Никола Варагић: Патријарх и рокенрол

Никола Варагић

Поводом гостовања патријарха Порфирија на Радију 202 и листе песама које је изабрао дигла се велика галама. Неком се свиђа музички укус патријарха СПЦ, а неком се не свиђа и критикује патријарха-рокера. Занимљиво, они који највише критикују патријарха због тога што слуша рок – они који се буне и не слушају ауторитете – показују праву суштину рока, они су рокери у души, иако вероватно не слушају рок.

Ја слушам рок, последњих година поред православне духовне музике највише слушам џез, блуз, соул и рок, некад и класичну музику, никад не слушам турбо-фолк, забавну или поп музику (фанк ми је увек бољи од попа), а од панк, реге, реп и хип хоп песама волим само пар песама од пар извођача… Такође, од 2012. године, кад возим аутомобил слушам радио 202, а до 2012. слушао сам Студио Б (док СНС није уништио ту станицу). Од класичне музике, углавном слушам композиторе из 20. века (Малер, Рахмањинов, Стравински).

О укусима се не расправља. Нек свако слуша шта хоће. Оно што је мени упало у очи што се тиче тог интервјуа за двестадвојку, јесте избор прве песме, али не као музички избор, него идеолошки, због поруке коју је патријарх послао.

Наиме, прва на листи песама патријарха Порифирија је „Immigrant Song“ из 1970. године са албума „Led Zepelin III“. Занимљиво је образложење патријарха Порфирија зашто је ова песма прва на листи. Патријарх је истакао ове стихове из те песме: „замахујемо снажно веслима, стићи обале запада“, што асоцира на људе који беже од несреће рата и онда је патријарх Порфирије поменуо и људе који пролазе кроз Београд или Србију идући ка Западу. Ту сигурно не мисли само на избеглице из Азије, него и из Украјине.  

Можда је ово заиста најомиљенија песма патријарха Порифирије, а можда је ову песму патријарх намерно ставио на прво место да би послао поруку коју страну света је изабрао, односно, према мом мишљењу, да би се додворио Западу и прозападним снагама у Србији.

Можда грешим, али мени делује да је овом песмом патријарх Порфирије послао поруку да  он следи политику режима што се тиче уласка у ЕУ, Отвореног Балкана, миграната… Можда је ово игра патријарха СПЦ пре него што затражи од власти да откаже Еуропрајд, али шта ако и поводом Еуропрајда патријарх и врх СПЦ одлуче да се не огласе и не уђу у сукоб са властима и окупаторима? Какав је то рокер који служи режиму и Империји?

Иако слушам рок и међу омиљеним музичарима већину чине музичари са Запада, немам дилему кад морам да бирам између Русије и НАТО – бирам Русију. Иако сам одрастао у либералном Београду и немам ништа заједничко са екстремним десничарима, расистима и шовинистима, нисам за одржавање Еуропрајда и гласно или јавно то кажем.

Од патријарха СПЦ народ је тражио да се изјасни о важним економским, социјалним и еколошким проблемима, и патријарх се није огласио. Сад народ тражи од патријарха СПЦ да се огласи поводом Еуропрајда. СПЦ још увек ћути. Како ствари стоје, неће се огласити.

Осим тога, патријарх СПЦ још увек не планира пут у Русију да подржи Русију. Мислим да би патријарх СПЦ требало да оде у Русију и пружи подршку руском народу.

Кад би СПЦ тражила забрану Еуропрајда и кад би патријарх отворено подржао Русију, патријарх и СПЦ би се нашли под великим нападима. Зашто би то спречило СПЦ да уђе у сукоб са режимом и Империјом? Ако не уђе у тај сукоб и ако се патријарх СПЦ улизује људима као што су Александар Вучић, Балша Божовић, Сорос сениор и Сорос јуниор, то је горе и више ће да уништи СПЦ, него да режим отвори стварне или измишљене афере и споља напада СПЦ. Ако због Русије и Еуропрајда неко напада СПЦ, српски народ ће стати у одбрану СПЦ и патријарха. Променило се доста тога од смрти мутавог бравара.

Изгледа да СПЦ воде људи који су и даље снисходљиви према режиму и верују да је то начин да „сачувају“ СПЦ од напада или уништења. Изгледа да СПЦ воде људи који нису приметили да се доста тога променило и у српском народу и у свету. 

До сада су се сви изјаснили поводом рата НАТО пакта против Русије преко Украјине. Сви осим СПЦ или патријарха СПЦ. Патријарх се до сада држао неутрално, а бити неутралан значи бити на страни НАТО, само не смеш то јавно да кажеш.  

Месецима се прогоне русофили у Србији, последњи је проф. др Бранислав Ристивојевић. Патријарх Порфирије као патријарх СПЦ и монах не би смео да се плаши прогона или да буде мученик. И поводом прогона русофила, патријарх ћути. Амбасада Русије је осудила смену проф. Ристивојевића, али не и патријарх СПЦ.

Остала је и спорна улога патријарха СПЦ у вези дешавања у Црној Гори и оптужби да је саботирао владу Здравка Кривокапића која је била против Отвореног Балкана и да је на тај начин подржао Александра Вучића и Мила Ђукановића, тј. Империју.

Тренутно је наспорнија одлука патријарха и врха СПЦ о додели аутокефалности МПЦ. За одређени број верника, можда и већину, патријарх је већ издајник. Ако је то тачно, да ли је могуће избећи велики раскол у СПЦ ако патријарха подржава добар део црквеног народа и јавности? Онај југоносталгичарски, прозападни, либерални и њуејџ део јавности?

Пошто слушам Радио 202, слушао сам и коментаре слушалаца, они су наравно позитивни и многи су поносни што је патријарх СПЦ рокер. Исто тако, ако патријарх СПЦ подржи Еуропрајд или НАТО у рату против Русије, многима ће се то свидети и међу верницима и међу атеистима, неко би због тога први пут у животу похвалио патријарха или пожелео да постане верник СПЦ. Ипак, то је мањина, али мањина која има ресурсе јер је заузела све световне и црквене функције или институције и има подршку Империје.

Надам се да је патријарх прави монах и прави рокер и да ће, за почетак, тражити забрану Еуропрајда, а онда и разјаснити све све што се дешава око МПЦ. Ако патријарх не сме да уђе у сукоб са режимом и Империјом, није прави монах и прави рокер (као кад је одлучио да се не вакцинише). Молим се Богу да да снагу патријарху Порфирију да уђе у сукоб са непријатељима Православља, али и да нам Бог пошаље неког да спречи расколе и издају, ако Порфирије није достојан и ради све исто као кад је био члан и председник РРА.

Никола Варагић: Како да радници Фијата не остану без посла?

Никола Варагић

Министру спољних послова Русије НАТО није дозволио да посети Србију. НАТО државе могу да забране министру спољних послова Србије да посети Русију или Кину или Јужну Америку. Неко је уверен да НАТО то неће урадити, а неко мисли да НАТО не може или да неће без разлога (ако не постоји повод за то од стране Србије) да уведе санкције Србији.

Лично, немам илузија што се тиче Запада или НАТО, увек очекујем само најгоре са Запада (разлог да Запад уведе санкције Србији постоји – то је подршка Русији). НАТО је желео да покаже како Србија може остати изолована тако што је спречио руског министра спољних послова да посети Србију. Тако може да заустави транспорт нафте и гаса Србији и превоз робе камионима, железницом и Дунавом ка Србији и из Србије. На то сам упозоравао у априлу, када сам писао о лошем стању буџета или како да Србија избегне банкрот (а већ у мају није било шећера у продавницама!). Од економског тигра на Балкану, за веома кратко време дошли смо до тога не знамо како да преживимо следећу зиму. И шта ћемо сад?

Русија може да примени силу и отвори коридоре и на небу и на земљи и на води између Србије и Русије. Међутим, између Русије и Србије налазе се православне државе, које су, као и Србија, економски окупиране. Налазимо се у културно-економском и хибридом рату и таква би требало да буде и наша одбрамбена стратегија. За ту стратегију, веома је важно да односи између православних цркава буду добри. Већину грађана (источне) Украјине, Румуније, Молдавије, Бугарске, Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, уверен сам, не чине русофоби и србофоби. Чак и да је чине, то је танка, привремена већина која може да се промени мудром политиком. У тим државама постоји јака православна база која је на страни Србије и Русије, или, против Запада (против трансхуманизма и екуменизма). Таква база постоји и у државама Вишеградске групе, али сад су приоритет државе које се налазе између Србије и Русије, које су православне и све, осим Бугарске, пријатељи Србије (а и Бугарска је више пута у историји била савезник, није увек била непријатељ; такође, нисам сигуран да би Грци дозволили да Фанар уништи Грчку и грчки народ, али и Православље). Запад је показао слабост тиме што је спречио министра Сергеја Лаврова да посети Србију, а власти православних НАТО држава које су спровеле ту одлуку због тога неће имати већу подршку својих народа. Колико брзо ће губити подршку, зависи и од даљих потеза Русије и Србије. Уз добар дипломатски и хришћански рад и добар економски план, уверен сам да ће Румуни, Грци и Бугари желети да изађу из ЕУ и НАТО (да се одвоје од антихуманиста). Ово није Јељцинова Русија и Русију и Србију деле православне државе. Ако смо одлучни да не издамо Русију, Србија неће остати изолована од Русије.

Србија не може да избегне учествовање у рату између НАТО и Русије, јер чак и да се нађе на страни НАТО, Србија би морала да пошаље своје војнике на источни фронт. Само што би, у том случају, Србија први пут била на погрешној страни историје. И мале су шансе да Србија буде на страни НАТО против Русије, боље да се припремамо за другу могућност, а то је како да, као савезници Русије, победимо у хибридном или (ако до тога дође) у новом светском рату. И даље мислим да су мале шансе да дође до нуклеарног рата између НАТО и Русије. Али то не сме да се искључи. Данска је купила неколико милиона таблета јода за своје грађане, у случају да дође до нуклеарног рата. Било би добро да и Србија има залихе таблета јода, а било би још боље да никад не морају да се употребе. Ако решимо спорове између православних народа, смањује се могућност избијања рата између НАТО и Русије због неке православне или словенске државе, као што су Украјина и Пољска.

Kад Империја схвати да више не пролази тактика завади па владај међу православцима и Словенима и изгуби упориште (или пету колону) у православно-словенском делу Европе, има две могућности: да се повуче или да нападне, али овог пута не само Русију или само Србију, већ све православне државе, које би на својој страни имале већину држава у свету (управо настаје Г8). Мислим да нико на Западу не жели да уђе у рат против православно-словенског савеза држава или целог света.  

Србија је још увек без владе и скупштине и важне одлуке доносе се у уском кругу око председника државе и највеће политичке странке. Зато кад власт говори о притисцима из света, не знамо колико се то односи на притиске на Србију, а колико на притиске на власт што се тиче њихових личних интереса и приватних послова и колико је власт спремна да тргује државним и националним интересима због тога. То је једини разлог зашто и даље прозападни политичари говоре о чланству Србије у ЕУ. За будућност Србије није добро да постане члан ЕУ. Због деце или будућих генерација било би добро да одмах одустанемо од пута у ЕУ! Ако то урадимо, Фијат ћеотићи из Србије, као и остале компаније и банке са Запада, увозни лоби или тајкуни који финансијски зависе од Запада правиће несташице хране у продавницама, итд. Међутим, то није разлог да се не одустане од пута у ЕУ. То су проблеми који се могу решити – кад државу воде способни људи. Србију воде неспособни људи. Све три гране власти окупирали су кварни и/или неспособни људи. Опозиције нема да понуди конкретна решења… И шта ћемо сад? Да чекамо да се САД и Русија договоре ко ће бити њихови министри у Влади Србије? Да чекамо Русе да нас ослободе и да воде Србију као још једну руску губернију? И то би било боље од управе ЕУ комесара, ако смо заиста толико неспособни… Да ли смо заиста неспособни?

Србија је у суштини нападнута од стране Запада и не може да буде неутрална држава – не може да иде ка ЕУ и да спроводи тзв. Бриселски споразум или тзв. Отворени Балкан. Ко прича о неутралности, нема храбрости да преузме одговорност и да нађе замену за Фијат и остале компаније и банке са Запада које се ће се повући из Србије, да нађе начин да се отворе коридори ка Русији, итд. Или си за ЕУ, или си за Русију. Бити за Русију, значи бити одлучан да браниш КиМ и српско наслеђе у Македонији. Ако си за савез са Русијом, није довољно имати жељу и критиковати Запад. На пример, хајде да нађемо замену за Фијат – да у Крагујевцу отворимо фабрику (електричних?) аутомобила (са еколошким батеријама без литијума?) за тржишта Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Северне Македоније, ако може одмах и ЕУ чланица Грчке, Бугарске и Румуније, а пре свега, за тржишта Русије или ЗНД, Индије, Кине, Ирана… Да ли неко има план како да радници ФАС-а не остану без посла? Верујем да имамо стручњаке (иноваторе) који би могли да направе и свемирски брод. Да ли имамо политичаре способне да им створе услове за рад и отворе тржишта Г8?

Надам се да је свима у Србији јасно да би се нов модел одмах производио у Крагујевцу кад би Србија увела санкције Русији и наставила да даје велике субвенције Фијату. Да ли је то једини начин да фабрика аутомобила Застава Крагујевац настави са радом? Ако већ толико финансира производњу, или не може сама све да прави и финансира, зашто Србија не би нашла партнере на истоку и дијаспори за производњу аутомобила? Или, ако више није економски исплативо покретати производњу аутомобила, да ли је држава припремила план (и да ли опозиција има план?) како да се у Крагујевцу развије аграрна индустрија? И исто то за Смедерево, ако железара није профитабилна и превише загађује природу?

Никола Варагић: На коју од две столице ће сести Србија

Никола Варагић

Долази време кад Србија више неће моћи да седи на две столице. Подела између Запада и Истока иде толико да могу настати два одвојена не само интернета или банкарска система него и два одвојена међународна олимпијска комитета или да се организују два светска првенства у фудбалу, кошарци, рукомету, ватерполу, одбојци и осталим спортовима. Једна међународна такмичења ће да организују спортски савези држава окупљених око Велике Британије и САД. Друга међународна такмичења ће да организују спортски савези држава окупљених око Русије и Кине. Тако би се организовала и европска првенства.

Спортска такмичења која буду организовале државе слободног света окупљене око Русије и Кине биће традиционална – мушкарци ће се такмичити против мушкараца, жене против жена и моћи ће да се такмиче спортисти који нису вакцинисани. На светским првенствима која буду организовале трансхуманистичке државе Запада и њихове колоније, мушкарци који се „осећају као жене“ такмичиће се против жена у свим женским спортовима и сви ће морати да буду вакцинисани (и ко зна шта још у будућности, нпр. такмичење киборга…).

Већина држава ће учествовати на такмичењима на којима учествују и спортисти из Русије и Кине. Играчи из Африке и Јужне Америке долазиће у руске и кинеске клубове и те лиге ће постати јаче него оне на Западу. Другим речима, Запад је желео да изолује Русију због Украјине, али ће се све то завршити тако што ће Запад остати изолован од остатка света. Овог пута, већина људи у свету је на страни Русије, а не Велике Британије, САД, Немачке и Француске. Чак ни на Западу нема више тако убедљиве русофобне и србофобне већине. Грађани евроатлантских држава полако схватају да су њихови, домаћи политичари, много већи проблем него Путин. На крају ће владајућа елита Запада остати изолована од света.

Што се тиче Русије и Украјине, ако Запад не жели рат против Русије и остатка света, онда ће престати да шаље оружје украјинским националистима и убрзо ће се завршити војни сукоб у Украјини, тј. Европи. Украјински националисти су у Другом светском рату били сарадници нациста, а у оквиру СССР-а створени су од стране коминтерноваца. Украјина је производ нацизма и комунизма. Свако ко познаје историју зна да је Украјина стара руска земља, да Украјина (пре распада СССР-а) никад није била независна држава и да већину становништва Украјине чине верници Украјинске православне цркве која је у јединству са Руском православном црквом. Наравно, Украјина данас није само руска земља, постоје и Украјинци који нису нацисти, али не желе да живе у Русији и зато очекујем компромисе. Очигледно је да Русија на Украјинце гледа као на свој народ, али да поштује и Украјинце који не воле Русију, али нису нацисти или глобалисти. Због тога руска војна операција у Украјини не иде брзо, руска војска води рачуна о цивилима, о свом народу са обе стране границе, иначе би Русија много брже заузела Кијев и остале градове. Украјински нацисти се повлаче на запад Украјине. Претпостављам да Русију тај део државе не занима толико и да тамо неће слати војску. Осим ако Запад не настави да наоружава украјинске нацисте а ови да нападају Русију и крше примирје или договоре који се направе. Русија би онда била принуђена да војно интервенише и на западу Украјине, али и против Запада који се меша у унутрашње питање Русије. То би онда био почетак великог рата у Европи.

Међутим, сумњам да ће НАТО ући у рат против Русије и остатка света због Украјине. Сад се борба води за западни део Украјине или како да тај део остане под контролом Запада. А пре свега, да Русија не иде даље на Запад – у границе које су договорене кад се распадао СССР или пре ширења НАТО алијансе на исток Европе. То Русија захтева од НАТО.  

Мислим да захтев Русије да се и балтичке државе и католичке државе Вишеградске групе искључе из НАТО неће бити озбиљно разматран, јер то није у интересу Империје, али и зато што те државе нису тражиле да изађу из НАТО и грађани тих држава су много више против савеза са Русијом, него грађани Украјине, због лошег искуства са СССР-ом. Али је и све мање русофоба, посебно у државама Вишеградске групе, зато што су ти народи више традиционални, и тиме ближи Русији, као упоришту традиционалиста. Дакле, мислим да би Русија требало у овој фази да се фокусира да поврати Украјину или већи део Украјине, и да ојача савез са Беолорусијом и Србијом и осталим православне државама, у којима има више русофила, него русофоба. Русија може да захтева од НАТО да уклони ракете и врати војнике САД и Велике Британије са западних граница Русије, али да захтева да се Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летоније и Естоније искључе из НАТО мислим да у овом тренутку није реално, јер то не желе ни Запад, а ни ти источноевропски народи. 

Да ли ће Украјина постати конфедерација и неутрална, остаје да се види. Сад је јасно да ће Русија контролисати Кијев и Одесу, а то значи да је Русија од сад на границама Румуније, тј. Србију и Русију сад дели Румунија као православна држава са којом Србија никад није ратовала. Не знам колико је реално да се у блиској будућности НАТО повуче из Пољске, Чешке и Мађарске, реалније је да се повуче из Румуније, Бугарске и Cеверне Македоније (из православних држава). То је за Србију најважније – да не остане изолована са свих страна НАТО државама. Кад се направи веза између Русије и Србије – преко Украјине, Молдавије, Румуније и Бугарске (и копнена веза и веза преко Црног Мора) – Србија више није изолована са истока. У Малој Азији копнену везу са остатком Азије сече Турска, али се то може заобићи морима или копном преко Русије. За Србију је сад најважније да има директну везу са Русијом – да камиони могу да превозе робу преко Румуније и Украјине, да истим коридорима лете авиони, да се повежу телекомуникације и интернет, железнице, итд. Веза са Русијом је, дакле, у случају ескалације сукоба са НАТО пактом, и веза Србије са Кином и Далеким Истоком и остатком света, ако НАТО затвори и Медитеранско море за бродове (робу) православних словенских држава. Из Русије преко Украјине и Румуније у Србију могу да стижу све сировине које су нам потребне за живот и рад. Још да се реше проблеми између православних Словена и православних Грка и близу смо православног словенско-грчког савеза (који би Грчкој био боља заштита од Турске, него НАТО).  

Руска војска не може да уђе у Пољску, као што је ушла у Украјину. Помоћ руске војске не желе Чеси, као што желе Срби. Русија би требало да се посвети најближим народима и са њима створи такав савез, да и остале православне и словенске државе пожеле да постану део тог савеза, да саме затраже да изађу из НАТО. Томе су, поред Србије, ближе Румунија и Бугарска, делом и Северна Македонија и Црна Гора и БиХ (због РС), него Пољска или балтичке државе. Русија не сме да понавља грешке царске Русије и СССР. Верујем да неће правити те грешке и да ће се Русија више угледати на Источно римско царство, него на западњачке империје. Кад Пољаци виде како Руси поштују Србе или Бугаре, промениће однос према Русији. У том случају, седење Србије на једној столици не би било тешко.