Никола Варагић: Чудо у Канади

Никола Варагић

Молили смо се да се на Западу догоди чудо – да се грађани евроатлантских држава побуне против ковид фашизма и да кажу „не“ вакцинацистима, и чудо се догодило, тамо где смо најмање очекивали – у Канади. Након протеривања Новака Ђоковића из Аустралије мало је оних који су могли да претпоставе да ће се у Канади – у којој су вакцинацисти увели скоро исти ковид фашизам као у Аустралији (а обе државе су колоније Велике Британије) – догодити велики протести, који ће уздрмати власт у Канади, и изазвати лавину сличних протеста или „конвоја слободе“ у осталим евроатлантским државама. Чак и у Аустралији.

Наиме, у Канади су се због присилне вакцинације побунили возачи камиона и власници великих шпедиторских компанија (и грађани Канаде којима је дојадио Трудо, не само због медицинског фашизма који је увео) и широм Канаде кренули су „конвоји слободе“ – преко 50 000 возача камиона данима је возило своје камионе у конвојима, са циљем да сви исти дан стигну у Отаву, главни град Канаде. А „конвоје слободе“ поред путева широм Канаде, према неким проценама, поздравило је више од 2 милиона грађана Канаде и у фонду који је основан на почетку протеста, до тренутка кад су камиони стигли у Отаву, уплаћено је скоро 9 милиона долара од стране грађана Канаде. Пре него што је „конвој слободе“ стигао у Отаву, премијер Канаде Џастин Трудо је, као кукавица, побегао из главног града. Исти такви „конвоји слободе“ кренули су у САД, Шкотској, Холандији (Низоземској), Немачкој, Аустралији… То се на Западу догодило крајем јануара 2022. године.    

Пандемија је проглашена на почетку 2020. године и тад су државе широм света увеле мере које у већини држава и даље постоје. Неке државе су увеле ванредна стања и „закључале“ своје становништво. Међу тим државама била је и Србија. Ванредно стање у Србији није дуго трајало, у Србији се живело слободно пар месеци, а онда је 7. јула председник Србије најавио ново ванредно стање или „закључање“ грађана Србије. То је изазвало бес грађана и догодили су се велики протести, са великим сукобима са полицијом, који су трајали пар дана. Протести су стали, али у Србији више никад није уведено ванредно стање, власт се уплашила реакције народа и одбацила ту могућност. Наравно, власт (окупатор) је схватила да су носиоци протеста били млади људи, средњошколци и студенти, и кренуо је медијски и психолошки рат против младих. У јесен 2021. године, мало више од годину дана након протеста, уведен је ковид аусвајс од 20 часова за угоститељске објекте и ноћне клубове, а та мера највише погађа младе, који ако желе да излазе ноћу морају да се вакцинишу. Или, држава поклања младима по 100 евра. Са једне стране, млади се уцењују – прети им се штапом, са друге стране, млади се купују, корумпирају – даје им се шаргарепа. Верујем да већина младих неће насести на такве технике манипулације и контроле и да ће у себи и даље носити слободарски дух. Као и већина у српском народу или међу грађанима Србије. А да је то тако, показује и то што је Новак Ђоковић постао светски симбол отпора против ковид фашизма, у томе има подршку већине Срба, и већине људи у свету, на протестима широм света скандирају Новаку Ђоковићу (чак и у Шпанији, и неки Шпанци који су били фанови Надала сад су постали Фанови Новака Ђоковића). Затим, на протестима у Канади и САД има доста Срба који су међу главнима у шпедитерском послу у Северној Америци и зато је толико српских застава на протестима у Канади и САД. И у Аустралији.

Дакле, за разлику од грађана евроатлантских „демократских“ држава који живе као да су у логорима, грађани Србије слободно се крећу од пролећа 2020. године. Грађани Србије су се сами изборили за слободу. Након што су грађани Србије „показали зубе“, вакцинацисти су се повукли у том смислу, али су медији и даље затворени и прогоне се лекари који се залажу за слободу избора. Власт (окупатор) је обрађивала опозицију после протеста у јулу 2020. и кад су ставили под контролу проевропски део опозиције, увели су, пре неколико месеци, ковид аусвајсе који важе од 20 часова у кафанама, кафићима и ноћним клубовима. Протест није био велики као у јулу 2020. године, али се и сад битка води на други начин. Међутим, да би се Србија у потпуности ослободила ковид фашизма, да би грађани Србије и привредници могли да путују у што више држава и да наши људи у дијаспори не живе у логорима – потребно је да се што више држава света ослободи ковид фашизма.

Сад је време да Срби шире демократију на Западу и да Срби бране људска права и слободе у евроатлантским државама које су постале недемократске зато што се грађани тих држава нису побунили, попут Срба или грађана Србије, на почетку пандемије. Српски народ је у оба светска рата био на страни добра, а већ три деценије је на првој линији фронта против Новог светског поретка. Исте силе које су напале Србе крајем 20. века, на почетку треће деценије 21. века увеле су ковид фашизам; ради се о истим центрима моћи. Срби су међу народима који имају највише искуства у борби против нациста и фашиста. Као и Руси. У Русији су били велики протести против увођења ку-ер шифри и власт је одбацила то. А Белорусија од почетка пандемије не слуша СЗО. За разлику од грчког, у словенском делу Православља постоји јак отпор антихришћанској (антиправославној) Империји. Наш циљ је да заједно са осталим православним народима ослободимо наше државе и да тај „вирус“ слободе ширимо светом. Као хришћански народ радујемо се протестима грађана у Канади, САД, Великој Британији, Немачкој, Аустрији… у државама које су бомбардовале Србију, тј. желимо да се и те државе ослободе или да на власт у тим државама дођу људи који ће зауставити успостављање тзв. нове нормалности, који нису расисти, који не мрзе Словене и Православље, који не желе да поробе цео свет и успоставе светску владу. (Једино што се тиче Кине и подршке борцима за људска права и слободе морамо да будемо опрезни, јер не желимо револуцију која ће на власт довести слуге Империје.) Борба је тек почела (на пример, Империја је сад увидела да су возачи камиона слободни људи и сад ће да развија камионе које ће да вози компјутер, тј. убрзаће ширење „четврте индустријске револуције“).

После ове насилне одвојености и отуђености, људи су жељни друштвеног живота. Али су се деца навукла на телефоне и интернет. Борба сад мора да се води и за децу да не постану зависна од тзв. метаверза у настајању. Важно је и како ће се образовати нове генерације. А на Западу ће то ићи доста теже, јер су они били отуђени и пре пандемије, сви медији и све мреже су под контролом Империје и људи немају проступ истини, информацијама, а деца су више зависна од игрица (као и у већем делу Далеког Истока). Срби су познати као људи који су дружељубиви и имаће велику улогу у повезивању људи широм света. Као средства информисања могу да служе и руске мреже Телеграм и Вконтакте и кинеска ТикТок. Све више људи и са Запада користи руске и кинеске друштвене мреже због цензуре на Гуглу, Мета, Твитеру, Јутјубу… Телеграм је и у техничком смислу бољи од Вотсапа.

За свет има наде све док Русија и Кина одбацују антихуманизам. И наравно, док има Срба који се боре против Империје. И док се дешавају чуда попут овог у Канади…

Никола Варагић: Довиђења до ослобођења

Никола Варагић

Да ли је Србија окупирана, полуокупирана или слободна држава?

Један део територије Србије је војно окупиран, сецесионисти су прогласили независност 2008. године, а део међунароне заједнице признао је ту лажну државу, иако је званично, са правне стране, покрајина Косово и Метохија под ингеренцијом УН и део Србије. Али од  2012. године стање је још горе, Срба је све мање на КиМ и не поштује се Резолуција 1244.

Што се тиче остатка Србије, она је под културном и економском окупацијом. Грађани се апсолутно ништа не питају, све одлуке доносе велике силе, тајне организације и крупни капитал (наднационалне корпорације). Спроводе се интереси страних држава, уништава се српска култура, одузимају се природни и привредни ресурси, српски народ полако нестаје.

Пред камерама, сви глуме да је Србија суверена и демократска држава. У стварности један део Србије је под војном окупацијом НАТО држава и албанских националиста који желе да створе Велику Албанију, а цела Србија под културном и економском окупацијом. Да ли је то истина, или није истина? Да ли је Србија колонија, или независна држава?

Свака странка, која је била или је сада у власти у Србији, само спроводи интересе великих сила и наднационалних корпорација. Да се не враћамо много у прошлост, буквално нико ко је био на власти после 2000. године није пружио озбиљан отпор Империји, а посебно после убиства Зорана Ђинђића. Империја никог ко није њен не дира, све док није опасан по власт или не дође на власт, а неће да спроводи наређења Империје.

