Никола Варагић: Страх од зла

29 априла, 2021
Никола Варагић

Страх је најбоље средство за манипулацију и потчињавање људи. Али зашто неко уопште шири страх и потчињава људе? Да ли су такви људи оруђа мрачних сила? Јер, добри људи шире љубав и слободу, а не страх, и ништа не желе на силу, никога не потчињавају. Добра се нико не плаши, осим лоших људи који се плаше правде и добре власти. Срећом по њих, добра власт је изузетак, а не правило на овом свету – лоши људи више желе власт. Новац, моћ и слава покваре и доброг човека, ако није морално и духовно јак.

Не постоји центар моћи који контролише све у држави или на свету. Али постоје тако јаки центри моћи да, ако им се супротставите и постанете реална претња, можете да нестанете заједно са породицом. Теоретичари завере, на пример, нису реална претња тим центрима и властима и зато је довољно да их одгурају на маргину друштва и етикетирају као глупе… Али, у исти кош са њима стављају се озбиљни противници и то је први степен одбране од оних који су озбиљна претња. Други степен је прогон. Трећи је уцена и претња затвором. Четврти, да вам наместе аферу и пошаљу у затвор. На крају, ако ни то није дало резултата, долази физичка ликвидација, а то се некад ради суровим мучењем. Уплашени људи виде како су прошли они који су се бунили и не смеју да кажу да је цар го, него хвале његово „одело“. Због страха, нападају апстрактног свемоћног противника, уместо конкретног.

Ако желите да се борите против зла у свету, прво проверите да ли сте победили зло у себи. Затим, морате да идентификујете право зло, конкретне људе (који могу да вам науде ако осете да сте им претња). Онда морате да се погледате у огледало и да питате себе да ли сте спремни толико да се жртвујете (на пример, да се сукобите са људима из власти који лако могу да униште ваш живот). Ако нисте спремни, чекајте оне који су спремни да дају свој живот у борби против зла. У светској и нашој историји било је таквих хероја: и оних који су живи дочекали победу и оних који нису живи дочекали победу (или, у историји цркве, да буду прогоњени од стране јеретика, па проглашени за светитеље), без чијег жртвовања не би било победе, истине и слободе. Они су сабирали људе око себе и припремили пут за победу и ослобођење, као прави примери и узори. Борба против зла мора бити конкретна.

Људи који свесно чине зло немају савест, јер имају помрачен разум и помрачена осећања. Али, како су они постали такви, ако се нико не рађа зао, ако је човек створен добар? Људи чине зло јер верују да је овај свет џунгла у којој влада закон јачег, због уверења да су на страни добра и да не чине зло, јер имају двоструки морал, због обузетости као последице болесних амбиција, или несвесног и анималног у човеку који није познао самог себе, или су то последице разних комплекса, још од детињства… Неки људи могу да буду угледни у јавности, а да нико не зна да су чинили зло ближњима, док неки могу да буду добри према ближњима и да њихови ближњи не знају каква су зла чинили (док обављају посао) другим људима. То је познато у психологији, философији и религији, а посебно у хришћанству. Хришћанин има свест о грехопаду и разликује грех од грешника. То је посебни подвиг: да се супротставите злу и уђете у сукоб са непријатељима, који вам желе зло (или су вас већ повредили или увредили), а са друге стране, да се молите и за спас њихових душа и да се против зла никад не борите чинећи зло – тако да постанете исти као непријатељи. Једно је победити непријатеља, а нешто друго је победити зло – не дозволити да једно зло замени друго зло, тј. да демон само промени домаћина. Борба против зла је духовна (умна) борба.

Тешки душевни болесници, насилници са разним патологијама, које су лако уочљиве и за које се зна какви су, у здравој средини у којој постоји позитивна селекција, не могу да се пробију до високих државних функција (само ако су деца утицајних родитеља – провуче се увек неко). Али, тамо где постоји негативна селекција, такви људи зазузимају високе државне функције јер имају јака леђа у држави, раде прљаве послове за неког ко не жели да буде у јавности, или су већ на свим важним функцијама такви људи, пошто их нико на време није обуздао. Таква власт је спремна на све да себе заштити и свакога ко је претња, а нема нека јака леђа (тајну службу неке велике силе, другу фракцију у полицији која има компромитујуће доказе и тако чува себе од напада), или, озбиљну политичку организацију и народ иза себе (и добар план), власт ће лако да уништи.  

Хитлерова Немачка била је оличење зла. Да ли постоји држава која је оличење добра? Не постоји, јер и у демократским државама има зла и оне чине другим државама зло. У свакој држави постоји добро и зло, више или мање. Шта вреди некоме што живи у демократској држави, ако је лично доживео зло и неправду, ако му се због тога живот претворио у пакао или је изгубио живот? Зло зна да се сакрије иза добра и вешто маскира, на пример у борца за људска права. Таквог зла има много више, него оног огољеног и сировог које се лако препозна. Кад имате зликовца који шаље људе у гасне коморе, сви добри људи се удруже да га победе. Али, кад имате неког ко има неки углед у јавности, а својим економским мерама уништава животе хиљадама и стотинама хиљада људи, то се не види лако, може да се сакрије иза идеје општег добра и прогреса, и за жртве буде касно кад се сазнају праве последице тих мера. То важи и за медицину, људи очекују да доктор буде добар, а доктор може да буде и Менгеле, може да злоупотреби поверење људи и да уништи много живота. То исто важи и за свештенике, ако злоупотребе поверење, а увек се такав негде појави. Зло ће се увек појавити у неком човеку и у некој заједници, у неком тренутку. Ми можемо да победимо зло у Србији, али ако зло тријумфује на Западу, НАТО алијанса може поново да бомбардује Србију, и опет ћемо имати неко зло. И опет ћемо се борити против зла.

Борба против зла је бескрајна. Лично духовно усавршавање је бескрајно. Свети оци уче да свако мора увек да има свој грех пред собом (да не заборави колико је грешан, како лако може да падне у грех). У грех најбрже и најлакше падају људи који траже славу од света,  живе „по телу“ а не „по духу“, нису открили смисао живота и своје место у овом свету, кад нешто раде због награде или страха од казне, зато што верују да су савршени, изабрани… Свет је пун зла. Али и добра и добрих људи, толико добрих да нису у стању да учине зло, ни под претњом смрти, а неки ни да се супротставе злу. Ко се боји Бога, не плаши се злих људи, осећа моралну одговорност да се супротстави злим људима. Ко има храбрости да се суочи са самим собом, са ђаволом, са Богом, пре бира смрт, него да служи злу и чини зло.

Смрти се не плаши једино човек који воли Бога и има чисту савест – добри људи, чисте савести, радују се сусрету са Богом, у сваком тренутку, и не чувају свој живот. Ако их Бог чува не могу их убити и победити зли људи. Добри људи следе вољу Божју, зато су добри. Бог неког прослави као мученика, а неког као ратника-победника. Шта год да буде – „нек буде Твоја воља!“ – каже војник Добра који се бори против нечистих сила на овом свету.


%d bloggers like this: