Никола Варагић: Референдум и избори

Никола Варагић

Корпорација Рио Тинто жели да отвори руднике литијума у Србији и људи који воде Рио Тинто уверени су да ће их отворити, зато што су уверени да је Србија класична колонија са корумпираном и слабом елитом и народом који је лако уплашити и обманути. У другим државама постоје већа налазишта литијума, али грађани тих држава (попут Португалије) нису дозволили отварање рудника литијума. Међутим, нису ни Срби слаби и глупи, све је већи отпор градњи рудника међу грађанима Србије. Зато сад притисак на режим долази, са једне стране, од корпорације Рио Тинто, а са друге стране, од грађана Србије који не желе руднике литијума, већ чисту воду и земљу.      

Режим се више уплашио Рио Тинта (глобалиста), него народа, и да би избегао одговорност жели да организује референдум поводом отварања рудника литијима (након измена закона о референдуму и о експропријацији земљишта). Tо је вероватно једина тема која тренутно не дели опозицију у Србији. Напротив, мислим да постоји консензус у опозицији да се не дозволи отворaње рудника литијума у Србији и да се не излази на референдум. Остаје да се види шта ће опозиција предузети ако режим и Рио Тинто пошаљу опрему за рудник у долину Јадра, тј. како ће спречити да та опрема стигне у долину Јадра.   

Међутим, зашто опозиција најављује излазак на изборе? Ако изборе организује иста власт као и референдуме, на које опозиција неће изаћи, зашто би онда изашла на изборе? Шта је другачије кад су у питању избори, у односу на најављене референдуме и измену закона о референдуму, експропријацији земљишта, одлуку суда у вези спора адвоката и банака…?

И колико се може веровати проевропском делу опозиције да је искрен у борби против Рио Тинта, ако не сме да критикује или доводи у питање студије Фајзера и сличних компанија? На пример, коалиција коју су формирале странка Небојше Зеленовића и еколошки покрет Александра Јовановића Ћуте, одушевљено истиче да је добила подршку немачке странке Зелени, која је подржала бомбардовање Србије 1999. године!!! Зелене сада води Аналена Бербок која наставља политику Јошке Фишера. Дакле, ради се о зеленим нацистима, или, нацистима који су се маскирали у екологе. Центри моћи који су на чело зелених довели Аналену Бербок, са циљем да буде канцеларка Немачке, контролишу корпорације као што су Рио Тинто, Фајзер, Водафон, Фејсбук, највеће банке, бомбардују и колонизују државе, шире трансхуманизам… Да ли истим центрима моћи служи и режим у Србији? Да ли исти центри моћи од евроатлантских држава праве логоре за експериментисање над људима?

Или, странке проевропског дела опозиције које подржава United Media, и које подржавају United Media медије (N1, Nova S, Danas, а који су, што се тиче лобирања за фармацеутску индустрију и увођења фашистичких мера, у рангу са главним режимским лобистима и не разликују се од РТС-а, Pink-а и Blic-a), против су изградње рудника литијума и Рио Тинта, а са друге стране – залажу се за Covid-Аusweis и присилну вакцинацију и прогоне лекаре које прогоне режим и фармакомафија, а не критикују уговоре које са Фајзером потписује министар здравља. Колико може да им се верује да су искрени у борби против Рио Тинта ако знамо да су и власници Рио Тинта део истог друштва, као и власници United Media, и Фајзера, Фејсбука, Монстанта/Бајера и највећих банака и медија? Шта значи бити против рудника литијума, а подржати медицинске експерименте над грађанима Србије? Међутим, није много важно шта ће да раде проевропске странке, као ни странке владајуће коалиције.

Будућност Србије и српског народа, према мом мишљењу, зависи од тога да ли ће настати патриотски блок. Само јак патриотски блок може да спречи отварање рудника литијума или да корпорације попут Фајзера спроводе експерименте над људима и децом у Србији и само патриотски блок може да укине Covid-Аusweis. Само јак патриотски блок може да сруши овај режим, промени овај систем и створи услове да се стотине хиљада Срба врати из дијаспоре, а заустави одлив мозгова. Родољуби не смеју да препусте другосрбијанцима да предводе борбу за заштиту Макиша и против лошег пројекта метроа, или Рио Тинта и осталих загађивача, без обзира из које државе да долазе инвеститори… јер другосрбијанци не могу да победе у тим биткама – неће ићи до краја против светских моћника. То може једино патриотски блок; будућност народа зависи од родољуба (што је и природно).   

