Никола Варагић: Охридска архиепископија

Никола Варагић

На Васељенскe Саборe одлазили су епископи чија су епископска седишта била у северној Македонији. Цар Јустинијан је у 6. веку основао, код данашњег Лебана у јужној Србији, Јустинијана Приму. Доласком Јужних Словена, настаје Охридска архиепископија (у 11. веку простирала се и до Београда). Вековима су се на простору северне Македоније за превласт борили Грци, Бугари и Срби, онда су Срби направили велико царство и седиште царства и цркве било је у северној Македонији. Архиепископ пећки Јоаникије проглашен је за патријарха Срба и Грка у Скопљу 1346. године.   

Међутим, Османлије су стигле на Балкан и падале су грчке, бугарске и српске православне земље под власт муслимана. Служећи Турцима, Фанар је Пећку патријаршију, заједно са Охридском архиепископијом, укинуо у 18. веку. После Великог рата, северна Македонија постала је део Краљевине Југославије. Томосом Васељенске патријаршије из 1922. године, Охридска архиепископија ушла је у састав СПЦ. У СФРЈ настаје македонска нација. СПЦ је 1959. године дала аутономију МПЦ. Ипак, дошло је до раскола. СПЦ је сад на основу тог канонског статуса донела одлуку о аутономији, и одмах затим одлуку о аутокефалији МПЦ-ОА. То је урађено у клерикалном стилу, и сад народ тражи поништење те одлуке.   

У саопштењу СПЦ наглашено да ће се СПЦ водити искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама. Ипак, јасно је да је одлука донета и марећи за „реалполитичке, геополитичке, црквенополитичке и друге сличне датости или за једностране иницијативе“ и подлежући одређеним утицајима или притисцима, односно, због свега што се дешава између Русије и Запада, али и између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве, као и између Цариградске патријаршије и СПЦ и МПЦ-ОА. (Фанар се за привилегије и слободе бори у оквиру Турске и НАТО, и Грчка је члан НАТО, а Грчка православна црква финансијски зависи од НАТО државе. Није ни Грцима лако.)

На простору северене Македоније Грци су ширили хришћанство од доба апостола до доба Климента и Наума, ученика Ћирила и Методија. Онда су Јужни Словени – Бугари и Срби, водили борбе за превласт на простору северне Македоније (тад није постојала македонска нација). Срби су чинили већину крајем Средњег века, и Срби су – као део Старе Србије – ослободили Македонију у 20. веку. Македонци тврде да су пореклом антички Македонци, и да је ОА, као и све друго из антике и средњег века, наслеђе С. Македоније, настале у 20. веку. Према попису из 2021. године у С. Македонији, Македонаца има 58.44 %, Албанаца 24.30 %, Срба 1.30 %, македонски као матерњи језик говори 61.38 %, албански 24.34 %, православаца има 46.14 %, а муслимана 32.17 %.

То је тренутно стање на терену. Историјски, ако би се делило наслеђе, од почетка средњег века, северна Македонија и ОА највише припадају српском народу, затим грчком и делом бугарском. Сада је Северна Македонија држава нације која себе назива Македонцима (што Грци оспоравају) и Охридска архиепископија је део македонске националне цркве. Спор са Грчом око назива државе решен је под притиском Запада. А спор са СПЦ (изгледа под притиском Запада) решен је добијањем аутокефалности. Дакле, македонски националисти успели су да дођу и до независне државе, која у свом називу има реч Македонија, и до аутокефалне цркве и да се македонски језик не признаје као западна варијанта бугарског језика. Македонаца који знају да су пореклом Срби и да су им се претци презивали на ић, има доста, али се сви на попису изјашњавају као Македонци, што значи да је македонски национализам јак. За сада, македонски националисти нису успели да убеде свет да полажу право на античко и средњовековно наслеђе Македоније и ОА (да су антички Македонци), и морају да деле власт са Албанцима, главним савезницима Запада у региону. Македонци су, уз помоћ НАТО (и пре тога комуниста) дошли до независне државе, али, Албанци, уз помоћ НАТО, постају господари С. Македоније, која је у суштини НАТО протекторат.

Већина Македонаца, према анкетама и кад се гледа културна и економска сарадња, српски народ сматра братским народом, а Србију пријатељском државом. Пошто МПЦ-ОА има проблем са недостатком монаштва и пошто ће, према најавама, српски клирици бити део МПЦ-ОА и служити на српском језику, очекује се да у будућности у МПЦ-ОА буде много више српских свештеника и монаха. Било би добро да Србија сад исправи грешке које је правила у 20. веку. Српска елита била је више окренута Западу и више пажње је посветила развоју Словеније, него Македоније, српски краљ више је волео Блед, него Охрид. Србија није успела да задржи Словенију и Хрватску, а док је покушавала да се приближи што више Западу, изгубила је Стару Србију – није имала никакву стратегију за Стару Србију. То се види и на примеру Сокола Рајева. За разлику од монархиста, у другој Југославији, комунисти су спроводили коминтерновску стратегију да се српске земље разбију на више мањих народа и држава и настају македонска нација и МПЦ. Иста стратегија примењена је у Русији, у СССР-у, и зато је сличан украјински проблем. Сад су македонски и украјински проблеми повезани, свеправославни, словенскоправославни и проблеми између грчких и словенских цркава и народа. Да ли ће Македонија постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли ће Украјина постати место саборности или ће остати место сукоба и раскола? Да ли је Православна Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска?

Србија или српски народ имао је шансу да поврати Стару Србију, да већину становника на том простору чине Срби, али уместо до Вардара, српску елиту више је интересовало како да стигне до Триглава. На крају смо изгубили и Триглав и Вардар. У Старој Србији Срби нестају, али исто тако нестају и у Словенији и Хрватској. Ако искрено желимо да негујемо српско наслеђе и обезбедимо опстанак српског народа на простору Старе Србије, морамо да имамо стратегију и ресурсе. Ако је СПЦ, под спољашњим притиском, донела одлуку у вези МПЦ-ОА на штету српских интереса, да ли је више крива држава Србија или СПЦ, јер држава Србија мора да заштити СПЦ и српске интересе? Ако световна и црквена власт служе страним интересима, ко и како да промени власт у држави и СПЦ? Да ли је Сабор СПЦ могао да упути макар православне интелектуалце и новинаре у договор са МПЦ?

СПЦ још увек није издала саопштење за јавност и не знамо шта ће бити коначни договор и кад и како ће се реализовати спајање Православне охридске архиепископије коју је до сада водио архиепископ Јован, са МПЦ-ОА коју води ариепископ Стефан. Да ли ће после ове одлуке СПЦ нестати сваки траг српског присуства у Северној Македонији? Да ли ће МПЦ поштовати договор и да ли ће МПЦ и даље славити оне који су прогонили Србе? Реакција верника СПЦ поводом одлуке о додели аутокефалности МПЦ, показује да српски народ није заборавио Стару Србију. Надам се да ће се из реакције сад прећи у акцију, тако да се заштите интереси Србије и да везе између српског и македонског народа буду све боље…  

Никола Варагић: Велики ресет и последња времена

Никола Варагић

Да ли знате како су свети оци описали антихриста, тачније, како ће антихрист да изгледа кад се појави – пре него што постане господар света? Најближи опис био би – онако како изгледају Џастин Трудо (премијер Канаде), Емануел Макрон (председник Француске) или Бил Гејтс (оснивач Мајкрософта), тј. онако како су већини људи на свету Трудо, Макрон и Гејтс изгледали пре пандемије корона вируса 2020. године. Они изгледају, на први поглед, као добри, фини, пријатни, културни и образовани људи. Тако су изгледали већини људи на свету пре ове пандемије. Сад многи не би волели да им било ко од њих постане зет.

Како нас упозоравају свети оци, антихрист ће изгледати као смирен и добар човек, кротког духа, честит, постојан, према свима љубазан, неће узимати поклоне, неће говорити гневно и показивати натмурен изглед, биће непријатељ неправде, а пријатељ сиромашних. Људи ће у почетку говорити да не постоји бољи или праведнији човек од њега, јер ће антихрист желети мир у свету и да победи сиромаштво, болести и смрт – створиће се утисак да он жели само добро свету. Свет ће се у том тренутку налазити у хаосу, ратоваће свако против сваког, свет ће тражити спаситеља, миротворца. Антихрист ће се појавити као спаситељ, а затим ће ставити цео свет под своју контролу. Антихрист ће бити веома лукав човек који ће служити као оруђе ђавола.

Наравно, Трудо, Макрон и Гејтс нису антихристи и правом антихристу нису ни до колена, Трудоа, Макрона и Гејтса овде узимам као примере врсте људи који се представљају као демократе, пацифисти, добротвори, али су све супротно. Тој врсти људи, тој врсти обмана, припадали су и људи попут Била Клинтона или Барака Обаме. То су и људи попут оних „финих“ политичара из норманских држава који бициклима и јавним превозом долазе на посао, или оних из Аустралије и Новог Зеланда, који су од својих држава сад направили логоре, а изгледали су као кул ликови, пре пандемије. Ти кул ликови данас праве тзв. нову нормалност која је ненормална. Трудо и Макрон промовисани су као велике наде либерала и левичара (или демократа), а они прогоне људе који имају другачије мишљење. Гејтс је постао главни стручњак СЗО, јер је главни финансијер, а СЗО је нешто као светска влада.    

Дакле, антихрист се неће појавити као екстремни десничар (скинс), Џингис Кан, каубој из Тексаса, брадати четник и козак, силеџија, криминалац или мафијаш. Напротив, биће све супротно од тога, кад се појави – изгледаће као добрица, добар комшија, скроман и честит човек и тек кад завлада светом показаће своје право – демонско лице (знамо да „добро није увек Бог“, тј. иза „добра“ може да се крије и зло). 

Како нас упозоравају свети оци, антихрист ће имати лажне апостоле и говориће да се гади идола и да је побожан, и многи ће поверовати његовим „чудесима лажним“ (2. Сол. 2; 9) – кад почне да исцељује људе, „васкрсава“ мртве, изгледаће да може да помера планине и да изводи острво из мора. Имаће власт и над људским чулима. Та „чуда“ биће преваре. Само они који буду носили жиг (чип, имплант, ку-ер шифру?) моћи ће да купују храну. Настаће страшна глад, а људи који буду примили жиг осећаће глад и жеђ седам пута више од људи који немају жиг и моћи ће да виде одређене ствари (због онога што буду имали у/на телу, антихрист, тј. ђаво, имаће власт над њиховим чулима – као маг ће да изводи лажна чуда, у која ће поверовати људи који приме жиг звери?). Свет ће напасти велика похлепа. Људи опијени од разврата неће осетити страх пред невољама које ће да их снађу. А невоља ће бити таква да ће свуда бити лешеви људи, које неће имати ко да сахрани, говоре свети оци и Свето Писмо. „Такве невоље није било од почетка света“ (Мк. 13; 19). Живот хришћана који нису примили жиг звери постаће неподношљив, Бог ће због њих да скратити период владавине антихриста.

Као што видимо, антихрист може да личи на штребера и добротвора, може да изгледа као неки кул либерал или левичар, и добри комшија из краја, може да изгледа као лекар, јер је прва мисао обичног, доброг човека да је лекар нешто добро, исто као и свештеник. Дакле, антихрист ће се можда појавити и као добри лекар (или научник), и као велики верник, који је од „Бога“ послат да постане политички и духовни вођа (владар) света, тако што ће бити на челу светске владе, али и светске цркве. И тек кад дође на ту позицију, показаће право лице – у свету ће успоставити тоталитарни систем који ће бити много гори од овог који се сад ствара у Аустралији, Канади, Аустрији, Новом Зеланду, Данској, Француској, Великој Британији, Холандији, Италији, Немачкој, Израелу…  Из овога што се сад дешава у евроатлантским државама, можемо да слутимо како ће изгледати владавина антихриста. А то се дешава јер „нема страха Божијег пред очима њиховим“ (Рим. 3; 11-18).  

***

Према неким изворима, план глобалиста је био да покрену Велики ресет негде око 2030. године или после тога, али су одлучили да то ураде раније и пандемија је избила почетком 2020. године. Вишедеценијско стварање аполитичних грађана или апстинената исплатило се глобалистима, који су избацили серију политичара који су у својим државама дошли на власт и изгледало је да их дуго нико неће склонити са власти. У Канади је дошао Џастин Трудо на власт, у Француској Емануел Макрон, у Холандији Марк Руте, на Новом Зеланду Џасинда Ардерн, у Италији Марио Драги, у Шпанији Педро Санчез, у Аустралији Скот Морисон, у Немачкој се за улазак у власт припремала Аналена Бербок…

Планове је, изгледа, покварио Трамп. Јер ако глобалисти изгубе САД, за 10 година Велики ресет био би немогућ. Затим, владајућа елита Запада је желела договор са Комунистичком партијом Кине. Трамп је покварио односе са Кином. И још је Трамп градио добре односе са Путином. То су вероватно били главни разлози да владајућа елита Запада покрене пре него што је планирано Велики ресет пуштањем вируса у свет. Пандемију су искористили да оборе Трампа и доведу Бајдена на власт у САД. Међутим, нису много бољи односи између Кине и САД ни сад кад је Бајден на власти. Бајден није поправио односе са Кином, а поново је покварио односе са Русијом, и још више је поделио грађане САД. 

Ствари се не развијају како би глобалисти желели. Након првог шока и потпуне грађанске послушности, у свим евроатлантским државама кренули су масовни протести грађана који се боре са слободу. Трудо, Макрон, Руте, Ардерн, Драги, Санчез, Морисон, Бајден… више нису тако популарни, напротив, у тим државама ће бити веома неизвесни наредни избори. Посебно у САД где је питање да ли ће моћи да се одрже регуларни избори 2024. године. А енглеска краљица не може вечно да живи, зато велики ломови чекају и Велику Британију.

После две године пандемије, опала је популарност људи попут Гејтса и Фаучија, многи су показали своје право, фашистичко лице током пандемије – сви ауторитети глобалиста сад су компромитовани и вакцинацисти почињу да личе на секту. Обични људи се ослобађају страха. За разлику од Кине и Запада – у Русији није било великог притиска вакцинациста. Довољно је да се грађани евроатлантских држава ослободе страха и побуне против власти и да Русија више не слуша СЗО, и пројекат глобалиста Велики ресет доживеће крах. Кина после тога може и даље да остане затворена за свет, али на своју штету.

Наравно, побуна у некој држави може изазвати грађански рат у тој држави, али мислим да ће бити довољно да се већина у некој држави освести и побуни, и довољно је да се такве промене догоде у пар евроатлантских држава, да се избегне опасност и од Трећег светског рата и од грађанских ратова у државама евроатлантске цивилизације. И можда је почетак тога ово што се десило у Канади?

Свима је јасно да ће стање у свету бити све горе ако се нешто не промени на Западу. Наде се полажу у САД пошто је западна Европа изгубљена (колико су Западноевропљани слаби показује то да су чак и Канађани пружили јачи отпор). У САД постоји много већи отпор глобализму и ковид фашизму, него у ЕУ и Великој Британији. Због тога су највеће шансе да у САД избије грађански рат и да се САД подели на трансхуманистичке и конзервативне државе. Ако САД више не буде под контролом Лондона, може да се избегне светски рат.

***

Не знам да ли су ово последња времена. Све указује да је свет ушао у последња времена. Са друге стране, чини ми се да у свету постоји велики отпор злу и да овај пројетак Велики ресет неће успети. Али и да ће технологије и технике контроле људи негде и даље да се развијају, и да ће се једног дана применити са много већим успехом него данас (тј. онако како су описали свети оци). Можда нас чекају деценије, или векови, мира и слободе (или припремања за ратове), пре великог рата и хаоса у свету…

А Христос ће доћи као „лопов у глуво доба ноћи“. Или, „о дану томе и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам“ (Мт. 24, 36). „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24; 42). Кад Христос други пут дође, указаће се знак Знак Крста на небу, звезде ће са неба падати и престаће да постоје. Сунце ће се помрачити, а месец ће изгубити светлост и појавиће се нова небеса и показаће се „знак Сина Човечијег на небу“ како „иде на облацима небеским са силом“ (Мт. 24; 30), „и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5; 19-30). „Прво ће мртви у Христу васкрснути, а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу“ (1. Сол. 4; 3-17). Дакле, „који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен“ (Јн. 3; 18). Они који не верују у Христа и нису познали Христа, служе ђаволу и повероваће у антихриста.

Колико сад има стражара, толико смо близу или далеко од диктатуре антихриста. Чини ми се да има још увек довољно да се у свету образује, ако ништа друго, осовина добра (чак и у случају да дође до употребе биолошког оружја, од стране терориста или глобалиста – то није разлог да држава постане фашистичка).

Надам се да ће ови „конвоји слободе“ ослободити многе државе и да ће на власт на Западу доћи људи који неће желети рат са Русијом, али и да ни Русија неће спороводити „четврту индустријску револуцију“. Јер, може да се прогласи крај пандемије, али да остане тотална контрола, уместо ковид фашизма – неки други фашизам. Ако се то дозволи – онда су ово сигурно последња времена. Зато мора да се преиспита где свет води или шта су последице развоја „четврте индустријске револуције“.

Да ли ће успети Велики ресет и да ли су ово последња времена зависи од тога колико сада има или колико ће се појавити стражара у свету.

Никола Варагић: Мрежни рат против Православне Цркве

Никола Варагић

Владајућа елита Запада види Православну Цркву као највећег непријатеља, који се мора што пре уништити. То су потврдили политичари попут Карла Билта, генерали војске САД, Велике Британије и других НАТО држава… Али, зашто је Православље за владајућу елиту Запада непријатељ број један? Владајућа елита Запада је антихришћанска и мрзи све што је хришћанско јер је Западноевропљанин (европски човек) прогласио себе (човека) за бога. Западноевропљани не осећају, иако то неће јавно признати, да су супериорни у односу на Источноевропљане, као што то осећају у односу на неевропљане. Римокатоличка црква се  представља као супериорна, али кад се дође до чисто духовних тема и до разлога великог раскола, види се разлика између разума католика и духа православаца. Јер, католици (као и њихова чеда протестанти и просветитељи) ограничени су природном светлошћу разума, а православци верују да постоје и зато примају нестворене светлости или енергије Божије (спознаја срцем је виши ниво спознаје!). Дакле, освојили су цео свет – сви континенти и Северни и Јужни пол били су под ногама Западноевропљана – само нису успели да поробе (ако се не рачунају неуспешни походи Наполеона и Хитлера) православни и словенски део Европе. Због тога Западноевропљани мрзе и Словене (Источноевропљане) и Православље.

Знамо из историје, док је Православље цветало у Источном римском царству, а касније и у српској и бугарској средњовековној држави, Западно римско царство је било у распаду –  само је Запад тада био у мраку. Ренесанса је процветала на Западу после пада балканских православних држава под окупацију исламског Османског царства, због чега су (учени) православци са Балкана и Мале Азије бежали на Запад. Али убрзо је дошло и до контакта између католика и муслимана (Турака и Мавара), па је окултни Запад прихватио исламску и далекоисточну мистику, а и даље одбацивао и потцењивао православну, тј. хришћанску мистику (исихасти су били смешни, а дервиши, или будисти, или кабалисти, егзотични?). Рационалистички или атеистички Запад гушио је хришћански, православни дух. Окултни Запад прихватао је сваки нехришћански мистицизам и египатску и остале магије. Запад је спој романског и германског паганизма и расизма. Запад је спој рационализма (атеизма), окултизма и паганизма. На тим темељима граде се њихови изми и идеологије. И new age.

На почетку последње деценије 20. века Запад излази као победник из Хладног рата, долази до слома СССР и Варшавског пакта, и НАТО државе покрећу две офанзиве – једну против православних држава (против Србије у рату у СФРЈ, бомбардовањем РС и СРЈ, а крајњи циљ је Русија, доказ је рат у Украјини) и другу офанзиву против исламских држава (рат у Ираку, па поново рат у Ираку, у Авганистану, Либији, Сирији, са циљем да се сломи Иран као једина исламска држава која пружа јак отпор вестернизацији и глобалистима). Србија је деведесетих пружила јак отпор Империји, помогла Русији да прогледа, и од почетка 21. века са доласком Владимира Путина на власт Русија се консолидовала и поново је постала важан фактор у свету. Са друге стране, осим Ирана, све остале исламске државе данас су под контролом НАТО држава. Ипак, после православаца, највећи отпор вестернизацији и глобалистима пружају муслимани. Кина је постала главни политички, економски и војни конкурент Запада, али Кина није идеолошки конкурент, Кина је усвојила две западњачке идеологије – прво социјализам, а затим и капитализам, тј. Кина нема своју идеју и духовни центар. Зато је Кина, која је започела модернизацију после православних држава – данас модернија и од евроатлантских држава. Запад жели договор са КП Кине, владајуће елите Запада и Кине идеолошки су блиске, и једни и други су атеисти. Међутим, шта ако Кинези преко православаца познају Христа и настане Кинеска православна црква? Или, шта ако се разочарани католици и протестанти на Западу окрену Православљу? Зато је за владајућу елиту Запада мета број један – Православље, уништити Православље.

Стубови Православне Цркве су грчке и словенске цркве или патријаршије. Срби, Бугари и Руси су преко Грка примили хришћанство. Грчка (тј. Источно римско царство) је хиљаду година била упориште Православља. Међутим, у 19. веку Грци су, поново, романизовани, тј. вестернизовани и у 20. веку интегрисани у културни, економски и војни систем Запада. То није било тешко пошто су Грци који су створили Источно римско царство себе звали и сматрали Ромејима, чак и већим Римљанима од оних из Западног римског царства, док је модерна (западна) Европа (модерна философија и наука) доживљавала повратак антици и старој Грчкој. Модерна православна Грчка је кроз вестернизацију доживела хеленизацију и више се поносила античким (паганским), него хришћанским коренима. Цена тога је да је савремена Грчка постала колонија Запада и база за напад на православне Словене. Колико је Грчка окупирана видело се по томе што је у Грчкој ковид фашизам примљен исто као и у Аустрији, Великој Британији, Немачкој, Италији, Аустралији, Канади, Израелу… Да ли ће Грци одбацити 2 000 година хришћанства и отпасти од Православне Цркве? То зависи и од Русије и Србије које нису у ЕУ и НАТО и данас су веће упориште Православља, него Грчка. Словени су најбројнији народ у Европи, а већина Словена је – православне вере. И словенске православне цркве доживеле су препород након што су преживеле комунизам. Међутим, Грци сматрају да имају првенство (показују културни расизам према Словенима што је последица романизације/вестернизације). Али, Руси и Срби нису унијати, и не могу да препусте духовно вођство Грцима, као у средњем веку. A Православна Црква не може постати централизована као Римокатоличка црква, цариградски патријарх (или руски?) не може да постане нешто као папа код католика.

Ако православци знају да је циљ Запада да се уништи Православље, шта предузимају да се одбране? На нивоу Православне Цркве, буквално ништа. На нивоу помесних цркава скоро ништа. Зато је значајна књига Слободана Стојичевића „Хибридни рат против Српске православне цркве“ (Српско одељење Међународног јавног Фонда јединства православних народа, Београд, 2021. године). Слободан Стојичевић у овој књизи објашњава шта је нпр. стратегија названа „рат изнутра према напоље“, или техника „Прозор Овертона“ и како се нове стратегије, технике и нови начини организовања користе против Православне Цркве. Јер, „у ранијим епохама фронтални напад је наилазио на спољни одбрамбени прстен и тек у случају победе над одбрамбеним механизмима остали део друштва је једноставно био освајан. У данашње време могуће је разним новим ратним техникама (информациони рат, психолошки рат, медијски рат…) нападати унутрашњост система“. Томе служи – мрежни тип организације. Друштво је „од хијерархијског постало мрежно“, а у мрежном друштву, „моћ је мултидимензионална и организована око мрежа које су у сваком домену људске активности програмиране према интересима и вредностима актера који имају моћ. Мреже моћи своју моћ остварују утичући на људски ум. Глобалне финансијске мреже и глобалне мултимедијске мреже су тесно повезане, а та метамрежа има изузетну моћ“. Тим мрежама – које су наднационалне – „суверена држава са својом хијерархијском организацијом само смета“, „за финансијску олигархију Америка је постала само једно од тржишта“ и ресурси САД користе се да се реализују мрежни пројекти. „У случају мрежа нема једне централне организације или једне агенције која би се поистоветила са целим процесом. Постоје само нивои или боље речено ,кластери’  мрежних актера“ – објашњава суштину мрежног типа организовања Слободан Стојичевић, позивајући се и на водеће теоретичаре мрежа, који су деловање мрежних структура против државне хијерархије назвали „Дубока држава“.

Дакле, све се програмира према интересима и вредностима мрежа моћи. Актери који имају моћ нису хришћани, то се види по вредностима које шире или по томе што је Православна Црква њихов највећи непријатељ. Циљ је да се промени суштина хришћанског учења. Уз помоћ „Прозор Овертона“, технике социјалних манипулација, могуће је у друштвену свест било ког друштва усадити било коју идеју. Последњи пример видели смо током свечаног дочека нове, 2022. године у Београду, који је у конзервативном друштву искоришћен да се промовишу либерална ЛГБТ идеологија, кич, шунд и разврат. „Пандемија“ којој се не види крај користи се за напад на Православну Цркву, и неке православне цркве и неки епископи СПЦ следили су инструкције СЗО, као да је то Свето Писмо, чак су забранили и улазак без маске у цркву, а сад и невакцинисаним верницима да долазе у цркве.   

Кад је почела пандемија 2020. године, видели смо снагу мрежних структура. Финансијска олигархија, која контролише водеће медије Запада (света), умрежена је преко СТО, ММФ, СБ и највећих банака, преко којих контролише платни промет (swift, платне картице…), а једна од најважнијих организација под контролом глобалиста је СЗО. Власници највећих банака и медија власници су и највећих фармацеутских компанија; сви су део исте мреже. Пошто је Слободан Стојичевић књигу објавио током пандемије, иако се не бави том темом ова књига ће помоћи читаоцима да лакше схвате како мреже моћи делују током пандемије или како се Православна Црква присиљава на промене и током пандемије. „А управо је и тема хрибридног и мрежног рата против наше Цркве – неке од тих промена и нека од тих наметања захтева Цркви за ,одређивање према проблему’ и ,дефинисање става’ Цркве су смишљени тако да се дугорочно Црква прво покрене на промене а касније, током промена, усмерава у одређеном правцу“ – објашњава Слободан Стојичевић и закључује: „Када би се остварио и најмањи ,успех’ у мењању Цркве – то би само отворило врата за даље промене и захтеве. Чак и када би се (далеко било) Православна Црква прилагодила новом светском поретку и увела ђаконице или свештенице или увела ,геј бракове’ – да ли би тад престала агресија? Не! Идеологија људских права и идеја ,инклузивне цркве’ су много шири појам“. Дакле, увођење маски и аусвајса – од стране православних епископа – за Цркву је опасно колико и увођење геј бракова у Цркву. Јер, кад уведете маске, следи захтев да се забрани невакцинисанима долазак у цркву, а кад уведете ковид аусвајсе следи захтев да се забрани причешћивање из „исте кашичице“, пошто се тако „шири зараза“… Ако уведете геј бракове, следеће је да подржите трансхуманизам. Ко уведе једну промену (измену), крив је за све.  

Запад (евроатлантске државе) има три идеологије – либерализам, социјализам и фашизам. Те идеологије су антихришћанске – следбеници тих идеологија верују у науку и прогрес, а ако су отворени за духовно, онда је то на нивоу – окултног. Мислим да је данас на Западу немогуће покренути било какву акцију или иницијативу или крсташки рат „у име Христа“. Кад би се појавио хришћански покрет, то би изазвало грађански рат између прогресиваца и конзервативаца на Западу. Прогресивци или трансхуманисти не желе хришћанство, ни у најмањим траговима, у својим државама, и хришћански устанак покушали би да угуше у крви. И тај модел желе да наметну целом свету. Прогресивци су и либерали и социјалисти. Комунисти су на силу уводили западњачки систем вредности у православним државама и створили услове за деловање мрежа (нпр. феминизам су ширили комунисти, а либерали су само додали нове захтеве). Комунисти су мењали свест православним народима. То раде и либерали. И једни и други Православље прогоне, попут нациста. Црква је део друштва, али друштво сад има много антихришћанских мрежа и држава постаје фашистичка. Дакле, Запад има своју идеологију, тј. све евроатлантске државе имају државне идеологије – то је данас трансхуманизам, као врхунац свих идеологија или изама, док Русија, како то истиче Слободан Стојичевић – нема државну идеологију. Истина, за разлику од грчке или српске власти руска власт „доноси законе које ми препознајемо као ,конзервативне’, али ти закони су само покушај да се озваниче и фиксирају неки конзервативни друштвени односи који већ постоје и које огромна већина народа у РФ жели и прихвата, али – то није идеологија“.

Православна Црква је „окамењена црква“, зато што не прихвата промене, које јој намећу антихришћани. Конзервативизам или традиционализам није идеологија ако се не зна шта се конзервира и која традиција се негује и штити. Ако је то Православље, онда говоримо о православном конзервативизму или традиционализму. То је онда нова политичка теорија, јер се православни конзервативизам разликује од западњачког – колико се Православље разликује од католицизма и протестантизма. Русија је сад тврђава конзервативизма, али да би Православље било одбрањено од напада, Русија мора да постане тврђава Православља, тврђава православног конзервативизма. Исто важи за Грчку, Србију и остале православне државе. Те државе ће такве постати ако помесне цркве остану стубови и тврђаве Истине. Ми припадамо медитеранској цивилизацији и четврту или нову политичку теорију, ако смо православци, морамо стварати у оквиру православног координантног система – правна свест је хоризонтала, вера је вертикала, личност је центар координантног система. Да је и либерализам постао варијанта егзогене или одбрамбене модернизације, да ли би се уместо права државе поштовало право личности? Како да Црква остане и „окамењена“ и отворена за свет? Ко је данас у Цркви, пуној јереси и раскола, неспорни духовни ауторитет?  

Без тих одговора, предлог Слободана Стојичевића да СПЦ уведе акредитације за новинаре и даје благослове за рад православних медија, може да буде мач са две оштрице. Слободан Стојичевић је у својој књизи навео примере два медија – „Теологија.нет“ као либералног и „Борба за веру“ као ултраконзервативног православног медија или портала. Међутим, шта је са медијима или порталима као што је „Стање ствари“ који преноси текстове свих струја у СПЦ, и званична саопштења информативне службе СПЦ, и изјаве епископа који имају различита мишљења, и текстове Епархије рашко призренске у егзилу…? Како да се уведу акредитације и такве врсте благослова, а да то не изазове нове расколе у СПЦ? Колико је то компликовано показује и то што је Слободан Стојичевић поменуо Бошка Обрадовића, председника Двери, прве православне политичке странке у посткомунистичкој Србији, у контексту спиновања и стварања агената утицаја. Да ли су Двери исто што и Отпор, да ли је Бошко Обрадовић агент ЦИА? Са друге стране, добар је предлог да СПЦ забрани да се, без благослова патријарха, клирици појављују у јавности све док се не утврди ко исправно заступа изворно учење, или ко има таленат за писање и харизму за јавне наступе. Између осталог, због тога што се у свести јавности „полако ,таложи’ подсвесни асоцијативни след: ,СПЦ-скупи аутомобили-попови лопови’“. Међутим, да ли садашњи патријарх СПЦ има ту снагу и тај ауторитет да све то успешно спроведе у дело?

Чак и ако нема, и ако нису бољи ни проглавари осталих православних цркава – дужност је сваког православца да чува своју Помесну и Православну Цркву. Хибридни и мрежни рат који против Православља воде антихришћанске мреже моћи, православци могу да добију само ако створе православне мреже у свакој православној држави и између православних држава. Дужност је православних Руса да спасавају Србију, дужност је православних Срба да спасавају Русију, дужност је православних Словена да спасавају Грке, Румуне и остале православне народе, државе и цркве… Православна Црква је католичанска. Што је већа јерес етнофилетизма, то је већа и јерес екуменизма. Ако тријумфује јерес етнофилетизма у православним народима и црквама, Православна Црква неће бити Једна, Света, Саборна и Апостолска. То неће бити ни ако тријумфује јерес екуменизма, тј. ако победе паписти, јер је глава Цркве Христос. Православна Црква је и хијерархијска и мрежна организација. За разлику од Рима, речима Жарка Видовића, „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона… закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“. Православци немају легалистички (моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно онтолошки – онтологија је важнија од етике. И зато термин „саборност“ нема – јуридистичко значење. „Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима…  Црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења“ – учио је Жарко Видовић. Најбоља одбрана од спољне агресије, стратегија „рат изнутра према напоље“ или технике „Прозор Овертона“, јесте стварати свеправославну мрежу (кроз саборност – личне односе). И кроз ту мрежу развијати – православну економију, да не зависимо више од Лондона.

У „смутним временима“, истиче Слободан Стојичевић, Црква се прилагођавала тако што је мрежна структура и организација постајала доминантнија. Мислим да су ово управо таква времена – православне државе економски зависе од финансијера са Запада, а у културном смислу су полуокупиране, премрежене мрежама Империје, тако да Црква може увек да се уцењује због новца, преко медија могу да се фабрикују афере, на друштвеним мрежама да се цензурише, могу да искључе са интернета званичне сајтове православних цркава, и све православне цркве осим руске цркве док су на власти у Русији православци, у том смислу су слабе или зависне од својих држава, а државе су зависне од Запада. Агенти утицаја су дубоко ушли и у православне цркве – „Црква се разара изнутра од стране свог клира а тај напад не препознаје као агресију и не мобилише одбрамбене механизме“, истиче Слободан Стојичевић и књигу, практично, завршава питањем, или примером са војском: „Да ли би НАТО био спреман да уложи озбиљна средства да сазна што више о сваком генералу неке (противничне или савезничке) војске? Највероватније да. У том случају погледајмо чисту математику (без емоција): Војска Србије има око 45 генерала а Српска Православна Црква има око 45 епископа! А за Војску Србије ниједан НАТО генерал није отворено изјавио да је препрека остварењу геополитичких и стратешких планова док за СПЦ јесте. Логично питање: колико ресурса (обавештајних, финансијских, медијских, логистичких…) је у том случају НАТО спреман да активира да би придобио једног или неколико владика СПЦ?“.

Или да завади грчке, руске и српске владике (цркве)?

Дакле, шта је наш одговор?

Никола Варагић: Паметни левичари и глупи десничари

Никола Варагић

У последњих пар месеци у неким текстовима, посебно на друштвеним мрежама, а посебно након што је и у Србији уведен Covid-Аusweis, упутио сам тешке речи другосрбијанцима и Западноевропљанима. У суштини, гађао сам их тамо где их највише боли и онако како они вређају људе који имају другачије мишљење, људе који су другачији, и посебно ако су у питању православни верници, конзервативци, традиционалисти, десничари, а то је да су другосрбијанци и Западноевропљани у суштини много глупи, најглупљи људи на свету.

Као неко ко лично, у приватном животу, много не псује, и не вређа људе, већ се трудим да се према људима увек понашам хришћански, посебно као неко ко у јавном простору жели да шири културу дијалога, и у дијалогу никад не користи ad hominem аргументацију или стереотипе и предрасуде, и никад није приписивао колективну кривицу неком народу, напротив, увек сам се борио и против ad hominem аргументација и против генерализација, сад желим да објасним зашто сам то радио: само сам хтео другој страни да покажем како је то што они чине нама, а чине оно што не желе да други чине њима. И да им објасним да не постоји виша раса – Западноевропљани нису надљуди који све знају боље од других.  

Схватио сам да културни дијалог, позив да се нормално разговара, изношење чињеница и научних доказа нема смисла, јер другосрбијанци (и Западноевропљани) то не желе, они не чују шта им говоримо, њих не занимају чињенице и докази које им показујемо, код њих је све већ унапред одређено – они си богови који све знају, а ми смо глупаци који ништа не знају. Левичари су паметни и напредни, а десничари су глупи и назадни. Чим им кажеш да си верник, да си против присилне вакцинације или да хомосексуалци усвајају децу, они ти одмах одговоре да си глупи фашисти и разговор се завршава. Кад их питаш зашто корона букти на Гибралтару са 99 одсто вакцинисаних, они те вређају! Уместо да дају одговоре који имају смисла и научне доказе, либералфашисти захтевају да се свако ко има критичко мишљење искључи из друштва и/или забрани у медијима и на интернету.

Како то раде? Углавном тако што нађу неке појединце, или мање групе, са маргине и међу екстремистима, најмање образованим десничарима, антиглобалистима, које представе као представнике свих противника, нпр. присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као тзв. антиваксере) и онда над тим појединцима, групама, или над том мањином (у већини), тестирају интелигенцију и знање. Кад се појаве неки образовани људи, стручњаци који су завршили исте школе и имају исте дипломе, и раде као колеге на универзитетима, институтима, у болницама – креће ad hominem аргументација од стране заступника присилне вакцинације или вакци-нациста; они уопште се не узимају у обзир чињенице и научне доказе које им представљају лекари, научници или стручњаци који су против присилне вакцинације. Медицински радници који неће да се вакцинишу оптужују се да су заостали, неодговорни, опасни по околину, прети им се отказима, мањим платама и премештањем на друга радна места, стручњаци постају забрањени у највишим научним круговима, итд. Неки од најбољих лекара у свету против су присилне вакцинације. Како су они јуче били најбољи стручњаци, а данас нису? Зашто они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас користе фашистичке методе – гуше критику (која је темељ науке и демократије), шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду?

То бих хтео да питам другосрбијанце, који су толико опчињени Западноевропљанима, али само у културном разговору, где једни друге поштујемо као личности. Не желим да водим разговор на њихов начин и да радим исто што и они. Замислите да тако изгледа разговор између левичара и десничара – кад десничар каже да верује у Бога и да је против присилне вакцинације, да му се левичар одмах смеје и говори како је глуп, а да се десничар смеје и да говори левичару да је много глуп чим левичар каже да је атеиста и вакцинисан. Не ради другоме оно што не желиш да други ради теби, то је порука коју ће, надам се, друга страна напокон чути. Ако чује, хтео бих да их питам и зашто прецењују Западноевропљане и себе у односу на православце или вернике генерално, зашто мисле да Срби мање вреде и зашто мисле да они више вреде кад имитирају Западноевропљане? Не постоји ниједан једини разлог да се православни Србин осећа инфериорно или да има комплекс ниже вредности у односу на Западноевропљане као и на другосрбијанце.

Бити верник у науку само по себи не значи бити паметнији од онога који верује у Бога, јер и међу онима који верују у Бога постоје веома мудри, образовани људи и добри научници и неки од најбољих научника у свету били су верници. Не постоје вечне истине, нико не може да докаже да је паметнији у том смислу. Кад говоримо о пандемији, како они који не знају како је настао вирус и не знају како се лечи вирус, могу да тврде да су паметнији од било кога? Да не помињемо да је већ документовано да вакцинисани људи не заустављају пренос вируса. „Све време се позива на став струке али у ком тренутку смо ми као струка имали могућност да изнесемо свој став? Мислим да сам у једном тренутку потпуно била запостављена, а мислим и да сам имала шта да понудим и држави и институцијама државе Србије а све у интересу грађана Србије и њиховог здравља. Стекао се утисак да само једна мала група стручњака говори о проблему и одлучује о проблему… Суштина овог догађаја је да има много непознатих чињеница, и то је оно што нас као струку треба пре свега да зближи, а не да подели… Ми се морамо само делити на оне који имају чињенице и који немају чињенице“ – истакла је суштину проблема проф. др Валентина Арсић Арсенијевић. Сличне проблеме имали су и др Јована Стојковић и проф. др Бранислав Несторовић. Сад се на исти начин прогоне професори медицинских факултета и лекари који су основали УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“.

Могу да схватим кад левичари критикују екстремне десничаре, али не могу да схватим да се сви десничари, тј. верници, конзервативци или традиционалисти етикетирају као глупи и назадни и оптужују за фашизам. Зар није управо то што раде такви левичари – фашизам?

Не мислим да су сви другосрбијанци, тј. атеисти, прогресивци или еврофили, глупи или да су сви фашисти, или, да је сваки вакцинисани човек вакци-нациста, такође, не мислим да су сви Запардноевропљани глупи, фашисти… Толико је људи из тих народа чије књиге, филмове или музику волим и који су пријатељи српског народа. Али указујем на зло које и Западноевропљани чине и немам осећај инфериорности пред њима. Дакле, моја порука левичарима и либералима или другосрбијанцима је: не лепите етикете десничарима или верницима које не желите да они лепе вама. Ако нам кажете да смо глупи, шта очекујете да вам одговоримо, осим да сте глупи? Ако нам кажете да смо фашисти, шта очекујете да вам одговоримо, осим да сте фашисти? Да ли тако разговарају разумни и културни људи? То води у грађански рат. Надам се да међу другосрбијанцима има разумних људи и да ће доћи до културног дијалога. И да ће на време схватити да непријатељи долазе са Запада.

Никола Варагић: Збогом Европо, ако ниси с Богом!

Никола Варагић

Европа је постала највеће COVID-19 жариште у свету. У Европи се највише шири SARS-CoV-2 вирус и појављују се нове варијанте, јер Европа има највише вакцинисаних, и то са новим експерименталним средством генске терапије. Ипак, западноевропскe државe не одустају од присилне вакцинације грађана и користе фашистичке методе. Ако је 90 и више одсто грађана неке заједнице вакцинисано, а вирус се и даље шири у тој заједници, зашто се дискриминишу или прогоне људи који мисле својом главом? Уместо да признају да су погрешили, вакци-нацисти и даље за све криве невакцинисане људе и прогоне пар одсто невакцинисаних.

Колико су Западноевропљани ненормални показују резултати референдума у Швајцарској где су грађани гласали да се уведе Covid-Аusweis. То звучи заиста невероватно: да је неко гласао да себе претвори у роба! И то је урадио као (наводно) слободан човек, који живи у оази слободе и демократије. Као Европљанин. Да ли може бити веће срамоте за Европу, тј. за Западновропљане, који потцењују све друге, а уздижу себе као вишу расу – од тога?

Зашто су Западноевропљани толико уверени да су најпаметнији и најбољи на свету, изнад свих других? То што сад раде у западноевропским државама, Аустралији, Новом Зеланду, Канади и делом у САД, може да се пореди само са Северном Корејом. Чини ми се да је сад најгоре живети у евроатлантским државама и у Северној Кореји. А најбоље у Африци.

Кад видимо какав фашизам настаје, каква се дискриминација спроводи, каквом су терору изложени невакцинисани, али и сви вакцинисани људи у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Хрватској, Словенији и Чешкој, не знам како хришћанину, демократи, антифашисти може да буде жао што је пропала Хабзбуршка или Аустроугарска монархија. Кад видимо, да се, поред Аустрије (и њених бивших колонија), опет, исто дешава и у Немачкој и у Италији, свакако је боље што нам сусед није и моћна Аустријска, Хабзбуршка или Аустроугарска монархија. Гаврило Принцип је био први антифашиста или антинациста у Европи.   

Мислим да је (Западна) Европа веће зло, него САД. Увек сам био против тога да се за сва зла оптужи САД, а Европа представља као невина жртва. У САД су сви глупи, а у Европи су сви паметни, културни, аристократе – да ли је то баш тако? У САД постоје државе које су одбиле Covid-Аusweis. Грађани су наоружани и спремни су да се боре за своја права и слободе. У западноевропским државама нема таквих покрета отпора, у ЕУ нема толико антифашиста. У Другом светском рату у Данској, Холандији, Француској, Белгији… било је антифашиста и антинациста исто колико и у Немачкој, Аустрији, Италији и НДХ. Да ли су западноевропски народи починили највеће геноциде? Енглески писци су пре скоро 100 година описали како ће изгледати свет који они стварају. Данас је досадно читати Орвела, Хакслија и сличне, јер живимо у том свету, и много је луђи него у њиховим књигама. То је свет који су стварали Европљани опседнути просветитељством, прогресом и окултизмом, а данас трансхуманизмом. То је она ирационалност рационалних, о којој је писао Борислав Пекић. Вера у науку настала је у Западној Европи пре неколико векова. И вакци-нацисти су радикални рационалности. Волео бих да грешим и да од ових протеста који се дешавају у европским државама буде нешто, али кад видимо колико људи на Западу жели да живи у тоталитарном систем, то ће бити чудо (за које се молимо).  

Ово што Западноевропљани себи раде, изгледа као да Западом владају неевропљани, које су Западноевропљани вековима држали као робове, мучили и убијали, и сад желе да им се освете. Међутим, то сами себи раде Западноевропљани и потомци Европљана у Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду. Антихуманизам уништава лик Божији у човеку, брише сваки траг боголикости (човечности или људскости), и од човека ствара аутомат, киборга, роба. Циљ им је да цео свет прекроје према својој мери. На Западу постоји само „плурализам истоветности“. Фашистички Запад ће пропасти ако елите Русије и Кине одоле понудама и уценама елите Запада да заједно спроводе „четврту индустријску револуцију“. Ако одоле понудама и уценама, Запад ће, вероватно, ући у ратове против Русије и Кине. Можда су корона логори у Европи припремање (грађана) тих држава (поново) од стране Велике Британије и САД за рат против Русије и Србије (или је близу крај пандемије, или вакцинама истиче рок?), као што Аустралију припремају за рат против Кине.

Кад је министар здравља Р. Србије потписао уговор са Фајзером у вези експерименталног лека против корона вируса, похвалио се да је такав уговор, поред Србије, Фајзер потписао још само са САД, Великом Британијом и Аустралијом, а то су чланице новог војног савез АУКУС, упереног против Кине. Нешто слично Англосаксонци припремају против Русије у средњој, источној и југоисточној Европи, и желе да и Србија учествује у рату против Русије на страни НАТО (нпр. да пошаље војнике у Украјину и Белорусију, поред Пољске, Чешке, Мађарске, Естоније, Румуније…). Циљ Енглеза је да посвађају народе из овог дела света и да уђу рат против Русије. Тако ће Енглези најмање да гину, а Словени и Германи ће опет највише да страдају. Да ли су Енглези толико паметни, а ми толико глупи?

Ако су заиста хришћанске, државе Источне Европе морају се одвојити од антихришћанске Западне Европе. И САД се може поделити на хришћанске и антихришћанске државе. Кад Западноевропљани остану сами, можда ће схватити да су они као онај цар из бајке који је шетао го, уверен да носи најлепше одело, тј. можда ће се после тога спустити на земљу или победити нацизам, фашизам и расизам (тј. антихуманизам). Дакле, ако су Словени и православци паметни и више немају осећај инфериорности (комплекс ниже вредности) у односу на Западноевропљане, одвојиће се од антихришћанског Запада (и развити четврту или нову политичку теорију?). Није нормално да Руси и Срби, који су највише страдали од нацизма, уводе било какав Аusweis и глупо је да дозволе да их Енлези заваде и поробе. И ако Руси и Срби то не дозволе, да ли ће остали православци и Словени то дозволити? Да ли ће Грци и Западни Словени заиста ући у рат против Руса и Срба? Да ли ће Германи да крену у поход на Исток ако су сви Словени и православци јединствени?

Државе Западне Европе постају тоталитарне државе, затворена друштва. Људи који су пре неколико деценија бежали из комунистичких држава на Запад, сада ће морати да беже са Запада ако и даље желе и траже слободу. На нама је да створимо услове да се врате у своје матице – уместо да имитирамо Запад и међусобно ратујемо као колоније – да створимо, у православно-словенском делу Европе, савез демократских и хришћанских држава.  

Никола Варагић: Буди хуман и не суди

Никола Варагић

Пре неког времена упознао сам човека који ради у хуманитарној фондацији, на програму за стипендирање добрих ђака и талентованих средњошколаца из социјално угрожених или проблематичних породица (нпр. отац је алкохоличар који малтретира жену и децу, мајка је наркоманка, проститутка; деца немају родитеље и живе са баком и деком од пензије која износи 15 000 динара, отац је умро, мајка је тешко болесна и нема приходе, итд.). Та деца су одлични ђаци, међу њима има вуковаца, добитника награда на школским такмичењима, а сви живе у веома тешким условима и потребна им је подршка да наставе школовање, да преживе.  

Посао човека који ради у тој фондацији је да са својим сарадницима изабере, на конкурсу који расписују сваке године, 160 средњошколаца која ће примати месечну стипендију од 10.000 динара, а на конкурсу се сваке године пријави преко 700 деце. Када ми је причао о успесима те деце, и у колико тешким условима живе и како несрећно детињство имају, и како је тешко изабрати само 160, питао сам га да ли свих 700 пријављених средњошколаца испуњава услове за стипендију, одговорио је да испуњавају, сви су добри ђаци и сви живе у лошим условима, без родитеља или са болесним родитељима, без прихода… Рекао ми је и да је њему потребно пар месеци да се психички опорави од тог конкурса, погоде га те животне приче које прочита у пријавама, а волео би свима да може да помогне. Зато се он и пар колега удруже и мимо конкурса, од своје плате, стипендирају пар ученика који нису добили стипендије фондације.

Ако сваке године стигне преко 700 пријава, колико још има талентоване деце која живе у тешким условима и могу да испуне услове за пријаву за стипендију, а не знају за конкурс фондације, и колико има деце која живе у тешким условима, а нису добри ђаци и не могу да се пријаве за стипендију фондације? Ко о њима брине? Да ли држава има у евиденцији ту децу и да ли добијају социјалну помоћ? Што се тиче фондација, поменута фондација је једна од ретких приватних хуманитарних фондација у Србији која стипендира средњошколце који су добри ученици и велики таленти, а имају лоше животне услове и услове за развој. Иначе, оснивачима те фондације многи суде, али, ово су примери зашто Господ тражи да се не суди. Колико добрих дела имају они који суде? Уместо да се суди другим људима, боље је чинити добра дела, помагати људима. А суд оставити непоткупивом Судији.  

Кад видимо колико се деце пријави на конкурс ове фондације, за колико болесне деце се прикупља новац СМС порукама, на друге начине, преко других фондација, видимо колико има деце којима је помоћ потребна. А ту су и они заборављени, од свих одбачени, ратни војни инвалиди, хероји са Кошара… Због њих нико није основао фондацију. Држава их се потпуно одрекла, као да никад нису служили држави. Држава која не брине о деци и о војницима који су је бранили од агресора, нема неку будућност. Осим ако се у народу не појави више способних људи који знају и могу поштено да зараде новац, да створе вишак, а који ће поделити са онима којима је потребна помоћ. Коме је Бог дао здравље и памет, штета је да не искористи свој дар и да не искористи за опште добро. И да таква врста људи не буде власт у држави.

Никола Варагић: Феминизација Француске

Никола Варагић

Крајем 19. века у Француској се догодила револуција, побуна трећег сталежа, и то је био крај феудалног и почетак настанка грађанског (сељаци су полако прелазили у градове, да би постали радници у фабрикама) друштва (донесена је Декларација о правима човека и грађанина, слобода, једнакост и власништво проглашени су неотуђивим правом човека), а циљ је била и брза индустријализација државе (да се много не заостаје за Енглеском).

Пошто су републиканци или револуционари били и националистички империјалисти који нису желели да Француска изгуби примат у свету, убрзо након (или током) револуције и рушења монархије, појавио се Наполеон који се 5 година након извршеног државног удара прогласио за цара и ушао у сукоб са свим монархијама у Европи; освајачки поход завршио се катастрофом у Русији и поразом у битци код Вотерлоа. Средином 19. века на власти се, након извршеног државног удара, утврђује Наполеонов нећак, цар Наполеон Трећи. Он је спровео другу индустријску револуцију и развијао капитализам у Француској. Међутим, након изгубљеног рата против Пруске, Наполеон Трећи одлази са власти. Немачка се брзо развија након уједињења, а Енглеска и затим САД постају недостижни за Француску која више није највећа светска сила – енглески језик постаје језик дипломатије и интелигенције уместо француског језика. У Првом светском рату, Француска је пружила велики отпор и имала велике губитке, и после тог рата губи утицај у свету. У Другом светском рату није било отпора, Французи се нису борили против немачког окупатора. На таласу старе славе, Француска је постала стална чланица СБ УН, али се сад њен статус доводи у питање.

Француска револуција била је прекретница у историји Запада, али сама Француска након Наполеоновог пораза не престаје да трпи поразе и понижења и постаје другоразредна сила у свету. Последње понижење је доживела када је створен војни савез АУУКУС, због чега је Аустралија раскинула војни уговор са Француском, и сад нуклеарне подморнице купује од САД и Велике Британије. Француска данас, међу великим силама, изгледа као девојка која упадне у клуб фудбалских навијача и тражи да је сви слушају.  

Са Француском револуцијом настала је подела на левичаре и десничаре – десница је све оно што левица (револуција) жели да уништи: патријархално васпитање, монархија, вера, црква, традиционална породица. Све оно што представља мушки принцип, због чега може да се каже да левицу води женски принцип. Десничари су традиционалисти, левичари су феминисти. Левица је ширила револуционарну демократију, рационализам, атеизам, веру у науку и прогрес…. Кад су прогресивни либерали потиснули конзервативце (хришћане), настаје социјални либерализам или либерална левица. У економском смислу прихваћен је капитализам (либерализам), у културно-идеолошком смислу идеје Француске револуције (ренесансе, хуманизма, просветитељства). У Француској владају левичарски либерали или либерални левичари. Последњи десничар био је генерал Шарл де Гол. Али, већ у време де Гола, десничари су били више прогресивци него хришћани – деголисти су били далеко од конзервативне револуције и после тзв. сексуалне револуције 1968. године губе власт, тако да је Француска постала део НАТО као колонија глобалиста (англо-америчких, германско-протестантских) центара моћи. После пада Берлинског зида и уједињења Немачке, почиње да слаби француски утицај у ЕУ, а да расте немачки, због чега је Велика Британија изашла из ЕУ. ЕУ полако постаје Велика Немачка и није немогуће да ће Лондон и Вашингтон поново покушати да искористе Немачку за напад на православне државе (Русију), али и на Француску ако буде непослушна – ако Лондон и Вашингтон губе контролу над Европом. Питање је да ли ће им то успети и трећи пут, за 100 година. И Немачка је, у међувремену, доживела феминизацију. Колико војника би данас нови Хитлер могао да окупи за поход на Исток, на Русију? Колико грађана Немачке је данас пореклом из (југо)источне Европе?

После 2000. године смејао сам се интелектуалцима и националистима из Србије који су у Француској тражили савезника или заштитника (зато су Французима продали цементаре, банке, аеродром, дали да граде метро у Београду…), пошто сам схватио да САД, Велика Британија, Немачка и наднационалне корпорације и тајне организације које контролишу све владе НАТО држава, не занимају национални интереси Француске и традиционално пријатељство између Француске и Србије (савезништво из Првог светског рата). Да је то тако, потврдила је она прослава у Паризу кад су председника Србије, тј. Србију понизили, још више након што је недавно Аустралија раскинула уговор са Француском. Глобалисти Француску третирају као било коју другу колонију: може да учествује у нападу на Србију или Либију, може да прима мигранте, организује параде поноса и уводи ковид пасоше, али ако било шта покуша на своју руку, биће понижена и кажњена од стране глобалиста, као и свака друга колонија. Као и Србија. И то највише, у овом тренутку, повезује Француску и Србију или антиглобалисте и хришћане у Француској и Србији. Само што, два века након француске и век након бољшевичке револуције, правих хришћана у Србији има мало, још мање у Француској. За разлику од српске деснице, француска десница не настаје, или, није имала могућност да настане уз изворно хришћанско учење, тј. из православне цркве, или у држави која није имала колоније. Зато у Србији може да тријумфује хришћанска десница.   

Србија је, следећи Француску и идеале Француске револуције, кроз цео 20. и три деценије 21. века, такође доживела феминизацију. Најбољи показатељ колико је држава или српски народ доживео феминизацију јесте економска зависност. Уместо да буду попут мушкарца у патријахалном друштву који брине о својој породици и обезбеђује све што је потребно за живот породице, Срби су попут жене у патријахалном друштву која економски зависи од мужа (другог мушкарца?). У економском смислу тако изгледа Србија или српски народ. Уместо да буде економски лидер на Балкану, Србија је на дну. Као што Француска губи утицај у Европи и у УН, тако Србија губи утицај на Балкану. У свету влада закон јачег.     

Неспорно да је левица или револуција донела и неко добро, свакако су то већа права жена и радника, али кад се изгуби мушко начело, кад нестане мушкост, друштво или народ или држава не може да опстане у овом свету, иде ка свом нестанку. Губљење моћи и утицаја у свету, редовно понижавање и од стране савезника, велики прилив миграната или то што Французи постају мањина, подстакло је Французе на буђење, настаје нова десница и све је јача. Симболично или не, француску десницу предводи жена. Француска десница ће бити све јача, али Француску чека можда најтежи период у њеној историји. Није проблем да се сруше Макрон и глобалистичка елита, квислинзи Лондона, него шта ће да настане после тога, како ће се Французи договорити, пошто су дубоке поделе у друштву, а далеко су од изворног, православног хришћанства, од Оног који сабира и даје благодат. Надам се да ће Срби, сви православци, бити ближи Њему (остати уз Њега), и да ће Француска временом бити ближа Православљу – да ће и у Француској тријумфовати хришћанска десница.  

Никола Варагић: Рат између Аустралије и Кине

Никола Варагић

Сад постаје јасно зашто су вакци-нацисти од Аустралије направили корона логор. Недавно је наизглед изненада настао нов војни савез у свету – АУУKУС – безбедносни савез САД, Аустралије и Велике Британије у зони Индо-Пацифика. Међутим, то није изненађење за оне који прате шта се дешава између Аустралије и Кине. Тај савез је изненадио Француску која је повукла амбасадоре из САД и Аустралије, пошто је Аустралија раскинула уговор са Француском, и сад од САД и Велике Британије купује нуклеарне подморнице. Поводом тога, представници француске владе издали су оштро саопштење и називају АУУКУС „забијањем ножа у леђа“. Мало пре него што је објављено да је настао тај савез, писао сам да ће Француска постати колонија протестантско-германских или англоамеричких држава ако остане део ЕУ и НАТО. Дакле, није изненађење ни настанак АУУКУС-а, ни то што је Француска изиграна или добила нож у леђа од својих „савезника“. Није јасно само како то Французима није било јасно. Шта су очекивали од Енглеза који гледају само свој интерес?

У последњих годину дана пратио сам мало више шта се дешава у Аустралији због сукоба са Кином и фашистичких мера њихових власти због пандемије. Чини ми се да је у јавном мњењу Аустралије створен утисак да је питање тренутка када ће Кина започети рат против Аустралије. Кина се у аустралијским или западњачким медијима представља као агресор. Истина је да Лондон припрема Аустралију, која је под енглеском круном, за рат са Кином.

Са друге стране, Аустралија је током пандемије претворена у логор и за Аустралију више не може да се каже да је демократска држава. Сад кад је настао и АУУКУС, јасно је да то служило и као припрема грађана Аустралије за рат који ће Аустралија покренути против Кине. Иза тог плана стоје центри моћи у Лондону и Вашингтону. Циљ је да успори успон Кине – да Кина не престигне Велику Британију и САД и постане једина суперсила у свету. Мислим да су Лондон и Вашингтон спремни да жртвују 25 милиона грађана Аустралије да би нанели што већу штету Кини. Зато је Аустралија набавила нуклеарне подморнице. И зато је цела Аустралија претворена у логор. Држава мора да постане фашистичка, да би се припремила за рат. Аустралијанци су послужили за експеримент фармакомафији, а затим ће бити жртвовани да би се нанела што већа штета Кини. Сурова истина за те људе.

Можда неко у Лондону, Вашингтону и Канбери верује да Аустралија, уз помоћ САД и ВБ, може да победи Кину, али и лаику је јасно да ће на крају Кина бити победник. Дакле, кад се заврши рат, већину становника Аустралије чиниће људи који ће ће се доселити из Кине и Индокине. Јер Кина, Вијетнам, Малезија, Индонезија… заједно имају око 2 милијарде, а Аустралија, која је и континент, 25 милиона становника. Кина је данас и војна и економска суперсила и ускоро ће бити јача од САД, Велике Британије и Аустралије заједно.

Иако су све већи протести грађана Аустралије против режима, мислим да ће Аустралија остати тоталитарна држава и да ће ући у рат против Кине. Наравно, англоамерички медији покушаће да окриве Кину за почетак рата. Питање је само кад ће почети тај рат, сад трају припреме за рат или опкољавање Кине. И да не буде рата, Аустралија ће остати логор, јер превише Аустралијанаца то жели. Мој савет Србима који живе у Аустралији је да напусте ту државу док још имају времена, како знају и умеју. Исто важи за Србе са Новог Зеланда.  

Никола Варагић: Четврта грана власти

Никола Варагић

Државна власт има три функције или три гране власти: извршну, законодавну и судску. Међутим, у стварном животу постоји још једна грана власти – банкарска власт, банкарски сектор. Подела власти, у стварном животу, функционише тако да прве три гране власти, у суштини, раде за четврту грану власти – банке или крупни капитал. Тако је и на Западу и у нашој држави. Највеће банке су увек изнад закона и контроле јавности. Ко контролише финансије, ко има највише новца, контролише све остало у држави, а њих нико.

У САД, чак је и ФЕД приватна банка. У Србији, НБС је независна институција, практично колико је и правосуђе независно или посебна грана власти. Неко би рекао да се у Србији за све пита један човек, али права власт је, као и у САД, у рукама власника банака, а банке су повезане да крупним капиталом, свим индустријама и делатностима. Нико и не зна ко су прави власници банака у Србији, кад одете у неку другу државу у банку која наводно има своју банку у Србији, тамо кажу да то није њихова банка, да није у њиховом систему.

Што се тиче ефикасности у раду и односа према клијентима, обичним грађанима, банке у Србији послују буквално исто као државне институције и јавна предузећа. Приватне банке у Србији као да нису приватне, већ државне, толико су лоше, толико им није стало шта ће о њима да мисле клијенти, јер клијенти немају избора, морају да долазе у банку. А највеће банке не смеју да пропадну, јер би то био „смак света“. Зато кад су оне у проблему, држава даје новац свих грађана да покрије њихове дугове (тј. крађу) и не пита ко је одговоран за лоше пословање тих банака и банкарског сектора.   

У Србији не постоји добра банка или банка на коју се жали мање од 70% њених клијената. Банке није брига, ништа не мењају, јер су закони такви да нико не може да избегне банке, зато се иде ка укидању папирног новца. Ако се то догоди, банке ће бити горе од државних институција и предузећа која су монополисти. На пример, почетком лета су огромне гужве у свим полицијским станицама, грађани масовно ваде личне карте и пасоше због тога што то нису могли да раде током пандемије, а долазе годишњи одмори и многи планирају да оду на летовање у неку други државу. У Министарству унутрашњих послова знали су да ће то да се догоди, али се нису припремили. А зашто би се припремили и нешто мењали у свом раду, кад грађани немају избора, морају то да ураде у МУП-у, а запослени у МУП-у за себе и своје ближње све завршавају преко везе, нико од њих не чека у редовима као обични грађани. Исто тако раде банке, исто тако се понашају банке у Србији. Оне су јаче и од полиције и од правосуђа. Доказ је и недавно предложена измена Закона о парничном поступку, што се ради на захтев банака, тако да сиромашни клијенти више не могу да туже банке. Држава је увек на страни банака.

То мора да се промени. Нико не сме да буде изнад закона и да ради шта хоће и како хоће без контроле јавности. Не знам да ли ће ФЕД у овом облику постојати још сто година и да ли ће задржати ту моћ, али у Србији нигде није записано да банкарски сектор не може да се мења и да све мора да остане овако како је сада. Није спорно да се поштује назависност НБС, спорно је то што је НБС толико зависна од банака које ником не одговарају и нико не контролише и то што сваки захтев банака све три гране власти прихватају и спроводе беспоговорно у дело. Тражити независност у раду НБС или приватност у раду банака, тако да се не зна шта тачно раде, а знамо лоше стране банака/крупног капитала, исто је као кад вам фармацеут, који више брине о профиту него о здрављу људи, каже да је састав неког лека и вакцине пословна тајна и да то не смете да знате, а тражи да ту супстанцу примите у своје тело. То није озбиљно и то може да прође само код наивних и уплашених људи.

Неки људи себи дају много слободе и умислили су да су изнад свих других и да могу да раде шта хоће и како хоће. И да могу да купе сваког, да свако има своју цену.

Политичар који не сме о томе да говори и нема идеју како да реформише банкарски сектор није озбиљан политичар, тј. политичка организација која нема смелости или је уопште не занима да се тиме бави, није озбиљна политичка организација.

Тренутно у Србији не постоји политичар, или политичка или невладина организација која се тим проблемом озбиљно бави, решена да стане на пут самовољи банака или домаћег и страног крупног капитала. Нико нема озбиљан економски програм и економски тим.

Због тога што су сви медији под контролом крупног капитала, више не постоје прави или независни новинари и истраживачко новинарство, па се нико не бави тим проблемом и народ нема појма шта се све дешава у највишим круговима – тамо где се спајају држава и крупни капитал. Народ само осећа последице на својој кожи и у свом стомаку.

Никола Варагић: О декриминализацији канабиса

Никола Варагић

Канабис је некад био легалан, па забрањен, па су онда неке државе опет легализовале. У доба Краљевине Југославије постојале су фабрике за производњу дроге, а све се то радило под контролом министарства и државе. Легално. Од конопље је много људи живело. Али, онда је, прво у свету, на међународном нивоу, забрањена производња конопље, а затим је и нова комунистичка власт у Југославији забранила производњу канабиса. Производити конопљу постало је кривично дело. Моја покојна бака питала се до краја живота зашто су комунисти прогласили конопљу за дрогу, толико се производила индустријска конопља и толико људи је живело од ње у неким деловима Краљевине Југославије.

Истина, све док није на власт дошао ДОС, полиција је толерисала мале количине ако су за личну употребу, није било кривичног гоњења. То је променила влада коју је је после 2000. године формирао ДОС и сад свако ко има и само један џоинт мора да одговора кривично. Само што се за време те, наводно модерне и наводно демократске власти, развило и црно тржиште наркотика, под контролом криминалног клана који је блиско сарађивао са врхом државе и полицијом. У полицији су често највећи дилери наркотика, доказ је и Јовањица.

У последњих пар деценија у свету и у Србији све је више заговорника декриминализације канабиса за личну употребу, пре свега, у медицинске сврхе, јер је канабис лековит. Дакле, и у Србији је постало актуелно питање да ли легализовати канабис, да ли то урадити само за медицинске сврхе, или исто као у Холандији или Чешкој. И противници легализације и заговорници легализације имају добре аргументе, није лако донети исправну одлуку. То ће морати да се уради јер је покрет који се залаже за легализацију све јачи и у Србији, а и УН је променио статус канабиса као дроге. Актуелни председник Србије изричито је против легализације канабиса, тиме је полемика унутар власти завршена. У опозицији постоје они који се слажу са председником СНС, али и они који су за декриминализацију канабиса, а међу њима неки су за легализацију само у медицинске сврхе, а неки и за уживање.

Међу младима и у генерацијама које су одрасле после распада СФРЈ, канабис није толико табу тема као у генерацијама које су васпитаване за време комунизма. Мало је оних који никад нису пробали канабис, а још мање оних који немају пријатеље који пуше траву, јер без траве и алкохола нема журке кад си млад. Наравно, свако зна и неког наркомана на тешким дрогама, али већина младих и дроге и алкохол користи за забаву, повремено. Кад би се сад само млади питали, вероватно би канабис одмах био легализован.

Али треба добро размислити, да не буде младост лудост. За медицинске сврхе може одмах да се легализује канабис, мислим да то није спорно, само утврдити ко и како то ради, како да се контролише да не буде злоупотреба. Знам људе који су боловали од тешких болести и да им је помогао канабис (уље, чај…) да се излече, или да бар лакше поднесу јаке болове. Због тога сам заговорник легализације у медицинске сврхе. Нема смисла да људи иду у затвор зато што користе канабис да би излечили болест, ублажили бол и смирили живце. А лекови који за исто то служе, легално се и производе и купују, да не помињемо алкохол који је легалан, а много штетнији по здравље људи, изазива агресију у људима, пијани возачи много више угрожавају безбедност, итд.

Затим, добра идеја је да се покрене масовна производња индустријске конопље и да се на бази конопље праве разни производи. То може бити корисно за неке крајеве Србије, да се обнове села и да се изграде нове фабрике, а добро је и због екологије, итд. Наравно, и ту је потребно утврдити ко и како то ради, како да се контролише да не буде злоупотреба.  

Једино нисам сигуран да ли је паметно легализовати и за потребе уживања, као што је то урадила Холандија, тј. Амстердам. Јер данас су и сами грађани Амстердама против толико слобода. Ако би легализацију канабиса пратила легализација тешких дрога, проституције и педофилије као у Холандији, против сам тога. Ако би у Србију долазили страни туристи само због дрога и курви, такве врсте провода, против сам легализације канабиса. Грађани Амстердама видели су те лоше стране легализације канабиса и проституције и одлучили да нешто промене. Осим тога, као што истичу противници легализације, пушење траве је и штетно за здравље, лењи људи постају још лењи, а слаби људи тако беже из реалности и избегавају да се суоче са стварним животом, са проблемима, за многе људе марухуана је и улазак у свет тешких дрога, па неки постану наркомани, итд.

Са друге стране, заговорници легализације тврде да постоји лековито својство, да је трава добра и за смиривање нерава, решавање проблема са спавањем, да људи који пуше траву нису насилни, да би се свет брже пацификовао, да би то био добар ударац за организоване криминалне групе, које су највећи произвођачи и продавци марихуане, а неке сарађују са полицијом и државом, па би то помогло и да полиција буде мање криминализована, итд.

Кад би се легализовала марухуана, али тако да не буде лако доступна онима којима не би била толико корисна или лековита, кад би то значило да ће бити мање корисника тешких дрога и мање тешких дрога лако доступних, посебно младима, ако после тога у Србију не би долазили развратни и бахати страни туристи само због таквог провода, подржао бих легализацију канабиса за уживалачке потребе. Али колико је то реално? Опет, колико је добро да се не легализује, пошто неће нестати црно тржиште и организовани криминал и увек ће постојати и полицајци који ће се тиме бавити? Шта је мање, а шта је веће зло? Ово што сад имамо свакако није добро – велику стопу криминала и наркоманије. 

Идеално би било кад би се сви људи хранили само духовном храном, да немају потребе да узимају спољашње, вештачке стимулансе да смире свој ум и своје тело, победе слабости, преброде тешке периоде у животу… Људи због таквих ствари користе и алкохол и дрогу и лекове. Ко је толико савршен да може судити другима? Многи на крају нађу излаз из тог света и постану много бољи људи него они који никад ништа од тога нису користили. Зато никоме не судим. Ако се користи само за уживање, канабис није пут до среће, или до Бога. Неком човеку помогне да нађе тај пут, па кад нађе престане то да користи, а неког човека канабис одведе на погрешан пут и уништи му живот. Зато свако сам мора да се избори са самим собом. Ја ћу увек да помогнем људима који желе да оставе и дрогу и алкохол и никад никоме нисам и не бих препоручио да то користи, волео бих да је свако толико јак да не мора ништа од тога да користи или макар само умерено и повремено кад наиђе такав тренутак у животу, док поново не ојача, или не нађе право, духовно задовољство и мир. Опет, ако неко то не може, ако користи канабис искључиво за личну употребу, да ли само због тога да иде у затвор? Да ли ће му затвор помоћи да изађе на прави пут, или одмоћи?

Никола Варагић: Мајка

Никола Варагић

У либерално-демократским државама, данас хетеросексуална већина поштује права ЛГБТ заједнице. Насиље над сексуалним мањинама свело се на ниво инцидента, изузетка. Али, то су превидели екстремисти из ЛГБТ заједнице који још живе у прошлом веку. Пошто су у прошлости доживели терор већине над мањином, они сад, изгледа, желе да се освете и спроводе терор мањине над већином, тамо где имају моћ и подршку власти.   

Могу да разумем захтев хомосексуалаца да се реши правни статус њихових заједница или нетрадиционалних породица, али ми није јасна та потреба ЛГБТ организација да униште традиционалну породицу. Зашто им смета традиционална породица? Да ли ће срећу и мир наћи ако не постоје породице какве су постојале кроз људску историју? Колико би људски род још постојао кад би постојала култура која иде против биологије? Да ли је напад на традиционалну породицу, напад на људски род?

Да ли на Западу или у Србији постоје ЛГБТ организације које нису екстремне или које не воде екстремисти? Зашто не могу да траже своја права, тако да не крше права других људи и права деце? Како не виде да скоро нико нема ништа против да се реши правни статус и да се поштују права ЛГБТ заједнице, али тако да се не крше права осталих људи, осталих заједница и права деце? Каква је то теорија да су сви људи хомосексуалци али то не знају?

Ако теби смета нека реч, зашто би бранио другим људима да користе ту реч? Посебно ако је то најлепша реч на свету – мама или мајка! Колика је то егоцентричност, себичност и нарцисоидност, па и охолост, у питању да тражиш да се забрани реч мајка или мама?

Могу да разумем припаднике ЛГБТ заједнице кад кажу да им реч мајка смета, у смислу да је они лично не користе у међусобној комуникацији, да им та реч ништа не значи, али не могу да разумем зашто би бранили осталим људима да користе у свом говору реч мајка, тј. да своје мајке тако зову – мама или мајка. И да мајка може каже да је мајка свог детета.  

Да ли је нормално тражити да се забрани реч мајка? Да ли они који то траже толико мрзе своје мајке? Зар не виде колико људи воле своје мајке и колико људи воли ту реч? Шта је са осећањима људи који воле мајке и воле реч мајка? Шта се са њиховим правима?

Захтевати „хоћу све“ („хоћу брак, хоћу усвајање деце, хоћу све“, као неки ЛГБТ лобисти), тако да се цео свет прилагоди теби, особина je размаженог детета. Да ли се тако стварају култура и правна држава? Да ли особа која је незрела може и сме да усвоји дете? Желе да усвајају децу, које су родиле мајке, али реч мајка их вређа и не сме да се користи…

Није довољно да хистеришеш као размажено дете, па да добијеш све што желиш и да неко не зове своју мајку мајка да не би повредио твоја осећања, или да ти се дозволи да можеш да усвојиш дете и да се са дететом играш, као да је то нека играчка. У стварном животу, нико не добија све и нико озбиљан, зрео и одговоран не захтева све и не излази у јавност са захтевом „хоћу све“. То није интелигентно и озбиљно; они који су то покушали, увек су доносили велико зло. Зар нису неки од највећих диктатора хтели све одмах и сад?

Али кад им кажеш истину, они кажу да шириш говор мржње према ЛГБТ заједници, да си нетолерантан, недемократа, противник науке, вређају те и понижавају, прете казнама. Да ли је то равноправност коју траже? ЛГБТ лобисти могу сваког да критикују, могу да се шале на туђ рачун, али, ако неко њих критикује, или се шали на њихов рачун, одмах га прогласе за фашисту. То је психологија размаженог детета, психологија незрелих људи. И да, постоје исто тако незрели људи, као и екстремисти, у хетеросексуалној већини, али да су бољи од екстремних десничара, ЛГБТ екстремисти не би скрнавили нешто што је свето хетеросексуалној већини у којој су екстремисти мањина.

Ако би поредили ЛГБТ заједницу са Јеврејима, хомосексуалци су били прогоњени, исто као Јевреји у Европи пре 75 и више година – пре настанка модерне државе Израел. После тога, Јевреји постају они који тлаче слабије, у случају Израела то су Палестинци, толико да и они који никад не би били и нису били антисемите, виде колико неправди ционисти чине Палестинцима. Исто тако би требало данас гледати на ЛБГТ заједницу, у европској цивилизацији, као на данашњи Израел у односу на Палестину. ЛГБТ заједница, напокон, има своје државе (попут Канаде, САД, Шведске, Немачке, Велике Британије, Холандије…) које апсолутно контролише и у којима власт прогони све који нису исти као они, тј. исте сексуалне и идеолошке оријентације. Зашто желе да све државе на свету буду исте такве?

У неким државама, попут поменуте Канаде, или Аустралије, ако председник или било који државни функционер или политичар на било који начин, и потпуно безазлено, „повреди“ осећања екстремно осетљивих припадника ЛГБТ заједнице, одмах мора да се извини или да поднесе оставку. ЛГБТ лобисти у Србији желе да и Србија постане таква држава.   

Мени је незамисливо да Србија постане тако назадна, недемократска држава, али ко зна, можда ће за пар година и у Србији реч мајка ће да се користи тајно, у кругу породице, као што су се тајно славиле славе за време комунистичке диктатуре. Јер ни у опозицији нема много политичара који смеју да се на било који начин супротставе ЕУ и САД поводом овог питања и хистеричним и екстремним ЛГБТ лобистима у Србији (наравно, ако се под опозицијом не рачунају екстремни десничари са маргине друштва).

ЛГБТ лобисти, који желе да униште традиционалну породицу и да крше права деце, нису борци за људска права, него екстремисти и њихова хистерија то не може да сакрије. Они нису схватили да су у државама европске цивилизације постигли то што су били нормални захтеви умерених ЛГБТ лобиста, да су људи постали толерантни према њима, али и да сад нетолеранција ЛГБТ екстремиста изазива екстремизам на десници – са захтевом „хоћу све“ ектремисти са левице не помажу умереним десничарима да победе екстремну десницу. Напротив, екстремисти са левице и умерене десничаре називају екстремистима. Дакле, сад и ЛГБТ екстремисти шире говор мржње и крше људска права. Антихуманисти не брину о људским правима, већ само о правима трансхуманиста и стварају тоталитарно друштво.

Надам се да Србија никад неће постати тоталитарна држава, као неке на Истоку, у којима се прогоне ЛГБТ особе, али ни као државе на Западу, у којима ЛГБТ екстремисти прогоне све који су другачији, тј. традиционалисте, а посебно ако су хришћани.  

Никола Варагић: Да ли је ПБФ место на УБ?

Никола Варагић

Министарство просвете је, према предлогу СПЦ, припремило измене Закона о високом образовању и предвидело увођење института благослова на Православном богословском факултету у Београду (ПБФ). Неки професори (можда и већина) Универзитета у Београду (УБ) против су увођења института благослова, јер сматрају да не постоји законски основ за увођење благослова СПЦ у аутономно право УБ. Пре тога, Синод СПЦ сменио је три професора ПБФ који су бранили теорију еволуције као да су еволуционисти, а не верници који верују да је Бог створио човека (стекао се такав утисак у јавности).         

Наставља се стари идеолошки сукоб. Комунисти су 1952. године избацили ПБФ са УБ, а њихови наследници били су против повратка ПБФ у састав УБ после 2000. године. Али, то нису могли да спрече, па су тражили да се Христово учење прилагоди њиховој идеологији или погледу на свет. Неки из СПЦ и ПБФ изгледа нису одолели притиску, па је, изгледа, ПБФ почео да се прилагођава њиховом учењу. Ако је то истина, боље да је остао ван УБ. 

Увођењем института благослова СПЦ жели то да спречи. Институт благослова је постојао и пре Другог светског рата у Србији, а и сада постоји у више европских држава. СПЦ ће  сачувати аутономију ПБФ у односу на УБ, ако успе да сачува аутономију Цркве у односу на државу. Колико су православне цркве под контролом државе, показала је и пандемија.

Хришћани и даље морају да пазе шта говоре, пошто могу да буду осуђени и прогнани као у време паганског Рима, или као за време комунизма, или исто као што су некад философи и научници морали да пазе шта говоре да не би били осуђени од стране Римокатоличке цркве и инквизиције. И зато данас неки православни теолози или верници, из страха да не буду исмејани и искључени из академске заједнице, имитирају католике и протестанте и уједначавају и прилагођавају хришћанско учење нехришћанском учењу. Они брину о томе како ће изгледати у очима колега научника-атеиста, шта ће они да мисле, а не верници, да не помињемо Бога. Због тога неки бране ПБФ тако што тврде да је ПБФ међу оснивачима УБ, што није тачно.

Чим је СПЦ покушала да одбрани ПБФ и право да нико други осим хришћана не одлучује о хришћанском учењу у хришћанској школи, поставља се питање да ли је Православном богословском факултету место у саставу Универзитета у Београду. Право питање је да ли је пре 100 година требало уврстити ПБФ у састав УБ. Држава је могла пре 100 година да оснује и Универзитет у Београду и (на пример) Православни универзитет Свети Сава.

Тако би Београд добио два јака универзитета и постао озбиљан универзитетски центар. Али и јак духовни центар. Православни универзитет Свети Сава чувао би чистоту вере и изворно хришћанско учење и стварао услове за мир између вере и науке, цркве и државе. У оквиру Православног универзитета Свети Сава налазио би се Православни богословски факултет који би имао институт благослова. Наравно, и на том факултету поштовали би се научни критеријуми, али предност би имала духовна наука. Православни универзитет у свом саставу имао би и друге факултете, за друштвене и природне науке, као и сви други универзитети у Србији или свету, и на тим факултетима поштовали би се строги научни критеријуми. Али и строги морални хришћански критеријуми. На том универзитету своје место нашли би људи који су прави научници, али и искрени верници, који желе да наука служи за добре циљеве. Факултети би били отворени и за студенте који нису православци, али желе да осим стицања научног знања стекну и моралну вертикалу.

Колико је данас реално да се оснује Православни универзитет Свети Сава? На пример, да се Православни богословски факултет издвоји из састава Универзитета у Београду и да се онда формира Православни универзитет Свети Сава? Ако држава нема новца, да ли би се појавили задужбинари који би финансирали оснивање и рад православног универзитета и давали стипендије талентованим и сиромашним студентима?  

Можда 80% од укупног броја грађана Србије није православне вере, али православаца, као пореских обвезника, има довољно да део новца држава може да одвоји и за ПБФ или СПЦ, а да нико не може да каже да држава даје новац неправославаца. Противници СПЦ често заборављају да бар половина грађана Србије јесте православне вере и да пуни државни буџет. Питање је да ли држава издваја више новца за СПЦ или за невладине организације и разне пројекте које воде противници СПЦ. Све док су грађани Србије православне вере порески обвезници, који у великој мери пуне буџет, нико нема право да доводи у питање финансирање ПБФ или СПЦ. Да ли ће ПБФ остати део УБ, или ће настати Православни универзитет Свети Сава, може да се разговара, али да образовне институције СПЦ имају право и на финансирање из буџета државе не би смело да се доводи у питање. Најбоље би било када би се СПЦ финансирала једино прилозима верника, али то у овом тренутку није реално. Можда ће то бити реално у будућности, кад буде више богатих верника. Проблем је и то што СПЦ више нема тако добар углед у народу у Србији. Верници не бране СПЦ, јер су подељени и завађени, док је трансхуманисти нападају. Ако клирици СПЦ нису спремни на жртву и сукоб са владом због заштите верских права, народ неће бити уз њих.      

Ако је немогуће сачувати изворно учење Цркве на ПБФ у оквиру УБ (ако ће то изазвати трајну нестабилност на УБ и у српском друштву), онда је боље да се оснује православни универзитет и да се у оквиру тог универзитета нађе и ПБФ. То ће бити добро и за развој науке, у којој примат преузима тоталитарни ум. Ионако вера (спознаја срцем) не може да замени научно (са)знање, као што физичко знање не може да замени духовно знање. Једно је пројектовати авион или зграду, оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама. Теологија може постати као и психологија –„без душе“. Зато, ако није могуће сачувати аутономију у оквиру УБ (а који, као ни СПЦ, није у стању да сачува аутономију у односу на извршну власт), решење је, дакле, да се ПБФ издвоји из састава УБ (под условом да ПБФ сачува аутономију у односу на власт или државу; зато је увек најбоље решење финансирање прилозима верника).  

Међутим, то ништа неће значити ако богословске школе не образују добре свештенике. Стање је сад такво да, част изузецима, епископи и свештеници нису ни прави духовни ауторитети (одбијају вернике од цркве), нити су прави мисионари (не шире Истину међу незнабошцима). „Како ће веровати кога не чуше“ и „како ће чути без проповедника“? (Рим. 10, 14). Да ли ће се из редова монаха појавити бољи епископи, који ће, и као професори богословија, образовати нове генерације свештеника? Ако и монаштво закаже, Цркву могу спасити само „свети мирјани“ – ако настане „епоха светих мирјана“ (Прот. Андреј Ткачов).  

Да је и то могуће, доказ је Жарко Видовић, који је критиковао наше „теолошки образоване свештенике“ који „су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали“ се, па „прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог“. У истом интервјуу – „Слобода је директни пут у покајање“ – Жарко Видовић поручује:   

„Логос значи Сабор. Света Тројица су Један. Један. И Логос значи Један Света Тројица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофија још враћају на Сократову филозофију по Хајдегеровом упутству – они још не примају Логос у овом значењу, него филозофски гледају на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургијски факултет, зато што је Црква литургизам. То је битно! Бог је Бог непознати, рекао је апостол Павле. И на крају Литургије се каже: ,Буди Имја Господње благословено од миња и до века’… Зато ми тако завршавамо Литургију, а не кажемо Бог је то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причају они ако знају шта је Бог… О Богу је наука немогућа! Физиологија је могућа, антропологија је могућа, али само о људском телу, али не о томе шта је човек… Могу да одлучим о томе да се покорим, али ја не могу да одлучим о вери. Она није плод моје воље. Шта је она? Е то је тајна!… Човек у мишљењу користи искуство и распоређује га како он хоће. У осећању се то не дешава, већ се без икакве припреме то искуство преображава… и то је тајна, и зато се зове мистерија… и нема тог психолога који вам о томе може нешто рећи, а онај који научно хоће да објасни осећање, он је или луд или лаже. Осећање остаје човекова тајна, и зато је Личност човекова тајна, и зато је човек као Личност тајна“.   

Ту тајну наука не може да открије. Наука о Богу је немогућа. У богословској школи вера никад не сме да се потчини природном разуму и не би требало да буде места за професоре и студенте који нису искрени верници и нису достојне слуге Христове. Богословије не смеју да воде „учитељи закона“ који сами „не држе закон“ и воле поздраве „на трговима“, и нису спремни да буду „сметлиште света, по коме сви газе“ и „будале Христа ради“ (1. Кор. 4; 9-13), они за које је Бог апстрактан појам одвојен од човека; нити смеју да их воде они који ће „образовање понижавати“, јер „философија је потребна“, али тако да се не иде „куда нас они воде“ (Св. Василије Велики). Важно је да Црква, заједно са својим богословијама, остане стуб и тврђава Истине, а да ли ће ПБФ бити у саставу УБ, или неће, мање је важно. ПБФ може да испуни све услове да буде акредитована високошколска установа и ван УБ, али и даље на првом месту мора бити верска, па научна установа, јер образује свештенике. Али, тако да се искључи сваки клерикализам и развија правна свест. Само „лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Врлине се не намећу. „Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит).

Ако у српском народу и СПЦ постоји нуклеус праведних, Црква ће остати стуб и тврђава Истине (биће имуна на екуменизам, атеизам, трансхуманизам, клерикализам, зилотизам и остале изме), а ПБФ ће наћи своје место у образовном систему СПЦ и Србије (можда се оснује и православни универзитет?). Свакако, време је да се реши тај сукоб између вере и науке у Србији и да се уреде односи између Српске православне цркве и државе Србије.

Никола Варагић: Страх од зла

Никола Варагић

Страх је најбоље средство за манипулацију и потчињавање људи. Али зашто неко уопште шири страх и потчињава људе? Да ли су такви људи оруђа мрачних сила? Јер, добри људи шире љубав и слободу, а не страх, и ништа не желе на силу, никога не потчињавају. Добра се нико не плаши, осим лоших људи који се плаше правде и добре власти. Срећом по њих, добра власт је изузетак, а не правило на овом свету – лоши људи више желе власт. Новац, моћ и слава покваре и доброг човека, ако није морално и духовно јак.

Не постоји центар моћи који контролише све у држави или на свету. Али постоје тако јаки центри моћи да, ако им се супротставите и постанете реална претња, можете да нестанете заједно са породицом. Теоретичари завере, на пример, нису реална претња тим центрима и властима и зато је довољно да их одгурају на маргину друштва и етикетирају као глупе… Али, у исти кош са њима стављају се озбиљни противници и то је први степен одбране од оних који су озбиљна претња. Други степен је прогон. Трећи је уцена и претња затвором. Четврти, да вам наместе аферу и пошаљу у затвор. На крају, ако ни то није дало резултата, долази физичка ликвидација, а то се некад ради суровим мучењем. Уплашени људи виде како су прошли они који су се бунили и не смеју да кажу да је цар го, него хвале његово „одело“. Због страха, нападају апстрактног свемоћног противника, уместо конкретног.

Ако желите да се борите против зла у свету, прво проверите да ли сте победили зло у себи. Затим, морате да идентификујете право зло, конкретне људе (који могу да вам науде ако осете да сте им претња). Онда морате да се погледате у огледало и да питате себе да ли сте спремни толико да се жртвујете (на пример, да се сукобите са људима из власти који лако могу да униште ваш живот). Ако нисте спремни, чекајте оне који су спремни да дају свој живот у борби против зла. У светској и нашој историји било је таквих хероја: и оних који су живи дочекали победу и оних који нису живи дочекали победу (или, у историји цркве, да буду прогоњени од стране јеретика, па проглашени за светитеље), без чијег жртвовања не би било победе, истине и слободе. Они су сабирали људе око себе и припремили пут за победу и ослобођење, као прави примери и узори. Борба против зла мора бити конкретна.

Људи који свесно чине зло немају савест, јер имају помрачен разум и помрачена осећања. Али, како су они постали такви, ако се нико не рађа зао, ако је човек створен добар? Људи чине зло јер верују да је овај свет џунгла у којој влада закон јачег, због уверења да су на страни добра и да не чине зло, јер имају двоструки морал, због обузетости као последице болесних амбиција, или несвесног и анималног у човеку који није познао самог себе, или су то последице разних комплекса, још од детињства… Неки људи могу да буду угледни у јавности, а да нико не зна да су чинили зло ближњима, док неки могу да буду добри према ближњима и да њихови ближњи не знају каква су зла чинили (док обављају посао) другим људима. То је познато у психологији, философији и религији, а посебно у хришћанству. Хришћанин има свест о грехопаду и разликује грех од грешника. То је посебни подвиг: да се супротставите злу и уђете у сукоб са непријатељима, који вам желе зло (или су вас већ повредили или увредили), а са друге стране, да се молите и за спас њихових душа и да се против зла никад не борите чинећи зло – тако да постанете исти као непријатељи. Једно је победити непријатеља, а нешто друго је победити зло – не дозволити да једно зло замени друго зло, тј. да демон само промени домаћина. Борба против зла је духовна (умна) борба.

Тешки душевни болесници, насилници са разним патологијама, које су лако уочљиве и за које се зна какви су, у здравој средини у којој постоји позитивна селекција, не могу да се пробију до високих државних функција (само ако су деца утицајних родитеља – провуче се увек неко). Али, тамо где постоји негативна селекција, такви људи зазузимају високе државне функције јер имају јака леђа у држави, раде прљаве послове за неког ко не жели да буде у јавности, или су већ на свим важним функцијама такви људи, пошто их нико на време није обуздао. Таква власт је спремна на све да себе заштити и свакога ко је претња, а нема нека јака леђа (тајну службу неке велике силе, другу фракцију у полицији која има компромитујуће доказе и тако чува себе од напада), или, озбиљну политичку организацију и народ иза себе (и добар план), власт ће лако да уништи.  

Хитлерова Немачка била је оличење зла. Да ли постоји држава која је оличење добра? Не постоји, јер и у демократским државама има зла и оне чине другим државама зло. У свакој држави постоји добро и зло, више или мање. Шта вреди некоме што живи у демократској држави, ако је лично доживео зло и неправду, ако му се због тога живот претворио у пакао или је изгубио живот? Зло зна да се сакрије иза добра и вешто маскира, на пример у борца за људска права. Таквог зла има много више, него оног огољеног и сировог које се лако препозна. Кад имате зликовца који шаље људе у гасне коморе, сви добри људи се удруже да га победе. Али, кад имате неког ко има неки углед у јавности, а својим економским мерама уништава животе хиљадама и стотинама хиљада људи, то се не види лако, може да се сакрије иза идеје општег добра и прогреса, и за жртве буде касно кад се сазнају праве последице тих мера. То важи и за медицину, људи очекују да доктор буде добар, а доктор може да буде и Менгеле, може да злоупотреби поверење људи и да уништи много живота. То исто важи и за свештенике, ако злоупотребе поверење, а увек се такав негде појави. Зло ће се увек појавити у неком човеку и у некој заједници, у неком тренутку. Ми можемо да победимо зло у Србији, али ако зло тријумфује на Западу, НАТО алијанса може поново да бомбардује Србију, и опет ћемо имати неко зло. И опет ћемо се борити против зла.

Борба против зла је бескрајна. Лично духовно усавршавање је бескрајно. Свети оци уче да свако мора увек да има свој грех пред собом (да не заборави колико је грешан, како лако може да падне у грех). У грех најбрже и најлакше падају људи који траже славу од света,  живе „по телу“ а не „по духу“, нису открили смисао живота и своје место у овом свету, кад нешто раде због награде или страха од казне, зато што верују да су савршени, изабрани… Свет је пун зла. Али и добра и добрих људи, толико добрих да нису у стању да учине зло, ни под претњом смрти, а неки ни да се супротставе злу. Ко се боји Бога, не плаши се злих људи, осећа моралну одговорност да се супротстави злим људима. Ко има храбрости да се суочи са самим собом, са ђаволом, са Богом, пре бира смрт, него да служи злу и чини зло.

Смрти се не плаши једино човек који воли Бога и има чисту савест – добри људи, чисте савести, радују се сусрету са Богом, у сваком тренутку, и не чувају свој живот. Ако их Бог чува не могу их убити и победити зли људи. Добри људи следе вољу Божју, зато су добри. Бог неког прослави као мученика, а неког као ратника-победника. Шта год да буде – „нек буде Твоја воља!“ – каже војник Добра који се бори против нечистих сила на овом свету.

Никола Варагић: Блажени који не видеше а вероваше

Никола Варагић

За европског човека, оно што је за античког човека био „непостојећи“ свет (нпр. за Хелене уметничка слика била је „илузију илузије“), сада је једини постојећи свет. У православљу, трансцендентално или метафизичко схвата се као нешто што је заиста изнад физичког, природног света, дакле натприродно. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће. Божјем Граду, Небеском Јерусалиму „није потребно сунце, ни месец, да му светле“, у њему „ноћи неће више бити“ (Отк. 21; 23-25). Бог се, од стране човека, не може на било који начин ограничити: „Бог је наш на небесима, твори све што хоће“ (Псалм 115, 3). Према учењу Св. Григорија Паламе, творевина је плод воље Божје, Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, а створене енергије разликују од нестворених енергија Божјих, колико и твар од Творца.   

Варлаам Калабријски је поводом питања да ли постоји нестворена светлост Божја, и да ли се она може видети телесним очима, у полемици са Паламом, писао да што се њега тиче, он не зна шта је та светлост, „али знам једно, а то је да она не постоји“. Европски човек је закључио да не постоји оно што обично око не види. Европски човек није пронашао везу између божанског апсолута и света, везу до живог Бога. Бог је остао ван домашаја чулног искуства и несазнајан за философе, који су тражили доказе и веровали у моћ разума. Зато позитивисти (прогресивци, рационалисти, атеисти) верују у „мит о генију“ (науку), док окултисти верују у „чаробњаке“ (магију) – да ће се „наука и техника преобратити у магију“ и да ће се „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев), и упадају у замке мистицизма. За „кореном свега“ или „светим гралом“, на свој начин, трагају и позитивисти, који желе да открију „врховни закон природе“ и „теорију свега“. То је суштина европског човека. Пошто није нашао везу до Бога, прогласио је смрт Бога и себе прогласио за бога.      

Св. Григорије Палама је нашао или објаснио ту везу. Та веза је нестворена енергија Божја. Бог се открива кроз мноштво пројава. „Побуда која је навела Паламу да формулише своју теологију била је тежња да афирмише могућност и, уистину, реалност суделовања у самом Богу“ (Протојереј Јован Мајендорф). Палама је „оповргао постојање било какве аутономне стварности између Бога и створења; сам Бог јесте та стварност“. Јер, „Платон је ову везу схватао као свет идеја, самопостојећу стварност“; „средњевековно латинско богословље говори о ,блаженом виђењу’ саме суштине Божје – али само у животу после смрти – док се визије, које светитељи и мистици имају овде за живота, схватају у оквиру људске емотивне психологије или као ,створена благодат’“; есенцијалистичка философија „није могла допустити стварност трансцендентног и истовремено живог, тј. иманентног, Бога“. Међутим, Палама је развио „реалистичко учење о натприродном сазнању, независном од чулног искуства“ или „трагање истинског боговиђења: објективног виђења Бога од стране целосног човека“. То „није супернатурализовање једино интелекта“, а „не претпоставља ни неку врсту дематеријализације“ (Протојереј Јован Мајендорф^[1]). Јер „вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи,назива сеприродном, пошто се налази убогосазданој природи људској“ (Св. Јустин Ћелијски). Познање Бога је могуће, дакле, и спољашњим чулима.

Али, према православном учењу, први корак у стицању духовног знања је: гушити у себи жељу за виђењем. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 14; 11). Због тога, „ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Кад осетиш бујање мисли не обазири се на њих, макар оне и не биле рђаве; непрестано држи ум свој у срцу и вапи Господу Исусу“ (Свети Григорије Синаит)[2]. Неки верници избегавају високоумље, али, не гуше у себи жељу за виђењем. Машта или активна имагинација духовно неискусног човека отвара за демонску духовност. Није све што долази из духовног света божанско надахнуће.

Патријарх Павле је упозоравао да „борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи“, већ да (на почетку узрастања у вери и уздизања ка Богу) „треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно“. Али спиритисти, „покренути гордошћу… уздижу себе и желе да имају првенство, из сујете сматрају себе изабраницима Божјим… Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ,јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат’ (1. Петр. 5; 5)“. У хришћанству нема магијских ритуала, призивања духова и душа умрлих (које се, према учењима светих отаца, и не могу јавити живима, посебно се душе умрлих људи не могу јавити по вољи и жељи живих људи). У Источном римском царству  (тзв. „Византији“), у школама није се изучавала Платонова метафизика (одбачена је заједно са учењима теурга, гностика…), већ Аристотел. Паламити се „нису противили световној мудрости као таквој, него само теолошком становишту о богопознању, које су у име те ,мудрости’ усвојили Варлаам и тадашњи ,византијски хуманисти’“ (Прот. Јован Мајендорф). Палама је одлично познавао Аристотела, а Св. Никола Кавасила је превео главно дело Томе Аквинског[3]. Православац или православни човек је увек „овде и сада“, свестан да живот није „маја“, али да јесте пролазан и да постоји вечни живот и зато „своје мисли преиспитује Богом“.

Православни човек не тражи „камен мудрости“, „еликсир живота“, доказе о постојању Бога или „врховни закон природе“, не истражује „прошле животе“, већ верује у Бога и има свест о паду у грех, и зато се усредсређује на самога себе „овде и сада“, чисти своје срце и свој ум („пази на самог себе“) – све док не достигне расуђивање које је „неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник) и прими благодат Божју „Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). „Ко жели да види Господа у себи, напреже се да непрестаним богомислијем очисти своје срце“, а „ко се удостоји да види себе самог, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела“ (Св. Исак Сирин). „Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20; 29).

Христос се роди!

---

[1] Протојереј Јован Мајендорф, „Свети Григорије Палама и исихастичка духовност“, Задужбина манастира Хиландар, 2012.

[2] Еписком Алексије: „Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

[3] А Тома Аквински није говорио грчки.

Никола Варагић: Идеологија трансхуманизма

Никола Варагић

До сада су новог градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића нападали десничари који су сматрали да није патриота, да је превише толерантан и модеран, итд. Ту је било и присталица, али и патриота који нису присталице Додика, али га сматрају за мање зло, од Станивуковића, јер мисле да Станивуковић не би, као Милорад Додик, одлучно бранио Републику Српску. Станивуковић се борио за правду за Давида Драгичевића.   

Међутим, сада Драшка Станивуковића највише нападају либерали, левичари, глобалисти, еврофили, југоносталгичари… из региона. Истог тренутка, кад је Драшко Станивуковић изјавио да је Србин и православац и да је против одржавања геј параде у Бањалуци, постао је четник, са свим оним стереотипима, предрасудама и антисрбизмима који прате причу о равногорском покрету, или о српском национализму генерално. Верујем да ти либерали, левичари и југоносталгичари који нападају Станивуковића не мисле да је он толико зло; напротив, верујем да већина њих мисли да Станивуковић никад не би користио насиље против било кога, да лично ништа нема против хомосексуалаца, и да је свакако бољи од Додика, а да никако не може да се пореди са ратним профитерима и ратним злочинцима. Али га ипак вређају и сатанизују, питање је тренутка кад ће га етикетирати као фашисту.

Убеђен сам да ће Драшко Станивуковић поштовати права мањина и да ће учинити све што може да грађани Бањалуке имају боље услове за живот, и да ће се то односити подједнако и на услове живота сексуалних мањина. Верујем да су сарадници Драшка Станивуковића толерантинији и суптилнији од оних који окружују и следе Милорада Додика. Зато није потребно одржавати геј параду. Геј параде се више и не одржавају због људских права, јер се геј заједница изборила за своја права, у смислу да се поштују и не нападају припадници геј заједнице. Инциденти ће увек постојати, али је владајући дискурс и јавни морал такав да се припадници геј заједнице више не вређају јавно, а да не буде кажњен онај ко то ради. Нико ко је насилан према припадницима геј заједнице нема подршку државе и јавности; то је сад културни стандард у европској цивилизацији, чији су део и балканске државе.  

Међутим, део геј заједнице има веома велике амбиције. Они желе да сви људи буду исти као и они и да живе истим начином живота као и они, тј. да не постоји било шта што није у складу са њиховом вољом, њиховим уверењима и системом вредности. Зато, када данас неко као што је Драшко Станивуковић, за кога знамо да није зли четник, каже да је против одржавања геј параде, то значи да је он против наметања идеологије трансхуманизма, а не против геј заједнице и нема намеру да крши њихова људска права. Али, само до границе која штити људска права свих осталих људи, тј. традиционалне већине, јер све преко те границе нису људска права; дакле, чим се газе људска права других људи. Све преко те границе може да се дефинише као либерал-фашизам. Тачније, као либералнолевичарски фашизам. Јер, либерали и левичари подједнако желе да еманципују све традиционалисте и конзервативце, тако да сви живимо у некој комуни, као „деца цвећа“, и да свако може да промени пол кад хоће, да настану киборзи, да могу да се клонирају кућни љубимци… Неко ће рећи да су и то људска права, и да свако има право то да ради, али где је граница, јер неко, а можда је то још увек већина, нема исте жеље и исто мишљење. И то је највећи проблем са геј парадом. То је антихуманистички пројекат. То је сад више од геј покрета и више не би требало да се говори о геј лобију и геј паради, и идеологији хомосексуализма, него о трансхуманистичком лобију или покрету и паради трансхуманизма, као средству за ширење идеологије трансхуманизма, која повезује сексуалност и капитализам (са својим телом и својим новцем могу да радим шта хоћу) и социјализам (етатизам) и сцијентизам (киборг). Геј параде су трансхуманистички пројекат антихуманиста који се намеће већини.

Дакле, либерал-фашисти или либералнолевичарски фашисти, верују у науку и прогрес, а не верују у човека. Проглашава се смрт човека и тежи се нечему што је више од човека. То је основа трансхуманизма и антихуманизма. Фуко се питао шта је „хуманизам након смрти човека“, или, „шта је антихуманистички (или пост-хумани) хуманизам“: „Финална дела Мишела Фукоа о историји сексуалности још једном оживљавају исти револуционарни импулс који је анимирао ренесансни хуманизам… Овај антихуманизам у стопу следи пројекат секуларизације ренесансног хуманизма, његово откриће равни иманентности. Оба пројекта се заснивају на нападу на трансцендентност… То је хуманизам после смрти Човека: оно што Фуко назива le travail de soi sur soi, континуирани конституентни пројекат креације и рекреације себе и нашег света“^[1]. Према Ничеу, философ је „и животиња и бог“, а Хард и Негри виде људе као – „мајмуне и cyborge“. Они који људски ум и дух своде само на тело и мозак, проглашавају „смрт човека“, верују да ће настати киборг, да ће се људима уграђивати вештачка интелигенција. Трансхуманисти верују у науку и прогрес, а не верују у човека, због мржње према Богу. У онај LGBT низ слова и ознака додаће, ако већ нису, и слово C за cyborg-е (или „H+“ за пост-хумани хуманизам, хуманизам после смрти човека).

Едмунд Берк је живео у доба када се разумео смисао аскезе и поста, и зато је сматрао да се влада не успоставља на основу апсолутних „природних права“ (пошто људи имају право на све – они хоће сад све!). „Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада“^[2]. Трансхуманисти верују да имају право на све и они хоће сад све. Свако ко им стане на пут проглашава се фашистом.

Либерализам је правио простор и за оне за другачијим мишљењем, за мањине, за оне који нису имали право гласа, итд. После Мила, либерали и левичари су се и даље препирали око економских тема, али су се у културном смислу углавном слагали. Један од оних, који је стварао простор за појаву неолиберализма и трансхуманизма, био је, дакле, и Мил који се залагао у корист контроле рађања, да сваки човек може са својим животом и телом да ради шта хоће или да експериментише колико хоће, да се уместо речи „човек“ користи реч „особа“… Џ. С. Мил је, исто као и сви класици либерализма, био свестан мана демократија – да може да настане „терор већине“, да опасност прети и од капитализма и да је довољно да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину (масу) на своју страну и прогласи – на основу тога што „сви тако мисле“ – да је у поседу „вечних истина“ или potestas clavium. Ипак, биле су јаче силе које су развијале технике за контролу јавног мњења. Јер, људи са двоструким моралом причају о демократији или људским правима, али, у пракси, намећу своју истину другим људима, са циљем да дођу у позицију да одређују шта је нормално и природно, шта постоји а шта не постоји, шта може да се учи у школи, појави у медијима, итд. То је пропаганда, борба за људске душе. Либерали и левичари то раде „у име љубави“.

Капитализам је, према марксистима, стварао вештачке потребе, али, марксисти никад нису одговорили шта су „аутентичне људске потребе“ „аутентичне егзистенције“, или, како да природне потребе не буду „основа људске слободе“. Или, ако „духовне потребе нису изнад чулних потреба“ (ако се не разуме смисао аскезе) – шта су те „нове потребе које грађански свет не може ни да слути“? Знамо из историје, такво социјалистичко „друштво релативне оскудице“ савладано је „отвореношћу за вештачке потребе“. „Дијалектика односа личних и друштвених потреба, које се међусобно заснивају, оправдавају и заједно развијају“ није могла „задовољити све људске (разумне) потребе, а не производити вештачке потребе“. У програмима декларисан је „свет аутентичних људских потреба“, или, циљ „о слободном развоју људске личности, о свестраности те личности“, али, у пракси друштвених односа ширила се „практична потврда или идеје о потрошачком друштву или идеје о историјској нужности и високој моралној вредности аскезе. То су оне у историји већ познате ситуације када идеологија промовише један систем вредности а реални друштвени односи стварају други“^[3]. И комунизам је био етапа ка неолиберализму и трансхуманизму. Аскеза је незамислива људима који гаје култ тела и брину само о задовољавању личних потреба^[4].

Религија трансхуманизма је морализам, а темељ сцијентизам, биологизам, психологизам – либерализам и либерални социјализам. Трансхуманиста је врста „човека-масе“, који „као да је то нешто најприродније“ тврди „да је добро све што у себи затиче“, па „не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран, има поверење у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави (јер изван себе не налази ништа што га задовољава)“, који брани своју „истину“ исто као и научник који „одбија да се други саслуша, решен да се не подврге вишем ауторитету“. „Човек-маса“ „верује да је савршен“ и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“ (Ортега)^[5]. За разлику од (Ортегиног) „човека-масе“, трансхуманиста није толико задовољан телом, па жели да промени пол, или, да усаврши тело, уз помоћ науке и да буде нешто друго, више од човека. Да ли је заиста „мајмун и cyborg“ нешто више од човека?    

Никад сви људи на свету неће бити муслимани, или будисти, или пагани, или хришћани. Исто тако, никад неће сви људи на свету постати трансхуманисти. Трансхуманисти морају да одустану од апсолутних права и циљева, као и сви остали, који не излазећи из сфере иманентног, настоје да своју истину и идеално апсолутизују или наметну на силу свима. Инстистирањем на геј парадама постиже се контра ефекат, јер се сад геј параде или параде трансхуманизма доживљавају као напад на традиционалну породицу. Ко је ту жртва, а ко фашиста или антилиберал? Шта су они који желе да уништи све што је божје у људима?

---

[1] Мајкл Хард, Антонио Негри: „Империја“, Игам, Београд, 2005.

[2] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[3] Првослав Ралић: „Нове људске потребе и револуција“, Градина и Јединство, Ниш/Приштина, 1978.

[4] Према мишљењу трансхуманиста, „усавршавање технологије доводи човечанство у стање, где се према обличју људске врсте могу вештачки створити савршенија бића. Ово се постиже побољшањем свих делова људског тела, њиховом заменом вештачким деловима, који се не разликују од оригиналних делова тела и унутрашњих органа… ‘H+’ носи поруку човечанству, које ће бити ослобођено од болести, несавршености, и на крају достићи физичку бесмртност… Ми смо морали да дођемо до тога – до ере киборга, хибрида, мутаната и химера“ – Алекандар Дугин, Дугинове смернице: „О трансхуманизму“, Стање ствари 24.10.2016.

[5] Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

Никола Варагић: Ко нас води? Где су „сабрани у име моје“?

Никола Варагић

Нисам знао да су патријарха Иринеја толико поштовали, не само највиши функционери државе и владајуће странке, него и скоро сви политичари и интелектуалци из патриотских странака и покрета које су у опозицији и критикују власт због њене политике према КиМ.

Ако су и једни и други искрено поштовали патријарха Иринеја, и ако се и једни и други искрено боре за Косово и Метохију, зашто се тако сурово међусобно обрачунавају?

Да ли је патријарх Иринеј могао да их окупи и помири, или, бар да се договоре да се не нападају на тај начин? Зашто нису неговали саборни дух, уместо што су стварали поделе у друштву, које је још увек на ивици грађанског и братоубилачког рата? Где је национална стратегија за КиМ? Како нису могли да се саберу бар због тога?

Ако у странкама које су на власти има толико искрених верника, одакле толико криминала и корупције у држави? Зашто су такви режимски медији? Зашто опозиционе патриотске странке, покрети и организазације, не могу да створе јединствени патриотски блок, који ће да смени лошу власт? Зашто нема културе дијалога? Одакле толико мржње и зависти?

Дух Свети је извор саборности, све води Дух Свети. Глава Цркве је Христос. „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20). Са друге стране, „свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12; 25). Ко је међу нама: Онај који (нас) сабира, или, онај који (нас) дели? Шта је Христос поручио лажним (злим) слугама?

Да ли су сви политичари, који сад толико жале за патријархом, и поносно истичу колико су били блиски са покојним патријархом, лицемери, или су само неки лицемери? Да ли су то само председник СНС-а и његови следбеници? Ако су они највећи проблем, зашто нема саборног духа у православно-патриотском делу опозиције? Ко је створио расколе у СПЦ?

Да ли је патријарх Иринеј могао више да учини на стварању бољих међуљудских односа и заједничке (националне, државне) стратегије, ако су га, заиста, сви толико поштовали? Да ли је случајно то што је дан након патријарха Иринеја, преминуо владика Артемије? Да ли су патријарх Иринеј и владика Артемије могли да опросте један другом и оставе помирен народ иза себе, а не овако дубоко подељену црквену заједницу и раскол у СПЦ? „Ако се ко узда да је Христов, нека мисли опет у себи дакако је он Христов тако смо и ми Христови“ (2. Кор. 10; 7). Да ли ће сукоби да се наставе чим прођу дани жалости?

Да ли ће након смрти митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја и владике Артемија, стање у СПЦ постати боље или горе? Да ли ће политичари и даље да се мешају у изборе за новог патријарха и новог митролопита? Да ли они који остају да воде СПЦ могу да одоле таквим притисцима и однегују саборни дух? И изваде „злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), увек кад се такав појави, а да никад не створе раскол?

Дакле, ко нас води? Где су „сабрани у име моје“?

Никола Варагић: Буди мушкарац, жена није крива

Никола Варагић

Ако у фирми која има власника и директора нешто није како треба и пропада фирма, за то су криви или одговорни искључиво власник и директор (ако власник није и директор или CEO фирме) – осим њих нико други није крив.  

Ако у спортском клубу који има председника, спортског директора и тренера, није добра атмосфера и нема добрих резултата, за то су криви или одговорни искључиво председник клуба, спортски директор и/или тренер – осим њих нико други није крив. 

Ако политичка странка доживи дебакл на изборима, за то су криви лидер или председник странке и најближи сарадници у врху странке. Исто важи ако владајућа странка лоше води државу, за лоше стање у држави криви су људи који заузимају највише функције у све три гране власти – осим њих нико други није крив.   

Међутим, људима је често тешко да прихвате да је стање лоше, а још теже признају да су они искључиво или највише одговорни, па кривицу за поразе или лоше стање, или за своје слабости и свој пад, виде у другима и пребацују на друге. То је недостатак мушкости.

Бити мушкарац значи бити одговоран и прихватити одговорност на себе. Ако је мушкарац домаћин у кући и глава породице, он је највише одговоран и крив за све лоше у породици. Не можеш да будеш главни, а да ниси и одговорни.

Бог је прво створио Адама, па онда Еву, од Адама. Адам је имао већу одговорност пред Богом. Ева је прва пала, прва је била заведена од змије или ђавола, а затим и Адам, који је могао да остане јак, да одлучи исправно и да врати Еву на прави пут. Адам је као старији имао већу одговорност пред Богом и зато је више крив, могао је да заустави Евин пад. Ако мушкарац пребацује одговорност са себе на жену, није прави мушкарац.

Има свакаквих жена, и може жена да буде оваква или онаква, да буди страсти и наводи на грех мушкарца, али ако је мушкарац јак и зна шта хоће и плаши се Бога, та жена не може да га наведе на грех, да учини непраду или зло. Ако је мушкарац слаб, онда је он пре свега крив за свој пад, а не та жена, колико год да је и она слаба, грешна или крива и без обзира на искушење којем је изложен. И кад паднеш, можеш да признаш грешку и да устанеш.

Мушкарац није крив ако жена падне. Мушкарац је крив кад он падне, и за то није крива жена. Свако је крив за свој пад, тј. сваки човек је одговоран искључиво за спас своје душе. Жена је крива за свој пад. Жена може да буде јака и да одоли слабим мушкарцима који је наводе на грех, а може и да буде „лака“. Слабим мушкарцима нису „лаке“ жене криве, нису их „лаке“ жене таквим направиле, они су криви. Ако те жена слуди и наведе на блуд или да учиниш неко зло, онда си само ти крив за свој пад и слабости. Буди мушко и признај то.  

Прави мушкарац никад не користи физичку снагу или насиље да би решио проблем са неком женом. Јак мушкарац није само физички јак, него и ментално и морално; он може и мора да одоли искушењима, на која га наводи нека жена, или психичкој тортури, ако то доживи од стране своје жене, и никад не користи насиље да би решио проблем са женом, нити васпитава на тај начин децу.

Природно је да мушкарац буде глава породице. Жена је стуб породице и домаћинства. Ту нема места за сукобе – мушкарац и жена су као једно. Вековима су само мушкарци били владари, жене су биле изузетак. Данас је све више жена на високим државним функцијама, међу оснивачима и директорима компанија и више не постоји делатност у којој нема жена међу делатницима на свим нивоима. Са друге стране, све је јачи „рат полова“, који се води између мачиста и феминисткиња, зато је и све више развода и породичног насиља. Неки мушкарци за све што је лоше криве жене, а неке жене за све што је лоше криве мушкарце. Између осталог, и због тога што су им деца размажена и неспособна за живот.

Жене данас имају већа права и мање их понижавају мушкарци. За то су се избориле жене, али и мушкарци који воле и поштују жене. И децу, а деца су и кћерке. Таквих мушкараца је било и у време патријархата. Прави мушкарац поред себе има праву жену и између њих нема „рата полова“. Кад водите рат против жене, ви ратујете и против своје мајке, сестре и кћерке. И обратно, ако као жена водите рат против мушкараца, ратујете и против свог оца, брата и сина. А то није нормално. Али, ненормалних појава и људи увек је било и увек ће бити. Само, ви не морате да будете међу њима, увек постоји избор или излаз из тога.  

За лоше стање у држави криви су, пре свега, мушкарци. Ако у друштву цвета разврат, ако има много превара или прељуба, колико год да су неке жене склоне томе, таквих жена и појава не би било, у толикој мери, да нема толико развратних и лицемерних мушкараца. И за то нису жене криве, као што ни женама нису криви мушкарци. Свако је одговоран само за себе, без обзира на пол. Исто се односи на корупцију, у неким делатностима жене чине већину, па и ту цвета корупција. Затим, мафија често поставља жене на јавне функције да би се тако сакрила од јавности, али те жене знају за кога раде и саме су то изабрале, итд.  

Права жена поред себе има правог мушкарца и није у сенци свог мужа, али ни не заклања свог мужа и не такмичи се са мушкарцем. Жена служи мужу на свој начин, а муж служи жени на свој начин. Прави мушкарац не тражи од своје жене беспоговорну послушност и понизност, али није ни „папучар“. Нити права жена од њега тражи да такав буде, напротив, од њега тражи да буде прави мушкарац, да води и буде одговоран. Прави мушкарац води, прихвата одговорност на себе и брине о својој породици, спреман је да се жртвује за своју жену или породицу. Такав мушкарац и таква жена не праве размажену децу, која расту у неспособне и неодговорне, или у неваспитане, насилне и некултурне људе.   

Мушкарац је глава породице, а породица је основна ћелија друштва. Мушкарац је и глава државе (и када је нека жена на највишој државној функцији), јер је глава породице. Некад се у нашем народу говорило „Бог на небу, краљ у држави, домаћин у кући“. Неспорно је да је било негативних појава у доба патријахалног васпитања, али, чини ми се, да је тада било више здравих породица и здравих мушко-женских односа. И више одговорних људи који су прихватали одговорност. Јер је било више правих мушкараца. И правих жена.

Породица и држава пропадају онда када мушкарци одговорност пребаце на жене. Шта је још остало – да жене воде и војску и полицију? После остаје још само Црква…

Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

Никола Варагић

Подизање споменика Стефану Немањи касни најмање 100 година, мада би, да је споменик подигнут пре 1941. године, вероватно био уништен и сада би се радила, са кашњењем од 30 година, обнова. Штета што се то није догодило, јер би тај споменик, подигнут пре 1941. године, сигурно изгледао много боље од овог који је сада урађен (под условом да га није радио Иван Мештровић!), па би данас задатак власти био да се уради реплика.

Добар део грађанске (неокомунистичке и проевропске) Србије и даље је против подизања споменика Стефану Немањи. Међутим, они данас чине мањину у српском народу. Бука се није подигла због подизања споменика, него због тога како тај споменик изгледа, пошто се многима (можда већини) не свиђа како је урађен, па се и патриотски блок поделио. Једни критикују изглед споменика и власт, а други бране споменик или власт.

Овде не бих трошио речи на аргументе оних који су против подизања споменика Стефану Немањи, а не смета им „кућа цвећа“. Међутим, нећу рећи, као неки из патриотског блока, да је споменик леп или добар и нећу хвалити споменик само зато што су против подизања споменика другосрбијанци, или зато што је члан жирија био и Емир Кустурица. Свако има свој укус и право да изнесе своје мишљење. Разумем оне који у инат другосрбијанцима јавно величају овај споменик, иако негде дубоко у себи можда не мисле то и радије би да виде другачији споменик. Али, моје мишљење је да није важно само поставити, важно је и како изгледа и шта представља споменик Стефану Немањи. Зато разумем и критичаре и немам ништа против да свако каже своје мишљење, као и да се чује мишљење струке. Као што су неки стручњаци истакли, тако велика скулптура обично стоји на неком брду изнад града, попут скулптуре Христа Спаситеља изнад Рио де Женеира; онда би могла да буде и већа. Место је идеално – Савски трг и Немањина улица, али не споменик те величине на том месту. Према мом мишљењу, више би том месту, имајући у виду и зграду старе главне железничке станице, одговарала мања макета манастира Хиландар. Мислим да су критике биле усмерене на те детаље, а не против самог споменика – осим код борбених атеиста и можда пагана или оних који величају богумиле, а мрзе Немањиће и слично.

Дакле, лично сам за подизање споменика и поздрављам ту намеру власти (у начелу, било које власти), али мислим да је овај споменик лош и да Стефан Немања заслужује боље. По томе како споменик изгледа и како тај рад брани део патриотског блока, а кад ту рачунамо и све који су против било каквог споменика Стефану Немањи, види се колико је српски народ дехристијанизован. Они који бране овај споменик истичу нехришћанске елементе и оно земаљско – шлем, мач, старе сукобе са Грцима или Фанаром… На страну димензије тог споменика, можемо и да замислимо да је цео споменик висок пар метара. Ту видимо тело мушкарца (ноге, кукове и рамена) у положају, у којем се не налазе мушкарци, то није тело мушкарца – то је нешто између жене и мушкарца. У руци држи мач. Такав Стефан Немања стоји на разбијеном шлему који представља Источно римско царство. Знамо из историје да је Фанар чинио лоше ствари православним Србима, а последњих година, због Украјине и зато што је Грчка члан НАТО и ЕУ, између руске и грчке и државе и цркве трају сукоби. Овај споменик више представља те сукобе, него оно најбоље из словенско-грчких односа, а то је, на пример, Света Гора.

Било је издаја од стране Фанара, али за мене, кад размишљам о Грцима, грчки народ није Фанар, него људи попут капетана Мариноса Рицудиса. Духовне везе са грчким народом и грчком црквом много су дубље, и надам се јаче. Колико је само грчких светитеља којима се молимо исто као руским и српским и било којим другим православним светитељима, колико је грчких светитеља на фрескама српских цркава и манастира… Узмимо само као пример Св. Григорија Паламу, који је живео на Светој Гори, у доба цара Душана. Сви српски светитељи су такође исихасти, после тог доба, може да се каже – и паламити. То су и сви руски светитељи. Они се нису замарали са тим ко је први живео на Балкану… Осим тога, српски народ није живео само на територији која је била под контролом Цариграда, него и на територији под контролом Ватикана – Млетачке републике и Угарске. Свети Сава је осудио латинску јерес и крсташе који су окупирали Цариград. Споменик Стефану Немањи треба да сабира српски народ и православни свет, а не да нас дели.

У овом споменику не видим Стефана Немању и суштину православља, а то је суштина и Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве. Овај споменик приказује Стефана Немању преламаног кроз друге идеологије и више пагански него православни карактер. Да ли је можда могао да се нађе уметник који разуме исихазам, а не скулптор који свој стил назива Совјетски паганизам и чији је отац ишао у школу са Стаљиновим сином? Природно је да споменик православном светитељу подиже неко ко је црквен и добро познаје историју Цркве, јер је Стефан Немања крај живот дочекао као православни монах у манастиру. То је био случај са спомеником Светом Сави из 2003. године у порти Храма Светог Саве, рад руског уметника, за који нико није имао примедбе и није изазвао овакве полемике. 

Као што је Владимир Вујић писао, само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене народне културе. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“. Исто важи и за Стефана Немању, треба упознати свети лик Симеона Мироточивог, а не онај други или трећи који се направио касније, преламан кроз друге идеологије. Већина савремених Срба познаје тај други и трећи лик. Зато су такве реакције и зато се воде такве полемике због споменика.

Овај споменик, према мом мишљењу, нису наручили и правили људи који су познали тај свети лик Симеона Мироточивог и Светог Саве, и суштину исихазма, више личи на неко масонско дело (и зато је кич), а не доприноси да се превазиђу поделе у српском народу и између православних Словена и Грка. Споменик више представља тренутне односе између Русије и Грчке, него што представља односе које су Стефан Немања и његов син Растко имали према Грцима, јер су они изабрали Православну Цркву и Цариград – отишли су на Свету Гору. Зашто су они то урадили, зашто су их у томе следили остали Немањићи, може да се разуме само кроз спознају срцем, само ако се разуме свети лик Симеона и Саве. Они који су познавали тај свети лик и искрено веровали у Христа, изабрали су 1389. године Небеско Царство и после тога остали верни Косовском Завету. Временом, тај свети лик је бледео у српском народу, а од 19. века прихватане су и разне идеологије и културе.

Можда сам то пропустио, али до сада нисам чуо шта духовници СПЦ мисле о споменику Стефану Немањи или Светом Симеону Мироточивом, који се поставља у центру Београда.

Никола Варагић: Људска права у карантину

Никола Варагић

 

 

Пандемија коју смо сада имали била је контролисана криза, није се догодила анархија, ни у Србији, ни у свету. И на националном и на међународном нивоу, постоји неки ред и неко увек покушава да одржи или уведе ред – углавном силом и страхом, пошто изостаје општа солидарност. Кад дође криза, општа солидарност је више изузетак (и локална појава), него правило, јер свако мисли на себе и своје ближње – то је прва реакција људи кад постоји опасност. Затварају се границе између држава; унутар државе, људи се дистанцирају једни од других. Пандемије попут ове са корона вирусом убрзавају атомизацију друштва/света.

Границе ће удаљити народе, људи ће се удаљити због етничких, економских или других разлога. Са друге стране, неки универзализам ће опстати, и у позитивном, и у негативном смислу. У позитивном као израз искрене људске, међународне солидарности, посебно на личном плану (мешовити бракови, хуманитарни рад, уметност која не познаје границе…). У негативном смислу као идеолошка борба различитих интернационала. Затим, кроз разне сукобе – попут сукоба између вакцинаша и антивакцинаша – који је скоро универзалан и дешава се у свакој држави или у сваком народу, без обзира колико су јаке границе између држава или колико су народу удаљени једни од других. Две државе могу да буду у сукобу и да имају затворене границе, али ће, на пример, вакцинаши и антивакцинаши, у свакој држави да се свађају на исти начин и истим аргументима, и свака страна у сукобу тражиће подршку истомишљеника из друге државе. То се дешава у сваком идеолошком сукобу и сукобу интернационала, и у том смислу границе између народа и држава не постоје. Такве врсте универзализма и интернационализма увек ће постојати, као и империјализам. Темељ или мотор глобализације је империјализам. Увек неко жели да буде господар света.

То ће све више долазити до изражаја кад прође пандемија (макар привремено, јер може да се врати или нешто још горе може да се појави у будућности  – посебно ако је овај вирус биолошко оружје, или, ако се појави такав вирус у будућности – поред биолошког оружја, нуклеарно оружје је непотребно, превазиђено). Људи ће се поделити у два основна табора – прогресивце и традиционалисте, или у „вернике“ у науку и скептике што се тиче научног и технолошког прогреса (пре свега, због злоупотреба од стране несавршених људи). Неко ће радо да прихвати нове технологије, које служе да се људи лако контролишу, а неко ће да се буни против тога и да тражи да се поштују људска права. Прогресивци су већина – већина прихвата све технологије, већина се вакцинише…

Тако је у свакој држави наше цивилизације, од САД до Русије. Без обзира колико споља изгледа конзервативно, у суштини, у свакој држави наука има превласт над вером, држава над црквом, нестаје разлика између јавног и приватног, тј. ништа није приватно, па чак ни тело, иако у неким другим случајевима, прогресивци (нпр. феминисткиње), истичу да је тело приватно, само њихово (женино), и да могу да раде са својим телом шта хоће (али у другим случајевима, да се задржимо на примеру вакцина или цркве, они ће противницима присилне вакцинације и верницима бранити то право – њихова тела нису приватна). Сада ће, можда, због епидемије, неко време мигрантска криза бити у другом плану, и вероватно ће бити мање миграната на граници, али ће зато линије раздора унутар европских држава и Србије ићи поводом питања људских права и наметања или одбране својих уверења. Ко има већу моћ, намеће своја уверења – има на својој страни медије и лакше обликује јавно мњење, са јавним мњењем на својој страни пресудно утиче на доношење закона и њихову контролу, итд. Ко је слабији, брани своја права и слободе.

Мислим да су, у овом тренутку, прогресивци ти који нападају, а да су традиционалисти ти који се бране. Узмимо као пример – фармацеутску индустрију. То је можда и најјачи лоби у свакој држави – политичари и медији слушају власнике фармацеутских компанија и нико их не дира и не контролише – профити су највећи на свету, док је корупција у здравству велика и могу да се лече само људи који имају новац да плате лечење и операцију, итд. У здравству и фармацеутској индустрији има много лоших људи, али то се односи пре свега на мањину и врх хијерархије. Већина доктора и медицинских сестара заслужује аплаузе грађана, али, они се питају колико и грађани. То лоше неће нестати због пандемије. И ко има већину, рекао бих апсолутну, кад говоримо о људима који заузимају највиша места у фармацији и медицини? То су атеисти, прогресивци, а не верници и традиционалисти. То значи да је фармацеутски лоби под контролом прогресиваца и научника-атеиста. Ко има акције у фармацеутским корпорацијама? Банкари, шпекуланти са берзе, произвођачи и трговци оружја, нафташи, итд. Ако у фармацеутској индустрији има толико тога прљавог, одакле идеја да су циљеви тих фармацеута племенити, или да су сви лекови и све вакцине безопасне, тј. да је ту све добронамерно? Да ли сте толико наивни?  Или, када видимо шта су били прироритети у ванредном стању, јасно је ко влада и ко има моћ – кад је наступило ванредно стање због корона вируса 2020. године, у фабрикама радници су радили (по 30, 50 или 100 радника у хали метар удаљени један од другог), радиле су продавнице, банке, неко време и пијаце и коцкарнице, али су само цркве, од почетка, морале да се затворе и само се против СПЦ и православаца водила медијска хајка. То се ради и сад, кад је већини јасно да су се лекари или стручњаци компромитовали током ванредног стања.

Узмимо као пример ауторе портала Пешчаник као представнике прогресиваца (атеиста). За разлику од оних много наивних, који некритички прихватају све што власт (а са њом лекари који су главни саветници у време пандемије и ванредног стања) пласира у јавност и захтева од грађана да примене, аутори са портала Пешчаник схватају да је ово тест да се види колико се поштују људска права. На пример, Милан Филиповић поставља питање да ли је „ограничење ових права заиста било неопходно и сразмерно у једном демократском друштву? Паника и страх Влади не дају одрешене руке за могуће противуставно кршење људских права“. Зато „у овој тешкој ситуацији у којој се многи олако одричу својих права у нади да ће добити заштиту за себе и своју породицу“, Милан Филиповић подсећа на речи Бенџамина Френклина: „Они који се одричу својих основних слобода да би купили мало привремене сигурности, неће добити ни слободу ни сигурност“. Или, Срђан Милошевић пише: „Власт не пропушта нити једну прилику, још мање неприлику (а и сама их ствара) да најбескрупулозније профитира. Тирадом о својим тобожњим успесима у управљању кризом и спремности на тешке изазове који непосредно предстоје власт делује бахато, безобзирно и, надасве, некомпетентно“. Срђан Милошевић признаје: „Кад чујем којекакве њушке да изговарају ,слушајте своју државу’… заиста се на тренутак солидаришем са оним инаџијама, чије понашање, мимо овог контекста, заиста нити схватам, нити одобравам“.

Власт примењује мере за које правни основ постоји у Закону о заштити становништва од заразних болести, по коме министар здравља на предлог Републичке комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље може донети одлуку којом забрањује окупљања и ограничава кретање становништва. Дакле, фармацеути и лекари су, практично, током пандемије и ванредног стања, били „влада у сенци“. Политичари су морали да слушају лекаре који су одређивали мере за борбу против вируса, а лекари су морали да слушају политичаре који су у свему томе тражили своје интересе. Кад Марио Рељановић пише да власт у Србији „штити искључиво интересе крупног капитала, који некако (баш чудна коинциденција!) одговарају и интересима људи на власти, који су истовремено себе поистоветили са државом“ – да ли он под тим крупним капиталистима подразумева и власнике и акционаре фармацеутских корпорација? Да ли панику и страх шире и фармацеути и лекари, који утичу на политичаре и медије, а не само политичари, у Србији или у свету, и не само кад је ванредно стање због пандемије? Да ли фармацеуске корпорације профитирају док траје епидемија?

Ванредно стање свака власт у свакој држави жели да искористи. Неки центри моћи у свету раде и на стварању тзв. светске владе (на пример, бивши британски премијер је упутио такав позив светским лидерима). То се спроводи и преко мултинационалних корпорација, а међу њима су и фармацеутске корпорације, односно, међу њима су и људи који се баве друштвеним инжењерингом и људи који спроводе експерименте над другим људима без њихове дозволе и знања, итд. У свакој власти, сваке државе, и међу најбогатијим људима на свету, и међу лекарима, као и међу свештеницима, постоје моралне наказе. Увек је било и увећ ће бити. Како можете безусловно или некритички да верујете било коме? Зар заиста мислите да је српска владајућа елита најгора на свету? Да ли све државе, и оне најмоћније, слушају Светску здравствену организацију (СЗО)? Зашто људима који воде СЗО веровати на реч? Да ли верујете да је све што се појави на CNN-у истина или да ту нема лажних вести? У чему је разлика између СЗО, CNN-а или Владе Србије? Зашто вакцинаши, или да се задржимо на поменутим ауторима са сајта Пешчаник, подржавају обавезну вакцинацију ако не верују политичарима, крупном капиталу, а све мање и лекарима? И зашто са толико стереотипа и предрасуда, а некад и са мржњом, критикују критичаре, тј. антивакцинаше?

И сад због вакцина треба да бесни рат међу обичним грађанима, да ваде очи једни другима током полемике о вакцинама. Колико знам, међу тзв. антивакцинашима већина људи није против вакцина и није против науке, него против присилне вакцинације због неповерења у оне који то спроводе и контролишу. Шта је ту спорно? Годинама траје полемика, и све ово време вакцинаши нису схватили да се ради о неповерењу, а не о томе да ли су вакцине или наука потребне. Неки вакцинаши као што видимо, не слушају државу, али слушају лекаре и фармацеуте, а они су повезани са политичарима и крупним капиталом. То нема чак ни логике. Да ли вакцинаши сами себе убеђују – убеђујући антивакцинаше, да су власници и научници који раде за власнике фармацеутских компанија, бољи људи од осталих крупних капиталиста и политичара, или да су политичари у свету бољи од наших, којима иначе не верују? Критикују вернике и цркву због причешћивања, али ни реч критике не упућују фармацеутској индустрији. Зашто је само она изузетак? Критикују председника Србије или, у начелу, све политичаре, али, истовремено, говоре да су сви политичари марионете крупног капитала или неких много већих сила. Некад кажу да су лекари или стручњаци жртве политичара, да слушају шта им политичари кажу. А онда нам говоре да и ми треба да верујемо тим истим лекарима – који слушају политичаре којима не треба да верујемо – зато што политичари слушају само крупне капиталисте, који мисле само на своје интересе, а неки међу њима имају и болесне амбиције и планове. Нема логике.

Зато критика не сме да буде уперена само на политичаре и само на домаће политичаре и председника Србије, који реално са пандемијом немају никакве везе. Никола Н. Живковић је имао осећај да председник Србије „просто ужива у овој новонасталој ситуацији. Нисам казао да је срећан због много оболелих… Само кажем да делује задовољно, јер сам себи изгледа важан, а чини се и као да је свемоћан“. Ја сам имао осећај и да су неки лекари – посебно они са највишим функцијама који су највише били у медијима – уживали, затим, да је Бил Гејтс уживао у овој ситуацији, неки новинари или медији, или Мило Ђукановић, а не само Александар Вучић. И како да се сруши лоша власт у Србији, ако се опозиција не може ујединити, између осталог, због сукоба око присилне вакцинације? Да ли је могуће да се уопште разговара о одузимању деце? Па чак и да се опозиција уједини, одмах након доласка на власт дошло би до сукоба и подела због таквих нерешених питања.

Дакле, кад прође хистерија због епидемије, да ли нас чека хистерија због вакцина и да ли ће да се наставе напади на Цркву? Црква никога не приморава да се причешћује. Да ли ће причешће бити забрањено, а вакцинација обавезна (силом наметана)? Ко ту крши и чија људска права? Да ли може нешто да се научи од Шведске. Белорусије и Тајвана? Шведска и Белорусија доказале су да може да се победи страх, а Тајван је пример како може да се превентивно реагује и како да се држава организује у таквим случајевима. И нису у свим православним државама затворили цркве и прогонили свештенике и вернике, неке цркве су доказале да је могуће пружити отпор или да одлазак на литургије не утиче на ширење заразе. СПЦ је још једном показала колико је под утицајем државе и света.

Шта ћемо да радимо ако се вирус поново врати на зиму? Да ли ћемо се свађати око тога да ли су боље вакцине из САД, ЕУ, Русије или Кине? И да ли треба од оних, који производе биолошко оружје, куповати и лекове? Зашто да се кажњавају они који им не верују? Шта ако се у будућности чешће буду појављивале епидемије или користило биолошко оружје? Како да се одбранимо као држава и као народ? Да ли су вакцине једино решење? Ако јесу, како да знамо да су те вакцине, које ми примамо, добре, корисне, исправне? Ко може да гарантује тако нешто у доба корупције, пост-истине и лажних вести? Да ли је решење и да се уводи строга контрола грађана, преко видео надзора и осталих технологија и да се ограничавају или крше људска права? Како, ко, колико, ако је тако нешто нужно? Да ли о томе може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа? Да ли о томе може да се разговара слободно, без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле? Да ли је Новак Ђоковић морао да буде медијски линчован само зато што је рекао шта мисли? Много је питања, а мало је задовољавајућих одговора.

Ако нема вечних истина, ако је све подложно критици, зашто је забрањено да се доводе у питање научне догме и зашто се спроводи инвизицијама над критичарима? Да ли је ово рађање нове, антихришћанске и антицрквене инквизиције, у доба постметафизике и пост-истине? Црква и верници морају да се бране, офанзива прогресиваца неће стати, напротив, напади ће бити све јачи, како се буду појављивале нове технологије за контролу људи и нове вакцине. Верници су мањина и морају да одбране своја верска (људска) права. Све се променило, нове догме и нове инквизиције више немају везе са религијом.

Зато сад више него икад треба развијати критичко мишљење и бранити слободу говора. То је могуће само ако се победи страх. Ко изазива страх и стрес? Зашто? Иначе, људима који су изложени страху и стресу, слаби имуно-систем и веће су шансе да ће да се заразе током пандемије – показала су научна истраживања. Још један разлог зашто треба да победите страх и да будете јачи и мање подложни стресу. Неко све то око психологије људи и масе добро зна, као што зна да направи биолошко оружје, па се лако комбинују психолошки рат и биолошко оружје. Ова пандемија је показала да они – у овом тренутку, још увек нису толико јаки, али имају већину на својој страни, имају ресурсе и наставиће озбиљно да раде на томе. Не треба да их се плашите, али не смете да их потцените. Они су организовани, а ми нисмо, ми се боримо углавном индивидуално, или у мањим групама, које међусобно не сарађују, а често су и у сукобу, без озбиљних ресурса, углавном сви зависе од интернета, што непријатељ зна, па није немогуће да ће се увести и цензура интернета, затим, све иде ка томе да се сви новчани токови дигитализују и да све пролази кроз банке, итд.

Дакле, ако се сада нешто не предузме да се то спречи, није далеко дан када ће бити укинут штампани новац, цензурисан интернет, када ће видео надзор свуда бити постављен и више нећете имати никакву приватност, када ваша деца више неће бити ваша, него власништво државе и корпорација, и ви неће имати право да се мешате у њихово васпитање и да их ви образујете, као што сада не можете да упишете дете у обданиште ако није вакцинисано, а у неким случајевим већ сад одузимају децу од родитеља. Банке, вакцине, оружје, чипови и софтвери који прате све што радите – све је то повезано, тј. све то неко повезује у један глобални систем. То ће да крене у одређеним државама, које ће да служе као „позитивни“ примери осталим државама, затим ће да се прошири на скоро све државе. То неће доћи преко ноћи, потребно им је још неко време да се боље организују (они који имају такве амбиције научили су доста тога током ове пандемије и сада ће радити на усавршавању система). Ти центри моћи су далеко од Србије, Срби који имају везе са њима могу да буду само слуге, никако идеолози и лидери (господари). Осим тога, и ми смо нешто научили и сад сви знамо против чега се тачно боримо. Да ли ће они успети да реализују планове које имају зависи и од нас који не желимо да будемо део таквог светског поретка и да живимо у таквом светском поретку.

Можда ће у свету настати озбиљан покрет отпора, можда ће настати оазе слободе – државе које су ван „светског поретка“. Да ли ће Србија бити међу њима, или међу оним државама које су прве пале и примениле све што је ново и прогресивно у свету, тј. добро јер су тако „неки научници рекли“? Да ли је то суштина науке, дијалектике и демократије? Где је ту простор за критику, проверу, доказе, нова знања и чињенице, за оне другачије, који имају различита мишљења и уверења? Зато је то одбрана и науке и демократије, а не само вере и Цркве, тј. верских права, која су људска права, као и права деце.

Још једном – да ли, на пример, о вакцинама, које сада постају актуелно питање, може да се нормално разговара, без јаких емоција, предрасуда и стеротипа, и да ли о томе може да се разговара слободно – без страха шта ће неки центри моћи или неке велике силе о томе да мисле, или инквизитори било које врсте? Да ли, за почетак, интелектуалци могу да износе аргументе, чињенице и сазнања, без искључивости и острашћености, или страха? Да ли на тај начин могу да воде дијалог, на пример, аутори сајтова Пешчаник и Стање ствари?

Никола Варагић: Популизам

 

Никола Варагић

 

Срби силују своје жене, а не мигранти, рекао је Зоран Кесић у својој емисији. Жене треба силовати, (као да) говори Шешељ бранећи Јутку. Да ли је Зоран Кесић аутошовинистички популиста, а Војислав Шешељ шовинистички популиста?

Јер, кад усред мигрантске кризе и кад знамо да су се у неким државама у Европи догодили напади на жене и девојчице од стране неких миграната, ви говорите да Срби силују жене, то је чист популизам. Тако мисли већина унутар грађанске и проевропске Србије (као и у амбасадама НАТО држава), и Кесић зна да ће се њима свидети то што говори. Популиста  говори и оно што је погрешно, само зато што ће се маси (циљној групи) то свидети (зато што део народа исто тако размишља). Зато је Кесић популиста, као и Шешељ. Шешељ се обраћа шовинистима, ксенофобима… А Кесић се обраћа либералима, феминисткињама… Они припадају супротстављеним колективима. Далеко од тога да су Кесић и Шешељ исти, сигурно је пријатније бити у друштву Кесића, Кесић није насилан човек – питање је зашто се либерали осећају интелектуално и морално супериорни у односу на искрене вернике и умерене десничаре? Да ли себе пореде само са екстремним десничарима? Да ли су, можда, наши либерали културни расисти, кад исмевају десничаре који немају београдски акценат или не говоре енглески као матерњи језик, или је то паланачки хумор колонијалне свести?

Кад неко као Шешељ вређа феминисткиње и жене уопште, он то ради као део масе, тј. као неко ко сме или може јавно да каже оно што већина мушкараца у његовом друштву мисли. Исто тако, кад Зоран Кесић доводи у везу баш сваког десничара, патриоту или верника са фашизмом и расизмом, или насиљем над женама, он то ради у име масе којој припада и уз подршку свог (или тог дела) друштва. Јер, да нису популисти и део масе, Шешељ и Кесић рекли би некад и оно што њихове присталице или фанови не мисле и не одобравају.

Насиље над женама постоји и посебан је проблем, тј. нема никакве везе са мигрантском кризом и односом неких миграната из Азије и Африке према женама. Проблем насиља над женама у Србији (и проблем радикалног феминизма или све већег рата између мушкараца и жена) треба да се реши. Насиље неких миграната над женама само је део проблема које прави мигрантска криза. Дакле, док се не реши проблем насиља над женама у Србији, да ли је решење да се примају и мигранти који ће да силују или убијају жене у Србији? Шта је тачно лоше у томе што патриоте (који не мрзе жене) указују (без мржње према свим мигрантима) да постоје и такви мигранти и да ће се то догодити неким женама у Србији? Мислим да већина верника и патриота поштује жене – пре би десничар заштитио жену од неког силеџије, него већина левичара или либерала.

Напади на људе који су против плана да се велики број миграната или избеглица насели у Србији подсећају на нападе на Србе који учествују у литијама у Црној Гори. Кад Срби бране своја људска права, стижу оптужбе да су фашисти. Атеисти и прогресивци сматрају да је назадно бити верник у 21. веку, а посебно верник СПЦ. Назадно је бити верник СПЦ, напредно је примити пола милиона миграната у Србију – поручују наши либерали и мисле да су мудрији од верника. Морају још једном да размисле да ли су верници СПЦ назадни и да ли су мигранти напредни. Јер, шта ако су мигранти још више патријахални и још већи националисти и расисти и ако мање поштују жене, у односу на Србе против којих се боре наши либерали попут Кесића, тј. шта ако се буду понашали горе према женама или ЛГБТ заједници, кад се населе у Србији, него наши шовинисти попут Шешеља и Јутке ? Да ли ће тада велика љубав према мигрантима, коју осећају наши либерали, да прерасте у велику мржњу према њима? Да ли ће тад признати да су били у праву они који су били против масовног насељавања миграната и да нису само због тога фашисти и расисти? Можда су то радили као популисти, провокативно, али само због тога нису расисти и фашисти. Могу да се критикују због популизма, али не и због фашизма. (И Кесић је популиста, али није фашиста.) Није сваки популиста – фашиста. Није сваки фашиста – десничар. Неко може да буде против масовног насељавања миграната, а да није расиста, може да има друге разлоге – јер воли свој народ. Није нормално да људи из вашег народа одлазе из Србије, па да њихово место заузму људи из других народа и да ви ништа не предузмете. Зашто Србија да постане главни прихватни центар за мигранте? Зашто је неко расиста и фашиста ако не жели да испадне глуп? Зато што прави коктел? Да ли тај коктел само сликовито приказује реалност, чињеницу? Да ли је култура из које долазе мигранти отворена за жене или жене имају мања права? Да ли наши либерали верују да ће да их промене кад стигну у Србију?

Они који критикују оне који потцењују опасност од корона вируса, мисле да је мигрантска криза смешна исто као и криза са корона вирусом и критикују оне који не потцењују кризу са мигрантима и могућност да стотине хиљада миграната остане у Србији. Постоје људи који се толико баве теоријама завере да више не знају шта је реалност и шта је исправно да се уради, и неки популисти то користе. Постоје људи који толико мрзе феминисткиње или либерале, да ће увек пре да бране Јутку, него Марију Лукић, и неки популисти са деснице то користе. Исто тако, на левици постоје људи који мрзе све што је десно, традиционално, конзервативно, окренуто ка Богу и Цркви, и неки популисти са левице то користе. Негде већину чине социјалисти и либерали (атеисти и прогресивци), док су традиционалисти и верници у мањини. Шта је човек који говори у име такве већине, тако што генерализује ствари, намеће колективну кривицу, шири стереотипе и предрасуде и жели да хришћани нестану? Популиста жели свима да наметне своје вредности и истине. И левичари могу да буду популисти. Зашто се само десничари називају популистима? Или фашистима? Како се зове мржња према православљу (хришћанству)? Да ли постоји мржња према Цркви?

Популисти говоре „у име народа“. Међутим, у народу влада плурализам мишљења, постоје људи различитих идеологија, странака, вера, итд. Људи се групишу према себи сличнима, против другачијих. Популисти се намећу као заступници одређене групе или дела народа, имају храброст да се супротставе другачијима (непријатељу), али када се ради о односима са својим следбеницима и људима из своје заједнице, бирају лакши пут, пливају низводно. У маси нема самокритике – маса велича вођу, вођа велича масу, зато популиста није прави ауторитет. Прави ауторитет се бори и против зла у својој заједници, и све што ради, ради као личност, појединац – без масе као „леђа“. Једно је борити се као личност „у име народа“ за његова (и своја) права и слободе, а друго је радити то као популиста и бити популиста.

Шешељу нема помоћи, али Кесић може, за почетак, од Марчела да научи у чему је разлика између патриоте и националисте, и да патриоте не прозива за фашизам, расизам и насиље над женама, као популиста и културни расиста. Национализам и шовинизам не лече се аутошовинизмом. Популизам (на десници) се не лечи популизмом (на левици, и обратно).

Никола Варагић: Фанови и хејтери

Никола Варагић

 

Видели сте преко медија и друштвених мрежа државнике неких европских држава да возе бицикле до посла, итд. Видео сам на друштвеној мрежи да је неки грађанин у неком граду у САД снимао Кијану Ривса у метроу, тако га не види – Ривс је седео у возу, била је гужва, наишла је жена мало старија од њега, он је питао да ли жели да седне, устао је и дао јој своје место. Нико од путника није му на било који начин досађивао. Исто тако, видео сам да се председник Аустрије вози јавним превозом и без обезбеђења. То је, такође, снимио неки грађанин, али нико од путника није прилазио председнику државе, он је стајао у возилу и читао новине или нека документа на путу до посла.

Наравно, многи говоре да у Србији, међу моћним, славним и богатим људима, нема никог ко се вози јавним превозом и да никада нећемо доживети да видимо председника државе како аутобусом долази на посао, председника владе и министре да возе бицикле по граду и томе слично, пошто у Србији нико неће да прихвати функцију, ако она не подразумева и ауто са возачем, обезбеђење и секретарицу да кува кафу и доноси виски или ракију.

Међутим, шта ако се појаве такви политичари и државни функционери, и уопште, познате или јавне личности – како би изгледала њихова вожња аутобусом ГСП (све док не направе метро и стазе за бицикле, морали би да се возе аутобусима)?

Замислите председника Србије који улази у аутобус ГСП, без обезбеђења и новинара. Он се, прво, не би могао одбранити од фанова, онда би кренули хејтери да га прозивају, па би, вероватно, у аутобусу настао сукоб, а вероватно би дошло и до туче, између присталица и политичких противника тог председника. А председник је само хтео да, као обични човек, пређе неколико станица до места где има састанак и уз пут да прочита нека документа везана за тај састанак. Или ујутру да стигне на посао и да у превозу размишља о обавезама које га чекају. Да ли би макар једно јутро могао да стигне на посао јавним превозом, а да му нико од људи који су га препознали, не приђе да га нешто пита или да му каже неки проблем, а нашли би се и људи који би му делили савете и говорили шта треба да ради. Наравно, нашли би се и критичари, неки међу њима би га вређали, неки би можда били и насилни, па би га физички напали, као што навијачи нападају спортисте.

Међу људима који желе да се и српски политичари понашају као обични људи, да користе јавни превоз и бицикле, нашли би се они који би српском председнику који се вози јавним превозом замерали да то ради због маркетинга, да је неодговорно са његове стране да иде без обезбеђења, једва би чекали да пређе улицу ван пешачког прелаза (иако на улици нема возила) да га критикују (иако и они некад прелазе улицу ван пешачког), итд.

Да замислимо да је тај председник заиста добар председник и добар човек, или, замислите себе као председника државе и да желите и даље да живите као обични човек. Да ли бисте желели да вам на сваком кораку неко прилази и нешто говори – саветује, упозорава…? Зар то није ружна навика коју има наш народ, попут оне ружне навике коју толико грађана Србије има – да се смеће свуда баца – на улицу, у парку, из кола, из стана, у реку, у шуму, у језеро, односно, да се толико загађује животна околина?

У неким државама политичари и велике звезде могу да шетају градом и да се возе јавним превозом као обични људи, а да нико од пролазника не прилази да им досађује. Чак и тамо где се догоди да политичара убије неки грађанин на улици, као у Шведској, не мења се начин живота у држави, политичари и даље иду без телохранитеља јавним превозом или возе бицикле по граду, а грађани не обраћају пажњу и понашају се према њима исто као и према било ком другом човеку. У Шведској, изузетак су, изгледа, само навијачи Малмеа и Хамарбија када виде Златана Ибрахимовића, или његов споменик.

Политичари, као јавне личности, немају приватност, попут осталих људи, и морају да трпе јавност. Али, и они су обични људи и треба да постоји граница приватности и у њиховом случају. Ако нисте и не желите да будете грађанин другог реда, онда се понашајте према политичарима (и државним функционерима и службеницима) као и према свим осталим људима. Понашајте се према сваком човеку онако како желите да се сви људи према вама понашају. Политичари су били обични људи пре доласка на власт, тј. можда „полуде“ када виде да их обични људи третирају као фараоне, па умисле да јесу фараони (или велике холивудске или поп звезде које „полуде“ од славе), и почну тако да се понашају. Постоје људи који увек желе да буду у центру пажње и да се свако, у сваком тренутку, према њима понаша као да су „његово краљевско височанство“. Постоје људи који су били скромни и добри пре него што су постали богати и славни, али су постали опијени славом и почели да се понашају као егоманијаци након што су „успели у животу“. Проблем је када се тако понашају политичари, функционери и службеници државе према грађанима, грађани нису њихови поданици и идолопоклоници – њихов посао је да служе грађанима, а не грађани њима – држава је сервис грађана.

У „култури славних“ има много психологије размаженог детета. Тако могу да се понашају познати глумци, музичари, новинари…, али приватно или када су окружени фановима или идолопоклоницима, и све док поштују законе – чим неко од њих прекрши закон, у правној и демократској, кажњава се исто као и сваки други грађанин. Тако не смеју да се понашају државни функционери и службеници. Желимо да живимо у држави у којој су сви грађани једнаки пред законом, али, неким људима гледа се кроз прсте и дозвољава им се оно што је другима забрањено или пролазе некажњено, па онда остали желе то исто, и тако цвета корупција… Највеће „звезде“ у свакој држави, хтели они то или не, су председници држава. Постоје славни људи, али су најпопуларнији људи председници држава – они се највише помињу у медијима, њих грађани највише помињу и свако их зна… То је, на неки начин, нормално, јер од рада председника државе зависи како ће се живети у тој држави, зато је човек на тој функцији (или на некој сличној, у другачијем државном уређењу и другачијој култури) у центру пажње свих медија и свих грађана. Међутим, то не значи да државници могу да се понашају као размажене славне личности. Грађани, који их бирају, не треба да се односе према њима као да су размажене славне личности. Не треба да их пресрећу на улици, ни као фанови, ни као хејтери, могу да прођу поред њих као и поред осталих људи. Зна се где и како свако може да изрази своје мишљење у уређеном, нормалном друштву.

Можда је време да се грађани према политичарима односе као према нормалним, обичним људима, па можда једног дана сви политичари у Србији постану такви. Прави ауторитети не понашају се као фараони и естрадне звезде. Кад нема идолопоклоника, нема ни идола.

Никола Варагић: Генерација од које много тога зависи

Никола Варагић

 

 

Као деца, док градимо своје „ја“ и своју личност, у свом телу, постајемо егоисти и себични, али у нама постоји „глас“ савести који можемо да (не) слушамо, затим добро васпитање од стране родитеља и добри узори из околине и историје, тако да појединац може да осети љубав, да научи да није добро бити егоиста и да буде од оних који се жртвују за друге. Нека деца никад нису била, или веома рано престану да буду, размажена. А неки људи имају особине размаженог детета и кад одрасту – до краја живота остану заробљени у свом телу, младалачким фантазијама и сујети света – постану егоманијаци који прецењују сами себе и једино сами себе воле, па зато не знају где је тачно њихово место у овом свету.

У прошлости, пре појаве струје, аутомобила и интернета, размажених људи било је много мање него данас. Услови живота били су много тежи, чак и за оне најбогатије, постојало је духовно васпитање и много здравих породица испуњених љубављу, тако да су деца раније сазревала и нису била толико аутистична, напротив, била је танка линија између личног и колективног, постојао је дијалог са Другим – поштовала се хришћанска заповест да љубиш ближњег свог као самог себе, и да се жртвујеш за ближње. Са таквим васпитањем, деца су раније сазревала у здраве личности, јаке карактере, одговорне, моралне и вредне људе, и живели су за нешто више од свог „ја“. Зато је било доста таквих људи у свакој генерацији.

У последња два века, са сваком новом генерацијом све је више размажених и лењих људи. Људи су постали и физички и интелектуално лењи и верују да се цео свет око њих врти. Некад, људима није било тешко да по блату ходају данима од тачке А до тачке Б, данас је људима проблем да пешаче пар километара, ако пада киша не излазе из куће, итд. Кад није било струје и интернета, деца су читала књиге, размишљала о философским и теолошким проблемима, учили су занате и разне вештине, а данас већини људи не жели да чита дуге текстове и књиге, многи су толико неспособни да не знају да замене сијалицу у кући или на ауту, итд. Мушкарци су били мушкарци, жене су биле жене, зато је било више правих домаћина и правих домаћица. Наравно, није ни тада све било добро, као што ни није данас све лоше. Некад, кад су људи били чвршћи, парадоксално, било је више колективиста, а данас је немогуће да се појаве пионири – данашњу децу нико не може униформисати. Када гледате децу која се не одвајају од телефона, помислите да су сви исти и сви зависни од телефона, али и међу том децом расту будући генији и духовници. Дакле, и у генерацијама које долазе појавиће се велике личности, добри родитељи, вредни људи… Ако се нађе мера између колективног и индивидуалног, у Србији може да се заустави атомизација друштва и стварање потрошачког друштва, не морамо да се враћамо у негативни патријахализам и не морамо да ширимо негативни или радикални феминизам и трансхуманизам, итд.

Припадам генерацији која је живела и у доба СФРЈ и имао сам прилику да одрастем поред људи који су рођени и живели у Краљевини, да научим нешто од њих и да сазнам како је изгледао живот пре него што су путеви, аутомобили, струја и телефон стигли у сваки град и свако село. Сећам се како је изгледао живот пре појаве интернета и мобилних телефона, и распадања традиционалне породице. Са друге стране, добро познајем и генерације људи који су рођени после распада СФРЈ, или, децу и људе који од малих ногу знају за струју и интернет, а не знају како је изгледао живот пре тога. Те две генерације људи – рођених у Краљевини Југославији и после распада СФРЈ – не познају једна другу. Моја генерација је упознала обе, јер су једни поред нас умирали, а други су се рађали. (Под мојој генерацијом подразумевам минус-плус неколико годишта у односу на моје годиште.) Та генерација сад улази у пету и шесту деценију живота, у доба кад је човек психофизички најјачи (и већина има децу, која још нису одрасла) и она ће највише утицати на уређење државе и систем вредности у наредних пар деценија. У тој генерацији треба да дође до равнотеже између традиционалног и модерног. Они старији били су превише конзервативни, нису познавали свет, имали су отпор према модернизацији или су некритички прихватали модернизацију, а млади су превише модерни и не схватају довољно колико је важна традицији, или шта је права традиција. Без правог ауторитета нема правог васпитања и грађења здраве личности.

Што се тиче развоја света, нисам оптимиста, што се тиче развоја Србије и српског народа, нисам песимиста. Верујем да у мојој генерацији има довољно људи који су се формирали као здраве личности кроз традиционално васпитања, иако има много и оних који су пали. Ипак, нема толико размажених људи и због васпитањa и зато што смо прошли кроз ратове и санкције. Такво детињство и одрастање нису имали људи, из исте генерације, из већине евроатлантских држава, па ни наши вршњаци који су рођени у расејању и имали удобно детињство и сад су постали део потрошачког друштва или човек-маса. Таква искушења су прави тест личности. Личност се постаје уз много труда и самодисциплине.

У мојој генерацији, мало је оних који никад нису путовали у неку другу државу, неки су се школовали на Западу, па су се вратили у Србију, неки су одлазили на пар месеци или пар година у иностранство да раде, па су се вратили, а неки живе у Србији и раде за фирме из иностранства. То значи да моја генерација добро познаје и свет и нове технологије, што је недостајало претходним генерацијама. Сада треба уклопити модерно са традицијом, која нам је остала од наших очева, мајки, дека, бака, прадеда, прабаба, стричева, ујака, тетки…, а коју су они усвојили од својих предака и која се дуго преносила са колена на колено без великих промена. Велике промене настају од друге половине 20. века, посебно од почетка 21. века. Гуши се традиција, шири се атомизација, све је мање здравих породица и здравих међуљудских односа. Да ли ће цео свет постати једно велико потрошачко друштво, у коме ће да царује човек-маса, лењи и безлични људи, отуђени и од природе? Да ли Србија може да буде једна од оаза у таквом свету и да сачува све што је добро из наше традиције?

Од генерације којој припадам зависи да ли ће доћи до промена у образовању и васпитању деце – да ли ће већину чинити маса безличних и размажених људи који живе од данас до сутра и само траже „хлеба и игара“, или ће већину да чине зрели и одговорни људи, који немају проблем са својим идентитетом и својим пореклом. Дакле, питање је да ли ће свака следећа генерација да буде све гора, или ће се зауставити процес пропадања, тако што ће у свакој следећој генерацији бити више здравих и јаких личности, а мање размажених и лењих људи који се стиде традиције. Од моје генерације зависи да ли ће успети да пренесе оно најбоље из традиције наредним генерацијама и како ће се спроводити модернизација – како ће се уклопити модерно и традиционално. Да ли генерација којој припадам може да исправи грешке генерације која чини већину у владајућој елити (тзв. „деце комунизма“), а то су људи образовани, васпитани и формирани као личности у титоизму и загледани у Запад, тј. у постојеће политичке теорије или идеологије? Ако ми паднемо, генерације које долазе изгубиће везу са претцима и традицијом, тј. здравим и моралним васпитањем.

Никола Варагић: Ауторитет

Никола Варагић

 

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет. Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро и зло. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењма’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“. Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.

Никола Варагић: Живот

Никола Варагић

 

Родите се, живите и умрете. Сваки човек на крају умре. Неко живи кратко, неко дуго, неко је имао лак и срећан живот, а неко много тежак – неко је био здрав скоро цео живот, а неко болестан скоро цео живот, неко је имао велику породицу, а неко је био сироче или је остао без целе породице… Живот брзо прође и људима који су дуго и срећно живели. И да ли су срећни они који дуго живе, ако већина људи које су волели више није на овом свету? И да ли знају, они који нису никога волели и нико им не недостаје, шта је срећа?

Када уђете у пету или у шесту деценију, почињу да одлазе људи поред којих сте одрасли и које сте волели, и који су вас волели, највише на свету. На крају, имате више ближњих на оном свету, међу мртвима, него међу живима. А са живим рођацима и пријатељима виђате углавном на сахранама рођака и пријатеља. Или на рођенданима деце и унука. Једни људи одлазе, други долазе. Некад у истој породици у истом дану умре један члан, а на свет дође нов члан породице. Све има неког смисла, само је нама тешко да то схватимо.

Живот је леп, али је и тежак, препун искушења – живот је борба. Живот је настао и настаје из љубави, али је сам долазак на свет и све од тренутка рађања до смрти – борба. И никад не знаш шта ће сутра бити. Данас си жив, сутра си мртав – изненадна природна смрт током спавања, саобраћајна или нека друга несрећа… и нема те више, а живот иде даље. Данас си здрав, сутра си болестан и бориш се за живот. Данас је неко кога волиш поред тебе, сутра га нема и никад га више нећеш видети. Болест може да се излечи, повратка из смрти нема. Нема правила, није важно ко си, шта си, одакле си… Умиру и добри и лоши, и образовани и необразовани, и богати и сиромашни људи. У том смислу, сви људи су исти и једнаки.

Овде се не ради о песимизму и оптимизму, него о рационалном констатовању чињеница и суочавањем са чињеницом да је смрт део живота. На пример, прошле године је умро мој пријатељ Вукан, 6 месеци пре свог 40-ог рођендана, месец дана пре мог (40-ог) рођендана. Неко живи 10, неко 40, неко 60, неко 90 година. Нико не може да зна колико ће живети. Зар није сваки дан живота – дар? Коме да захвалимо? Да ли је смрт заиста крај?

Шта је то толико важно у овом животу, да у људима изазива толику мржњу и да их тера да чине зло људима који њима нису учинили зло или неправду? (Освету можемо некад и да разумемо – човек се свети човеку који му је учинио зло, иако то није решење, јер се зло једино добрим побеђује.) Зар нису слава и богатство пролазне појаве, а смрт неминовна? Који је то циљ који се мора остварити, по сваку цену? Једно је „оставити траг у животу“, а нешто сасвим друго је јурити за нечим што је пролазно, бити отуђен од људи и чинити недела због тога. Неки људи проведу живот бавећи се тривијалним стварима. Ближњи се посвађају због ситница, па престану да се виђају, а онда им буде жао када неко премине, што нису провели више времена са њим док је био жив. Тад је касно, прошао је живот.

Шта је, дакле, најважније у животу? То је однос према животу, према самом себи, према другим људима, према природи и наравно, као најважније, према Богу. Живот је дар. Ко је дародавац? Да ли постоји још неко, осим родитеља, коме треба да захвалимо за живот? Шта је са људима који су имали лоше родитеље или које су родитељи оставили као бебе и никад их нису упознали? Шта је са родитељима наших родитеља и њиховим родитељима? Шта је са рођацима који су бринули о вама и део су ваше породице, као и њихови претци? Ко је дао живот породици и одржао је кроз више генерација? Чак и кад је лични живот много тежак, пун искушења, невоља, болова и патњи, треба славити живот. Али пре свега треба славити оног који даје живот и који је створио свет. Славите Бога и кад вам у животу све иде добро, и кад је лоше и дођу искушења. Не заборавите на Бога, и Он неће да остави вас, без обзира колико вам је тежак живот, јер ово није једини живот. Овај живот брзо пролази. После кише дође сунце, ноћ ће проћи и свануће нов дан. Колико год да вам је тешко, немојте то да заборавите. Колико год да вам иде добро у животу, немојте то да заборавите. У овом животу нема ни коначне награде ни коначне казне. Не радите ништа у животу због награде и казне. Љубите добро ради самог добра, волите Бога безусловно, као што Он вас воли. Љубите своје ближње. То је најважније у животу – бити одговоран према животу и волети, испунити живот љубављу. Колико год да траје и како год да живите.

Не могу да замислим живот људи који живе без љубави и без вере у Бога, зато што живот без љубави нема смисла. Све је пролазно, осим праве љубави. Све може да се заборави и да избледи, али људи које сте волели никада не могу да нестану. Живот нема смисла ако љубав није јача од смрти и ако се поново, и након смрти, неће окупити људи који су се много волели током овог живота. Зато, чувајте своје душе, и борите се и молите се за спас душа ваших ближњих. Живот нема смисла ако је душа само тело, које пропада и које ће на крају црви и бубе појести. Људско тело може да осети љубав, зато што има душу, која је бесмртна. Бог је љубав. Каква је то љубав, ако није вечна, тј. ако је ограничена и коначна? Љубав је јача од смрти. Ко није искрено волео друге људе, то не може да зна. Ко искрено воли, у то верује свим срцем. Вера долази из срца, љубав ствара веру и изгони страх.

Зашто постоје људи који не могу да осете и који никада неће осетити такву љубав, као и на хиљаду других „зашто“, немамо одговоре и нећемо их имати у овом животу. Не треба да тражимо те одговоре, него да будемо одговорни према свом животу, јер смо одговорни једино за своје живот и спасење своје душе. Свако има искушења која мора да савлада. Са друге стране, иако смо одговорни само за своју душу или свој живот, и морамо да љубимо Бога више него своје ближње, дужни смо да дамо свој живот за своје ближње, за људе које волимо. Ко верује у Бога, верује и у људе, воли живот, иако зна колико људи могу да буду зли и да живот може да буде много тежак, и зато није љут на Бога због губитка ближњег, због болести и лоших услова живота, лоше породице, разних невоља и искушења, него и тада слави Бога и живот. Свако ко је живео или живи има прилику да има вечни живот. И због вечног живота (чисте душе) вреди изгубити овај живот и ово тело. „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 16; 25). Радујте се животу, славите живот, али никад немојте да заборавите ко је створио живот и да славите Творца, и немојте да заборавите да је овај живот пролазан, да је човек смртан, али да је смрт прелаз ка другом животу, који је много важнији. Бити жив, имати душу, без обзира колико и како да живите, значи да имате могућност да вечно живите – у миру и хармонији, бескрајној радости, у заједници са Богом и вољеним људима око себе. Зато је најважнији ваш однос према Богу и шта ћете рећи кад умрете и кад се појавите пред Богом који даје вечни живот. Цео овај живот је припрема за тај сусрет.

Христос се роди.

Никола Варагић: Дурак

 

Никола Варагић

 

Ако неко није гледао руски филм „Дурак“, препоручујем да погледа. Суштина филма је борба младог човека са корумпираним системом. Човек се борио против корумпираних државних функционера и службеника да спаси животе обичних људи, комшија, али је он на крају испао будала („дурак“, на руском).

Сцене из тог филма и ликови корумпираних функционера, подсећају на живот у Србији. Препоручујем и бугарску серију „Балканска мафија“ („Undercover/Под прикритије“). И тај филм и та серија приказују реални живот и у Србији. Људи који су на власти понашају се као ликови у филму или серији. А обични грађани не знају да се у стварности све дешава као у филму. Па се после питају зашто се срушила зграда или мост, како су криминалци дошли на власт, зашто старлете раде у министарствима и судовима…

Тако се понаша и скоро сваки локални моћник. Чак и људи од којих се то најмање очекује, јер воде установе културе, центре за социјални рад, позоришта, музеје, научне иституте, факултете и универзитете. Недавно смо преко медија сазнали како се понашала и шта је радила, док је била на положају, бивша директорка у Институту за нуклеарне науке Винча. То је ниво заостале сеоске задруге. Политичари, полицајци, генерали, тужиоци и судије не само да немо посматрају, него и учествују у пројектима који угрожавају здравље људи и који наносе велику штету народу и држави. Тако у филму „Дурак“ људи који су на власти угрожавају животе грађана који живе у згради која може да се сруши. У стварном животу слично се ради – због корупције и похлепе у дискотекама и кафићима у Србији погинуло је неколико десетина младих људи; издају се дозволе за зграде које не могу да издрже јачи земљотрес; у храну, чак и за децу, убацују се отрови, јер нема контроле квалитета, итд.

У филму „Дурак“ видимо како се понашају корумпирани политичари и покварени државни службеници. Шта је са обичним људима? Да ли свако ко се бори за права обичних грађана и уђе у сукоб са системом, на крају заврши као „дурак“, тј. будала? Да ли ће то бити, нпр. Александар Обрадовић и Милан Јовановић? Обрадовић је био у затвору, Јовановићу је запаљена кућа. Ако се промени власт, да ли ће их сетити нова власт? Колико народ цени њихову жртву? Да ли је то важно онима који то раде? Да ли ће се обични људи укључити?

Мени није важно. На пример, спреман сам због неког обичног, непознатог човека, да уђем у сукоб са моћним људима. Не морам да критикујем полицију и правосуђе, могу на други начин да решим проблеме, али ја то радим јер не желим да уопште постоје проблеми – не желим да ја решим свој проблем, а да ти полицајци, судије, тужиоци и политичари, праве такве проблеме обичним људима, и оним најсиромашнијим и најнеобразованијим. Дакле, ја то радим због своје савести, а не да би ме хвалили људи за које се борим. Наравно, лепо је кад неко поштује то што радите због њега, али то није главни мотив за мој рад. Верник не тражи славу од људи и ништа не ради због славе овога света. И само се Бога боји.

За сада, више је оних који ми говоре: „ти не можеш сам против система“, јер „они су јачи“, „бориш се против ветрењача“, „шта ти то треба“, а „нико ти неће рећи ни хвала“, „наместиће ти да идеш у затвор“, „остаћеш без посла“, или, „провлачиће те кроз блато и представиће те као лопова, лажова, убицу, фашисту, педера, наркомана…“, зато боље „гледај своја посла“, „мисли на себе и своје ближње“, итд. То слуша свако ко се сам бори против система.

Од стране уплашених а добрих људи, то су добронамерни савети. Нико од њих не мора да се бори за своја права, чак ни за своју децу, не морају ни да подржавају људе који се боре за њих и њихову децу, могу све то да гледају са стране, и не замерам им. Слаби су, зато то тако раде. Ако изгубим, онда ће ми говорити: „знао сам да ћеш тако завршити“, „лепо сам ти рекао да то не радиш“, али, ако победим у својој борби, придружиће се и славиће je као да су је они водили и сами победили. И мени ће бити драго.

Већи проблем су они неморални, а обични људи. То су људи који критикују систем, власт, државу, сваког ко је успео у животу и постао богат и славан, али, у суштини, само желе да буду на њиховом месту и да раде исто, ако не и горе ствари. Такви људи, на основу лоших примера из живота, али и познајући себе – колико су они лицемерни и похлепни, доносе судове и о свим осталим људима. Такви људи су песимисти. Опасно је и кад се у јагњећој кожи обичног грађанина крије вук, и кад вишу друштвену класу чини нижа класа људи.

Међутим, тешко је правити разлику између добрих и лоших људи, међу обичним људима, чија права се не поштују, када се борите за права свих грађана. На пример, ја водим малу локалну борбу против неспособних и корумпираних директора СЦ Олимп, писао сам о томе у тексту На (београдском) Олимпу нема богова. Управа СЦ Олимп неколико година ради ствари које сметају грађанима Звездаре и Београда који долазе на Олимп, али се нико јавно не буни. Пре пар година неки су направили протест, и дошла је полиција, ставила их у марицу, одвела у станицу и после се више нико није јавно бунио. Не знам да ли ме више нервирају бахати локални моћници или грађани који их се толико плаше, а посебно они који су родитељи и доводе своју малу децу на Олимп. Већ два месеца на Олимпу живе пси луталице. Волим псе, али парк за децу не може да буде азил за луталице. Олимп је са свих страна ограђен оградом. Почетком децембра био сам сведок да су пси препали дете од 5 година, и сметала деци од 5 до 7 година да се играју. Деца немају друго место за игру. Њихови родитељи не реагују. Па сам мејлом обавестио управу Олимпа да се луталице два месеца налазе у њиховом дворишту, да не ради чесма, да и даље ради димњак на атлетској стази, итд. На крају мејла, пошто сам био бесан, написао сам једну увреду и нешто што би могло да се тумачи као клетва, у стилу – како радите, тако ћете и проћи. Директор Олимпа ми одговарио да пси не знају да читају и да ћу имати посла са полицијом и судом. Мислио је да је духовит и да може да ме уплаши. Одговорио сам му и настављам борбу. Још увек нико од више стотина грађана који редовно долазе на Олимп, ништа не предузима. А ја се борим, пре свега, за децу, јер могу и на другом месту да тренирам, али за већину грађана, Олимп је једино место у целој општини где можете да оставите дете да се игра. И нећу да ћутим и да одустанем, без обзира какви су људи за које се борим. То је само мали пример.

Ако постоје добри људи који ће живети у бољем систему и ценити борбу оних који су се борили и жртвовали да створе бољи систем, то је лепо. Ако не постоје, ништа страшно. Страшно би било да се нисам борио, и да се појавим пред Богом без те борбе, или када ме претци буду питали где си био и шта си радио, да не кажем да се нисам борио и дао све од себе. Од локала до Косова и Метохије. Тако, ваљда, размишља сваки племенити човек. Да ли је такав човек дурак, или су то они који не размишљају и не делају тако?

Никола Варагић: Класа људи

Никола Варагић

 

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?

Никола Варагић: Обични грађани и државни службеници

Никола Варагић

 

 

Обичног човека нико не штити у Србији, a богати људи могу да раде шта хоће. Обичном човеку ће суд послати полицију и извршитеље да га избаце из куће због дуга за струју, инфостан или грејање, завршиће у затвору због неплаћене казне за прелазак улице изван пешачког прелаза (кад на тој улици није било возила), обични човек на легализацију или укњижење објекта чека више од 5 година, плаћа исте услуге више пута, платиће и грешку државних службеника, а никада неће добити обештећење, или бар извињење од њих.

Ову серију текстова посвећујем обичним људима, чија права ова држава, тј. запослени у државној служби, не поштују, јер их не поштују као људе, као личности. Показаћу то и на својим, личним примерима, јер и ја сам обични човек, па се разни људи, који су умислили да су моћни зато што раде одређени посао или зато што су на одређеној позицији, залете и мисле да могу да раде шта они хоће, зато што мисле да они више вреде. Зашто скоро сви запослени у државној служби мисле да су изнад осталих грађана и изнад закона? Зашто скоро свако ко постане „богат и славан“ мисли да је изнад осталих људи? Зашто „обични људи“ мисле да они мање вреде од „славних људи“ или да је славним људима и државним службеницима све дозвољено? Зашто ћуте и плаше се, чак и саобраћајног полицајца, када су истина, закон и правда на њиховој страни? Није тако у свим државама. На пример, кад у некој демократској држави грађани стоје у реду испред шалтера, нико не може да дође преко реда на шалтер, сви грађани ће се побунити и отерати тог човека, без обзира колико је он славан, богат и моћан. Код нас одмах пуштају преко реда. На Западу, полицајац се не обраћа обичном грађанину као да су „заједно чували овце“, него са поштовањем, а код нас поштени грађани савијају главе док им се полицајци безобразно обраћају са висине.

Зато обични грађани морају на сваком кораку да покажу грађанску храброст, морају више да поштују сами себе и да покажу да имају достојанство. Нико то неће урадити уместо вас, свако треба нешто да учини, према својим могућностима. Ево пар примера из живота.

Платио сам држави возачку дозволу која важи 10 година. Онда је држава, после 5 година, донела одлуку да морају да се замене возачке дозволе, и то о трошку грађана. Морао сам да платим пуну цену, за нову дозволу, иако сам имао још 5 година плаћену стару дозволу. У сваком послу, постоји компензација, па бих платио мању цену, за тих 5 година. Некоме ово делује банално, и да је у питању ситан новац који губите, али ствар је принципа; поред тога, ако вам држава на сваком кораку тако узима новац, на крају то није ни мало новца. Наравно, ја као појединац и обични грађанин нисам могао да се изборим са неправдом и морао сам да платим пуну цену и да чекам сатима у реду у полицијској станици. После пар сати чекања, ближио се крај радног времена и ако не стигнем, значи да бих морао још једном да дођем у МУП и чекам ред. Дошао сам на ред испред врата собе у којој су се издавале нове дозволе, иза мене је стајало пар жена, и онда се појавио један наш познати глумац. Видео сам да су ове жене већ „пале“ и да ће му рећи да може преко реда, иако су биле бесне зато што дуго чекају, нису желеле да долазе још једном, имају обавезе, па сам им рекао да се праве да га не познају, а он је, онако наивно, чим је пришао нама, питао да ли је то соба за те дозволе, а ја сам му рекао да јесте и да је крај реда тамо, и руком сам му показао на крај реда, он је покуњен отишао, чекао пола минута и напустио МУП.

Пре више од 6 година, можда и више, мислим да је на власти био Тадић, али то није важно за ову причу, јер се сви који су на власти исто понашају, возио сам мајку и оца, ишли смо ауто-путем из правца Ниша ка Београду, после старе наплатне рампе Бубањ поток, тада су били неки радови на путу на брду које се пење и спушта ка Коњарнику, кретали смо се левом, најбржом траком, поред које су стајали чуњеви, да се не прелази у средњу траку. Кренули смо уз брдо, сви у колони у једној траци, и онда видим иза црни ауди са тамним стаклима и упаљеним свим ротацијама. Возачи иза мене су се склањали, између два чуња су некако скренули у средњу траку, пустили би ауто са ротацијама, и вратили се у најбржу траку. Ја се тад сетио да је недеља увече, око 22 часа и нерадни дан, што значи да ауто са ротацијом вози неко из државне службе ко злоупотребљава службено возило за приватне сврхе и троши новац грађана Србије. И одлучим да га не пустим. Он се залепио иза мене са свим оним ротационим светлима и фаровима, свира без престанка, али ја идем уз брдо и не пуштам га. Отац и мајка су позеленели од страха. У једном тренутку су се аутомобили који су били испред мене склонили, као они иза мене, иако се ја нисам склонио и тај црни ауди није могао да прође, али су ти људи били сигурни да ћу се ја померити, или су били толико уплашени – да су се једноставно померили, иако ја нисам. Родитељи ми све време говоре да га пустим, али, ја не одустајем. Када смо дошли на падину која се спушта ка Коњарнику и Плавом мосту, пут се проширио у све три траке, ја сам успорио у средњој траци, и тај владин ауди са ротацијама је успорио и возио паралелно поред мене, нисам видео ко је био у колима и колико људи због затамљеног стакла, само сам му/им, за пола минута, колико је возио поред мене, бесан пошто је терао све људе да му се помере иако нигде не може да жури у 22 часа кад је нерадни дан, упутио толико псовки и увреда, а он је дао гас и отишао. То је доказ да је злоупотребио возило и кршио закон – зато је побегао, сазнало би се да је ишао, нпр. код љубавнице. Иначе бих ја провео пар месеци у затвору.

Мој пријатељ ушао у кола и кренуо да вози низ своју улицу, која је једносмерна. Међутим, из супротног смера у улицу, кршећи пропис, улази возило полиције, које нема упаљено ротационо светло, тј. не делује као да су полицајци на задатку. Полицајци стоје и неће да се склоне, чекају да се мој пријатељ помери у страну, иако они крше пропис јер су ушли у једносмерну улицу. Мој пријатељ неће да се склони, они се на крају померају, једва и тако да мој пријатељ са својим аутом може једва да прође, а могли су без проблема још мало да се помере. Мој пријатељ се изнервирао и опсовао их је док је пролазио поред њих. Они у том тренутку пале ротационо светло и окрећу свој ауто у његовом правцу. Он је дао гас и скренуо у једну улицу, а полицајци су наставили право. Међутим, ја сам му рекао да није требао да бежи, него да стане и да позове полицију (пошто се сви разговори снимају), да каже податке тих полицајаца из возила и регистарске ознаке тог возила полиције, и да тражи да дође полиција или само да пита службеника полиције који се јавио на телефон да ли су ти полицајци на радном задатку или возило полиције користе за приватне сврхе. Ако су на радном задатку и решавају нешто хитно, зашто у једносмерну улицу нису ушли са упаљеним ротационим светлима? Ако нису на задатку и користе возило за приватне сврхе, зашто крше пропис, улазе у једносмерну улицу и затим, од других возача, траже да им се они склоне, уместо да се склоне ти полицајци са својим возилом, као што је ред?

Покажите грађанску храброст на сваком кораку, и у свакој ситуацији, покажите да имате кичму, и Србија ће брзо да постане много лепо место за живот.

Никола Варагић: Антилиберализам и антифашизам

Никола Варагић

 

 

Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.

Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима. Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.

Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.

Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош…  нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, апостоле и свете оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.

Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“. И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.

Надам се да сам са овом серијом текстова бар мало допринео томе.

• Никола Варагић: Четврта политичка теорија, први део
• Никола Варагић: Четврта политичка теорија, други део
• Никола Варагић: Православни координатни систем
• Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности
• Никола Варагић: Законоправило савремене Србије
• Никола Варагић: Позитивни традиционализам
• Никола Варагић: Евроазијска унија и Балканска конфедерација
• Никола Варагић: Ми то можемо, то је могуће
• Никола Варагић: Дугорочни планови
• Никола Варагић: Субјекат и објекат

Никола Варагић: Субјекат и објекат

Никола Варагић

 

Ми нисмо победили ако задобијемо цео свет, а своје душе изгубимо. Ми можемо победити једино ако дајемо све од себе, и то као морални и одговорни људи. Људи аскетског духа вуку остале људе напред, извлаче најбоље из њих (идивидуа постаје личност, маса постаје народ, субјекат) и стварају саборност. Најважније је одржати духовну вертикалу и спасити душу. Наш рат је умни. Ако се изгуби тај рат, борба у хоризонтали губи смисао. Физички рад мора да прати духовни рад (као „вера која кроз љубав дела“). Најтеже је бити човек – потребно је много стрпљења, трпљења, жртвовања, самокритике и самодисциплине. Такве врлине треба показати, а то није лако, то је подвиг у свету у којем толико људи тако лако духовно и морално пада или остаје у маси. Маса није субјекат, лако се контролише и мења идентитет и традицију. Човек-маса верује да је субјекат, али је, у суштини, објекат.

Зато је важно разумети однос између субјекта и објекта. О томе је недавно говорио Дугин, на представљању Четврте политичке теорије у Београду, кад је поменуо Декартово виђење односа субјекат-објекат. У либерализму, субјекат је индивидуа, у комунизму то је класа, а у фашизму то су нација, раса или држава. Све три политичке теорије су рационалистичке и материјалистичке. Материјализам је однос према објекту, а рационализам је однос према субјекту. Ко није либерал, није субјекат (није човек), и то је Дугин добро уочио.

Рене Декарт је назван „оцем рационализма“ (веровао је у моћ разума, истина и лаж су само у разуму). Према Декарту (овде се позивам на радове Јасне Шакоте Мимице и Предрага Милидрага о Декарту), путем медитације „сопствени разум можемо научити да долази до своје ,чисте светлости’ из које се интуитивни увиди рађају“. Све несагласности морају да буду у сагласности са природним разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере, тј. парцијална рационалност, на основу природне светлости, спознаје божанску рационалност и узима та сазнања као „вечне истине“ које важе за Бога. Људски разум постао је мера свих ствари.

Атеизам, какав данас постоји, појавио се после Декарта. У модерни, Бог није субјекат. Ако човек постоји као субјекат, онда Бог не може да постоји, кажу атеисти; ако ипак постоји, онда је Бог, нешто попут „воајера“ и „невидљивог посматрача“ (Сартр). Према Канту, човек делује слободном вољом – из своје „чисте воље“, која је одређена моралним законом, који је дело човека који самог себе одређује, са својим разумом, који одређује „шта човек треба да ради“. Према Сартру, постоји само „свет људске субјективности“ (само „моја истина“). Према неореалистима, нема никакве разлике између субјекта и објекта – све је објективно, исти елементи сачињавају и свест и тело, сваки садржај свести је објективан – објективна је и наша воља. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“ (Елијаде). Такав „субјекат“ не може да буде објективан. Ко није објективан, не може да буде ни субјекат. Прави субјекат није субјективан. Човек није објекат и може да буде субјекат, а да не буде субјективан.

У хришћанству, Бог је Апсолутни Субјекат, човек је ограничени субјекат. Бог је Личност, а човек је створен према лику Божјем. Пошто има слободу воље („ненадзирану слободу“, свест о независној вољи), човек није објекат Апсолутног Субјекта, јер је човек створен као субјекат. Али, пали човек мора да иде „изнад граница субјективности“, да би опет постао истински слободан. Или: „Када се Бог усели у човека, онда Бог у човеку постаје субјекат, а човек објекат“. Свети Оци су практично решили питање субјекта и објекта – „Бог се уселио у њих и постао субјекат. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“, они су „објекти Божје силе и Божје делатности, а Бог је делатељ“ (Св. Владика Николај). Дакле, човек је „објекат Божје силе“ једино својевољно, тј. није објекат Бога, у смислу „самовоље“ Бога (не губи аутономију разума и воље и личну одговорност), јер се Бог неће уселити у човека и постати субјекат, ако то човек не жели. Човек нема неограничену стваралачку моћ и слободу слободну и од Бога. Сваки човек је непоновљива личност, али је увек ограничени субјекат у односу на Апсолутни Субјекат, и у односу на друге људе (остале ограничене субјекте или личности које имају своја права, жеље…), и, у стању грехопада, у односу на природу, и духове „из поднебесја“. Што су даље од Апсолутног Субјекта, људи су све више објекти и све постаје предмет објектификације. Човек на друге људе неће гледати као на бездушне објекте, за задовољавање личних жеља, једино ако је он „објекат Божје силе“. Подвиг вере је субјективни чин, чин слободне воље. Али, ко „себе одсеби“ – ко се ослободи „егоистичке откинутости и осаме“, тј. прекорачи границе свога „ја“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“ (Св. Јустин Ћелијски) – није субјективни егоиста, пошто следи вољу Божју и слуша „глас Божји“ или објективно тј. Апсолутно Добро, разликује истину и лаж, добро и зло. Такви људи дају свој живот за ближње и опште добро. Што се тиче природе, постоји разлика између Бога и човека, и, између природе и човека. Човек је огледало Бога, а природа је огледало човека. Човек је господар природе (када служи Богу). Природа је део човека – спасавајући себе, човек спасава и природу. Зло не долази из природе. Благодат има превласт над природом.

То је, укратко, православно схватање односа субјекат-објекат. Бог је Апсолутни Субјекат, човек је субјекат једино када је „објекат Божје силе“. Тада човек није објекат плотске воље и стихија природе, није објекат другог човека и на другог човека не гледа као на објекат, а и даље има слободу воље и аутономију разума, тј. одговорност пред Богом. Такав човек је субјекат или непоновљива личност, и пред другим људима, и пред Богом који је субјекат у њему, и у другим људима (личностима), који су „себе одсебили“. Све почиње од личности, субјекта (човек је личност, а не друштвено биће; право може да буде само лично – Жарко Видовић). Субјекти су и народ и држава, али право народа или државе (као субјекта) није изнад права личности (као субјекта). Заједница у којој се поштује право личности, не може да не буде субјекат, нпр. држава као међународно признати субјекат. Па и када се нађе под окупацијом, има ту свест, остаје субјекат (са истим идентитетом и традицијом), све док се не ослободи из положаја објекта. А то могу да ураде једино племенити људи јаке вере.

Да ли ће православни народи и даље бити објекти империјалних сила, крупног капитала и мафија? Да ли ће Србија поново постати субјекат на Косову и Метохији?

Да ли ће сваки човек (грађанин) да се поштује као личност (субјекат, а не објекат)? Колико људи ће „пустити Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“?

Дакле, какав ће бити однос између субјекта и објекта у новој, четвртој политичкој теорији, у православној цивилизацији?

Никола Варагић: Две слике Србије

Никола Варагић

 

 

Недавно је у Основном суду у Ивањици требало да почне суђење директору фабрике „Милан Благојевић – Наменска“ из Лучана, поводом експлозије која се догодила у фабрици у јулу 2017. године, када су погинула два радника – Миломир Миливојевић и његов колега Милојко Игњатовић. Испред зграде суда окупило се близу 1.000 људи, који су дошли да изразе подршку Радошу Миловановићу, директору фабрике. То су били углавном радници те фабрике, колеге Миломира Миливојевића. Они тај дан нису ишли на посао, дошли су да подрже директора и да вређају колегу Милована Миливојевића, чији је син погинуо. Његов син је имао 25 година када се то догодило. Испред суда су били и његова мајка и сестра. Наравно, њих две су посебно тешко поднеле увреде које су им упутили радници те фабрике. На сликама, које су се појавиле у медијима, виде се њих две како плачу. Људи у Србији су били згрожени понашањем радника фабрике из Лучана и њиховог директора. Одмах су кренуле приче како је то тотални пораз хуманости или људскости и како смо ми Срби најгори народ на свету, да заслужујемо да нестанемо као народ, да ова држава не заслужује да постоји, да су људи генерално лоши, итд.

Скоро истог дана када се то догодило испред суда у Ивањици, национално удружење деце обололеле од рака „Нурдор“ је завршило своју хуманитарну акцију „Пружи корак“. Циљ акције је изградња родитељске куће за децу и породице деце оболеле од рака у Београду. У акцији је учествовало на хиљаде људи, укључиле су се бројне фирме. За кратко време, прикупљено је више од 50 милиона динара. Онда је једна страна компанија донирала још 250 000 евра. Иначе, хуманитарна организација „Нурдор“ је изградила родитељске куће у Нишу и Новом Саду, људи који воде ту организацију заслужни су за градњу новог хемато-онколошког одељења у Нишу, пружају помоћ деци и родитељима деце оболеле од рака. Било је дивно гледати колико је људи пешачило за ту децу и њихове родитеље, колико су показали саосећања према породицама које имају тешко болесну децу. Међу њима има деце која су победила тешке болести и сада су здрави људи. Сада су као једна породица и пружају помоћ једни другима. Остали људи то виде и исто тако желе да помогну.

Постоји доста позитивних примера у Србији. На пример, хуманитарна организација „Срби за Србе“. Када знате за „Нурдор“ и „Срби за Србе“, и за друге позитивне примере, из јавног и приватног живота, тј. када знате да у Србији има добрих људи – чему такав песимизам или аутошовинизам, са причом да смо најгори народ на свету, да неко треба да нас побије или окупира и слично? Тако многи говоре после пораза у фудбалу, а онда, да смо најбољи народ на свету када злато освоје одбојкаши/це, кошаркаши/це, ватерполисти, Ђоковић…

Дакле, видимо негативне примере, знамо да постоје лоши људи. Али и у Лучанима постоје добри људи, које је било срамота када су видели шта се догодило испред суда у Ивањици. Зар није добар знак и реакција јавности? Толика осуда радника који су били испред суда, значи да већина у Србији зна шта је хуманост. Зато, не сме се генерализовати и одлазити у крајност. Српски народ није најгори народ на свету. Није ни савршен народ. Све што је лоше треба критикова, све што је добро треба похвалити и подржати. Треба бити реалан, и остати позитиван. Критика лошег служи за напредак, а појава доброг улива наду. Медији углавном истичу оно лоше, то се преноси на друштвене мреже, зато мисли својом главом.

Никола Варагић: Четврта политичка теорија

Никола Варагић

 

I део

Поводом полемике у вези бојкота или изласка на изборе, у тексту Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот… Александар Б. Ђикић је поставио суштинско питање: „Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније“. Дакле, „овде се као препрека поставља идеологија“, тј. како да се уједине људи са различитим идеологијама? Шта ће да раде после избора, посебно поводом КиМ и ЕУ? Питање je и да ли је потребна идеологија. Све идеологије су компромитоване. Истиче се само оно што је лоше у некој идеологији, показују се само негативни примери (код других или другачијих). Либерализам је данас на лошем гласу колико и комунизам, а људи широм света евроатлантски неолиберализам пореде и са фашизмом.

Патриотизам није ни идеологија ни религија. Идеологије су интернационалне. Религије су интернационалне. Патриотизам није интернационалан. Патриотизам је љубав према свом народу (без мржње према другим народима). Патриотизам је попут љубави и бриге према својој породици, или према својој локалној заједници. Патриота није ни империјалиста, ни ксенофоб и изолациониста. Бити патриота је природно и нормално. Исто тако, природно и нормално је да будеш лојалан својој држави (чак и онда када је држава Левијатан) и да не дозволиш да неко из неке друге државе (тј. другог Левијатана) узме део твоје државе (као што браниш своју имовину, или своју породицу, од људи који желе да ти одузму имовину, или повреде ближње). Свака озбиљна политичка организација је државотворна и понаша се и делује патриотски, без обзира на идеологију или на веру. Не продаје се своја држава или део државе, као што се не продаје своја породица, без обзира да ли постоје неке свађе унутар породице. Уједињење има смисла само са таквим организацијама.

Реална политика заснива се на патриотизму (и на домаћинској економији). Све друго је, у оваквом свету, пуцање себи у ногу. Ко не брине о самоме себи (као појединац, породица и народ), нестаје са лица Земље. Међутим, поред патриотизма, као дела кућног васпитања, о чему не треба да се дискутује, што се подразумева, ако не желиш лоше свом народу, својој држави, својим ближњима, мора да постоји и нека виша идеја, која ће да окупи људе, не само у опозицији, или у целом народу, него и шире, унутар наше православно-словенске цивилизације. До сада, нико се тиме није озбиљно бавио (ако не рачунамо словенофиле из 19. века). Једини који је нешто конкретно предложио, у наше доба, је Александар Дугин.

Александар Дугин је предложио да се ствара четврта политичка теорија, као одговор на прву (либерализам), пошто су и друга (комунизам), и трећа (фашизам) идеологија – пукле. Међутим, Дугин остаје отворен за неке елементе друге, чак и треће, а потпуно затворен за елементе прве политичке теорије или идеологије (нпр. за развој правне свести или право личности, унутар наше цивилизације). Поред тога, Дугин истиче да је наша цивилизација православно-словенска, али евроазијство, као нову идеологију, он ограничава на простор ЗНД и своди на руски империјализам. У Дугиновој Евроазији, Руси су народ, остало су етноси; Русија је центар империје, остале државе су на периферији евроазијске империје. За словенске и православне државе, које се налазе изван граница ЗНД, за сада, нема места унутар такве Евроазијске уније (из више разлога).

