Никола Варагић: Антилиберализам и антифашизам

14 децембра, 2019
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

 

Још једном, кратко, о четвртој политичкој теорији Александра Дугина. Први текст са том темом написао сам у септембру ове године. Почетком септембра прочитао сам Дугинову књигу Четврта политичка теорија, у преводу Саве Росић, издата 2013. године у Београду. Дугин је почео да се бави са новом политичком теоријом пре више од 10 година. Крајем новембра ове године одржана је промоција те књиге у Београду. Нисам знао за тај догађај, па сам пар дана касније погледао снимак на интернету. У претходном тексту поменуо сам однос између субјекта и објекта, као коментар на Дугиново помињање Декарта.

Драго ми је да је Дугин био у Београду и да је одржана промоција те књиге. Драго ми је да је Дугин био изричит и јасан да четврта политичка теорија мора да буде антифашистичка. Али није јасно како може да буде исто толико и антилиберална. У основи антифашизма је оно најбоље из либерализма, а то најбоље из либерализма долази из хришћанства, јер је у хришћанству личност највиша вредност. И у темељу антифашизма је, такође, поштовање личности, право личности. То не значи да нова политичка теорија треба да буде либерална или неолиберално антифашистичка, јер је „антифашизам“ неолиберала фашистички. Данас се свако ко није либерал проглашава за фашисту и само су либерали субјекти, што је чист фашизам. А либерали (тј. неолиберали) су само трансхуманисти. Зато разумем Дугинов антилиберализам, и ја сам у том смислу антилиберал, и ово није одбрана либерализма, само указујем на то да треба да постоји граница поштовања личности као субјекта – право личности, без обзира на разлике међу људима. Бити екстремно антилибералан, значи да се на Западу никада ништа добро није појавило, а сви знамо да то није тако. Па и ако нико од либерала неће ништа слично да каже за нас, ми ћемо то говорити за њих, и то је разлика између хришћана и нехришћана. Ми разликујемо грех од грешника, знамо да човек може да се покаје, волимо и непријатеље своје, итд. Бити екстремно антилибералан, у правном и политичком смислу, значи да се даје предност народу или држави као субјекту у однос у на личност као субјекат и тако се право државе поставља изнад права личности, гуши се све што је индивидуално. У хришћанству постоји склад између између индивидуалног и колективног. Делатност хришћана је увек и лична и колективна, или, „лично-саборна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Све почиње од индивидуе, са циљем да индивидуа постане личност и да се поштује право личности. Стварање нове политичке теорије или новог уређења друштва, да парафразирам Достојевског, није вредно плача детета; ништа не сме да се ствара на таквим темељима, и нема ширења вере мачем и слично, ако смо православци. Зато је важно да се сваки човек поштује као личност. У Богу нема великих и малих. После може да се тражи да се поштују и колективни идентитети и субјекти (класа, нација, држава…). Народ чине индивидуе, тј. личности, као скуп субјеката, који чини народ субјектом.

Ако имамо православље, тј. Христа, зашто Дугин толико истиче Хајдегера? За Хајдегера може да се каже да је „мрзео либерализам“. Али, да ли може да се каже да је Хајдегер, исто тако, мрзео и фашизам (нацизам)? И сам Дугин каже да је фашизам антилиберализам. Зато ја истичем (после Христовог и учења светих отаца) Жарка Видовића, Достојевског, Ивана Иљина, Хозеа Ортегу и Гасета, Едмунда Берка, Лава Шестова или Серена Кјеркегора, пре него Хајдегера. То не значи да не треба читати Хајдегера, или, да мислим да је и Хајдегер био нациста, него да се не слажем са Дугином, који је у својој књизи Четврта политичка теорија истакао, да Хајдегерова философија треба да буде „главна осовина на коју ће бити нанизано све остало“. Постоји јачи темељ за градњу и „назидање“, па касније у некој фази може да се користи и нешто из Хајдегерове философије, као и од неких либерала.

Дугин позива друге људе да стварају нову политичку теорију. „Четврта политичка теорија је отворени пројекат, она није догма, ново политичко учење. Она је предлог како бисмо изнова политички могли да осмислимо модерну… То није моја теорија, они на свој начин тумаче шта би требало да буде четврта политичка теорија али критички део је заједнички – то је критика идеолошког империјализма Запада и то је позив на утврђивање сопствене слободе, идентитета и суверенитета“, рекао је Дугин. У том контексту, Дугин је поменуо и „нову српску идеју“, „нови српски субјекат“ или „сопствену четврту политичку теорију која би се заснивала на Душану Силном, цару Лазару, Његошу, односно на свему ономе што велича српску слободу, независност и српске вредности“. Само што Немањићи, цар Лазар, Његош…  нису читали Хајдегера, него су као свој узор и темељ имали Христа, апостоле и свете оце. Главна осовина светосавске философија живота је Христос.

Можда ће нова српска идеја бити основа за стварање „Балканске конфедерације“. И можда ће у њеним темељима бити Христос, а не Хајдегерова философија.

Надам се да сам са овом серијом текстова бар мало допринео томе.


<span>%d</span> bloggers like this: