавештен и да не зна праве чињенице, те га осуђују да је претерао и да шири говор мржње. На то се надовезују приче о српској хегемонији, српској кривици за ратове, балванима, радикалима и зарђалим кашикама…

Последњи у том низу је Златко Паковић, у Данас-у. Ево пар цитата из његовог текста:

“Prvo je patrijarh Irinej prozborio, zastrašujuće neodgovorno, pogubno neodgovorno, one neistinite reči o položaju Srba u Republici Crnoj Gori kao o položaju Srba u genocidnoj NDH koja je imala sisteme logora za masovno ubijanje ljudi… Prvo krenu da kolaju iz usta crkvenih poglavara i akademika reči u žanru farse, poput onih o ‘ostacima zaklanog naroda’, o ‘najskupljoj srpskoj reči’, o ‘srpskim zemljama svuda tamo gde su srpski grobovi’, o ‘položaju Srba u Crnoj Gori kao u NDH’, reči o posvemašnjoj ugroženosti nacije izvan matice a na vlastitoj grudi, pa se zatim ta farsa premetne lako u tešku tragediju, kao što se u menjačnicama jedna moneta jednostavno pretvori u drugu… Setimo se groteskne farse, gotovo sotije ‘Slučaja Martinović’, koju su proizveli književni fariseji u Ulici Francuskoj br. 7, a koja se pretvorila u horor aparthejda za albansko stanovništvo na Kosovu, da se završi tragedijom egzodusa Srba sa Kosova! Setimo se farse ‘balvanizacije’ Hrvatske, koja se pretalila u sramno granatiranje Zadra i Dubrovnika i rušenje Vukovara, a završila se kao tragedija egzodusa Srba iz Hrvatske! I šta sada čovek koji je sve to doživeo i preživeo da očekuje od ove farsične groteske patrijarhovih zluradih, paklenih reči o Crnoj Gori, osim naveštenje novog kruga balkanskog pakla i novu naslednu bruku zločina i novi egzodus Srba?… Činjenični sud jasno i razgovetno dokazuje da patrijarh SPC i predsednik Republike Srbije ne govore istinu kad govore vrednosno o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali, zašto bi oni govorili istinu? Zašto bi govorili istinito kad ne poštuju onu instancu koju nazivaju ‘srpski narod’?“

Златко Паковић не зна чињенице и није добро обавештен. Да ли је необавештен зато што ни он не поштује “ону инстанцу коју назива српски народ“?

Чињенице су следеће. Положај Српске православне цркве у Црној Гори је веома тежак – црногорски режим прогони свештенике СПЦ, брани им служење у црквама СПЦ и ствара  вештачу или лажну “црногорску православну цркву“. У Црној Гори се прогони ћирилица, прогоне се професори српског језика, убијају се Срби само зато што су Срби, затварају се српски медији, онемогућава се рад српских странака, намештају се избори и референдуми, измишља са пуч који предводе неки Срби и Руси, у државној служби се врши притисак на запослене Србе, стварају црногорски језик и писмо. Због таквог притиска, неки Срби се изјашњавају као Црногорци да би задржали посао или сачували живот, неки напуштају Црну Гору. Срба би било више, да није у току тихо етничко чишћење Срба у Црној Гори, чланици Нато алијансе.

Када све то знамо, јасно је да је патријарх Иринеј у праву када пореди Црну Гору са НДХ.

Режим Мила Ђукановића данас има добре односе са усташама из Хрватске. Црногорска мафија има добре односе са албанском мафијом. Свакоме ко мало боље зна историју овог региона и садашње стање у Црној Гори, јасно је да Мило Ђукановић следи политику Анте Старчевића и Секуле Дрљевића. Мило Ђукановић жели да раскине све везе између Црне Горе и Србије са СПЦ, исто као што председник Украјине Петро Порошенко раскида са свим што Украјину везује са Руском империјом, СССР и РПЦ. Ђукановића и Порошенка подржавају са Запада исти они који су подржавали Независну државу Хрватску и после Другог светског рата спасавали и штитили усташе. Дакле, нацисти, фашисти, расисти…

Другосрбијанци не виде “егзодус Срба“ у Црној Гори, али патријархове речи описују као “злураде и паклене речи“. Затим повезују речи патријарха СПЦ и председника републике Србије, иако знају да је Александар Вучић пријатељ и савезник Мила Ђукановића, и да је Вучић ушао у сукоб са СПЦ због Косова и Метохије, где је Мило Ђукановић послао своје војнике да подрже Тачија и Харадинаја. Да ли су то чињенице или нису? Вучић се брине за Србе из Црне Горе, колико и за Србе са Косова и Метохије. Он то ради искључиво због маркетинга, да би сачувао гласаче на десници и међу русофилима, као и председник СПС и министар спољних послова. Свесни су тога и другосрбијанци.

Режим Мила Ђукановића има добре односе и са другосрбијанцима и са напредњацима, а  нема добре односе са СПЦ и православним родољубима.

Зашто се сваки родољуб и православни Србин, који указује на чињенице да се права Срба у Црној Гори, или у било којој другој држави у региону, не поштују и да постоји прогон над Србима, од стране другосрбијанаца одмах проглашава необавештеним и доводи у везу са екстремистима и псеудоправославцима?

Зашто другосрбијанци нападају патријарха СПЦ, а не критикују црногорски режим, који је од Црне Горе направио мафијашку државу, у којој не постоји владавина права и у којој се прогоне Срби? Зашто они критикују Вучића због истог понашања у Србији, а бране диктатора Ђукановића? Другосрбијанци као да нису обавештени да су Вучић и Ђукановић под контролом Запада и да имају исте газде. Да ли они стварно верују да Ђукановић, када би му се указала прилика, не би правио логоре за Србе и све своје противнике?

Док се спроводи прогон над Србима који живе у НД Црној Гори, НД Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Албанији и на КиМ, левичари из “круга двојке“ се чешљају или нису обавештени и не знају све чињенице. Они су такви због тога што је, да парафразирам Андреа Влтечека, српска левица више део Запада него део левице, а најмање је српска. Парадоксално звучи, али је тако – више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него другосрбијанци који сами себе називају левичарима.

Зато је бесмислено, и сада већ дегутантно, доводити у везу екстремисте и фолиранте као што су Шешељ, Палма, Вацић, др Петровић, Паровић и слични, са умереним десничарима и искреним верницима, као што су Милош Ковић, Слободан Рељић, Владимир Коларић, Милан Брдар, Светозар Поштић, Владимир Димитријевић… Шешељ је део режима колико и Чеда Јовановић, а Ковић, Рељић, Коларић, Брдар, Поштић, Димитријевић… у опозицији. Више угледних православних интелектуалаца и свештеника се оградило од људи као што је др Петровић речима да се ради о секташу и сатанисти.

Исто тако је постало дегутантно стављати знак једнакости између већине добрих владика и свештеника СПЦ, и оне мањине која је пала и није достојна Христа. Такође, бесмислено је и оптуживати све академике САНУ, а зна се да су последња два председника Академије Хајдин и Костић. Другосрбијанци се боре против генерализације и колективне кривице, али они сами генерализују и намећу колективну кривицу другима.

Разлика између другосрбијанаца и нас је у томе што ми знамо за покајање и грех, и знамо колико смо грешни, колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да се свако покаје и да сви људи буду спасени. Да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани. Једно је бити неправославни националиста, а нешто сасвим друго је бити православни родољуб. Од нас, православних родољуба, подједнако су далеко идеолози и припадници и “црне“ и “црвене“ интернационале. Ми правимо разлику између умерених и екстремних левичара. И левичари имају своје шешеље, попут Петра Луковића, па их ми не стављамо “у исти кош“, тј. не стављамо знак једнакости између пристојних, културних и толерантних левичара и екстремиста и шарлатана са левице. И Вулин је левичар, зар не? Вучић је десничар, колико су Вулин и Дачић левичари. Али, ми никада нећемо рећи да су исти Вулин и, на пример, професор Јово Бакић. Ја не мислим да је Златко Паковић исти као, на пример, Братислав Југовић, или Чеда Јовановић, и баш зато пишем коментар или критику на Паковићев текст. Исто тако ми, православни родољуби, разликујемо добре људе међу Црногорцима, Хрватима, Бошњацима или Албанцима, од лоших и према нама Србима недобронамерних људи у тим народима, али се чак и за њих молимо. Ко искрено верује у Христа, не може да има “двоструке стандарде“ у моралу и не може никога да мрзи (разликује грех од грешника).

Другосрбијанци верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Они не знају за покајање и никоме не праштају. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они не могу да буду толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду, као агенти страних интереса.

Како другачије може да се објасни њихова подршка режиму Мила Ђукановића и напад на патријарха СПЦ? Запад пружа подршку и Другој Србији и режиму Мила Ђукановића, и режиму Вучића, и Харадинају и Тачију. Другосрбијанци и напредњаци су само “потрошни материјал“, корисни су све док су употребљиви за борбу против православне Србије.

Они нас мрзе само зато што смо православни Срби и као такви препрека за остваривање њихових циљева. Када се бранимо, оптуже нас за “великосрпску хегемонију“. Нађу пар екстремиста и псеудоправославаца као пример, и онда све нас сатанизују преко медија.


Никола Варагић: Истина боли

1 јуна, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Филозофија Радомира Константиновића је паланачка. Србија јесте периферија Империје, али је у средишту света – у средишту европске културе и цивилизације, од самог настанка. У сваком европском народу постоје и културни људи или космполите, и примитивни или некултурни људи, са паланачким менталитетом и комплексима. Исто тако, и у српском народу постоје некултурни људи, као што постоје образовани, културни и духовни људи. Такви Срби нису периферија, њихова философија није паланачка, њихово искуство није паланачко, они су светски људи (а нису снобови). Културни људи су прави представници српске културе и српског народа. Српски народ је богат са таквим људима. Српски народ има богату историју, културу и традицију. Србија се налази на раскрсници култура и цивилизација, она никада није била и никада неће бити само део Запада – Србија је увек и део Истока (што значи да никада није била и никада неће бити само део Истока – Србија је увек и део Европе). Наше искуство је хришћанско или православно, а није паланачко. Оно што погани човека, долази из уста (Мт. 15; 10-11). Ко то не схвата, или не прихвата, има паланачку свест и тражи само мане или гледа само лоше у људима. Срби су заветни народ. Духовно “средиште света“ није географски одређено и ограничено. У Богу нема центра и периферије.

Историју 20. века обележили су геноциди над Србима, Русима и Јеврејима. Циљ оних који су покренули Први светски рат био је напад на православне Словене. Исти циљ су имали и они који су покренули Други светски рат. У том рату, војске Немачке, Енглеске и САД су глумиле међусобни сукоб – то је била представа за јавност. Циљ Немачке, Француске, Енглеске, САД и осталих држава са Запада, био је, и остао је, да се истребе православни Словени. Mожда се око Јевреја нису слагали, али што се тиче Словена, у владајућој елити Запада није било антифашиста. Немачка, Француска, Енглеска и САД су, у суштини, биле савезнице у рату. Француска практично није ни учествовала у рату и није имала скоро никакве жртве. Највише жртава у оба светска рата имали су православни Словени (Срби и Руси). Циљ владајуће елите Запада био је да се они побију. Немачку су, у оба светска рата, победили православни Словени, предвођени Русима. Срби су у ратовима били они који су се бранили од нападача, на страни добра, на страни победника. Запад је, генерално, у 20. веку, победио православне Словене – један део је побијен, а један део је “променио свест“, преко комуниста са паланачаким менталитетом (чију су узори у фаустовској култури), али и због тога што су православни Словени били наивни, тј. нису били “мудри као змије“, па су дозволили да се над њима спроведе геноцид, а нису били ни довољно “безазлени као голубови“. То се добро видело и крајем 20. века, током ратова у СФРЈ и делимично током распада СССР и распада Варшавског пакта.

Крлежа је прво служио Аустроугарској, а онда је служио комунистичком диктатору (који је, пре тога, такође, ратовао на страни Аустроугарске, у рату против Србије), да би живео аристократски, на грбачи народа, на малограђански начин, као и диктатор коме је служио. Славити Крлежу је исто што и славити титоисте. Друго је какав је био писац – за некога је врхунски уметник, за неког другог је просечан писац.

Живот у Србији неће бити бољи све док је води ова владајућа “елита“. Није важно да ли је неко од припадника српске владајуће “елите“ за ЕУ или за Русију, да ли је за предају или за одбрану Косова и Метохије, за “људска права“ или за породичне вредности, за стране инвеститоре или за домаће тајкуне… Једноставно, док су они на власти, а овде не мислим само на политичаре, него на целу српску владајућу “елиту“ (њу поред политичара чине и интелектуалци, тајкуни, судије, тужиоци, генерали, начелници, неки епископи, новинари, уредници и они који воде РРА, РЕМ, РТС…), стање у Србији ће бити све горе и горе. Јер, чак и да Србију воде, једино они, међу њима, који су за одбрану КиМ, за савез са Русијом, за породичне вредности, за субвенције домаћим предузетницима, они су толико лицемери, лажови, кварни и неспособни, тако да ће на крају резултат да буде исти као да Србију воде једино они који су за продају КиМ, за улазак у ЕУ, параде поноса и продају свих људских, привредних и природних ресурса странцима.

Милан Недић је био квислинг или сарадник окупатора. Недић је, вероватно, желео добро свом народу, много више него комунисти, али је био квислинг или сарадник окупатора, и следио је идеологију нациста, можда нешто мање него љотићевци. Комунисти стављају знак једнакости између генерала Милана Недића и генерала Драже Михаиловића, али они нису исти и не поштују се у истој мери од стране српског народа. Срби имају историјску свест или свест о злу.

За пар деценија, Срби ће далеко више поштовати Дражу, него титоисте. За пар деценија, Србију ће више да поштују у државама тзв. “трећег света“, него што су поштовали СФРЈ када је основан покрет несврстаних држава.

За пар деценија, Срби ће далеко више волети Христа, него Ратка, Дражу, Аписа…

За пар деценија, Срби ће бити далеко више светосавци, него пагани, атеисти, будисти…

За пар деценија, неће више бити раскола у Српској православној цркви, неће бити раскола и сукоба између православних цркава.

За пар деценија, Срби ће упознати свети лик Светог Саве, а заборавиће ко су били сви ови ликови који су водили Србију претходних пар деценија или који сада воде Србију.

За пар деценија, Срби ће читати дела Св. Јустина Ћелијског, сви ће знати ко је био Жарко Видовић, за Добрицу Ћосића и Латинку Перовић ће знати само ретки.

За пар деценија, Срби ће победити “белу кугу“, неће радити као “јефтина радна снага“ за стране инвеститоре и домаће тајкуне, и више неће бити “одлива мозгова“ из Србије.

За пар деценија, ниво опште културе ће у Србији бити на знатно вишем нивоу, што значи да више неће бити смећа по улицама, поред путева, потоци и реке ће бити чисти, итд.

За пар деценија, Косово и Метохија ће поново бити у саставу Србије, у Црној Гори Срби ће поново чинити већину, Република Српска ће опстати, Македонија ће бити уз Србију, Срби ће населиту, поново, простор некадашње Републике Српске Крајине и Далмације и чиниће поново већину, до краја 21. века, и на том простору. Неће настати “велика Србија“, неће настати ни “нова Југославија“, настаће нешто ново и другачије, за Србе много боље од Југославије, а што остали народи са Балкана неће доживљавати као “тамницу народа“.

Човек се неће населити на Марсу или на некој другој планети. Ванземаљци не постоје. Бог постоји. Бог је створио човека.

Христос је “једино ново под сунцем“. Христос је истина. Истина ослобађа.


Никола Варагић: Бити “кул“ или “ин“

21 маја, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Бити “кул“ или “ин“, значи не бити “у тренду“.

Ако је “у тренду“ да сви буље у телефоне и телевизоре по цео дан, “кул“ или “ин“ су они људи који вредно уче и раде и читају књиге и баве се спортом у слободно време, те не стижу да сурфују по друштвеним мрежама и да гледају телевизије (тј. ријалитије). Људи који вредно раде и непрестано се духовно усавршавају су баш “кул“ или “ин“.

Ако је “у тренду“ да сви бацају смеће и опасни отпад где год стигну (ако их је “баш брига“ што се тако загађује и вода коју пију или ваздух који удишу), “кул“ или “ин“ су они људи који никада не бацају смеће на улицу, у парку, у реку, у шуми, напротив, иду и чисте за онима који бацају смеће. Људи који чисте смеће, и спречавају бацање опасног отпада или откривају места где је бачен, су баш “кул“ или “ин“.

Ако је “у тренду“ да сви много псују, “кул“ или “ин“ су они људи који никада не псују или се труде да што мање псују, и који пазе шта причају пред децом.

Ако је “у тренду“ да нико не поштује старије људе, “кул“ или “ин“ су они људи поштују старије и који се старијима обраћају са “Ви“, или “чика Перо“, “бака Видо“…

Ако је “у тренду“ да сви траже лакши пут, пречицу, лагодан живот без много рада и муке, и да све заврше преко везе, мита и корупције, ако су сви спремни да продају и своје тело и своју душу, “кул“ или “ин“ су они људи који иду тежим путем, који желе да уђу у Царство Божје кроз уска врата, они који желе да живе од свог рада и да поштено зараде – они који ништа не раде преко везе, мита и корупције, и не продају своје тело и своју душу.

Ако је “у тренду“ да нико не прихвата одговорност, да нико не сме да дигне глас и покаже отпор (да су сви кукавице), “кул“ или “ин“ су храбри људи који се боре за своја права, они који нешто предузимају и прихватају одговорност, и одговарају за учињено.

Ако је “у тренду“ да сви мрзе другачијег, да (као већина или као јачи) спроводе насиље над слабијима или над мањином, да (као мањина) намећу своје вредности другима или већини, “кул“ или “ин“ су они људи који не мрзе другачијег од себе, који штите слабијег и мањине, који не намећу насилно своје вредности другачијима (али ни не дозвољавају да неко њима намеће неке своје “вредности“). “Кул“ или “ин“ су они људи који знају и за јунаштво, и за чојство.

Ако је “у тренду“ да се сви тетовирају или да стављају пирсинг, или силиконе, или да раде пластичне операције, “кул“ или “ин“ су они људи код којих се “спољашњи човек распада“, а “унутрашњи обнавља сваки дан“ (2. Кор. 4; 16).

Ако је “у тренду“ да сви живе развратно и да се не жене или не удају, да имају љубавнике или љубавнице, да се разводе, да пробају и са истим полом, “кул“ или “ин“ су они људи који не живе развратно, који немају љубавнике или љубавнице, који се не разводе, него траже и налазе себи блиску душу супротног пола, да је искрено воле и поштују и да она њих искрено воли и поштује, да планирају заједнички живот и породицу – са којом остају у браку до краја живота и пролазе заједно и кроз добро и кроз невоље, болести и муке.

Ако је “у тренду“ да сви бахато возе, да паркирају возила и тамо где никако то не смеју да раде (на пешачком, на тротоару где пролазе жене са колицима за децу, инвалиди, тако да заузму два паркинг места…), “кул“ или “ин“ су они људи који возе нормално и пазе и на друге учеснике у саобраћају и паркирају возило прописно.

Ако је “у тренду“ да сви слушају турбо-фолк музику или оно што МТВ и Евросонг намећу, да се (жене) облаче као чирл лидерсице, или да (мушкарци) изледају као метросексуалци, “кул“ или “ин“ су они људи који имају укуса и мере.

Ако је “у тренду“ да сви праве децу, али да нико од родитеља неће да се жртвује и одриче због своје деце, и да нико неће да преузме одговорност за бригу и васпитање деце, те од деце праве људе неспособне за живот, или усвајају “нове трендове“ и експериментишу са децом, и да сви имају изговоре зашто је то тако, или да говоре да имају право да то раде са својом децом и својим животима, “кул“ или “ин“ су они људи који о деци брину онако како су вековима бринули добри родитељи, који се за децу жртвују и због деце одричу многих ствари и не пребацују одговорност за васпитање своје деце на школу или на државу, нити препуштају своју децу другима да их васпитавају и образују – они увек имају времена за своју децу, без обзира колико раде на послу, сами уче своју децу и имају лепо васпитану и здраву децу. Ко неће, тражи изговор, ко хоће налази начин и за све има времена.

Ако је “у тренду“ да сви мисле само на паре и на профит, “кул“ или “ин“ су они људи који су “сиромашни духом“, што значи да се они највише и пре свега богате Богом.

Ако је “у тренду“ да сви желе “државни посао“ (само да би имали сигурно плату, а ништа или што мање радили), “кул“ или “ин“ су они људи вредно, савесно и добро раде државни посао, или они који не желе државни посао, него раде приватни посао, више од осам сати дневно, често и викендима и празницима.

Ако је “у тренду“ да нико пријатељу не указује на грешке када иде погрешним путем, зато што сви гледају своја посла и не би да се замарају са таквим стварима, или нико неће да се замера пријатељу, “кул“ или “ин“ су они људи који обраћају пажњу на своје ближње, који нуде помоћ пријатељу и када је овај не тражи, који указују пријатељу на грешке зато што му желе добро без обзира што ће се пријатељ тренутно наљутити.

Ако је “у тренду“ да сви раде нешто само зато што је “држава“ то рекла да је исправно, или зато што су тако рекли “на телевизији“, тамо “неки научници“, “кул“ или “ин“ су они људи који мисле својом главом и који до знања не долазе само читањем и бубањем, и који све што раде раде од срца “као Господу, а не као људима“ (Кол. 3; 23), зато што се покоравају Богу, а не људима (Д.А. 5; 29).

Ако је “у тренду“ да сви дигну руке од борбе за своју локалну заједницу, или за народ и за државу, “кул“ или “ин“ су они људи се не предају, него се боре да унапреде живот у својој локалној заједници или у држави. Они који верују у српски народ и Србију, и никада неће одустати од борбе за ослобођење Косова и Метохије, баш су “кул“ или “ин“ људи.


Никола Варагић: Апостолски задатак

18 маја, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

 

 

Бог не гледа ко је ко

 

Христос је дошао да би грешнике позвао на покајање и спасао. “Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Лк. 5; 32). “Радост бива због једног грешника који се каје“ (Лк. 5; 10). Исус није дошао да суди свету, “него да га спасе“ (Јн. 3; 17 и 12; 47). “Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се, и дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ (Лк. 15; 4-7).

Са друге стране, Исус је говорио: “Дошао сам да бацим ватру на земљу, и како бих хтео да је већ запаљена“ (Лк. 12; 49). “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач. Јер сам дошао да раставим човека од његовог оца и кћер од њезине мајке и снаху од њезине свекрве; и непријатељи човекови су његови домаћи. Ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан; и који не узима крста свога и не иде за мном, није мене достојан“ (Мт. 10; 34-38). Христос је желео да баци ватру или огањ на земљу, због тога што “тајна безакоња већ дејствује“ (2. Сол. 2; 7), и што “људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла“ (Јн. 3; 18). Христос ће свим недостојним слугама исто поручити: “Не познајем вас“ (Мт. 25; 12), “одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27), “идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41), и “свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13). А све достојне слуге (праведнике и грешнике који су се покајали), Христос ће познати и примити у Своје царство. “Бог не гледа ко је ко“ (Рим. 2; 11). “Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3; 28), или, нема ту “обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, него све и у свему Христос“ (Кол. 3; 11). Оне који су достојни, Христос је издвојио из света. Они су свети, јер је Христoс свет (1. Петр. 1; 15-16).

Хришћански Бог није неки страшни Бог који сурово кажњава због најмање грешке. “Бог је љубав“. Христос је Бог (Друга Личност Свете Тројице). “Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину… Ја не могу ништа чинити сам од себе. Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао“ (Јн. 5; 19-30). Све је до Бога који милује. Бог свима прашта, Бог све воли и сваког прима. Исус је помагао сваком човеку да осети сопствену вредност као богочовек, да се одважи и да постане чудотворац. Христос је показао да Бог Отац бескрајно и безусловно воли сваког човека (не гледа ко је ко), и да је Очево милосрђе неизрециво. Бог, за разлику од нужности, слуша уверења (тј. молитву) људи. Христос је је лечио болесне и од свих напуштене људе, за своје ученике је узимао и сиромашне и неписмене људе и богате царинике, поштовао је жене, бринуо је о деци, помагао је и грешницима и људима из других народа…

Христос је дошао да позове грешнике да се покају, дошао је да спаси све људе и цео свет. Од хришћанина (праведника) се очекује исто – и да указује на грех и да прашта грешнику, односно, хришћански је желети да се сваки човек и све на овом свету спаси. Хришћани напуштају свет из љубави према свету – да би свет спасили (тј. преобразили, привлачењем енергија Божјих). Христос je дао задатак ученицима да проповедају и шире Јеванђеље у свим народима, до краја света. То се и данас очекује од хришћанa, који су се “преобразили обновљењем ума свога“ (Рим. 12; 2), у којима “живи Христос“ (Гал. 2; 20). Христос је рекао да “овај нараштај неће проћи“ (род верних), тј. у Православној Цркви увек постоје “ловци на људске душе“, “нуклеус праведних“, “пријатељи Божји“ или “синови светлости“, који “светле свету“ и показују грешнику пут до Светлости.

Хришћани напуштају свет, одвајају се од нехришћана, јер не могу да служе два господара. Међутим, они никада не напуштају свет до краја и боре се за спас оних који живе у свету. “Писах вам у посланици да се не мешате с курварима; И то ја не рекох за курваре овог света, или тврдице или идолопоклонике; јер бисте морали изићи из света. А сад вам писах да се не мешате ако који који се брат зове, постане курвар… с таквима да и не једете. Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Тако је од доба светих апостола Петра и Павла, који више нису били од овога света, али нису ни напустили свет. “И рече ми: Иди, јер ћу ја далеко да те пошаљем у незнабошце“ (Д.А 22; 21). “Дужан сам и Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима. Зато, од моје стране, готов сам и вама у Риму проповедати јеванђеље“ (Рим. 1; 14-15). Апостол је знао да неки Савле (грешник) у сваком тренутку може да постане Павле (праведник) – зато је Апостол Павле био “видело незнабошцима“.

Ми се угледамо на Апостоле (и на Свете Оце), исто као што су се они угледали на Христа. “Али тада не знајући Бога, служисте онима који по себи нису богови. А сад познавши Бога, и још познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и рђаве стихије, којима опет изнова хоћете да служите? Гледате на дане и месеце, и времена и године. Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио око вас. Будите као ја што сам; јер сам ја ко ви што сте“ (Гал. 4; 9-12). “Како ће, дакле, призвати кога не вероваше? А како ће веровати кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани?… Тако, дакле, вера бива од проповедања, а проповедање речју Божјом“ (Рим. 10; 14-17). “По благодати Божјој која ми је дана, ја као премудри неимар поставих темељ, а други зида у висину; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим оног који је постављен, који је Исус Христос“ (1. Кор. 3; 10-11). “Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем. Него вас молим, угледајте се на мене као и ја на Христа“ (4; 15-16). “Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Али тога ради ја бих помилован да на мени првом покаже све трпљење Исус Христос за углед онима који Му хоће веровати за живот вечни“ (1. Тим. 1; 15-16). “Јер се не хвалимо опет пред вама, него вама дајемо узрок да се хвалите нама, да имате шта одговорити онима који се хвале оним шта је споља, а не шта је у срцу“ (2. Кор. 5; 12). “Ово нека помисли такав да какви смо у речи по посланицама кад нисмо код вас, такви смо и у делу кад смо ту“ (2. Кор. 10; 11).

Апостоли су одлазили међу многобошце и незнабошце да шире Реч Божју. Због тога нису увек наилазили на разумевање своје браће. Ни самом Петру није било јасно шта се од њега очекује, све док није чуо Господа да му говори: “Устани, Петре! Покољи и поједи… Што је Бог очистио ти не погани“ (Д.А. 10; 13-15). То је из приче о капетану Корнилију. “А кад Петар хтеде да уђе, срете га Корнилије, и паднувши на ноге његове поклони се. И Петар га подиже говорећи: Устани, и ја сам човек. И нађе многе који се беху сабрали. И рече им Петар: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину дружити се или долазити к туђину; али Бог мени показа да ниједног човека не зовем поганим или нечистим“ (10; 25-28). Након што је Корнилије објаснио зашто је позвао Петра, Апостол Петар је рекао: “Заиста видим да Бог не гледа ко је ко“ (10; 34). Међутим, остала браћа то нису могла одмах да прихвате: “А чуше и апостоли и браћа који беху у Јудеји да и незнабошци примише реч Божју. И кад изиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим који беху из обрезања, Говорећи: Ушао си к људима који нису обрезани, и јео си с њима“ (Д.А. 11; 1-3). Петар им је на то одговорио: “Кад им дакле Бог даде једнак дар као и нама који верујемо Господа свог Исуса Христа; ја ко бејах да би могао забранити Богу? А кад чуше ово, умукоше, и хваљаху Бога говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот“ (11; 17-18).

Апостол Павле је наилазио на још мање разумевања. “А кад се сабор разиђе, пођоше за Павлом и за Варнавом многи од Јевреја и побожних дошљака… А у другу суботу сабра се готово сав град да чују речи Божје. А кад видеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно речима Павловим насупрот говорећи и хулећи. А Павле и Варнава рекоше: Вама је најпре требало да се говори реч Божја; али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечног живота, ево се обрћемо к незнабошцима. Јер нам тако заповеди Господ: Поставих те за видело незнабошцима, да будеш спасење до самог краја земље. А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху реч Божју, и вероваху колико их беше приправљено за живот вечни“ (Д.А. 13; 43-48). Или, “у Иконији пак догоди се да… Јевреји који не вероваху подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу“, што је довело до тога да се “мноштво градско раздели“, те “једни беху с Јеврејима, а једни с апостолима“ (Д.А. 14; 1-4). Или, “кад дођоше у Јерусалим, прими их црква и апостоли и старешине, и казаше све што учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вере. Онда усташе неки од јереси фарисејске који беху веровали, и говораху да их ваља обрезати, и заповедити да држе закон Мојсијев. А апостоли и старешине сабраше се да извиде ову реч. И по многом већању уста Петар и рече: Људи браћо! Ви знате да Бог од првих дана изабра између нас да из мојих уста чују незнабошци реч јеванђеља и да верују. И Бог, који познаје срца, посведочи им и даде им Духа Светог као и нама. И не постави никакве разлике међу нама и њима, очистивши вером срца њихова. Сад дакле шта кушате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, ког ни очеви наши ни ми могосмо понети? Него верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они. Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла који приповедаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабошцима преко њих. А кад они умукоше, одговори Јаков говорећи: Људи браћо! Послушајте мене. Симон (тј. Петар) каза како Бог најпре походи и прими из незнабожаца народ к имену свом. И с овим се ударају речи пророка, као што је написано: Потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао, и његове развалине поправићу, и подигнућу га. Да потраже Господа остали људи и сви народи у којима се име моје спомену, говори Господ који твори све ово. Богу су позната од постања света сва дела Његова. Зато ја велим да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу. Него да им се заповеди да се чувају од прилога идолских и од курварства и од удављеног и од крви, и што њима није мило другима да не чине“ (Д.А. 15; 1-20).

Након излагања Апостола Петра и Павла, Апостол Јаков је закључио да је незнабошцима Бог дао “Духа Светог као и нама“ и “да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу“. Међутим, мисионарски рад Апостола није ишао тако глатко. “И кад дођосмо у Јерусалим… отиде Павле с нама к Јакову, и дођоше све старешине. И поздравивши се с њима казиваше све редом шта учини Бог у незнабошцима његовом службом. А они чувши хваљаху Бога и рекоше му: Видиш ли, брате! Колико је хиљада Јевреја који вероваше, и сви теже на стари закон. А дознали су за тебе да учиш отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке. Шта ћемо дакле сад?… Ово дакле учини шта ти кажемо: у нас имају четири човека који су се заветовали Богу. Ове узми и очисти се с њима, и потроши на њих нека острижу главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе ништа није, него да и сам држиш закон и живиш по њему. А за незнабошце који вероваше ми посласмо пресудивши да они такво ништа не држе осим да се чувају од прилога идолских, и од крви, и од удављеног, и од курварства. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у цркву, и показа како извршује дане очишћења докле се не принесе жртва за сваког њих“ (Д.А. 21; 17-26). Апостол Павле је морао да покаже како “извршује дане очишћења“, након што су браћа, која “теже на стари закон“, дознала да он учи “отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке“ (слично су Словени пагани замерали Словенима који су ширили хришћанство у словенским народима да не држе “обичаје отачке“).

Апостол Павле је критиковао Апостола Петра зато што се Петар бојао “оних који су из обрезања“: “А за оне који се бројаху да су нешто, какви били да били, ја не марим ништа; јер Бог не гледа ко је ко; јер они који се бројаху као најстарији, мени ништа не додаше. Него насупрот дознавши да је мени поверено јеванђеље у необрезанима, као Петру у обрезанима (Јер Онај који помаже Петру у апостолству међу обрезанима Онај помаже и мени међу незнабошцима,) И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа (Петар) и Јован, који се бројаху да су стубови, дадоше деснице мени и Варнави, и пристадоше да ми проповедамо у незнабошцима, а они у обрезанима… А кад дође Петар у Антиохију, у очи њему против стадох; јер беше зазоран. Јер пре док не дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима, а кад дођоше, устручаваше се и одвајаше бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста у њихово дволичење. А кад ја видех да не иду право к истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Кад ти који си Јеврејин незнабожачки а не јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш да живе јеврејски? Ми који смо рођени Јевреји, а не грешници из незнабожаца. Па дознавши да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа, и ми веровасмо Христа Исуса да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело неће оправдати“ (Гал. 2; 6-16).

Тако је и Тимотеј, само зато што је био “од оца Грка“, био присиљен да се обреже (Д.А. 16; 1-3). Међутим, доста година касније, када је поново дошао у Јерусалим, Апостол Павле је повео са собом и Тита, који “беше Грк“ и “не би натеран да се обреже“ (Гал. 2; 1-3). “Који хоће да се хвале по телу они вас нагоне да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни они сами који се обрезују не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да се вашим телом хвале. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осми крстом Господа нашег Исуса Христа, ког ради разапе се мени свет, и ја свету. Јер у Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него нова твар“ (Гал. 6; 12-15). “Је ли ко позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује. Обрезање је ништа, и необрезање је ништа; него држање заповести Божјих. Сваки нека остане у оном звању у коме је позван“ (1. Кор. 7; 18-20). “Јер у Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него вера, која кроз љубав ради“ (Гал. 5; 6). “Мој одговор онима који ме успитају ово је: Еда ли немамо власти јести и пити? Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?“ (1. Кор. 9; 3-5). “А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је. Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити сваком од Бога“ (1. Кор. 4; 3-5). “Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом прерођења и обновљењем Духа Светог, ког изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашег, да се оправдамо благодаћу Његовом, и да будемо наследници живота вечног по нади“ (Тит. 3; 4-7).

Дакле, Павле је наилазио на велики отпор међу Јеврејима. “И кад сиђоше из Македоније Сила и Тимотије, навали Дух Свети на Павла да сведочи Јеврејима да је Исус Христос. А кад се они противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на ваше главе; ја сам чист, од сад идем у незнабошце“ (Д.А. 18; 5-6). Апостолима није било лако ни међу многобошцима, који су им приносили жртве: “Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима. Који у прошавшим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима. И опет не остави себе непосведоченог, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем. И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде сваки својој кући“ (Д.А. 14; 15-18). “Шта дакле говорим? Да је идол шта? Или идолска жртва да је шта? Није; него шта жртвују незнабошци, да ђаволима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са ђаволима. Не можете пити чаше Господње и чаше ђаволске; не можете имати заједницу у трпези Господњој и у трпези ђаволској“ (1. Кор. 10; 19-21).

Бог се јавио међу Јеврејима, Апостоли и ученици Христови били су Јевреји, али, већина у јеврејском народу је тежила “на стари закон“ и одбацила је Христа. Цркве и хришћанства не би било да Реч Божју нису прихватили и ширили и Грци/Римљани, преко којих смо и ми Словени примили хришћанство. Грци (тј. сви нејевреји или необрезани) не би познали Христа, да Апостоли нису следили вољу Божју, и спроводили мисионарски рад. Христос је учио Апостоле (Јевреје), Апостоли су учили Грке, Грци су учили све остале, међу њима и нас Словене. Један Дух Свети све води – од Свете Земље, Синаја и Кападокије (првих векова хришћанства), преко Свете Горе (Средњег века), до манастира на северу Русије и широм света (нашег века). “Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос. Јер једним духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји, или Грци, или робови, или сами своји; и сви се једним Духом напојисмо“ (1. Кор. 12; 12-13).

‘’Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Бог тражи од нас да не гледамо ко је ко, јер у Христу нема ни Јеврејина ни Грка ни Словена ни Германа ни Кинеза, нема ни белих ни црних ни жутих људи, нема ни жене ни мушкарца, нема ни богатих ни сиромашних… Христос није Бог само једног народа или само једне расе или само једне класе, “народу Божјем“ припадају људи из свих народа који се боје Бога и творе правду. “Видех народ многи, ког не може нико избројати, од сваког језика и колена и народа и племена, стајаше пред престолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине беле, и палме у рукама њиховим“, а то су они “од сваког језика и колена и народа и племена“, “који дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви Јагњетовој“, и “више неће огладнети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина. Јер Јагње, које је насред престола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових“ (Отк. 7; 9-17).

sv-petar-i-pavle

Свети апостоли Петар и Павле

 

Савремени незнабошци и обрезани Јевреји

 

Ко су савремени многобошци, незнабошци, необрезани и Грци (идолопоклоници)? А ко су савремени обрезани Јевреји (који су нападали Апостоле, само зато што су Апостоли јели заједно са необрезанима, или са многобошцима, незнабошцима и Грцима, или зато што су разговарали са “курварима овог света, или тврдицама или идолопоклоницима“)?

Савремени многобошци, незнабошци, необрезани и Грци су сви они који нису хришћани, тј. православни верници или верници Православне Цркве (сви они који нису поверовали у Господа Исуса Христа или не верују у Свету Тројицу). Ми данас живимо у секуларном и постхришћанском друштву и добу, у коме већину чине нехришћани. То су (нео)либерали, комунисти или левичари, пагани, прогресивисти, атеисти, трансхуманисти… односно, то су припадници нехришћанских религија, философија или идеологија. Међу савременим незнабошцима и многобошцима постоје људи којима нико није проповедао Христа, или им је проповедано погрешно учење, са погрешним примерима, тако да, или уопште нису (у)познали Христа, или су упознали Христа на погрешан (на пример, рационалистички) начин, и због тога нису постали прави хришћани и искрени верници. Данас сви знају за Христа, али је мало оних који познају (богочовечанску природу) Христа, а још мање оних који верују да је Христос био Бог и да је васкрсао и разговарао са ученицима након смрти. Атеисти нису јеретици, него (савремени) незнабошци. Савремени пагани су многобошци.

Јеретици су тзв. хришћани који су отпали од Православне Цркве и створили учење које се разликује од учења Апостола и Светих Отаца. Св. Владика Николај је римокатолицизам описао као “западњачку јерес“, док је ислам описао као “источњачку јерес“. А јудаизам је негде између ове две јереси (2. Кор. 3; 13-16). Јеретици нису и не могу бити хришћански или православни мисионари. Део Европе и света је “христијанизован“ од стране јеретика.

Јеретика данас има и у православним народима. Међу онима који данас за себе кажу да су православци могу да се нађу и рационалисти који не верују да је Христос био и Бог (тј. не верују у натприродно, да постоје анђели…), затим пагани и/или окултисти, који “верују“ у Христа, али верују и у Перуна, или у “великог Пана“ (и уместо молитве више воле јогу), постоје и они који верују у Бога, али не и у Христа, тј. у Свету Тројицу, итд. Јеретици су и тзв. “зилоти“ који немају “правну свест“, и не уважавају “промену као категорију живота“, па траже излаз у “бегу у прошлост“ (“гетоизирају православље“, често су “искључиво слуге национализма“, не праштају “седамдесет и седам пута“ ни ближњима…). Јеретици су и тзв. “екуменисти“, који се “изговарају сентименталним и празним фразама“ о “времену“, о “духу времена“ и о “духу екуменизма“ који влада у свету, о “дијалогу љубави“ који “тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим вековима мржње“, или “другим сличним лицемерним фразама“, и због “толеранције“, тј. “у интересу мира“ међу људима и народима, пристају да прилагоде небо земљи, Христа другим “оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама, јер је Господ учио: “изиђите из њихове средине и одвојите се, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери“ (2. Кор. 6; 17-18). Апостоли и први хришћани одвојили су се и од “учитеља закона“ (који сами “не држе закон“), и од идолопоклоника (пагана), али су и остали у свету и проповедали су Христа широм света, и признавали и прихватали Римско право, на које су се позивали, попут Ап. Павла (Д.А. 22; 22-29, 23; 23-35, 25; 6-27, 26; 1-32).

“Екумениста“ (међу православним верницима) који прави труле компромисе са јеретицима (тј. пристаје да прилагоди небо земљи, Христа другим оснивачима вере, а Радосну Вест осталим верама), постаје јеретик (“њуејџер“), од кога се сви православни морају одвојити. “Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу, и не поздрављајте се с њим“ (2. Јов. 9-10). Дакле, оно што “екуменисти“ (који праве труле компромисе са јеретицима) уче “није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска“ (Јк. 3; 15), због тога што је “сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго, силази од Оца светлости, у којега нема изменљивости ни сенке промене“ (1; 17), што значи да онај “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (2; 10). Али и “зилот“, који некад не воли ни ближње, и увек мрзи грешнике и друге/странце, и на зло не узвраћа добрим, није православац, него јеретик, зато што и он заборавља или крши неке заповести Божје и завете Христове и не служи умом Божјем закону, а “који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“.

Од самог настанка, у Православној Цркви је било људи из свих народа и раса. Најстарије хришћанске или православне цркве налазе се у Азији и Африци. Тако је остало до данас. У Православној Цркви нема поделе на “Јевреје“ и “Грке“, јер је Православна Црква, кроз Источно римско царство, на потпуно другачији начин, у односу на Римокатоличку цркву, ширила хришћанство, па је сваки народ имао своју цркву и службу на свом језику. Између осталог, то је зато што у Православној Цркви никада није постојала мржња према женама – поред Апостола и Светих Отаца, жене су биле поред Христа и имале су најважнију улогу у ширењу и утврђивању хришћанства на Истоку, Пресвета Богородица и све светитељке и мученице увек биле веома поштоване, православни свештеници су могли да се ожене…. Дакле, у Православној Цркви никада није било ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене. Православне цркве постоје на свим континентима, данас међу православним верницима има људи из свих држава, народа и раса. У православљу постоји “богатство различитости“. Међутим, данас у свакој православној цркви постоје расколи (и свако има свог владику), неке цркве су у унији са јеретицима, док су односи између православних цркава далеко од саборности (због сукоба између тзв. “зилота“ и тзв. “екумениста“, и јереси етнофилетизма). Како да се реши поблем? Тако што ће се сви угледати на Апостоле! “А то кажем да један од вас говори: Ја сам Павлов; а други: Ја сам Аполов; а трећи: Ја сам Кифин; а четврти: Ја сам Христов. Еда ли се Христос раздели? Еда ли се Павле разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?“ (1. Кор. 1; 12-13). Или: “Гледате ли на оно што вам је пред очима? Ако се ко узда да је Христов нека мисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови“ (2. Кор. 10; 7). (Православна) Црква је једна.

Шта би данас радили Апостоли да су рођени у Србији, као Срби? Да ли би они мрзели и проклињали све људе, из народа који су извршили геноцид над српским народом, у два светска рата, или током деведесетих година 20. века? Да ли нас је Христос учио: “Чули сте да је речено: ‘Око за око и зуб за зуб’. А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди са њим две“ (Мт. 5; 38-41)? У тим непријатељским народима постоје добри људи, међу њима има и пријатеља српског народа (на пример, Петер Хандке, Анро Гујон…), као и оних који су примили православље (узмимо пример оца Серафима Роуза из САД, или неких муслимана који су се вратили православној вери). У сваком народу постоје незнабошци којима је Бог дао “Духа Светог као и нама“, постоје грешници који могу да се покају у сваком тренутку и обнове лик Божји у себи. Исто важи и за домаће незнабошце, грешнике или унутрашње непријатеље српског народа – можда се неки комуниста или “њуејџер“ искрено покајао и постао добар православац. Бог не гледа ко је ко и тражи од нас да не гледамо ко је ко, него какав је ко човек. Данас је, у свим тзв. хришћанским народима, више незнабожаца (тј. атеиста или агностика), него јеретика. А искрених или правих хришћана, који верују да је “Христос исти данас, јуче и довека“ (Јевр. 13; 8), након тријумфа “организованог атеизма“ или спровођења дуге и системске дехристијаницазације, има најмање. Зато је тако важан мисионарски рад. Хришћанство се шири са вером, која кроз љубав и праштање, а не кроз мржњу и освету, дела. Само тако се постаје бољи човек и ствара боље друштво или бољи свет. Православац се радује сваком грешнику који се покајао, без обзира да ли он живи на Западу или на Истоку, без обзира да ли је та изгубљена овца домаћи комуниста, “зилот“ или “екумениста“, или странац, итд.

Савремени обрезани Јевреји, међу нама, православним Србима (исто важи и за све остале православне народе), су сви религиозни екстремисти, неофити и националисти склони негативном традиционализму или “бегу у прошлост“, фарисеји који “теже на стари закон“ и којима је форма важнија од суштине; они који се моле и посте да их виде, који воле да буду на почасним местима у црквама, који воле поздраве “на трговима“ (Мт. 6; 1-18). То су они који мрзе своје непријатеље, они који се не мешају са људима из света и напуштају свет, али нису извадили “злога између себе“, нити су победили зло у себи, док осуђују оне који су остали у свету или који једу заједно са неправославнима. То су они који желе да спасу само своју душу и своје ближње, а не желе да се спаси цео свет и све на овом свету. То су они који не разликују грех од грешника. То су они који обраћају пажњу на “бапске приче“ (1. Тим, 4; 7) и на “бескрајна родословља“ и воде “празне разговоре“ и желе да буду “учитељи закона“ (1; 4-7). Такви верници се не баве суштином, а то је Личност Господа Исуса Христа, тј. како постати христолик и непрестано доживљавати дејство нестворене енергије или светлости Божје (Благодати).

Неко данас те негативне традиционалисте назива и “зилотима“, зато што се понашају исто као што су се фарисеји или обрезани Јевреји (који “теже на стари закон“) понашали према апостолима и Грцима (нејеврејима), а исти ти обрезани Јевреји или “учитељи закона“ су се на исти начин понашали према Господу Исусу Христу – они су Га прогонили, мучили и понижавали, платили су Јуди за издају и тужили римским властима. Савремени “учитељи закона“ су, такође, ултранационалисти – падају у јерес етнофилетизма, и из хришћанства уклањају његову универзалност. Они сваког православног мисионара који има било какав контакт са римокатолицима и протестантима или припадницима осталих нехришћанских религија, философија или идеологија, који оде на журку на коју дођу и рокери, рејвери и гејеви, или, ако неког “Грка“ уведе у цркву, одмах прогласе за “јеретика“. Такви “верници“ се не радују грешнику који се покајао, него се љуте на Оца зато што се радује повратку блудног сина. Они не траже једну овцу која се изгубила.

Апостол Павле јасно пише у својој Посланици: “Јер премда сам слободан од свих, свима себе учиних робом, да их више придобијем. Јеврејима сам био као Јеврејин да Јевреје придобијем; онима који су под законом био сам као под законом, да придобијем оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као без закона, премда нисам Богу без закона него сам у закону Христовом, да придобијем оне који су без закона. Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога. А ово чиним за јеванђеље, да бих имао део у њему“ (1. Кор. 9; 19-23).

Апостоли су испунили своју мисију и раширили су Реч Божју широм њима познатог света. Они то никада не би успели да ураде да свима нису били све – да какогод спасу кога, тј. да Јеврејима нису били као Јевреји – да Јевреје придобију, онима који су под законом као под законом – да придобију оне који су под законом, онима који су без закона као без закона, премда у закону Христовом – да придобију оне који су без закона, да слабима нису били као слаби – да и слабе придобију. Због тога су и јели и мешали су се и са необрезанима и незнабошцима, или са “курварима овог света, или тврдицама или идолопоклоницима“, и свима су говорили: “ко је позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује“, или, “сваки нека остане у оном звању у коме је позван“. Апостоли су говорили језиком који сви разумеју: “Тако и ви ако неразумљиву реч кажете језиком, како ће се разумети шта говорите? Јер ћете говорити у ветар. Има на свету Бог зна колико различних гласова, али ниједан није без значења. Ако дакле не знам силу гласа (ако ме не разуме онај коме говорим), бићу немац оном коме говорим, и онај који говори биће мени немац (странац, туђин)“ (1. Кор. 14; 9-11). Ако им ви говорите речи које они не разумеју, говорите “у ветар“. “Јер вам друго не пишемо него шта читате и разумевате. А надам се да ћете и до краја разумети. Као што неки и разуместе да смо вам слава као и ви нама за дан Господа нашег Исуса Христа“ (2. Кор. 1; 13-14).

Православни мисионар свима мора да буде све – да би спасао некога, што значи да онај коме се он обраћа у њему препознаје неког себи сличног који га разуме, али православни мисионар мора да буде “мудар као змија“ и “безазлен као голуб“ (Mт. 10; 16). Православна Црква и Источно римско царство су на тај начин ширили хришћанство међу Словенима и Србима (од доба Ћирила и Методија до доба Светог Саве; пре тога је, на истом простору, од Солуна преко Охрида до Далмације, Апостол Павле ширио хришћанство). Тако су, између осталог, неки пагански обичаји у српском народу постали део нове хришћанске или православне традиције (попут славе). Исто тако су, доста векова раније, неки Свети Оци користили хеленску философију да би паганима (Грцима и Римљанима) приближили Христову науку, итд.

Ко се угледа на апостоле и ко више личи на апостоле – мисионари или “зилоти“? Апостоли уче да и “незнабошцима Бог даде покајање за живот“, “да потраже Господа остали људи и сви народи у којима се име Његово спомену“, “да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу“ (јер “што је Бог очистио ти не погани“), “да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа“, и зато “ко позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује, сваки нека остане у оном звању у коме је позван“. Апостоли уче и да “ако ли вас ко од неверника позове“, идите и “једите све што се пред вас донесе, и не премишљајте ништа савести ради“, али, “ако ли вам пак ко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради оног који вам каже, и ради савести; јер је Господња земља и шта је на њој“ (1. Кор. 10; 27-28). Апостоли су се угледали на Христа који је говорио да није дошао да позове “праведнике, него грешнике на покајање“ и који нас је учио да се не противимо злу, “него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се парничи с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди са њим две“. То се односи и на унутрашње и на спољашње непријатеље. Апостол Павле учи исто што и Христос: “Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима“ (Рим. 12; 17). Или: “Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (12; 21). Христолика љубав захтева “тежак, свети, непрекидни рад“ и она је “знак по коме се хришћани разликују од нехришћана“, пошто хришћани “воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником“ (Св. Јустин Ћелијски). Хришћанин или православац мрзи грех, никада не мрзи другог човека.

Шта данас значи бити хришћански или православни мисионар? У суштини, исто што и у време Апостола. Ми данас живимо у постхришћанском добу. Бити хришћанин значи бити мисионар – помагати људима да изађу из мрака и трпети невоље и ударце са свих страна. Хришћански или православни мисионари се данас, као и некада Апостоли, налазе између, са једне стране, “обрезаних Јевреја“, који их прогоне зато што не “теже на стари закон“ и једу заједно са “необрезанима“, тј. са неправославнима, и са друге стране, “незнабожаца“, “многобожаца“ или “Римљана“, који их прогоне зато што су православни. Са једне стране, десничари или ултранационалисти и тзв. “зилоти“ оптужују православне мисионаре да су издајници, екуменисти или јеретици. Са друге стране, левичари, либерали и еврофили (тј. атеисти и “њуејџери“) оптужују православне мисионаре да су “назадни“ и “мрачни“, да је Православна Црква “окамењена“, а за Христово учење које проповедају кажу да је “опијум за народ“, и слично. Православни мисионари су и данас као и некада они “луди“ и “слаби“. “Јер будући да у премудрости Божјој не позна свет премудрошћу Бога, била је Божја воља да лудошћу поучења спасе оне који верују. Јер и Јевреји знаке ишту, и Грци премудрости траже. А ми проповедамо Христа разапетог, Јеврејима, дакле, саблазан а Грцима безумље. Онима пак који су позвани, и Јеврејима и Грцима, (проповедамо) Христа, Божју силу и Божју премудрост. Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи… Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако. И што је неплеменито пред светом и уништено изабра Бог, и што није, да уништи оно што јесте – да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1. Кор. 1; 21-29). “У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наду. Прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не гинемо“ (2. Кор. 4; 8- 9). “Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11; 29).

Дакле, бити православни мисионар значи прихватити да будеш “сметлиште света, по коме сви газе“ и “будала Христа ради“. “Бог нас апостоле најстражње постави, као оне који су на смрт осуђени; јер бисмо гледање и свету и анђелима и људима. Ми смо будале Христа ради, а ви сте мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми срамотни. До овог часа и гладујемо, и трпимо жеђ, и голотињу, и муке и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас псују, благосиљамо; кад нас гоне трпимо. Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, по коме сви газе досад“ (1. Кор. 4; 9-13). За екстремне националисте, православни мисионари су будале зато што воле и грешнике и благосиљају непријатеље, а за глобалисте су будале зато што верују у Свету Тројицу, у натприродно, у васкрс душе и тела, те жртвујете видљиво због невидљивог. Екстремни националисти газе по православним мисионарима зато што су ови смирени, кротки и трпељиви, зато што праштају, и не суде. Глобалисти газе по православним мисионарима из сличних разлога, и још због тога што их сматрају својим архинепријатељима. Хришћани или православни мисионари не могу да не брину о онима по којима сви газе, о сиромашнима, болеснима, слабима, прогоњенима и мученим људима; они не гледају ко је ко, него о сваком брину, јер онда они не би били хришћани или православни мисионари (који се угледају на Апостоле, који су се угледали на Христа). Хришћанин или православни мисионар осећа патњу сваког човека и целог света, спреман је да се жртвује за другог, спреман је да страда заједно са онима које брани, спреман да служи свима и да буде последњи (Мк. 10; 42-44). Због тога, православни мисионар прашта и не суди. “Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога“ (Титу 3; 3). “Избегаваћеш да осуђујеш оне који греше ако будеш имао на уму да је Јуда био међу ученицима Христовим, а разбојник међу убицама; али у једном тренутку са њим се десило чудо препорода“ (Св. Јован Лествичник). Или: “Пред причешће се треба сетити и Јуде и разбојника“ (Прот. Андреј Ткачов).

Православни мисионар се често осећа усамљен, попут Ап. Павла након говора у Атини на Ареопагу о “непознатом Богу“ (Д.А. 17; 15-34). Ап. Павле није одустао, него је наставио са својим мисионарским радом, наставио је да проповеда (“апостоли за време проповеди, мада бејаху Јеврејима саблазан, а Грцима безумље, нису престајали да проповедају Христа распетог; и трпљењем својим читав свет прођоше и посејаше веру Христову; а да су они, обазирући се на саблазан и на роптање, проповед напустили, каква би корист била?“ – Свети Макарије Оптински), и то је уродило плодом. “Ако другима и нисам апостол, али вама јесам, јер сте ви печат мог апостолства у Господу“ (1. Кор. 9; 2).

 

Бити у свету али не бити део њега

 

Христос од нас тражи да будемо, истовремено, и мисионари у свету и да изађемо из света. Хришћанин мора да буде у свету, али не сме да буде део света. Како помирити и испунити обе Христове заповести? Прво морају да се испуне две најважније заповести које нам је Христос оставио: 1. љубити Бога свим срцем (више од себе, пре свих и свега), и, 2. љубити свог ближњег као себе самог. Хришћанин воли и Бога и ближњег, а ближњи је сваки човек (грешник може да буде и члан породице и странац), јер “Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Ко поштује две најважније Христове заповести – он жели да се оствари и крајња жеља и последњи завет Христов.

“Старај се да подједнако заволиш сваког човека (и грешника и странца и непријатеља), те ћеш одједном прогнати све страсти“ (Блажени ава Таласије). То се, дакле, односи и на оне људе који тренутно нису у заједници са Богом у Христу (то може да буде и члан породице и странац), и тај однос треба да буде “однос љубави“ зато што је Христос позвао грешнике на покајање, и они то могу учинити у сваком тренутку, као што у сваком тренутку неко од њих може да доживи (а томе треба искрено радовати), милошћу Божјом, исто оно што је доживео Савле, који је напредовао “у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом“, и одвише “ревновао за отачке своје обичаје“ (Гал. 1; 14), да би као Ап. Павле учио “отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке“:

“Ја овај пут гоних до саме смрти, везујући и предајући у тамницу и људе и жене. Као што ми сведочи и поглавар свештенички и све старешине; од којих и посланице примих на браћу која живе у Дамаску; и иђах да доведем оне што беху онамо свезане у Јерусалим да се муче. А кад иђах и приближих се к Дамаску, догоди ми се око подне да ме уједанпут обасја велика светлост с неба. И падох на земљу, и чух глас, који ми говори: Савле! Савле! Зашто ме гониш? А ја одговорих: Ко си Ти, Господе? А Он ми рече: Ја сам Исус Назарећанин, ког ти гониш. А који беху са мном видеше светлост и уплашише се; али не чуше глас који ми говораше“ (Д.А. 22; 4-9).

Савле је био прогонитељ хришћана (на пример, Стефана) док је Исус био жив, али му се Христос јавио након своје смрти, и био је “однесен до трећег неба“ (раја). Тако је Савле постао Павле и био је прогоњен, хапшен, тучен и мучен због Христа, а слављен од стране хришћана. Павле је све што је радио радио у славу Богу.

“Знам човека у Христу који пре четрнаест година (или у телу, не знам; или осим тела, не знам: Бог зна) би однесен до трећега неба. И знам за таквог човека (или у телу, или осим тела, не знам: Бог зна). Да би однесен у рај, и чу неисказане речи којијех човеку није слободно говорити. Тиме ћу се хвалити, а собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својима. Јер кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али штедим да не би ко више помислио за мене него што ме види или чује што од мене. И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша да се не поносим. За то трипут Господа молих да одступи од мене. И рече ми: Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости показује са свим. Даклем ћу се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова. За то сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб онда сам силан. Постадох безуман хвалећи се: ви ме натерасте; јер је требало да ме ви хвалите; јер ни у чему нисам мањи од превеликих апостола, ако и јесам ништа. Јер знаци апостолови учинише се међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама“ (2. Кор. 12; 2-12).

Сваки грешник и прогонитељ хришћана (православних Срба, Грка, Руса, Јермена…) може да доживи “чудо препорода“, тј. покајање и познање Христа. Православни мисионари могу да помогну да таквих људи буде више. Уколико православних мисионара не буде више, у наредним деценијама, ако се такви не појаве у свим православним народима, то је, можда, знак да заиста живимо “последња времена“ и да су “бриге овога века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима“ ушле и “загушиле реч“, да “без рода остане“ (Мк. 4; 19), и у самој Православној Цркви, тј. да је и она постала сиромашна са духовним поглаварима (“сиромашнима духом“ који се само Богом богате), због чега је охладнела “љубав многих“. Јер “како ће веровати кога не чуше“ и “како ће чути без проповедника“? Quo vadis orbi без Христа и православних проповедника?

Христос је и “сам страдао будући кушан“ – Христос помаже “онима који бивају кушани“ (Јев. 2; 18). “Онога који долази мени нећу истерати напоље“ (Јн. 6; 37). “Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени. Ја ћу вас одморити“ (Мт. 11; 28). “Логос зна људску немоћ. Логос се стара да неразумне поучи, а заблуделе на Свој истинити пут обрати. Логоса лако налазе они који Га ишту са вером, а онима који се чистих тела и непорочнога срца с напором старају да куцају на двери, Логос одмах исте и отвара. Логос никога од својих раба не одбацује. Богатога не претпоставља бедном, нити беднога понижава због његовога сиромаштва; не ружи варварина као неразумнога, не одбацује ушкопљеника као нечовека; не гнуша се жене због њене непослушности која се зби у почетку; не осрамоћује ни мушкарца због његовога преступа, но свима указује милост и жели све да спаси, све жели да учини синовима Божјим“ (Св. Иполит, епископ римски). Апостоли су, исто тако, и разумели и помагали оне који су “неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога“, јер су и они некада живели “по жељама тела свог, чинећи вољу тела и помисли“, и били су “рођена деца гнева, као и остали“ (Еф. 2; 2-3). Проповедник или мисионар мора да разуме оне којима се обраћа и мора да им се обрати језиком који они разумеју, јер ништа не вреди ако га нико од грешника не разуме и не прихвата.

Православни мисионар мора да буде милосрдан – да прашта “седамдесет и седам пута“ ако треба, али, не сме да одступи од Христовог учења и учења Православне Цркве, тј. мора “да посрами свет“ или да се забија као “трн у месо света“. Ако не указује на грех и не бори се против греха, а “прилагођава и уједначава“ Христа према другим религијама, или има исто веровање као и јеретици, онда одлази у “јерес екуменизма“. Али, ако то ради са мржњом, и не разликује грех од грешника, онда одлази у верски екстремизам или секташтво (попут обрезаних Јевреја који су нападали Христа и апостоле Петра и Павла), који често прати јерес етнофилетизма. Духовна заједница није исто што и било која земаљска заједница. Црква није секта. Црква је тело Христово. Христолика љубав воли све људе и жели да се и грешници спасу. Последњи завет Христов је универзално остварење те љубави. То није могуће без православних мисионара. Православни мисионар није ни “екумениста“, није ни “зилот“. Православни мисионар грешнику каже да је грешник, јеретику каже да је јеретик, али никога не мрзи, никога не осуђује, него свакога разуме и свима показује пут покајања и спасења, пут Истине. Бог ће судити “онима што живе на земљи“ (и убијају хришћане), Христос ће одвојити “жито од кукоља“, када “се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они“ (Отк. 6; 9-11).

Што више има православних мисионара (правих духовника), мање ће бити “безакоња“ и неће “охладнети љубав многих“ (Мт. 24; 12). “Јер Христос не посла мене да крстим, него да проповедам јеванђеље, не премудрим речима, да не изгуби силу крст Христов“ (1. Кор. 1; 17). Ми се угледамо на Апостоле, као што су се они угледали на Христа. Наш “Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада, и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање ни очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу, а Запад покајању“ (Св. Владика Николај). Доста тога се променило од доба када је Владика Николај Велимировић живео. Данас је правих хришћана доста мање и у самом српском народу. Зато је апостолски задатак да се прво ствара “пречисти рај Христов“ у самом српском народу (свако у свом народу). Како?

Simeon-Nemanja-Bogorodica-Ljeviska-freska-Narodni-muzej (1)

Св. Симеон Мироточиви

 

Вера и закон, ум и тело

 

У “пречисти рај Христов“ се улази са вером (и са “делима љубави“), а не са делима закона. “Изгубисте Христа, ви који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати. Јер ми духом чекамо од вере наду правде“ (Гал. 5; 4-5). Они који се угледају на Апостоле, не одбацују “благодати Божје; јер ако правда кроз закон долази, то Христос узалуд умре“ (Гал. 2; 21). “А закон није од вере; него човек који то твори живеће у томе“ (Гал. 3; 12). Тачније, “праведнику закон није постављен, него безаконицима“ (1. Тим. 1; 9). “Завет који је од Бога потврђен за Христа, не одбацује закон, који је постао после четири стотине и тридесет година, да укине обећање. Јер ако је наследство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму обећањем дарова Бог. Шта ће дакле закон? Ради греха додаде се докле дође семе које му се обећа, и поставили су га анђели руком посредника. Тако нам закон би чувар до Христа, да се вером оправдамо“ (Гал. 3; 17-24).

А од Христа, као хришћанин или православни мисионар, ја “законом закону умрех да Богу живим; с Христом се разапех“ (Гал. 2; 19), и више не очајавам, јер се налазим у “радости господара свога“ (Мт. 25; 21), и нисам сам у тој радости, те осећам бескрајну љубав, утеху, смисао, бестрашће… И “зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан“ (2. Кор. 4; 16). “Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима… Али се не бојимо, и много волимо отићи од тела, и ићи ка Господу“ (2. Кор. 5; 1-8). Да нам да силу по богатству славе своје, да се утврдимо Духом Његовим за унутрашњег човека. Да се Христос усели вером у срца наша, да будемо у љубави укорењени и утемељени. Да бимо могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина. И познати претежнију од разума љубав Христову, да се испунимо сваком пунином Божјом (Еф. 3; 16-19). Тако да одбацимо, по првом живљењу, старог човека, који се распада у жељама преварљивим. И да се обновимо духом ума свог. И обучемо у новог човека, који је саздан по Богу у правди и у светињи истине (Еф. 4; 22-24). И “да се нађем у Њему, не имајући своје правде која је од закона, него која је од вере Исуса Христа, правду која је од Бога у вери“ (Фил. 3; 9).

Дакле, “закон праведности достиже се вером, а не делима закона“ (Рим. 9; 32). Јер, “ако ли је по благодати, онда није од дела, јер благодат већ не би била благодат; ако ли је од дела, више није благодат, јер дело већ не би било дело“ (Рим. 11; 6). Човек није ближи Богу ако следи етику закона, него ако осећа љубав према Богу (и према својим ближњима и свему што је Бог створио) и љубав Божју у себи. “Јер који љуби другога испунио је закон“ (Рим. 13; 8). Такав човек кроз молитву и љубав дела. Такав човек осећа и “страх Божји“ и љубав Божју која изгони страх. Јер, “ко се боји није савршен у љубави“ (1. Јов. 4; 7-18). Љубав је јача од закона. “Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10). У православљу, онтологија је важнија од етике закона. Због тога, православци немају легалистички (или моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно-онтолошки. Благодат је слободни дар Божји.

Православном мисионару је “живот Христос, а смрт добитак“. А кад му “живљење у телу плод доноси“, не зна шта ће изабрати. Обоје му је мило, “имајући жељу отићи и с Христом бити, које би много боље било. Али остати у телу потребније је вас ради“. Због тога ће он “бити и остати код свих вас на ваш напредак и радост вере“ (Фил. 1; 21-25). Апостол Павле је мучио своје тело и желео је да “оде од тела“, да би био са Христом, али је остао у телу (у свету), само, његово тело је било чисто уз помоћ Духа Светог, и са чистим срцем, и умом, је испунио своју мисију апостола незнабожаца – никога није осуђивао “за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе“, и помагао је браћи у Христу. “Ако ли ко за своје, а особито за домаће, не промишља, одрекао се вере, и гори је од незнабошца“ (1. Тим. 5; 8). “Који дакле има богатство овог света, и види брата свог у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја стоји у њему?“ (1. Јов. 3; 17). “Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јак. 2; 14-18). “Видите ли, дакле, да се делима правда човек, а не самом вером?… Јер, као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва“ (2; 24-26). Јер “Бога нико никада није видео; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама“ (1. Јов. 4; 12). Ако не љубиш свог ближњег (конкретног човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Како можеш да зовеш човека који нема шта да једе, да дође у цркву на службу, а да му не даш нешто да једе? Како можеш да бринеш о гладнима у другом народу (непознатим људима), ако ти није стало до гладних у твом народу (познатим људима око тебе)?

Апостоли су имали жељу да “оду од тела“, да би били са Христом, али су остали у телу (у свету) ради спасавања душа што више људи (незнабожаца, грешника) и утврђивања у вери браће у Христу. Универзално остварење христолике љубави је последњи завет Христов. Апостоли су остали у телу (у свету), али су живели бестрасним животом и ослобођени од “сујете света“, пошто је живљење хришћана “на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свог Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе Његове, по сили да може све себи покорити“ (Фил. 3; 20-21). “Јер је Он мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, телом својим. Закон заповести наукама укинувши; да из обога начини собом једног новог човека, чинећи мир. И да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2; 14-16). Дакле, хришћанин не мрзи тело и живот у телу и у свету, него грех у телу и у свету. Свет је и даље вид богојављања. Благодат има превласт над природом. Бог је “преко својих стваралачких и промислитељских пројава и енергија присутан у свему“ (Св. Григорије Палама). Људско тело, само по себи, није грешно – људско тело је “храм Духа Светог“. Хришћани, дакле, не ратују “против крви и тела“. Али, ако служимо телу, ако живимо “по жељама тела свог, чинећи вољу тела и помисли“, служимо “закону греха“ (ђаволу). Када се боримо против греха у телу, припремамо тело за живот у Духу. Зато “ово једно хоћу од вас да дознам, или Духа примисте кроз дела закона или кроз чувење вере? Тако ли сте неразумни? Почевши Духом, сад телом свршујете?“ (Гал. 3; 2-3). Јер, они “који су Христови, распеше тело са сластима и жељама“ (Гал. 5; 24). Наша борба је невидљива, унутрашња или духовна. “Јер телесно обучавање мало је корисно, а побожност је корисна за свашта, имајући обећање живота садашњег и оног који иде“ (1. Тим. 4; 8). Због тога, “морим тело своје и трудим да како сам другима проповедајући избачен не будем“ (1. Кор. 9; 27). То је смисао поста.

“Мучим онога који мене мучи“ (Св. Јефрем Сирин), тј. мучим своје тело, зато што ме оно мучи (нагони ме да служим “закону греха“), зато што, речима Апостола Павла, “знам да у мени – у мом телу – добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чинити добро – тога нема“ (Рим. 7; 18), због тога, “желећи да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени“ (7; 21). “Не чиним добро које желим, него зло које не желим, то чиним“ (7;19), а “кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава“ (7; 20), јер “ако чиним што желим, слажем се са законом и признајем да је добар, јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени (7; 16-17), односно, “не знам шта чиним, јер не чиним оно што желим, него што мрзим – то чиним“ (7; 15) пошто “сам грех познао само посредством закона… грех је без закона мртав“ (7; 7-8). Апостол Павле на овом месту Посланице Римљанима указује да се “делима закона нико неће оправдати пред Њим“, пошто “посредством закона долази само познање греха“ (3; 20), тј. “пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“ (2; 13), зато што је “закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех“ (7; 14). “Ко ће ме избавити од овог смртног тела? Богу хвала, кроз Исуса Христа, Господа нашег. Ја сам умом служим Божјем закону, а телом – закону греха“ (7; 25). На другом месту Апостол Павле наглашава да ми “не ратујемо против крви и тела, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба“ (Еф. 6; 12), тј. ратујемо против греха и демона у себи и у свету око себе. Зато ми ништа не значи да одбацим свет и да дам “тело своје да се сажеже“, ако нисам победио “зло у себи“ и “гушим Духа“. Ништа ми не значи ни да задобијем цео свет, ако љубави немам. Зато исихаста настоји да своју бестелесну, нематеријалну “душу задржи у границама телесног дома“ и да “у телу води једну врсту бестрасног живота“ (Св. Јован Лествичник), односно, “зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим, и супроставља се закону ума који живи у телу. Са тих разлога ми, противећи се овоме закону греха, изгонимо га из тела и настањујемо тамо ум“ (Св. Григорије Палама).

Дакле, Апостол Павле учи да “пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“. Ко је истински слободан, не живи под законом. Јер, ако нас дух води, нисмо под законом (Гал. 5; 18).

Суштина хришћанства је у вери у Господа Исуса Христа и примити благодат Духа Светог. “Вера ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Вера ослобађа ум категорије чулности“ (Св. Јустин Ћелијски). Вера отвара људску душу “ка Небу“, и тражи од душе да “тежи христоликости“ (Жарко Видовић). А ко ослободи ум “категорије чулности“, “није под законом“, њега “дух води“, “живи под благодаћу“ и “закон твори“. Он разликује грех од грешника, он воли и грешника и радује се сваком грешнику који се покајао или сваком незнабошцу који је познао Бога. Њега води Дух Свети, он ради оно што је воља Божја, а не његова (људска) воља.

Хришћанин умом служи Божјем закону, поштује све заповести и завете Божје, угледа се Христа, Апостоле и Свете Оце, поштује све каноне и догме Православне Цркве, Символ вере и одлуке Васељенских Сабора, ако је светосаваца слави славу… Али и ако неко не слави славу, или ако пише Божје а не Божије, или ако није постио, и не иде сваке недеље у цркву, важно је да се искрено покајао и да је познао Христа и да расуђује са чистим умом, чистим срцем и чисте савести, све друго су “трице“. Исто важи за незнабошце, који тек треба да упознају Христово учење и да се покају – не треба одмах гледати шта једу и пију, које празнике славе, не треба их одмах осуђивати што то тако раде, или ако пију и/или пуше и одмах тражити да престану, све су то “трице“ према “преважном познању Христа“. Вера (покајање и праштање) је важнија од етике закона и (негативног) традиционализма.

Дакле, речима Апостола Павла, “ако ко други мисли да се може уздати у тело, ја (који сам обрезан осми дан, од рода Израиљевог, колена Венијаминовог, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј) могу још више. По ревности гоних цркву Божју, по правди законској бих без мане. Но шта ми беше добитак оно примих за штету Христа ради. Јер све држим за штету према преважном познању Христа Исуса Господа свог, ког ради све оставих, и држим све да су трице, само да Христа добијем“ (Фил. 3; 4-8).

Срце је, у православљу, духовно тело тела. Бити бестрасан, у православљу значи, имати чисто осећање (срце). Дух је, у православљу, заиста нешто натприродно – “Господ је Дух“. Бог није ограничен људским разумом и природним законима. Хришћани верују у живог Бога, а не у неког апстрактног “бога“. Христос је Богочовек и Личност. Бити хришћанин значи бити богочовек и личност. Царство Божје је заједница личности. Хришћанин није нихилиста, није ни песимиста. Свако ко је искрено поверовао у Христа, покајао се, и не умире, него “има живот вечни“ – са његовом душом васкрсава и његово тело. “Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети. Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати. Ако се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи. Ако не верујемо, Он остаје веран; јер се сам себе не може одрећи“ (2. Тим. 2; 11-13). “Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 29).

 

Закључак

 

Православни мисионар или проповедник не може да научи другог човека шта је вера. Вера се не учи од другог човека. Бог у човеку ствара веру. Вера је, пре свега, подвиг човеков (лични подвиг појединца да верује упркос свему што му разум и телесне очи говоре). Вера је лична – могуће се само лично усвајање Господа Исуса Христа (лични подвиг вере значи одрећи се самога себе и носити свој крст). Вера се не намеће, врлине се не намећу. Разум поробљава, а вера ослобађа. Човек је слободан једино када је у Богу. Свака личност у којој живи Христос је слободна и непоновљива. Суштина слободе је у одлучности да се следи воља Божја. У Богу ништа није детерминисано, осим да се чини добро, и “онима који вас мрзе“ (Мт. 5; 44). Колико се човек приближава Богу, толико се Бог приближава човеку.

Православни мисионари или проповедници, када говоре, не угађају људима, “него Богу који куша срца наша“ (1. Сол. 2; 4). Православни мисионар, проповедник или духовник може једино да упозна незнабожца са Христом, може да му покаже, са личним примером (делима) и исправним проповедањем Христовог учења, савршен узор и пут спаса, може да му остави знакове поред пута, може да му помогне са молитвом – све је до тог човека и Бога. Свако је одговоран само за спас своје душе, сам стоји пред Богом и сам води дијалог са Лицем Другог. Бог сваког човека који куца (који се искрено покајао и признао да је у власти Бога), прима и награђује вечним животом. Спасења нема без Христа Спаситеља. Хришћанин жели да позна Христа, он не верује у неког апстрактног бога (као неку “вишу силу“), нити верује да се човек може самообоготворити, тј. да му није потребна обожујућа Благодат. Христос је био жив човек, од крви и меса, као и било ко од нас, а опет, Христос је Бог, Личност Свете Тројице, са којом водимо дијалог – осећамо Га као да је део нас, али постоји разлика између човека и Бога, јер човек кога је Христос познао, или који прими Христа у себе, постаје бог, али увек остаје и човек (грешан, несавршен). Зато је покајање важно. Ко се не покаје, и не осећа “страх Божји“, не може познати или примити Христа и не може постати пријатељ Божји који се ничега не боји.

Неће свако примити Христа као свог спаситеља – неки људи ће примити антихриста. “Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“ (Јн. 5; 43). Што се тиче таквих људи, “по првом и другом саветовању, клони их се“ (Титу 3; 10), а ако “ко не послуша речи наше, оног посланицом назначите, и не мешајте се с њим, да се посрами. Али га не држите као непријатеља, него га саветујте као брата“ (2. Сол. 3; 14-15). Клоните се и оних људи “који се завлаче по кућама, и робе женице које су натоварене гресима и воде их различне жеље, а које се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2. Тим. 3; 6-7). Клоните се и оних верника “који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли“ (2. Тим. 3; 5). Клоните се и оних “људи који имају ум изопачен и немају истине, који мисле да је побожност трговина“ (1. Тим. 6; 5). У сваком случају, морате да “извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), и “да се владате поштено према онима што су напољу, и да од њих ништа не потребујете“ (1. Сол. 4; 12). Христос тражи да волимо грешнике и да их примамо ако се покају, али и да избацимо из своје средине грешника који се представља као верник и праведник. “Јер сте ви сви синови видела и синови дана: нисмо ноћи нити таме“ (1. Сол. 5; 5). И “вас Господ да умножи, и да имате изобилну љубав један к другом и к свима, као и ми к вама. Да би се утврдила срца ваша без кривице у светињи пред Богом и Оцем нашим, за долазак Господа нашег Исуса Христа са свима светима Његовим. Амин“ (1. Сол. 3; 12-13).

Ко (слободно) заволи Бога или прими Христа, поштује и заповести Божје и служи закону Божјем, тј. поштује све свете догме тако што непрестано практикује све свете врлине. “Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит). Исто се односи на слушање проповедника. Слушајући проповедника, не можете научити шта је вера и не можете схватити заповести. Врлине се морају непрестано практиковати, али, пре свега, треба примити благодат Духа Светог и разликовати добро и зло, пошто је “разликовање добра и зла веће од сваке врлине“ (Св. Исак Сирин). Благодат Духа Светог прима онај који учини подвиг вере и очисти своје срце и свој ум (ко то уради, има чисту савест и лако разуме и поштује заповести, јер он љуби добро ради самог добра).

Хришћанство се шири са вером (праведника), која кроз љубав и под благодаћу дела. Сваки грешник је непријатељ праведника, јер је грех повезан са ђаволом, са непријатељима Бога и људи који траже Бога. Али, Христос од нас тражи да мрзимо грех, а не грешника, и да се против зла боримо чинећи добро. Јер, ако чинимо зла дела и мрзимо грешника, онда се не разликујемо од нехришћана и не побеђујемо зло у себи, не стварамо православну културу, не чинимо свет бољим местом за живот и не припремамо себи пут ка Царству Божјем. Ако сте хришћанин, онда волите и непријатеље или грешнике (нисте “зилот“), али, не живите истим начином живота, не радите исто што и они или не постајете исти као и непријатељ или грешник (нисте “екумениста“, или масон, или окултиста или идолопоклоник…), пошто га не мрзите, нити желите да га на силу натерате да се крсти и постане православац. Ви се угледате на Христа, своје мисли преиспитујете Богом, пред којим одговарате само за оно што сте ви лично мислили, осећали и урадили. Непријатељ може мучити ваше тело, може вам претити, може убити тело, али не може одузети или убити вашу душу, она увек може да остане слободна и верна Христу (или Цркви, породици, народу, држави…). Душа је дух или ум – ако имамо “ум Христов“ (1. Кор. 2; 16), остаћемо слободни и нећемо радити оно што није воља Божја, поштовањемо једино жеље и завете Христове. Ко се издигне изнад друштвеног и биолошког детерминизма, припада само Христу и има “ум Христов“ (или “владајући ум“ – разликује добро и зло, одбија грешне помисли или помисли које долазе од ђавола, а прихвата само посмили које долазе од Бога).

Дакле, ако се угледате на Апостоле, који су се угледали на Христа, онда да “никакво ни у чему не дајете спотицање, да се служба не куди. Него у свему покажите се као слуге Божје – у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у теснотама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу светом, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и надесно и налево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи…“ (2. Кор. 6; 3-10). “Јер се никакав војник не заплеће у трговине овог света да угоди војводи. Ако и војује, не добија венац ако право не војује“ (2. Тим. 2; 4-6). “Јер је боље, ако хоће воља Божја, да страдате добро чинећи, неголи зло чинећи“ (1. Петр. 3; 17). Важно је “само да не пострада који од вас као крвник, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. А ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога у овом догађају (5; 15-16). “Јер каква је хвала ако за кривицу муке трпите? Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом“ (2; 20-21). “Јер нам Бог не даде духа страха, него духа силе и љубави и чистоте. Не постиди се, дакле, сведочанства Господа нашег Исуса Христа, ни мене сужња Његовог, него пострадај с јеванђељем Христовим по сили Бога“ (2. Тим. 1; 7-8). “Ако дакле умресте с Христом стихијама света, зашто се као живећи у свету препирете. Не дохвати се, не окуси, не опипај; које је све на погибао ономе који чини. По заповестима и наукама људским?“ (Кол. 2; 20-23).

Православни мисионар проповеда Христа свету, он на сваког човека гледа као на икону Божју, он види оно добро (лик Божји) у другом човеку, али, види и грех у њему (као што свој грех увек има пред собом и прво вади трун из свог ока) и не баца бисере свињама (Мт. 7; 6), или онима који су изабрали или примили антихриста, и свесно чине зла дела. Међутим, већина људи не служи свесно ђаволу – рађају се у мраку (тј. у стању грехопада), живе у мраку, нико им није рекао Истину и нису видели Светлост, и за њихове душе (или за сваку изгубљену овцу која може да се нађе и врати) се вреди борити, тако што ће им, они који су познали Христа, проповедати Истину, да би онда они, који нису упознали Христа, могли да изаберу између Светлости и таме, између Христа и антихриста – јер, који се “двоуми непостојан је у свима путевима својим“ (Јак. 1; 8), и њему треба помоћи да изабере пут ка Богу. “Ако ли гледате ко је ко, грех чините, и бићете покарани од закона као преступници“ (2; 9). “Јер који зна добро чинити и не чини, грех му је“ (4; 17). “Јер непрестана молитва праведног много може помоћи… Ако ко од вас зађе с пута истине, и обрати га ко, нека зна да ће онај који обрати грешника с кривог пута његовог спасти душу од смрти, и покрити мноштво греха“ (5; 16-20). Проповедати Христа значи вратити грешника на прави пут – на пут ка Богу. Покајање је “поправљање пута“ ка Богу. Неко проповед прима “не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божју, која и чини у вама који верујете“ (1. Сол. 2; 13), а неко не прима уопште. “Које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина његова“ (Рим. 8; 28-39).

Православни мисионар је успешан у својој мисији једино ако они неправославни (или они маловерни и неофити међу православнима), којима проповедају Христа, стекну духовно-онтолошки приступ духовном животу: ако за све друго држе да су “трице“, само да Христа познају и буду познати од Христа. “Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе“ (Кол. 2; 16). Важно је да све што “чините, од срца чините као Господу, а не као људима“ (Кол. 3; 23). И да не заборавите: “У први мој одговор нико не оста са мном, него ме сви оставише. Да им се не прими! Али Господ би са мном и даде ми помоћ да се кроза ме сврши проповедање, и да чују сви незнабошци“ (2. Тим. 4; 16-17). Јер ми “себе не проповедамо него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради. Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашим на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2. Кор. 4; 5- 6).

“Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава“ (2. Кор. 1; 3-4).

 

 

 


Никола Варагић: Философија (не)културе

18 фебруара, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

Универзитет има аутономију. Универзитет у Београду је најбољи универзитет у Србији. Филозофски факултет у Београду је елитни факултет друштвених наука Универзитета у Београду. Из философије су настале све науке, без философије (дијалектичког и критичког мишљења) нема културе (дијалога). За стање на било ком универзитету или факултету, одговорни су професори тог универзитета или факултета. Исто важи за установе културе – одговорни су уметници који у њима раде.

За стање у култури и у образовању најодговорнији су они који чине академску и културну елиту народа. Они стварају културни образац и представљају морални узор, пошто имају непосредан контакт са младима, на чије васпитање имају велики утицај. Они образују и васпитавају лекаре, судије, полицајце, новинаре… Ако је стање на универзитетима исто као и у медијима – ако се професори односе једни према другима исто као и учесници у ријалити програмима, односно, ако се тако понаша већина међу запосленима у систему образовања, и у култури, а изгледа да се тако понашају (лично сам видео једног од наших најпознатијих глумаца како у центру Београда из свог аутомобила избацује већу количину смећа на улицу) – у медијима често испливају сплетке из позоришта, шта се све крије иза конкурса за доделу новца за снимање филмова, изложбе или фестивале (а то што исплива у јавност само је мали део онога што се стварно дешава иза сцене), или, примери ректора у Крагујевцу, декана у Нишу… показују да је стање у елитним институцијама образовања и установама културе изузетно лоше.

Професори и уметници намештају тендере и конкурсе и примају мито, стварају кланове, подржавају непотизам, вређају једни друге… исто колико и “контроверзни бизнисмени“, корумпирани политичари и спортски радници, или естрадне звезде које певају свакоме ко им и колико плати. Народ верује да су сви професори и уметници културни људи, да су маргинализовани, тј. да се од галаме или некултуре тајкуна, корумпираних политичара и спортских радника, или естрадних звезда, не чују професори и уметници. Новинари се, на жалост, сврставају у групу где су и естрадне звезде.

Узмимо као пример последња два случаја, са Филозофског факултета у Београду. Недавно смо имали прилику да на Стању ствари пратимо полемику између професора на катедри за историју Филозофског факултета Милоша Ковића и Чедомира Антића. Повод за полемику између ова два професора историје био је Апел. Међутим, брзо су прешли на личне увреде и изношење “прљавог веша“ са своје катедре. Ко жели, нека прочита ту полемику, али, довољни су и наслови њихових текстова (Ковић није амиш него – миш!; Крокодилске сузе Чедомира Антића), да се види да на том одељењу и на том факултету нису чиста посла и каква је култура дијалога између професора са елитног факултета елитног универзитета.

То потврђује и пример са катедре за социологију, Филозофског факултета у Београду. На сајту Пешчаник могли смо да читамо шта се све дешава на том одељењу, а “прљав веш“ су износили професори Владимир Илић, Милан Вукомановић и Владимир Вулетић. У овом случају, сукоб постоји између левичара, атеиста, антицрквених људи, дакле, између људи са истом идеологијом. То показује да је неважно да ли си десничар или левичар, него да ли си културан или некултуран човек.

Ово је мали (и ружан) пример, за оне који мисле да је наша елита заиста елита, тј. да су то све неки много фини људи. Професор Владимир Илић је, у свом тексту од пре пар дана, пренео одговор професора Владимира Вулетића (иначе, председника УО РТС). Преносим део тог текста исто онако како је то професор Илић објавио:

“….Na koju konkretnu vrstu seksualnih usluga prof. dr Vladimir Vuletić misli ukazao je u mejlu kojeg je poslao istog dana, takođe svim članovima Odeljenja za sociologiju:

Naravno, ne zelim Odeljenje da opterecujem zahtevom da dopuni dnevni red predlogom da Eticka komisija fakulteta ispita slucaj seksualnog uznemiravanja mene od strane prof. Ilica uz obrazlozenje da me je doticni u vise navrata seksualno uznemiravo trazeci da mu dozvolim da mi citiram njegove recipopusi onu stvar. To cu, naravno, uraditi sam.

Nisam ni na koji način odgovarao ni na ovaj ni na druge mejlove prof. dr Vuletića, člana Komisije za izradu izveštaja. Potom sam od njega dobio poruku putem mobilnog telefona, sa sledećim sadržajem:

A sada prenesi javno i sadrzaj ovog sms, a onda cu da te raskrinkam sto si trazio da mi pusis kurac svaki put kad ti Sneza nije bilatu a zvao si me kao da razmatramo teorijske probleme sociologije… picko i givno od coveka.

Nisam odgovorio ni na ovu poruku, ali sam je, radi svoje zaštite, prosledio članovima Odeljenja za sociologiju preko elektronske pošte, bez komentara… Preko Fejsbuka sam dobio poziv od nepoznate mlade žene za ‘zabavu’, sa fiktivnog profila. Pretpostavljam da se radilo o pokušaju moje kompromitacije. Obavestio sam o tome svoje kolege. Krajem oktobra i početkom novembra nailazio sam, prvi put u životu, u više navrata otvorenu dvorišnu kapiju moje kuće u Zrenjaninu i ispreturanu nusprostoriju. Ništa nije bilo ukradeno. Kapija je takva da se ne može sama, niti slučajno, otvoriti. Obavestio sam o tome svoje kolege. Pošto sam o ovome obaveštavao kolege, oni su me, na svoju inicijativu, shvativši pretnje ozbiljno, u toku novembra pratili do garaže u kojoj parkiram automobil, da ne bih bio pretučen. Nemam nikakvih dokaza o tome ko je ovo organizovao… Ne bavim se politikom, ni biznisom, ni kriminalom. Pritisci su mogli doći samo iz akademskih krugova. Mentalno sam uravnotežen i posve nesklon paranoidnom načinu razmišljanja. Pošto dekan odbija da procesuira moju prijavu podnetu protiv prof. dr Vladimira Vuletića 21. oktobra 2016. zbog ugrožavanja sigurnosti i vređanja, podnosim ostavku na članstvo u kadrovskoj komisiji Izbornog veća i Nastavno naučnog veća… Ne znam ko je organizovao mobing, ali, znam da dekan u proteklih sedam nedelja nije učinio ništa da bi me od njega zaštitio.“ (Пешчаник.нет, 14.02.2018.)

Наравно, нису сви они исти – постоје културни професори који поштено раде свој посао, постоје уметници који су и ван сцене велики људи, али, такви су тиха мањина. Да ли је, за лоше стање у образовању и у култури, одговорност и на тој тихој мањини? Зашто је тако тиха? Да ли је добро или лоше, што је професор Илић изнео у јавност “прљав веш“ са свог одељења и факултета? Каква ће бити реакција колега са факултета и академске заједнице? Да ли ће сада сви они да кажу: “а ко си ти уопште да нас то питаш, и зашто се ти мешаш“? Какву ће одлуку донети Универзитет у Београду и, пре свих, Факултет организационих наука, поводом спорног доктората актуелног градоначелника Београда? Шта је са афером “Индекс“? Ако је овакво стање међу људима који се баве друштвеним или хуманистичким наукама (дакле, самоспознајом, душом, истраживањем појава у друштву, моралом), шта да се очекује од оних који се баве истраживањем природе или “света феномена“ (од лекара, од судија, од полицајаца… какав је код њих ниво културе ако је код професорова овакав)?

Пред нама је избор нових академика у САНУ. Да ли ће народ да прати избор академика у САНУ, исто као што прати шта се дешава у ријалити програму, или, расправу посланика у Скупштини Србије? Да ли је Басара Бан најгори, или, да ли је он истина о српској елити?

***

Општа култура постоји. Постоје универзалне људске вредности. Постоје етички кодекси. Међутим, ако нема праксе, ако речи не прате дела, онда ништа не вреди теорија, ништа не вреди дата реч, или уговор. Идеологије могу да се разликују, али општа култура је општа култура, јер се, без обзира на идеолошке разлике, културни људи једни другима културно јављају и обраћају, не псују једни друге, поштују кућни ред и сва правила која су заједно донели, не бацају смеће на улицу или у реку, итд. Под општом културом се подразумева и морални закон да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби, да не крадеш, да не лажеш, да не вараш, да не будеш љубоморан на бољег и због тога злонамеран, итд.

Можемо то и обрнуто да поставимо: идеологије се разликују, али, некултура је некултура. Међу људима из свих идеологија (и међу људима из свих народа, вера, раса, политичких странака или социјалних статуса), има оних који не поштују другачије, који много псују, који не поштују кућни ред, који крше правила и законе, који бацају смеће где год стигну, итд. Или: некултура је некултура и када се анализира према “моделовању у култури“ (Cultural Modeling), и када се анализира “вредносно оријентисаном методом“ (The Value Orientation Method – VOM). У некултури су сви културни образци некултурни, или, нема културних разлика тамо где су сви некултурни. Традиционалисти и модернисти могу на исти, некултуран начин или некултурним средствима, да намећу другима (једни другима) своје вредности. Али, какве су то вредности, или образци, ако такви људи, на тај начин, шире (тј. намећу) те вредности и стварају те образце? Зато је култура дијалога у Србији на тако ниском нивоу, идеолошки и политички супарници или неистомишљеници воде рат до истребљења (ретко ко се бави чињеницама, одмах се прелази на оптужбе ad hominem), корупција је велика, а смеће, које се налази свуда, показује каква је општа култура већине становника Србије, итд.

Дакле, није важно да ли си професор универзитета, познати уметник или физички радник, конобар, није важно да ли си левичар или десничар, традиционалиста или модерниста, верник или атеиста, мушкарац или жена, богат или сиромашан… ако си некултуран – онда си некултуран, ако си културан – онда си културан. Наравно, коме је више дато, од њега се више и тражи. Од припадника академске и културне елите се највише тражи. Још више се тражи од припадника духовне елите, али видимо да је стање унутар црквене организације скоро исто као и у свим државним и друштвеним институцијама, или у народу. Промене долазе и одоздо (из народа) и одозго (од елите).