Србија не жели да буде периферија евроатлантске империје и не припада евроатлантској цивилизацији. Зато се тражи алтернатива евроатлантском либералном универзализму или империјализму. Пошто „ниједна национална држава у данашњем свету није способна да начелно одбрани свој суверенитет суочена са глобалном империјом“ (Дугин), за Србију је решење да се развија православно-словенска цивилизација. Русија је највећа сила унутар наше цивилизације, и свима је у интересу да се Русија развија и да буде стабилна и моћна држава. Али у народима који су део ЗНД, посебно у словенским и православним народима попут српског, бугарског, грчког или румунског, који се налазе ван граница ЗНД, колико год да су Белоруси, Украјинци, Срби, Бугари, Грци, Румуни… русофили, већину чине они који су прво патриоте (свако воли свој народ највише, па онда остале народе) и не желе да буду периферија евроазијске империје, или руска губернија, тј. иако су русофили, не желе да спроводе русификацију, имају своје економске интересе, своју традицију, језик, итд. У прошлости је можда било другачије, али је данас такво стање. Исто важи за односе између Срба и братских народа – нико не жели да буде асимилован, колико год да су слични или братски народи. То не желе ни Аустријанци у односу на Немце, итд.

Дакле, са једне стране имамо евроатлантску империју, а са друге стране, као алтернатива, појављује се евроазијска империја. То је, у суштини, сукоб између САД и Русије, док се од осталих држава тражи да се одлуче на чију ће страну стати у том сукобу. Међутим, то је више од сукоба између две велике државе, и мање од „сукоба цивилизација“. Нико не жели да буде мрав у рингу у коме се туку два слона. Српски народ, као и још неки православни и словенски народи, припада делом и европској цивилизацији. Уосталом, сама евроазијска цивилизација је делом и европска. Али, због тога што су ближи Азији и Медитерану, него Атлантику, православни Словени, у односу на рационалисте са Запада (Атлантика), боље разумеју мистику Истока (Азије), одакле потиче и наша хришћанска вера. И евроатлантска и евроазијска цивилизација, настајале су под утицајима античке Грчке (Атине), паганског Римског царства, Свете земље (Јерусалима), Источног (Цариграда) и Западног (Ватикана) римског царства. Касније су, на историју Русије једним делом утицали Монголи и народи који су примили ислам, а на историју балканских народа Турци (муслимани), али су и на Запад стигли утицаји ислама (нпр. у математици, мистици, итд.) преко Арапа и Мавара. А онда је на све утицало просветитељство или револуција која је дошла са Запада. СССР је одбацио прву и трећу а прихватио другу, у Краљевини Југославији развијале су се све три политичке теорије (држава је развијала демократски систем и слободно тржиште, појавили су се следбеници фашизма и нацизма, неке странке су штитиле права сељака и ширио се покрет комуниста), док је у СФРЈ прихваћена само друга политичка теорија.

Повратак на хладноратовску блоковску поделу Европе, није добар одговор Русије на исту такву поделу коју прави Запад (тако што покушава да сузбије утицај Русије на што мањи простор, уцењивањем традиционалних савезника Русије, попут Србије, да не може да уђе у ЕУ и да одржава добре односе са Русијом). На путу Запада у походу на Исток, налази се и Србија. Поред Србије, ту су и друге словенске и православне државе. Ниједна држава из овог дела света не може да обрани свој суверенитет, ниједан народ не може да сачува свој идентитет, од насртаја евроатлантске империје, ако се самостално боре, па још и ако имају међусобне сукобе. Потребно је међусобно удруживање и удруживање са Русијом. Али, за удруживање народа који припадају православно-словенској цивилизацији, исто као и за уједињење српске опозиције, осим патриотизма, потребна је и нека виша идеја, нешто што је изнад патриотизма и што све везује. Јер, либерализам евроатлантског типа не може да прође, комунизам и фашизам нико не узима за озбиљно. Идеологије деле људе који живе у православно-словенској цивилизацији. Да ли постоји нешто што спаја већину људи или већину народа у нашој цивилизацији? Да ли је то Дугинова евроазијска идеологија?

Пошто за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, онда, према Дугину, ни теологија монотеистичких религија неће бити истина у последњој инстанци. За Дугина, све што је древно има вредност, и што је древније тим боље. Али он сматра да је демократија најпримитивнији и најварварскији облик политичке организације иако начело колективног одлучивања чини неодвојиви део древних архаичних друштава. Дугин је у сваком смислу против либералне демократије и либералног капитализма, али, шта нуди као алтернативу? Дугинов предлог је љубав према руском народу и претварање руске државе у империју. Ту постоје два проблема. У руском народу и у руској елити, постоје снаге које не желе да стварају империју. У осталим народима ЗНД и православно-словенске цивилизације, мало је људи који ће подржати такав руски империјализам. Због тога је пројекат Евроазијске уније под знаком питања – Украјина је практично изашла, а Белорусија и Казахстан су све даље од Русије (нпр. Казахстан прелази на латиницу). Осим тога, Русија нема политику „меке моћи“. Дакле, Евроазијска унија, са таквом евроазијском идеологијом – у којој има елемената тоталитаризма, чак и фашизма (нпр. Дугин предлаже да се репери, скејтбордери и посебно сурфери, затворе у гето?!), нема светлу будућност.

Дугинов предлог да се ствара регионална глобализација – међусобно обједињавање земаља и народа који припадају истој цивилизацији, је добар предлог, али евроазијска идеологија на којој ради има много слабости и таква идеологија не може бити прихваћена од већине ни на постсовјетском простору, посебно не од већине унутар целе православно-словенске цивилизације. Дугин сматра да је марксизам (совјетски, кинески, вијетнамски…) варијанта егзогене модернизације, и да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт (и оно што је Стаљин радио), могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, ту никада није било правог либерализма и праве демократије – никада није постојала жеља да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ или „одлучност да се живи у заједници са противником“ (Ортега). Зашто либерални капитализам и либерална демократија (право личности, слобода говора, владавина права, слободно тржиште…) нису могли, или, зашто не могу да буду, варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Дугин, на неки начин, признаје да је евроазијска идеологија тоталитарна – исто колико и евроатлантска. Такав антилиберализам је тоталитаран (или фаустовски) – исто колико и атлантски либерализам. На осталима је да изаберу којој ће империји служити или да буду уништени. Толико у мултиполарном свету са више од две регионалне глобализације.

Зато „суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“ – како је то истицао Жарко Видовић – „не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства, или тзв. „Византије“. „Етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике… Маркс се поводи за Хегелом… Етатизам не штити човека него ,друштво’“ писао је Жарко Видовић. Дугин се залаже за право народа, уместо за право државе; за слободу народа, а не класе (попут Маркса). Дугин ствара, неку врсту, етноизма, уместо етатизма. Међутим, право, како је писао Жарко Видовић, „није ,генеричко’, ни ,гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично“, тј. право је „у својој основи лично… Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ,друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ,друштво’“. Етноизам уместо друштва, штити народ. Али, народ је, пре свега, заједница личности. Када индивидуе постају личности, маса постаје народ. Зато све почиње од личности и њене свести о својој слободи.

Дакле, суштину Римског права не можемо схватити ни из историје Запада (тамо је корен европског етатизма, док у православне народе етатистичко схватање продире са реформом Петра Великог), ни из историје Русије (након реформе Петра Великог, а посебно не након доласка комуниста на власт). Правну свест је важно имати зато што је „Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога“, како је писао Жарко Видовић, „него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Хармонија (вере и правне свести) није никаква ,обичајност’, него лична духовност“. Пошто је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (,клеронационализам’, ,клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“. Другим речима, само православна „вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић).

II део

Ако се ограничимо само на простор православно-словенске цивилизације, нова политичка теорија је потребна и мора да се гради на темељима наше цивилизације: хришћанскоj вери и правној свести. Демократска држава је правна држава, онда када постоји правна свест. Правне свести нема без хришћанске вере, пошто у правној свести човек „има свест о својој слободи“ (Видовић). Свест о својој слободи, човек стиче кроз подвиг вере (вера ослобађа). Када човек има свест о својој слободи, он онда има и свест о слободи другог човека, жели да сваки човек буде слободан, у другом човеку тражи оно најбоље у њему и сваког човека поштује као личност. Хришћанин се и према нехришћанима мора односити – хришћански.

Морална основа је у хришћанству, правна основа је у римско-правној традиција Источног римског царства. „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“ (Жарко Видовић). Можда би православно-правна (са разликом између световних и црквених закона) држава настала на прелазу из средњег века у модерно доба, да су биле другачије историјске околности. Вера се прихвата искључиво слободном вољом. „Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10).

Правна традиција Источног римског царства настаје након кодификације од стране цара Јустинијана. Правна традиција је прекинута када су балканске државе пале под окупацију  муслимана (шеријатског закона). На Западу је тада настало етатистичко схватање (право државе), које преузима и царска Русија, затим и балкански народи, након успостављања модерних држава, где је можда мало више, него у Русији, прихваћена и прва политичка теорија. У 20. веку, скоро све балканске и источноевропске државе биле су комунистичке.

У руској империји било је трагова „византијске“ традиције, а совјетска империја највише је гушила руски народ и народе који су били ван СССР, а део Варшавског пакта. Исто важи за Краљевину Србију, па Југославију, у односу на СФРЈ. У суштини, као модерна држава, нисмо успели да створимо правну државу, у којој се поштују права сваког грађанина, тзв. обичног човек. Увек су они на власти били изнад закона, закон никада није важио за њих – држава није постала сервис грађана. Зато људи из Источне Европе емигрирају на Запад.

Комунисти нису имали правну свест и нису поштовали право личности – све је било, у теорији, подређено колективном (нацији и класи), а у пракси, комунистима који су били на власти – новој класи господара (чија је владавина била – деспотска). Поред православне (хришћанске) вере, социјализам (комунизам) је идеологија која повезује скоро све народе из православно-словенске цивилизације, пошто су скоро све државе биле комунистичке, а данас имају јаку левицу (и глобалистичку и патриотску). Само што левица ништа не чини да се смањи социјална неједнакост, заштите права радника и успостави правна држава. Не желимо неолиберални капитализам, решење није повратак у комунизам, а још мање да се узимају елементи фашизма. Тражи се нешто четврто, на темељу средњевековне традиције која је прекинута и није имала прилику да се самостално развија и да доживи ренесансу.

Чврстина коју је заговарао Дугин, коју је применио Путин, имала је смисла док је трајала консолидација Русије, после распада СССР и владавине Јељцина. Али, у економији, није дошло до прекида са ером Јељцина, јер је опстао неолиберални поредак. Најбогатији Руси, и уопште, економија Русије, превише зависи од капиталиста са Запада. У Русији постоји велика социјална неједнакост. Држава је тоталитарна, а економија неолиберална. Не може да постоји гора комбинација за Русију. Дугорочно, систем који сада постоји у Русији није одржив. То се показало током протеста поводом реформе пензионог система, посебно на недавно одржаним изборима у Москви. Са таквом политиком, Путин ће да губи подршку, посебно међу младима. Младима је још одбојнија идеологија коју шири Дугин.

После векова проведених под окупацијама, деспотијама и диктатурама, људи који живе у православно-словенској цивилизацији желе да живе као слободни људи (што не значи да више нису или да неће бити патриоте, или да ће се препустити разулареној слободи), да се индивидуално развијају и реализују – да живе и да се поштују као личности. То не могу да схвате људи који су остали заробљени у прошлости. Негативни традиционализам одбија људе који живе у 21. веку. Мора да се уважава „промена као категорија времена“. Са друге стране, постоји и потреба да се конзервира најбоље из традиције, тј. да се чувају и негују идентитет народа и традиционалне породичне вредности. Треба спојити традиционално и модерно. Како? Дугин предлаже да „раздвајамо техничку и моралну страну модернизације, зато што је у верском, моралном и културном аспекту модернизација – просто разарање, изопаченост“. То је добар предлог, само што код Дугина морална страна није ограничена искључиво на хришћански морал, него има више елемената паганизма, окултизма и делом фашизма, са превише патернализма, што Дугинову евроазијску идеологију чини одбојном. Посебно када се има у виду и економски аспект и његов антилиберализам. Толико гушење личног начела, значи да се дисциплинује спољашњи човек. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма. Наш циљ је да се унутрашњи човек ослободи.

Поред православља (хришћанства) и социјализма (комунизма), још нешто повезује људе и народе из православно-словенске цивилизације, а то је жеља да буду слободни, чега нема без економске независности државе (од Запада и крупног капитала), и грађана од државе. Све државе су у економском смислу колоније, осим Русије, али ако се у Русији не поправи стање у економији, прете немири и револуција. Без економски јаке и од Запада независне Русије, ни остале државе православно-словенске цивилизације не могу да буду слободне. То желе сви православни и словенски народи. Народи желе да буду економски независни од евроатлантске империје (а да не постану зависни од неке друге империје), а грађани да буду независни од државе и домаће олигархије. Свима је доста империја, великих вођа, насилне колективизације, гушења критичког мишљења и слободе говора, итд. То мора да се има у виду, приликом стварања четврте политичке теорије, и регионалне глобализације, на простору православно-словенске цивилизације. Саборност није исто што и насилна или вештачка колективизација и пирамидална хијерархија моћи. Приватно предузетништво и владавину права, не треба мешати са неолибералним капитализмом, где је и правосуђе на продају, и где је забрањен државни интервенционизам и тамо где је то неопходно. Свима је доста и неолибералног капитализма, атомизације друштва, трансхуманизма, содомизма, порнографије, борбеног атеизма, итд.

Право личности и приватно предузетништво иду заједно, и иду паралелно са хришћанском вером и хришћанским моралом. У хришћанству, личност је највиша вредност, апостоли су учили да свако живи од свог рада, али и да се брине о сиромашнима, борили су се против лихварства, тако да ту постоје елементи и либерализма и социјализма. Ми сада не можемо да имамо исти систем уређења, као што је био у доба Источног римског царства и у доба Немањића, а не желимо да прихватимо капитализам који Запад намеће и не желимо да се вратимо на комунизам, чија је основа у социјализму, који је настао на Западу. Фашизам је искључен као опција. Тражи се средњи систем, прилагођен савременом човеку и друштву. Тражи се мера између личног и колективног, појединачног и општег, истог и различитог.

Свима је јасно да ће све државе из православно-словенске цивилизације остати колоније, уколико не дође до удруживања народа из ове цивилизације. Циљ удруживања је да се народи ослободе ропства и да државе не буду колоније – тако да сваки народ сачува свој идентитет (језик, писмо…) и традиционалне породичне вредности, али и да се грађани тих држава, или припадници тих народа, ослободе тираније домаћег Левијатана. Код Дугина нема ни трага од права личности – његова идеологија није утемељена само на хришћанској вери, него на гносеолошком плурализму; код њега нема склада између индивидуалног и колективног. Појединачно је подређено општем, а то је, како каже Лимонов (који иначе протестује сваког 31. у месецу захтевајући право народа на слободно окупљање у складу са чланом 31. устава Руске Федерације) стварање империје (пошто је речима Лимонова, „у поређењу са национализмом, империјализам много распрострањенији код нас“). Све се то преноси на односе између руског и осталих народа. Империјализам је фаустовска работа.

Хришћанство је основа, у недостатку бољег назива, православног конзервативизма, у коме постоји разлика између државе и духовне заједнице, јер постоји правна свест. Није могућ повратак на симфонију Цркве и државе каква је постојала у средњем веку, али не треба ту традицију одбацити. Најбоље и најважније што имамо и желимо да сачувамо у традицији, везано је за православље. Према тој традицији треба прилагодити и уклопити традиције које су настале у модерно доба. Дакле, нисмо у средњем веку – мора да се нађе место и за неправославне – нећемо да прогонимо грађане који нису православни. Хришћанство се не шири са мачем. Улога Цркве је важна, како због саборности духовне заједнице, тако и због демократизације државе. Економски део је, такође, важан и на њему треба доста радити.

Овде се поново враћамо на српску опозицију и идеологију. Идеологија режима у Србији је синкретизам либерализма, социјализма и фашизма, а чим ту има и фашизма, то значи да је из либерализма и социјализма узето само најгоре. Режим је потписао све што се од њега до сада тражило у вези КиМ и наставља да води Србију у ЕУ. Проблем је што се, по томе, многи из опозиције не разликују у односу на власт. Они који се разликују, знају шта неће, али не и шта хоће, а ако то знају, не знају како да дођу до тога и не покушавају да то реше. Не само што се тиче КиМ и ЕУ, него и што се тиче јавних предузећа, страних инвестиција, реформе образовања, контроле квалитета, односа између Цркве и државе, итд.

Разлику, у односу на режим, прави одлучност и спремност да се пружи заштита Србима који живе на КиМ и да се пронађе решење како да се КиМ врати у састав Србије. Пошто ће таква политика Србије изазвати неке центре моћи на Западу (и неке у исламском свету), то значи да је потребно показати одлучност и у односу на ЕУ и НАТО, а то значи – бити спреман и на жртвовање. Наравно, суштина је да се до тога дође без рата са НАТО, и без рата са Албанцима. Али мора да се покаже одлучност у заштити интереса Србије. Ниједна власт у последњих 20 година није показала ту одлучност. Део опозиције је некада био на власти. Да ли у опозицији, конкретно у Савезу за Србију, сада постоји таква одлучност? А са тим је повезана одлучност у свему осталом, и са тим има везе све остало, јер не може да се води успешна борба за КиМ, уз опструкције Запада, ако нема промена и резултата када је у питању унутрашња политика (реформе привреде, образовања, здравства… или у борби против криминала, корупције и негативног природног прираштаја, ако се не спречи „одлив мозгова“ и не створе услови за повратак људи из расејања, итд.). И наравно, јасна спољна политика и заједничка стратегија са савезницима.

За све то је потребна и нова политичка теорија или, условно речено, нова идеологија. Око старих или постојећих сви се свађају, и ниједна не одговара нашој традицији. Дакле, нова политичка теорија потребна је како због унутрашње политике (саборности, новог уређења државе), тако и због спољне политике. Спољна политика мора да се заснива на подршци Русије и сабирању држава и народа из православно-словенске цивилизације – на стварању заједничких организација, или на неку врсту православно-словенске уније. За опстанак од пресудне важности је да се створе заједничке организације, да изградимо наш економски и правни систем, да постоје слободни медији, заједнички медији (међу њима и православни медији), сарадња међу научницима и размена студената, саобраћајне везе, итд. Или, како је то написао протојереј-ставрофор Дарко Ристов Ђого у одговору Никити Бондареву, „не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове“? Исто се односи на словенофиле из било ког словенског народа, или православце из било ког православног народа, који су вековима били мучени и убијани, јер нису желели да се одрекну свог словенског и/или православног идентитета, своје традиције и вере. Време је да се формира опште словенско-православно становиште и заједничка одбрана.

То не може да уради један човек, нити група људи из једног/истог народа, то мора да буде дело људи из више народа православно-словенске цивилизације. Можда је улога Србије само да се то покрене на прави начин, јер Србија у овом тренутку нема други избор – ако желимо да сачувамо своју културу и да живимо као слободни људи, у слободној држави. Мора да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО. Ако је православље основа идентитета који желимо да чувамо и негујемо, ако због тога не желимо да будемо колонија евроатлантске империје, ако смо традиционалисти и говоримо о неговању традиционалних породичних вредности, онда то треба да радимо као хришћани и у складу са својом вером – као заветни народ, сабран око Логоса, у духовном, а око демократских вредности, у световном смислу.

Никола Варагић: Владике и полемике или Епоха светих мирјана

Никола Варагић

 

 

Ово лето је, што се тиче политичких дешавања у Србији, прилично досадно. Преговори на ФПН нису имали неки значај, већ су заборављени. Међутим, у црквеном животу ствари су више него занимљиве и ту је било много више активности и динамике.

Сваки дан се воде полемике, приватно и јавно, у медијима и на православним сајтовима. Пишу се текстови, писма, одговори на писма, најављују се смене професора богословије, сада се најављује преиспитивање Устава епархија у САД – и клирици и мирјани се деле у различите таборе, али све потиче у суштини са највишег, епископског нивоа. Свештеници и мирјани се углавном деле према томе ко ког владику поштују, а за ког владику мисли да греши поводом неког питања око вере, или одбране КиМ, или сарадње са режимом, или екуменистима. Када владике уђу у међусобну полемику, или озбиљан сукоб, свештеници и мирјани подржавају свог владику, или једног од владика, за ког мисле да је у праву, док нападају и вређају другог владику, за ког мисле да греши. Епископи са таквим полемикама губе ауторитет. Не постоје јасне поделе, нико нема већину на својој страни, постоји више различитих група, а не само две, између којих треба да се изабере.

На пример, свим искреним верницима међу православним Србима, Косово је подједнако у срцу, али, за једну групу верника, издајници су патријарх Иринеј и епископ бачки Иринеј, а патриота је епископ Атанасије, за другу групу верника, издајник је епископ Атанасије, а Косово искрено брани патријарх Иринеј, за трећу групу верника су и патријарх Иринеј и епископ Атанасије издајници, док је епископ Артемије једини искрен и правоверан, и не само што се тиче одбране КиМ. Постоји и група верника која и за владику Артемија каже да је скренуо са пута, а не само патријарх. Али, када патријарха Иринеја нападају у Данас-у због тога што посетио Сирију, тј. Антиохијску патријаршију, већина православаца ће да га брани од таквих напада.

Када митрополит Амфилохије брани СПЦ од милогораца, сви су уз митрополита, али када се помене питање епископа Артемија или преписка између патријарха Иринеја и епископа Атанасија, први ће за митрополита Амфилохија рећи да је издајник, исто као и патријарх Иринеј, други ће да напада епископа Атанасија, трећи ће да хвале и епископа Атанасија и митрополита Амфилохија, а нападаће као издајнике патријаха Иринеја и епископа бачког Иринеја, четврти ће да хвале само патријарха Иринеја и епископа бачког Иринеја, пети ће критиковати све епископе… Све је још занимљивије када се помену епископи Максим и Григорије, као ученици епископа Атанасија, или источноамерички епископ Иринеј заједно са западноамеричким епископом Максимом, у вези спорног уређења СПЦ на америчком континенту, посебно ако се има у виду да су међу потписницима Апела за одбрану Косова и Метохије и источноамерички епископ Иринеј и западноамерички епископ Максим, као и епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, и епископ рашко-призренски Теодосије, и митрополит Амфилохије, и епископ Атанасије, итд. Или, већина ће бити на страни епископа крушевачког Давида када брани православно веровање о настанку света и човека, али, епископа Давида подржава и епископ бачки Иринеј, кога већина оних који подржавају епископа Давида критикује поводом неких других питања, а епископа бачког Иринеја подржава патријарх Иринеј.

Изгледа као да је постигнута саборност – поводом одбране КиМ – међу свим клирицима и мирјанима, али, то само тако изгледа, док се не помене епископ Артемије, чији је недавни интервју за (занимљиво) Београдски глас, пренет и на Стању ствари, на Стању ствари био најчитанији, и верујем да већину није оставио равнодушним. Да постоје поделе показује и однос епископа према режиму, и пријем председника републике током заседања Сабора. Већина верника је и даље у СПЦ, а не у Епархији рашко-призренској у егзилу, али већина не прави тако велику разлику (имајући у виду да су Артемија остале владике искључиле из СПЦ) између, са једне стране, епископа Артемија, и са друге стране, епископа који су га искључили из СПЦ и који сада воде СПЦ, пошто верници виде све те полемике између епископа (сада када Артемије више није у СПЦ), а знају да је постојао и притисак САД и осталих НАТО држава да СПЦ одустане од тужбе против НАТО и да се са КиМ склони епископ Артемије, а опет, исти ти епископи који су искључили епископа Артемија из СПЦ потписали су Апел за одбрану Косова и Метохије, када су епископа Теодосија режимски медији нападали због његовог става око КиМ, сви верници су били на страни епископа Теодосија, као што су сви православни Срби на страни митрополита Амфилохија када га нападају милогорци или напредњаци. Међутим, чим се помену нека друга питања, попут теорије еволуције, односа према Цариграду и Москви, тј. екуменизму, папи и Критском сабору, одмах неко од њих постаје издајник и јеретик – за сваког од њих, неко мисли да је издајник, или да је правоверан. Али, ако смо доследни, да ли браћа која су у свађи, без покајања и праштања, смеју да се причешћују и да причешћују? Очигледно, епископи су правили грешке, а то се односи и на епископа Артемија. Велика је неправда то што је владика Артемије доживео, али је и он, правио грешке када је довео себе у ситуацију да сви буду против њега, јер не постоје безгрешни и савршени људи. Сви су криви за стање у којем се налази СПЦ, а највише они са највише црквене хијерархије – епископи.

Епископа нема много и они се више него добро познају, деценијама. Неки од њих су били ученици Св. Јустина Ћелијског, већина је добро упознала патријарха Павла и оца Тадеја, имали су од кога да уче. Али, какви су као ученици? Шта ће да кажу када се појаве пред Св. Јустином, патријархом Павлом и оцем Тадејом, да не помињемо Св. Саву? Епископи заједно раде и на богословским факултетима, као колеге професори. Зашто епископ бачки Иринеј и западноамерички епископ Максим не реше неспоразуме на факултету, уместо што воде полемику преко медија? Ако је неко међу њима заиста јеретик и наводи студенте богословије на погрешан пут, зашто се то не каже отворено, и зашто се тај епископ или више њих не избаце са факултета? Зашто патријарх не пресече и не каже да постоји јерес и ко је јеретик? Да ли је то декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, како многи тврде? Ако нико од епископа није јеретик, и ако их остали епископи називају браћом у Христу, у чему је тачно проблем? Зашто се обрачунавају преко медија и зашто користе тешке речи, недостојне епископа и наследника великих светитеља СПЦ? Зашто ученици Св. Јустина брукају и понижавају свог учитеља? Да ли их је срамота због тога што су данас у таквој свађи и због тога што су у међусобну свађу увукли и већину верника? Зар нам није доста подела које стварају политичке странке, мафије и стране силе?

Шта да радимо ако међуљудски односи између епископа постану још гори? Верујем да ни у том случају није све изгубљено, пошто у нашој цркви имамо добре игумане, и братства и сестринства у манастирима, у којима се чува изворно учење и чиста вера, у којима постоје добри међуљудски односи. Из манастира могу да дођу нови, бољи епископи.

Све што се сада дешава у СПЦ – пре свега на епископском нивоу – па се онда то преноси и на ниже нивое црквене хијерархије и на мирјане који редовно долазе у цркву и учествују у животу цркве, али и на вернике који због таквих ствари не долазе у цркву (али би можда хтели), не иде на добро, и заиста постоји могућност да дође до великог раскола. Са друге стране, лепо је видети да се после толико деценија Срби свађају због учења светих отаца и ко је вернији Св. Јустину и Св. Владики Николају, а не да се свађају око тога ко више воли Маркса, Лењина, Троцког, Стаљина, Тита, Ранковића… Можда и није лоше да се што више и клирика и мирјана укључи у све те полемике и да сви међусобно разговарају, да се пишу писма, текстови и књиге, да се чита и разговара о вери и Цркви на сваком кораку. Можда је то добар начин да Црква оздрави (нпр. да нестане симонија) и да се народ оправослави. Мало је верника који су добро проучили Свето Писмо и списе светих отаца, многи никада ништа од тога нису ни читали. И међу клирицима постоје људи који нису добро проучили Свето Писмо, који не живе аскетски, па су далеко од извора вере. У суштини, полемика се води ко је ближи Истини и изворима вере, ко више воли Цркву, ко искрено жели да брани Косово и Метохију. Таква жеља не може да буде лоша, и кроз то сукобљавање мишљења и знања, можда неко може нешто да научи и да преиспита себе. Дакле, сада је питање да ли ће то људи користити за самоусавршавање, или ће да преправљају Христово учење према својим мерама, погледима, уверењима, знањима… и да стварају секте.

На крају, то је доказ да у Цркви постоје и плурализам мишљења и слобода говора. На мети критика је свако и прати се свачији рад – од епископа Јована око Јасеновца, митрополита Порфирија око Степинца, преко патријарха Иринеја и сарадње СПЦ са режимом, до рада епископа у дијаспори, критикују се теолошки радови и књиге, а то значи да много људи доста пише, чита, размишља, то постаје важна тема, а тога није било деценијама, можда и вековима у нашем народу. Наравно, важно је да се то ради у хришћанском духу, па и онда када се избацује зао човек или јеретик из црквене заједнице – увек мора да се чини добро – и „онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). „Ако ме љубите, заповести моје држите“ (Јн. 14, 15).

На то указује и Владан Ивковић у тексту Куда воде српски православни народ Америке, када пише: „Полемика ће се наставити и вјероватно заоштрити… Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли… У исто вријеме, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште вјерника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују. Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше вјерске прваке“. Међутим, не сме да се заборави да је, након писма епископа Кирила, одржана прослава 800 година аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу, где су свету архијерејску Литургију служили епископи буеносајирески и јужно-централноамерички Кирило, игуман манастира Хиландар архимандрит Методије западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин… То значи да је епископ Кирило имао прилику да лично реши спорне теме и неспоразуме са епископима из САД, уз присуство игумана манастира Хиландар и осталих епископа. Није се после тога огласио, па можемо да претпоставимо да су решили проблем. Ако су решили проблем, и сада су сложни, онда не треба верници да их деле. Ако епископ Кирило и игуман Методије верују и више ништа не приговарају епископима Максиму и Иринеју, онда ни они који верују епископу Кирилу и игуману Методију, не треба да сумњају у епископе Максима и Иринеја, а још мање да их називају погрдним именима.

Нека сви траже Истину, нека се сви труде да буду ближи изворном учењу, нека сви износе своја мишљења и знања, али кроз дијалог, а не кроз полемику (расправу). Коме није јасна разлика између дијалога (сабраности у Логосу) и полемике, нека прочита све што је Жарко Видовић писао. Можда је време да се Жарко Видовић чешће помиње и цитира и да сваки православни Србин добро зна ко је био Жарко Видовић, а касније да постане и део опште културе. Можда, како је написао протојереј Андреј Ткачов, долази епоха светих мирјана. Можда ће свети мирјани одбранити Цркву од њеног свештенства? Између мирјана који живе у свету и сами воде своје битке и чине подвиге, и монаха који живе у манастирима и сами воде своје битке и чине подвиге, постоји нека сличност. Можда ће племенити људи  (изузетни појединци) међу мирјанима и монасима, препородити Цркву и образовати нову генерацију свештеника и епископа.

То је бела тачка у овом црнилу. Можда епископи ненамерно стварају услове за одржавање великог црквено-народног сабора, на коме ће се довести у питање њихово даље вођство и управљање СПЦ. Ако тако буде, сами су криви. Нека тако буде, ако је то Божја воља. Ако епископи постигну саборност, онда народ треба да их следи у томе.

Никола Варагић: Друштво добрих људи

Никола Варагић

 

Ако у чашу са чистом водом сипате кап отрова, или пар капи бензина, то више није чиста вода и то није вода за пиће. Ако се на површини здравог зуба појаве бактерије, бактерије ће ући у зуб и покварити цео зуб. Да ли се, исто тако, квари људско друштво? Да ли један човек може да поквари цело друштво? Да ли мањина може да поквари цео народ? Да ли је поштено наметати колективну одговорност целом друштву, због недела које су учинили појединци или мање групе људи? Да ли може из мале клице да се развије велико зло?

У неким случајевима, може. У неким случајевима, не може. На пример, када се у друштву поштених људи појави лопов, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву добрих људи појави криминалац, они га избаце из свог друштва. Када се у друштву џезера појави турбофолкер, и даље се слуша џез у том друштву, а турбофолкер тражи себи сличне, ако неће да слуша џез. Међутим, када у друштво добрих људи, али слабића, уђе зао и опасан човек, такав појединац може слабиће да претвори у лоше људе. Неким слабићима је само био потребан неко да им ослободи тамну страну личности или да покажу право лице (нпр. кроз служење револуцији, или диктатору). Неки слабићи, међу добрим људима, остају, у суштини, добри људи и када се појави јак појединац или опасна група и преузме власт, али због кукавичлука (страха, претњи), уместо да се супротставе, радиће оно што им јачи нареди – следиће мањину у злочину, постаће саучесници, утопљени у масу. Или ће сви слабићи, ако су они џезери, а насилник је турбофолкер, да слушају турбофолк. И ако неко са стране погледа то друштво, помислиће да су сви турбофолкери.

Да ли је већина одговорна за мањину или појединце? У неким случајевима, јесте. У неким случајевима, није. Када већина унутар неког друштва (породице, народа) може да спречи појединца или мањину, да чини зло људима, другом друштву или групи људи, и ништа не предузме да то спречи, па чак, касније, и штити тог (свог) злочинца и пружа му уточиште, онда постоји нешто што би могло да се зове колективна одговорност. Можда се то ради из страха, невољно, али, остаје одговорност већине. Ако већина не пружи отпор, па поред тога прогласи за светитеља или идола доказаног злочинца, онда може да се каже за такво друштво да је то друштво лоших људи. Добри људи ће избегавати такво друштво, неће ићи на летовање међу такве људе… Већина увек може да пружи отпор злу. Када већина то уради, чак и када изгуби битку, нико неће говорити да су својевољно следили великог вођу и мањину око њега и да је такав народ. Већина може да казни појединце или групу која је у њено име чинила злочине. Злочинци често изненада ударају, имају тајне планове, нападају жртве када су саме и нико их не гледа, и некада се појединци или мање групе не могу спречити да учине лоша дела, а посебно у ратном стању, али се, након тога, могу казнити за та дела – могу се и морално и правосудно осудити. Када то већина уради, не може да постоји колективна одговорност због недела мањине. Није и не може цео народ да буде крив због злочина појединаца или мање групе, а посебно ако тај народ осуди своје злочинце. Нико неће рећи да су сви чланови неке породице или фамилије, преваранти, ако је један члан преварант, а посебно ако су ти људи познати као часни људи и ако су се, и приватно и јавно, одрекли тог преваранта из своје прородице и надокнадили штету свима којима је направио. Али ако га штите, онда су саучесници или исти као он.

На пример, дужност хришћана је да избаце зле људе из свог друштва (тј. из своје црквене заједнице), а злим људима из нехришћанских и квазихришћанских заједница, судиће Бог. „Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Дакле, од хришћана се тражи да се прво боре против зла у себи и у својој заједници. Једно је када се грешник покаје и жели да уђе у цркву или када се блудни брат (син) покаје, врати и тражи опроштај, а нешто сасвим друго је када у својој заједници имате људе који свесно чине зла дела. Црква је отворена за грешнике који су се покајали или желе да са покају (нико није савршен, људи греше, али се и покају и извине, хришћански је и праштати и разликовати грех од грешника), али Црква не може и не сме да буде уточиште за злочинце без савести који немају намеру да се покају. Постоји разлика, и мора да се зна разлика, између добра и зла. У хришћанству се та разлика врло добро зна – нико ко је чинио злочине у име Христа, Цркве и/или свог народа, није и не може да буде јунак или херој и није достојан.

Слабост може да се разуме, али одговорност већине остаје. На пример, за распад државе и грађански рат у бившој СФРЈ криве се националисти из свих народа. Али већину су у тој држави чинили они који су ширили братство и јединство (ако нису, зашто су стварали ту државу, а посебно, зашто су то радили Срби, но то је посебна тема). Када данас слушате југоносталгичаре, када видите колико је људи из свих народа побегло од рата јер нису хтели да буду део злочиначких режима и како сарађују у дијаспори, када видите да постоје добри људи у сваком народу који су за време рата помагали комшијама, који су осудили злочинце из свог народа, када читате како су јужнословенски народи сарађивали између два светска рата, у 19. веку, не може да се каже да су тада националисти чинили већину. Ти националисти су углавном још увек били комунисти, мањи део су чинили противници комуниста. Не могу да се криве само странци, који су подстицали поделе и сукобе, да би поставили своје војне базе. Већина људи није желела распад СФРЈ или није желела да се догоди рат, јер је и СФРЈ могла да се распадне мирним путем, као и Чехословачка. Већине су могле да спрече те мањине да изазову грађански рат и да, у својим републикама, створе диктатуре. Али су већине ћутале, побегле, а негде су и навијале за своје „јунаке“ и данас славе злочинце. У светским ратовима, у српским војскама, увек је било војника из свих јужнословенских народа, а све до седамдесетих година 20. века, међу Албанцима са КиМ постојале се војводе које су чувале српске манастире. Све се радикално променило у тих пар деценија, и зато не могу да се криве само други народи или само националисти или само странци. Титоисти су деценијама чинили злочине, и већина је ћутала, и летовала…

Мањина може да чини зла дела, већина може да буде слаба и да следи мањину у неделима, цело друштво може да постане покварено, али појединац и даље има избор и не мора да буде исти као и сви други. Па и по цену смрти. Он може да напусти то друштво, може да се бори сам против свих, може да буде мученик, он има слободу и одговорност – може да сачува образ и част, може да одржи дату реч, може против зла да се бори чинећи добро, и нико (из неке друге заједнице) неће таквог човека поистоветити са заједницом из које је дошао. Нормални људи знају да је свако одговоран само за себе, гледају какав је ко човек, и ако је неко добар човек, није им важно његово порекло. Дакле, када се ради о појединцу, ниједан појединац не може да носи колективну одговорност – ако у томе није учествовао и то није подржавао, такав појединац није одговоран за оно што су радили његови претци, ближњи, земљаци… Свако одговара искључиво за своја дела. Када већина у народу налази разумевање за претке, ближње или сународнике, који су чинили недела (етничка чишћења, геноциде), па још од жртве праве злочинца, појединац увек може да докаже да није исти као људи око њега. Ако постанеш лош човек, ако чиниш недела, само си ти крив, па чак и када ти мафија или маса прети смрћу. „Не бојте се оних који убијају тело“ (Мат. 10, 28).

Дакле, важно је разликовати добро и зло и важно је борити се против зла. Прво против зла у самоме себи и у својој заједници (породици, фамилији, међу пријатељима и комшијама, међу колегама на послу, или у својој струци, у својој парохији, у својој општини, у својој странци, међу идеолошким саборцима, међу навијачима у свом клубу, у својој држави, у свом народу, итд.), а затим против зла у другима. Против зла у другима приморани сте да се борите, ако је оно окренуто ка вама. То је самоодбрана. Ако сте хришћанин, и то морате да радите као хришћанин и да из свог друштва избаците оне који то раде нехришћански.

Када већину у неком друштву чине добри људи, који свакодневно чине добра дела, и увек се против зла боре чинећи добро, у таквом друштву лоши људи не могу да се приме или шире, попут бактерије, која запоседа и чини болесним цео зуб, орган или организам. Пар људи или мања група не може да утиче на здравље народа, ако је већина здрава. Лоши људи морају да траже друштво у коме нема одлучне борбе против зла, или друштво које воли и негује злочинце, криминалце, мафијаше, лажове, лопове… и где се они осећају као код куће. У свету увек постоје и добри и лоши људи, и добра и лоша друштва, народи… У неким народима некада се зло брже и лакше шири, у неким спорије и теже. Неке породице се одричу ближњих који су постали криминалци, а неке штите убице, силоватеље, лопове, преваранте… Неке породице се стиде свог члана који је постао политичар или судија или полицајац и краде државу, а неке се поносе, или само ћуте зато што имају личне користи и користе његове везе. У неком селу одмах пријаве полицији педофила, а у неком селу сви ћуте и нико не реагује када имају таквог у својој средини, а некад има и заштиту полиције и суда. У неким државама, кад избије афера, министар подноси оставку или буде ухапшен, а у неким државама има доста афера, сви знају ко и како краде, али нико не одговара.

Постоје државе у којима се грех шири без озбиљног отпора, такве државе стварају и штите лоше људе (од ратних злочинаца и убица, преко тајкуна и банкстера, до политичара који се прогоне због корупције), али Србија не мора да буде међу таквим државама. Већину у Србији чине у суштини добри људи, само треба да покажу више храбрости. Скоро свака заједница то може да буде, ако у тој заједници постоје људи који разликују добро и зло, и храбро се боре против зла. Јер, што је више заједница (радних колектива, друштава, група, породица и фамилија, итд.), унутар државе, у којима постоји одлучна борба против зла, више ће и цела Србија да буде таква. Што је више парохија, у којима лоши људи постају добри, или се избацују, толико ће цела Црква да буде боља. Црква је здрава када је пуна грешника који су се покајали. Што је више таквих грешника у Цркви, друштво је здравије.

Све почиње од борбе против зла у самом себи. Што је више појединаца који теже добру и имају храброст да се супротставе злу, у друштву ће бити више добрих људи. Што је више појединаца који су победили зло у себи и боре се против зла у својој локалној заједници, то ће на нивоу државе, региона и глобално, стање ствари бити боље. Добри људи стварају друштво добрих људи, бирају добро друштво, а избегавају лоше људе и лоше друштво.

Никола Варагић: Случај Штрахе

Никола Варагић

 

 

Успон популиста или националиста или десничара (како их називају њихови противници), у ЕУ и НАТО државама – а посебно у средњој и југоисточној Европи – упалио је аларм за узбуну код евроатлантске, прогресивне и империјалистичке левице на Западу, па се сада најављује стварање општеевропског либерално-левичарског антифашистичког фронта (за борбу против популиста или националиста или десничара, које све чешће, без обзира на разлике међу њима, називају фашистима; пре тога, успех левичара упалио је аларм међу десничарима и алтерглобалистима).

Сваки потез који направе, због лошег имиџа који десница има, посебно код младих и код жена (а они чине више од половине бирачког тела), мејнстрим медији и аналитичари (под контролом глобализатора), сумњичаво прате и критикују. Затим, сваку одлуку народа која се изгласа на референдумима или изборима, ти центри моћи промене. Грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у ЕУ. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења и припрема за промену одлуке. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. Исто важи и за Србију (нпр. сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа и већина посланика у скупштини против споразума са БЈР или Северном Македонијом. Сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској.

Десничари из средње и југоисточне Европе ходају на жици, или, по танком леду, и због тога што немају искрену подршку десничара из највећих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и САД, јер су то протестантске државе, са јаким антихришћанским снагама (и они сами су велики националисти и свако гледа гледа своје интересе), док је и католичка и православна десница, из овог дела Европе, русофилска (осим пољске деснице) и штити интересе свог народа (нпр. када одбија насилно мењање идентитета).

Јавно мњење је тако обрађено, да је створена слика да је све што долази са деснице мрачно и назадно, а да је све што раде левичари и либерали, добро и прогресивно. Ту слику, код већине људи, у већини медија, није лако променити. Десничари морају да буду мудри и да уложе више напора да убеде људе да није истина оно што медији о њима говоре. У свему што раде десничари, тражи се оно што је негативно, и то се истиче у први план, а онда се сви десничари на исти начин демонизују и етикетирају (сви су исти, сви су фашисти). Ево једног примера (поводом случаја Штрахе): „Ono što je izgovorio u noći između 24. i 25. jula 2017, uz viski, suši i cigare, može da uđe u anale političkog beščašća, koje nije usamljeno već predstavlja ideološko-kriminogeno opšte mesto mnogih populista i desničara, koji su zauzeli jake pozicije u Evropi. To se posebno odnosi na političke elite u tzv. Višegradskoj grupi, ali i na Balkanu, posebno u Srbiji…“ (Saša Ilić: Tako je govorio Štrahe, Peščanik.net, 20.05.2019).

Оно што је урадио Штрахе, раде и други политичари – не само популисти са деснице, него и левичари и либерали. Ако то тако ради високи функционер Аустрије, зашто неко мисли да тога нема и у осталим развијеним ЕУ и НАТО државама? Свуда има политичара који на тај начин уговарају послове, свуда постоје криминал и корупција, интереси моћника, итд. У овом делу света, конкретно у Србији и код ове владе, да раде као саветници долазили су и левичари попут Блера и Строс-Кана, Вучића је топло примио Клинтон, итд.

Тајне службе и тајне организације снимиле су Штрахеа пре две године. Снимак је пуштен у медије две недеље пре европских избора, у тренутку када се конзервативци из овог дела света удружују и организују. Таквих снимака, или сличног компромитујућег материјала, сигурно има још, на њима су политичари из различитих држава, и са деснице, и са левице. То што је радио Штрахе, радили су или раде политичари попут Блера, инвеститори попут Сороса, а да не помињемо оне откривене и процесуиране случајеве. То је само врх леденог брега, јер већина никада не дође до јавности и правде (слично стање је и у међународним организацијама, од УН до МОК и ФИФА). Сетимо се Клинтона и Строс-Кана, сви гледамо пијаног Јункера како води ЕУ. Али, нико не истиче да је такво понашање „опште место“ многих левичара и либерала. Штрахе није гори од Блера и Јункера. Његов проблем је што није много бољи од њих. Исто важи за Груевског, није Заев бољи од њега. Конзервативац, у овим условима, мора да буде скоро савршен (нико не може да буде савршен), у сваком смислу, да би победио тајне службе и медије под контролом антихришћанских центара моћи. Конзервативац мора да буде поштен и мудар и да ради више него левичари, попут Обаме. Обама је провео оба мандата у ратном стању и добио Нобеову награду за мир.

Случај Штрахе показује однос снага у овом тренутку. Исто као и дешавања са брегзитом, „афера Русија“ у САД и најава агресије на Венецуелу. Исти они који желе да разбију савез између конзервативаца у средњој и југоисточној Европи и њихове везе са Русијом, желе и да задрже Велику Британију у ЕУ, да склоне Трампа, или да га натерају да води агресивну политику према Русији и Венецуели, итд. Још увек траје малтретирање и њихове, домаће и светске јавности, због наводног мешања Русије у изборе у САД-у. Тај случај (из САД) подсећа на фарсу са „државним ударом“ у Црној Гори. У то не верују чак ни они који воде такву пропаганду. А иза такве пропаганде стоје исти центри моћи који планирају (и сви њихови сателити који подржавају) војну агресију на Венецуелу (нпр. војну агресију на СР Југославију предводили су левичари или неолиберали Клинтон, Блер, Ширак, Солана и Шредер). Због војних „интервенција“ у Азији и Африци, имамо кризу са избеглицама. Па су после фашисти једино десничари који не желе да прихвате милионе избеглица у својој држави. Пошто је Штрахе такав, онда су такви и Путин, Орбан, Салвини… Ако је неко међу њима заиста поштен, онда ће се водити прљава медијска кампања, лагаће се колико је непоштен, измишљаће се афере, називаће се фашистом… Али, таква кампања не може да донесе резултате дугорочно, ако је тај конзервативац заиста поштен, добро ради и има подршку свог народа.

Случај Штрахе показује колико су далеко од победе конзервативци из овог дела Европе. Тај случај показује и колико је важно одвајање умерених десничара и искрених верника од популиста и екстремних десничара, поштених од непоштених политичара и разликовање добра и зла (1. Кор. 5; 9-13). Антихришћански центри моћи чекају сваку грешку и користе сваку ману конзервативаца, да их уцењују да промене свест или да их склоне из јавности.

Никола Варагић: Тарант и Брејвик

Никола Варагић

 

 

У четвртак, 14. марта, завршио сам писање текста Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?. Текст је објављен дан касније, 15. марта. Касније у току тог дана, чуо сам да се догодио терористички напад на Новом Зеланду.

У поменутом тексту, писао сам да се на простору јужне и источне Европе, који настањују, углавном, католички и православни, романски и словенски народи, стварају услови за настанак конзервативног савеза. Овај део Европе је „колевка Европе“. Зато је одговорност ових народа велика за чување европских вредности. Европске вредности су хришћанске и демократске вредности. У том тексту поменуо сам и Брејвика: „Једино они који су искрено у Христу, и који Христа стављају испред себе и других људи – своје породице или народа, неће постати фашисти, нацисти, расисти, ксенофоби, шовинисти или диктатори, и никада неће починити злочине какве су чинили усташе и ККК, или појединци као што је Брејвик“.

Само дан касније, на Новом Зеланду појавио се нови Брејвик – извесни Брендон Тарант. Аустралијанац Тарант је, исто као и Норвежанин Брејвик, имао „манифест“, и упозоравао је да време да се заштити хришћанска и европска култура од „најезде муслимана“, па је на крају, наводно, потпуно сам предузео акцију са тим циљем. Медији Таранта доводе у везу са источноевропским и балканским државама – доводи се у везу са десницом од Пољске до Бугарске. Због тога се он описује као „хришћански фундаменталиста“. Тарант, исто као и Брејвик, помиње и Милоша Обилића, и кнеза Лазара, и Косовски бој, итд. Разлика између Брејвика и Таранта је то што су жртве Брејвика били Европљани (белци) и левичари (из његовог народа), док су жртве Таранта неевропљани и муслимани (људи друге расе и вере и других народа). Сличност је, поред исте идеологије коју су делили терористи, то што су се напади догодили у државама у којима нико није очекивао да се могу догодити такви напади – Норвешка и Нови Зеланд. Можда зато што су то толико мирне државе и зато што у њима то нико није очекивао, и није било тешко извести такве нападе и изабрати такве државе за експерименте. Тешко да такве злочине могу да почине појединци, без икакве помоћи и дугогодишње припреме (обраде) за то.

То што људи попут Брејвика и Таранта раде, нема везе са хришћанством, то је сатанизам, и то више има везе са паганизмом и окултизмом, тј. са црном интернационалом. Брејвик и Тарант су следбеници црне интернационале, али, питање је да ли су индроктринирани од стране неких екстремних десничара, или је ово, што лично мислим да је случај, „прљава игра“ организована од антихришћанских центара моћи који се не налазе на простору јужне и источне Европе, него негде другде, са циљем да се такво зло повеже са хришћанством и да се за то оптуже десничари из овог дела Европе, а уз то да се уведе и забрана поседовања оружја у многим државама у свету (и постигну још неки локални циљеви). На тај начин, ти антихришћански центри моћи желе да оцрне све што долази са деснице, или, све што је национално, хришћанско и традиционално, и да спрече ширење конзервативне револуције у овом делу Европе (уз друге мере које предузимају). Либерални фашисти означили су православље као највећег непријатеља и највећу препреку за остваривање својих циљева.

У тексту који сам написао дан пре терористичког напада на Новом Зеланду, написао сам да „бити православни конзервативац или десничар, значи имати правну свест и културу дијалога, и бити чврст у вери – одбацити учења и црвене и црне интернационале у сваком смислу, и све јереси“, и да „европски традиционалисти могу да постигну успех једино ако се врате на изворе хришћанске вере. Црна интернационала је далеко од тих извора и црна интернационала ће лако бити поражена, јер се против ње боре и хришћани (националисти-демократе) и левичари“. Сви нормални људи, без обзира које су вере, расе или идеологије, осуђују терористичке нападе, убијање невиних људи, мржњу и зло и сви жале за жртвама са њиховим породицама, без обзира одакле су те жртве. У том тексту, написао сам и да је важно да се питања миграција и заштите породичних вредности, од стране конзервативаца из овог дела Европе, решава на хришћански начин, тј. да ту не сме да буде елемената фашизма, нацизма, расизма, ксенофобије, шовинизма… Затим, да те државе не смеју да буду деспотије или тоталитарна друштва, у којима ће, као и на Западу, да постоји велика социјална неједнакост или систем у коме је мањина у „класи господара“ (1% најбогатијих), док је већина у „класи слуга“ (99% сиромашних). Ако ове државе не успоставе социјалну правду и не постану правне државе, оне неће моћи да реше ни питање миграција, ни да очувају породичне вредности, ни да одбране хришћанску Европу. До краја 21. века, за већи део Европе, вероватно, неће моћи да се каже да припада хришћанској цивилизацији. У оном хришћанском делу Европе могу да се нађу и православци и католици. ЕУ може да се подели на богати и протестантски „север“ (у којима су левичари и либерали владајућа елита) и сиромашни и католички „југ“ (где су на власти десничари или конзервативци). А они са „севера“ ће, преко највећих медија и филмова – посебно на енглеском језику – да представљају сами себе као напредне и антифашисте, а ове са „југа“ као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Поред католика или конзервативаца из католичких држава, на исти начин, али још више и јаче, демонизоваће православце или конзервативце из православних држава, и све ће учинити да их заваде, да не дође до савеза између хришћанских конзервативаца. Неки медији, у неким државама, баш то раде, када извештавају о нападу на Новом Зеланду. То се не ради случајно и спонтано.

Због онога што су учинили људи као што су Тарант или Брејвик, српски народ, или било који хришћанин, нема никакву потребу да се правда било коме. Историја српског народа је антифашистичка – а то се односи и на десницу и на левицу. Срби су једини имали два антифашистичка покрета у Европи у Другом светском рату и први су покренули отпор против нациста. Хришћанство нема никакве везе са таквим екстремизмом. Хришћанин може да буде једино антифашиста, тј. није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста и расиста. Није спорно и чињеница је да постоје екстремни десничари, верски фундаменталисти, расисти, ксенофоби и шовинисти, који се представљају као десничари, традиционалисти, или да су хришћани, али, нису сви десничари искрени хришћани, неки су склони паганизму, неки окултизму, међу ултранационалистима постоје и атеисти – то нема везе са хришћанством, јер прави хришћанин или православац не само да није такав, него он не подноси такве људе и не жели да их има у свом окружењу. Такви екстремисти постоје, нису наивни и не сме да им се дозволи да се шире и да заводе људе. Хришћани морају да указују на грех и да се боре против екстремизма на десници (и међу верницима у својој цркви, а такви верници отпадају од цркве), као што се боре и против сваког другог екстремизма.

Православни Срби немају потребу да се било коме правдају, посебно, ако сам у праву да иза таквих напада стоје антихришћански центри моћи. Ако сам у праву, њихов циљ је да свако ко је хришћанин, белац и традиционалиста, осети неки стид или срамоту што је то што јесте, а оне који би да постану хришћани и конзервативци, да одврате од тога. Злураде коментаре на ту тему треба игнорисати и свакоме ко доводи везу православље и Србију са људима као што су Брејвик и Тарант, треба рећи да прво победи зло у самоме себи и међу својима и да се сети мрачне стране своје историје.

Тарант и Брејвик нас подсећају да морамо стално да се боримо са злом. Са друге стране, мора да се остави и могућност да су људи попут Брејвика и Таранта психолошки обрађени  од антихришћанских центара моћи, са циљем да се, између осталог, наметне кривица и срамота хришћанима из овог дела Европе и да се они оцрне пред целим светом. У сваком случају, морамо се борити против узрока таквог зла и такве мржње. Верници су одговорни за екстремисте међу верницима. Атеисти су одговорни за екстремисте међу атеистима.

Хришћани су одговорни за екстремисте међу хришћанима, а муслимани су одговорни за екстремисте међу муслиманима. Међутим, још једном да поновим, у случају Таранта, као и у случају Брејвика, можда се ради о намештаљци. Случај Брејвик је послужио да се оном прогресивном делу европске цивилизације укаже на опасност која прети од десничара, тј. од хришћана и конзервативаца, који су у то доба почели да се буде. Случај Тарант служи да се целом свету укаже на опасност која прети од хришћана и конзервативаца (посебно из овог дела света), али пре свега, да се муслимани окрену против хришћана (посебно из овог дела света). На нападе муслимана, квазихришћани одговарају нападима, и обратно. Ствара се ланац освете, до истребљења. Конзервативни савез између хришћанских (православних и католичких) држава, из овог дела Европе, не треба да буде уперен против муслимана. За разлику од католичких, у православним државама муслимани живе вековима. Словени и/или православци чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, Р.С. Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија), а међу муслиманима има и оних словенског порекла. Знамо шта је било у прошлости, нико не жели да се враћа у прошлост. А напади, као што је овај на Новом Зеланду, служе да нас врате у прошлост. У Босни и Херцеговини неко намерно распирује мржњу код муслимана према православцима због тог напада.

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију и Србију у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). Простор од Балтичког мора, Паноније и Балкана, преко Мале Азије и Кавказа, до Урала и Ирана, простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и да сачувају своје вредности и свој начин живота. (На пример, на Новом Зеланду, након овог напада, неће се догодити оно што је Тарант желео, него супротно, Нови Зеланд ће се још више отворити за мигранте из исламских држава, Африке и Азије, јер ће се свако ко се од сада залаже против доласка миграната у тој држави повезивати са Тарантом. Поред тога, сада ће лакше да се спроведе намера да се грађанима забрани поседовање оружја.) У овом делу Евроазије, где може да настане савез између традиционалиста, налази се највећи број држава које не признају тзв. Косово – од Шпаније, Словачке, Румуније, Кипра и Грчке, ту је и Ватикан (није далеко дан када ће Чешка и Мађарска да повуку признање, можда и Пољска и Италија), преко Русије, Молдавије и Грузије, све до Азербејџана, Казахстана и Ирана (а није немогуће да ће Турска ускоро одустати од подршке косовским Албанцима). Дакле, по питању Косова и Метохије, око Србије се слажу неке, а у наредном периоду могу се сложити, са једне стране, све католичке државе из средње и јужне Европе, са друге стране, скоро све исламске државе око Мале Азије, Леванта и Кавказа (плус оне које се не налазе у овом делу света, попут Алжира, Туниса, Индонезије…), и, са треће стране, наравно, све православне државе. (А ту је и Израел, који не признаје тзв. Косово.)

Православци и муслимани треба да реше међусобне спорове, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и да поштује оне који су друге вере и културе, који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то не треба да буде синкретизам у духу идеологије „новог доба“ – као стварање једне религије или једне светске цркве, што спроводе глобализатори, него да свако остане оно што јесте – да свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, унутар своје цивилизације, али, да се сви међусобно поштују и да сарађују, да постоји слободан проток људи, робе и капитала. „Евроазија нација“ је у суштини исто што и „Европа нација“. То што се конзервативци (умерени десничари, националисти-демократе, искрени хришћани) боре против доласка миграната је легитимно право и то нема везе са расизмом и верским фундаментализмом који је присутан код екстремних десничара. Уосталом, то одговора и државама одакле долазе ти мигранти, јер се морају решити проблеми због којих долазе мигранти (најчешће су то ратови, или инвазије НАТО држава) и створити бољи услови за живот људи у тим државама, тако да мање људи жели да их напушта.

Случај Тарант и њему слични не сме и не може да буде препрека за стварање хришћанског конзервативног савеза, ако тај савез формирају искрени верници. Такви случајеви не смеју да буду препреке за изградњу бољих односа са муслиманима и заједнички рад на чувању традиционалних породичних вредности и верских права и слобода. Сви заједно треба да се потруде да таквих терориста нема ни међу хришћанима, ни међу муслиманима – свако треба да се бори против зла у својој верској заједници. Ако неко ко није ни хришћанин, ни муслиман, покушава да их завади, такве завере морају да се открију и да се оптуже они који заиста стоје иза таквих завера и терористичких напада.

Можда су и Брејвик и Тарант заиста усамљени појединци којима је успело да изведу такав напад. Колико је таквих потенцијалних терориста међу хришћанима и муслиманима, или међу левичарима? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? А можда су и Брејвик и Тарант нечији пројекти. Колико тако обрађених терориста и убица постоји, а који се налазе међу нама, као обични људи? Како да се препознају и на време спрече да тако нешто ураде? Како да се открију и разбију они који стварају такве пројекте?

Никола Варагић: Није срамота бити женско

Никола Варагић

 

 

Реаговање на текст Дејана Илића „Sramota je biti žensko“, Пешчаник, 07.03.2019.

На латиници су цитати из Илићевог текста, на ћирилици су моји коментари:

 

Crkva naprosto hoće da ima puno i neprikosnoveno pravo na tela žena uopšte, kao što već polaže pravo i na njihove duše.

– Православна Црква напросто неће да има пуно и неприкосновено право на тела жена уопште, нити полаже право и на њихове душе. У хришћанству, свако је одговоран за себе (своју душу) пред Богом и људима. Христос је помагао жене, око Христа су биле и жене, у Цркви има много жена, и жене су шириле хришћанство… Пре Христа, жене су биле мање поштоване. Ко воли и поштује Богородицу, он воли и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Он поштује и све остале жене – као што поштује Богородицу, и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Зашто жена не би поштовала таквог мушкарца? Зашто би жена желела да мења таквог мушкарца? Да ли прави мушкарац може да буде нешто друго, него – прави мушкарац? Права жена воли и поштује правог мушкарца, исто као што и он воли и поштује њу. Они постају једно и као једно треба да се питају и око деце.

 

Patrijarh Pavle pročuo se pored ostalog i svojim militantnim stavom protiv abortusa. Okačiti kecelju s natpisom „Abortus je žensko pravo“ na njegov spomenik nije ništa drugo do u javnom prostoru reći da se to pravo – ne da!

– Зашто је став против абортуса милитантан, а став за абортус није милитантан? Абортус је дозвољен. Да ли је на неком референдуму изгласано право на абортус? Окачити кецељу с натписом „Абортус је женско право“ на споменик патријарха Павла није ништа друго до непоштовање другог и другачијег, то је пример нетоларенције према другом и другачијем.

 

Kada crkva traži da se ukine pravo na abortus, ona to ne ograničava samo na svoje vernice. Ona traži da se to pravo ukine svim ženama bez razlike.

– То су последице. Нико нормалан не жели да нека жена буде силована или преварена и да због тога жели да абортира. Црква тежи идеалу. Суштина је да жена не мора да абортира. Суштина је да се мушкарци и жене искрено воле, тј. да свако нађе себи сродну душу супротног пола и да производ љубави између мукшарца и жене буде дете (или деца). Абортус је убијање бебе, то је чињеница, коју заговорници абортуса неће да прихвате, можда да би им тако савест била мирна. Црква се не залаже против абортуса, него против разврата и насиља – Црква се залаже за љубав и за рађање деце, да људи живе у срећним породицама. Права која тражи Црква – то су верска права верника или грађана који верују.

 

Treba, međutim, primetiti – sukob je započela i produbila crkva, prekoračivši liniju vere s namerom da čitav javni prostor ustroji prema sebi. Odgovoriti na takav napad ne znači produbiti sukob… već odbraniti elementarno pravo na pristojan život.

– Са оваквом логиком, господин Илић и њему слични, могу да скрнаве сваки споменик и сваку цркву, храм или манастир. Што се тиче СПЦ, она је деценијама била прогањана, а то што се подижу цркве и манастири, или споменици, то је жеља верника који чине Цркву. Цркве нема без верника, а тих верника у Србији нема мало, све их је више, они имају своја грађанска и верска права, то су грађани Србије. Као грађани, имају право да се питају и за јавни простор, имају права да попуне јавни простор и имају право да бране јавни простор од нехришћана или антихришћана који би да читав јавни простор устроје према себи и да избаце све што је хришћанско и да сруше сваки споменик и сваку цркву која им смета.

 

Spomenik na Tašmajdanu jeste onda i spomenik protiv prava na abortus. Ko god ga je podizao, morao je to da zna.

– Шта има лоше у томе што се неко противи убијању беба и што жели да се бебе (људи) рађају? На страну какав је то споменик и да ли му је ту место. Да нема тог споменика, они или оне би скрнавили цркву поред споменика.

 

Neko će reći – ne može se život patrijarha Pavla svesti na jedan njegov sporni stav. I biće u pravu. Ali, iz tog života se taj stav ne može ni isključiti. Nazvati kačenje kecelje skrnavljenjem znači zaštititi od preispitivanja krajne spornu nameru crkve da preko svetovnih ustanova upravlja životima žitelja Srbije kao da su oni svi bez razlike na to pristali kao njeni vernici. Kao što crkva bez ustezanja i bez srama javno realizuje takvu svoju nameru, u javnom prostoru joj na to treba i odgovoriti.

– У Србији се деценијама сваки “јунак“ доказује тако што ће да вређа „попа“. Не постоји југословенси и српски филм у коме се не вређају „попови“ и Црква. У мејнстрим медијима стално се лоше пише о свештеницима и епископима, приказују се као лудаци, педофили, лопови, итд. Невладине организације антихришћанске оријентације сада имају већи утицај у власти, него СПЦ. СПЦ је у сукобу са владом због политике око КиМ, док је председник Владе Србије жена која је са другом женом добила дете. Нико је због тога не прогони. То не значи да се верници са тиме слажу. Чињеница је да је нико не прогони. Наравно, (на неком) референдуму (када би се одржао), верници и сви остали који нису верници СПЦ али се залажу за традиционалну породицу, биће против тога да хомосексуалци могу да имају децу. Свако треба да има право да изнесе свој став, и свако треба да има право да гласа. Важне одлуке морају да се доносе на референдумима. Не могу сваки хир или свака жеља сваке емотивно нестабилне особе да се намећу као правна норма свим људима. Не смеју деца да буду објекти за задовољавање жеља. Деца нису објекти. Не могу деца да се производе у лабораторијама. Децу не треба убијати, нити производити у лабораторијама.

 

Мi se možemo pitati šta je zaista tako uvredljivo u kačenju kecelje na spomenik patrijarhu. Poruka ispisana na kecelji? Zašto bi ona za bilo koga bila uvredljiva? S njom se možete ne slagati, ali zašto bi vas ona vređala? Ostaje nam dakle – kecelja. Kecelja sama je izrazito rodno obeležena. Kecelja tu stoji kao metonimijska identitetska zamena za ženu. Okačiti nekome kecelju oko vrata – živog ili spomeničkog, svejedno – znači napraviti ga ženom. Intervencija aktivistkinja na spomenicima muškim istorijskim figurama nije ništa drugo nego poziv – zamislite da su svi oni bili žene.

– Погрешан закључак господина Илића. Најмање је спорна кецеља. Спорно је наметање свог става и одузимање права другом да има свој став и своје место у јавном простору.

 

To je dobra intervencija i smislen poziv – šta bi se zaista dobilo ili promenilo da su ti muškarci bili žene. Ništa? Sve? Ima dobrih razloga da se o tome razmišlja. Ali, ni crkva ni predsednica za rodnu ravnopravnost neće da misle. Umesto racionalno, i crkva i predsednica reaguju iracionalno i u glas viču – sramota je biti žensko. Crkvu, da ponovim, nažalost razumem. Ali predsednicu – nikako.

– Не знам за председницу коју помиње господин Илић, али Црква ни сада, ни било када у прошлости, није викала да је срамота бити женско. Толико је светих жена у Православној Цркви, али то не вреди говорити људима који једино сами себе (и своје тело) слушају.

Закључак:

Заговорници абортуса прво окаче кецељу на споменик патријарху Павлу, па онда кажу да је сукоб започела СПЦ. То је небулозно. Ово је још један доказ да феминисткиње не воле мушкарце. Црква негује љубав између мушкараца и жена. Нису све жене феминисткиње. Против абротуса је и много жена, не само међу верницама. Шта је са правима тих жена?

Противницима Цркве смета споменик у парку. По тој логици, може да им смета и црква Светог Марка која је поред споменика патријарху Павлу. Они не желе да уопште постоји Црква. Чињеница је да велики број грађана Србије припада Српској православној цркви, настанак и опстанак ове државе је повезан са Црквом, и све док је то воља већине грађана, нико нема права да скрнави споменике и цркве и да тако вређа друге и другачије.

То што је неко у мањини, не значи да је у праву или да је увек правда на страни мањине. Када би таква мањина постала већина, овај народ би нестао. Када би таква мањина била већина у свету, нестао би цео људски род. Не може наука да производи човека. Свако има право да машта да ће бити могуће клонирање људи или да ће наука да победи смрт, али то је само машта. Наука треба да се развија, али и наука има своје границе. Наука не може да омогући вечни живот човеку. Христос може. „Благо онима који се опростише безакоња, и којима се греси прикрише. Благо човеку коме Господ не прима греха“ (Рим. 4; 7-8).

У Србији је дозвољен абортус, али, противници абортуса би да угуше сваку критику и да забране различито мишљење, вређају вернике који другачије мисле од њих и онда вернике оптужују да су нетолерантни. То је безобразно. Са таквим акцијама, екстремни левичари производе реакцију екстремних десничара. Да ли је важно ко је први почео?

Ако је дозвољен абортус и ако се сваке године у Србији уради велики број абортуса (тј. убије велики број беба), и ако нико у извршној власти и правосуђу не доводи у питање то право, и ако то право (жена) подржава и много мушкараца, попут господина Илића, шта је смисао качења кецеље са тим натписом? Смисао је да се вређају верници, јер је циљ да се уништи све што има везе са вером и Црквом, тј. циљ је да се уништи традиционална породица. А то је фашизам. То верницима смета, а не кецеља на споменику.

Никола Варагић: Венецуела и БРИК

 

Никола Варагић

 

Пре десет година, изгледало је да државе Латинске Америке више неће бити колоније или под контролом САД, ЕУ и ММФ-а. Широм латиноамеричког дела континента, на власти су били антиимперијалисти. Цена нафте је била виша, па су државе попут Венецуеле биле у много бољем економском стању. Тада су формиране организације које окупљају државе Латинске Америке, са циљем да се створи независан економски систем и пружи отпор САД-у. Бразил, Еквадор, Боливија, Венецуела… имале су председнике који су били против „новог светског поретка“. У међувремену, у већини држава дошло је до промена у власти. Аргентина поново сарађује са ММФ-ом, а Бразил са САД. У Венецуели је нестабилно од смрти Уга Чавеза – сада траје велика криза, самопроглашени председник Гваидо предводи протесте опозиције против председника Мадура, наследника Чавеза.

Практично све државе Организације америчких држава и Меркосур-а, стале су на страну опозиције и Запада, а против Мадура. Уз Мадура је остала Куба, Мексико је уздржан, неке државе, попут Колумбије, су савезници САД, а Бразил и Аргентина признају Гваида, исто као и већина држава ЕУ. Гваидо је латиноамеричка верзија Макрона и Трудоа (Макрон не може сада да подржи Гваида због проблема које има у Француској, Трудо је већ упутио помоћ из Канаде и свим снагама подржава Гваида, али не због људских права, него зато што и Канада жели део резерви нафте Венецуеле). Данас су, дакле, практично све државе Латинске Америке на страни САД, ЕУ, НАТО-а и ММФ-а. Док је Чавез био жив, стање је било другачије, Венецуела је имала више савезника у Јужној и Средњој Америци.

Режим у Венецуели сигурно није савршен, као што није ни на Куби. Обични грађани у тим државама носе најтежи терет револуција, револуционари не воле критику и опозицију. Доста је гладних и сиромашних људи, па зато не чуди што Мадуро има доста противника унутар своје нације, и зашто је толико Венецуеланаца спремно да прода све резерве нафте које имају странцима (тј. САД). Обични грађани, из опозиције, верују да ће живети много боље ако отерају Мадура, а своје нафтне компаније продају компанијама из САД (наивни међу њима верују да се то неће догодити када Гваидо дође на власт, исто као што су Срби веровали да ДОС и СНС неће распродати привредне и природне ресурсе Србије). За стање у Венецуели нису криви само странци. Исто тако, за разлаз са Бразилом или Аргентином, крива је и Венецуела. Ипак, таква Венецуела, коју представља Мадуро, који још увек има подршку народа, жели да остане суверена држава и да сачува резерве нафте. Колико год Мадуро има мана, насилно рушење Мадура, од Венецуеле ће направити нову Либију или Сирију. То је горе, него опстанак Мадура на власти. То је горе и за грађане Венецуеле који су против Мадура, и за грађане Латинске и Северне Америке, и за ЕУ, и за цео свет. Какве су користи биле од рушења Гадафија или од покушаја рушења Асада? Било је више штете него користи, зато су они који признају Гваида на погрешној страни историје.

САД су одлучиле да повуку војнике из Авганистана, Ирака и Сирије (то је за похвалу, као и напори да реше кризу са Северном Корејом), али, да ли то значи да ће ти војници САД сада учествовати у нападу на Венецуелу? САД граде зид на граници са Мексиком, јер не желе улазак избеглица из Латинске Америке. У рат против Венецуеле биле би увучене и неке суседне државе (Колумбија је већ у сукобу са Венецуелом), настала би хуманитарна криза због које би милиони избеглица из тог дела света кренули ка САД. До тога може да дође и ако не буде рата, него Венецуела остане под блокадом. Русија и Кина су далеко и не могу да обезбеде помоћ за грађане Венецуеле, ако криза буде трајала годинама. Мадуро не може да опстане на власти ако нема подршку Бразила, Аргентине и Мексика.

Бразил је, поред Русије, Индије и Кине, оснивач БРИК-а. Аргентина је, у једном тренутку, била близу чланства у тој групи држава. Сада Бразил и Аргентина подржавају Гваида, док Русија и Кина подржавају Мадура. И БРИК и Меркосур настали су да би се пружио отпор хегемонији Запада и успоставио мултиполаран поредак у свету, а сада су скоро све државе Меркосур-а, предвођене Бразилом, који је и део БРИК-а, на страни САД и ЕУ. Наравно, то не значи да су Бразил и Аргентина обичне колоније, у латиноамеричким државама постоје јаке антиимперијалистичке снаге, али, док се оне не етаблирају у власти, без обзира што већина латиноамеричких држава има добре односе и са Русијом, можемо да кажемо да је Латинска Америка, поново, пала под утицај Запада, скоро исто као у време колонијализма. Ако падне Венецуела, цела Латинска Америка ће дуго бити под контролом Запада. Да ли ће Мадуро тако брзо и лако да падне, или ће се одржати попут Асада у Сирији?

Делује као да је Мадуро у безизлазном положају. У држави има јаку опозицију, државе из суседства и са америчког континента подржавају опозицију, народ је гладан, цена нафте је ниска, савезници су далеко, Венецуела је скоро изолована. Међутим, ни стање у САД није повољно за још један рат (док траје политичка криза), унутар Запада сада постоје поделе (нису ни све државе ЕУ признале Гваида), у Француској су протести, Велика Британија излази из ЕУ, а Италија је све ближа Вишеградској групи држава, док су, у војном смислу, Русија и Кина, а посебно као савезници, најмање равноправни противници САД и НАТО алијансе. У латиноамеричким државама постоје јаке снаге које се боре против доминације САД и европских колонијалних сила. Те снаге су сада у дефанзиви, битка је изгубљена, али, рат није готов – те снаге могу поново да дођу на власт у неким државама (следбеници теологије ослобођења, Че Геваре, Фидела Кастра, Чавеза, пријатељи Русије и Кине…).

За сада, Мадуру стиже подршка из Русије, Кине, из неких исламских држава, унутар неких држава ЕУ постоје снаге које се не залажу за рушење Мадура, Србија не признаје Гваида… Запад има лоше искуство у Либији и Сирији и унутрашње проблеме због чега не може тек тако да крене у још један освајачки поход. Али Мадуро може да падне и без рата, ако нема подршку држава Латинске Америке, зато Запад не мора да жури са војном интервенцијом. Са једне стране, Венецуела није острво и нема једнопартијски систем попут Кубе – народ је подељен, суседне државе су против режима, па је тежа одбрана државе и режима, због чега ће Мадуру бити тешко да се одржи на власти ако криза дуго траје. Очигледно је да су политике које су успоставили латиноамерички лидери, попут Чавеза, доживеле пораз (из тог угла гледано, режими у Венецуели и на Куби су такође на погрешној страни историје). Са друге стране, и они који руше Мадура имају своје слабости. Венецуела није Либија и Мадуро, вероватно, неће проћи попут Гадафија. Међутим, ако дође у исту ситуацију као и Асад, то неће бити добро ни за грађане који су за власт, ни за оне који су против власти у Венецуели, ни за државе у том делу света, ни за САД, ни за свет, јер би то значило да је у Венецуели грађански рат, у коме учествују и војске држава које се граниче са Венецуелом, и, наравно, војске САД и Русије (у некој мери), па ће тај грађански рат да створи још једну кризу са избеглицама, проблеме у светској економији, итд. Становници Латинске Америке поделили би се на оне који подржавају власт у Венецуели и на оне који подржавају САД, то би се пренело на Латиноамериканце који живе у САД. Тај рат би се раширио по целом америчком континенту, стигао би и до Чилеа на југу и до Канаде на северу.

Зато велику одговорност имају највеће латиноамеричке државе. То је америчко питање и кризу у Венецуели треба да решавају америчке државе. Бразил, Аргентина и Мексико, као највеће и најмоћније латиноамеричке државе, треба да се поставе између САД, Канаде и Гваида, са једне стране, и, Венецуеле, председника Мадура и следбеника Геваре, Кастра и Чавеза, са друге стране, и треба да помогну да грађани Венецуеле изаберу председника на демократским изборима и да тог председника признају све стране, тј. цео свет. Мадуро не може да опстане на власти уз помоћ силе, а Гваидо не може да дође на власт уз помоћ силе. Коришћење силе ниједној страни не може донети добро. Краткорочно, Мадуро може да падне ако расте подршка опозиционим лидерима, док су све државе Латинске Америке или Групе из Лиме против њега. Али дугорочно, криза слична овој у Венецуели, може да се догоди у скоро свакој држави Латинске Америке, зато би се насилно рушење Мадура уз помоћ САД вратило као бумеранг властима у Бразилу, Аргентини, Мексику, Колумбији…

Без обзира што су, у овом тренутку и у овом сукобу, ближе САД, Бразил и Аргентина су и даље у добрим односима са Русијом и Кином. Бразил и Аргентина треба да одрже добре односе и са Русијом и Кином и да изграде боље односе са САД. Све док се САД мешају у сукоб у Украјини (руска зона утицаја), или на Тајвану (кинеска зона утицаја), не може да се очекује да се Русија и Кина неће мешати у кризе на америчком континенту (исто тако, све док САД имају своју војну бази на делу територије Србије који држе под окупацијом, не може се очекивати да ће Србија подржати САД  у сукобу са председником Венецуеле). Што САД буду више притискале Мадура, то ће Русија и Кина више помагати Мадура, а то ће широм Латинске Америке створити поделе на оне који подржавају интервенцију САД и оне који су против мешања САД. Ако САД освоје Венецуелу и ту поставе своје војне базе, ближе су освајању Амазоније и Патагоније. Постоје Латиноамериканци који то желе, али, има и доста оних који ће пружити јак отпор таквим покушајима САД и квислинга. Може да се догоди да САД и Канада војно-економски освоје целу Јужну Америку, али, да изгубе Северну Америку, где би Латиноамериканци постали већина, а шпански званични језик.

Најбоље решење за кризу је дијалог између власти и опозиције. Ако се Венецуеланци сами међу собом не договоре, велике силе ће направити договоре на штету Венецуеле (тако се може десити и трампа између САД и Русије, према којој би САД препустиле Украјину Русији, а Русија би препустила Венецуелу САД). Добро је што је Група из Лиме, за сада, против употребе силе и војне интервенције у Венецуели. Бразил, Аргентина и Мексико морају да покажу да су суверене државе. Са те стране, Русија и Кина су њихови природни савезници и то тако треба да остане, али, те државе треба да остану отворене и за дијалог и за трговину са САД, без које нема стабилности на америчком континенту. Они који су на правој страни историје, не стварају недемократске или једнопартијске системе (не гуше опозицију – као што то ради режим у Венецуели) и не нападају (као демократске државе) друге државе (због природних ресурса – као што то раде САД). Сви морају да се мењају – ако не желе рат. У супротном, свет ће бити у још већој кризи, и ближи светском рату.

Никола Варагић: Пинк, Блиц, Вучић и филозофија паланке

Никола Варагић

 

 

Председник Србије Александар Вучић написао је ауторски текст за Блиц. На почетку тог текста, за омиљени таблоид припадника грађанског блока, бивши радикал цитира никог другог до Радомира Константиновића. Вучић све своје неистомишљенике или политичке противнике “и слева и здесна“ назива “квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих“. Међу њима, пише Вучић, “изгледа да је ретко ко и стварно прочитао“ Филозофију паланке?! Даље, за оне који се нису дивили Вучићу и хвалили његов говор на Косову и Метохији, Вучић каже да су њихове реакције “израз страха да се неко суочи са самим собом“. Шта ће Вучић да напише о критичарима текста у Блицу? “Када томе додамо да је, за све њих, по истој паланачкој поставци, много важније да њихов противник не успе, него да се заиста постигне решење, негде смо заокружили реакцију те памфлеташке заједнице“ – написао је Вучић у Блицу, а напредњаци су одмах, на критику која је дошла из фондације Подржи живот, баш паланачки одговорили тако што су глумца који води ту фондацију уваљали у блато преко својих таблоида и памфлета које они објављују. Да је Вучић то што се представља да јесте у Блицу, он би био онај паметнији који попушта, пре свега, стварао би услове да се деца лече у Србији, и тако би свима дао прави пример.

За похвалу је то што је Вучић “јасно рекао“ да жели “да ‘освајамо’ лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност“, али је проблем што иза тих речи не стоје дела. Вучићева дела нису “у складу“ са његовим речима. Све што се дешава у правосуђу, медијима, полицији, привреди… показује да он једно прича, а да друго ради. Вучић није способан да од Србије направи то што говори, а нема ни такве сараднике око себе. Нема “знања“ и “књига“ тамо где постоје “фантоми“ или где влада мафија, тј. нема “лаптопова“ и “оловака“ у буразерско-кумовској економији. Такође, добро је што позива Србе и Албанце да се више не мрзе, али неозбиљно је да он, као председник државе, напише: “нећу битке, оружје, уз јасну поруку ‘не тражите то од мене, не тражите то ни од себе, искључите то као опцију, као решење, излаз“’. Јер, друга страна није искључила рат “као опцију, као решење, излаз“, зато је бесмислено да Србија то уради. Једино мисице на тај начин желе “мир у свету“. Вучић за Србе са КиМ “тражи права, а не територију“. Шта ће Вучић да уради ако Албанци прогоне и убијају Србе на КиМ? Другим речима, ако неко прети оружјем, Вучић је спреман да се одрекне дела територије Србије (и онда то представља као свој план или решење). Али, да ли је исто спреман да уради и када је у питању борба за власт у Србији?

Дакле, Вучић гуши слободу медија и онемогућава развој демократије, спречава стварање правне државе и тржишне економије, спреман је да прода један део територије Србије, а онда пише, “за једне сам издајник Србије, за друге – правде и демократије“, убеђен да он то није. Александар Вучић не може да прихвати реалност, и истину, да он јесте издајник и Србије и правде и демократије. Сви који са њим у томе учествују, јесу издајници и Србије и правде и демократије. Они продају Косово и Метохију, продају привредне и природне ресурсе, продају своје раднике и бебе, ометају рад полиције и правосуђа… У овом режиму, вуку се репови претходних режима. Овај режим је врхунац свих режима од 1990. године.

Сви они, заједно са Вучићем, живе у неком свом имагинарном свету. Како тај свет изледа, више него добро је представио Жељко Митровић. Њихов идол је Медичи, односно Мамон. То што се дешава у тој Задрузи, бахатог Митровића, дешава се у главама и осталих из те екипе. Зар Вулин, његов кум, није доказ тако “богате“ имагинације? Све је то паланачко, кич. Сликали су се са Меркеловом, Јункером, Клинтоном и Соросем, са пар холивудских звезда, и одмах умисли да су космополите. Зато Вучић за своје критичаре пише да живе на “паланачком Балкану“. Јер, Вучић је сада, заједно са Соросем, Клинтоном и Блером, са комесарима ЕУ, припадник светског “џет сета“. Ту су, наравно, и арапски шеици. У том светском “џет сету“ су и Мило Ђукановић, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Вучић нам преко Блица и Задруге поручује да је “космополита“. Само “космополите“ за председника Владе бирају геј особу и организују параде поноса. Сви који га критикују су део паланке.

Да Вучић живи у неком свом свету, и да не може да прихвати реалност, види се и по томе што овај некадашњи члан жирија Гранд параде, где је седео поред Дачића и Веље Илића, и који се највише појављује на телевизији Пинк, самога себе види и јавно представља као некога ко ће да “елиминише паланку“. Али како може да “елиминише паланку“, неко чије је “искуство паланачко“? Како може да буде миротворац, неко ко не дозвољава опозицији да се појави у медијима (тј. жели да свима цркну краве), и не сме да изађе на телевизијски дуел са неистомишљеницима, али их блати и демонизује преко телевизија са националном фрекфенцијом и таблоида? Зар то није паланачка политика? Паланачка политика је чак и подизање споменика Пекићу или завршетак реновирања и отварање Народног музеја, јер су напредњаци то урадили само да “жутима“ напакосте, само да њима “цркне крава“. Да је Вучић заиста за културу, не би дозволио зидање Задруге, или, у сукобу између министра културе и власника Пинка, јавно би стао на страну министра културе.

Нису сви заборавили какав је Вучић био и шта је радио док је био у опозицији, као што нису сви заборавили ни шта су “жути“ или досовци радили док су били на власти. Као што се представља да је космополита, Вучић се представља и да је способнији од “жутих“ (што и није тешко), али се види да он никада ништа није радио осим што се бавио политиком и да нема тај предузетнички дух (али има паланачки). Вучић не види где греши, а тамо где греши и где му други то указују, убеђен је да је то исправно и да други желе да му цркне крава. Исто то раде и сви који су поред њега на власти. Ако сви виде да је нешто бело, они ће рећи да је црно. Ако сви знају да је није могуће да се живи са платом од 24 000 динара месечно, Вучић ће да тврди да може лепо да се живи и са том платом, иако он и његови пријатељи зарађују много више. Они чак и на добронамерну и конструктивну критику одговарају тако што демонизују тог критичара.

Вучић је, очигледно, доживео пораз са својом плановима везаним за Косово и Метохију. Да не би морао да се бави, да га цитирам, “собом и сопственим промашајима“, Вучић сада од себе прави “жртву“, тражи “дежурног кривца“ и све грађане Србије који нису гласали за њега и не гледају Пинк, вређа и смешта у паланку. Он свуда тражи “неку заверу“, па не би било изненађење да сутра преко Информера, Пинка и осталих медија крене прича како иза погибије грађевинских радника у Београду, стоје, речима Додика, “западњаци, Албанци и део Срба“. Истина је да иза Вучићевог плана да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије (а који подржава и Додик), стоје Немачка и либерали и левичари са Запада, попут поменутих Клинтона, Сороса, Блера и комесара ЕУ, а сви су они и део геј лобија (због тога је Ана Брнабић изабрана за председника Владе). Они чине само један део међународне заједнице, а познати су по томе што су убедили сами себе да су они једини прогресивни, модерни, космополите и слично и да као такви имају историјску мисију да се обрачунају са свим “датим, непромењивим и вечним истинама“. Вучић је ушао у њихово друштво и понаша се исто. Он је остао и у друштву Жељка Митровића, њега у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, и понаша се исто као и они.

Поред неуспеха што се тиче политике око Косова и Метохије, Вучић је доживео неуспех и што се тиче развоја економије и бољег стандарда. За време његове власти јесте мало боље него за време последње две године власти Демократске странке, али већина људи и даље лоше живи и све су дубља социјална раслојавања. Бирократија је и даље лоше. Када се шире гледа, сада је у неким стварима стање у привреди и државној управи још горе него за време ДС-а. У овој власти има најмање правих и добрих стручњака, у односу на све власти до сада. То су све последице купљених диплома и доктората, негативне селекције, корупције, непотизма… Ако револуцију, како пише Зоран Ћирјаковић, “могу извести само они и оне који пију ракију и пиво, слушају Цецу и Ацу Лукаса, сањају силиконе и ботокс, воле Србију и Србе и обично не љубе гејеве, ни у буквалном ни у преносном смислу“, не пише нам се добро. Вучић не може још дуго да купује гласаче, они који му слепо верују на крају ће почети да верују свом новчанику. Већ се један део његових досадашњих гласача освестио када су схватили шта је Вучићево решење за статус Косова и Метохије и посебно након напада функционера СНС на духовнике СПЦ, а сада све више њих схвата да нема ништа од привредног препорода и бољег животног стандарда, зато што нема ништа од борбе против корупције и криминала. “Револуцију“ морају да изведу они који су другачији од њих и који су од почетка знали ко је Вучић и шта нас очекује са тим режимом и таквим шундом, силиконима и ботоксима. Све су то облици трансхуманизма и то спаја Пинк и геј лоби. Са таквима на власти, рушиће се све више потпорних зидова поред аутопутева.

Вучић и његови сарадници верују да су спознали “непромењиве и вечне истине“. Они ће и даље убеђивати све људе да су они дошли до “истине“. Свакога ко се са њима не слаже, демонизују и понижавају. На сваку истину, одговарају лажима и нападима, на оне који кажу истину о њиховој “истини“, и очекују да сви људи поверују у те лажи. Одређен број људи чита таблоиде, гледа ријалитије, слуша Цецу и Лукаса, сања силиконе и ботоксе и слепо верује Вучићу у коме виде “великог вођу“. У том свету, Лазански је прави пример за интелектуалца и господина. Они су се затворили у том свом имагинарном свету. Све ту то одлике – секте. Из њиховог угла, сви смо ми секта, сама СПЦ је секта. Вучићева секта је још једна у низу њуејџерских или масонских секти, још један (неуспели) покушај да се уништи светосавска, односно православна, односно хришћанска Србија. Одређена штета ће, наравно, остати, неке душе ће и ова секта повући за собом.

Ауторски текст председника Србије у Блицу је текст вође секте. Цео текст је у том духу и све што је Вучић написао о себи и својим критичарима, има одлике секташке пропаганде. Да ли они разликују истину или лаж, реалност или машту, или само желе да ми верујемо у њихове лажи, и да живимо у њиховом свету (у коме су они најпаметнији, мирољубиви, демократе, способни државници и привредници, праве космополите у односу на све нас из паланке, у коме су покварени “инвеститори“ добри момци, а бака или мајка Стојанка је криминалац…), није ни толико важно. Важно је да ми желимо да живимо у Србији, а не у њиховом свету. Наши светови се разликују, сударају – нема никаквих веза између та два света. Ми не смемо да дозволимо да Србију уреде према својој мери, тј. да сви живимо у њиховом свету. Не иду заједно лаптопови, знање, књиге и оловке, и Задруга, Информер, Блиц, “фантоми“ из Савамале и објекти без дозвола на Панчићевом врху.

Секта којој Вучић припада, у наредних неколико година, изгубиће већину “верника“ и нестаће као и толико других секти. Овај текст у Блицу показује да је све мање људи који верују тој секти и до којих Вучић може да дође са својим триковима и глумом. Домет је исти као и са говором на Косову и Метохији. Вучићу су сада остали као савезници само опскурни ликови са левице и деснице. Овај текст у Блицу је покушај да се прошири база на левици, у грађанској Србији. Доста лоше је то урађено, тај текст могу да хвале једино Беба Поповић, Чеда Јовановић, Петар Луковић, Предраг Аздејковић… А када етничко чишћење из 1995. пореди са геноцидом у НДХ, Вучић покушава да прошири своју базу на десници, али ће у најбољем случају задржати постојећу базу, подршку ће му пружати само Вацић, Шешељ, Стаменковски и слични. На крају, сви ти ликови “и слева и здесна“, завршиће у Задрузи код Митровића, или код Марића. Вучић и Митровић на исти, паланачки начин, одговарају својим критичарима и обојица тврде да знају шта “народ воли“ и да њих народ воли. Ана Брнабић их у свему подржава. А све њих заједно подржавају Сорос и слични из света. У овој влади су се окупили геј лобости “и слева и здесна“. Да ли ће Вучић, и даље, имати подршку Русије и Путина? Да ли је Вучићев сукоб са СПЦ део неког вишег плана?

Вучић прави све више грешака, нема план за Косово и Метохију, убрзано губи подршку народа, нема више подршку целе међународне заједнице, а добро зна шта је обећао пре доласка на власт, шта је радио док је био на власти и какве су казне за то, тако да може да постане опасан по своју околину, односно, није искључио “битке, оружје“ “као опцију, као решење, излаз“ за опстанак на власти. Он је на све спреман, и то је више него јасно Вучић поручио у овом ауторском тексту за Блиц. То је оно што пише између редова. Он је јасно ставио до знања да је његова дужност да се супротстави свима који желе да га оборе са власти и зауставе прогрес и еманципацију (“промену свести“). Он је спреман да се свим средствима бори да остане на власти. У томе ће имати подршку најближих сарадника. Пинк је преживео све власти, али пад Вучића тешко да може да преживи.

Таблоиди и ријалитији нису настали за време Вучићеве власти, естрадизација Србије је процес који дуго траје, он је само усавршио технике контроле јавног мњења, тј. оног дела народа који је подложан таквој пропаганди или где таква манипулација може да прође. Да је искуство једног дела народа “паланачко“ није спорно, ту је Константиновић био у праву, ту је и Жељко Митровић у праву, али то никада није била већина у српском народу, они су само гласнији. Поред тога, и међу комунистима некада, и данас међу бившим јуловцима и другосрбијанцима, постоје људи чије је искуство паланачко. Како је, на пример, изгледала промена власти на општини Врачар на последњим изборима? Демократску странку је са власти срушила екипа биших чланова Демократске странке и ДОС-а, онај део који је сада међу напредњацима. Све је то изгледало као да је Врачар паланка. Међутим, Врачар није паланка, искуство већине становника Врачара није паланачко.

Константиновић је следио оне који су мислили да је “религија опијум за народ“ и слично, па је међу оне чије је искуство паланачко сврстао, практично, и све православне Србе. За њим, то понављају и сви другосрбијанци – за све су криви националисти, а већину међу националистима чине православци, а већина међу православцима користи ћирилицу. Ко пише ћирилицом и слави славе, има паланачко искуство. Они спречавају модернизацију Србије и желе да нас врате у “мрачни“ Средњи век. Вучић исто то пише у Блицу, само што је он, поред “квазинационалиста“, додао и “квазиграђанство“, тј. и све оне из Демократске странке и “круга двојке“ – који нису део напредњачке власти. Или, према Вучићу, Горан Весић је прави представник непаланачког грађанства (космополита), а Зоран Лутовац је прави представник паланачког “квазиграђанства“?! Међу другосрбијанцима има и оних чије је искуство паланачко, отуда и текст у Блицу. Ипак, већину у грађанском блоку чине космополите и демократе, а посебно у односу на Вучића и остале напредњаке и њихове коалиционе партнере. Такође, већину у православном делу српског народа чине хришћани чије је искуство православно, а не паланачко. Зато и Вучић и Константиновић, и сви они који следе Константиновића, греше за православни блок и СПЦ. Православним Србима узор није Медичи. Вучић, у суштини, на исти начин као и другосрбијанци, оптужује, на пример, и потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије, који су и међу критичарима његовог говора на КиМ, да су митомани из паланке, који живе у прошлости. На кога је другог Вучић мислио, када је написао “квазинационалисти“, пошто је Шешељ уз њега?

Хришћанство човека издиже изнад националног, локалног, до универзалног, као што га издиже изнад пролазног, до вечности. Управо из тог дела Србије долази и најозбиљнија критика ријалитија и Пинка. За већину православних Срба, разврат на Пинку је исти као и разврат на парадама поноса и све то изгледа паланачко. Прошле године је био протест испред зграде телевизије Пинк организован од стране Двери и Здраве Србија, а сада је најављен протест испред Пинка од стране покрета Чувари Србије 1244. Дакле, најгласнији у критици ријалитија и Пинка су они који користе ћирилицу и славе славе. Они то раде мирно и културно. (Неке међи њима познаје и министар културе, који је једини из Владе критиковао Митровића и Пинк. Па се министар ућутао, да га Вучић и Ана Брнабић не би “наградили“ местом директора дома културе Бачке или Смедеревске Паланке.) Они који су до 2012. године изазивали немире и спречавали одржавање параде поноса, не долазе на протесте испред Пинка. Они сада обезбеђују одржавање параде поноса и штите Пинк.

Прави политичар не користи ниске страсти и оно лоше у људима, него помаже људима да победе и велике и мале страсне склоности и да покажу добру страну своје личности. Није политичар онај који користи незнање и слобости људи и влада уз помоћ страха, као што није привредник онај који зарађује на несрећи људи – то су преваранти из паланке. Такви људи немају културу дијалога и правну свест. Митровић је слика и прилика Вучића, а Митровићева слика и прилика је садржај програма телевизије Пинк, а посебно Задруга. Вучићу ништа не помаже текст у Блицу и позивање на Константиновића. Блиц је исто тако таблоид као и Информер и подржава ријалитије као и сви остали таблоиди. Само што Блиц у односу на Информер, више подржава Ану Брнабић и параду поноса, па је због тога, као, више “светски“, па због тога, надају се они, и Вучић више делује “светски, а наш“, када напише овакав текст за Блиц. Вучић има лоше саветнике (изгледа да су му у писању овог текста помагали исти као и у припреми за ону изјаву о смрти перача прозора у САД), а све њих је “прегазило време“. Окупатор ће имати проблем да замени Вучића, пошто је Вучић најбоље што су до сада створили. То што нема замену, Вучића одржава на власти. Да ли ће опозиција, ако није под контролом странаца, умети то да искористи и победи СНС?

Никола Варагић: Давор Драгичевић тражи истину о смрти свог сина

 

Никола Варагић

 

Давид Драгичевић је био необична појава, у средини као што је Босна и Херцеговина. У друштву колективиста, такве индивидуе, или тачније – личности, изазивају пажњу и често их прате понижавања и негативни коментари, пуни предрасуда и стереотипа. Београд је, у односу на градове Републике Српске и Босне и Херцеговине, космополитски град, али и у Београду такви људи, и даље, изазивају пажњу код неких људи. На пример, полицајаца.

Људе који се облаче у стилу реге музике и Боба Марлија и носе дредове, или панкере, или рокере, полиција редовно зауставља, тражи им лична документа, претреса… Више мојих пријатеља је то доживело, и то у центру Београда, по дану, само зато што су изгледали као реге или панк музичари. Ишли су улицом, као и други људи, полицајци су им пришли, издвојили их од осталих људи као да су криминалци, онда су их пола сата проверавали. Некима се то догодило више пута, и то само зато што изгледају тако како изгледају, са тим фризурама и том одећом. Како се онда понаша полиција у Републици Српској и Босни и Херцеговини према људима који изгледају другачије од осталих?

Давид Драгичевић

Негде сам прочитао да је полиција у Босни и Херцеговини, после Другог светског рата, бранила грађанима да возе бицикле. У Београду су комунисти упадали на журке на којима се слуша џез музика и тукли и хапсили све које ту затекну.

Већина људи у овом региону слуша турбо фолк музику. А свако ко слуша страну музику и не уклапа се у шаблоне, постаје сумњив. Већина људи у овом региону воли да једе месо. Свако ко не једе месо, постаје сумњив. Већина (као “маса“) обично тежи ка унификацији и асимилацији. То нема везе са политиком… то су унутрашња стања код људи. Неко се крије у маси, а неко је личност и има храбрости да се издвоји из масе. Они који се крију у маси, обично нису толерантни према онима који се разликују и који се издижу, човек из масе таквог вуче назад, доле у масу. Такви су убили и Срђана Алексића.

Ко је живео деведесетих у Београду, сећа се “дизелаша“ и “падавичара“. Сасвим је могуће да је Давид Драгичевић, као “падавичар“, тј. репер са реге фризуром, само зато што је био такав човек и тако изгледао, страдао од стране неких “дизелаша“, па су онда неки други “дизелаши“ одлучили да све заташкају, јер кога брига за тамо неког “фрика“ са дредовима, а нема везе што је тај Давид студирао два факултета и што су такви као Давид будућност Републике Српске, исто као и они који немају дредове. Истина, међу таквима, можда има и “дизелаша“, јер дешава се и онима који су ћелави и носе тренерке као “дизелаши“, да буду заустављени од стране полицајаца и на исти начин проверавани као и “падавичари“, тј. криминалци, само зато што изгледају “опасно“. Неки људи, опет према стереотипима и предрасудама, за свакога ко је ћелав и упасане тренерке, мисле и да је опасан криминалац. И баш зато такве мање дирају, или уопште не дирају, а песнике који изгледају као Давид, прогоне. Код убице је, поред неких других мотива, таква мржња према Давиду постојала.

То је један од разлога зашто је толико људи на протестима “Правда за Давида“. Протести показују да има доста оних који не мрзе друге и другачије и који не суде о човеку према спољашњем изледу, или музици коју слуша. Остали разлози су свима, који живе у овом региону, добро познати – лош рад полиције и правосуђа, терор бирократије, корупција и криминал, лоше социјално и економско стање, једном речју – неправда на сваком кораку. Грађани Републике Српске се против тога буне, све се то скупило у протесту “Правда за Давида“. Из истих разлога се и грађани Босне и Херцеговине окупљају на протестима чији је повод убиство младог Џенана Мемића. Људи траже правду. Протесте су повели очеви убијених младића. Грађани РС и БиХ више не могу да трпе неправду и лош рад државних органа, и не могу више да живе у сиромаштву, уопште им више није важно ко је на власти. Из сличних разлога грађани Румуније праве велике протесте.

Да ли неко злоупотребљава протесте које су повели обични грађани? Ако је тачно да иза протеста “Правда за Давида“ стоје тајне службе Запада, да би се рушио Додик, или натерао да следи Вучића у издаји Косова и Метохије, ко стоји иза протеста због убиства Џенана Мемића? Ако је циљ Запада да се укине Република Српска, промени споразум из Дејтона, да би се власт централизовала у муслиманском Сарајеву, зашто Запад прави протесте и у Босни и Херцеговини? Да ли Запад мења све политичаре у Републици Српској и Босни и Херцеговини? Или је то жеља обичних грађана – да отерају лоше политичаре? Зар није и режим у Београду, и током протеста после председничких избора, и током протеста због високих цена горива, ширио пропаганду да протесте организују “страни плаћеници“? Тај исти режим сада жели да подели, тј. прода Косово и Метохију.

Песница, коју држе са подигнутом руком грађани Републике Српске, који се окупљају на скуповима “Правда за Давида“, није она ЦИА-Отпор песница. То је песница коју обични људи показују режиму, који их тлачи, тј. властодршцима који мисле само на своју личну корист. Да ли ће Додика заменити неко ко је ближи Западу или Русији, тема је за други текст. Верујем да је српски народ који живи у Републици Српској довољно зрео и мудар и да ће сачувати Републику Српску. Верујем да међу онима који долазе на протест “Правда за Давида“, има много оних који не би пристали на поделу или предају Косова и Метохије. Они који су спремни да граде своју срећу на несрећи Срба са Косова и Метохије, спремни су и да деле грађане своје државе на подобне и неподобне, и да своју срећу, као владајућа и богата мањина, граде на несрећи сиромашне већине.

Давор Драгичевић, отац убијеног Давида

Надам се да ће се открити и казнити убице и сви који су заташкавали то убиство на разне начине. Породица Давида Драгичевића мора да сазна истину.

Крај овог текста желим да посветим Давиду Драгичевићу, са стиховима из песме Срећка Максимовића, посвећене Давиду:

“Док сви дођу до своје правде

Можда се тек тада и мене сјете

Свијећу и топлу молитву ми намијене

Помоли се и ти за мене читаоче незнани

Док из торова крв није потекла

Тражим покоја стога молим

ПРАВДУ ЗА ДАВИДА“

Никола Варагић: Независна држава Црна Гора и Друга Србија

Никола Варагић

 

 

Другосрбијанци су потпуно необавештени и не знају чињенице што се тиче положаја Срба у Црној Гори. Након изјаве патријарха Иринеја о положају Срба у Црној Гори, у којој је упоредио Црну Гору са НДХ, многи су изјавили да патријарх није обавештен и да не зна праве чињенице, те га осуђују да је претерао и да шири говор мржње. На то се надовезују приче о српској хегемонији, српској кривици за ратове, балванима, радикалима и зарђалим кашикама…

Последњи у том низу је Златко Паковић, у Данас-у. Ево пар цитата из његовог текста:

“Prvo je patrijarh Irinej prozborio, zastrašujuće neodgovorno, pogubno neodgovorno, one neistinite reči o položaju Srba u Republici Crnoj Gori kao o položaju Srba u genocidnoj NDH koja je imala sisteme logora za masovno ubijanje ljudi… Prvo krenu da kolaju iz usta crkvenih poglavara i akademika reči u žanru farse, poput onih o ‘ostacima zaklanog naroda’, o ‘najskupljoj srpskoj reči’, o ‘srpskim zemljama svuda tamo gde su srpski grobovi’, o ‘položaju Srba u Crnoj Gori kao u NDH’, reči o posvemašnjoj ugroženosti nacije izvan matice a na vlastitoj grudi, pa se zatim ta farsa premetne lako u tešku tragediju, kao što se u menjačnicama jedna moneta jednostavno pretvori u drugu… Setimo se groteskne farse, gotovo sotije ‘Slučaja Martinović’, koju su proizveli književni fariseji u Ulici Francuskoj br. 7, a koja se pretvorila u horor aparthejda za albansko stanovništvo na Kosovu, da se završi tragedijom egzodusa Srba sa Kosova! Setimo se farse ‘balvanizacije’ Hrvatske, koja se pretalila u sramno granatiranje Zadra i Dubrovnika i rušenje Vukovara, a završila se kao tragedija egzodusa Srba iz Hrvatske! I šta sada čovek koji je sve to doživeo i preživeo da očekuje od ove farsične groteske patrijarhovih zluradih, paklenih reči o Crnoj Gori, osim naveštenje novog kruga balkanskog pakla i novu naslednu bruku zločina i novi egzodus Srba?… Činjenični sud jasno i razgovetno dokazuje da patrijarh SPC i predsednik Republike Srbije ne govore istinu kad govore vrednosno o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali, zašto bi oni govorili istinu? Zašto bi govorili istinito kad ne poštuju onu instancu koju nazivaju ‘srpski narod’?“

Златко Паковић не зна чињенице и није добро обавештен. Да ли је необавештен зато што ни он не поштује “ону инстанцу коју назива српски народ“?

Чињенице су следеће. Положај Српске православне цркве у Црној Гори је веома тежак – црногорски режим прогони свештенике СПЦ, брани им служење у црквама СПЦ и ствара  вештачу или лажну “црногорску православну цркву“. У Црној Гори се прогони ћирилица, прогоне се професори српског језика, убијају се Срби само зато што су Срби, затварају се српски медији, онемогућава се рад српских странака, намештају се избори и референдуми, измишља са пуч који предводе неки Срби и Руси, у државној служби се врши притисак на запослене Србе, стварају црногорски језик и писмо. Због таквог притиска, неки Срби се изјашњавају као Црногорци да би задржали посао или сачували живот, неки напуштају Црну Гору. Срба би било више, да није у току тихо етничко чишћење Срба у Црној Гори, чланици Нато алијансе.

Када све то знамо, јасно је да је патријарх Иринеј у праву када пореди Црну Гору са НДХ.

Режим Мила Ђукановића данас има добре односе са усташама из Хрватске. Црногорска мафија има добре односе са албанском мафијом. Свакоме ко мало боље зна историју овог региона и садашње стање у Црној Гори, јасно је да Мило Ђукановић следи политику Анте Старчевића и Секуле Дрљевића. Мило Ђукановић жели да раскине све везе између Црне Горе и Србије са СПЦ, исто као што председник Украјине Петро Порошенко раскида са свим што Украјину везује са Руском империјом, СССР и РПЦ. Ђукановића и Порошенка подржавају са Запада исти они који су подржавали Независну државу Хрватску и после Другог светског рата спасавали и штитили усташе. Дакле, нацисти, фашисти, расисти…

Другосрбијанци не виде “егзодус Срба“ у Црној Гори, али патријархове речи описују као “злураде и паклене речи“. Затим повезују речи патријарха СПЦ и председника републике Србије, иако знају да је Александар Вучић пријатељ и савезник Мила Ђукановића, и да је Вучић ушао у сукоб са СПЦ због Косова и Метохије, где је Мило Ђукановић послао своје војнике да подрже Тачија и Харадинаја. Да ли су то чињенице или нису? Вучић се брине за Србе из Црне Горе, колико и за Србе са Косова и Метохије. Он то ради искључиво због маркетинга, да би сачувао гласаче на десници и међу русофилима, као и председник СПС и министар спољних послова. Свесни су тога и другосрбијанци.

Режим Мила Ђукановића има добре односе и са другосрбијанцима и са напредњацима, а  нема добре односе са СПЦ и православним родољубима.

Зашто се сваки родољуб и православни Србин, који указује на чињенице да се права Срба у Црној Гори, или у било којој другој држави у региону, не поштују и да постоји прогон над Србима, од стране другосрбијанаца одмах проглашава необавештеним и доводи у везу са екстремистима и псеудоправославцима?

Зашто другосрбијанци нападају патријарха СПЦ, а не критикују црногорски режим, који је од Црне Горе направио мафијашку државу, у којој не постоји владавина права и у којој се прогоне Срби? Зашто они критикују Вучића због истог понашања у Србији, а бране диктатора Ђукановића? Другосрбијанци као да нису обавештени да су Вучић и Ђукановић под контролом Запада и да имају исте газде. Да ли они стварно верују да Ђукановић, када би му се указала прилика, не би правио логоре за Србе и све своје противнике?

Док се спроводи прогон над Србима који живе у НД Црној Гори, НД Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Албанији и на КиМ, левичари из “круга двојке“ се чешљају или нису обавештени и не знају све чињенице. Они су такви због тога што је, да парафразирам Андреа Влтечека, српска левица више део Запада него део левице, а најмање је српска. Парадоксално звучи, али је тако – више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него другосрбијанци који сами себе називају левичарима.

Зато је бесмислено, и сада већ дегутантно, доводити у везу екстремисте и фолиранте као што су Шешељ, Палма, Вацић, др Петровић, Паровић и слични, са умереним десничарима и искреним верницима, као што су Милош Ковић, Слободан Рељић, Владимир Коларић, Милан Брдар, Светозар Поштић, Владимир Димитријевић… Шешељ је део режима колико и Чеда Јовановић, а Ковић, Рељић, Коларић, Брдар, Поштић, Димитријевић… у опозицији. Више угледних православних интелектуалаца и свештеника се оградило од људи као што је др Петровић речима да се ради о секташу и сатанисти.

Исто тако је постало дегутантно стављати знак једнакости између већине добрих владика и свештеника СПЦ, и оне мањине која је пала и није достојна Христа. Такође, бесмислено је и оптуживати све академике САНУ, а зна се да су последња два председника Академије Хајдин и Костић. Другосрбијанци се боре против генерализације и колективне кривице, али они сами генерализују и намећу колективну кривицу другима.

Разлика између другосрбијанаца и нас је у томе што ми знамо за покајање и грех, и знамо колико смо грешни, колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да се свако покаје и да сви људи буду спасени. Да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани. Једно је бити неправославни националиста, а нешто сасвим друго је бити православни родољуб. Од нас, православних родољуба, подједнако су далеко идеолози и припадници и “црне“ и “црвене“ интернационале. Ми правимо разлику између умерених и екстремних левичара. И левичари имају своје шешеље, попут Петра Луковића, па их ми не стављамо “у исти кош“, тј. не стављамо знак једнакости између пристојних, културних и толерантних левичара и екстремиста и шарлатана са левице. И Вулин је левичар, зар не? Вучић је десничар, колико су Вулин и Дачић левичари. Али, ми никада нећемо рећи да су исти Вулин и, на пример, професор Јово Бакић. Ја не мислим да је Златко Паковић исти као, на пример, Братислав Југовић, или Чеда Јовановић, и баш зато пишем коментар или критику на Паковићев текст. Исто тако ми, православни родољуби, разликујемо добре људе међу Црногорцима, Хрватима, Бошњацима или Албанцима, од лоших и према нама Србима недобронамерних људи у тим народима, али се чак и за њих молимо. Ко искрено верује у Христа, не може да има “двоструке стандарде“ у моралу и не може никога да мрзи (разликује грех од грешника).

Другосрбијанци верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Они не знају за покајање и никоме не праштају. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они не могу да буду толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду, као агенти страних интереса.

Како другачије може да се објасни њихова подршка режиму Мила Ђукановића и напад на патријарха СПЦ? Запад пружа подршку и Другој Србији и режиму Мила Ђукановића, и режиму Вучића, и Харадинају и Тачију. Другосрбијанци и напредњаци су само “потрошни материјал“, корисни су све док су употребљиви за борбу против православне Србије.

Они нас мрзе само зато што смо православни Срби и као такви препрека за остваривање њихових циљева. Када се бранимо, оптуже нас за “великосрпску хегемонију“. Нађу пар екстремиста и псеудоправославаца као пример, и онда све нас сатанизују преко медија.

Никола Варагић: Истина боли

Никола Варагић

 

 

Филозофија Радомира Константиновића је паланачка. Србија јесте периферија Империје, али је у средишту света – у средишту европске културе и цивилизације, од самог настанка. У сваком европском народу постоје и културни људи или космполите, и примитивни или некултурни људи, са паланачким менталитетом и комплексима. Исто тако, и у српском народу постоје некултурни људи, као што постоје образовани, културни и духовни људи. Такви Срби нису периферија, њихова философија није паланачка, њихово искуство није паланачко, они су светски људи (а нису снобови). Културни људи су прави представници српске културе и српског народа. Српски народ је богат са таквим људима. Српски народ има богату историју, културу и традицију. Србија се налази на раскрсници култура и цивилизација, она никада није била и никада неће бити само део Запада – Србија је увек и део Истока (што значи да никада није била и никада неће бити само део Истока – Србија је увек и део Европе). Наше искуство је хришћанско или православно, а није паланачко. Оно што погани човека, долази из уста (Мт. 15; 10-11). Ко то не схвата, или не прихвата, има паланачку свест и тражи само мане или гледа само лоше у људима. Срби су заветни народ. Духовно “средиште света“ није географски одређено и ограничено. У Богу нема центра и периферије.

Историју 20. века обележили су геноциди над Србима, Русима и Јеврејима. Циљ оних који су покренули Први светски рат био је напад на православне Словене. Исти циљ су имали и они који су покренули Други светски рат. У том рату, војске Немачке, Енглеске и САД су глумиле међусобни сукоб – то је била представа за јавност. Циљ Немачке, Француске, Енглеске, САД и осталих држава са Запада, био је, и остао је, да се истребе православни Словени. Mожда се око Јевреја нису слагали, али што се тиче Словена, у владајућој елити Запада није било антифашиста. Немачка, Француска, Енглеска и САД су, у суштини, биле савезнице у рату. Француска практично није ни учествовала у рату и није имала скоро никакве жртве. Највише жртава у оба светска рата имали су православни Словени (Срби и Руси). Циљ владајуће елите Запада био је да се они побију. Немачку су, у оба светска рата, победили православни Словени, предвођени Русима. Срби су у ратовима били они који су се бранили од нападача, на страни добра, на страни победника. Запад је, генерално, у 20. веку, победио православне Словене – један део је побијен, а један део је “променио свест“, преко комуниста са паланачаким менталитетом (чију су узори у фаустовској култури), али и због тога што су православни Словени били наивни, тј. нису били “мудри као змије“, па су дозволили да се над њима спроведе геноцид, а нису били ни довољно “безазлени као голубови“. То се добро видело и крајем 20. века, током ратова у СФРЈ и делимично током распада СССР и распада Варшавског пакта.

Крлежа је прво служио Аустроугарској, а онда је служио комунистичком диктатору (који је, пре тога, такође, ратовао на страни Аустроугарске, у рату против Србије), да би живео аристократски, на грбачи народа, на малограђански начин, као и диктатор коме је служио. Славити Крлежу је исто што и славити титоисте. Друго је какав је био писац – за некога је врхунски уметник, за неког другог је просечан писац.

Живот у Србији неће бити бољи све док је води ова владајућа “елита“. Није важно да ли је неко од припадника српске владајуће “елите“ за ЕУ или за Русију, да ли је за предају или за одбрану Косова и Метохије, за “људска права“ или за породичне вредности, за стране инвеститоре или за домаће тајкуне… Једноставно, док су они на власти, а овде не мислим само на политичаре, него на целу српску владајућу “елиту“ (њу поред политичара чине и интелектуалци, тајкуни, судије, тужиоци, генерали, начелници, неки епископи, новинари, уредници и они који воде РРА, РЕМ, РТС…), стање у Србији ће бити све горе и горе. Јер, чак и да Србију воде, једино они, међу њима, који су за одбрану КиМ, за савез са Русијом, за породичне вредности, за субвенције домаћим предузетницима, они су толико лицемери, лажови, кварни и неспособни, тако да ће на крају резултат да буде исти као да Србију воде једино они који су за продају КиМ, за улазак у ЕУ, параде поноса и продају свих људских, привредних и природних ресурса странцима.

Милан Недић је био квислинг или сарадник окупатора. Недић је, вероватно, желео добро свом народу, много више него комунисти, али је био квислинг или сарадник окупатора, и следио је идеологију нациста, можда нешто мање него љотићевци. Комунисти стављају знак једнакости између генерала Милана Недића и генерала Драже Михаиловића, али они нису исти и не поштују се у истој мери од стране српског народа. Срби имају историјску свест или свест о злу.

За пар деценија, Срби ће далеко више поштовати Дражу, него титоисте. За пар деценија, Србију ће више да поштују у државама тзв. “трећег света“, него што су поштовали СФРЈ када је основан покрет несврстаних држава.

За пар деценија, Срби ће далеко више волети Христа, него Ратка, Дражу, Аписа…

За пар деценија, Срби ће бити далеко више светосавци, него пагани, атеисти, будисти…

За пар деценија, неће више бити раскола у Српској православној цркви, неће бити раскола и сукоба између православних цркава.

За пар деценија, Срби ће упознати свети лик Светог Саве, а заборавиће ко су били сви ови ликови који су водили Србију претходних пар деценија или који сада воде Србију.

За пар деценија, Срби ће читати дела Св. Јустина Ћелијског, сви ће знати ко је био Жарко Видовић, за Добрицу Ћосића и Латинку Перовић ће знати само ретки.

За пар деценија, Срби ће победити “белу кугу“, неће радити као “јефтина радна снага“ за стране инвеститоре и домаће тајкуне, и више неће бити “одлива мозгова“ из Србије.

За пар деценија, ниво опште културе ће у Србији бити на знатно вишем нивоу, што значи да више неће бити смећа по улицама, поред путева, потоци и реке ће бити чисти, итд.

За пар деценија, Косово и Метохија ће поново бити у саставу Србије, у Црној Гори Срби ће поново чинити већину, Република Српска ће опстати, Македонија ће бити уз Србију, Срби ће населиту, поново, простор некадашње Републике Српске Крајине и Далмације и чиниће поново већину, до краја 21. века, и на том простору. Неће настати “велика Србија“, неће настати ни “нова Југославија“, настаће нешто ново и другачије, за Србе много боље од Југославије, а што остали народи са Балкана неће доживљавати као “тамницу народа“.

Човек се неће населити на Марсу или на некој другој планети. Ванземаљци не постоје. Бог постоји. Бог је створио човека.

Христос је “једино ново под сунцем“. Христос је истина. Истина ослобађа.

Никола Варагић: Бити “кул“ или “ин“