Већина грађана Србије није за отварање рудник литијума, ни за Covid-Аusweis и присилну вакцинацију, ни за продају КиМ, ни за улазак у ЕУ – та већина у бирачком телу нема своје представнике и ту већину може да представља само патриотски блок. Дакле, то не може да буде само једна патриотска странка или покрет, јер појединачно нико нема тај ауторитет, ту популарност и ресурсе. Мислим да патриотске странке, које би самостално изашле на изборе најављене за април 2022. године, не би могле да пређу цензус и да би имале више шетете него користи од изласка на изборе, као и цео патриотски блок, тј. српски народ. На сваком родољубу који може да утиче да се образује патриотски блок (нова елита), сад је велика одговорност и надам се да су сви родољуба свесни своје одговорности и да ће на страну ставити ускостраначке интересе, раније сукобе, личну сујету и гордост.  

Циљ патриотских странака не сме да буде да се пређе цензус, него да се дође на власт и да се промени систем. Систем не може да се мења са људима из старог система, који не желе да се промени систем. Са таквим људима бесмислено је преговарати око изборних услова. Све док се не образује патриотски блок не би требало мислити на изборе. Сва енергија сад мора да се користи за стварање патриотског блока, за стварање плана за долазак на власт; плана за вођење државе кад се дође на власт и плана за промену система. Неко мисли да се изборима ништа не може решити, и да је улица једино решење, неко мисли да има смисла ићи на изборе ако може да се спречи изборна крађа, али шта год да неко сад мисли, то није важно ако се не образује патриотски блок. Кад се образује патриотски блок, заједно ће се одлучити који је најбољи начин да се руши режим и мења систем. Ако се патриотски блок не образује до априла 2022. године, онда је бојкот избора свакако најбоље решење. Кад се образује патриотски блок, могу да се организују протести и изазову ванредни избори. Ако патриотски блок образују најбољи које овде и сада имамо, верујем да би такав патриотски блок добио и благослов патријарха СПЦ, а кад изађе више стотина хиљада људи на улице – режим пада. У том случају, и Русија би подржала патриотски блок, а не режим.   

Ово је борба за живот и за опстанак српског народа, можда нећемо имати другу прилику и више нема места за грешке. Надам се да смо сви свесни колику одговорност имамо, да смо дорасли задатку и историјском тренутку, и да смо свесни да смо сви криви ако не успемо. Сад је све на садашњој генерацији, овде и сада; није важно шта је било пре нас, него шта ће наша генерација, која сад води битку за опстанак, да уради овде и сада.

Никола Варагић: Како да патриоте дођу на власт?

Никола Варагић

Након што је Covid-Аusweis уведен и у Србији, у Београду и тридесетак градова у Србији неко време трајало је спонтано окупљање људи на протестима. У Београду протести нису постали масовни, зато што ове мере дискриминишу мали број људи и зато што у односу на протест у јулу 2020. год. постоји још једна велика разлика. Проевропски део опозиције подржао је мере (неуставну одлуку) режима и Кризног штаба, тј. дискриминацију грађана. Између режимских и опозиционих проевропских странака (или странака бившег режима), између Кризног штаба и Уједињених против ковида, нема неке разлике по питању борбе против корона вируса или мера које би држава требало да уведе – чак је проевропски део опозиције радикалнији. Питање вакцинације, дакле, поделило је и опозицију на два дела – на присталице и на противнике присилне вакцинације против ковида 19.     

Сад је питање какви (колико) су другосрбијанци антифашисти? Како антифашиста може да подржи или прихвати Аusweis, односно, дискриминацију људи (кад већ сви знају да и вакцинисани људи могу да оболе и пренесу вирус)? И зашто не верују у студије које ради Рио Тинто, или Монсанто, а верују у студије које ради Фајзер? Пошто се залажу за Covid-Аusweis (дискриминацију), предају КиМ, трансхуманизам… проевропски део опозиције није алтернатива режиму и неће имати подршку патриота. Зато пуцају везе између ова два дела опозиције, док ДС и СНС постају ближи. Србији је потребан патриотско-православни блок, да представља већину која нема своје представнике у власти. Јер, више од 50 одсто грађана жели да се укине Covid-Аusweis, више од 50 одсто грађана није за улазак у ЕУ и НАТО, више од 50 одсто грађана поштује СПЦ и Русију види као савезника, исти грађани чине ту већину у бирачком телу – већину без (достојних) представника у власти.  

Да би дошле на власт, странке патриотског блока морају да увере већину у бирачком телу (апстиненте, гласаче СНС, чак и гласаче проевропског дела опозиције) да би се поштовала људска права и слободе, да могу да отворе више фабрика или радних места и да изграде више путева од Вучића и СНС, и да би у држави било више (социјалне) правде, кад би оне дошле на власт. Народ ће подржати оне који могу да обезбеде исплату пензија, раст плата и животног стандарда – није довољно писати петиције против ЕУ и НАТО. Демонстрант није професија – за обављање државних функција потребно је имати одређена знања.

Да ли ће се и кад у редовима патриотског дела опозиције појавити надстраначко удружење економиста и привредника – надстраначко попут „Покрета за одбрану Косова и Метохије“, што се тиче КиМ, или, УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“, што се тиче здравства? Економија је, чини ми се, најслабија карика или највећа мана патриотског дела опозиције. Недостаје економски тим или удружење патриотских економиста и привредника (нпр. са пар хиљада предузетника, пар хиљада малих предузећа, пар стотина великих компанија и пар хиљада спољних сарадника и чланова у дијаспори). Преко тог удружења могла би да се финансирају надстраначка или струковна удружења која окупљају патриоте, или да се предузећа (чланови тог удружења) рекламирају у опозиционим патриотским медијима и на тај начин финансира и рад опозиционих патриотских медија… Дакле, неопходно је да се формира надстраначко удружење (или приватна привредна комора?) привредника који су патриоте, верници, поштени и стручни људи и желе добро свом народу и својој држави. И да се професори историје, медицине, лекари, привредници… међусобно добро упознају. И да сви штите једни друге. Ако прогоне лекаре због тзв. деликта мишљења, сви излазе на протест лекара. Ако НАТО историчари прогоне професоре историје који су патриоте, сви пружају подршку патриотама… И док се бранимо, да заједно одлучимо у каквом друштву или систему желимо да живимо, кад се одбранимо или ослободимо. Шта је наша визија?

Да ли је то спој традиционалног и модерног, али у оквирима православног координантног система? Поштовати право личности, а не право државе? Стварајући демократску, правну државу бранити верска права и слободе и одбранити традиционалне породичне вредности. Како развити нов економски модел? И нов систем државног уређења? И решити коначни статус Косова и Метохије? Али, пре тога морају да се реше сви проблеми са Црном Гором, Босном и Херцеговином, Северном Македонијом и Грчком, и да заједно решимо албанско питање на Балкану. Међутим, зашто да се не иде и на стварање православно-словенског савеза држава или на поделу Европе? Да ли постоји други начин да се ослободимо НАТО окупације? Како да се Србија и било која друга православна и словенска држава ослободи економске окупације Империје и медицинске инквизиције, ако не настане православно-словенски економски савез држава (шта ако Covid-Аusweis у неким деловима света трајно остане услов да се путује, уђе у банку, продавницу…)?  

Кад знамо да је уведен Covid-Аusweis, кад видимо каквом су прогону изложени професори и лекари који су патриоте, и да је близу одлука за отварање рудника литијума, кад видимо колико је правосуђе под контролом банака и против већине грађана и адвоката, кад знамо какве су све законе донели или ће донети против традиционалних породичних вредности, кад видимо да нестаје последњи траг Србије на Косову и Метохији, да је спремна промена закона о референдуму и Устава… јасно је колико је велика одговорност на људима који могу да утичу да се саберу патриоте и формира патриотски блок. То сабирање може да иде преко надстраначких организација, на три нивоа – политичком, економском и културно-научном. То би била прилика да се спроведе департизација и отвори простор за стручњаке који су нестраначке личности (и из дијаспоре који би се вратили у Србију, а неки побегли из логора у којим сад живе). Ту ће да се види величина и одговорност како политичара, тако и оних који су избегавали политику. Ако патриотски блок представљају најбољи које имамо и изађу пред народ са добрим планом, патриотски блок ће бити нова власт. И тек тад долази тежи део посла – победити криминал и корупцију, створити нову економску политику, покрити рупе у буџету и решити штетне уговоре (које су оставиле претходне власти), спровести реформе полиције, просвете, правосуђа, здравства, јавних предузећа…, победити белу кугу, донети праве мере ако се пандемија у свету не заврши 2022. године, снаћи се у тако нестабилном свету и заштитити права Срба у другим државама, вратити КиМ у састав Србије…, након доласка на власт.

Дакле, ако се странке, покрети и остале организације патриотског дела опозиције, које су заиста патриотске и опозиционе, удруже у један блок предвођен моралним ауторитетима и врхунским стручњацима из своје струке или професије, који имају и план А и план Б за сваку ситуацију, у свакој области државе и друштва – сигуран сам да ништа неће моћи да заустави долазак патриота на власт. Кад патриотски блок буде спреман да води државу, и да мења систем – биће на власти.

Никола Варагић: Весели се српски роде због слободе

Никола Варагић

Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.

Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.

Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.

Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, било ко ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.   

Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).  

Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотоворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички  споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.  

За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.  

Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.

У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.  

Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел Арно Бенда „Још увек има наде“. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде“ Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.

Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом“? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.

Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.