Кад неко са неке маргине, без велике подршке грађана, преко интернета, из фотеље, води борбу против окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе. Кад се опозиција бори за власт у окупираној држави, а не бори се и против окупације и окупатора, то је као лајање на звезде или кад пси лају док каравани пролазе.

Дакле, истина је да држава Србија није слободна, суверена, демократска држава. У држави постоје неке оазе слободе које још увек нису окупиране, у народу има довољно оних који знају шта је истина (и боре се против окупације, свако на свој начин – у културном рату тако што пишу ћирилицом, а у економском тако што развијају домаће компаније и купују домаће производе, итд.), да може да се каже да у народу још увек има довољно храбрих и слободних људи, бораца за слободу, али таквих људи нема у власти, држава је окупирана.

У Србији се ништа неће променити док се не појаве људи који су спремни да се суоче са истином и да се жртвују за слободу, за свој народ, за опште добро. Они лично, а не народ. Режим и Империја не дозвољавају таквима да се пробију, а чим ојачају и добију подршку народа, Империја и режим такве прогони, хапси или убија. Можда због тога толико дуго немамо праву опозицију? Ко сме, кад то зна, да уђе у политику и да спроводи у дело оно што је говорио док је критиковао власт, или опозицију, док није био претња окупатору?

Све док се Београд не ослободи културне и економске окупације, неће бити могуће ни да се ослободи покрајина Косово и Метохија. Али, како да се Београд, односно, Србија без Косова и Метохије, ослободи културне и економске окупације ако нико нема храбрости да се супротстави Империји, суштински, а не само вербално и из опозиције или фотеље?

Затим, није довољно ни да су лидери спремни да се лично жртвују, а не да жртвују народ, као скоро сви лидери до сада. Морамо да створимо систем и јединство тако да никад све не зависи од једног човека, или мање групе људи, јер ако непријатељ убије лидера српског народа, народ остаје обезглављен и ко зна колико је времена потребно да прође да се опет појави неки такав лидер. Зато нова елита не сме да гради култ личности, него систем да први буде само први међу једнакима тако да сваки државни функционер одмах има замену ако буде убијен, а цео народ увек јединствен и увек уз такву власт.

Кад бисмо имали такву елиту, такав систем и такво јединство у народу непријатељу остаје само да уведе санкције и блокаде, или да војно нападне целу државу и да учини геноцид над српским народом. Или да се преда и одустане од окупације Србије.

Да би се ово последње догодило, мораш да будеш спреман за оно прво – за жртвовање, за дугу и напорну борбу, да трпиш претње и увреде, санкције и неправде, да издржиш све то и опстанеш у тешким условима, живећи скромно. Сад је питање колико је Срба спремно за такву борбу. Колико Срба је спремно да се бори за Косово и Метохију, ако то значи да ће имати мањи животни стандард, да неће моћи да купе нов ауто и иду на море у неку другу државу, или да неће моћи да послују из Србије са НАТО државама неко време?

Чак и кад би Србија била демократска држава, узор свим осталим државама у свету што се тиче владавине права и поштовања људских слобода, ако и даље жели да буде суверена и православна држава, Србија би била на удару Запада. Можда то не би била војна агресија, можда ни санкције, али би свакако постојао велики притисак и медијски рат.

Србија се неће ослободити тог притиска све док нема довољно оних који су спремни са тим да се суоче и да истрпе све што је потребно да се истрпи. Они који су на власти морају да деле судбину народа, а народ не сме да руши власт која је под ударом Империје само зато што су лоши услови живота због притиска Империје, сви морају да буду скромнији и да трпе притисак. Некад је довољно само мало стегнути зубе и тај притисак нестаје, нема више окупације. А некад је то маратонска борба и потребно је много жртава и трпљења.

Морамо бити спремни на све и само ако смо спремни на све можемо ослободити Србију и живети као слободни људи у слободној држави. И морамо да имамо савезнике. Патриота би рекао да је данашња Белорусија исто што Србије деведесетих. Али зашто је Белорусија сама у борби против новог светског поретка? Зашто је Србија била сама? Тада Белорусија није била уз Србију, данас Србија није уз Белорусију. Русија је више уз Белорусију, јер је ближа и много јача, него пре 30 година, али ни то није довољно да Белорусија не остане изолована од света. Кад патриота буде знао зашто је то тако и како то да промени, како да реши проблем, створиће се јак актиимперијалистички и алтерглобалистички савез народа и држава у овом делу Европе и света. Појединац не може сам да победи режим; изолована држава не може сама да се бори против Империје.