Против зла се боримо чинећи добро. Против некултуре се боримо културом. Светосавска философија живота је основа и наше философије културе. Једино ако има вере (критичне масе верника), народ постаје место окупљања универзалних људских или хришћанских вредности. Исто тако, свако место на коме се окупљају људи (на пример, универзитет и факултети, позоришта, музеји, академија, болнице, судови, скупштина…) који су искрени верници, постаје место окупљања универзалних људских или хришћанских вредности. Јер, тамо где су људи сабрани у Христово име, стварају се исте такве вредности – ту нема мита, непотизма, псовки, вређања, намештања, издаје, туче, не продају се вера и образ за вечеру, не постоје приватни и јавни морал или двоструки стандарди, нема плагијата, итд. Правне свести и културе нема међу људима који не осећају стид и немају савест.

“Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе“ (Свети Сава, цитира Писмо, на почетку типика или устава, који је написао за Хиландар). Исто тако, почетак културе је “страх Божји“. “Страх Божји“ није исто што и осећати страх од казне због прекршеног закона. Култура не настаје тако што ће, на пример, полиција да хапси оне који бацају смеће или да казне буду велике. Суштина је да свако то усвоји без страха да ће због тога бити ухапшен или да ће за казну морати да издвоји доста новца. Каква је ваша култура, ако ви једино због страха од казне не бацате смеће на улицу или у реку, или, ако стајете пешацима на пешачком прелазу само да не би платили казну? Култура настаје на унутрашњи начин – ако људи љубе добро ради самог добра, а не због страха од казне или због очекиване награде. Дакле, самодисциплина, а не спољашње дисциплиновање.

У Србији живи доста веома културних и лепо васпитаних људи. У српској елити има доста културних и великих људи, а у новој елити која настаје, таквих ће бити још више. Српски народ има богату културу. Време некултуре и некултурних људи дође, и прође. Сигуран сам да ће у Србији све доћи на своје место, само је потребно време.


Никола Варагић: Зашто каубоји носе пиштоље?

13 фебруара, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

Данас сви знамо причу о каубојима са Дивљег запада или о настанку Волстрита. Међутим, на почетку 20. века, Срби нису скоро ништа знали о Сједињеним Америчким Државама и о људима који владају у тој држави, о владајућој елити САД. Овде мислим на најмоћније људе у САД, на оних 1% најбогатијих. Готово исте породице (банке и компаније) које су пре једног века владале, владају и данас. Данас цео свет зна право лице глобализатора.

Ко је њих добро упознао још тада? Наравно, народ Сједињених Америчких Држава. Иза те елите је дуга историја колонијализма, масакрирања, убијања, опијумски ратови, мучење робова и израбљивање радника (своје расе, свог народа). Наравно, овде имам у виду целу елиту Запада, пошто је елита САД повезана са елитама западноевропских држава – са оних 1% најбогатијих у западној Европи. Уосталом, владајућу елиту САД чине људи пореклом из Европе. Ако посматрамо целу владајућу елиту Запада, међу њима су се налазили и они који су створили еугенику и расизам, и левичарски и (нео)либерални фашизам, и нацизам, и биолошки редукционизам и социјални дарвинизам. Владајућа елита САД је пре више од сто година успоставила монополе и картеле и на тај начин стицала екстрапрофит. Капитал за највеће банке и компаније је створен (и) кроз трговину робовима и наркотицима.

Међу грађанима САД, увек је било оних који су се борили против тих банкстера и мешања државе у приватни живот грађана. Грађани САД су добро знали и каква је владајућа елита западноевропских држава или монархија, пошто су грађани САД, углавном, пореклом Европљани, који у САД бежали од тих елита. САД су стекле независност као колонија, кроз борбу против енглеске круне – Северна Америка је била подељена између европских монархија (Канада је и даље под енглеском круном).

Народ САД је много пре српског народа и осталих народа у свету упознао владајућу елиту која успоставља “нови светски поредак“. Грађани САД су, много пре нас Срба, упознали нарко бароне и лордове, банкстере или “вукове са Волстрита“, фармакомафију, нафташе… Прави конзервативци (протестанти, католици) не прихватају “вредности“ које им намеће (нео)либерална елита. Конзервативци су на време схватили шта је циљ оних који стварају “нови светски поредак“. Они који то нису схватили, инстиктивно (несвесно) су осетили какву опасност по њих представљају оних 1% најбогатијих који контролишу штампање долара и који су створили полицијску државу. Наравно, на страни владајуће неолибералне елите је један део народа или грађана САД – они којима је “испран мозак“ кроз различите технике манипулације и дисциплиновања. Због тога, САД су (п)остале дубоко подељено друштво, на ивици грађанског рата. Грађански рат у САД тиња све време. Тиња сукоб између републиканаца и демократа, између Афроамериканаца и Евроамериканаца, данас у САД живи далеко више и Хиспаноамериканаца, а један део конзервативаца се у суштини одвојио од републиканаца (или Grand Old Party), у неколико држава САД, попут Тексаса, постоје јаки покрети за независност, итд.

Пошто су знали са ким имају посла, један део грађана САД се изборио за право на оружје и не дозвољава да им се право на поседовање оружја ускрати. Због тога, оне који штите то право не треба осуђивати, напротив, треба им честитати и подржати их. Грађани САД који бране то право, и поседују оружје, свесни су да живе у полицијској држави и да ће оног тренутка када предају своје оружје, владајућа елита увести тоталитарни поредак и на силу наметати своје “вредности“ и свој начин живота свим грађанима у САД. Начело којим се руководи владајућа елита у САД је: “човек је човеку вук“. У САД нестаје радничка класа, а настаје прекаријат – сиромашних људи је све више, социјално раслојавање је све дубље. Најбогатије не занима судбина сиромашних. Грађани САД не излазе на изборе у великом броју не зато што су глупи, или аполитични (има, наравно, и таквих), него зато што добро знају да иза обе партије стоје исти људи и да су избори само представа. Последња линија њихове одбране је управо оружје које је у њиховом поседу, са којим бране своју слободу и имовину. Због тога је циљ глобализатора да разоружа народ САД. Грађани САД су на првој линија фронта против глобализатора који желе да колонизују САД, исто као и било коју другу државу на свету. Из истиx разлога се противници глобализатора у САД противе и реформи здравственог система, они знају да се иза “алтруизма“ крије фармакомафија.

Оно што наоружаним конзервативцима из САД највише недостаје да би победили, прво себе (зло у себи), а онда и своје противнике, богоборце, јесте – Христос. Ако изгубе веру, или, пре, ако изопаче хришћанску веру – ако се нехришћански боре за своја права, онда ће погрешно да користе оружје које је у њиховом поседу. То се, одавно, дешава – у САД се спроводи убрзана дехристијанизација, у духу “new age“ покрета, долази до атомизације и распада се традиционална породица, сви су у трци за профитом и мисле само на паре, и републиканци и демократе су империјалисти, са месијанским комплексом да морају да шире “демократију“ по свету, тако што ће бомбардовати државе у којима живе “варвари“, а што подржава већина становника САД (“зато што нам се може, најјачи смо на свету“ – размишља просечан, скоро сваки грађанин САД), или, масовна убиства су честа појава у САД. Несумњиво је и да иза тих масовних убистава (и “убистава“) стоје и глобализатори који се залажу да се грађанима САД забрани право да купују и носе оружје, те да на тај начин желе да промене мишљење код оних који штите то право – постоје људи који још увек верују да је истина све што виде на телевизији или све што влада државе званично саопшти. Како ће изгледати борба између народа и владајуће елите, како ће изгледати саме Сједињене Америчке Државе, ако се процес дехристијанизације не успори, тј. ако не дође до христијанизације кроз православље, тешко је предвидети. У атомизованом и добро наоружаном друштву, лако може да дође до анархије и грађанског рата.

У сваком случају, (наоружани) конзервативци нису глупи каубоји, то су људи који воле слободу и желе да остану слободни људи. Њихов проблем је што припадају западњачком хришћанству, те нису довољно христијанизовани и не познају чојство, тј. знају да одбране себе од напада других (то је јунаштво), али, не знају да заштите друге (слабије) од себе (то је чојство). Сједињене Америчке Државе су некада биле Дивљи запад, а на Дивљем западу никада није било чојства (то су најбоље осетили Индијанци). Конзервативци (хришћани) више нису само белци или Евроамериканци, њих данас има и међу Афроамериканцима, и посебно, међу изразито побожним Хиспаноамерикацима. Међутим, иста вера их не спаја, него их то што су различитих раса и култура раздваја. Свако је са сваким у сукобу и свако је наоружан. А тамо где људи нису сабрани у Његово име (него постоји “култура славних“ и служење Мамону), ту Христос не станује, такво земаљско царство се распада.

***

У Србији није било Дивљег запада (време хајдука и ускока не може да се пореди), код нас није настала таква култура да сви буду наоружани и да свако чува своју кућу са пушком, а онда су дошли комунисти који су разоружали народ до краја и увели монопол и над силом и над животом, тј. створили су полицијску или удбашку државу. Народ, и да је хтео, није могао да дигне побуну против диктатора, није имао оружје да пружи отпор том режиму. Онда је дошао распад СФРЈ, рат, а након рата је на овим просторима део оружја остао у приватном власништву, сакривен и непријављен. Истина, Србија данас нема ни војску, ни полицију – ако би неки диктатор кренуо са отвореним прогоном, народ би се одбранио и са ловачким пушкама и пиштољима. Јер, са оваквом војском и полицијом, нико не може да спроводи отворену диктатуру и да држи под контролом све грађане у држави. То је, са једне стране, добро, јер ни народ није много наоружан (нема толико убистава као у неким развијеним државама света – страни туристи су прво изненађени, а онда одушевљени што и дању и ноћу могу слободно да се шетају, у сваком делу, било ког града у Србији, а што у многим светским градовима није могуће), али, са друге стране, то је лоше, јер смо слаби ако дође до напада од спољашњег непријатеља и нико није одговарао за злочине почињене над Србима. Такође, ако непријатељ победи у “умном рату“, оружје нема никакав значај.

Потребна нам је јака војска, исто тако добро обучена и опремљена полиција, али да штите народ и државу од унутрашњих и спољашњих непријатеља, а не да служе унутрашњим и спољашњим непријатељима. Ако полицајци хапсе једино ситне преступнике, и спроводе репресију над сиромашним народом (зато што имају “синдром бициклисте“), док штите оне који су опљачкали народ, и служе окупаторима, онда српском народу једино остаје да се наоружа попут каубоја из Тексаса. Да ли сада боље разумете те каубоје?

Српском народу је, пре свега, потребна вера у Господа Исуса Христа. Христос нас учи да ће, ко се мача лати, од мача и да страда. Када имамо веру, ако је Бог уз нас – оружје нам не треба. Молитва је јача од било ког оружја и оруђа. Наш рат је “умни рат“.

“Основе невидљиве борбе или вођења умног рата, или основе унутрашњег духовног супротстављања… треба да се предаје као што су раније на курсевима грађанске одбране људима говорили о нуклеарној експлозији, хемијском нападу и коришћењу биолошких отрова… И још је неопходно активирати се на информационом пољу… пољу битке… бајонет је изједначен са оловком. Радио су изједначили са казненим авио-експедицијама, а квалитетне часописе са армијским нападима. Ја се лично не предајем… Зато певам: ‘Устај, земљо огромна’. Певам тихо, а не на сав глас. Прво, зато што ће онај ко има уши да чује чути. А друго, зато што је наш рат – умни. Немамо разлога да вичемо“ (Протојереј Андреј Ткачов). За почетак, довољно је да већина разуме шта је то “умни рат“ или духовна борба.

Ако победимо у “умном рату“, неће бити потребе да се користи оружје и оруђе. “Јер када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12; 7-10).


Никола Варагић: Логика кварног ума

9 фебруара, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Успаван и лењ ум је кваран ум. Једино вером пробуђен ум, који се налази у подвигу или кретању, може да буде (постане) чист ум.

 

Пример 1:

Припадници владајуће елите, који (деценијама, годинама) пуне своје приватне џепове, на рачун пореских обвезника Србије, сада често и много говоре о толеранцији, помирењу и како не треба делити народ. Лопови из владајуће елите сада оптужују сваког ко се искрено бори против корупције и криминала да шири говор мржње и ствара поделе у народу, те је због тога екстремиста.

Ако позивате на одговорност одређене припаднике владајуће елите, за које постоје докази да су дубоко умешани у криминал и корупцију или који не могу да докажу порекло своје имовине, ви нисте екстремиста, не ширите говор мржње, а посебно не правите поделе у народу. Јер, народ није оних 1% који припадају владајућој елити, а који су се обогатили на рачун народа. Дакле, ако се борите против криминала и корупције, ви не делите народ, него делите, са једне стране, поштене људе, са друге стране, лопове или криминалце. Ако се борите против криминала и корупције, ви не ширите говор мржње, него указујете на кривична дела и штету која је нанета буџету општине и републике или јавног предузећа, или на штету коју су претрпели грађани због монопола приватних компанија и картела, од којих државни службеници и политичари примају мито. Лопови се крију иза народа (општег интереса или “опште воље“) – иза истог народа који краду, како год могу и где год стигну (зато што мисле само на “личну корист“). Закључак: ако сте поштен човек, а нисте лопов, нема разлога да се плашите, а још мање имате разлога да оптужујете оне који се искрено боре против корупције и криминала, да шире говор мржње и да стварају поделе у народу.

 

Пример 2:

Србија је држава свих њених грађана. Београд је био главни град Југославије. Идентитет Београда и Србије није једино српски и хришћански. Није важно ко је стварао државу и град и ко чини већину у Србији и у Београду. Неговати српски језик и писмо (ћирилицу), значи наметати другима (несрбима, мањинама) који живе у Србији свој (службени) језик и писмо. То могу да раде Француска, Енглеска, САД и Немачка, то може да ради Саудијска Арабија, али, то не може да ради Србија. На пример, Аустријанци причају немачки, не измишљају аустријски језик, Американци не измишљају (северно или јужно) амерички језик, а Срби морају да прихвате измишљен језик, који је у суштини – српски језик, само да не би повредили нечија “национална осећања“. Србија не може да буде држава српског народа, а Београд не може да буде престоница свих Срба, зато што у Србији и Београду не живе једино Срби. Београд не може да буде, истовремено, и космополитски и српски град. Држављанима Србије, који нису Срби, не може у пасошима да пише да имају српско држављанство, него држављанство Републике Србије. (Али, ако ти исти оду да живе у Француску, прихватиће без проблема француско држављанство, ако оду да живе у САД, постаће Американци). Неговати свој, православни идентитет, није хришћански. Морају да се поштују сва права свих муслимана који живе у хришћанским државама, а уопште не морају да се поштују права хришћанa који живе у исламским државама. Хришћански је љубити свог непријатеља, што значи да непријатељу мораш да даш све што ти тражиш и све што имаш, а он теби, наравно, не мора ништа да даје. Дакле, ако си Србин, не смеш да жалиш за српским жртвама и немаш право да хапсиш и да судиш злочинцима из других народа који су убијали Србе.

То је логика бораца само за своја права и да православни Срби немају никаква права.

 

Пример 3:

“Ја сам Хрват, поштујем другачије људе, научио сам и ћирилицу да читам из поштовања према пријатељима Србијанцима, против сам сваког шовинизма и национализма, није ми важно да ли је неко Србијанац или Хрват, хришћанин, муслиман или атеиста, и зато сам противник великосрпских националиста који присвајају Николу Теслу – нпр. зашто сте београдском аеродрому дали назив Никола Тесла – када се зна да је он рођен у Хрватској, неки тврде да је хрватског порекла, што значи да припада више Хрватској него Србији, тако да ми имамо више права да га славимо, а у сваком случају, он припада целом свету.“

Шта да одговорите том Хрвату “космополити“? Ако му кажете да је Никола Тесла Србин, из православне породице, рођен у Аустроугарској, да је већи део живота провео у САД као Американац српског порекла, да Срби имају право да поштују и славе Теслу исто као што Немци поштују и славе Бетовена, Французи Декарта, Италијани Микеланђела, Руси Достојевског, Енглези Битлсе, грађани САД Хемингвеја… и да поред Срба, Теслу могу да славе и сви остали људи широм света, зато што припада целом свету – овај наш Хрват “космополита“ ће само да понови отрцану фразу да сте ви један шовиниста и да заступате великосрпски хегемонизам. Да ли су Срби криви зато што су сви најпознатији, условно речено Хрвати, од Руђера Бошковића до Радета Шербеџије, пореклом Срби? Остаје нам само да се нашалимо са таквим хрватским космополитом.

 

Пример 4:

“Mi Srbi, moramo da se vratimo svojoj tradiciji, pravoslavlju i Svetom Savi, više niko ne poštuje svoju tradiciju, zaboravili smo svoju istoriju, niko ništa ne preduzima da se svi saberemo, svi samo misle na pare i svoj posao“ – пише, на латиници, као што видите, српски националиста, који не слави славу зато што то више није модерно, или, ако слави, не носи колач у цркву и спрема мрсну храну у време поста, и наравно, никада нема времена за протест, митинг или ходочашће, нити има времена да иде код других на славе, јер има доста обавеза, много ради и мора да издржава себе и своју породицу. Таква је логика Срба чије речи не прате дела.

 

Пример 5:

“Српски народ је постао омражен у свету, представљају нас као некултурне и примитивне дивљаке, а ми смо најстарији народ, јели смо златним виљушкама још у Средњем веку, ми смо гостољубиви људи, не мрзимо никога, ми смо светосавци, разликујемо се од оних који нису хришћани, али морамо да се осветимо свакоме ко нас напада, а коме се не свиђа да живи у Србији, нека се одсели. Доста смо ми окретали други образ, свака част патријарху Павлу, али ако желимо да опстанемо као народ, морамо да слушамо више људе као што је доктор Мирољуб Петровић, тј. све то треба по кратком поступку, п**ка им м***рина, и те избеглице исто тако, шта има ми њих да примамо и гостимо. Није Хитлер био луд што је то радио са Јеврејима, Циганима и педерима. Тако и ми треба са Албанцима. Нама је под Титом било најбоље, ишли смо на море, знао се неки ред и ко је главни, нешто се градило“ – говори ми познаник, стари националиста и још старији комуниста, кога сам срео, и затим баца опушак од цигаре на улицу, иако је канта за смеће поред њега.

Пробао сам да објасним познанику да се хришћани од нехришћана разликују по томе што хришћани љубе и непријатеље своје, да је то што он говори више паганизам и идеологија црне интернационале и да нема никакве везе са светосављем, да смо ми Срби страдали од таквих из црне и црвене интернационале који су по кратком поступку хтели да дођу до “коначног решења“ или “еманципације“, да су Срби били избеглице, да наши непријатељи такве као он користе да нас прикажу, не само да смо исти као и наши непријатељи, него и да смо већи злочинци од усташа, фашиста или нациста са Запада. Он не може да схвати да нам поред таквих као што је он непријатељи и не требају.

 

Пример 6:

“Ми – левичари, либерали, борци за људска права и слободу мишљења – волимо све људи, ми поштујемо друге и другачије и штитимо права свих људи, осим права оних људи који верују у Христа Бога, или у Алаха, осим права оних људи који не учествују у паради поноса коју ми организујемо, а за оне који учествују у оној другој паради поноса, коју ми не организујемо, за њих нас је баш брига, као и за све остале људе који нису наши, јер сви који мисле другачије и не слажу се нама, шире говор мржње, сви који износе чињенице и говоре истину која са нама не свиђа, нису политички коректни, због тога их мрзимо, због тога за њих не могу да важе иста правила и исти морал који важи за нас, у борби против њих, нама су сва средства дозвољена, све док другачије од себе не истребимо или док сви другачији не постану исти као ми и не почну да живе нашим начином живота. Дакле, ми смо антифашисти, само ми можемо да будемо антифашисти“ – изричит је  трансхуманиста из круга двојке, са паланачким менталитетом, који се, у суштини, залаже да тзв. Косово постане независна држава са столицом у УН, само зато што неће да му се по Београду шета гомила “назадних и прљавих Албанаца“, већ гомила избеглица из Азије (пошто новац са Запада стиже једино оним НВО у Србији које пружају помоћ избеглицама из Азије и Африке). Запад не жели Албанце у Србији, него тзв. Косово ван Србије, тако да даје новац једино оним Србима који се залажу да се Косово и Метохија, и Срби који живе на КиМ, продају и препусте Албанцима.

Наpавно, наш трансхуманиста и “антифашиста“ из круга двојке, са “периферије Империје“, само опонаша исте такве трансхуманисте и “антифашисте“ из Империје. Такви се данас називају неолиберални фашисти. Они као штите права муслимана на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, док убијају муслимане у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…, а муслимане које не убију, доводе као избеглице у Европу да раде прљаве и тешке послове и као послуга Европљанима. Наравно, муслимани који се са тиме не мире, који се против тога боре, постају терористи. Истина, муслимани би водили џихад против “неверника“ и да нико из хришћанског дела света никада није напао муслимане, њихова дужност је да све људе на свету преведу у ислам или потчине ако неће да приме ислам, а то ми Срби и остали православни хришћани, најбоље знамо.

 

Уместо закључка

“Подвигом вере човек побеђује егоизам, прекорачује границе свога ‘ја’ и улази у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност… ‘Спавање разума’ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност, у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе. Вера ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Вера ослобађа ум категорије чулности “ – Св. Јустин Ћелијски. Делатност вере испуњује се “духовним мислима, у чисто духовном делању“ – у чисто умском делање (и са чистим осећањима). Ум не може да буде чист, ако срце није чисто. Срце не може да буде чисто, ако ум није чист. Једино Дух Свети може да очисти ум.


Никола Варагић: Одговор Остоји Симетићу

1 фебруара, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Није свако, ко у овом тренутку критикује коалицију Двери и ДЈБ, вучићевац. Мислим да ти из неких других, својих разлога, критикујеш Двери и Доста је било.

Вучићевац је онај националиста који критикује Двери више него СНС и не би потписао Апел. То се односи на напредне националисте који више нападају Двери него СНС. Ти критикујеш СНС колико и “жуте“, потписао си Апел. Бошко је исто као и ти потписао Апел. Коалицију Двери и ДЈБ критикују и они који подржавају Ђиласа и они попут Кесића и Њузнета који су за улазак у ЕУ. Двери и ДЈБ желе да победе напредњаке, али да се “жути“ не врате на власт.

 

ostoja

Остоја Симетић

Такође (ни ово се не односи на тебе), приметио сам да је међу онима који говоре да је Бошко сујетан човек много сујетних људи, који се одмах наљуте ако не прихватиш њихов савет или план, а они наравно мисле да је то што они предлажу најбоље решење за Србију, само да нађу неког да га спроведе у дело уместо њих.

Колико сам разумео, за Двери није било спорно да уђу у коалицију са ДСС, него је за ДСС било спорно да уђу у коалицију са Двери и ДЈБ. Штета што нису, нисам сигуран да ДСС може да уђе у скупштину ако самостално изађе на изборе. Надам се да је разлог зашто су у ДСС толико против ДЈБ баш то што кажу – зато што је ДЈБ “гејфрендли“, а не зато што би да се испитају спорне приватизације.

Званична политика ДЈБ је да су против тзв. “унутрашњег дијалога“, против уласка Србије у НАТО и за замрзавање преговора о уласку Србије у ЕУ на најмање годину дана, док се ми, грађани Србије, не договоримо да ли уопште желимо да уђемо у ЕУ. Дакле, ДЈБ се разликује од покрета Саше Јанковића (посебно сада када је подржао Ђиласа), а посебно од ЛДП.

У ДЈБ има неолиберала које помињеш, али има и православаца који славе славе и пишу ћирилицом… Нисам члан Двери, гласам за Двери, али имам и пријатеље и познанике који гласају за ДЈБ и пијемо кафу без икаквих проблема – мало ја њих зезам, мало они мене, али су наши односи коректни и желимо исто – ефикасну државну управу, владавину права… Међутим, и ти и они имате нешто заједничко (пошто се не познајете) – ти мислиш да су сви они нека страшила (не кажем да нема и таквих, али таквих свуда има), а они мисле да си ти страшило (скоро исто као и Владислав Ђорђевић). Истина је да нико од вас није страшило.

За политичку сцену није добро, ако си права опозиција, да нестанеш са политичке сцене. Да би био независан (самосвојан) у политици, мораш да се финансираш тако да не зависиш од било кога. Пошто у Србији велики новац за озбиљну политику можете да добијете само од тајкуна који су учествовали у приватизацији и корупцији, или од странаца, остаје као ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ – улазак у скупштину, јер тако добијате новац за своју странку из буџета државе, те тако никоме нисте дужни и слободни сте да говорите шта хоћете.

Али, да би говорили у медијима, морате да имате приступ медијима. Људи попут Бошка Обрадовића и Саше Радуловића, који указују на корупцију, који нису учествовали у приватизацији, немају приступ медијима, забрањено им је да се појављују у великим медијима. Како онда могу да дођу до народа? ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ је улазак у скупштину, јер РТС мора да преноси седнице скупштине и цела Србија може да те чује и види. Баш због тога режим и у скупштини највише кажњава посланике Двери и ДЈБ.

Дакле, ако сте мала странка која се бори против моћног режима и окупатора, без много савезника, најбоље, и у овом тренутку, једино решење да обезбедите опстанак на политичкој сцени, а тиме сачувате и клицу отпора против режима и окупатора, јесте улазак у скупштину, јер се тако обезбеђује финансирање и појављивање у медијима.

Да ли ће се и када “отворити простор израстању једне нове снаге, која ће друштву понудити сасвим другчија, оригинална решења, без страха у дирање свете краве, садашњег облика представничке демократије“, не знам, али док се не створе ти услови, мора нешто да се ради, да се пружа отпор, јер ако се уопште не боримо, ако нестанемо са политичке сцене, неће се никада створити. У овом тренутку, далеко смо од критичне масе која би била спремна да подржи промену државног уређења и политичког система, па да држава и Црква поново буду у симфонији.

Да ли Двери и ДЈБ праве грешке? Праве. Да ли могу боље да раде? Могу. Да ли могу сами нешто да ураде? Не могу. Исто важи за нови ДСС.

Политички циљеви Двери су, верујем, и даље исти као и твоји, или ДСС, тј. свих потписника Апела. Очигледно је да се не слажете само у начину како да се дође до циља.

двери-и-дјб

Бошко Обрадовић и Саша Радуловић

Подржавам већ пар година стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што у ДЈБ постоје људи који се озбиљно баве економијом, а опозиција, посебно националисти, је у дефициту са добрим економистима који су спремни да се баве проблемима које имамо у привреди и стварају нову економску политику. Био сам међу организаторима Конференције младих лидера из дијаспоре 2009. године и међу говорницима су били Бошко Обрадовић и Саша Радуловић. Тада нико (шира јавност) у Србији није знао за њих, нити су они производ овог система – Бошко Обрадовић је растао кроз Цркву, а Саша Радуловић се вратио из расејања. Тада сам говорио да треба да уђу у политику, да покрет Двери треба да изађе на изборе.

Затим, подржавао сам стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што морамо да водимо дијалог и са онима који нису православци (без обзира на попис, они који нису црквени чине већину у српском народу), зато што нећемо да делимо народ (шта је следеће – да се у политичком смислу делимо и према томе ко је за владику Артемија, митрополита Амфилохија или за владику бачког Иринеја, итд.), зато што као хришћани разликујемо грех од грешника и знамо да се грешник у сваком тренутку може покајати и постати праведник, а наше је да праштамо и да се радујемо повратку сваког заблуделог брата као што се отац радује повратку блудног сина.

Они који су се у последњих 20 година обогатили на грбачи овог народа, покушавају да онемогуће појаву било какве политичке снаге која би могла да покрене питање спорних приватизација, која би заиста урадила унакрсну процену имовине политичара, судија, генерала, тајкуна, итд. Можда у томе неће успети ни Двери и ДЈБ, али су, изгледа, једини решени да то покушају, и једини нису повезани са онима који су учествовали у шверцу и спроводили приватизацију у Србији, током деведесетих и после 2000. године. Према мом мишљењу, питање развоја привреде и успостављања владавине права је најважније питање (јер је са тим повезана борба против “беле куге“ и одласка младих у расејање), ако смо се већ сложили да је најбоље решење за Косово и Метохију у овом тренутку стање “замрзнутог конфликта“.

Ми можемо да спроводимо рехристијанизацију и водимо борбу са ослобођење и кроз систем (нпр. улазак у скупштину и појављивање на РТС) и ван система – где год се отвара простор за деловање, треба то искористити и деловати.

Српски културни клуб, 26.01.2018.

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/01/26/nikola-varagic-odgovor-ostoji-simeticu/


ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ

19 јануара, 2018

Милена Ивановић, супруга лидера Грађанске иницијативе СДП Оливера Ивановића, пошто је од лекара чула стравичну вест да јој је муж убијен, смогла је снаге само да изговори: „Опет ми га узеше, нисам могла да га сачувам“. (Вечерње новости)

Оливер Ивановић није имао подршку своје државе, није имао подршку Запада, остао је сам, на брисаном простору, а против себе је имао и албанску и српску власт и мафију, и страног окупатора. Убили су га убрзо након што је изашао из затвора, где је био од 2014. године.

Није се плашио, није се повукао, није отишао са Косова и Метохије.

Поред себе је, на крају, имао само храбру супругу.

Сигурно није био човек без мане, али они који су га убили су право зло.

Саучешће његовој породици.

Бог да му душу прости.

Оливер Ивановић (1953-2018)

Oliver_Ivanović

POVORKA

Грађани Косовске Митровице испраћају ковчег са телом Оливера Ивановића

——————————–

РАДА ТРАЈКОВИЋ

Јавна је тајна да власт на северу Косова и Метохије спроводи Милан Радојичић. Он одређује добро и зло и док је њега тамо, није потребна заједница српских општина, јер би и она била под његовом контролом, каже Рада Трајковић, бивша посланица у Скупштини Косова.
Званично занимање Радојичића је кафеџија, незванично се бави свим и свачим, па и трговином наркотицима. Он се бавио окупљањем народа пред долазак свих званичника из Београда.
Власник је кафане Греј, где се одржавају састанци министара и политичара.
У тој кафани поставља директоре, одлучује о свим тендерима и шта ће се градити и где.
Трајковићева каже да власник кафане Греј са Харадинајем преговара ко ће бити министар – то је потврдио и сам Харадинај.
Славиша Ристић, посланик у Скупштини Србије из Зубиног Потока, каже да је јавна тајна да је Радојичић усред бела дана и насред улице, наочиглед других, ишамарао председника општине Горана Ракића. Шамарао га је васпитно, да овај схвати да не може ништа на своју руку.
Горан Богдановић, посланик са Косова, каже да би он најрадије избегао ову тему, јер његова породица живи на Косову.
„Ја се не плашим и верујте ми не знам из ког разлога, али ме једноставно није страх, иако и ја као и Богдановић живим на Косову у Грачаници“, каже Рада Трајковић за Данас.

OliverSahranaRadaTrajkovic

DANAS, 19.01.2018.


Никола Варагић: Наши вакцинаши

9 децембра, 2017

 

Nikola

Никола Варагић

 

Поводом текста Наши антивакцинаши, аутор Алексеј Кишјухас, Данас, 3.12.2017.

 

Уколико “ми узимамо баналне неконзистентности у причама о терористичким нападима, и затим креирамо своју утешн(иј)у верзију истих“, зато што је “тешко појмити да су неки зли, непредвидиви и неурачунљиви људи заиста ‘неочекивано и ничим изазвано’ отели пар авиона и запуцали у зграде Светског трговинског центра 11. септембра притом усмртивши 3000 невиних људи, а да је за то знала ‘наша влада“’, зашто је, онда, тешко појмити да постоји фармакомафија? Зашто су, према Алексеју Кишјухасу, једино болести тела “попут терориста“? Зашто (зар) “попут терориста“ нису и колонизатори и банкстери који стоје иза фармакомафије, или несавесни лекари? Зашто је тешко појмити да и међу њима постоје неки “зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“?

Зашто је то тешко појмити, и да ли су то увек “баналне неконзистентности“, ако “понекад имамо добре разлоге да будемо сумњичави и према власти и према естаблишменту; ЦИА, снајка, ЦИА је у својој историји имала многе морално проблематичне акције, а тек су здравствени систем и институције у Србији махом накарадно скарадни“? Кишјухас је убеђен да је “све то заправо разлог мање, а не разлог више, да будемо склони теоријама завере“, због тога што, “огромни системи у којима провејавају или пак владају непотизам, незнање и забушавање – попут државе или јавне управе – једноставно су неспособни да успешно прикрију или заташкају било шта“, јер, према Кишјухасу, “таква (или било каква) власт“, не може “да прикрије или заташка било шта, а понајмање заверу толико крупну као што је систематско тровање популације“ (које или чије популације?), пошто би “у том случају, на стотине или на хиљаде људи морали да буду укључени у глобалну заверу, а ван памети је да до сада то нико није испричао комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“.

Све је то заправо разлог више, а не разлог мање, да верујемо да се неке ствари одвијају по плану који је осмислила одређена група људи, а не случајно. На пример, нису случајно нацисти кренули у “поход на Исток“. Нису се случајно срели неки богаташи (којима је иначе профит на првом месту) и онда “неочекивано и ничим изазвани“ одлучили да оснују Светску здравствену организацију и остале наддржавне или глобалистичке организације. Исламски терористи нису “неочекивано и ничим изазвано“ почели да изводе своје нападе широм Запада, него су то урадили након што су државе Запада бомбардовале и окупирале њихове државе. Ратови у Ираку, Авганистану, Либији или Сирији нису случајно почели, и није случајно након тога дошло до кризе са избеглицама у Европи. Најбогатији људи на Западу су добро повезани, и на Западу постоје тајне организације и службе, међу њима и професионалци – то је чињеница – логично је да они желе да одрже своју власт, а пошто долазе из фаустовске културе, из њиховог угла, разумно је то што желе да владају над свим државама и народима на свету. Последице њиховог деловања су видљиве. Наравно, империјалисти нису толико способни да “успешно прикрију или заташкају“ све што раде, па се догоди да неко некад нешто исприча “комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“, односно, довољно је да човек мало укључи мозак, па да схвати да иза много тога што се дешава у политици и економији не стоји “случај“. Постоје људи који имају критичко мишљење и довољно су образовани и информисани. Ето “зашто је антивакцинацијски покрет и/или култ толико популаран и успешан“, исто као и неки “теоретичари завере“ (међу којима заиста постоје опскурни ликови, параноици…).

Правити такве завере нема везе са логиком и здравим разумом. Бити сигуран да не постоје никакве завере и да у СТО и фармацеутској индустрији не постоје “зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“ (који, наравно, неће о својим тајним плановима говорити у јавности, нити ће објављивати компромитујуће слике на друштвеним мрежама), да је баш “све тако насумично, непланско и несигурно“, тј. да смо увек “уроњени у блато сурове случајности, без контроле или плана“, такође нема везе са логиком и здравим разумом. Лако је људе који се залажу за ГМО храну и обавезну вакцинацију о(т)писати као “човека-масу“, стране агенте, секташе… Пошто не мислим да Алексеј Кишјухас ради за фармакомафију, или да ради за произвођача ГМО хране, или за стране тајне службе, или за масоне, онда мора да је он наиван попут детета. Ако је он такав – по овом питању, вакцинаши попут њега су, из угла фармакомафије – корисни идиоти. Толико о нивоу научне писмености и критичког мишљења.

Зашто код вакцинаша свако критичко мишљење и сумња у квалитет вакцина изазива исте “емоционалне и стравствене реакције“? Просветитељи попут Кишјухаса верују у разум, па ипак, у оваквим случајевима, воде их емоције и страсти. Само тако се може објаснити то што они уопште не слушају оне који мисле другачије по овом питању. На пример, они упорно помињу “антивакцинацијски покрет“, а ту пре свега мисле на докторку, психијатра Јовану Стојковић, која је на челу удружења грађана “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“. Из самог назива удружења које предводи др Стојковић, види се да они нису против вакцинације – удружење се, у начелу, залаже за вакцинацију, али необавезну. Но, вакцинаши попут Кишјухаса и њему сличних ће упорно све који не мисле исто као и они називати “антивакцинашима“[1]. Напредак је то што они више не о(т)писују све оне који сумњају као “сумасишавше хипике у исусовкама и органски вуненим џемперима или као теоретичаре завере који носе алу-фолију на глави да им разна јудеомасонска ‘зрачења’ не би побркала мозак“. Он жели да разуме “антивакцинаше“, то је за похвалу.

Питање да ли је нешто обавезно или необавезно нема никакве везе са вакцинама, нити има било какве везе са вером или са сумњом у науку и слично. По питању вакцинације, ја сам, као лаик за медицину и природне науке, у суштини, нешто као агностик. Као дете, примио сам неке вакцине, и прележао сам неке богиње. Прошле недеље сам био у кући у којој се лечи мало дете од малих богиња, играо сам се са њом, држао сам је у крилу, недељу дана касније сам и даље жив и здрав.

Нисам се овим питањем бавио, нисам озбиљно размишљао о вакцинацији, све док нисам видео да се у нашим медијима говори о некаквој епидемија богиња (сто оболелих и сви повезани са КиМ) и да је поднета кривична пријава против др Јоване Стојковић. Онда сам одлучио да сазнам о чему се ту ради. Одгледао сам више интервјуа и емисија у којима је гост била др Стојковић, међу њима и емисију[2] у којој гостује заједно са др Грујичић и др Радовановић (који иначе тврди да бомбе са осиромашеним уранијумом које је Нато бацао по Србији нису штетне по здравље). Др Јована Стојковић је психијатар и мајка троје деце – њено прво дете је потпуно вакцинисано, друго дете делимично, а треће дете није уопште вакцинисано, и оно је  – најздравије. Њен супруг је такође лекар.

После свега што сам одгледао и прочитао на ову тему, на страни сам др Јоване Стојковић, а нисам на страни оних који се залажу за обавезну вакцинацију, или, не верујем министру здравља, председнику лекарске коморе, директорима агенције за лекове или института Торлак (који контролише вакцине) и фармацеутским корпорацијама из света (од којих Србија купује вакцине). То што ја не верујем одређеним људима, не значи да не верујем у људе уопште и да не тражим оно најбоље у људима (који су створени по лику Божјем), одакле год да долазе. Дакле, овде се не ради о томе да ли ја верујем у вакцине и у науку, него да ли верујем у одређене људе и зашто вакцинација у државама попут Србије мора да буде обавезна, а у државама попут Немачке не мора. Такође, питање је и зашто вакцинаши нису тако убедљиви у својим наступима, а “антивакцинаши“ јесу. Јуче нисам знао скоро ништа о овој теми, а данас више верујем др Јовани Стојковић него вакцинашима. Јована Стојковић је докторка, научник, што значи да ја и даље верујем у докторе, у науку (али, наравно, на првом месту, верујем у Бога), увек ћу поштовати научнике попут Пупина и Тесле, као што ћу увек сумњати и имати критичко мишљење – па и према ономе што раде и говоре противници обавезне вакцинације и “теоретичари завере“. То што имам критичко мишљење не значи да сам теоретичар завере, него да нисам наиван и да не верујем лажову и преваранту. Аргументи Кишјухаса зашто треба веровати да је све како треба што се тиче вакцина, равни су онима “тако су рекли на телевизији“, “тако је писало у новинама“.

Обавезна вакцинација је – под садашњим околностима, у тренутним условима које имамо у Србији и у свету – чист фашизам. Зашто је то тешко појмити, ако на делу имамо школски пример спреге државе и приватног крупног капитала. То је у економском смислу основа фашизма. (У државама које су биле комунистичке, то су и реликти колективизма.) Највеће светске фармацеутске корпорације (од којих купујемо вакцине) налазе се на Западу. Иза највећих фармацеутских и хемијских компанија, банака и фондова, нафтних компанија… стоји иста група власника или “акционара“. Они држе под својом контролом све владе свих држава на Западу. Србија је њихова колонија, служи за експерименте. Не мораш да будеш теоретичар завере да би то појмио.

Поред неповерења у глобализаторе, ту је и неповерење у режим. Између осталог, зато што је јасна веза између глобализатора и власти у Србији. Сигуран сам да и Кишјухас сматра да је Србија веома корумпирана држава, али, остаје нејасно одакле поверење, у ту исту државу, када се ради о вакцинацији. У корумпираном друштву, корупцији су подложни и научници који производе и контролишу вакцине, и лекари који дају вакцине, и полицајци, тужиоци и судије који треба да казне несавесне лекаре и научнике… Ти, тако корумирани људи, приморавају све нас да примамо вакцине које они производе и једини контролишу. Тек када се промени закон и више не буде обавезна вакцинација, тек када се поврати или стекне поверење у људе који воде државне институције и службе безбедности, у лекаре, у фармацеутске компаније, у научне институте и лабораторије које контролишу квалитет и исправност, можемо да разговарамо о самим вакцинама – да ли треба давати вакцине, од кога купити вакцине, које вакцине, у ком узрасту и коме давати вакцине, итд. Најбоље решење је да се обнови институт Торлак, и да се вакцине производе и испитују у Србији, ако неке вакцине неко треба да прими. Да ли постоји вакцина за тако нешто?

Надам се да сам бар мало помогао вакцинашима, попут Кишјухаса, да боље разумеју или појме “антивакцинаше“.

____________________________________

[1] Исто тако су направили велики буку да се “укида Дарвин“, тј. да се избацује теорија еволуције из наставе у школама. Др Радмило Рончевић је тада када је покренуо петицију да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школама и на факултетима, нагласио да “теорија еволуције треба да се изучава као хипотеза са свим чињеницама које јој евентуално иду у прилог и чињеницама које јој не иду у прилог“. Они уопште не слушају шта др Ромчевић или др Стојковић говоре, они не чују другог и другачијег, они не виде шта пише.

[2] У овој емисији је гост и мајка детета које је примило вакцину и постало инвалид. Мајка тог детета је медицинска сестра. Она већ 10 година не може да заврши судски процес, нити је икада од државе или Торлака добила помоћ за непокретно дете. Просудите сами: https://youtu.be/bksSOMpf5x8


Никола Варагић: На Балкану је био Рај

12 септембра, 2017

Nikola

Никола Варагић

 

Свет пре Христа

Према проценама научника, од краја леденог доба прошло је 12 000 година. Након леденог доба, прва велика култура, позната науци, развила се на простору Балкана, око Дунава. Винча се развијала као аутохтона балканска култура, на темељима неолитске Старчевачке културе и мезолитске културе Лепенског вира (од 9 000 година пре Христа). Винча је постојала од шестог миленијума до четвртог миленијума (од 5 300 до 3 500 године пре Христа). Винчанска цивилизација је заузимала простор од Скопља до Будимпеште, од Софијског поља до реке Босне и Црне Горе. Винчанци су имали развијену металургију и рударство – металургија је настала на Балкану[1]. Винчанци су познавали (имали) и бројеве. Винча је била највећа и најразвијенија цивилизација те епохе (због тога неки мисле да су Винчанци први развили и писмо).

“Винчанска култура поседовала је око 4000. г. пре н. е. територију већу од територију било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља премашала cу величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који cу знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту“[2].

После културе Лепенског вира и Винче, прве познате културе настају после 5 миленијума, са Хетитима и Етрурцима, после тога долазе Грци и Римљани. Хетитско царство трајало је до једанаестог века пре Христа. Настало је, отприлике, око четвртог миленијума пре Христа. Хетити су народ индоевропског порекла, хетитски језик је индоевропски језик. Не зна се да ли су Хетити у Малу Азију дошли преко Балкана или преко Кавказа. У једном тренутку су били моћнија сила од Египта. То нису били у односу на народе са Балкана. Имали су државу и војску миленијум пре настанка Атине и Рима.

Етрурци су познати као најстарије класно друштво које је постојало у Италији, односно, на Апенинском полуострву. Етрурска цивилизација настаје после тзв. “Тројанског рата“, средином другог миленијума пре Христа. Држава се простирала око четири града. Према једној теорији Етрурци су пореклом Тирсени (гусари) дошли из Мале Азије. Према другој теорији, више реалној, дошли су из Паноније и са Балкана, јер тешко је претпоставити да су гусари створили такву културу и организовану државу, да су извршили доминантан културни и верски утицај на Латине/Римљане, да су предали и писмо… Етрурска култура је заједно са грчком културом у темељу римске цивилизације. Митолошка слика Етрураца и старих Грка има исту културно-историјску основу. Историјски подаци који говоре о присутности Етрураца, етрурских пророка, у Римској империји (и на Балкану), досежу до шестог века после Христа. У том веку се Словени “појављују“ на Балкану. Етрурци су себе звали Расени. Прва српска држава која настаје зове се Рашка, а град Рас постаје седиште[3].

У последњих шест хиљада година на простору од Мале Азије преко Балкана и Подунавља до Апенина и Алпа живели су: Винчанци, Етрурци, Хетити, Пеласти, Хелени (Дорани, Јоњани и Еолци), Галати, Тројанци, Венети, Илири, Скити, Сармати, Македонци, Трачани, Мезеји, Гети, Трибали, Рети, Хистри, Лигури, Сарди, Сабињани, Оски, Јапиги, Месапи, Келти, Панони, Мези, Дарданци, Дачани, Пеонци, Италици, Јази, Скордисци, Сингини, Панони, Мези, Римљани, Анти, Готи… до данашњих Словенаца, Хрвата, Срба, Бошњака, Албанаца, Бугара, Румуна, Влаха, Рома, Македонаца, Грка, Турака, Мађара… У суштини, на Балкану већћину чине Словени (Срби и Бугари), Грци и Румуни. У последњих хиљаду година на Балкан су се доселили  настанили Турци и Татари (угрофинска и албанска племена, док су Бугари постали Словени).

За Пеласте се претпоставља да су староседеоци на простору Грчке. Они су се утопили у хеленска племена која су дошла са севера. Једно од Хеленских племена звало се Дорани (Хелена је била њихово божанство). Дорани су име добили по Дору, сину Хелена, унуку Деукалијона, праунуку Прометеја (постојао је и пророк Хелен, син Пријама и Хекабе, владара Илиона, саборац Хектора). Деукалион је једини преживео потоп који изазвао Зевс и тако спасао људски живот. Према другој легенди, од Деукалиона је настао мушки род, од његове супруге Пире је настао женски род. Зевс је био бог пелашког племена и имао је у Епиру, у Додони, своје пророчиште. У Делфима се јављао преко Аполона (Аполона налазимо и у Панонији). Вековима касније, Орфици (име добили по трачком песнику Орфеју) у грчки живот уводе кајање и аскезу, певају химне Зевсу… Хелени су Македонце, Илире и Трачане сматрали варварима. Александар Велики, Македонац, уз помоћ Илира и Трачана хеленизује Азију и северну Африку. Вековима су у Грчку стизали – са севера –  дарови који су Грке радовали, из прапостојбине, (митске) Хипербореје.

