Никола Варагић: О уласку др Несторовића у политику

Никола Варагић

Проф. др Бранимир Несторовић основао je покрет за заштиту деце и најавио да ће, ако не може да оствари циљеве на овај начин, ући у политику, тј. изаћи на изборе. Према неким анкетама, др Несторовић има подршку од 20 до 25 одсто грађана Србије. Због тога нема много политичара који су се обрадовали кад су чули да је проф. др Бранимир Несторовић основао покрет и најавио излазак на изборе. Одмах су кренуле оптужбе или теорије завере да је др Бранимир Несторовић сарадник режима, да узима гласове опозиције…

Први пут сам чуо за др Несторовића кад је почела пандемија и основан Кризни штаб. Тад се појављивао у друштву осталих чланова Кризног штаба и председника државе, и први утисак који сам стекао о њему није био добар, не толико због изјава о смешном вирусу и куповини у Милану, колико због његове изјаве да ће пандемија највише погодити богате и да ће богати постати сиромашнији, а да на сиромашне неће толико да утичу мере које се доносе због пандемије и губици привреде. Наравно, богати су постали богатији за време пандемије. Због те изјаве био сам уздржан што се тиче др Несторовића. Онда је он избачен из Кризног штаба, кренули су напади на њега са разних страна, у већини медија више није могао да се појави, кренуо је и прогон од стране колега, добио је пријаве суду, али је од стране неких режимских медија и даље добијао простор. Као полуларна јавна личност тај простор је био већи јер је имао и доста критичара, који су говорили или писали негативно о њему, и на тај начин су му давали додатни простор у медијима. Опет, било је и цензуре, па је, на пример, Јутјуб обрисао његово гостовање у институту код др Мише Ђурковића.

А онда сам средином новембра отишао на промоцију књига др Несторовића и слушао сам га уживо пар сати. На промоцији није толико говорио о медицини, колико о ономе што се дешава иза завеса – тамо где се одлучује ко ће бити министар здравља, декан медицинског факултета, директор агенције за лекове, члан кризног штаба, који ће се лекови користити и зашто, а који се забрањују, шта ће студенти медицине да уче, а шта не смеју да уче… Из његовог излагања видело се да се ради о веома образованом човеку, упућеном у суштину проблема, са ширином у погледима, правом научнику који има критичко мишљење, али и правом родољубу и човеку који сме да се бори против система. То против чега се бори др Несторовић је много веће од актуелног режима. Прочитајте његове књиге.

После његовог излагања, из публике су се јављали родитељи чију је децу др Несторовић излечио да се захвале (неки су дошли из других градова, у сали је било више од 200 људи), затим су му пришли млади момци које је излечио кад су били мала деца да му се захвале… Чуо сам и раније приче да је др Несторовић много добар лекар, да је излечио много деце и да га поштује много родитеља. Сад сам се уверио да је истина то што људи говоре о њему. На крају сам и ја имао прилику да га упознам и позовем на трибину ЛРНЕ. На ту трибину није дошао, али је мој утисак о др Несторовићу после промоције којој сам присуствовао и кратког разговора са њим, сада позитиван, драго ми је што је ушао у борбу и надао сам се да ће др Несторовић ући у политику. Не мислим да је др Несторовић агент Империје, а то је најважније. Покрет „Витезови реда змаја“ основали су др Несторовић и Саша Боројевић. Сашу Боројевића не познајем и знам само оно што је доступно у медијима. Делује да је и он искрени антиимперијалиста и антиглобалиста. Зато поздрављам оснивање тог покрета.

У међувремену, основани су патриотски блок и суверенистички блок, наставља се прогон лекара ЛРНЕ, адвокати су започели штрајк, није спречено избацивање проф. др Милоша Ковића са Филозофског факултета, заказан је референдум за 16. јануар поводом промене Устава, од стране посланика (нелегитимне) Скупштине Србије одбијен је предлог закона о Меморијалном центру геноцида над Србима у НДХ, и даље је на снази Covid-Аusweis од 20 часова (као да су већ сви прихватили то као редовно, трајно стање?), стање у привреди је све горе, јавни дуг све већи, прогоне се деца и родитељи, стижу казне грађанима који су учествовали у блокадама, није спречено отварање рудника литијума, ЕПС у колапсу…  

Због свега што се дешава, а посебно поводом пандемије и социјалне политике, мислим да др Несторовић неће имати избор и да ће морати да уђе у политику. Надам се само да неће бити од оних који иду сами против свих. Сад др Несторовић има велику подршку, али део подршке долази од чланова и гласача патриотског и суверенистичког блока, грађана који подржавају ЛРНЕ, или Покрет за одбрану КиМ… Ако др Несторовић сам уђе у борбу и против режима и уђе у сукоб са осталим родољубима из опозиције, мислим да би освојио мање од 20 одсто гласова на изборима. Ако би се појавио на истој или једној листи са свим родољубима из опозиције, та листа би могла да узме можда и 40 одсто, свакако више од 30 одсто гласова на изборима у априлу 2022. године. У овом тренутку др Несторовић има све услове да узме велики број гласова на изборима, али са малим покретом, без јаких кадрова и ресурса за озбиљно бављење политиком или вођење државе, вероватно би брзо доживео судбину нпр. Покрета пет звезда у Италији. Такве кадрове и ресурсе нема ниједна странка и покрет родољубивог и православног дела опозиције, нико не може сам да се бори, а није довољно правити ни мање блокове, као што су патриотски и суверенистички, морају да се и та два блока удруже у један блок, и да се можда смисли нов назив за тај блок или листу.

Логично је да на истој или једној листи буду Двери, Доста је било, Живим за Србију и сви остали покрети и странке које чине патриотски и суверенистички блок, покрет „Витезови реда змаја“ др Несторовића и Саше Боројевића, Покрет за одбрану Косова и Метохије, УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“… Мислим да би др Бранислав Несторовић могао да буде носилац те листе, први на листи за посланике, јер је, чини ми се, његова жеља и циљ да буде посланик у Скупштини Србије, где би могао слободно да говори шта мисли, а да народ гледа преносе. Чини ми се да он не би био добар кандидат за председника државе и председника владе, већ за посланика – за носиоца листе, пошто је у пензији, делује као да он не жели државничке обавезе, већ да, као посланик и један од лидера листе, блока или коалиције која је ушла у Скушштину (ако не у априлу, касније освојила већину и дошла на власт) може да утиче на доношење закона и рад државних институција. Мислим да се око одбране КиМ, заштите продичних вредности и деце, СПЦ, мера против пандемије, ЕУ/НАТО… у скоро свему слажу др Бранимир Несторовић, Бошко Обрадовић, Саша Радуловић, др Јована Стојковић, Милан Стаматовић, стручњаци из ЛРНЕ и Покрета за одбрану КиМ, и сви остали родољуби. Скоро сви се и међусобно познају. У питању је опстанак српског народа. Не постоје неке велике препреке да се родољуби удруже. Ако се то не догоди због сујета, ускостраначких интереса, због поделе мандата, била би трагедија и људи који су могли а нису образовали родољубиви блок били би више криви за пропаст српског народа, него другосрбијанци и аутошовинисти, или странци.

Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.