Археолошко налазиште Кале код Бујановца на југу Србије датира из дванаестог века пре Христа. У овом граду се луксузно живело од четвртог века пре Христа до другог века после Христа. То је најјужнија тачка у којој је забележено присуство Келта, у доба Филипа Македонског. Затим, кочанска котлина и иконе из Винице у Македонији показују висок уметнички и религиозни ниво који су поседовали људи који су ширили хришћанство у четвртом веку после Христа. Ова два налазишта обухватају простор у коме су рођени Александар Македонски и Константин Велики. Ту се касније гради Јустинијана Прима. Видимо да је живот био динамичан, богат и културно веома садржајан у ових десет векова. После тога долази миленијум византијске цивилизације, затим време словенске цивилизације… Може се рећи да се на овом простору живот непрекидно развија дванаест хиљада година[4]. На пример, Аргонаути су пловили Дунавом и Савом. Скордиски савез трајао је од трећег века до првог века пре Христа. Најпознатији гладијатор у Риму је био пореклом из Доње Мезије. У периоду Диоклецијана, Галерија, Костантина, и Јустинијана “срце Рима“ је било на Балкау – Илирија, Мезија, Дација и Дарданија. На Балкану је рођено 30 римских императора. Од тога 17 на простору Србије. Предводник највеће буне робова у историји Рима рођен је као слободни Трачанин око 120. године пре Христа. На граници Балкана (Европе) и Азије направљена је нова престоница Римске Империје, нови Рим, Константинопољ или Цариград, касније седиште паганског а затим и православног Источног римског царства.

Некада се веровало да порекло “свастике“ (“коловрата“ код Словена) води из Индије, данас се зна да свастика води порекло (најмање) из Винче. За сада се верује да је Троја нађена у Малој Азији, али право име Троје је Илион, који је по легенди основао краљ Дардан, а Дарданија није у Малој Азији. За “Тројански рат“ се претпоставља да се догодио између трећег и првог миленијума пре Христа. Хеленска цивилизација настаје од 1200 године пре Христа. Тада нестаје Критска цивилизација. Порекло Крићана није утврђено. То је била развијена цивилизација у другом миленијуму пре Христа. Римљани су имали везе и са Крићанима и са Етрурцима. У Хомеровим списима се каже да су Хелени ратовали против Тројанаца. У 20. веку, у холивудским филмовима, можемо видети да Спартанци (средина првог миленијума пре Христа) ратују против Тројанаца. Херодот у својој “Историји“ пише како је велика земља Скита и како је то велики народ, па помиње Ските-хелене, Ските-сточаре, итд. Али на другом месту пише како су Трачани најбројнији народ на свету (уз Индусе), а Тракија заузима простор (део) данашње Бугарске. Данас је све више и руских стручњака који сматрају да су Словени одувек живели на Балкану. Сада је 7 525.[5] година према словенском календару.

Крајем другог миленијума пре Христа у Палестину упадају јеврејска племена. Та област је била насељена Хананцима и Хуритима, а од дванаестог века, пре Христа, насељавају је Филистинци, “поморски народ“, по којима су Грци ту земљу назвали Палестина. Ту су живели и Феничани, које су Грци звали Филистејци (а који су себе звали Сидонци, по граду Сидону), могући праоци данашњих Палестинаца, који су, наводно, алфабетско писмо пренели Грцима. Настанак јеврејске државе и нације датира од дванаестог века (другог миленијума) пре Христа. Месопотамија, односно, Сумерија, односно Вавилон, настаје од четвртог миленијума пре Христа. Египатска цивилизација је трајала од четвртог миленијума пре Христа, али се Египат као држава етаблира тек у другом миленијуму пре Христа. Историја кинеске цивилизације почиње у трећем миленијуму пре Христа. Иран значи – земља Аријеваца. Аријевци су територију Персије населили у другом миленијуму пре Христа. Крајем другог миленијума Аријевци су се доселили и у Индију.

Сумерани су – са севера – дошли на простор Тигра и Еуфрата. За Сумерску цивилизацију везује се настанак најстаријег писма – клинастог писма (првобитно је било пиктографско или сликовно, али је, да би се брже изразио сложенији садржај, оно постајало знаковно). Сумерско клинасто писмо прузели су Вавилонци. Најзначајније дело сумерско-вавилонске књижевности је “Еп о Гилгамешу“. Најзначајнија дела египатске књижевности писана су хијероглифима – сликовним писмом у којем су речи писане употребом слика појединог предмета. Већина књижевних дела и сумерско-вавилонске и египатске књижевности представљала је књижевно уобличење религијских представа и митова, под утицајем усменог стваралаштва (епова, басни…).

Магија (или шаманизам), потиче са простора данашње руске и иранске цивилизације. То је простор Сибира и Турана (Централна Азија). То је простор Скитије (од Балкана, преко Карпата, Црног мора и Каспијског језера до Урала). Одатле се магија ширила ка Балкану, Месопотамији (данашњем Ираку), Кини и Јапану. Е. Р. Додс је писао да постоји “у конкретној појединости довољно слагања између (античког) грчко-скитског и модерног сибирског шаманизма“. Саломон Ренак је приметио да “орфизам нема заједничке црте само са јудаизмом и хришћанством, већ и са будизмом и чак са сасвим примитивним веровањима тадашњих дивљака. Ако у свим религијама налазимо нешто орфизма, то значи да је орфизам употребио елементе који су свима заједнички и које је црпео из саме људске природе“.

Сумерани су дошли “са севера“. Сумерани су, заједно са Акађанима, претече Вавилонаца и вавилонске цивилизације. Акађани су “са севера“ (Туран, Сибир) донели разне обреде и чини на простор између Тигра и Еуфрата – простор тек настале Месопотамије и будућег Вавилона. Грчка племена долазила су “са севера“. Са њима и шаманизам, посебно када се обликовала античка Грчка и Грци као народ – након што су кренули у колонизацију и трговину са народима око Црног мора, Грци долазе у контакт са шаманизмом “са севера“. Орфејев дом је у Тракији. Орфици имају доста заједничког са сибирским шаманима.

На “северу“ се налази и дом хиперборејског Аполона. Скоро исту шаманистичку традицију неговали су Скити, Сармаћани, Дачани, Илири и остали балкански и подунавски народи. Када је дошло до сталног насељевања Египта, развоја египатске цивилизације, Винчанска цивилизација је била технолошки најнапреднија. Древни сибирски шаманизам, ескимски, повезан је са монголским, кинеским, јапанским и шаманизмом америчких Индијанаца. Скити су били у непосредној вези и са старом Грчком, и са Персијом, и са Индијом.

Иначе, порекло речи магија је у старосемитској речи имга, а реч “црна“ (магија) потиче из старог назива за Египат – “црн“ (црна уместо египатска магија); такође, и порекло речи алхемија долази из старог назива за Египат – “црно умеће“ или “умеће Египта“[6]. Египћани и Јевреји важили су за врхунске магове. Наука и магија преплићу се од праисторије, на свим континентима.

Мит је спонтани облик првобитног опажања света. Појава мита се не разликује од појаве речи. Из митолошког мишљења развија се апстрактно мишљење. Мит (сећање) је, као и логика, од почетка међу људима, оба мишљења изворно припадају људској свести. “Ја изричито инсистирам да не постоји таква епоха у којој друштвени човек (а човек је одувек био друштвен, адекватан свом колективу) није био субјекат који сазнаје и који не доживљава свет, према томе ни семантичку мисао… Човек је у најранијим историјским епохама систематски опажао свет. Првобитни човек је систематичан од самог почетка… Нису у праву они еволуционисти који говоре да је човек у почетку мислио сликама, а затим, када је престао да мисли сликама, почео да мисли појмовима“ – писала је Олга Михајловна Фрејденберг[7].  Пре античке Грчке или ван простора Грчке и Рима, наука нема много поузданих извора за истраживање. Највише извора за истраживање наука има након што је развијено појмовно мишљење, писменост, затим и уметност (то су грчки извори, посебно из хеленског периода, када је Атина постала моћна држава, а у њој настала Академија, али су и они недовољно научно поуздани). Људи су се бавили трговином и пре родовског и у родовском друштву, али, од тренутка када се трговина развила на обалама и острвима (у топлим крајевима) источног Средоземља, историја почиње – развијена је култура, настали су градови-државе, настала је прва уметност у свету – грчка уметност.

Наука је до сада дошла до sapient paradoх-а – “наука не познаје ни ‘чопорске’ стадијуме, ни урођеност било каквих идеја и емоција“. Наука познаје једино човека који већ живи у друштву, у култури, са развијеним говором (језиком), као свесно биће које систематски опажа свет око и изнад себе, са већ развијеном вештином за савлађивање практичних тешкоћа. Пре тога, пре настанка грчке културе, Грци су били варвари, као што су сви остали били варвари, али постаје све очигледније да ти варвари никада нису били тако примитивни, како је модерна наука дуго тврдила. “Довољно је рећи да Грци нису били рођени као Грци него су постали Грци захваљујући томе што настали од различитих културних и етничких група“, писала је Олга Михајловна Фрејденберг. Неке од тих група су дошле са севера. Другим речима, човек никада није био “дивљак“, како су мислили неки научници и философи, и већина данашњих људи, нити је постојао “племенити дивљак“, како је то мислио Русо или какве је тражио Гоген (и наравно није нашао). Постоји само свет пре и посла Христа.

Дакле, знања, која су подстакла развој првих познатих култура и цивилизација, долазе са народима који су долазили са севера, у односу на Грчку (Атину), Левант, Египат, Персију, Индију… и обухватају територију Лепенског вира и Винче, односно, у то доба – Скитије (Дунав), затим, Црно море, Туран, Сибир. У Лепенском виру откривене су монументалне камене скулптуре, постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, од џиновских облутака “на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе“. Другим речима, људи из Лепенског вира су (највероватније) веровали да су настали од риба, а пет миленијума касније, у петом веку пре Христа, Анаксагора је учио да су људи настали од риба. Одакле су сви ти народи долазили, ко су они били, наука (још увек) није утврдила. Наука познаје само оно што је створено у Месопотамији, Египту и Грчкој, тј. са простора Азије, северне Африке и југа Балкана (источног Медитерана) потиче највећи број до сада откривених материјалних доказа (археолошких налазишта).

Како су настали и нестали Винчанци, да ли је и у Винчи било робова, ко су и одакле се појављују Хетити и Етрурци, а затим Скити, или Илири, Трачани и Венети, ништа се не зна. Скитија је, на пример, остала “terra incognita“. На истом простору, у веома кратком раздобљу, након нестанка Скита, “настају“ Словени, најмногољуднији народ тог доба. Словени, уз Грке, Копте, Сиријце и Јермене, (п)остају православни хришћани, а (највише због историјских околности) Тавор и Синај “селе“ се на грчки Атос (на Атосу је некада било светилиште Аполона), а са Атоса (Свете Горе) “селе“ се на север Русије (египатски Скит “сели“ се, хришћански скитски манастири оснивају се, широм некадашње Скитије), Москва постаје нови Рим/Цариград (Цариград је пре тога постао нови Рим), словенске (српска, бугарска, руска) православне цркве (уз грчку, јерменску, грузијску, антиохијску, јерусалимску, александријску, румунску…) остају све до 20. века “окамењене цркве“. Један од првих символа првих хришћана, и самог Исуса, била је риба.

Још у доба Хетитског царства или Етрурије постојале су везе између Италије, Балкана, Црног мора, источног Медитерана, севера Африке и далеког Истока (Персије и Индије). Трагови орфизма могу се наћи у грчкој философији и уметности. Орфеја су стари Грци сматрали старијим од Хомера. Орфеј је сматран просветитељем, а орфичари су учили о прародитељском греху и да је душа затворена у телу као у затвору. Аријевска племена, са простора Скитије, упала су на простор Персије и Индије неколико векова пре настанка класичне Грчке. У орфизму има доста учења која се могу наћи и у Индији и Персији (сељење душе, истоветност душе поједница са општом душом, мистерије кроз које душа излази из “круга поновног рађања“, аскетизам…).

Исто можемо видети на примеру развоја математике: најстарији сачувани текстови о математици потичу из другог миленијума пре Христа, и бавили су се истом теоремом коју је Питагора у 6. веку “доказао“ (или ученици који су развили његово учење) и која је постала позната као “Питагорина теорема“. Најстарији познати текст који нулу третира као број написан је у Индији у 7. веку пре Христа. Платон је следио Питагору, Еуклид се (вероватно) школовао на Платоновој академији у Атини, његов ученик је (претпоставља се) био Архимед (3. век.). Сматра се да је Еуклид (у “Елементима“) први дао дефиницију “златног пресека“ (“непрекидне поделе“), а да она потиче од Питагоре. Тако су се знања преносила и математика развијала у старој ери, а у ери после Христа, преко муслиманских (персијских и арапских) математичара (9. век) и италијанског математичара Фибоначија (13. век), индијска математика и нумерички систем преносе се у Европу. А онда су се из Европе, обогаћена, враћала назад у Азију. Та знања су људима била позната и пре другог миленијума пре Христа. Дужима и троугловима (математиком) су се бавили људи који су живели у култури Лепенског вира – станишта се у Лепенском виру (на обали Дунава) “не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу, њихове основе прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 60 степени, у средишту овог насеља налазили су се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове“. Затим, “у насељима Лепенски Вир Ib-e нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци, сличне координатном систему, скицама предела, словима и бројкама“[8] (дакле, много пре првих писаних трагова који су пронађени у Месопотамији или Египту, или код питагорејаца). Исто важи када је у питању развој астрономије и астрологије, које се развијају заједно са математиком. Астрологија (“наука о звездама“) била је нераздвојни део астрономије. Астрономија (или, “закон звезда“) је обухватала посматрање и предвиђања кретања објеката на небу видљивих голим оком. Астролози су запазили да се многе ствари на Земљи дешавају под дејством Сунца и Месеца, па су веровали да су и сви остали догађаји последица утицаја различитих звезда (астрологија се данас, попут магије, назива квазинауком). Наука је утврдила да су се људи астрологијом и астрономијом, као и математиком, бавили најмање од другог миленијума пре Христа, од Египта до Кине. Исто важи за грчке земље. Међутим, “грчка књижевност је прва уметност у свету, створена без књижевне претече и традиције“ (О. М. Фрејденберг).

Готово истовремено (негде на прелазу из другог у први миленијум, од “мрачног века“ па све до краја првог миленијума – до Рима и почетка ере после Христа), и паралелно, док се развијала грчка књижевност и уметност, развијала се и јеврејска књижевност и религија. На прелазу из 6. у 5. век (време класичне Грчке), јеврејска књижевност је већ развијена (настала је Тора – Петокњижје), док је међу Јеврејима било све мање многобожаца и идолопоклоника, а све више монотеиста. Док Грци оснивају школе и академију, Јевреји отварају богословске школе. За Јевреје се може рећи (као и за многе народе, па и за Србе) скоро исто што и за Грке: да Јевреји нису били рођени као Јевреји него су постали Јевреји, настајући од различитих културних и етничких група или племена (која воде порекло од првобитних људи, од Адама и Еве). Несумњиво је да су се у то доба сва (тадашња) знања света, и она из претходних миленијума, на разне начине “слила“ на простор источног Медитерана и Леванта, али је неспорно и да су и Грци и Јевреји развили лично начело, да су свему дали “лични печат“ и да су стога “уникатни“ (још је Малиновски доказивао да се стварање нове културе не може објаснити, онако како је то, у његово време, радила “историјска школа“, механичким “мешањем“ култура, пошто додир две културе производи нове процесе и нове резултате). Такође, неспорно је да су током тих векова постојале непосредне везе између грчких и јеврејских трговаца, учених и осталих људи (Атина, која је имала моћну флоту бродова, и Ханан, па и Египат, нису далеко, припадници оба народа живели су са обе стране мора), а посебно након освајања Истока од стране Александра Македонског и Грчке и Леванта од стране Рима.

“Грчки народ је од самог почетка своје историје претпоставио, за разлику од оријенталног света, слободу заједнице и појединца[9]“ – међутим, ни у хеленској Грчкој, ни у Риму, роб није био човек, Сунце није подједнако сијало слободним грађанима (са лепим телима) и робовима (са ружним телима). За Аристотела, учитеља Александра Македонског, роб је “оруђе које говори“. Жена је била у сличном положају. За античке философе, од почетка хеленског доба све до позног Рима, неразуман човек је исто што и домаћа животиња. Варварски народи никада нису имали иста права. У Грчкој и Риму увек су постојали људи првог, другог и трећег реда, без обзира што су грчки и римски философи развијали појам добра и лично начело и што су тежили универзалном, објективном, општем или свему заједничком (Римљани су међу другим народима поштовали само Грке и према њима су су другачије понашали него према осталим освојеним народима, и обратно, Грци су у Римљанима видели себи једнаке, сви остали су били варвари).

Римљани су преузели културу Етрураца и Грка, на истој основи су развијали сопствену културу. Римски философи нашли су узоре у хеленским философима, школовали су се у хеленским школама у Грчкој. Римљани нису много сумњали у оно што виде својим очима, поштовали су традицију својих предака. Мање их је занимала метафизика (осим мистика) а много више физика, природа (материјалистичке теорије), етика и уметност. Рим је свету оставио богато уметничко наслеђе у вајарству и архитектури, поред поезије, и права. Учени Римљани, попут Цицерона, Хорација, Сенеке, Тацита или Плутарха, били су више књижевници и песници, и правници, историчари или научници, него философи (тј. метафизичари, пошто су следили епикурејски материјализам и стоицизам). Римљани су се бавили практичним стварима: како савладати природу, како уредити (организовати) друштво (и наравно војску). Бавили су се, пре свега, етичким (моралним) питањима и развијали су правни систем. Свештеници су се у Риму први, и једини на почетку, бавили правом. Међутим, “између 4. и 3. века пре Христа улога свештеника-зналца бледи све до потпуног нестанка“, а у 1. веку пре Христа “иако се није покидала, веза између права и религије почела је полако да слаби“[10]. У начелу, међу грчким и римским философима, превладавало је Аристотелово учење (телеологија, философија природе) према коме је “апсурдно порицати присуство сврха у природи на основу одсуства делатеља који поступа намерно“, пошто “потпуна безобличност исконске материје која сарађује са формом у настајању ствари пружа природи велике могућности сврсисходног обликовања“, а “циљ ради којег природа све чини је оно што је добро (одржање живота је највише добро за сва жива бића) за само природно биће (свако понаособ) чију суштину она представља“, што значи да је “сама природа финални узрок природе“ (природа материје састоји се у жудњи ка ономе што је заиста постојеће, у чежњи за оним што је божанско, добро и пожељно; “природа је ефицијентни узрок финалности у физичком свету искључиво на тај начин што је објект жудње природе као материје“)[11]. Ако постоје сврхе у природи, онда постоји и нешто или неко ко је те сврхе поставио. Свако биће има своју природу – суштину, сврху и циљ. Сви људи имају исту природу, али немају сви људи исту суштину, сврху и циљ. Неко је рођен као роб (неразуман), а неко као господар (разуман). Људи су по природи исти, само што неки људи има ропску природу. Неко има природу господара, неком народу су богови наменили улогу народа-краља.

Марко Аурелије је знао да је у космосу све повезано, знао је да су све ствари “у сродству (један догађај проистиче из другог; једна ствар покреће другу, оне дишу заједно и јесу једно)“, а када је говорио о другим “грађанима“ (тј. варварима) истицао је да “држава коју имамо на уму мора бити цео свет“, и питао се “у каквом би другом заједничком уређењу могло да учествује целокупно човечанство“, јер “из тог заједничког уређења произилази и наш разум и наши закони“. Тако је писао Марко Аурелије, последњи од “четири добра цара“, кога је наследио син Комод. Аурелије је истицао стоичке врлине, али су за стоичаре постојали само “индивидуалитети“, тј. за стоичаре “збир појединачних људских судбина“ није представљао “колективну судбину“. Међу угледним Римљанима, када је Рим био на врхунцу моћи, било је и бивших робова, ослобођеника и варвара, римски цареви су почели да проводе више времена по провинцијама него у самом граду, али, као што им је идеја да су сви људи заиста једнаки (а да ропство није нешто природно и нормално) била страна (пошто “античка мисао зна да, теоријски, човечанство јесте једно, али она истовремено и не жели то да зна“), тако је и “идеја о постојању више народа са једнаким правима била је потпуно страна Римљанима“ – пошто “универзализам и интернационализам нису исто“[12], античка мисао није била универзалистичка. Због тога, “Стуб Марка Аурелија приказује историји и небу халуцинантне сцене масакрирања варвара“, он “илуструје римски поглед на свет; као уметничко дело он користи две старе теме, терор и самилост, и истовремено дочарава гледање оних који масакрирају и оних који масакрирају као што је то случај и у ‘Илијади’. На делу је имагинарни хуманизам… Мирна савест људи који врше масакре приказане на Стубу Марка Аурелија јесте осећање савести људи који бране цивилизацију од напада варвара чија се одећа (овде треба имати у виду да је у римском Сенату било предлога да робови приморају да носе ‘специјалну одећу по којој би се разликовали од слободних грађана’[13]), укључујући и капе потпуно разликује од наше“[14]. Тако је изгледало стоичко “цивилно друштво“ у другом веку после Христа.

 

Ако нема Једног, нема универзалног

Човек од почетка (нама познате) историје тражи почетак, “први узрок“, тражи “суштину“, тражи Једно. Грци и Римљани имали су врховног бога, веровали су у један извор бића, у Ум, Логос или Једно. “Ако нема Једног, ничег нема“, писао је Платон. Јевреји су веровали у једног и живог Бога. Са друге стране, грчки философи (који су веровали у бесмртност душе или ума) тежили су (све више) индивидуалном спасењу (само сопственим снагама).

Пагански римски свештеници су, попут етрурских жреца, проучавали лет птица и слично, али, њихов врховни бог (Јупитер) је “морао да сарађује“, “да потврђује сваку праведну и легитимну меру“ (свештеника, власти), тражило се “његово одобравање“, али не и “његов пристанак“, а када би “добри односи са богом били озбиљно и на дуже време нарушени“, свештеници би добијали наређење од Сената да “у Сибилским пророчанствима потраже пророчанство које би се односило на постојећу кризу“, али при оваквој врсти консултација свештеници “нису били у директном контакту са божанством“, јер се “за разрешење кризе позивало на традицију“, а “богови као да нису учествовали у тражењу решења. Рекло би се да су свештеничке колегије увек располагале начинима да задобију пристанак богова и успоставе мир са небом. Њихово знање било је довољно да у радње уведе логику или да у њима открије неку скривену рационалност, као и гаранције успеха“[15].

Јевреји су, са друге стране, веровали у једног Бога, молили су се живом Богу, и међу њима се појавио Бог – као телесни човек, као истински човек, Богу у нама и међу нама – Господ Исус Христос, Богочовек. “Из хиљадугодишњег искуства целог нашег рода знамо да наш природни ум, препуштен самом себи у нашем садашњем стању, не може у свом мишљењу о Богу да пође даље од извесних нагађања. Неопходно је да се сам Бог јави човеку и да му да знање о Себи. Као што се у животу сваког од нас Бог открива постепено, тако се и у историји човечанства, како је она представљена у Библији, много пута и разним начинима Он јављао оцима и пророцима, са све већом снагом и дубином знања. Бог се открива Аврааму, Исааку и Јакову, у све широј перспективи, а Мојсију као лични и једини заиста постојећи, са још непознатим атрибутима. Ни пророци нису достизали тражену пуноту, и пророци су  још тражили. Дух израиљских пророка био је усмерен ка Пра-Бићу, ка Ономе који је од Почетка. Управо је та усмереност карактеристична за човека – који је образ Апсолута. У молитви Богу није престајао вапај пророка да дође на земљу, да пружи заиста пуно познање Себе, будући да је жудња за тим познањем неотуђива људском духу… След нашег постепеног откривења о Богу, како је представљен у Светом Писму, у великој мери се поклапа са процесом нашег личног развоја. И ми у свом познању растемо слично праоцима и оцима нашим: у почетку људи некако прихватају појам о Вишем Бићу. Затим све нови и нови Његови атрибути постају спознатљиви људском духу; док тако не дође време страшног синајског „Aзъ Есмь“ (Јесам). Током следећих векова усавршавало се искуство и разумевање све док није дошао Очекивани[16].

Култура се одвојила од биологије, уметност се одвојила од фолклора (“фолклор је стекао богат прелаз форми у уметност“). Према Малиновском, култура је оквир у коме се мора посматрати свака манифестација људског живота, без обзира на ком се степену развоја она налазила. Не постоји ниједна људска активност која би била чисто физиолошка, природна, немодификована – човек живи у култури, култура је медијум помоћу кога човек достиже своје циљеве – људска личност је резултат модификације биолошке природе под условима културе. Због тога, “свака теорија културе мора да почне од органских потреба човека, али уколико успе да се повеже са комплекснијим потребама (оним спиритуалним, економским или друштвеним) снабдеће нас низом општих закона, који су нам потребни у правој научној теорији“. Малиновски наводи пример домородаца са којима је живео, а који су потпуно свесни да успех у пољопривреди зависи од њиховог познавања земље, разних култура биљака, узајамних прилагођавања ових двају фактора, од њиховог сазнања о значају прецизног и напорног рада – они морају да изаберу земљу и семе, да одреде када је време погодно за рашчишћавање, сађење, пљевљење и поткресивање, руководећи се јасним познавањем временских прилика и годишњих доба, биљака и штеточина, земље и корења. Међутим, иако се у свим активностима домородаца може наћи магија, пошто они сматрају да је магија неопходна за заштиту биљака, “ако бисте домороцу предложили да обрађује башту само помоћу магије и да запостави рад, он би се само насмешио на ту вашу глупост“[17]. Како се култура одвојила од биологије наука уопште не познаје, а како се култура развијала пре класичне Грчке, пре антике, наука слабо познаје. Када се тачно завршило ледено доба, када је био последњи велики потоп, нико не зна тачно. Ако је крај леденог доба око десетог миленијума пре Христа, већ од осмог миленијума на простору Лепенског вира појављује се развијена култура. Шта је било пре леденог доба, како се након тога појавила култура Лепенског вира, науке не зна.

На основу онога што наука познаје, и извора које имамо из онога што наука не признаје, примећујемо да у грчкој философији и јеврејској религији човек постаје све више субјекат (који је већ средином првог миленијума пре Христа био напреднији и у смислу физичког и у смислу духовног знања у односу на домороце или примитивне народе који су живели у 19. и 20. веку), само што се у хеленској философији на божанство све мање гледа као на нешто више у односу на човека (не верује се у натприродна, већ у природна чуда), док су у хебрејској религији и човек и Бог нешто више него у грчкој философији и уметности. То више постали су када се Бог Логос јавио, у телу човека, са доласком Богочовека.

У хришћанској цивилизацији човек постаје Личност – постаје бог и остаје човек. Јер, сваки “човек има у себи силу којом разликује добро и зло, којом процењује вредност добра и зла, и којом хвали једно а осуђује друго. Та сила јесте савест. И у њој – морални закон. Сама по себи, савест је нешто што не постоји код бића нижих од човека. Али је ни сам човек није могао створити, јер је јача од човека. То показује да је човеку могао дати савест само Бог као биће савршено праведно и савршено мудро“[18].

“Кoлевка Европе“ није само стара Грчка (простор Балкана, медитеранска острва, обале Црног мора и Мала Азија), већ и “Света земља“ (простор Израела и Палестине). Нису само Јевреји, него су и Грци “изабрани народ“, тј. изабрани народ је Божји народ – изабраном народу Божјем припадају сви људи (из свих народа и раса) који су поверовали у Христа. “Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Од тренутка настанка, хришћанство је универзално. Хришћанство је изнад и грчког индивидуализма и јеврејског колективизма. Хришћанство је било и остало против свих класних или кастинских система који су постојали пре или који су настали после Христа. У Христу нема ни Јеврејина ни Грка, ни мушкарца ни жене, ни богатог ни сиромашног. У хришћанству је решен и однос субјекта и објекта. Хришћанство је изнад монизма и дуализма. Људи су вековима тражили одговоре, очекивали Спаситеља. Људи су одувек имали представу или сећање на неко “златно доба“, рајско стање, иза себе, у прошлости, и у духовном свету, пре рођења, и увек су имали визију неке утопије, рајског стања испред себе, у будућности, после смрти, у вечности. Дакле, имали су неки узор, идеал, циљ, наду, веру, имали су свест да је онај идеал ка коме теже (на пример, да су сви људи једнаки међу собом, да живе у хармонији и “обиљу“) достижан, јер су то већ имали раније, такви су били и такви могу поново да буду (на пример: када су владали први и праведни краљеви, или пре потопа, или у Рају…). Зато се каже да је сећање – напредак. То је, међутим, само делимично тачно, јер они (људи који су живели пре Христа) нису имали прави узор испред себе, зато није довољно само сећање (најупорније помисли долазе од – сећања). Покајање је напредак. Спасења или обожења нема без Спаситеља (Христа Бога).

 

Христов други долазак

Не постоје живи сведоци стварања човека и света, али ће постојати живи сведоци краја света, то ће бити они који буду живели у последњим временима и у владавини антихриста.

Како ће изгледати долазак антихриста? Антихрист ће се, исто попут Христа (у свом првом доласку), појавити као човек – родиће се као човек. Када се буде представљао људима, у свему ће да личи на Христа. Како нас упозоравају Свети Оци, поред тога што долази у лику човека, и што ће имати лажне апостоле, пре него што почне са “чудесима лажним“ (2. Сол. 2; 9), антихрист ће говорити да се гади идола, да је побожан, појавиће се као смирен човек, кротког духа, велики непријатељ неправде, добар, љубитељ сиромашних људи, честит, постојан, према свима љубазан, поштоваће и Јевреје, неће узимати поклоне, неће говорити гневно, нити показивати натмурен изглед, већ ће доличном спољашњошћу почети да вара свет – све док не успостави апсолутну власт, тоталитарни систем. Људи ће за антихриста, у почетку, говорити да не постоји бољи и праведнији човек од њега[19]. Скоро сви људи ће му до краја поверовати када почне да изводи “чуда“. Његова “чуда“ ће бити обичне преваре, али ће људи поверовати, а антихрист ће то искористити да уведе сурову диктатуру. Дакле, антихрист ће доћи кроз одређену особу, посебну личност – као један човек, кога ће ђаво употребити као своје оруђе. Преузеће власт и управљаће над целим светом. Имаће власт и над човековим чулима. Жиг ће стављати на људе. За време владавине антихриста живот људи постаће ужасан, неподношљив, и зато ће убрзо доћи Христос, да скрати муке људима (изабранима). У антихриста ће људи толико поверовати да постоји опасност да и изабрани буду обманути, те ће Бог због њих скратити период владавине антихриста. Христос је рекао да “овај нараштај неће проћи“. “Нараштај“ су верници и они “неће проћи“ – род верних ће опстати и под антихристом.

Како ће изгледати Судњи дан? Други долазак Христов разликоваће се од Његовог првог доласка. Први долазак је био тајан, Други долазак ће бити јаван. Први пут је дошао са земље, Други пут долази са неба. Дакле, за разлику од антихриста, који долази са земље, Други долазак Христов је са – неба. Када се други пут појави, доћи ће јавно и са свом славом Својом. Указаће се знак Христа на небу, Знак Крста, звезде ће са неба падати. Звезде ће престати да постоје. Садашња небеса ће се изменити (сунце ће се помрачити, месец изгубити светлост) и појавиће се нова небеса. Показаће се “знак Сина Човечјег на небу“ како “иде на облацима небеским са силом“ (Мт. 24; 30). Анђели ће сабрати васкрсле, у трену, и све ће узнети на небо. На знак Сина Божјег, брже него у трен ока, сви умрли ће се окупити на место суда, неће оставити ниједног мртваца. Сви који су икада рођени, наћи ће се пред судом. Сви излазе пред “Бога Оца који васкрсе Христа из мртвих“ (Гал. 1; 1).

“Сваки ће грешник у онај страшни дан суда угледати себи сличнога наспрам себе у животу вечноме и од њега осуду примити. Сваки грешник угледаће спрам себе себи сличног праведника, и сетиће се да је и овај био човек, да је и он имао душу и тело, исти положај, исту вештину, исти занат у рукама, али се он не хте на њега угледати. Када грешници угледају себи сличне праведнике у Царству Божјем, стид ће их обузети“ (Св. Симеон Нови Богослов). “У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети, а други оставити“ (Лк. 17; 34). “Тада ће два бити на њиви; један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима, једна ће се узети, друга оставити“ (Мт. 24; 40-42). Јер, недостојним Епископима, свештеницима и мирјанима (односно, недостојним клирицима и верницима, слугама) Христос је исто поручио: “По твојим ћу ти речима судити зли слуго“ (Лк. 19; 22); “Заиста вам кажем: не познајем вас“ (Мт. 25; 12); “Одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27); “Идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41); “Свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13).

“Епископи ће бити питани и испитивани о њиховом сопственом животу и о њиховој пастви… Ако је због епископове немарности овца изгубљена, онда ће се њена крв тражити од његових руку“ (Св. Јефрем Сирин). “Сваког Патријарха, сваког Митрополита и сваког Епископа грешног упоредиће Он са Апостолима и Светим Оцима, који пре њих просијаше у истим тим епархијама, те ће поставивши праведне јерархе наспрам грешних, овима потоњима рећи: нисте ли у истим местима и ви живот проводили, као и ови што Ми у свему угодише и верно ми послужише? Нисте ли на истим катедрама седели? Па зашто се онда на дела њихова нисте угледали? Зашто сте ме за сребро и злато продавали као што Јуда учини?“, писао Св. Симеон Нови Богослов . Царевима (политичарима, начелницима полиције и тајних служби, судијама…), Св. Симеон је поручио: “И поред тога што сте трулежни и смртни, желели сте да будете самодршци, да сами над свим владате, па ако би се нашао когод да вам се не усхтедне потчинити, истог трена бисте устајали на њега као на ништавног слугу свог, премда сте обојица слуге, и премда никаквих преимућства пред њим немате. Зар сте мислили да нема никога ко би тражио крв оних којима неправду учинисте? Или да никог нема ко би видео све што у тајности чињасте?“ Другим речима, нема никакве разлика међу костима цара и слуге, богатих и сиромашних… “У васкрсу нема великих и малих“. Све достојне слуге, Христос ће познати и примити у Своје царство.

За оне који “страже“ и који су будни и који се само Богом богате, неће доћи Страшни суд, они (већ) пребивају у Господу. “Који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега“ (Јн. 3; 18). Јер, оне који се клањају “творевини уместо творцу“, Бог препушта “њиховом изопаченом уму“ (Рим. 1; 18-32). А они који себе предају Богу који је победио смрт као живи из мртвих, више не робују греху, грех нема више власти над њима, јер више нису под законом него под благодаћу (Рим. 6; 6-14). Свети Оци упозоравају да је учење да историјски Исус није постојао и да се Син Божји није оваплотио у телу, као истински Бог – дело антихриста, да је тај антихрист. Како веровати у Христа, ако се негира или преправља Исус?

Када ће доћи Судњи дан? Прво долази антихрист. Антихрист може да дође за два века, или, за двадесетдва века… Можда се пре тога, на пример, у 21. веку, догоди хришћанска, тј. православна ренесанса. Затим, претходних векова, народима и људима је проповедано углавном јеретичко, а не изворно, православно учење. Христос је рекао да се неће вратити док се Радосна (Блага) вест не буде проповедала свим народима на земљи. Да ли се рачуна јеретичко учење? Христос ће доћи када се и Јевреји приклоне Цркви и препознају Христа као (правог) Месију. Христос ће доћи као “лопов у глуво доба ноћи“. “О дану томе и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам“ (Мт. 24, 36; Мк 13; 22). Јер, “Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Д.А. 1; 7-8).

Господ је поручио да не размишљамо о томе када ће поново доћи, већ да будемо будни, да стражимо. “Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24; 42). Зато стражимо, будимо будни, непрестано. У Христу вреди само “вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5; 6). “Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12; 48).

“Онај Који треба да дође неће одоцнити“ (Јевр. 10; 37).

“Да, доћи ћу ускоро. Амин“ (Откр. 22; 20).

 

____________________________________________________

[1] Металопрерађивачки центар винчанске културе био је у Беловодама, а бакар са тог локалитета путовао је Дунавом до Црног Мора и према југу, ка локалитету Плочник. Ковач са Беловода је знао тајну претварање зелене руде бакра у сјајни бакарни метал, могућност да победи природу и овлада трансформацијом природних материјала. Метал у виду ингота (комада метала изливеног у дебелу шипку или блок) трговином је доспео до насеља Плочник, металопрерађивачки и трговачки центар винчанске културе, где су га ковачи загревали на температури вишој од 200 степени, и онда наизменично ковали и грејали док се није постигла жељена форма. Секире-чекићи, длета, гривне и игле, бакарни лим, перле… говоре о могућим радионичарским местима за израду готових алатки. Пројекат представља докторско истраживање Миљане Радивојевић о тренутно најстаријој документованој металургији на свету – старој 7.000 година, чији су трагови детектовани на локалитету Беловоде у источној Србији. Такође, наставак је петогодишње сарадње институција које истражују ту област: УКЛ-а, Народног музеја у Београду и Народног музеја Топлице. Пројекат финансира Истраживачки савет Велике Британије за уметност и друштвене науке.

[2] Никола Тасић, Драгослав Срејовић, Братислав Стојановић: “Винча, Центар неолитске културе у Подунављу“,  Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета, Београд, 1990.

[3] Порекло утемељивача српске државе, великог жупана Стефана Немање, остало је непознато.

[4] У Збирци Музеја града Београда чувају се археолошки предмети који сведоче о непрекидном трајању живота на данашњој територији града, почев од средњег и млађег неолита, око 5.300 године п.н.е, све до доласка Римљана на овај простор почетком I века н.е. Збирка садржи више од 10.000 предмета израђених од керамике, камена, кости и метала, који говоре о материјалној и духовној култури ондашњег човека.

[5] “Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године. Од свих последњи, Сава грешни.“ (Карејски типик) “Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај мени.“ (Хиландарски типик) – из књиге: “Свети Сава – Сабрана дела“, Народна књига, Алфа, Београд, 2003.

[6] Идрис Шах: “Оријентална магија“, БИГЗ, Београд, 1989.

[7] Олга Михајловна Фрејденберг: “Мит и античка књижевност“, Просвета, Београд, 1987.

Исто је закључио антрополог Бронислав Малиновски, истражујући домороце у Аустралији, Африци и Мексику. Према Малиновском, у менталитету примитивног човека није одсутна логика (и он одбацује идеју о “прелогичном менталитету“), друштвене институције примитивних народа имају одређену организацију, примитивни народи поседују обиље знања засновано на искуству и уобличено разумом, имају правила и законе, културе примитивних народа су људске у својој суштини и садрже неке универзалне елементе, заједничке и нашим, савременим културама. Малиновски је одбацио и “фантастичне“ претпоставке неких научника (попут Леви-Брила или Фројда) о “промискуитету“ и “групном браку“ (уопште, култови секса код примитивних народа играју незнатну улогу), јер је “моногами брак увек постојао у људским друштвима“. (Бронислав Малиновски: “Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.)

[8] Драгослав Срејовић: “Искуства прошлости“, Ars libri и Кремен, Београд, 2001.

[9] Бранко Гавела: “Историја уметности античке Грчке“, Научна књига, Београд, 1991.

[10] “Ликови старог Рима“ (Алдо Скијавоне: “Правник“), Клио, Београд 2006.

[11] Александар Пражић: “Природа и телеологија“, Плато, Београд, 2002.

[12] “Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: “Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[13] “Ликови старог Рима“ (Ивон Тебер: “Роб“), Клио, Београд 2006.

[14] “Ликови старог Рима“ (Пол Вејн: “Humanitas: Римљани и остатак света“), Клио, Београд 2006.

[15] “Ликови старог Рима“ (Џон Шејд: “Свештенство“), Клио, Београд 2006.

[16] Архимандрит Рафаил Карелин: “Са Христом ка висотама обожења“, www.svetosavlje.org

[17] Бронислав Малиновски: “Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.

[18] Проф. Велимир Хаџи Антић: “Тајне вере и живота (основно богословље)“, www.svetosavlje.org

[19] “Последња времена“, Православна мисионарска школа при храму Св. Александра Невског, Београд, 1998.


Никола Варагић: О суштини

2 децембра, 2016

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

Разумети или волети

О суштини се може и не размишљати, писао је Шестов, и био је у праву, пошто Суштина, ионако, није доступна човеку. Човеку је доступна Енергија. Човеку је доступна Светлост. Човеку је доступна Љубав. Љубав је и суштина човекова и суштина Божја, доступна човеку. Бог је љубав. Бог је свуда, али Бога нико никада није видео, нема научних доказа и мерења у лабораторијама. О суштини не треба размишљати, у Суштину треба веровати, Суштину треба волети. Суштина се може само осећати. Бог је љубав. Љубав је Истина. “Око Истине ум налази границу свога кретања – Бог је Истина, и око Њега непрекидно и незаборавно креће се ум“ (Св. Максим Исповедник). Дакле, суштина се може осећати као љубав, као енергија Божја, може се видети кроз дејства Божја, као таворска светлост, може се и видети и чути, као Дух Свети. „Дух Свети дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде“, учи Господ. Дух Свети је дар Божји који у човеку изазива истинску љубав, без Духа Светог човек не може познати себе – Дух Свети показује човеку и све његове врлине и све његове грехове.

Љубав (Истина) ослобађа, а разум поробљава. Човеку није потребно да разуме, већ да живи (Кјеркегор, Шестов), али пре свега да живи у оном животу. Живот достојан назива живота је само онај живот који не умире, који васкрсењем прави мост у бесмртност – једино је Вечни Живот прави живот. “Човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу. Само такав човек може ићи за Христом, који својом божанском силом ослобађа свега греховног и смртног и душу човекову, и срце, и вољу, а испуњује их бесмртним и вечним. Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави“ (Св. Јустин Ћелијски). У срцу се налази знање да ли је нешто могуће или немогуће, да ли је нешто стварно или није стварно. Разум може разумети да не може познати Бога (Његов “процес стварања“, “основне елементе“ или matrix) до краја и да је разумно не тражити суштину, или тајну “језгра“, већ – живети и волети. Стваралачка активност, а са њом и моралност као главна и најважнија стваралачка активност, производ је активне љубави. Човеку није потребно да разуме, већ да воли. Љубав је дар Божји и не стиче се заслугама високоумља.

Вера у разум и/или “вишу силу“

“За интелект који би у датом тренутку знао све силе које делују у природи и положај свих ствари од којих се свет састоји… ништа не би било неизвесно и цела би се будућност као и прошлост распрострла пред његовим погледом“ (Лаплас). “Човекова гордост је оправдана. Врлином свог разума он је саздао материјални свет који превазилази чак и визије бајки и утопија… Мада многи циљеви још нису достигнути нема сумње да су врло близу“ (Фром). “Биће пронађен и камен мудрости, и еликсир живота, али путем светлог жртвовања а не мрачне себичности, кроз владавину љубави, а не насилног зачаравања. Магија ће окончати окамењеност“ (Берђајев).

Тамо где се не прави разлика између Божје суштине и Божје енергије, и између Божје енергије и природе (католици тврде да у Богу постоје и створенe енергије; за Спинозу су Бог и природа једно те исто…), научници поникли у таквој традицији и култури верују да су на путу да упознају “врховни закон природе“, “теорију свега“. Верују да, без Благодати, могу да премештају планине – себе постављају на место Платоновог демиурга, или на место Анаксанагориног ума који је свему дао кретање. То је могуће, мисле они, ако се познаје геометрија (тј. математика, физика, хемија, биологија…), пошто бројеви (и атоми, бозони, хемијски елементи, ДНК…), то “највеће добро“ које су људи “добили од богова“ (или, које су украли од богова), управљају “вечним током“ (који се открива у субатомском свету, угледа на “вечне идеје“ и математичка начела), који је ван чулне природе, али доступан преко разума и чула (тј. апстракције, научних експеримената и технике). Они верују да човек може да спозна невидљиви свет, “унутрашњу природу ствари“, “врховни закон природе“, “теорију свега“, “основне елементе“, праузрок материје, или ону “вишу стварност која није ни материја ни свест“. У то верују зато што су сигурни да не постоји “субатомски“ свет унутар или иза субатомског света, или “невидљиви свет“ унутар или иза невидљивог света (односно, да не постоји ништа што не обухвата природни свет, ван људског света). Субатомски свет је свет природних феномена, природна светлост. Према атеистима, не постоји нешто иза тога, други свет, не постоји ни нестворена светлост, не постоји Бог. Пронађено је знање које је опште и свему заједничко (или верују да су само на корак од тог знања). Субатомски или невидљиви свет може се спознати, природом је могуће владати – (други) човек, друштво, може се контролисати. То могу само они најјачи, најспособнији, “изабрани“.

Не заборавимо и другу страну. Магија је сродна науци. Окултисти верују да поседују (или да могу поседовати) “интелект“ који зна “све силе које делују у природи“ и духовном свету, и “положај свих ствари“ од којих се и физички (видљиви) и духован (невидљиви, онострани) свет састоје. Мистици опажају и појме и оно што нису могли опазити и појмити Декарт и Кант, Гете и Ниче, Ајнштајн, Хајзенберг и Бор. Међутим, не увиђају разлику између “духова природе“ и Светог Духа, између природне светлости и нестворене светлости, између демона и анђела, између “субатомског“ и субатомског света, између нестворених и створених енергија… Не сме да се заборави да “врли нови свет“ не стварају само атеисти и научници. Постоји и лева (црвена) и десна (црна) интернационала (масонерија), унутар (сваке) елите увек има мистика и упућених у окултне науке. “На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини између два светска рата. Исто је и данас. Исто је и у Србији. Зато ни магија (окултизам), ни наука (позитивизам), тиме и масонерија која се нада (тежи) њиховом сусрету, није сродна исихазму. Зато се Православље не може, речима Св. Владике Николаја, “прилагођавати и уједначавати“ са философијама и измима или другим религијама. Хришћанско братство нема никакве сличности са масонским братством. Хришћански традиционализам нема никаве сличности са нехришћанским традиционализмом.

Суштина и Енергија

Према православном, светоотачком учењу, човек је више духовно него физичко биће. Зато у православној појмовности, онтолошко и трансцендентално, као и метафизичко, обухвата и оно што је заиста изнад физичког света, оно што је и иза субатомског света, што не обухвата (само) природни и људски свет – натприродно, онострано. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће[1]. Према православном учењу, човек познаје Божје енергије, никада Божју суштину – Бог и постоји и не постоји, Он је и доступан и недоступан. Божанска природа није створена енергија. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине, која је плод Воље, а не Суштине. Створене енергије разликују се од нестворених колико и твар од Творца. Творевина је плод Воље, а не Божје суштине. Благодат је нестворена енергија. Савршенство је дар нестворене благодати Божје. Божанске енергије су Бог, али нису Његова суштина. Бог се налази у човековом срцу, али је доступан само преко Божје енергије, преко које се води дијалог, одвија сусрет, сједињење, док суштина Божја остаје недоступна за човека. Божанска природа није створена енергија. Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије.

Нестворене енергије биле би, према аналогији коју користим овде, “субатомски“ свет унутар или иза субатомског (или субмолекуларног) света који се налази унутар или иза физичког света, или, другим речима, “невидљиви“ свет унутар или иза невидљивог света који се налази унутар или иза видљивог света (природе). На пример, таворска светлост коју су Апостоли видели, није Божја суштина, већ је нестворена Божја енергија, дејство, тј. светлост, и њу човек (исихаста), може видети својим физичким очима – познање Бога (енергије) је могуће и спољашњим чулима. Бог је трансценденталан, а опет, иманентан. “Иманетност Божјег присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи