Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (28. део)

13 марта, 2015
Никола Варагић

Никола Варагић

.

ПРОМЕНА СВЕСТИ (28. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (15. део)

.

Данас је лако бити освајач. Да се данашњи Срби врате у прошлост, када је дошло до инвазије муслимана, у време сеоба и стварања Војне Крајине, учинили би да нестану, да не могу да се врате у садашњост, у којој их не би било, јер би се скоро сви асимиловали међу Турке и Аустријанце. То се показало приликом наметања и прихватања комунизма после 1945. године. А садашњи Срби се међу садашњим народима још и добро држе! Зато се неолиберална култура и неолиберална економија тако брзо шире. За многе је довољно да буду грађани “светског града“ (као некада партије), макар и са периферије, пристају да буду “обичан шраф“ и следе “великог вођу“[1]. Велики број људи продаје се за ситне привилегије, али и због страха (од затвора, губитка посла, медијске хајке…) не покушава више да уради и престаје да се бори – прихвата систем и тренутну моду, узима кредит, пише латиницом и тако живи свој живот[2]. Тако долази до “промене свести“ – прихватања вредности од стране слабијег, које му неко (јачи и богатији) намеће[3]. Окупатору је данас довољно да користи само “меку силу“. Капиталисти су у борби против комуниста користили “меку силу“ и победили. На исти начин неолиберализам, тамо где влада конформизам (а данас је то свуда), побеђује хришћанство. 

И у либералном, и у отворено тоталитарном друштву, на врху стоји мала група људи, која ради шта хоће и како хоће, док сви остали следе правила која они успостављају. У капитализму, то је један одсто најбогатијих. У комунизму, то је један одсто функционера једине партије. То зову прогрес у односу на Средњи век. И данас постоје они који сањају да освоје цео свет, да апсолутистички владају. Добро им иде. Истовремено са појавом и ширењем “сексуалне револуције“, настаје “дисциплинарни дијаграм“ (Хард-Негри). Истовремено са ширењем “потрошачке културе“, наставља се ширење “државно-административног апарата“ (Иљин). “Светском граду не припада народ него маса“ (Шпенглер). 

Неолиберализам се није појавио тек тако, са левичарском револуцијом из 1968. године, или за време конзервативаца (тачеризма) почетком осамдесетих, то је резултат процеса који се на Западу одвијао вековима. Међу Србима нешто краће, од 18. века. Сада у Србији, чија власт тежи ка ЕУ, истовремено са одржавањем параде поноса имамо најмање слободе у медијима (и једина разлика у односу на комунистичко време је што тада није било интернета као привремене оазе слободе). Сви (када се погледа избор странака у скупштини) теже ка ЕУ да би Србија постала ефикасна држава, а главни промотери ЕУ и (у овом конкретном случају из напомене која следи – феминистичке еманципације) у Србији, највећа су препрека за стварање ефикасне државе, која је у служби грађана и привреде[4].

Наравно, то фараонско у људима је древније и од Запада, и од Србије, међутим, “лек“ који се појавио, који постоји, а то је (православно) хришћанство, људи више не (или све мање) желе. То је, делом, и разумљиво, због оних који су спроводили хришћанску тотализацију, који су веру ширили мачем, који говоре о Христу док мисле на личну корист, који суде другима и изједначавају грех са грешником, који виде трун у туђем оку а не виде брвно у свом оку. Таквих има и данас. Таквих ће бити увек. Против таквих се треба борити. Зато то није оправдање.

***

На богатом и срећном Западу, у богатом и насмејаном Холивуду – толико несреће и агресивности. Толико естетске и етичке егзистенције у демократском, “слободном свету“, и толико – егзистенцијалног страха[5]. Модерна психологија врти се око разних изама – не нуди излаз. Човек лако упадне у замке психологизма и осталих изама – затим се врти у круг. “Несклад између Масловљеве самоактуелизације и Јунгове индивидуације, и стварности свакодневног живота, води ка дубоком разочарењу“ (Пол Виц[6]). Поражени и потлачени служе за подмиривање потреба елите. Поражени улази у депресију пошто није остварио “стандарде успеха“ (или, ако није нашао “нову таблицу вредности“). Победник се суочава са другом врста питања (бе)смисла и односа са спољним светом. На крају и он заврши на “каучу“.

То су последице повратка античким и паганским учењима, затим (пре свега) прихватања оригенизма, августинизма и протестантског (калвинистичког) учења да је људска природа од самог почетка грешна, да је душа затворена у телу по казни, да су сви људи подједнако грешни и да људи могу само да греше – учења које је нагласак ставило на старозаветни морал и подстицало индивидуализацију (субјективни доживљај, лично спасење) – унутар католицизма који је отворио пут човекобоштву. Католици су веровали да је Божја суштина исто што и Божја енергија, да су “изабрани“, делили су индулгенције (искупљење, опроштај грехова за новац). Бацали су анатему на сваког ко је негирао да се рационално може спознати Бог. Језуити су донели догму о непогрешивости папе и булу да се у сваку одлуку (осуду) коју Рим донесе – мора веровати. Међу хришћанима на Западу ширио се и пелагијанизам (учење да човек може постати савршен без Бога, тј. Благодати). Калвинисти развијају учење о предестинацији. Појединци мисле да су “изабрани“ да постану оснивачи нових црква, умножава се број протестантских цркава. Такође, расте и број тајних друштава и секти. 

Све се то, временом, унутар Запада испреплетало: томизам синтетизује античка учења и католичко учење (нпр. за Цицерона, “прави закон је исправан разум у сагласности са природом“; за Аквинског, природан закон је у складу са људском природом, која је разумна); затим католицизам прима утицај реформације, а реформација прима утицаје католицизма. Након ренесансе и реформације, све се то испреплетало са просветитељским (нехришћанским) учењима (рационализмом и романтизмом), а један део са (нехришћанским) мистицизмом и окултизмом.

Оно што није противно разуму није противно ни правди (Хобс). Морал је укорењен у нашим осећањима, морални судови изражавају личне жеље или осећања (Хјум). У људском срцу постоје закони непознати људском разуму, човек не може да схвати како је тело повезано са духом (Паскал). Можда заиста постоји нешто што не обухвата природан свет и што је недоступно нашем сазнању (Кант). Атеисти и радикални рационалисти тврде да не постоји. Окултисти су уверени да постоји и да је доступно (њиховом) сазнању. Још по неки католик или протестант то тврди. Јавни простор и систем образовања освајају атеисти – емпиристи, позитивисти, еволуционисти и материјалисти. Егоисти су победили утилитаристе унутар елите; човек-маса је размажени нарцис који се усмерава ка “потрошачком друштву“.

Тако човек који је “грешка“, након коперниканског обрта, схвата да је и “нико“ и “ништа“ у односу на свемир. Међутим, човек који је изашао из природе, удаљио се од природе након што је почео да открива њене законе, почео је да ствара културу и утиче на природу. Човек постаје мера свих ствари. “Човек је сам у свемиру… Он је управо сада један и све. Зато и има у себи закон и сам јесте сав закон… Он од себе захтева да се повинује овом закону у себи, закону свог Ја, да буде само закон“ (Вајнингер). Није више антропоцентрик, сада је егоцентрик. Човек који је био “грешка“, сада мисли да може постати савршен без Благодати – као појединац, индивидуа. О себи мисли све најбоље, “други су пакао“, а људски род је и даље “огрезао у греху“ (не више као пали Адам, већ као обична животиња). Масовно се прихвата еволуционизам, тј. дарвинитис (синтеза разних изама). 

“У Фројдовом тумачењу, природа је заменила Бога као апсолутни извор ауторитета… Фројд је само преобликовао августиновске идеје о искварености људских бића и заоденуо их ‘научним’ секуларизмом… Неофројдизам представља секуларизацију Августинове верзије приче о Паду, приче која вековима заокупља колективну имагинацију западног човечанства… Тако, неофројдизам, као и класични авгунистизам, спречава развијање способности за љубав“ (Сет Фарбер[7]). 

Све је у складу са природом (биологијом), а оно што није сматра се болесним – ментални поремећаји изазвани су биолошким факторима. Све је у складу са математичком логиком – психолошки није могуће оно што је геометријски бесмислено (Хусерл). “Унутрашње светло“ је природно светло (lumen naturale), таворска светлост спада у прекогнитивне и парапсихолошке феномене, који нису чудо природе (насиље над разумом), већ су у складу са природом и могу се рационално објаснити. Онострано је емпиријски доказано несвесно. Несвесно је у складу са природом. Учење о предестинацији испреплетало се, након упознавања са Индијом и Тибетом, са учењем о карми, а онда се појавила философија детерминизма. Слично се може рећи и за учење о колективно несвесном.

Човек је део природе – “живот свестан себе“. Човек је биће које је стекло разум (способност мишљења). Природа је финални узрок природе и развија (креће) се путем закона еволуције. Тако је и мозак човека еволуирао, са њим и свест, са свешћу и морал (савест). Човеково деловање је производ његових сила. До сада је све била “борба за опстанак“, и шта донесе случај. Сада се верује само у моћ разума и науке. Нема више ни “самовоље“ природе – у детерминистичком универзуму човек може да измени однос узрока и последице. Ако је нешто детерминисано, детерминисано је од самих људи (оних “изабраних“). Човек је изнад (владар) природе, изнад случајности и нужности – само је питање времена када ће победити “страх од слободе“ и овладати “врховним законом природе“. “Човекова гордост је оправдана. Врлином свог разума он је саздао материјални свет који превазилази чак и визије бајки и утопија… Мада многи циљеви још нису достигнути нема сумње да су врло близу и да је проблем производње – који је био проблем прошлости – начелно решен“ (Фром). Прометеј је постао “антропопласт, творац човека, што значи да човек више није повезан са божанским поретком, него је сам себи одговоран и обележен самосвешћу свога знања и умења. Човек који ствара је бог“ (Гадамер). Човек се најбоље “развија из себе самог у својој самосвојности“ (Хумболт). Човек поседује нестворену слободу, коју није створио Бог, која је слободна од Бога – човек је слободан у откривању свог стваралаштва – “осми дан стварања“ подразумева првенство човека над Богом (Берђајев). “Осми дан стварања“ подразумева (и) првенство човека над природом. 

Идеалисти и утописти међу рационалистима верују да ће се човек поправити, превазићи себе, када постане потпуно рационално биће. Теурзи верују да ће се то догодити када човек “укључи друге светове у свакодневицу свог живота и своје свести“, када овлада  природом “снагом беле магије“, “беломагијском техником“ (романтичари су негде између рационалиста и теурга, тј. окултиста). Једни су да се “у коначно иде на све стране“, други за “мистички улазак у бесконачно“, а трећи за неку врсту синтезе (попут масона траже тачку Омега). Четврти су нихилисти, песимисти или скептици. Морални релативисти и етички субјективисти намећу своју деонтологију. Разочарани хришћани и рационалисти прихватају ислам, будизам, хиндуизам. Грађанин “светског града“, човек-маса, верује у шта хоће, може да буде шта хоће. Од сваког учења узима оно шта му одговара. Постоји само “моја истина“ (Сартр). Живи у тој илузији све док је покоран грађанин, док се не освести и побуни против режима – тада тек схвати да постоји само “истина“ јачег и богатијег – демократија гуши слободе јаких и богатих индивидуалиста. Рађа се мржња према “јакима“, или мржња према “слабима“. 

За представнике једног изма, човек је настао као мирољубива животиња, друштвено биће (у “природном стању“ није било “рата свих против свих“), која се покварила када је настала приватна својина, када је дошло до акумулације капитала. За представнике другог изма, човекова првобитна природа је рђава, у човеку је урођена склоност ка злу, човек је себична животиња, у првобитном друштву доминирао је најјачи мужјак, краљ међу животињама. За представнике трећег изма, човек није ни добар ни рђав, може да буде добар или рђав, има могућност превазилажења, човек је “могу бити“, “могућа егзистенција“ (Јасперс). Шта човек може бити? Натчовек? 

Они који су на Западу ширили хришћанство, учили су да човек може бити само грешан. Неки су веровали да до спасења или савршенства могу доћи без Божје благодати. Све је почивало на институционализованом ауторитету, уместо на духовном ауторитету. Они који су се на Западу борили против хришћанства, учили су да егоизам није грех, да треба гледати само личну корист, да јаки опстају док слаби пропадају, да ствари покрећу људе, да “секс све продаје“. Комунисти су се залагали за “укидање сваког морала“, Маркс је чак стао на страну моралног зла пошто зла страна покреће живот и доводи борбу до остварења. 

Православно хришћанство учи супротно и од једних и од других. И од оних трећих, код којих је све то измешано, испреплетано – који и (православно) хришћанство “прилагођавају и уједначавају“ са другим верама, философијама, идеологијама. “Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историјској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима“ (Св. Јустин Ћелијски).

***

Пред вама је део из текста Ребеке Њубергер Голдстин, филозофкиње са Запада, пренет из западних медија, као одличан пример који показује колико се Запад удаљио од хришћанства, колико је заборавио на своје хришћанске корене и какви су ти корени. Наслов текста је “Шта би Платон рекао“: “Платон би се највероватније највише запрепастио пред светским моралним напретком. Он је веровао да бити ‘филозоф’ значи преузети на себе одговорности моралног реформатора. Ипак, иако је морал био централни део његовог учења, многе моралне истине које ми сада узимамо здраво за готово њему никада нису падале на памет. Тако на пример, иако се Платон противио поробљавању Грка, он је, као и сви антички Грци, одобравао поробљавање ‘варвара’. Насупрот томе, данас би свака особа која нема склоности ка филозофији, лако могла да објасни зашто је ропство погрешно: ‘Особа је особа. Свачији живот је важан управо колико и живот неког другог.’ Колико год овај закључак изгледао очигледан, свету је требало хиљаду година да до њега дође, а на много начина тек треба да га потпуно прихвати. Међутим, сада можемо колективно да се осврнемо на наше претке и запитамо се како ни најморалнији међу њима није успео да увиди да не треба тако да се понашају. Шта је довело до овог напретка? Платон је сматрао да је морални напредак у суштини интелектуални процес вођен разумним аргументима, што је став који је подржао велики број моралних филозофа, од Баруха Спинозе и Имануела Канта до Џона Ролса и Питера Сингера. Ипак, многи други су одбацили аутократију разума у људским моралним животима, слажући се с тврдњом Дејвида Хјума да је ‘разум сам по себи потпуно инертан.’ Они верују да ниједан чисто апстрактан аргумент не може да нас наведе да урадимо нешто што не желимо. Ако рационалан аргумент не може да нас покрене, шта може? Један прост одговор гласи: емоције. Моралне емоције, нарочито емпатија, могу да остваре оно што не може ниједна сува рационализација. Што више осећамо, више бринемо и наши мотиви су моралнији. Укратко, јачи осећај емпатије подстиче морални напредак. С овом променом фокуса с разума на емоцију, морална филозофија све више уступа место моралној психологији која, укључивањем идеја из еволутивне биологије, све више има да каже о људској природи и нашим моралним животима. Све се своди на природну селекцију… Ми смо мислећа људска бића, а наши гени нису господари наше судбине[8]“. 

Да ли је овде у питању ненамерни превид или недостатак образовања (што мислим да је случај), или недостатак (ако је намерни превид) интелектуалног поштења? Од Платона до данас догодио се Господ Исус Христ, догодио се силазак Сина Божјег, догодила се хришћанска цивилација. Богочовек је људе учио “љуби ближњег свог“, где је ближњи и незнанац (странац), односно – “особа је особа, свачији живот је важан“. У хришћанству се поштује свака личност, са настанком хришћанске цивилизације долази до укидања робовласништва. Речима Св. Јустина Ћелијског (“Догматика Православне Цркве“): “До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему je ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи’. Богочовек Христос је ‘мир наш’: мир наш најпре са Богом па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да су греси изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима: љубав; и дао нам саму силу те божанске, миротворне љубави. Човек у Богочовеку, у Цркви Његовој, расте у благодатног богочовека кроз живљење ‘са свима светима’; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком.“ 

Не мора човек, који је атеиста, да прихвати Христа као Бога, али како не поменути Њега, од чијег се рођења рачуна време већ 2015 година – како да се превиди таква чињеница? Какво је то образовање? Најбоље из либерализма и социјализма потиче из хришћанског васпитања – без обзира како се хришћанство развијало на Западу, почетак је у времену када Црква није била подељена и нешто од православног учења је остало и у вековима након поделе[9]. То је било пре више од хиљаду година. Више од хиљаду година људи на Западу прихватају овај “очигледан закључак“, “моралну истину“, која се “сада узима здраво за готово“ – да “у Христу нема ни Јеврејина ни Грка“, да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. Зашто “тек треба да га потпуно прихвате“? Зашто либерал Мил (19. век) није прихватио овај “очигледан закључак“? Он је о својим “Грцима“ (тј. Енглезима) и “поправљању“ варвара размишљао слично попут Платона – својима слобода, друге у робове. Ако је у доба Џона Стјуарта Мила, а другу половину свог живота је проживео у доба викторијанског пуританизма (доба “двоструких стандарда“), одрицање од Христа, дехристијанизација, имала такве размере, како да данас замеримо филозофкињи Голдстин која све то прескаче и позива се на модерне философе и еволуционисте? Она је образована у, сада већ потпуно, нехришћанској култури, у постхришћанском добу.

То се види и у књизи “Увод у етику“, коју је приредио Питер Сингер пре двадесетпет година. У чланку “Теорија врлине“ аутор Грег Пенс приказ историјске основе теорије врлине почиње са античким Грцима и онда се одмах пребацује у 13. век на Тому Аквинског, који је “синтитизовао аристотелизам и хришћанску теологију“. Правилно је рећи католичку или западнохришћанску теологију, јер је Аквински, како пише Пенс, “на пола пута између натуралистичког схватања карактера античких Грка и Кантовог непријатељства према натурализму“. Затим, даље у чланку, Пенс помиње “америчког гром-и-пакао теолога Џонатана Едвардса, који је писао да ће део уживања спасених бити и посматрање мука оних који се муче у паклу (‘посматрање невоља других тежи да повећа степен нашег уживања’)“. То нема везе са светоотачким учењем.

По Пенсу, теоријски је могуће да нека личност попут робота може да води савршено моралан живот: “можда такви људи стварно постоје као производ савршеног моралног васпитања људи“. Наравно да постоје, али не као роботи. То су православни светитељи који су упознали духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране; који су свакој страсти супростављали врлину; за које је разликовање добра и зла веће од сваке врлине, пошто у духовном животу врлине нису највиши циљ; који су слободно, без очекивања награде или казне, следили Божје путоказе (који воле добро зато што је добро[10]); који су учили да човеков карактер обликују страсти и да помисли (као садржаји искуства “овде и сада“) доводе до страсти и како свест да контролише настајање помисли… а који су себе сматрали најмањим међу хришћанима (“савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним“). Пенс у наставку пише: “Скоро свако прође кроз живот, а да не постане убица, али се ипак карактери људи који нису извршили ниједно убиство значајно разликују. Личност која је често била у искушењу да убије због свог врелог темперамента, али се од тога уздржавала због моралног разлога, не изгледа као неки виши морални тип. Много је узвишеније никад не пожелети да се због неког малог разлога убије човек. Још је боља личност која не би уопште убила и која тугује због убијања невиних људи“. Свети Оци, сви прави подвижници и искрени верници такве су личности. Они не да не би убили човека, не би убили ни мрава (било коју биљку или животињу). Они не само да тугују и не само да се моле за невине, они тугују и за онима који нису невини, моле се и за грешнике (и за спас све твари). Ко баш ништа не зна о православној аскетици, нека, за почетак, погледа руски филм “Острво“. Питер Сингер – поштено – у уводу “Увода у етику“ пише: “Ја сам васпитан у западном друштву, енглеског језика, и образован у западној философској традицији; не бих био компетентан да приређујем књигу која би другим традицијама давала једнак простор“. 

Зато циљ мог писања није моралисање, посебно не суђење, већ описивање, утврђивање чињеница, потврђивање чињенице да ни најобразованији људи на Западу не познају исихазам (осим, наравно, изузетака, међу којима су многи постали православни хришћани), из чега произилазе одређене последице, попут појаве неолиберализма. Пошто исихаста има мало и међу самим православним верницима, неолиберализам се незадрживо шири и у православним народима. Приказујући Запад какав он заиста јесте, иза свих маски, обраћам се управо људима из православних народа, Србима, који прихватају културу Запада као морално и интелектуално супериорнију[11], који о хришћанству више знају из западних извора; онима који сумњају у вредности своје културе, који не схватају дубину православља, па имају осећај ниже вредности, као и зилотима који су заборавили да ономе ко не зна треба опростити, тј. да не суде да им се не би судило.

Људи на Западу препуни су предрасуда према исихазму, тј. православљу, и верују да је обрнуто, што се види и у чланку “Савремена деонтологија“, из исте књиге (“Увод у етику“), аутора Ненси Ен Дејвис, где она пише: “Највећи број образованих људи данас одбацује схватања… која су заступали црквени Оци. И многи аспекти схватања монаха, свештеника и клирика, који су доминирали раним религијским моралом (и још увек утичу на јудео-хришћански морал), углавном се одбацују као изрази оних схватања људске природе – и различитих способности и улога мушкараца и жена – која су испуњена предрасудама и која су парохијална и казнено усмерена“[12]. Да би упознао православље, човек мора да учини подвиг вере, а то значи да крене у борбу против гордости (егоизма), да крене путем врлина односно самоодрицања, самоконтроле и самокритике, путем покајања (промене свести). То мора да одлучи слободно пошто се врлине не могу наметати. Разум мора бити испитан пред судом вере. Очишћења ума нема без очишћења срца. Другачије се не може упознати православље. Свет не постаје боље место за живот зато што “највећи број образованих људи данас одбацује“ учења Светих Оца из доба патристике и неопатристичко богословље. Не само да обацује, пошто то подразумева да се познаје оно што се одбацује, него ни не покушава да упозна.    

У таквој култури, неминовно је да постоје “двоструки стандарди“, као што је то било у време Мила и “викторијанске епохе“ (краљица Викторија је наметала пуританизам својим поданицима, а сама је живела развратно односно није живела у складу са моралним вредностима које је наметала другима), када долази до наглог и обимног ширења колонија (поробљавања других) и процвата либерализма (личних права својих грађана, тада само белих мушкараца, Енглеза, на британском острву, пошто је нпр. Ирцима било забрањено да причају на ирском). Енглези су у колонијама деспотски владали, а у својој држави промовисали либерализам, утилитаризам и социјализам – либерални социјализам и социјални либерализам. Сада је Србији (и осталим колонијама) забрањено да даје субвенције својим привредницима и пољопривредницима, а у Великој Британији, Француској и Немачкој је дозвољено и они то раде. Елита није много боља ни према својим грађанима, и ту се води политика “двоструких стандарда“. “Обичан грађанин“ било које државе на Западу, када нема новац да плати рату, губи кућу. Предузетник када лоше послује, губи предузеће. Са друге стране, банкстерима држава пружа новчану помоћ (новац свих грађана) да сачувају своје банке, када због похлепе и лоповлука лоше послују. Тако изгледа средњи пут између лесеферизма и државног интервенционизма. Моћници (деспоти) узимају, негде мало а негде више, кад им треба, од чега и од кога им треба – колико им треба. Да ли треба стално да подсећам да је то све пресликано и код нас, да српска елита само имитира елиту са Запада? Да ли су због тога увели приватне извршитеље?

Утилитариста или социјалиста, без (православног) хришћанског васпитања, без подвига вере, (п)остаје егоиста. Посебно ако је на власти, пошто власт нико не контролише (а он своје мисли не преиспитује Божјим мислима). Брзо нестаје граница личне слободе, коју су истицали социјални либерали или либерални социјалисти. Либерализам се (а са њим, видели смо, и социјализам) претвара у неолиберализам – скуп атомизованих, изолованих појединаца, који живе у маси, међу којима влада закон јачег – јачи егоиста границе своје слободе шири тако што сужава границе слободе слабијих и није одговоран друштву за понашање које се тиче других људи. Повезује се са онима који су слични њему – своју групу сматрају најсавршенијом. Ако је члан елите, одговараће друштву само ако се замери неком јачем из елите, ако његова фракција изгуби, или ако је елити пред масом, да би је умирили и задржали под контролом, потребно “жртвено јагње“, а он је “најслабија карика“. 

“Све се своди на природну селекцију“, пише Голдстин. Kако се развија емпатија и како долази до моралног напретка? Опет се све своди на егоизам, тј. на личну корист, а са тим на природну селекцију. Појединац, као слободан стрелац, кажу еволуционисти из друштвених наука и биолози, придружује се групи ловаца, ствара се “ловачко-сакупљачка заједница“. Појединац унутар такве заједнице остварује личну корист – смањује ризик приликом напада, добија свој део плена. Рађа се емпатија међу ловцима, настају морална правила. (По неким биолозима, емпатија не постоји само међу људима, може се наћи и у биљном и животињском свету, односно љубав према другим људима је урођена, човек је одувек друштвено биће. По неким другим биолозима, пошто је човек еволуирао као ловац, има наследну биолошку склоност ка убијању; алтруизам је само прикривена себичност). Себичност се санкционише, настаје дисциплина. Морал који важи унутар једне “ловачко-сакупљачке заједнице“, не важи за припаднике друге заједнице. Морал који важи за већину чланова заједнице, не важи за вођу или вође заједнице. Настаје класни или кастински систем. Нови вођа на власт долази “оцеубиством“. 

Доследни секуларисти, који су уверени да “васиона не поседује никакву објективну вредност“, који тврде да живот нема смисла (пошто је производ насумичних генетских мутација), “не могу да воле потпуно, да се препусте осећању љубави или поштовања, јер ова осећања нужно бивају контролисана мишљу да је предмет тих осећања заправо безвредан… Секуларизам умањује осећање постојања, и спречава човека да оствари природне дубине које живот човеков поседује када је овај свестан да има корен у бесконачном, у Богу“ (Сет Фарбер). То је разлог зашто “очигледан закључак“ – “особа је особа, свачији живот је важан“ –  која се “сада узима здраво за готово“ – Запад “тек треба да потпуно прихвати“. Наравно, није потпуно, међу свима, прихваћен ни у православним црквама и народима. 

*** 

Крајем 19. и почетком 20. века, после Христа, како то лепо објашњава еволуциони биолог и генетичар (и левичар) Биљана Стојковић “Дарвинова објашњења природе веома лако су пронашла пут до теоретичара друштва. Херберт Спенсер (1820–1903), утицајни британски филозоф, сматрао је да начело еволуције може представљати окосницу ‘синтетичке филозофије’, то јест да природна селекција јесте филозофско начело које може ујединити различита поља науке. Видећи себе као напредне и либералне мислиоце, многи индустријалци и филозофи попут Спенсера лако су прихватили биолошки детерминизам по коме друштвене класе представљају манифестацију природних разлика између људи, при чему су богаташи биолошки супериорнији у односу на сиромашне чланове друштва. Тиме је дат ‘научни’ легитимитет класној сегрегацији, а на еволуцију друштва гледало се као на ‘природно’ чишћење од инфериорних чланова јер они и јесу знатно чешће болесни и имају краћи животни век. У то време није било ни назнака разумевања чињенице да животни услови у највећој мери одређују изложеност болестима, ухрањеност или било које мерило интелигенције (кроз образовање)… У сваком случају, уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света. Није било необично ни то што се таква злоупотреба биологије проширила и на друга друштвена питања. Наиме, биолошки редукционизам, то јест свођење сваког аспекта индивидуалне различитости искључиво на биологију и постојање биолошки наследне супериорности једних над другима, врло брзо је од питања друштвених класа прерасло у биолошко разумевање супериорних и инфериорних народа, ‘раса’, полова, итд. Епилог су били расистички и еугенички закони у западним државама и, коначно, геноциди током светског рата и касније. Целој ствари није ни најмање помогао напредак биологије почетком 20. века када у еволуциону теорију бива уведен појам ген, материјална јединица наслеђивања. Идеолошка матрица је, наравно, остала потпуно иста: друштвена улога сваког човека предодређена је наслеђеним генима, при чему се полови, породице, етничке групе, народи и ‘расе’, битно разликују по својим способностима, то јест генима… Из премисе о главној улози природне селекције у еволуционој линији наше врсте произлази: 1) да су не само сви облици понашања људи већ и карактеристике људских друштава директно одређени генима (геноцентризам), и 2) да све ове карактеристике представљају адаптације, ако не сада онда у неким древним животним срединама (панселекционизам). Овако једноставне идеје веома су прихватљиве лаицима (или на ‘брзину створеним’ еволуционистима), посебно онима којима је блиска конзервативно-либерална идеологија, јер наводно и ‘сама наука’ потврђује исправност њихових ставова. Дарвинитис, то јест гурање еволуционе биологије и тамо где јој није место, и данас има велику популарност… Данас, међутим, мало који образовани биолог подржава дарвинитис… Животна средина није само селекциони филтер који ће фаворизовати прилагођене а елиминисати неуспешне. Животна средина активно креира фенотипску различитост, што значи да јединке нису предодређене својим генотипом… Истраживања нам потврђују да се међусобно разликујемо у генима које смо наследили, али да њихов утицај на фенотип понашања јесте, у коначници, обликован социјалним контекстом[13]“. 

Хришћани немају никакве везе са дарвинитисом, “синтетичком филозофијом“ и биолошким детерминизмом и редукционизмом. Дарвинитис је производ позитивизма (Конт) и социјалног дарвинизма (Спенсер), еугенику је основао рођак Дарвина, вођа нациста био је левичар… У сваком случају, више је производ науке, тј. љубитеља науке, него хришћанства. Љубитељи науке били су, и остали, најкрупнији капиталисти и индустријалци. Није сваки десничар и капиталиста – хришћанин. Постоји и нехришћанска десница. Међу десничарима – конзервативцима, капиталистима и националистима – могу се наћи они који подржавају дарвинитис, али међу хришћанима (искреним верницима) не могу, јер Свето Писмо учи другачије.

*** 

Прави хришћани и прави левичари противници су неолибералног капитализма[14]. Шта их спаја, а шта их дели, те не воде заједничку борбу, већ више ратују између себе? Човек је производ културе, човек ствара културу. Човек је дело историје, човек ствара историју. Човек је део природе, човек делује на природу. У православљу нема сукоба или супростављања између појединца и друштва, између човека и природе, између Благодати и природе. Ако је фенотип понашања обликован социјалним контекстом, колики је удео религије, конкретно хришћанства, унутар социјалног контекста? Колико су на морални напредак утицали хришћански духовници, повезани са светом за који и еволуциони биолози (левичари) и социјални дарвинисти (неолиберали) – атеисти, рационалисти – тврде да не постоји? Колико је православног хришћанског (светоотачког) васпитања у основи хуманистичког васпитања? Православни подвижници нису идеолози, исихазам није идеологија. Христ је устао против законопоклонства. Код верника који тежи Царству Божјем нема (прикривеног) класног интереса – у Царству Божјем нема класа, могу да уђу људи из свих друштвених класа. 

Прави левичари (више) нису за једнопартијски систем, за укидање приватног предузетништва и приватне имовине. Какав став левичари имају у односу на религију, у свим аспектима, посебно образовном? Да ли верници имају иста права, да ли за вернике важи исти морал? Човек је или социјално или биолошко биће, или нешто између, само није небеско (духовно) биће – уче атеисти. Не мора левичар да верује да је човек небеско биће, вера се не сме и не може наметати. Довољно је да не намеће верницима своју “истину“ – довољно је да и верника прихвати као особу, да прихвати да је и живот верника важан. Ако левичар не разуме како православни хришћанин долази до истине, и зашто је за православне верника истина Једна (“човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате истине“), довољно је да се поштују његове вредности. Исто важи и у обрнутом смеру. Наравно, са поштовањем треба да иде конструктивна критика. И једни и други треба да остану отворени за критику на свој рачун. Хришћанин се бори против греха, он мора да укаже на грех, да пробуди савест, али тако да не намеће другима морал и врлине, мора да разликује грех од грешника. Такође, прихвата критику на свој рачун, и сам је (понекад) грешник (а Бог му се и кроз друге људе обраћа).    

Социјалисти и хришћани (на попису и због традиције) треба да буду више либерали (демократе, предузетници), а либерали треба да буду више социјалисти и (прави) хришћани. (Социјалисти и либерали не морају да буду крштени верници.) Прави либерал (демократа, за кога постоји граница личне слободе) противник је неолиберализма. Најбоље у социјализму, либерализму и хришћанству своди се на исто – не чини другоме оно што не желиш да други чини теби или “особа је особа, свачији живот је важан“. Наравно, неупоредиво је, по својој дубини, љубави према сваком човеку – и грешнику и непријатељу – учење Господа Исуса Христа са учењима оснивача либерализма и социјализма. Хришћанство претходи либерализму и социјализму, либерализам и социјализам појављују се унутар хришћанске цивилизације. 

Дакле, хришћанин треба да буде хришћанин. Хришћанин не намеће веру – теократија је превазиђена идеја, утопизам, хилијазам. Хришћанин је увек “и појединачан и општи човек“, а делатност хришћанина је “увек личносаборна, личноколективна“. Вера је истовремено лична и саборна. Хришћанин не може да буде сурови капиталиста и етички егоиста. Верујем да нико међу правим хришћанима не спори позитивну страну социјализма, верујем да подстиче солидарност међу људима, да подржава борбу економске левице – хришћанин брине о сиромашнима и болеснима; међу сиромашнима, међу радницима има и хришћана, и ближњих. Са друге стране, хришћанин не може да буде колективиста, он се не крије у маси, преузима одговорност, спреман је да буде и мученик. Не смета му другачији, не смета му разноликост. Православље не униформише мишљење. Без усавршавања појединца нема усавршавања друштва. Обожење је бесконачан процес (само)усавршавања. 

Хришћанин је и либерал и социјалиста, хришћанство је изнад либерализма (индивидуализма) и социјализма (колективизма). Зато хришћанин, када је хришћанин, у себи носи најбоље из либерализма и социјализма. Када би на овом свету заиста сви живели у складу са хришћанским моралом, када би он био могућ на овом свету у смисли да сваки човек тако живи, нестао би “рат свих против свих“, “класни рат“.  Нестао би морал. Али, то није могуће, у апсолутном смислу, у овом времену и простору, и то је оно где су марксисти и остали утописти грешили. 

Хришћани се са социјалистима и либералима највише разилазе код питања јавног образовања и јавног морала. Када се дође до тих питања, социјалисти су ближи либералима, и либерали социјалистима. Тада су атеисти из друштвених наука солидарни са атеистима из природних наука. Свима смета православно аскетско васпитање (које заправо и не познају). Пукотину у културном и етичком смислу, неолиберали вешто користе у економском смислу. Ко је ближи неолибералима у културном и етичком смислу – левичари или хришћани? Колико су националисти и неопагани далеко од хришћана, односно близу неолиберала и левичара? Ако је дарвинитис синтеза разних изама, шта је неолиберализам? Пошто нема договора око објективног добра, око општег интереса – све је дозвољено, солидарност постоји само међу појединцима које спаја лична корист, унутар група истомишљеника.   

*** 

“Како да испливамо на обалу, отевши се снажној матици капитализма која одређује мишљење и делање, а данас је брањена агендом људских права, против које се, пак, боре националисти својом племенском свешћу? Ствар је изузетно комплексна и комликована“ – пише левичар Златко Паковић – “Оно што је данас сигурно, без формалних права, пали бисмо на дубљи ниво примитивне свести. Дакле, основно питање је како помирити поштовање људских права, проширити директно учешће грађана и грађанки у одлучивању о заједничком добру и, истовремено, провоцирати утопијску антикапиталистичку свест. То је пре свега питање васпитавања и образовања. А какво је наше образовање и васпитање?[15]

Као што видимо, против капитализма, који се брани “агендом људских права“, не боре се хришћани, осим ако (сви) хришћани не спадају под “националисте са племенском свешћу“. Да ли, поред “грађана и грађанки“ – заједно са њима – и православни верници могу да одлучују о заједничком добру? 

Левичар Дејан Илић пише: “Нема разлога да свако образовање буде бесплатно. Оно образовање које је бесплатно јер се вреднује као опште добро пре свега треба да се састоји у преношењу садржаја који су у складу с концепцијом општег добра. Сасвим поједностављено, образовање које представља опште добро треба да оспособи ученике да буду компетентни чланови демократског друштва… Стижемо тако и до финансирања културе. Сад је већ, надам се, јасно: установе и актери у пољу културе за чији рад се процени да доприноси општем добру и формирању демократских грађана способних да преговарају о друштвеним аранжманима с правом могу рачунати на буџетска средства. Јасни су проблеми који овде искрсавају. Пођимо од утврђивања општег добра: живимо у друштву у коме је позицију општег добра окупирао наопако артикулисани ‘национални интерес’. Зато понављам: за опште добро морамо се ослободити те идеје ‘националног интереса’. Она не задовољава ниједан услов општег добра: дискриминаторна је и према споља и према унутра. Пошто се ње ослободимо, можемо повести разговор о општем добру. Други очигледан приговор тиче се, наравно, материјалних средстава. Али, то је лажан проблем. Будући да се овде званично једва и размишља о општем добру изван ‘националног интереса’, јасно је да су за почетак потребна ако не минимална средства а онда свакако средства која нису већа од оних која се већ сада на погрешан начин троше у пољу културе (добар пример за то је обележавање Миланског едикта). Другим речима, трансформација поља културе и стварање услова за оправдану интервенцију државе унутар њега коштало би мање него што кошта одржавање садашњег домаћег културног погона“[16]. 

Да ли се “за опште добро морамо ослободити“ и хришћанства? Да ли православни хришћани, у држави коју су вековима бранили и стварали, имају право да славе своје верске јубилеје? 

У суседству, левичар Вук Перишић пише: “Након 1989. на љевици је настао вакуум, а као противници капитализма и демокрације појавиле су се бескорисне и опасне сподобе: националисти и њихова опсесивно-компулзивна државотворност; фанатични терористи; клерикалци који проклињу профит, а заправо презиру удобност и ужитак; ретардиране фаланге које се противе оврхама; те збуњени кредитни дужници који су прекасно схватили да је склапање кредитног уговора рискантан пословни потхват. Комунисти су пак достојан, озбиљан и разуман противник који, уосталом, има заједничке – рационалистичке, материјалистичке и просвјетитељске – коријене с либерализмом… Срећом, нови грчки министар финанција, бриљантни економски теоретичар Јанис Варуфакис, каже да капитализам свакако треба сачувати јер би његова пропаст погодовала фашизму и изазвала страшне људске губитке те да је социјализам могућ, али једино на валу раста капитализма. Другим ријечима, без богатства нема ни социјалне правде. Ако је двојбено враћа ли се комунизам на политичку сцену, недвојбено је да се почео враћати Разум[17]“. 

Против (неолибералног) капитализма, по мишљењу (изгледа и умерених) левичара, боре се, међу десничарима (националистима и верницима), само “националисти својом племенском свешћу“, “клерикалци који проклињу профит, а заправо презиру удобност и ужитак“, те зато “за опште добро морамо се ослободити те идеје ‘националног интереса“’. Пошто би “без формалних права, пали на дубљи ниво примитивне свести“, не треба укидати капитализам, јер је “социјализам могућ, али једино на валу раста капитализма – без богатства нема ни социјалне правде“, пошто комунисти имају “заједничке коријене с либерализмом“ (и они воле “удобност и ужитак“?). Зато “нема разлога да свако образовање буде бесплатно“ – не треба да буде бесплатно образовање које је у складу са идејом “националног интереса“, нити држава сме да финансира обележавање хришћанског јубилеја, пошто бесплатно образовање “пре свега треба да се састоји у преношењу садржаја који су у складу с концепцијом општег добра“, из којег је, дакле, искључен “национални интерес“, под који, очигледно, спада и све што има везе са хришћанством, а да тако буде одлучили су “грађани и грађанке“. Не спорим да је скоро све што пишу око националиста и зилота тачно. Указујем да постоји разлика између националисте и родољуба, између формалнорелигиозног и правог верника (видети и 24. део). Исто тако треба правити разлику између мирољубивог марксисте и милитантног троцкисте. 

Не мислим да Златко Паковић, Дејан Илић и Вук Перишић иду тако далеко, попут Биљане Стојковић, која сматра да је религија највећа препрека за развијање интелигенције, да је сваки логички мисаони процес дубоко стран и непожељан у оквирима клирикалног система, да је веронаука образовање само тупавих православних фанатика. Сигурно је да су њихови ставови далеко ближи научнику-атеисти попут ње, него вернику попут мене. Посебно то не мислим за Паковића, на основу његових текстова које сам читао у Данас-у. Паковић је и у економском смислу доследан левичар. У другом тексту он пише: “Као што је партија издала револуцију, либерализам, данас неолиберализам, издаје слободу“[18]. Сетимо се и шта је написао за “оца либерализма“ (27. део).

Видели смо током претходних векова у шта се претворе социјализам и либерализам при покушају да се ослободе свега хришћанског (светоотачког, православног), али, и како теократизам (или монархизам) издаје хришћанство. Бога (свесног савлађивања греха од стране појединца) често нема ни у теократији, монархији, па чак и у некој одређеној цркви или делу Цркве, зато и тамо влада морални релативизам, односно све је дозвољено, посебно онима који су стекли моћ или простор да раде оно што је у складу са њиховим сопственим жељама, уверењима, осећањима и циљевима (па намећу своју етику, или деонтологију, другима, послушнима и потчињенима). 

За православне хришћане Царство Небеско није утопија. Утопија је небеско царство на земљи – у овом времену и простору, у стању грехопада. Паковић у тексту “Бездушност у капитализму“ (напомена 626) пише: “Без утопистичког мишљења, морал је сведен на испуњавање дужности, на добро васпитаног грађанина који се покорава дужностима, за које верује да поштују права другог, и она доиста поштују права другог, али само оног другог који је његов саплеменик, сарадник или суграђанин, не и права оног далеког другог који је невидљива суштина његовог уверења да је моралан човек… Људских права на северу Европе, нема, дакле, без кршења основних људских права у џунглама Африке, као што без израбљивања деце у приватним фабрикама диљем Кине, нема опстанка режиму њене Комунистичке партије“. 

Колико су то последице марксистичке борбе против хришћанског морала? Колико су то последице марксистичког морала који учи да су сва средства дозвољена у класном рату против класног непријатеља (против друге групе, друге “ловачко- сакупљачке заједнице“)? Можемо рећи да су то последице и издаје хришћанства, пошто нису само социјалдемократе и комунисти склони моралном релативизму и субјективизму, жртвовању “небитног“ појединца (своје или друге групе, или целе туђе “ловачко-сакупљачке заједнице“) зарад и личног и “општег“ интереса или “објективног“ добра – и међу десничарима и онима који одлазе у цркву има људи који претпостављају земаљско небеском (који не верују у Други долазак, или верују тако што се стављају на место судије зато што нису победили “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“) – али не можемо рећи да су (морална) учења Христа и Маркса иста. Партија је издала револуцију, која је окренула леђа Богу. Троцкисти и стаљинисти нису толико далеко од Маркса, колико су од Христа далеко крсташи и зилоти, неолиберални капиталисти и ултранационалисти.

 *** 

Левичари (атеисти) не разумеју моралну слободу (правих) хришћана – да је окретање ка Богу слободан избор – да ту нема наметања и присиљавања на покорност и одрицање, да ту нема страха од казне, или очекивања награде. По православном учењу, човек спознаје Божје енергије, никада Божју суштину – Бог и постоји и не постоји, Он је и доступан и недоступан, постоји и видљива и невидљива Црква. Божанска природа није створена енергија. Створене енергије разликују се од нестворених колико и твар од Творца. Савршенство је дар нестворене благодати Божје. Зато левичар (атеиста), када разговара са православним хришћанином, пред собом не треба да има слику Бога обученог као Деда мраз – ако заиста жели да се упозна са његовим мишљењем, са његовом вером. Пошто је за левичаре (атеисте) Бог плод маште, квар неурона у мозгу верника, и томе слично, не схватају да се хришћанин, уз подвиг вере, и Благодат, заиста сусреће са Лицем Другог, са живим Богом, са Његовим нествореним енергијама; не признају такву врсту емпирије пошто то није доступно њиховом сазнању и искуству. Није доступно зато што не могу себи да признају да постоји нешто више од њих самих. Тражи и добићеш – стекни Христов ум и освојио си Царство Божје, које је у теби. Кад стекнеш Христов ум, разликујеш добро и зло, не чиниш зло. Вреди само вера која кроз љубав дела. Ако свесно чиниш зло, ту одлуку доносиш слободан. Човек има слободну вољу. Бог не тера човека да чини добро, нити га спречава да чини зло. Нема наметања морала (добра). Свако је слободан, и свако слободно бира, и свако може да стекне Христов ум – да не чини зло, да не зида своју срећу на несрећи других. 

“Када посебан или појединачан елемент потврђује себе у својој особености, настојећи да искључи или угуши туђе биће, када поједини или појединачни елементи свако за себе или заједно желе да стану на место целине, искључују или негирају његово самостално јединство, а кроз то и заједничку везу између себе, и када се напротив, у име јединства гуши и елиминише слобода посебног бића – то је све то: и изузетно самопотврђивање (егоизам), и анархични партикуларизам, и деспотско обједињавање морамо сматрати злом“. Са друге стране, “достојно, идеално биће захтева подједнак простор за целину и за делове, према томе, то није слобода од особености, већ само од њихове изузетности. Пуноћа те слободе захтева да сви поједини елементи налазе себе у другоме и другога у себи, да осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност – једном речју, апсолутну солидарност свега постојећег, Бог – све у свему“ – писао је Соловјов[19].

Да ли је то “природно стање“, стање у којем нема класа и класног рата, друштво “братства и јединства“ – “једнакости, братства и слободе“? Марксисти и хришћани (који се слажу да своју несрећу не треба зидати на несрећи других, да не треба убити, варати, лагати…) разилазе се око тога да ли је то могуће у овом свету и којим се путем стиже до “вечног мира“. Стари марксисти били су утописти. Не само марксисти, то је (било) уверење и осталих рационалиста, који верују (или су веровали) у хармонију између “самоактуелизованих људи“ пошто “различити потенцијали не могу бити у стварном сукобу“. Они који схватају да могу бити у сукобу, који схватају да јесу у сукобу (прихватају зло као део људске – у стању грехопада, из угла хришћана – природе и стварности), они и даље теже ка потпуној слободи појединаца у савршеном јединству целине – неки рационалисти ка томе теже и даље као утописти и апстрактно (“решиће се у будућности“), а неки (данас, чини ми се, све више) као идеалу, ка чему треба ићи и дати све од себе да се што више приближи, чему доприноси провоцирање “утопијске антикапиталистичке свести“ (или Ролсова теорија праведности и мисаоне вежбе попут оне коју он даје са примером “вела незнања“). Провоцирање “утопијске свести“, тј. марксистички идеал бескласног друштва, има доста сличности, не само у теорији, са припремањем хришћана за Царство Божје. Неке разлике остају. 

“Неприродно је хтети да се од старог типа људи створи ново друштво. А истина је у овоме: само се од обновљених, од нових људи може образовати ново друштво. Природни закон: братство се ствара само од браће. Треба најпре људе преобразити у браћу, па тек онда захтевати од њих братство. У братству, у правом братству, не треба ја, тј. одвојена личност да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свима осталима, већ све то остало дужно би било прићи тој личности која тражи своја права, томе одвојеноме ја, и то остало, без молбе онога ја, дужно би било признати га равноправним и једнаким по вредности самоме себи, то јест свему осталоме што постоји на свету. И не само то, већ та личност која се буни и тражи своја права, она би пре свега била дужна, да цело своје ја, да целога себе жртвује друштву; и не само да не треба да тражи своја права, већ, напротив, да их без икаквих услова преда друштву“ – писао је Св. Јустин Ћелијски[20]. 

Човек на земљи не може да живи потпуно небеским животом. Човек може постати савршен, обожен. Бог воли сваког човека, “Он својим сунцем обасјава и зле и добре“. Господ Исус Христ даје опроштај сваком човеку који се искрено каје. То важи и за највећег грешника. Човек не треба да се бори против себе, већ против греха. “Ако апостол и назива тело смрћу… то под овим схвати чулно и плотско мудровање. Није тело криво, него наклоност ка греху. Не назива се плот злом, него оно што живи у њој. Еванђеље каже: ‘Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, то погани човека. Из срца излазе зле мисли и помисли’. Дакле, срце је скривени храм ума и први плотски орган мисаоне силе. Надзирање наше мисаоне силе могуће је сабирањем нашег расејаног ума и његовим увођењем у срце које представља храм помисли“ (Св. Григорије Палама). Грех (зло) је чин воље, а не део људске (праве) природе. Ако човек воли себе, он воли сваког човека заједно са собом. 

“Хришћанство разоткрива човеку духовни свет и законе његовог узајамног деловања с душевним светом, законе од чијег испуњења зависи могућност стицања пуновредног живота у Христу. Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи “вешто обрађујем, вежбам се у нечему“)… Аскетска традиција сматра област телесности далеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа у духовној области, него што је то душевност… Аскетска традиција нас упозорава на опасност садржану у душевности… Душевно здравље је темељ унутарњег хришћанског узрастања… Духовно се испољава у душевном животу кроз глас савести. Савест је универзални облик наравствене (моралне) свести, то је реалност, закон с којим се сваки среће унутар себе. По сведочењу Светих Отаца то је средство за непогрешиви избор добра, заштита која не дозвољава човеку да потоне у бездан греха… Већина психичких патологија није ништа друго до запуштени облик ових или оних греховних страсти (гордости, таштине, умишљености, среброљубља, блуда, унинија и тако даље) које одбацују човека ван граница општеприхваћених појмова о разборитости и правилној самопроцени… У Православљу већ око двехиљаде година постоји ‘психотерапеутска школа’ са својом јасно разрађеном концепцијом и детаљно разрађеним средствима“ – пише Игуман Евменије[21].

Бог је истовремено створио душу и тело. Душа посредује између духа и тела.    Васкрсење подразумева васкрсење онога што умире – то је тело. Са душом, васкрсава и тело. Онтологија је важнија од етике. Без хришћанске онтологије, “морал је сведен на испуњавање дужности, на добро васпитаног грађанина који се покорава дужностима“. Да ли постоји већа “утопија“ (провоцирање “утопијске свести“) од победе над смрћу? Живот достојан назива живота је само онај живот који не умире, који васкрсењем прави мост у бесмртност – једино је Вечни Живот прави живот. 

Човек је створен да би се кроз њега слободно сјединио сав створени свет са Богом  и тако достигао бесмртност. Човек је мост између природе и Бога, између анђела и природе. То је Тајна Христова. Човек је позван да буде савршен. Узрок постојања света је у будућности, на крају историје. Зло неће постојати вечно. Док је смртан, човек је грешан. Спас не долази путем етике и поштовања закона. “Онтолошки однос човека према другом човеку и природи подразумева љубав према другом и према природи, и виђење другог онаквим какав ће бити у будућности сједињен с Богом у Христу, а не какав је сад. То значи и љубав према грешнику, зато што ће он престати да буде грешник ако оствари заједницу с Христом. Евхаристија као Тајна Христова, односно као онтологија створених бића, конституише се, дакле, и слободним пристанком људи, али није продукт људских сила, односно подвига као моралног савршенства, већ љубави Божије, односно делатности Сина и Духа Светог. Једини услов је да то и творевина слободно жели. Ту жељу, слободу, творевина, односно људи, показују кроз љубав према другом човеку и природи, градећи литургијску заједницу. Онтологија тварне природе, која се остварује као Евхаристија, подразумева лични однос људи с Богом и међу собом, који установљује, конституише Дух Свети, и продукт је људског подвига, али не као испуњења етичких и природних закона, већ као остварења слободне заједнице са Богом у Христу, тј. као остварење заједнице с људима и природом у Евхаристији, која надилази природне, етичке и друге законе. Чланови литургијске заједнице, и они који ће то тек постати, постају извор нашега живота, ако ми тај живот заиста желимо, и због тога су они нама драгоцени – зато што јесу то што су, а не зато што су морално савршени. Што се, пак, тиче нашег односа према онима који још увек нису у заједници с Богом у Христу, тај однос треба да буде исти, тј. однос љубави, јер је заснован на томе какви ће они бити када дођу у заједницу с Богом, а не какви су сад, зато што су и они позвани да остваре заједницу с Богом и то могу учинити у сваком тренутку“ – пише Владика браничевски Игнатије[22]. 

Две хиљаде година (прави) хришћани шире љубав према сваком човеку – према оном другом “који је његов саплеменик, сарадник или суграђанин“, подједнако као и према оном далеком другом “који је невидљива суштина његовог уверења да је моралан човек“, зато што “особа је особа, свачији живот је важан“ – пред Богом су сви једнаки, ближњи је и незнанац, сваки човек. Срби су од појављивања у историји православан народ, чији су “очеви“, односно оснивачи – духовници, исихасти. Они су створили државу, цркву и основу српског идентитета. Они су свој народ усмерили ка истом циљу ка којем су усмерили и себе као православни монаси (аскете, подвижници).

Не постоји етно-културно неутрална држава или неутрално либерална заједница[23]. Нешто мора бити основа[24] за васпитавање, образовање и формална права. Зато није свеједно да ли се унутар српског друштва негује хришћанство (прихвата и хришћанско “утопистичко мишљење“ са оним што из њега произилази), или се одбацује и прогони све што је хришћанско (или превиђа, када се говори о моралном напретку, да између Платона и модерних философа и научника стоје Христ, Апостоли и Свети Оци). Такође, није свеједно да ли се хришћанство прихвата због духовности, или само због традиције, као параван за национализам, империјализам и слично. То је услов (да хришћани буду хришћани и према онима који нису хришћани; а они који нису хришћани, који су демократе, да буду демократе и према хришћанима) за развој плуралности и солидарности и са оним другачијим; за победу над неолиберализмом. 

“Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином. Богочовечанска љубав је увек тиме нова што је бесмртна и вечна и што љубећег и љубљеног сједињује до једносушности. Зато је та љубав знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником. Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Волети и грешника, волети и непријатеља, волети и праштати блудном сину (блудном брату[25]), молити се и за њихов спас, и спас све твари, жртвовати се за ближњег, бринути о сиромашнима, болеснима, одбаченима… – да ли постоји нешто више и веће? Да ли нам је потребно такво “утопистичко мишљење“ – провокација “утопијске свести“ која не “спречава човека да оствари природне дубине које живот човеков поседује када је овај свестан да има корен у бесконачном, у Богу“? Да ли хришћански морал треба укинути, да нестане до краја 21. века, или га треба (бар мало, и у секуларном друштву) сачувати, конзервирати? Да ли је такво наше васпитање и образовање?

*** 

“Друштво убија хришћанство. Хришћанин је радикални индивидуалиста“, писао је Мигел де Унамуно. По Фројду, човек је примарно асоцијативно биће. За либерале и етичке егоисте, појединац увек стоји изнад сваког друштвеног циља. Радикални индивидуалиста, асоцијативно биће, себичност као знак моралности… – на Западу је општеприхваћена вера у индивидуално спасење, у спасење изузетних, изабраних. Такво је западњачко колективистичко васпитање. Сада преовлађује секуларизована варијанта. 

По православном учењу, човек је више духовно него физичко биће. Извор физичког света је у духовном свету. “Животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ – приметио је Бодријар. Хришћанин је хришћанин ако има “еколошку свест“. Пост обухвата и поштовање према животињском и биљном свету (човек није, не жели да буде, на врху “ланца исхране“), али и истиче разлику. И човека и животиње створио је исти Творац. Међутим, људско тело није исто што и људско биће. Човек има скоро исти ДНК као шимпанза, али шимпанза нема бесмртну душу, духовну страну. “Аскетска традиција сматра област телесности далеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа у духовној области, него што је то душевност“. “Није тело криво, него наклоност ка греху. Не назива се плот злом, него оно што живи у њој“. Нема дуализма материје и духа, тела и душе. Човек води дијалог са природом. Човек и Бог воде дијалог. Бог је у односу на биће – небиће, зато што је надбиће; Бог је истовремено и трансцендентан и иманентан човеку – налази се у човековом срцу, али је доступан само преко енергије Божје, преко које се води дијалог, одвија сусрет, сједињење, док суштина Божја остаје недоступна за човека. Човек не влада над светом, он га носи у себи и преображава, укида дуализам материје и духа. 

По православном учењу, човек је микрокосмос,  а “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност је јединственост која садржи целину у себи. Саборност је слободно јединство у љубави између људи који не остају сами у себи. “Личност значи оно што одваја човека од природе“ (Лоски). Духовна страна личности разликује се од душевно-телесне стране. Духовна заједница разликује се од државне, етничке… заједнице. Онтологија је важнија од етике, од јурисдикције. Делатност вере испуњује се у чисто духовном делању. Нестворене енергије су Божанска благодат, која је нетварна (таворска) светлост. Извор људске природе је у духовном свету. Пр(а)ва људска природа је натприродна. Човек са боголиком душом осветљава цео створени свет (треба да “светли свој твари“). 

Никада човек сам не спасава себе, нити се спасава од света – кад спасава себе он и другима око себе свесно и несвесно помаже у спасењу – спасава се заједно са светом који га окружује. Дакле, нема индивидуалног спасења, појединац се спасава заједно са осталим људима, људски род заједно са природом – природа кроз човека, човек у заједници са Богом. Спас долази од Бога. Благодат је нестворена енергија. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Тражи и добићеш. Пошто свако може да тражи и добије, и никад се не зна ко ће и када тражити, ништа није детерминисано.   

Западњачки индивидуализам, у коме нема Другог, или Трећег у односу између два човека, осваја и православну, словенску цивилизацију. Пред нама је борба и са вишевековним наслеђем колективизма, са лошим странама колективистичког васпитања. Колективистичко васпитање неговано је и унутар црквене заједнице, и међу националистима, и посебно међу комунистима – и сада се негује међу неокомунистима и формалнорелигиозним националистима (а не недостаје ни међу другосрбијанцима). То доказује пример који сам навео (27. део) са помрачењем Сунца из 1999. године, или долазак СНС на власт од 2012. до 2014. године. Није развијано критичко мишљење, а ако је код неких развијено, нема храбрости да се изнесе. Људи су навикнути на послушност, на деспотизам и патернализам. Ако на Западу постоји проблем са претераном индивидуализацијом, у православним и словенским државама имамо проблем са претераном колективизацијом. 

Колективизам је идеологија људи са робовским менталитетом, са “инстиктима стада“. Колективиста унутар масе добија осећај сигурности, кроз масу изражава своје ставове и осећања. То су људи који не смеју да се издвоје из масе, који се плаше слободе и избегавају одговорност, који зато у масу и осредњост враћају сваког ко покушава да се издвоји. Зато се такви не радују успеху комшије, већ желе да “комшији цркне крава“ – то је идеологија лажно скромних људи који због сопствене слабости кривца за неуспех у самореализацији траже у свакоме, само не у себи. Унутар православне црквене заједнице постоје посебне врсте лажно скромних и лажно добрих људи.   

Они који се издвајају као предводници масе (стада), постају вође само зато што се њихово мишљење не издваја од мишљења масе, они се не усуђују да мисле другачије, већ су гласноговорници (популисти) – једни друге имитирају и своје способности користе да постану представници масе (групе, стада), да тако дођу до одређене моћи, власти, а када дођу на власт мисле да су изнад те масе и повећавају границе личне слободе до граница масе. Тако изгледа недуховна елита. Колективизам је облик секташтва. Вођа у очима масе постаје идол, бог, појединац из масе у њему препознаје себе, у њему види оно што жели да и сам постане, да и сам ради, када би могао. Он “живи“ кроз идола. Колективизам је “рђава хомогеност“.

***

Подела коју имамо унутар српског народа, прву и другу Србију, последица је и тога што имамо два колектива (масе, групе, стада) која су се укопала у своје ровове. Тако имамо, у хладноратовском духу, блоковску поделу. Странци лако спроводе политику “завади па владај“, велике силе које су у сукобу од Србије лако праве “бојно поље“. Међу првосрбијанцима скоро сви исто мисле о свакој теми, као и међу другосрбијанцима. Постало је лако предвидети реакцију једних и других, као приликом недавне полемике да ли се деца смеју или не смеју бити или полемика око жена и наталитета. Око сваке теме, више се и први и други инате, него што уважавају чињенице. Да неко ко припада једној страни прихвати аргументе оне друге стране – није могуће. Постоје они који се разликују, али је међу њима, као што сам напоменуо (27. део), премало оних који би јавно то рекли (а још је мање медија где би то могли учинити), премало је оних који су спремни да изађу на “брисани простор“[26].

***

Прави хришћанин је индивидуалиста, али и колективиста, односно, он је увек изнад индивидуализма (либерализма) и колективизма (социјализма). Он је увек спреман да се побуни против власти, и увек спреман да поштује законе државе. Он је увек спреман да изнесе своје мишљење и да иде против већине (да остане усамљен), и увек је спреман да прихвати туђе мишљење и да поштује резултат референдума. Хришћанин разликује Божју милост од милости власти. Хришћанин не поистовећује духовну заједницу са државном заједницом. Хришћанин зна да је Римско право Исуса ослободило, да Њега прихвата грчко-римска цивилизација, у којој се развијао правни и демократски систем заснован на искуствима људи, на њиховим међусобним односима. Од 19. века уместо путем саборности, Запад, а за њим и Србија, цео свет, иде путем разних изама. Саборност је изнад колективизма и индивидуализма.

“Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа… Делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос… Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима… Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима ‘кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија’… Нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме, и сваки свима; и још: сваки свакоме. Наша сила, и моћ, и живот, и бесмртност, и блаженство, само су у томе јединству, које нам даје, ко? Тело Христово, тело Божије… Целокупним својим бићем човек је везан са свима световима. У њему има помало од свачега. На необјашњив начин у њега се уткивају видљиве и невидљиве силе свих постојећих светова. А када помоћу еванђелских врлина обради и преради своју душу, онда све светове осећа као органски део свога бића: све тајне свих твари стичу се у њега и живе са свима својим бескрајностима и бесконачностима… Богочовечанском љубављу, која обухвата сва бића у свима Божјим световима, христолика душа постиже највишу синтезу живота… Савршена и апсолутна хармонија је могућна само у савршеној и апсолутној љубави: Богу. Осећање и визију те хармоније има само човек, чије срце стално куца и живи бескрајном љубављу за све и сва“ – учи Св. Јустин Ћелијски[27].

.

НАСТАВЉА СЕ

___________________________

[1] “Лојалност се обилно захтева и унутар владајуће странке односно извршне власти (танка је линија разграничења), па се многи у фотељама (или поред њих) утркују у што сервилнијем опхођењу према велепоседницима моћи. Готово да би се могло говорити о сервилности као религиозном чину par excellence, будући да се шлихтарско метанисање у комбинацији са клањањем пред ‘иконом врховног божанства’ првенствено обавља у циљу очувања непроцењиве реликвије у виду функционерске фотеље. Из угла структурално-функционалистичке теорије овакво шлихтарење представља нормално и чак пожељно понашање, али се из угла ривалске социјално-антрополошке теорије оно посматра као патолошко стање. Ерих Фром чак сматра да згртачки карактер (дај што више пара и привилегија) у комбинацији са тржишном оријентацијом (продајем властиту личност зарад положаја) представља суштину савременог конформизма. Сервилност прераста у девијантност која се данас, због своје фреквентности, преображава у неку врсту кич-односа. А познато је да тамо где постоје кич-односи постоје и кич-људи (Лудвиг Гиц, Феноменологија кича). У девијантном миљеу циљно-рационалног увлачења, сервилни кич-конформист први заузима одбрамбени кунг-фу став кад год неко аргументовано насрне на вођу. Такође, сервилни кич-конформист редовно ћути обореног погледа, кад год вођа начини грешку. Деси се додуше да неко из вођиног окружења изненада искочи из колосека кич-сервилизма, изговори нешто супротно од устаљеног, или поступи изван канона скутодржачког понашања. Али, то је све будући да након ‘искакања’ обично уследи укор врховног божанства, страшни партијски суд и самокритичко преиспитивање грешног дисидента“ – Борис Јашовић: “Кич божији“, Данас, 20.01.2015. цео текст: www.danas.rs/kic_boziji

[2] “У току је већ неколико година едукација свих који у компанијама раде на запошљавању, с јасним упутством да се чињеница да кандидат за посао нема ‘Фејсбук’ страницу мора сматрати разлогом за елиминацију. Нешто крије или је чудак, или није социјализован. Како год, али чим немате ‘Фејсбук’ страницу не можете да се запослите. Односно, још увек негде можете, али у великом броју случајева већ не можете, а у догледно време нећете моћи нигде докле сеже транснационални капитал. Поред осталог, обожавану паролу и наших политичара да је кључ развоја у страним инвестицијама, треба разумети и у овом контексту. Е, сад ово већ све више личи на отрцану теорију завере. У своју одбрану изговорићу само: Асанж и Сноуден. Да ли је и то теорија завере? Нажалост, пука је чињеница да САД званично упозоравају студенте да свако ко приступи ‘Викиликсу’ мора рачунати с тим да се никада неће моћи запослити у било којој државној служби. Ако ћеш да радиш за државу, онда је искључено да покушаш да знаш истину.“ – Бранко Павловић: “Да се упознамо“, Политика, 23.01.2015. www.politika.rs/Da-se-upoznamo

[3] “Хаос који је настао у западном јавном мњењу после догађаја у редакцији ‘Шарли ебдоа’ јасно показује да, у оно занатлијско доба успостављених, принципа слободне штампе више нема. Постоје само интереси корпоративног капитала чија је то маска. Сав кредибилитет таложен два века у настојању да се створи либертеријански модел штампе претворио се у огољену пропаганду. У таквим медијима, новинарима – којима бејаше намењена улога интелектуалног надгледања друштва – ампутирана је савест. Па власници не морају да иду у телевизијски студио да би били сигурни да водитељ локалног ток шоуа или репортер раде шта они желе… На делу је процес који одређује како људи сигурно напредују ка местима менаџера, уредника, итд… тако што сами усвоје вредности власника. Тако, ‘успешан човек’ себе и може ‘описати као сасвим слободног’. И горљиви либерали као (колумниста ‘Њујорк тајмса’) Том Викер могу да кажу: ‘Видите, нико ми не говори шта да кажем. Ово је апсолутно слободан систем.’ И, за њега, то је истина. Пошто је показао, на задовољство газда, да је усвојио њихове вредности, ‘он је слободан да пише што год жели’, објаснио је тај механизам Ноам Чомски пре две деценије. Ад хок покрет ‘Ја сам Шарли’ је фатаморгана. Не може се одбранити оно чега нема. Јер то је само ‘оно наше што некад бејаше’, а што је Хана Арент после објављивања ‘Пентагонских папира'(1967), кад су Американци схватили да су им слободни медији о Вијетнаму јављали само лажи, описала као психотично трежњење: ‘Увек се долази до тачке после које лагање даје супротне резултате. До те тачке се долази кад је публика, којој се лажи упућују, присиљена да потпуно одбаци разлику између истине и лажи да би преживела.’ Ово је то озбиљно време, а драма преживљавања је у току“ – Слободан Рељић: “Оно наше што некад бејаше“, Политика, 21.01.2015. цео текст www.politika.rs/Ono-nase-sto-nekad-bejase

[4] Бошко Обрадовић: “Зорана Михајловић – министар опште праксе који не ради свој посао“: “И није то сада и овде питање њене личне мегаломаније, односно непристојности или интереса страних центара моћи који је гурају на српској политичкој сцени, већ медија који свакодневно прате и некритички се односе према овој министарки опште праксе која се најмање бави својим ресором. Толики степен њене заступљености у медијима, који се на дневном нивоу такмичи и са премијером Вучићем, не може бити случајан већ је јасно пројектован, подржан и плаћен. Најбољи доказ за то је да Српска напредна странка већ три године није отворила обећану Канцеларију за брзе одговоре, а да је нови Закон о планирању и изградњи више од месец дана практично непримењив зато што није донето 20 потребних правилника. То изгледа неће бити скоро урађено због чега ћемо уместо дозвола за 28 дана добити више месеци без икаквог издавања грађевинских дозвола у Србији, јер су сва издавања дозвола стопирана док се не донесу потребни правилници у надлежном Министарству које води Зорана Михајловић, која очито од других послова не ради свој основни посао…Уместо да решава ове нагомилане проблеме у свом министарском ресору, у који спада и скоро потпуно уништена домаћа грађевинска оператива, Зорана Михајловић се бави непрестаним саморекламирањем, очито претендујући да постане… будући кандидат Трилатералне комисије за Председника Србије.“ Двери српске, 21.01.2015. www.dverisrpske.com/ministar-opste-prakse

[5] “…Речима социолога Зигмунта Баумана: ‘Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима’. Паул Ферег, белгијски професор клиничке психологије и психоанализе, каже да је неолиберализам економски систем који награђује наше психопатске тенденције, мења наш морал и личност и из људи извлачи оно најгоре. Подстичу се ризична инвестирања и иницијативе привредника, јер они свакако неће бити ти који ће сносити последице уколико нешто пође по злу. Успети по сваку цену, не бити ‘лузер’, максимално искористити дату ситуацију – економски су императиви који диктирају наше вредности и карактер. Финансијска криза нам је, по Ферегу, показала на макродруштвеном нивоу како неолиберализам утиче на појединце. Друштвене везе се распадају, солидарност готово постаје луксуз… Наш премијер је доласком на власт, добро уочио тај данашњи дух времена. Прочитао је, каже, Вебера и схватио суштину. Потребна нам је, ни мање ни више, ‘промена свести’. Недовољно радимо, неодговорни смо, чекамо да нам спас падне с неба уместо да покажемо иницијативу. Не сећам се да је икад споменуо политичаре који дају обећања која не испуне, пред медијима најаве популарне мере а затим пусте да их прекрије заборав, нити да је натерао тајкуне да плате порез који дугују држави, па да не мора, како би попунио буџет, сиротињи да смањује ионако ниске приходе“ – Миленко Срећковић: “Свако заслужује спас“, Политика, 26.01.2015. www.politika.rs/Svako-zasluzuje-spas

[6] Пол Виц: “Психологија као религија“, из књиге “Хришћанство и психологија у 21. веку“, приредио Владимир Димитријевић, Православна мисионарска школа при храму Св. Александра Невског, Београд, 2004.

[7] Сет Фарбер: “Хришћански одговор секуларној психологији“ (из књиге “Хришћанство и психологија у 21. веку“).

[8] Ребека Њубергер Голдстин: “Шта би Платон данас рекао“, Данас, 28.01.2015. www.danas.rs/sta_bi_platon_danas_rekao

[9] У вековима након поделе, у неколико наврата, због инвазије мислимана, долазило је до великих сеоба православних хришћана на Запад. А у 20. веку због окупације комуниста. И они су оставили свој траг у култури Запада.

[10] Свети Никола Кавасила (14. век): “Као што добро стреми према свему, тако дозвољава да све стреми њему… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља). Најчистија форма задовољства је када душа престане да брине о себи и о своме, када се не хвали својим и када не љуби само из користи, када човек љуби добро ради самог добра, а не ради интереса, када се радује гледајући друге… Не да се потражује одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај, који се по својој суштини састоји у ‘распростирању’ и никако се не умањује чињеницом ако и други приступе овом сарадовању“. (Епископ Алексије: “Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.)

[11] На пример, разговарао сам са пар еврофила након што сам прочитао вест да се – на Западу – потписује петиција којом се моле Швајцарци (који то још увек раде) да више не једу псе и мачке. Када сам им пренео ову информацију, пошто пар њих добро познаје Швајцарску, где су често одлазили, била ми је занимљива њихова реакција. Одмах су бурно реаговали речима да је то лаж, да то они који мрзе Запад измишљају, пошто је у њиховој свести Швајцарац савршен, тамо је све савршено, а неки од њих имају псе и мачке и и веома воле те животиње па им је ова вест заиста непријатно звучала. Када сам им рекао да могу на интернету за свега пар секунди да провере и увере се да се такве вести могу наћи на сајтовима свих највећих телевизија и новина на Западу, да постоји више десетина или стотина релевантних извора, да сами Западњаци често потписују петиције којим моле Швајцарце да престану са тим обичајем да једу печене псе и мачке – да вест долази са самог Запада – моји пријатељи су и даље говорили да је то лаж, да је у питању пропаганда оних који мрзе Запад или Швајцарце. Нисам их питао да ли су чули вест да у Србији живе канибали, али бојим се да не би бурно реаговали нити би тврдили да је та вест лажна. Наравно, не тврдим да је фактичко стање такво да су православци морално супериорнији, већ да имају бољу основу, која је, уосталом, свакоме доступна ако “куца“, ако тражи.

[12] “Увод у етику“, приредио Питер Сингер, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004.

[13] Биљана Стојковић: “Дарвинитис у економији“, Пешчаник, 20.02.2014. http://pescanik.net/darvinitis-u-ekonomiji

[14] Поводом доласка британских политичара међу саветнике председника владе, на патриотским и православним сајтовима објављено је доста негативних коментара. Овај је са сајта Пешчаник: “Није ли бивши политички и интелектуални гуру нашег актуелног премијера о њему као корифеју анти-србства написао књигу под живописним називом ‘Енглески педерски испрдак Тони Блер’? И тако један ‘енглески педерски испљувак’, а који је заиста и био жесток заступник војног интервенционизма, постаје ‘delivery-man’ српских реформи. Али, шта је то Тони Блер, негде на путу између испртка и испоручиоца реформи?“ – Бранислав Димитријевић: “Мирисање испртка“, Пешчаник, 11.02.2015. http://pescanik.net/mirisanje-isprtka

[15] Златко Паковић: “Бездушност у капитализму“, Данас, 07.02.2014. www.danas.rs/bezdusnost_u_kapitalizmu

[16] Дејан Илић: “Сфинга социјалдемократије“, Пешчаник, 20.02.2014. http://pescanik.net/sfinga-socijaldemokratije

[17] Вук Перишић: “Кад би Сириза била КП“, Пешчаник.нет, 12.02.2015. http://pescanik.net/kad-bi-siriza-bila-kp/

[18] Златко Паковић: “Вежбе из дијалектике“, Данас, 20.02.2014. www.danas.rs/vezbe_iz_dijalektike

[19] Владимир Соловјов: “Платонова животна драма“, Логос, Бримо, 2004.

[20] Св. Јустин Ћелијски: “Достојевски о Европи и Словенству“, http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931

[21] Игуман Евменије: “Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге “Хришћанство и психологија у 21. веку“).

[22] Владика браничевски Игнатије: “Онтологија и етика“, www.verujem.org/ontologija_i_etika

Пошто је Владика Игнатије на “црној листи“ унутар конзервативног и антиекуменистичког крила СПЦ, а на “белој листи“ унутар либералног и екуменистичког крила СПЦ, намерно стављам овај његов текст, за подсећање и размишљање.

[23] “Традиционални аргумент либералног индивидуализма почива на стриктној одвојености сфере јавности, тј. политике, и сфере приватности, унутар које се испољавају културне афилијације и привржености. Права, у том контексту, регулишу искључиво јавни политички живот, док лична и групна уверења (религијска и друга), као и концепције ‘доброг живота’ – иако им се мора обезбедити право на слободно испољавање уколико не угрожавају друге појединце и групе – остају у домену приватног. Разлог за ову сепарацију лежи у историји, нарочито у европском искуству тешких политичких борби које су се вековима водиле у име различитих етничких и религијских уверења (попут верских ратова, нпр.). Тако се институција индивидуалних права – која познају само појединце као субјекте политичких заједница – легитимише идејом да нити једна ‘култура’ не сме бити у могућности да се наметне у јавности или да се постави у компетитивни однос с другим културама. Дакле, ‘протеривањем’ култура из јавности, оне се заправо и штите, изузимају из сфере политичких сукоба и борби за превласт. Културне партикуларности се тако остављају у домену личних и групних приватних избора, док јавном сфером наводно треба да доминира дух универзалних принципа и неутралних политичких процедура. Међутим, у теорији културних права, било да их за ступају либерали, с идејом групно диференцираних права, било да их за ступају комунитаристи, с идејом колективних права, готово се једногласно прихва теза Вила Кимлике да је етно-културно неутрална држава заправо мит. Људска права морају бити грађанска права, у најширем смислу те речи, или их нема уопште.“ Јелена Васиљевић: “Људска права и културна права – антролошка критика“, http://instifdt.bg.ac.rs/tekstovi/FiD/2014/3-2014/Vasiljevic.pdf, (“Међународни дан људских права, другачији поглед“, Стање ствари, 12.10.2014. http://stanjestvari.com/%D0%BC)

[24] “’Друга Србија’, ова либерално-капиталистичко-опортунистичка, јесте добар пример духа капитализма. Мада овај део Србије не би могао да се сврста ни у калвинисте ни у пуританце, сигурно је да њу краси дух личне иницијативе, личне одговорности и прихватања (у неким случајевима апологетизам) енормног богаћења. Ово понашање је до танчина описано у књизи ‘Протестантска етика и дух капитализма’. ‘Прва Србија’, она конзервативно-националистичко-колективистичка, јесте добар пример конфучијанске етике и духа колективизма. Можда и због тога постоји ова чудна приврженост дела грађана Србије Кини, земљи са којом нисмо имали контакт до после II светског рата. Ову Србију краси емпатија, као и дух колективног ангажмана и осећај колективне одговорности. ‘Прва Србија’ презире лично богаћење и преферира да званичници буду учени и скромни, што је основа конфучијанске етике. Ово понашање је такође објаснио Макс Вебер у својој књизи ‘Религија Кине: конфучијанизам и таоизам’. Овде се ствар ломи. Како од две Србије направити једну, а да то не личи на неку накарадну социолошку химеру. Запад је желео Бога и паре, и добио је Бога у парама. Исток је желео званичнике и паре, и добио је званичнике у парама. Србија није одлучила шта жели и самим тим није добила ништа – ни Бога, ни културну елиту, ни паре. ‘Ишти и даће ти се’ (Матеј 7-7) каже Библија, али ми се нисмо одлучили за њу, јер се још ‘троумимо’ између ње, ‘Капитала’ и Конфуцијевих ‘Разговора“’ – Вук Мујовић: “Основа српске транзиције“, Данас, 22.01.2013. www.danas.rs/osnova_srpske_tranzicije (на блогу: VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije)

[25] “Био једном један човек и имао два сина. Млађи је хтео да оде у свет и узео од оца део који му је био намењен. Отишавши из дома све је проћердао на развратни бесмислени живот и завршио усамљен и очајан. Али нада у њему није се угасила. Смогао је снаге да се суочи са ругобом и бесмислом у које је сам себе довео. Сагнуте главе вратио се у Очев дом да буде слуга, пошто је изгубио право да буде наследник. А Отац га је у својој огромној љубави прихватио оберучке. Препознао је искреност синовљевог покајања. Способност покајања је висока вредност, међу највишим. Старији, послушни син, вративши се с напорног рада у пољу, затекао је велико славље. И би му криво што се Отац толико радује повратку непослушног нерадника и развратника. Отац му је благо објаснио да је покајање велика врлина, а да љубав надилази закон и моралне норме. Онај који заиста воли радује се покајнику и својом љубављу уклања терет који је покајника мучио.

Иако је ово једна од најважнијих прича које је Христос испричао својим ученицима и преко њих свима нама, у Цркви често недостаје љубави за покајане грешнике. Морализам старијег брата, ‘Великог брата’, често одређује однос и свештенства и верујућих према осведоченим грешницима. И то је велика саблазан за све оне који хоће да приђу Цркви.

Кад боље размислимо, већина нас се бар понекад у животу нађе у свакој од три ‘главне улоге’ приче: и у улози блудног сина и у улози оца и у улози старијег брата. Без обзира да ли се ради о мушкарцима или женама, о старима или младима. Кад бисмо успели да, у догађају у коме нам живот наметне једну од ове три улоге, задржимо способност да догађај посматрамо и из остале две улоге, мање бисмо грешили и више волели“ – Ђакон Ненад Илић: “Блудни син и остали“, (Фејсбук страница ђакона Ненада Илића), Стање ствари, 11.02.2015. http://stanjestvari.com/92%D0%B0%

[26] Ево, можда, доброг примера:

Наташа Б. Одаловић (у тексту “Le Monde“): “Они који су за време бомбардовања Србије носили ‘таргет’ на мајицама, поручујући НАТО: ‘Удрите, и ја сам мета’, сматрани су будалама од стране оних који данас вичу да су ‘Charlie’. А они што су носили ‘таргет’ вичу да они нису ‘Charlie’ јер је НАТО крив за све. И једни и други су само јако антипатични антиемпатичари, и срећна сам што у обе групације немам пријатеља“. Данас, 16.01.2015. www.danas.rs/le_monde

У другом тексту: “Више него икада на снази је само једно правило – Закон живог блата: Ма ко био, ма шта о мени мислио, писао, ма колико идеолошки били различити, непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Данас. Сутра већ не мора бити тако. У таквој клими, јасно је да операција спашавања Србије не испуњава први услов – да неко овде у Србији жели да спаси Србију а не себе, своју фотељу, капитал, тајне, итд. Елем, кад је већ тако и када ми данас немамо на видику политичку партију, политичког стратега, визионара који мисли и дела о бољитку Србије, ми се бавимо другима. Туђим сукобима, које не разумемо довољно јер свет геополитички перципирамо или као пре сто година, или током хладноратовског периода, или како нам се наместе околности. Важно је само да се што више делимо на еврофобе и еврофанатике, на русофиле и натофиле, на фолкере и филхармоничаре, на ‘примитивце’ и ‘културњаке’. Све ове поделе и још стотинак имамо с малим разликама одувек, али оно што је специфично за ове две године, то је да су поделе никад оштрије, никад ‘анимозитетније’ а никад толико обесмишљене, очишћене од сваке логике, испражњене од смисла, неодбрањиве у ма и иоле непристрасној анализи… Ко се за шта залаже траје од данас до сутра, али најупадљивије је све веће неразумевање Србије из живог блата свих тих дешавања у свету, који заиста јесте на ивици нечег застрашујућег по човечанство. Новог свеопштег рата? Шта је онда Србија данас на, звучаће рогобатно али ризиковаћу, когнитивно-политичко-геостратешкој мапи света? Рећи ћу вам: Корисни идиот. До сада ‘корисни идиоти’ били су углавном појединци. Ретко или никада читава једна земља није регресирала до тог ступња“ – Наташа Б. Одаловић: “Само корисни идиоти“, Данас, 07.11.2014. www.danas.rs/samo_korisni_idioti

[27] “Догматика Православне Цркве“, “Достојевски о Европи и Словенству“

—————————–

ПРЕТХОДНИ ДЕЛОВИ: ПРОМЕНА СВЕСТИ


Завера југословенских комуниста

27 јуна, 2013

ana14052a

Заверу није могуће реализовати без велике помоћ српских комуниста-изрода. Комунистима је највише одговарао рат приликом распада СФРЈ. Југословенски комунисти изазвали су рат са циљем да кривицу пребаце на националисте и вернике у својим народима, и Запад. Циљ је да се све друге идеологије и вере одбаце и да се људи врате комунистичким идејама и на таласу новог социјализма поново створе ново братство и јединство. Идеја је била да се, на таласу демократизације, која је уследила после пада Берлинског зида, и која је била неизбежна, народу покаже како су верници злочинци, како је капитализам труо. Зато сада, “када сте видели какав су покољ изазвали верници и како су вас опљачкали капиталисти, треба да се вратимо идејама Партије, треба створити Југосферу и обновити Комунистичку партију Југославије“.

Наравно, Србија би била сведена на праву меру – Београд и Шумадију. Или, круг двојке. У тој Југосфери у службеној употреби користила би се само латиница. 

YUпараноја

24. ДЕЦЕМБАР 2012.

У Словенији ”социјални” немири. Углавном се левичари буне. Новоизабрани председник Словеније имао је подршку социјалдемократа на председничким изборима.

Хрватски генерали отишли у Хаг као усташе, пуштени из Хага као социјадемократе. На власти у Хрватској левичари.

У Македонији ”социјални” немири, опозиција, странка левице, позива народ на ”5. октобар”.

Из Босне и Херцеговине долази песма и спот репера (Бошњака) о томе како је Југославија могла да опстане, да буде јака, да смо могли да живимо у љубави у социјалистичкој Југославији – унутар које би се налазила и држава Војводина – као седма (независна) република СФРЈ.

У београдском недељнику НИН стрип са темом социјалистичке Југославије. У истом броју интервју албанским злочинцем, са још једним социјалдемократом који је као такав ослобођен из Хага а да је притворен као ултранационалиста и расиста.

Чуо сам да је јуче или прекључе на јавном сервису европске Србије тј. РТС-у пуштена емисија која показује како се се одвијала сахрана комунистичког диктатора, ”колико је важних гостију из света дошло” да ода пошту диктатору.

Унутар српског ”патриотског блока” један социјалдемократа напада православну организацију због тога што се залаже за укидање аутономије Војводине.

У Црној Гори, наравно, левичари на власти.

Комунисти свих југословенских земаља, уједините се!

+

Никола Варагић

NikolaV

……………………………………………………………………………………………

Амбасадор САД: У Словенији још живи социјализам

Tанјуг

о4. ЈУН 2013.

ЉУБЉАНА – Словеначка влада је толико уплетена у привреду да амерички амбасадор каже да не би инвестирао у ту земљу. Амерички амбасадор у Словенији Џозеф Мусомели је за интернет портал Сиол.нет рекао да је словеначка држава одавно морала продати своје власништво у предузећима.

Ваша влада је више уплетена у привреду него било која друга некадашња социјалистичка држава”, рекао је Мусомели за словеначки портал. Амерички амбасадор је, такође, додао и да је 1990-их година у Словенији владало мишљење да предузећима добро иде и да их зато нема разлога продавати, а сада је аргумент да им иде лоше и да се не могу продати, јер за њих не би добили новац. Мусомели је рекао и да, када би у овом тренутку имао своје предузеће у САД, не би инвестирао у Словенију, и то због бирократије.

04. ЈУН 2013.

Све извесније спајање хрватског „Агрокора” и словеначког „Меркатора” имаће велике последице по тржиште целог региона, а највише по Србију. Уколико трговински ланац Ивице Тодорића, најбогатијег Хрвата, заиста и купи словеначки ланац, то значи да ће у Србији „Идеа” и „Меркатор” постати једна фирма, а на другом полу ће бити једино „Делез”. За разлику од словеначког и хрватског тржишта, код нас још нема ниједног од највећих светских малопродајних ланаца, попут „Лидла”, „Кауфланда” или „Биле”, који би били значајнија конкуренција. ,,Конзум” је пословао са добитком, али „Идеа” у Србији већ годинама послује са губицима и они су све већи. Јасно је да је матична фирма из Загреба одржава како би заузели што већи део тржишног колача, а у томе им помажу и други успешни бизниси које „Агрокор” има у Србији – „Фриком”, „Дијамант”, „Мивела”…

15. ЈУН 2013.

Hrvatski trgovinski lanac Agrokor potpisao je ugovor o kupovini 53,12 odsto akcija slovenačkog trgovinskog lanca Merkator za ukpno 240 milona evra. Realizacijom ugovora, zajedno s Merkatorom, Agrokor će ostvarivati godišnje prihode od sedam milijardi evra i zapošljavati 60.000 ljudi, čime će nastati najveća maloprodajna kompanija u centralnoj i istočnoj Evropi.

26. ЈУН 2013.

I srpski biznismeni su zabalkanski beneluks

Inicijativa najjačeg balkanskog biznismena Ivice Todorića o tesnoj saradnji privrednika u regionu, ima za cilj da se zadrži stečena pozicija u robnoj razmeni, koju je do sada Hrvatska imala u okviru CEFTA, stav je većine srpskih privrednika. Oni kažu da će se rado odazvati ovom pozivu, ali kada Hrvatska “spusti rampu” i dozvoli da se srpski proizvodi nađu na njihovim tezgama.

U poslednje vreme sve više provejavaju ideje o međusobnom udruživanju kompanija u regionu u takozvanu jugosferu, a prethodnih dana čuo se Todorićev apel o stvaranju „balkanskog Beneluksa unutar EU“. Mnogi domaći privrednici smatraju da Hrvatska želi da zadrži dominantnu poziciju u regionu i nakon ulaska u EU.

Naime, od 1. jula prestaje da važi njeno članstvo u CEFTA, a koja obuhvata tržišta Albanije, BiH, Hrvatske, Makedonije, Moldavije, Crna Gore i Srbije. Ovaj sporazum omogućava primenu nultih ili niskih carina u razmeni između država članica. Iako će Srbija u CEFTA preuzeti dominantnu ulogu, naši privrednici nemaju ništa protiv Todorićevog predloga, ali pod uslovom da se i hrvatsko tržište otvori.

28. АПРИЛ 2013.

Други председник владе окупиране Србије Александар Мали:

Србија и Хрватска су кичма региона

Први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић поручио је данас у Загребу да је, упркос различитим погледима на прошлост, рационалан и прагматичан приступ у стварању будућих односа Србије и Хрватске значајан за будућност обе земље и оба народа, а хрватски званичници пренели су да ће Србија имати сву помоћ Хрватске на путу ка ЕУ.

Потпредседник српске Владе захвалио се на подршци Хрватске европском путу Србије и закључио:

„Без обзира на прошлост и разлику у њеном тумачењу, морамо да мислимо на будућност и наше односе. Отворили смо многа питања данас и ускоро ћемо формирати експертске тимове, који ће разговарати о конкретизацији наших планова”.

Udio Udbe ili kako je nastala hrvatska država

Boris Dežulović  

Dvadeset pet godina će brzo da se raspala Jugoslavija, duboko negdje u deponiju historije leže i Partija i Armija, propali su veliki industrijski divovi i sportski klubovi, istekao povijesni rok trajanja i školskom i socijalnom i svim jugoslavenskim sustavima, nema više samoupravnih interesnih zajednica i osnovnih organizacija udruženog rada, nema ni stambenih lista ni dječjih odmarališta, ništa od Socijalističke Federativne Republike nije ostalo, samo se, eto, Udba drži kao da su zlatne sedamdesete.

Trideset godina će za koji dan da je u jednoj garaži u njemačkom Wohlfahrtshausenu pronađeno mrtvo tijelo hrvatskog emigranta Stjepana Đurekovića, bivšeg direktora Ine, trideset godina svi znaju da je ubojstvo naručio šef hrvatske Udbe Josip Perković, a on dvadeset tri od tih trideset godina mirno živi upravo u nezavisnoj hrvatskoj državi, koja se svih tih godina upinje obračunati sa svojim najstrašnijim demonom: osnivala je nezavisna Hrvatska i državna vijeća i saborske komisije, uprezala je cijeli svoj politički, policijski, pravosudni i medijski aparat u raskrinkavanje strašne Udbe, njenih plaćenih ubojica i nalogodavaca, a Josip Perković i dalje spokojno živi u Zagrebu, kao da je penziju dočekao u računovodstvu tvornice čarapa, a ne u službi koja je ljude po europskim garažama likvidirala metkom u potiljak.

Konačno, ovih dana, uoči pristupa Hrvatske Europskoj uniji – kad će se steći uvjeti da barem Njemačka, kad već neće Hrvatska, sudi Josipu Perkoviću i službeno zatraži njegovo izručenje – hrvatski je Sabor na brzinu domislio izmjene Zakona o pravosudnoj suradnji s članicama Europske unije, pa u zakon ugradio odredbu po kojoj će europski uhidbeni nalog Hrvatska izvršavati samo za kaznena djela počinjena nakon 7. kolovoza 2002. godine. Nakon čega čovjek zaista nije siguran da je stric Ante Đapića, ubijen 1989, zaista bio posljednja Udbina žrtva.

Nije mi poznato da se hrvatska država za nekog svog građanina tako zauzela kao što se, eto, zauzela za direktora jugoslavenskog OOUR-a za ubijanje emigranata: locirala je za to vrijeme, identificirala, uhićivala i transferirala čak i vlastite generale i heroje, nije prstom micala ni za pomorce što su nevini trunuli po egipatskim i grčkim zatvorima, nije svoje zakone mijenjala niti za bolesnu djecu, ali je cijeli svoj pravosudni aparat upregnula da domisli način kako da od pravde zaštiti čovjeka koji je naloge za ubojstva potpisivao lakoćom kojom se potpisuju narudžbenice za uredski pribor.

Utemeljitelj i prvi predsjednik te države i sam je pri tom javno svjedočio kako mu je oca ubila Udba, Udbine žrtve u toj su državi beatificirane kao sveci njene nezavisnosti, a Udbini šefovi, eto, svih tih dvadesetak godina opušteno šetaju ulicama što se zovu po ljudima koje su dali ubiti. Nisu na tim ulicama ni danas još posve sigurni Srbi, homoseksualci ili navijači neprijateljskih nogometnih klubova, samo se za Udbine ubojice još nije čulo da su doživjeli nekakvu neugodnost.

Teško da je, pravo govoreći, Josip Perković uopće i primijetio kako više nema ni Udbe, ni Jugoslavije. I ta bi zemlja, da je opstala, s više nelogode potpisivala zakon o zaštiti ovlaštenih državnih ubojica. Čak i protesti hrvatske opozicije povodom izmjena zakona, prigodno nazvanog Lex Perković, izgledaju kao puko zadovoljavanje forme: cijelih sedamnaest godina HDZ je, uostalom, i sam vladao zemljom, prvih deset imao je potpunu i apsolutnu vlast, koristeći je da se obračuna i sa sindikalnim vođama i s nezavisnim novinarima, zajebavala je ta vlast, maltretirala, sudila – a bogami i ubijala – svakoga tko joj je ikad zasmetao, namještala je i nogometna prvenstva i izbore za Miss Hrvatske, ali nije napravila baš ništa da pravdi privede Udbine ubojice.

Kad je i djelovala kao da se obračunava sa sablasti Udbe, radila je to tek da se obračuna s neistomišljenicima. Nama trojici osnivača Ferala, na primjer, glavni je krimen bio grijeh naših otaca, visokih oficira Udbe, javno je tu izmišljotinu širio i sam Franjo Tuđman, i to uz pomoć tajnih službi koje su vodili same glavešine jugoslavenske Udbe! Nije li to veličanstveno? Stvar je funkcionirala bez greške: u samostalnoj Hrvatskoj suradnici Udbe sasvim pouzdano nikad nisu bili samo oni koji su najebali kao udbaši.

Možete, dakle, o Jugoslaviji misliti što hoćete, ali takvom se jednom genijalnom projektu morate pokloniti: šefovi službe čiji je, ako ne jedini, ono svakako važniji smisao bio da zatre svaku ideju o hrvatskoj državnoj nezavisnosti, trideset godina kasnije u toj istoj državi žive nimalo nejavno i posve slobodno, zaštićeni kao velebitska degenija.

To je, pitate li mene, bila ozbiljna firma.

Najebao je u međuvremenu svaki jugoslavenski direktor što se obreo u uskrsloj hrvatskoj državi, najebao je svaki niži oficir kojega je hrvatska nezavisnost zatekla u dvosobnom stanu dobivenom od JNA, najebao je svaki poslovođa u čijem bi se dućanu otkrila konzerva „made in Yugoslavia“, malo je, makar ovolicko, život bio zagorčan svakom pjevaču koji je ikad snimio refren s Titom i Jugoslavijom – sve ti jebem, i sam Predsjednik Sviju Hrvata dr. Franjo Tuđman, da je poživio, najebao bi i završio u nekom švedskom zatvoru kao kolovođa udruženog zločinačkog poduhvata! – samo šef zloglasne Udbe nijednom u ovih dvadeset tri godine nije nespokojno zaspao.

Teško da je, rekoh, on ikad i primijetio kako više nema Udbe, a kako stvari stoje, nisam ni ja više siguran u to da je nema. Slavna je ona sentenca iz De Rougemontova ogleda „Udio đavla“, o Vragu čije je najveće lukavstvo u tome što je čovjeka uvjerio da ne postoji. Udba je još lukavija: kako bi Hrvate uvjerila da ne postoji, napravila je – hrvatsku državu.

Globus, 27.06.2013.

Peščanik.net, 27.06.2013.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

UDBA – ознака (не)квалитета

Прва и Друга Србија

ТРЕЋА СРБИЈА

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

23 године после слома СФРЈ ово је резултат борбе српских ”националиста”

Србијански „глотофиксисти”

Горан Ћетковић: Извините ако сам Вам икада поверовао и тога се стидим!

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе”


”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

24 маја, 2013

Ajn Rend: Zašto je tako popularna?

 Rand

Pobunjeni Atlas“, najuticajnija knjiga moderne Amerike konačno na srpskom. Albion Books s neskrivenim ponosom najavljuje srpskoj čitalačkoj publici najznačajniji roman Ajn Rend, koji predstavlja Bibliju konzervativne Amerike, potpuno uvereni da će pokrenuti nove polemike i otvoriti bolna pitanja našeg društva. Radost je utoliko veća što ćemo biti prvi koji čitaocima u Srbiji, ali i u regionu, donosimo ovu knjigu, koja je objavljena još davne 1957. godine.

AUTOR: UROŠ BALOV/BBC

Rusko-američka spisateljica Ajn Rend umrla je pre trideset godina, a još uvek se proda na stotine hiljada njenih knjiga po sezoni. Jedan od njenih sledbenika, Pol Rajan, pridružio se bio Mitu Romniju kao kandidat za potpredsednika SAD, u nedavnoj kampanji na američkim predsedničkim izborima. Zašto su Ajn Rend i njeno najpoznatije delo, roman „Pobunjeni Atlas“, toliko privlačni?

Pobunjeni Atlas“ je roman od nekih 1.200 strana, i kada je objavljen pre pedeset i pet godina kritika ga je sasekla. Ipak, veoma mali broj romana ima tako trajan uticaj kao Atlas, ta distopijska alegorija u kojoj se industrijski baroni bore protiv regulatornih stega i beskrupulozne vlasti tako što, jedan po jedan, zatvaraju svoju proizvodnju i obaraju svetsku ekonomiju na kolena. Filozofija Ajn Rend, koju je ona zvala objektivizam, direktno se uklapala u američki ideal slobode, samopregornog rada i individualizma. U romanima poput „Pobunjenog Atlasa“, ali i ne samo u delima fikcije već i u knjigama poput „Vrline sebičnosti“, ona zagovara uklanjanje svih religioznih i političkih kontrola, koje onemogućavaju ostvarenje ličnih interesa.

U jednom televizijskom intervjuu 1959. godine je objasnila: „Ja sam na prvom mestu tvorac novog moralnog koda za koji se do sada mislilo da je nemoguć – to je moralnost koja nije zasnovana na veri, ni na osećanjima, niti na proizvoljnim zapovestima, mističnim ili društvenim, već na razumu.“ Verovala je, kako je dodala tada, da je čovekova „najviša moralna svrha ostvarenje njegove lične sreće, pri čemu se ne smeju primoravati drugi ljudi na bilo šta, niti prihvatati njihovo nametanje volje, već svaki čovek mora živeti tako kao da se sa njim sve završava, prateći sopstvene interese”.

Radnja njenog najvećeg dela „Pobunjeni Atlas“ smeštena je u vremenski neodređenu budućnost, mada sve podseća na pedesete godine prošlog veka. Štrajk tajkuna je orkestrirao hristoliki čovek, Džon Galt, koji pred kraj romana drži govor na 60 strana, koji je Rend pisala dve godine. Njene reči i ideje su veoma jasno predstavljene kroz plemenite likove Galta, naslednice železničke kompanije Dagni Tagart, magnata bakra Franciska d’Ankonija i tajkuna industrije čelika Henka Riordana. Ovaj kvartet idealizovanih likova, ambicioznih kapitalista, mora da pobedi „pljačkaše“, neprijatelje Ajn Rend – sindikate, lobiste, vladine zvaničnike i one koji podržavaju altruizam i blagostanje.

Rend je tu životnu borbu doživljavala na najtraumatičniji mogući način. Rođena u jevrejskoj porodici Rozenbaum u Sankt Peterburgu, imala je samo dvanaest godina kada su njenom ocu boljševici zaplenili apoteku.

Ajn Rend je u popularnoj kulturi postala sinonim za nemilosrdnu sebičnost, ili pak za intelektualnu ingenioznost, ili za oboje, kaže istoričar Dženifer Berns u biografiji Rendove koju je naslovila kao „Boginja tržišta“.

U popularnoj serijiMomci s Medisona Bertram Kuper, stariji partner u marketinškoj agenciji Sterling Kuper, zakleti je ljubitelj Ajn Rend. Dok svom štićeniku Donu Drejperu daje pozamašan bonus, ohrabruje ga da čita Atlas: „Uzmi 1,99 dolara od tih 2.500 i kupi si primerak.“ U filmuPrljavi ples konobar zavodnik Robi nagovara Bejbi da pročita „Veličanstveni izvor“ kada ga ona optuži da je otac deteta igračice Peni. „Oh, „Veličanstveni izvor!“ gugutala je i Mardž u jednoj epizodi Simpsonovih. „Mama! Zar ta knjiga nije biblija desničarskih gubitnika?“ gunđala je Lisa. U epizodi pre te Megi je bila u Ajn Rend školi za klince gde su „1 i 1 jednako 2“.

Cep tekst:

www.danas.rs/ajn_rend_zasto_je_tako_popularna

 

  • СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС (из текстова из претходних година):

 

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

 

У САД је једна невладина организација либералних хришћана (хришћана-левичара) упозорила републиканце, који су одани учењу Ayn Rand, да је пут којим они иду супротан учењу Исуса Христа. Ayn Rand је била атеиста и заговорник либералног капитализма. Велики број утицајних људи у САД образован је под њеним утицајом. Међу њима је велики број хришћана и капиталиста. Била је велики противник социјализма, комунизма, фашизма и нацизма. Левичарску хришћанску НВО, која је критиковала републиканце због тога што следе Ayn Rand, финансира и George Soros (следбеник Karl-а Popper-а, у младости марксиста, касније идеолог ”отвореног друштва” и либералне демократије).

Karl Popper је пореклом Јеврејин из Аустрије (атеиста). Ayn Rand је пореклом Јеврејка из Русије (атеиста). George Soros је пореклом Јеврејин из Мађарске (атеиста). George Soros данас је познат као финансијер покрета који ради на стварању ”отвореног друштва”, подржава Демократску странку, ради на уништењу хришћанства и конзервативаца у САД, легализацији наркотика, ширењу идеологије хомосексуализма… Један је од највећих светских капиталиста а бори се против капитализма и пропагира социјализам. Познато је да је и Карл Маркс био Јеврејин из Немачке, атеиста. Сигмунд Фројд је био Јеврејин из Аустрије, атеиста.

После Библије, као најчитаније и најутицајније књиге јудеохришћанске цивилизације, књиге које су највише утицале на развој атеизма, индивидуализма, капитализма и либералне демократије у евроатлантској цивилизацији а написане крајем 19. века, на почетку и током средине 20. века, биле су: ”Капитал” написан од стране Карла Маркса (”Capital”, Karl Marx), књиге (”откривање” Ега) Сигмунда Фројда (Sigmund Freud), књига Karl-а Popper-а ”Отворено друштво и његови непријатељи” (”The Open Society and Its Enemies”) и ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand. (Не треба заборавити и научни рад Чарлса Дарвина).

Конзервативци (републиканци) из Сједињених Aмеричких Држава председника Барака Обаму (Демократска странка) називају марксистом и социјалистом. Републиканска странка (Republican Party била  је победник у Грађанском рату (друга половина 19. века) и заслужна је за укидање ропства у САД. Конзервативци (републиканци) су хришћани подељени на бројне хришћанске цркве и организације (Non-denominational, Protestant, Catholic, Ortodox…). Постоји више варијанти конзервативизма унутар САД (”liberal conservatism”, ”conservative liberalism”, ”libertarian conservatives”, ”fiscal conservatism”). Конзервативце уједињују заједничке вредности – од вере у Бога, преко борбе против абортуса и генетског инжењеринга, идеја о држави и капитализму које су потекле од оснивача конзервативизма Едмунда Берка (Edmund Burke) преко борбе за људска права (self-determination) и права на поседовање оружја, до борбе против ”социјалистичке државе” и прогресиваца (Progressivism – ”socialism”, ”communism”, “social liberalism”, “classical liberalism”).

Прогресивна странка (Progressive Party) била је најјача странка почетком 20. века у САД. Данас су њени наследници у Демократској странци (Democratic Party) и унутар ”зеленог лобија” (Green Party). Делом и међу либертаријанцима.

Више кандидата је сада у трци за гласове конзервативаца – Републиканске странке – “Grand Old Party” и ”Tea Party movement”. Кандидат републиканаца за новог председника САД је Mitt Romney. Одређен број републиканаца не подржава ”Romneycare” (”Оbаmаcare”) и због тога неће гласати за Mitt Romney-а (који је мормон и припадник ”The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints”).

У другој половини 20. века унутар САД настала је још једна јака странка која има утицај на политику САД и почетком 21. века. То је Либертаријанска странка (Libertarian Party – “libertarian” – left-wing anarchism, libertarian socialism). Политика ове странке је између ”личних слобода” и ”економских слобода”, тачније, залаже се и за персонални и за економски либерализам. За лидера либертаријанаца данас важи Ron Paul. Учествује надметању за кандидата за председника у оквиру Републиканске странке и доводи се у везу са Tea Party movement.

Tea Party movement је настао пре око 4 године. Велики број припадника Tea Party (још увек) не подржава одређену странку и одређеног кандидата. Припадници Tea Party заговарају идеје конзервативизма и делом либертаријанизма (либерализма). Пре свега – хришћанства и капитализма. Они траже кандидата који је хришћанин и лојалан својој држави, а не идејама социјализма (што мањи порези и што мање мешање државе у живот грађана), глобализма (да није члан Билдерберг и сличних група) и неолибералне економије (да се не премештају фабрике у државе Трећег света, да штите средњу класу а не најбогатије капиталисте који стварају ”Нови светски поредак” и ”светску владу” – new world order и world socialist government). Више су окренути унутрашњој политици и уређењу своје државе него уређењу и мењању света. За разлику од већине демократа (прогресиваца) и Европљана, подржавају Израел. Израел има јачи лоби у САД него у ЕУ. То је зато што су конзервативци у САД искренији хришћани. Tea Party постаје глас америчке нације, грађана САД, који воле своју државу. Можда ће постати и Трећа партија, права опозиција постојећој владајућој елити. Они се не баве (само) расним питањима, нису против сиромашних, Tea Party настаје из оног најбољег дела америчке нације. Боре се за поштовање Устава, породичне вредности, за мању јавну потрошњу, за мањи утицај државе на живот људи, за људска права, за (директну) демократију на свим нивоима, за право на приватну својину и право да могу да бране себе и своју имовину. Нормално, као хришћани у већини, припадници покрета “чајанка“ залажу се за хришћанске вредности. 

Видећемо како ће се овај покрет понашати после избора. У САД постоје бројне интересне групе а није занемарљив утицај страних држава и међународних тајних организација. Поред традиционално присутних лоби група и обавештајних служби формираних од стране Европљана (Британаца, Нормана, Германа, Романа) на територији САД успешно делују и групе које раде у интересу Израела, Саудијске Арабије и Арапа, а последњих деценија јачају групе које су под утицајем Јапана и Кине. Поред ових држава унутар САД делују Русија, Ватикан и бројне међународне организације и корпорације. Нису сви становници САД  американизовани у тој мери да су заборавили на своје порекло, па унутар САД делују бројне и утицајне групе Хиспаноамериканаца, Афроамериканаца, православаца… САД су и централизована и децентрализована држава, коју су у последњих век и више насељавали људи који су бежали из тоталитарних система и ти људи су стварали државу која неће бити тоталитарна. Но, чини се да се издвојила једна владајућа елита, састављена од више породица, што се показује када се сагледа политичка и економска власт, и те породице намећу тоталитарни систем. Ту се види да у највећим корпорацијама (и Федералним резервама) највећи удео имају старе породице. Међу председницима САД и водећим политичарима у последњих 100 година доминира неколико породица. Из тих породица долазили су председници, сенатори, државни секретари, директори ЦИА, итд. Иако делују хомогено, поделе постоје. У послу то су другачији погледи на развој енергетике, у политици то су другачији погледи око бројних питања. Због тога би поделио владајућу елиту на два клана, која доминирају. То су они који имају највише утицаја на две странке. На десници то су крупни нафташи, банкари, индустријалци и припадници “Grand Old Party” – Републиканске партије. На левици  су то припадници еколошких покрета и власници ”зелених енергетских компанија”, сорошевци, Холивуд, банкари и Демократска партија. Многи сумњају да је Tea Party под контролом Републиканске партије. Многи, такође, сумњају да је покрет Occupy Wall Street под контролом Демократске партије. Tea Party постоји дуже и озбиљнији је покрет. Међу припадницима и симпатизерима има доста политичара и радио водитеља који подржавају Србију, који знају истину о ратовима у региону. Много више него што је то случај међу левичарима/либералима. Због тога истичем овај покрет. Уколико се покаже да је ово аутентичан народни покрет, то ће бити први покрет отпора, настао унутар Запада, против новог светског поретка. Унутар држава ЕУ нема тако добро организованих покрета отпора. У већини држава не постоји било какав отпор. Дакле, ово важи уколико се покаже да Tea Party није инструмент оних који контролишу Републиканску партију. По многима кандидат Републиканске партије бира се тако да буде сигуран губитник на изборима. Милијардер Donald Trump изјавио је у емисији The Savage Nation да ће уколико победиMitt Romney бити ”чврст”. Michael Savage је сумњао и обећао да ће се одселити из САД уколико Mitt Romney као председник САД у свом кабинету запосли 27 година стару кћерку сенатора и претходног председничког кандидата републиканаца John-a McCain-a. Michael Savage у последње време често пита ”шта се догађа са Tea Party, где су они сада, на којој позицији?”. Ron Paul, као једини политичар у САД који је отворено од почетка деведесетих бранио Србе и Србију, изгубио је све шансе да постане председнички кандидат и нема веће упориште унутар гласачког тела. Али, то није безначајна подршка, либертаријанци постају све утицајнији. Пример је све слушанији и утицајнији радио водитељ Alex Jones, кога многи републиканци не воле. Alex Jones често брани Србе, тачније, износи истину о дешавањима на простору СФРЈ током деведесетих.

***

Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Екстреми нису добри. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу унеолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају.

До ”благостања за све” може се доћи само изградњом владавине права. Само кроз систем у коме важи једнако право за све – што значи и право да појединци стичу, и сачувају, материјалну и нематеријалну имовину коју су стекли на основу свог знања и рада. До ”благостања за све” може се доћи само ако међу људима влада дух солидарности. У таквој држави, ”држави благостања”, може и држава да води рачуна о ”социјалној једнакости”, али је боље да сами грађани воде рачуна о томе – да богати помажу сиромашне и болесне, кроз цркву, кроз невладине и хуманитарне организације.

”Природна религија”, идеологија која је учила да је ”људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода” показала се неуспешном. Немогуће је, такође, све људе учинити ”једнаким”. Потребан је систем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да ”људи нису савршени” и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт. Морају постојати добри закони и прописи, морамо се борити против корупције у полицији и правосуђу. Са те стране, не можемо се ослонити само на ”милосрђе” код људи, држава мора водити развојну и социјалну политику и за то су потребни приходи у буџету. Не може друштво ”само од себе” да донесе националне и државне стратегије, посебно ако то друштво није друштвосаборности, друштво директне демократије, ако то није друштво у коме влада историјска/езотерна (Берђајев) или природна (Берк)аристократија, нити се може тржишту препустити да све само регулише. А то је већ утопија. Тај систем, са друге стране, не сме бити превише ”етатистички” и ”бирократски”. Наш задатак је ослобађање од културе источњачког  деспотизма  и свести комунистичког тоталитаризма, али не тако да спроводимо идеје неолиберализма и културу конформизма у њиховим најгорим формама.

***

Неолиберали су победили и конзервативце и социјалисте – настали су њиховим мешањем. Либерали-атеисти су превладали унутар капиталиста (на пример, у економији САД доминирају поштоваоци Ayn Rand), који су створили концепт неолибералне економије и слободног тржишта које се ”саморегулише”. Зато се залажу за што мањи утицај државе. Неолиберална економија (идеологија) настаје из либералне, конзервативне и социјалистичке економије (идеологије). Тако се конзервативизам истиче када треба заштити приватну имовину најбогатијих. Либерализам се истиче када треба рушити све националне и религијске препреке између држава и народа да би најбогатији градили ”слободно тржиште”. Социјализам се истиче када треба ”отворити границе” за ”радну снагу” или када држава треба да интервенише како би спасила одређене банке и компаније. За неолиберале није важна владавина права, већ владавина јачег, јер је основа неолиберализма и дарвинизам (еволуционизам). Теорију еволуције одушевљено су прихватили највећи капиталисти са Запада. Дарвинизам је и основа прогресивизма, чија је основа и социјализам. Елемената прогресивизма има и у конзервативизму. Дакле, (нео)либерални капитализам и (нео)либерална идеологија настају од елеменета прогресивизма, дарвинизма, социјализма и конзервативизма. Светска неолиберална елита ствара нову врсту фашизма, где ће нестати разлика између крупног капитала и државе (што је дефиниција  економског фашизма и што је тешко разликовати од комунизма и деспотизма).

У том систему који настаје, у коме се укрштају идеје економског неолиберализма и фашизма, постојаће две класе у друштву. Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто. Пошто ће њихова имовина бити државна, онда значи и обрнуто – државна имовина је и њихова, само власник имовине има право да доноси одлуке. Тако је функционисао комунизам. Циљ оних који су довели до ове дужничке кризе није да дужници врате свој дуг, већ да кредитор преузме имовину дужника. Раднику ће узети кућу ако не врати дуг. Банку ће држава докапитализовати или позајмити новац, ако је у проблему, али ако држава дугује банци она ће узети државну имовину. Банку ће власници банке, касније као државници, као комунисти, национализовати. Власници банке су и власници новца – они штампају новац (без покрића у злату или роби), они одлучују коме ће позајмљивати новац, па могу да живе као прави комунисти – скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово (зар председник – маршал – комунистичке Југославије није живео попут брунејског султана или попут данашњих банкстера, без контроле Државне ревизорске агенције и осталих институција?).

Неолиберализам је у настојању да доведе до потпуног расцепа/разлаза евроатланску цивилизацију и хришћанску религију. Неолиберализам проповеда да је ”све дозвољено” а Библија да је ”почетак мудрости страх Господњи”. У свему мора постојати мера, никада се не сме заборавити на другог човека. Неолиберализам уништава оно најбоље у хришћанству, као и оно најбоље у социјализму, јер отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности.

Западни модел корпоративног капитализма  какав данас имамо и источни модел  државног  меркатилизма  какав је некада био спутава људске слободе, развој малих и средњих предузећа, злоупотребљава новац пореских обвезника, није у интересу потрошача, људи на водећим позицијама избегавају одговорност, итд. Када власт пљачка грађане – било власт која је спој крупног капитала и политике, или само политичка власт која управља и привредом – онда грађани губе поверење у државу и избегавају плаћање обавеза према држави, поткрадају државу која од њих краде, издају државу која њих издаје. У таквој држави цвета сива економија. Такву државу је лакше изнутра окупирати, кроз корупцију, поткупљивањем њених грађана. Економски фашизам и сива економија, дакле, могу настати и у тржишној привреди и удиригованој привреди. Мислим да је већина људи свесна да неолиберални модел (уређења економије, живота, државе…) који шире САД није најбољи модел и да је већина свесна да комунистички модел СССРа није најбољи модел.

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

 

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

”Десничари” који се позивају на Макса Вебера

Германизација и илуминација

Fjorelo Provera: Hrišćani u opasnosti

У Француској је на делу велика породична побуна!

The Clash – “KNOW YOUR RIGHTS” (Combat Rock)

Добра питања новинара Данас-а постављена амбасадору САД у Србији

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

БОГата Србија

Јелена Јанковић и Ана Ивановић

Конзервативци

+

Никола Варагић

 NikolaV

блог Kosmet via Kosmos

удружење ТРЕЋА СРБИЈА

 


ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

21 маја, 2013

II део текста: UDBA – ознака (не)квалитета

Nikola15godMature

Никола Варагић

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

 

  

+

 

Крајем децембра 2012. у листу Данас и на блогу Преврат појавила су се два текста чија је тема свет мистике, а долазе после еуфорије око ”смака света” поводом чега сам написао текст ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА”.

На почетку овог текста дајем краћи приказ из Данас-а и са Преврат-ауз линкове да прочитате до краја текстове, и мој коментар  испод:

Ахтун Рео, биће из духовне димензије

У листу Данас појавио се необичан текст (сами уредници су тако представили овај текст) – специјални додатак ”Нема смака, има промена” – који садржи мишљења господина Милована Миће Јовановића (исцелитеља који се бави биоенергијом и регресотерапијом, који тврди да је у прошлом животу био лекар у Француској и да се звао Франсоа Робер Трудо) о човеку, Богу, природи, духовним бићима, религији и недавној фами поводом наводног смака света…

Милован Мића Јовановић у овом тексту преноси:

”Да, Бог разговара са свима намасамо ми не чујемо – рекао ми је Патријарх Павле поводом благослова да отац Радован Биговић буде рецензент и промотер моје књиге.”

Мића Јовановић тврди да је ”разговарао са Ахтуном Реом који је био ”духовни водич Исуса Христа. Објавио је књигу разговора са Ахтуном Реом, бићем из духовне димензије.

Затим додаје да ”не постоји ђаво”, ”не постоје демони”.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.danas.rs

>

Ко је био Димитрије Митриновић

Димитрије Митриновић, готово непознат у нашој јавности, заправо је био један од најзначајнијих европских мислилаца и визионара прве половине XX века. Након “политичке” фазе свог дејства, када је био спиритус мовенс “Младе Босне” и визионар тада још непостојећег југословенства, прешао је у “спиритуалну” фазу, прешао у Енглеску, где је живео све до до своје смрти, био у интеракцији са водећим духовима Европе свога доба, док је интензивно радио на духовном развоју појединца и читавог човечанства.

Његова основна идеја је била стварање уједињеног човечанства базираног на принципима науке, прогреса, хуманости и равноправности свих појединачних народа. Визија је била ре-креирање “првобитног Адама”, спиритуалног бића, архетипа илуминираног човека, који би резонирао са читавим човечанством, које би истовремено било и “универзални човек”, попут холограма у колективној свести.

Раних 20-тих година, Митриновић је приложио серију чланака названу “Светски послови” за “New age”, прогресивни часопис, издаван од стране А.Р. Орагеа. Овде је подцртао своје погледе на свет као развијајући организам са психолошке тачке гледишта у којој су исток, запад, север и југ представљали разлишите аспекте људске психе, а свака различита нација је играла функционалну улогу. Са ове тачке гледишта Митриновић је сматрао да Европа, као континент где се индивидуална самосвест прва развила треба да преузме иницијативу вођству остатка света у правцу интеграције.

Митриновић је предлагао да целокупно знање треба сакупити и превредновати у односу на човека, репрезентативно људско биће, које је Митриновић означио као Антхропос.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://prevrat.wordpress.com

 

 

—————————-

НАПОМЕНА

Да је Димитрије Митриновић имао прилику да разговара са Светим Оцем (уместо са теозофима, окултистима и прогресивцима из Лондона и Европе са почетка 20. века), и да је кренуо да му прича о својој ”мисији” и ”стварању царства небеског на Земљи”, добио би одговор од Светог Оца:

Димитрије, видиш ону башту. Морамо да је окопамо. Сутра нас чека брање воћа. Прекосутра нас чека столарија…

Другим речима, Димитрије би после 5 месеци, или 5 година, или 25 година, проведених уз Свете Оце Православне Цркве, да је имао прилику, схватио да је насео на лажи лукавога (ђавола), да је био под његовим утицајем, јер би се суочио, уз вођство Светог Оца, са грехом и ”палим Адамом”, у себи, прво.

Исто важи и за Милована Мићу Јовановића и његове разговоре са бићима из духовних димензија, попут Ахтуна Реа. Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у ”себе” и своје ”знање” а нису победили ”сујету света”.

Мића Јовановић тврди да постоје ”сродне душе” – ”двојници”, да је његова душа формирала још једну личност, и да се ради о редитељу из Мађарске, који сада тамо живи и ради. Ко зна, можда постоје и три душе као једна душа (или још више, па су део Друштва како је учио Емануел Сведенборг) – три човека која живе истовремено, и можда је овај исцелитељ Мића Јовановић душа која је, поред душе тог редитеља из Мађарске, формирала и душу Миће Јовановића, власника универзитета Мегатренд, члана Социјалистичке партије Србије и домаћина масонске ложе Велики оријент Француске у Србији.

Сваки човек је непоновљива и јединствена личност, каже хришћанска наука. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. Хришћани верују у Васкрс (мртвих и живих, и васкрсење тела) а не у ”сеобу душе” (реинкарнацију). Мноштво људских личности (ипостаси) има заједничку природу исто онако као што заједничку природу имају три личности (ипостаси) Свете Тројице. За православну аскетику је важан садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека ”овде и сада”, а прошло искуство се појављује као навика. У Православљу морал и етика не постоје ван аскетике, јер се хришћански живот схвата као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек ”овде и сада”.

Сва ова искушења је прошао Свети Отац. Ту је разлика, Свети Отац је прошао ова искушења, и зато је Свети Отац.

О мистицима (исцелитељима, маговима, теозофима, пророцима, гностичарима… и са њима повезаним масонима, илуминатима, темпларима…) као што је Милован Мића Јовановић имам следеће мишљење:

Са једне стране прихватам да свако може бити грешник који је то био зато што је искрено тражио и доста лутао и грешио да би се на крају покајао. Тако каже и Христ: на небу ће бити већа радост због једног грешника који је имао разлога да се покаје него због сто праведника који нису имали разлог да се покају. Дакле, неко може да током трагања за Богом и упознавања себе (тражећи одговор на питање ”Ко сам ја?”) сусретне и духовна бића која ће га убедити да демони не постоје.  Међутим, то и даље не значи да духовна бића која среће нису демони. Можда неко искрено тежи Богу, али све док је у њему јача ”љубав према свету” у односу на ”љубав према Богу” тај не може спознати Бога, није упознао себе, није се суочио са демонским у себи. Њега су демони завели. Њега не воде анђели. Воља (”снага жеље”) и осећање, као природне енергије личности, формирају позитивни или негативни садржај искуства. Несвесно није објективна реалност. Савлађивање греха може бити само свесно.

Ту долазимо до другог погледа, исто тако заснованог на Светом Писму: речено је да ће у доба пред долазак антихриста на Земљи бити пуно лажних пророка, месија, видовњака, исцелитеља и слично. Људи који попут Миће Јовановића тврде да демони не постоје а знају ко је био духовни водич Исуса Христа и кажу да је ”име за Бога живот”; људи који самоуверено тврде да су спознали све ”истине” о души, Богу, природи, животу после смрти, духовним бићима, еонима, о човеку, и који олако кажу да ће хришћанство нестати, да је Црква политичка организација, али да је ”Христово учење нешто друго” – јесу, по свим описима који су дати у Светом Писму – слуге антихриста. Свети Оци би рекли за људе који ”све знају” и самоуверено износе ”теорију свега” – у име Бога, да је расејаност почетак свих зала. То не значи да мистици ништа не знају, и да нема и неке истине у свему што говоре. Са друге стране, не значи да је сваки свештеник или монах Православне Цркве достигао ”меру раста висине Христове”. Са треће стране, атеиста може бити ближи Богу од неких свештеника и мистика (магова).

Моја порука је: покажите хришћанску љубав и према мистицима али не следите њихова ”учења”. Избегните замке ”господара лажи”, не верујте лажним пророцима. Грешника има и унутар Цркве, међу верницима.

Зато је Патријарх Павле дао благослов (ако је то истина) да отац Биговић буде рецензент књиге Миће Јовановића.

”Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле том приликом Мићи Јовановићу.

***

Имао сам прилике да пар пута разговарам са оцем Радованом Биговићем и знајући да он припада оном (од споља названом) ”либералном” делу Цркве, могуће је да је Патријарх Павле дао благослов. Сумњам да би то урадио без благослова Патријарха. Ако је то тачно, зашто је Патријарх дао благослов аутору који је против хришћанске религије и Цркве (али није против Христове науке и духовности)? Зашто је Мића Јовановић тражио благослов од Патријарха? Шта је значио одговор Патријарха Павла?

Поред ”либералног” дела Српске Православне Цркве, медији често помињу да постоји и  ”конзервативни део”, из кога су отпали зилоти. Таквих расколника нема толико унутар Српске Православне Цркве колико их има у неким другим православним црквама. Међутим, има их и унутар СПЦ – мањи део тих расколника ствара нове српске православне цркве у Србији, већи број таквих је у расејању. Зилоти оптужују Патријарха и Синод СПЦ за јерес, екуменизам и издају српског народа. Зилоти су на оца Биговића гледали као на јеретика и екуменисту, а на људе као Мића Јовановић гледају као на личне изасланике сатане. Зилоти због своје искључивости и ”слепе вере” прелазе у расколнике.

У књизи коју је написао један Француз, ради се заправо о интервјуу са далај ламом – објављен као књига – далај лама је негирао постојање Бога јер га нигде није срео, али је оставио могућност да Бог постоји, да је Бог повезао Француза и њега и омогућио да се та књига објави.

Игуман Евменије: ”Религиозна зависност нема ништа заједничко са истинском вером у Христа. Њу одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу.”

Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.

Међутим, шта спречава људе који ”знају”, чија ”вера” није ”слепа”, као што су Мића Јовановић или Димитрије Митриновић да буду прави православни хришћани и како не виде шта је суштина и смисао постојања Православне Цркве у свету? Они Србима проповедају ”знања” која је Јуџин из Калифорније одбацио. Да ли су за то одговорни ”демони који не постоје” па не могу лагати своје ученике (или слуге) те они верују тим духовним бићима из духовног света са којима разговарају? Отац Серафим Роуз је први амерички православни свештеник повезан са патристичком традицијом Цркве. Он се, као Американац, у добу када су владала деца цвећа и једини излаз био кроз врата перцепције, повезао са патристичком традицијом и Православном Црквом. Занимљив је и пример Владимира Соловјева који се пред крај живота вратио Цркви и на основу светоотачких знања написао је своје чувено дело о антихристу. Чуо сам за неке Србе који су живели у Индији и били ученици разних гуруа да су после доброг упознавања са источњачким религијама схватили да се кроз православну веру долази до Извора Живота. Бог је Извор Живота, није Бог ”природа”. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог у Свом бићу има Три Личности и Њима заједничку божанску природу.

Зато, још једном, не следите учења људи попут Миће Јовановића али их не прогоните као што би их зилоти прогонили. Можда је неко од тих ”лажних пророка” онај ”грешник” због којег ће бити ”већа радост на небу” када се покаје него због сто ”праведника” или ”религиозних зависника” који нису имали разлога за кајање. Према свакоме се понашајте како доликује једном Христовом војнику. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом.

Поштујте догмате хришћанске вере који се налазе у Светом Писму и Предању. Следите учења Светих Отаца Православне Цркве. Ове речи су упућене пре свега оним православним Србима који због ”комплекса ниже вредности” и не познавања своје вере мисле да је Православље нешто назадно и гаје бројне сумње према Православљу и СПЦ (због неких свештеника и владика који су на њих оставили лош утисак). Порука је упућена и неофитима, који не смеју да се одваже и сами себе потцењују али верно следе светоотачка учења. Затим зилотима који мисле да су они једини исправни тумачи Светог Писма и Предања. На крају, ове поруке су упућене и онима који ће се сложити са ставовима Миће Јовановића и њему сличних. Такође, и атеистима и свима другима који нису православни – износим своје мишљење.

Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије, у личностима какве су Димитрије Митриновић (почетак 20. века) или Милован Мића Јовановић (крај 20. и почетак 21. века). Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских ”тајних учења” (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Окултисти су верници који не верују у Бога. Окултисти су атеисти који верују у Бога. Окултисти нису спознали Бога али знају ко је и шта је Бог и обраћају вам се као Његови заступници. Окултисти следе свог бога, или богове. После извесног времена Европљани више нису могли да разликују праву веру од лажне вере, нису знали ко је прави хришћанин а ко није, и којој хришћанској цркви да се приклоне. Европљани су се окренули ка источњачким религијама, или материјализму.

У тајну људске личности најдубље су проникли Свети Оци. Они су најбоље схватили духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране а са којој је дубоко повезана.  Они су (сви прави подвижници) најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Духовни живот не припада закону смрти. Учења Светих Отаца најверније преноси Православна Црква.

***

”Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле пре извесног времена Миловану Мићи Јовановићу, приликом давања благослова да отац Биговић може да буде рецензент његове књиге. Видимо, из специјалног додатка у Данас-у, да Мића Јовановић, који је тексту истакао ове речи и благослов добијен од Патријарха као нешто што је њему јако важно, још увек ”не чује” Бога и да слуша Ахтуна Реа. Наравно, Ахтун Реа није био духовни водич Исуса Христа. Не знам да ли ће икада ”чути” Бога. Можда хоће. Зато му је Патријарх (опет, ако је то тачно) дао благослов. Зато је Патријарх био благ и према зилотима, што су му замерали и многи верници и многи атеисти у Србији. Зато је Патријарх Павле пружао подршку и ”либералима” и ”екуменистима” какав је био отац Биговић или како данас зилоти називају Владику Иринеја (Добријевића). Када сам упознао Владику Иринеја он није знао ни за једног великог европског мистика нити је познавао езотерна учења. Поклонио сам му једну књигу Рудолфа Штајнера и мислим да је друга била од Рене Генона, да се упозна са европским мистицима и гностичарима, окултистима, јер је око нас много оних који то читају и следе таква учења те утицај таквих учења на животе људи, политичка дешавања и друге ствари, није занемарљив. Прочитао сам доста књига од гностичара, мистика, теозофа, читао сам књиге о будизму и зену, о исламској мистици, итд. Истовремено сам изнова и изнова читао књиге Светих Отаца, Свето Писмо, философе као што су Серен Кјеркегор и Лав Шестов. Са друге стране, упознао сам ”конзервативце” и неке зилоте којима је свака друга реч ”тако је говорио владика Николај”, или, ”тако је говорио Аве Јустин”, али нису упознали ни разумели учења њих двојице, а далеко су од познавања учења која су оставили Свети Оци из доба патристике. Водио сам полемику са једним православним Србином који је тврдио да би се Владика Николај (Велимировић) скаменио када би знао да је садашњи Патријарх српски Иринеј ушао у синагогу.  Замера му и сусрете са католицима. Позива се на Владику Николаја, а Владика Николај (Велимировић) је послат од стране Цркве и државе у САД да се бори за ”југословенску ствар” заједно са католицима и протестантима и сањао је уједињење свих хришћанских цркава. Против тога није био ни Отац Јустин, али, као и Владика Николај, после покајања јеретика. После неколико сусрета и разговора са Владиком Иринејем (Добријевићем) нисам видео ништа код њега и у његовим ставовима да одступа од учења Православне Цркве. Њега оптужују да је издајник зато што је од стране СПЦ изабран за представника СПЦ у Европском савету цркава (где су у већини протестантске црквене организације). Ради се о човеку који је рођен у САД и који је одлучио да свој живот посвети Богу и Српској Православној Цркви и српском народу. Сетимо се, и Владика Николај (Велимировић) је по задатку Цркве и државе обављао сличан посао који сада обавља Владика Иринеј (Добријевић). У вези са њим постоји још једна оптужба, везана за депеше амбасаде САД у Београду које су објављене преко Викиликса. У њима се Владика Иринеј  (Добријевић) описује као припадник ”умерене струје” унутар СПЦ коју треба подржати, али једну депешу у којој помиње Владику Иринеја амбасадор САД у Београду завршава речима: ”Ми упозоравамо да не треба међу владикама правити искључиво лево-десне разлике. Заправо је реч о конфузној византијској организацији с великим бројем испреплетаних интереса”. Заиста, тада је у јавности означен припадник ”умерене струје” унутар СПЦ и ”склоњен” у Аустралију (не знам праве разлоге, моје мишљење је да је то била Божија Промисао јер је Србима у Аустралији био потребан добар Владика), а ”тврду струју” унутар СПЦ тада су чиниле Владике Амфилохије, Артемије и Атанасије (Јефтић).

Пар година после тога, Владике Амфилохије и Атанасије (Јефтић) приморавају Владику Артемија да се повуче са положаја. Недавно је СПЦ, коју воде они који су рашчинили Владику Артемија, позвала Владу Србије и председника Републике да не продају Космет и да одустану од уласка у Европску унију ако је то услов. Пре тога Владика Артемије оптужио је Синод и Патријарха за издају. Сада ствара своју цркву, у катакомбама широм Србије. Има доста следбеника, и политичку подршку од стране неколико (националистичких) странака и невладиних организација. Када сам упознао Владику Иринеја (Добријевића) он је блиско сарађивао са саветницима претходног председника Републике, као и са самим председником, а онда је следеће године позвао у посету представнике покрета Двери српске, који су били политички противници тадашњег председника, као и ја, да обиђу српску заједницу у Аустралији. Недавно је Владика бачки Иринеј (Буловић), кога су у живот Цркве увели сада Свети Јустин Ћелијски и верујем једног дана Свети (Патријарх) Павле, у интервјуу за (патриотски) недељник, у коме је ставио до знања да је против ЕУ и за одбрану Космета, против доласка папе, похвално поменуо оца Биговића. Заиста је ”конфузна византијска организација” ”те СПЦ”. Недавно је у једном тексту угледни православни публициста Владимир Димитријевић, који припада ”конзервативном делу” СПЦ, политички је близак са покретом Двери српске, сарађује и са Владиком Артемијем и верницим који су око њега окупљени, описао један од својих сусрета са Патријархом Павлом: ”Сећам се, кад је Сабор СПЦ одлучио да изађе из Светског савета цркава, један духовник са својим монасима и ја ишли смо код њега у Благовештење да причамо о спровођењу одлуке, пошто се оклевало. Примио нас је, и причали смо, али се испоставило да то неће ићи тако лако, јер је патријарх тврдио да су неопходне свеправославне консултације.

Српска Православна Цркве је део овог света, тај свет је данас у процесу глобализације, СПЦ још увек тражи одговоре и решења за све што  глобализација доноси и мења у свету.  Док се ти одговори не пронађу, не верујте у оне који преносе знања Ахтуна Реа или граде грађевину великог архитекте, и не верујте у оне који верују у Ништа (пре и после смрти) и ”вољу за моћ” (током живота). Уколико сте православни верник и имате доброг пријатеља или члана породице који је Јеврејин, ако некада уђете са њим у синагогу, као гост или туриста, због венчања или неког другог разлога, неће вас Бог проклети, нисте издали Православље, како мисле зилоти. Немојте се превише мешату у унутрашњи живот и устројство Цркве ако сте само верник или лаик. Увек можете имати, ако то заиста желите, саговорника из Цркве коме можете изнети мишљење на одређену тему. Српска Православна Црква у овом тренутку нема моћ да промени стање на Косову и Метохији и сарадња са онима који сада владају на КиМ не значи издају. Нико не тврди да су сви свештеници и епископи СПЦ савршена бића, СПЦ је организација коју чини доста различитих појединаца, са бројним проблемима и под великим притисцима.

У многим стварима зилоти су у праву, пре свега када кажу да не сме бити трулог компромиса са Католичком црквом и када одбацују екуменизам и светске и европске савете цркава. Против таквих процеса боре се свим снагама, и нико нема право да им оспорава право на борбу (за веру) и изношење свог мишљења. Јединство свих хришћана је циљ, али могућ само ако се Католичка црква (папа) покаје и врати коренима, а то је Православна Црква (то није исто што и екуменизам). Папа није споран као пастир католичких верника, спорно је да папа буде поглавар православним верницима и на челу Православне Цркве. Ту је и низ других спорних тема, попут поменутих разлика као што је проповедање Католичка цркве да је из Сина потекао Свети Дух, или када се папа изједначи са Христом… Зилоти греше јер нису исправно разумели све догмате хришћанске вере, јер се превише баве формом. Из таквог личног односа са Богом, којег код њих у ствари нема и самим тим није се добила ”слобода у Христу”, због превише значаја који дају спољашњој форми (и нацији јер у Христу нема ни Србина ни Хрвата), немају прави приступ према људима који другачије мисле. Христ није дошао због праведника, већ због грешника, да их позове на покајање. Верујем да постоје клирици унутар СПЦ који су спремни да прихвате екуменизам и по цену удаљавања од догмата и верујем да су они мањина. Да не постоје такви, претпостављам да би зилота било далеко мање, а јединства унутар Цркве далеко више. Кајање односно покајање, и праштање, одликује хришћане. Постоје ”хришћани” који од других увек траже покајање, а да никада нису спремни да опросте том истом од кога траже покајање. Међутим, најважније је лично покајање, за сваког човека, због одвојености од Бога сваког од нас и нејединства међу људима, у свету, у коме сви живимо после пада у грех првог човека. Православне аскете су после целог живота проведеног у кајању, када пред крај живота нису имали због чега да се покају, и даље говорили да немају времена ни за шта друго осим за (по)кајање. Треба бити чврст у одбрани вере, народа, и државе, али увек поштујући догмате вере, знати да страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења, а та осећања нису хришћанска и не доприносе одбрани вере, народа, и државе – ”будите лукави као змије и безазлени као голубови”.

Осим зилота, Свето Писмо и Предање не схватају и гностичари или мистици. Тачније, они потцењују та знања и мисле да знају више од Светих Отаца и да своје знање заснивају на искуству богатијем од Предања. Из мог искуства могу рећи да су они који су тражили Бога кроз Православље (кроз православну мистику а не путем формалне религиозности) много стабилније личности (скромније, здравије, боље познају себе, нису горди и немају осећај да су месије) од оних који су до Бога или Природе или Суштине, или како већ то свако од њих зове, долазили на основу свог разума, свог знања, уз помоћ разних духовних (астралних) бића, астрологије и нумерологије, тарота и слично. Не мислим да су сви мистици, астролози и нумеролози, магови и шамани, који не познају догмате хришћанске вере и који нису православни верници – слуге сатане, у служби антихриста, да нема паметних и зрелих људи. Упознао сам неке мистике (гностичаре, магове, исцелитеље…), познајем неке зилоте, са свима имам нормалан људски однос, они мене поштују, ја њих поштујем, иако се не слажемо и стално водимо полемике. Познајем особу која је одлазила код Миће Јовановића да би излечио њену болест и није јој помогао. Упознао сам исцелитеље који су помогли људима уз помоћ неких алтернативних метода лечења. Упознао сам добре људе који причају са духовним бићима и верују ”у неку вишу силу”, упознао сам атеисте који су добри људи. Упознао сам и исцелитеље и атеисте и свештенике који су лоши људи.

Моја порука је увек иста и за зилоте и за мистике (и за атеисте): ми се не можемо сложити, јер ја не напуштам догмате хришћанске вере, верујем у Бога и Христа. Око свега другог можемо да тражимо компромисе и нормално сарађујемо. На крају, вера је приватна ствар. Нико није присиљен да чита ове редове. Ја никога не убеђујем да верује у Бога и следи догмате хришћанске вере. Свакоме ћу објаснити како ја гледам на та питања, саслушаћу другог човека у вези његове вере или невере, саслушаћу његово виђење Бога, живота и човека, и нико ме не може убедити у супротно. Не мислим да је лош човек или будала или антихрист онај ко верује да је човек настао онако како се описује у теоријама које се баве (биолошком) еволуцијом. Тај став, и вера у Дарвинову теорију, сам по себи, не значи да је човек такав. Односно, лош човек или будала или антихрист може бити и онај ко (каже да) верује да је Бог створио свет.

Јерес је реч која означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Зилоти погрешно или једнострано схватају догмате. Мистици често одбацују догмате или их погрешно схватају. Зилоти не воле СПЦ зато што мисле да је СПЦ под превеликим утицајем мистика (гностичара, окултиста…), делом и атеиста (комуниста), и верују да унутар СПЦ превласт има ”либерални део” клирика, односно екуменисти (еврофили). Мистици (и атеисти и агностици) не воле СПЦ зато што мисле да је под превеликим утицајем зилота (верских фанатика, ултранационалиста…) и верују да унутар СПЦ превласт има ”конзервативни део” клирика (русофили). Атеисти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према зилотима. Зилоти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према неверницима и непријатељима Србије. Драгош Калајић је оптужио патријарха Павла да није био довољно ратоборан. Многи конзервативци и зилоти нападају владику Иринеја (Добријевића), а волели су Патријарха Павла, који је изузетно ценио тада младог свештеника из САД. Исто је важило за оца Биговића. Наравно, много тога је лошег у СПЦ, и некада су и зилоти и атеисти у праву, свако са своје стране, када критикују неке ствари у СПЦ. Колумниста НИНа Драган Јовановић стално критикује Цркву, себе назива паганином и свештеником словенског бога Вида, али са друге стране показује да познаје православно хришћанство боље од многих верника који никада не би критиковали и нападали СПЦ на било који начин, или националиста који нападају Цркву а бране Православље. Он разговара са Црном и Јунгом, док пише колумне за НИН. Светислава Басару, писца и колумнисту листа Данас, многи православци националисти оптужују да је повезан са масонима и страним окупаторима (да је њихов агент, као и Драган Јовановић) а са друге стране он је монархиста и у својим колумнама преноси и учења Светих Отаца из доба патристике, некада много боље него многи са деснице који га нападају. Постоје људи који нападају зилоте због јереси а сами полако прихватају (неку другу) јерес. Постоје људи који мало знају о хришћанству, неки од њих су верници (како сами кажу), неки нису верници, и ти људи, који сами признају да мало знају, покушавају да успоставе нека своја правила која би важила за вернике и Цркву, одређујући наравствено/моралне норме. Неки Срби који не желе да љубе руке православном попу одлазе у Индију да љубе ноге неком гуруу. Масони верују да је могућ компромис са Православном Црквом (тако што би Црква прихватила њихова учења). Не судите ни зилотима. Зилоти су некада толико усамљени и одбачени од већине друштва да многи, из те већине, заборављају да су људи из катакомби људи као и сви други, да ни зилоти нису безгрешни и нису у свему погрешни и да и они имају своја (људска) права. Исто важи, на пример, и за председника СРС који је у притвору у Хагу годинама, нико не пита за његова људска и остала права, само зато што се већина са њим не слаже на политичком и културном пољу. Некада су углађени и културни либерали већи зликовци од зилота илирадикала. За зилоте исто важи што важи и за мистике, масоне, атеисте и за сваког од нас – никада не знате ко је онај грешник који се покајао и због кога ће бити велика радост на небу. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом. Комунисти су судили, а ја позивам да се не суди ни комунистима, и за њих важи исто. Нису сви чланови КПЈ, сви припадници УДБ и ЈНА, били злочинци, или они који сигурно иду у пакао. Нису такви били ни сви четници и антикомунисти. Само Бог зна и само Бог суди.

Манихејство је одбачено од стране Цркве пре више од хиљаду година. Време је показало да је православно учење заиста изворноа да је богумилство заиста била јерес. Српска Православна Црква је и сада најближа извору, изнад свих ”учења” која проповедају зилоти, мистици и атеисти. Зло се појавило у свету после настанка света. Зло постоји, постоје и демони. Људи некада не разликују демоне и анђеле. Како би рекао Лав Шестов, велики руски (православни и егзистенцијални) философ јеврејског порекла кога је водила Божија Промисао: ”Добро није Бог. Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога”. Демони се некада крију иза Добра. Руски философ не спори да се ”зло мора уништавати”. Веровао је уапсолутно Добро, у Апсурд, иза којег се крије Лице Бога Живога.

Ево још неколико реченица од Лава Шестова:

”И рече безумник у срцу своме – нема Бога. ‘Искуство’ – против ‘искуства’. Коме дати предност?”

”Зашто Берђајев и Кант ћуте о томе да је Бог вратио Јову све што је овај изгубио? Зашто они ограничавају улогу Бога чисто моралним деловањем? Одговор: гносис је преузео своја права, због тога су исправили библијско приповедање – једино такво схватање Писма, у коме се не претпоставља ништа што вређа наше сазнање, јесте схватање у духу и истини. Хегел је то формулисао овако – чудо је насиље над духом, чудо је насиље над природном везом појава (…) Егзистенцијална философија се ослања на Апсурд и не само што то не скрива, већ у свакој прилици наглашава (…) Творац је саздао слободног човека и његова слобода се и састојала управо у томе да он није имао потребе ни за знањем, ни за разликовањем добра и зла. Почетак сваког знања јесте страх. Слободан човек се не боји, ничега се не боји, слободан човек не пита, не осврће се – због тога се његов однос са према Богу не изражава знањем, већ вером. Вера и јесте она слобода коју је Творац удахнуо у човека заједно са животом (…) И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору. Почетак мудрости јесте страх од Бога, а не страх од Ништа. Слобода, пак, не долази човеку од знања, већ од вере која отклања све наше страхове.”

***

Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. Не судите и неће вам се судити. Не показуј људима врлину своју, тако ћеш избећи да упаднеш у гордост. Страст је слабост душе. Против сваке страсти постоји супротна јој врлина. Постоје и страсти које су дате од Бога и служе на корист. Мудрац је онај који се боји Господа. Где преовлађује страх Божији, тамо влада и смирење, Бог се насељава у таквој души. Ничега се не плаше они који се боје Бога. Све што у вама буди радост потиче од анђела. То су (још нека од) учења Светих Отаца.

Бог све зна. Бог суди. То је учио Патријарх Павле. Када је 1994. године изјавио за једне италијанске новине ”Сви смо криви” видело се да је он прави хришћанин. Он није осудио Србе као кривце за злодела која су се догодила приликом распада СФРЈ (како су јеретици и ”безгрешници” са Запада протумачили, па су као грешници сви ”подигли камен” и каменовали/бомбардовали Србију) већ је подсетио да нико није безгрешан. Зато толико Срба поштује Патријарха Павла, истинског слугу Божијег. Поштовали су га сви – и зилоти и мистици и атеисти и верници СПЦ и верници других хришћанских и нехришћанских верских организација и припадници других етничких заједница.

Догмати Православне Цркве имају своју основу у Светом Писму и Предању. Сва друга учења – немају. Верујем да ће Српска Православна Црква остати јединствена, да ће пронаћи начин да расколнике врати а са атеистима и онима који нису верници начин за миран суживот, и да ће следити догмате и каноне као и до сада.

***

Хришћанство је после 1000 година ширења Радосне вести достигло врхунац када је на Истоку владала Византија а на Западу своју власт утврдила Католичка црква. Тада је достигнут врхунац у односима Цркве и световне власти, тада је Црква имала утицај на свакодневни живот свих људи унутар граница хришћанске и европске цивилизације. После Средњег века хришћанске цркве имају све мањи и мањи утицај унутар, до тада, хришћанских држава и народа Европе. Византија је нестала, Исток освајају муслимани. На Западу долази до секуларизације, хришћанске цркве губе позиције које су имале унутар државе и друштва. То је морало тако да се одвија.

Рај није могућ на Земљи, у овом свету. Није Цркви дато да буде господар земаљског царства, већ мученица унутар овог света. Само Бог може зауставити процесе човекобоштва и незнабоштва. У Светом Писму се јасно каже да ће антихрист, на кратко, постати владар овог света. Због тога је погрешно размишљати о стварању теократије – о Србији у којој би сви људи били православни хришћани, где би сва деца ишла на веронауку у основној школи, где би свештеници били министри и слично.

У Србији у последњих пола века превласт унутар интелектуалне елите и институција образовања имају они који не верују у духовна бића и анђеле, они којима су подједнако неразумљиви и заостали и они који разговарају са духовним бићима попут Ахтуна Реа или саЈунгом и Црном, и они који разговарају са анђелима. Наметнут је материјалистички поглед на свет и то је било неодрживо. Сви они који нису били атеисти, који нису до краја следили Дарвинову теорију еволуције, који нису веровали да је све Ништа или ”воља за моћ”, који су имали нека искуства која не могу рационалним и научним путем да се објасне, који су веровали у Бога и Христа, који су налазили истину у будизму или теозофији, тражили су начин како да опстану, како да долазе до књига и преносе знања и свој поглед на свет другим људима.

Међу Србима који су на попису сврстани међу православне хришћане има атеиста. Међу атеистима има оних који поштују православне обичаје јер су српски обичаји, али не верују у Бога, у анђеле, итд. То су у већини бивши комунисти који сада као социјалисти славе славе и децу крсте у цркви. Постоје атеисти који не желе да имају било какав контакт са СПЦ, религијом и традицијом.

Затим, имамо агностике. Међу њима има оних који мало више и оних који мало мање поштују СПЦ и традицију.

Имамо и оне који верују у Нешто. Они се придржавају традиције, али површно. Њима није довољно оно што знају о хришћанству, а знају мало, они траже више, даље. Они се венчавају у православној цркви, око врата носе крст на ланчићу, али имају урађене наталне карте, отварају тарот, у многим стварима се слажу са фројдовцима и дарвинистима, верују у реинкарнације, итд. У овој групи могу да се нађу и они који се јавно изјашњавају као атеисти, који у себи нису до краја рашчистили да ли верују у Нешто или Ништа. Зато је могуће да атеиста истовремено буде и окултиста и да слави славу због традиције.

Ту су већ довољно поменути и описани зилоти и мистици. Највећи број њих је међу оним Србима који се на попису изјасне као православни хришћани. Разлике између њих су очигледне као што је очигледно и њихово слабо познавање хришћанства. Међу таквом врстом православних верника има оних који заиста верују у Бога и поштују православну цркву, али се не придржавају учења Светих Отаца. Има таквих и философа, попут Николаја Берђајева: ”Ако философ верује у Христа он не мора да доводи своју философију у склад са православном теологијом, али он може да стекне Христов ум”. Прочитали сте текст Миће Јовановића, за кога је Црква ”нешто друго у односу на Христа”, али који тражи благослов од Патријарха српског.

Ту долазимо до верника који добро познају светоотачку литературу, Свето Писмо и Предање, који су добро изучили философију, мистику, друге религије, који заиста верују у Христа, у Бога, у Свети Дух, који добро познају догмате хришћанске вере, који су поред свог тог знања одани Српској Православној Цркви, али нису у пуној мери уцрковљени. Један од разлога зашто је то тако јесте зато што овом типу људи (или некима од њих) није потребан ”посредник са Богом” и нису потребни спољни ритуали па чак ни (материјални) симболи; делом је то тако зато што су (неки од њих) наглашени индивидуалисти (егоцентрици); а делом и зато што Црква некада, због својих слабости, не може да прихвати оне који мисле својом главом, који нису егоцентрици, али јесу личности, јаки карактери и веома образовани људи. Такви траже сапутника, саборца, и оног ко може да буде стуб саборности (уз очување различитости између људи од којих је сваки ”непоновљива личност”), а Црква некада не може да постигне тај степен саборности. Ту су и неки други разлози, као што је однос према претхришћанској традицији српског народа.

Сада смо код верника који су на попису православни хришћани али су више поштоваоци словенских богова и старе паганске религије. Они не поричу свој православни идентитет, али, за разлику од Цркве, не истичу као једини и незаменљиви. Многи од њих верују у Христа, али сумњају у библијску причу о историјском Исусу, неки прихватају мржњу према Јеврејима, затим, свима је јасно да је српски и словенски календар старији више од хиљаду година од јеврејског календара по коме се рачуна време од последњег потопа или настанка света, многи су Христа прихватили само као Бога Сунца, као Непобедиво Сунце, и томе слично. Један од таквих православних Срба, који се борио против западних империјалиста током деведесетих а који је био и следбеник Непобедивог Сунца, био је Драгош Калајић.

Поменуо сам неофите, тип верника који има проблем са поштовањем самог себе, то су они који не љубе самога себе, који не схватају узвишену улогу и божанско лице човека. Ови верници су потпуно уцрковљени. Они су под утицајем православне аскетике – морала и схватања живота који долази од стране монаха из манастира. Унутрашњи живот аскете је динамичан, живот у манастиру је статичан, у смислу да је ”време стало”. Живот ван манастира је динамичан, међутим многи верници, попут неофита, нити имају унутрашњи живот динамичан, нити спољашњи живот ”прати време”. Монаси су се издвојили из света, верници су део света, зато верници морају да преузму одговорност за живот у свету.

Ту долазимо до посебне теме, а то је како су православни монаси укључени у светске токове, колико разумеју проблеме својих верника, на који начин воде свој народ ”овде и сада”, у одређеном времену, ”које тече”, као што је сада овај тренутак, почетак 21. века. На пример, аскете не стварају породице, за њих не важи ”множите се”. Порука ”множите се” упућена је верницима. Аскета се одриче земаљског блага, сваке имовине, живи крајње скромно и сиромашно. Онај ко има супругу и децу не може да живи као аскета (Мигел де Унамуно: ”Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; хришћанин напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.”). Верници морају да живе у ”складу са временом”. У свету који се стално мења човек осваја нова знања и све више влада процесима у природи. Човек постаје ”господар природе”. Али, то је само привид, и тога је свестан један монах. То није ”власт над природом” каква је била пре пада у грех. Са друге стране, верник је тај који мора да се носи са изазовима времена, са искушењима којима је изложен у свету у коме живи, и то у сваком тренутку, ”овде и сада”. Да не ширим ову тему, напоменуо сам претходно јер долазимо до нове поделе унутар верника и Цркве, а то је подела на оне који су у току са светом и одговарају на свакодневне изазове и оне који су на неки начин у сукобу са савременим светом и желе да задрже прастари начин живота. Међу овим другим има противника науке који упозоравају да технолошки напредак води ка самоуништењу. Међу првима има оних који се слажу са Берђајевим да ”човек није биће које се само спасава, он је и биће које ствара… у човеку је садржана целовита загонетка и одгонетка света”. Земља заузима централно место у творевини јер се Бог оваплотио на њој. Где је граница, када се прелази у човекобоштво? Да ли се до искупљења због пада у грех, због тога што је Адам узео плод са дрвета спознања добра и зла, човек треба одрећи сваког (са)знања, да ништа не открива, проналази и ствара, да учини да ”време стане”? Ако то учине само Срби да ли могу да опстану у оваквом свету? Око оваквих питања постоји доста спорова зато што међу онима који се споре мало има оних који добро познају догмате, Свето Писмо и Предање. Добољно је узети пример Светог Саве који је као монах отварао школе и болнице. Сада се међу српским монасима у манастирима могу наћи и они који користе лаптопове и интернет, и многи критикују такве монахе и такве појаве унутар Цркве, али ја мислим да је то добро, јер монах не треба да изгуби сваку (спољашњу) везу са светом, са својим верницима и својим народом. Православна аскетика не унижава човека и тело, не учи да је ”тело затвор за душу”, аскете саветују верницима да поред бриге за спас душе воде рачуна и о телу, да је поред душевног здравља важно водити рачуна и о телесном здрављу. Берђајев је писао да је ”у основи философије претпоставка да је свет део човека, а не да је човек део света… у човеку се пресецају сви кругови бића”, писао је о смислу стваралаштва свестан да је ”човекова слобода сама за себе немоћна да човека окрене Богу, да победи грех”, свестан да ”човек у акту сазнања не може да се уздигне над Богом”. Постоје верници који не разумеју православну аскетику, постоје православне аскете које не реазумеју живот верника у свету, уз друге разлоге, попут разлога описаних у ”Агонији хришћанства” (Мигел де Унамуно), у вези процеса човекобоштва и користи од науке или тражења места (улоге) Цркве у држави (политичком животу) и права Цркве да заступа своје вернике, настале су бројне поделе међу верницима и различита тумачења ХХХристовог учења.

Постоје и друге групе верника, и друге поделе, али је ово до сада набројано довољно да се покаже како данас изгледа ”крвна слика” верника и клирика у Србији, међу Србима. Од десет верника у Србији тешко је наћи двојицу која се слажу око десет најважнијих тема везаних за православно хришћанство. Међу клирицима је мало боље стање.

Имајући у виду овакво стање међу верницима, затим, да у Србији не живе само верници Српске Православне Цркве, јасно је да је бесмислено укидати секуларни систем, одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде. Плурализам постоји међу православним верницима, међу свим грађанима Србије, а православни верници су најбројнија група грађана Србије.

Једноумље које су наметали атеисти није уродило плодом. Срби су остали православци, неки су прешли у будизам, неки су постали мистици, теозофи, философи… али нису сви Срби постали атеисти и не размишљају сви као комунисти. Нису ни сви атеисти били комунисти нити су сви левичари. Не желе сви Срби да постану католици, или муслимани, или нешто треће. Не желе сви Срби да буду православни хришћани. Нису никада били нити ће икада сви Срби бити православни хришћани. Увек ће бити другачијих Срба. Зато истичем да је бесмислено залагати се против секуларног уређења друштва (наравно, унутар којег би се поштовала права верника, не само права мањина већ и права већине). Зато подсећам да ће антихрист, на кратко, завладати целим светом. Убрзо следи Други долазак Христов, када нестаје зло у свету, смрт и грех код људи, када настаје нови Јерусалим.

***

То не значи да се не треба борити, да сви треба да се предамо (молитви) и ништа не радимо, да престанемо да градимо, стварамо, рађамо и бранимо, јер ће антихрист сигурно доћи на власт. Као што је записано, антихрист долази на крају овог нашег времена и света, и владаће јако кратко над целим светом, а после тога настају ново небо и нова земља и нов живот за човека. Борба траје до краја света и века, до Судњег дана.

Шта је борба, за православног хришћанина, у секуларном друштву? То је борба са собом, са грехом у себи. Почетак је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем и љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог свим срцем, умом и душом а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да победи грех, да воли Бога, само ако воли себе, и исто тако своје ближње. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац поред ког прођеш и треба му помоћ.  Затим, ”не судите” јер ”Бог суди”, зато ”не судите и неће вам се судити”.

Како се борити а не судити?

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењудругог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи самоетику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили ”политички коректан говор” и често као некоректан говор илиговор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа. Последњи пример је извођење Марша на Дрину у згради УН у Њујорку, што се није свидело Бошњацима. Одмах су извођење марша осудили и другосрбијанци, иако је Марш на Дрину марш мира, а то вече у УН било посвећено слављењу Српске а не југословенске нове године[1]. На исти начин на који се повинују ”осећањима Бошњака” повинују се и закону нужности, па тако прихватају стање окупације, прихватају све захтеве и испуњавају све услове које окупатор наложи. Дакле, један део Срба (у овом примеру – другосрбијанци) није спреман да спроводи српске интересе јер се са тим не слажу други; затим један део Срба (у овом примеру – неофити) ништа не предузима за српске интересе, јер и иначе ништа не предузима, док му други не каже, јер није сигуран у себе, и слично. То су две групе људи, које данас чине велики део српског народа, које се практично уопште не боре за српске интересе. Имамо и групу зилота и ултрадесничара који се боре за српске интересе али често њихова борба доноси више користи непријатељима и доста штете самој Србији (продубљују поделе унутар народа, стварају лошу слику о Србији у свету). Личност је онај који има своје мишљење.Са друге стране, егоизам је грех. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Бог је Други. У Богу су и други. У Цркви су идруги. Треба бити сведок вере, тако се боре Христови војници.

***

Отац Николе Тесле је био православни свештеник и хтео је да му син постане свештеник. Никола Тесла је хтео да се бави науком и постао је велики научник. Имао је богато знање из религије, добро је упознао православно хришћанство, никада није заборавио да је Србин, али је касније, како је и сам на неким местима описивао, имао, како би неко рекао, одређена ”мистичка искуства”. Тесла је остао везан за своје корене, није заборавио своје порекло, није се одрекао своје вере или слично, али јесте по много чему био различит од већине православних Срба тог доба, у неким својим ставовима разликовао се од учења Цркве. Није био уцрковљен. Те детаље многи који су противници Цркве узимају као доказ да никада није био православни хришћанин нити је на било који начин везан за православну Србију, а унутар Цркве има исто тако оних који то узимају за доказ да је био ”отпадник од вере”.  Унутар Цркве данас су такви мањина, за Цркву је данас Никола Тесла био крштени православни хришћанин (на Архијерејском сабору СПЦ донета је одлука да се земни остаци Николе Тесле сахране на платоу испред Храма Светог Саве).

Многи оптужују Цркву да ”присваја” Теслу и да то не би била његова воља. Колико се Тесла као ”мистик” разликовао од православног хришћанина, колико је одступао од хришћанских учења? Да ли је био аскета? Да ли је жудео за профитом? Шта је оставио свету? Да ли су марсовци које је помињао можда били анђели?

***

Када би се појавио харизматични православани лидер кога следи велики број православних Срба и који тежи рестаурацији теократије, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични мистик и окупио око себе велики број Срба, који су се окренули езотерији, окултизму и паганским култовима, са циљем стварања нове Југославије и нове (словенске) религије и новог писма (еклектичко-алхемијским путем), искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични комуниста око кога би се окупили српски левичари са циљем рестаурације комунизма, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Цена увођења теократизма и рушења секуларизма није вредна колико ”плач једног детета”. Који је други начин? Мирним путем. Да ли то може да се испуни на земљи, на овом свету? Не. Јер, ако се то испуни, говоримо о царству небеском на земљи. А то се не разликује од утопизма комуниста некада. То нема везе са хришћанством.

Рат се добија у глави и срцу. Срби могу бити под физичком окупацијом, али док остану слободног ума и не предају се у срцу, има наде. Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити светосавац значи бити хришћанин. Без Христа Срби (и верници и они који нису верници СПЦ) не могу опстати, и преживети, до Судњег дана. Зато стражите, будитебудни.

Са вером у Бога,

Београд, 8. мај 2013. године


ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

[1] Друга је ствар што немам неко мишљење о Вуку Јеремићу и мислим да је можда агент Империје.

————————————————–

UDBA – ознака (не)квалитета


Динкић и Мркоњић више су криви за економску пропаст од Пајтића

13 априла, 2013

После најаве некакве Декларације о Војводини од стране председника покрајинске владе и покрајинског одбора Демократске странке Бојана Пајтића одржан је митинг у Новом Саду у организацији странака које имају власт на републичком нивоу, уз подршку бројних патриотских организација и медија. Ове странке и организације оптужиле су ДС и ЛСВ за сепаратизам. Од те фамозне декларације ДС оградили су се ЛДП и Мађари који представљају своју заједницу у скупштини покрајине и републике.

Сепаратизам у Војводини постоји. Србија је бушна као швајцарски сир – у Србији живи и ради велики број страних плаћеника који раде против интереса Србије (често без знања, несвесно и посредно, али и због тога што не постоје дефинисани циљеви и државне стратегије, па свако води своју политику и тражи своје савезнике у свету те уз помоћ њих остварује личне интересе убеђујући себе и друге да су то и национални интереси).

Разлог за митинг, према речима оних који су организовали митинг, је следећи: Бојан Пајтић је предложио доношење Декларације о Војводини која може да изазове дубоке поделе у Србији и наруши углед Србије у свету у тренутку када влада решава проблем КиМ и води преговоре у Бриселу, односно, декларација је предложена одмах после “историјског не Бриселу“ чиме је Бојан Пајтић доказао да је Немачки (или англо-амерички) шпијун који има задатак да ослаби владу у Београду док решава проблем КиМ и то искористи да покрене сепаратистичке процесе у Војводини, да од Војводине прво направи републику а после независну државу. Због тога се у Новом Саду окупило око 20 000 присталица СНС, СПС, ДСС и Пупс, уз подршку Двери српске, СПО, СРС и још неких мањих организација (попут оне која се представља као “Трећа Србија“ иако сам ја законски заступник удружења регистрованог са тим називом у Агенцији за привредне регистре).

Неколико дана пре тога у Београду је трајао вишедневни протест покрета Двери српске против СНС и СПС јер су ове странке биле близу доношења одлуке да пристану на ултиматум који је ЕУ поставила Србији и потпуно одустану од борбе за Косово и Метохију због могућег чланства у ЕУ једног дана. Притиснути од стране Двери, СНП Наши, Никад граница и осталих организација, притиснути од Русије, лидери СНС и СПС су наводно рекли некакво не Бриселу. После су ишли у Москву да добију прутом по рукама зато што су били несташни и немирни. Да су другачије одлучили, да нису одбили Брисел и отишли у Москву, после тога би дошло до ванредних избора и на тим изборима би покрет Двери, са осталим покретима и организацијама, узео више од половине гласова СНС-у и СПС-у, па би лидери тих странака изгубили прво власт, а после и слободу. Такође, покрет Двери би узео и добар део гласова ДСС-у.

Русија данас, очигледно, није Русија из 1999. године. Али, Србија јесте. У Србији нико није наредио државним фунционерима да угасе рачуне у иностранству и продају све некретнине које имају ван Србије. У Русији је такав процес у току.

Митинг у Новом Саду је био непотребан и злоуопребљен је од стране организатора митинга за лагање присутних, и свих грађана Србије, којима су говорници упућивали поруке. Прво, зашто је био непотребан? Стране службе знају да је већина Срба у Војводини против било каквог сепаратизма. Страни (западни) медији свакако неће пренети вест са митинга и обавестити свет да у Војводини већина људи жели укидање аутономије и да треба поштовати демократску вољу оних који су на том митингу доказали да представљају већину грађана.

Бојан Пајтић и Демократска странка нису предложили декларацију у овом тренутку зато што желе независну Војводину. Бојан Пајтић жели да остане на слободи. Осумњичен да је учествовао у бројним финансијским малверзацијама и корупцији, чекајући подизаће оптужнице и притвор, он је предложио декларацију надајући се да ће тако избећи хапшење, јер ће, на првом месту, спонзори са Запада стати иза њега, хвалећи га како је смислио генијалан план да науди влади у Београду сада када је рекла некакво не Бриселу. Дакле, Бојан Пајтиће је са осталим лоповима из своје странке и коалиције годинама крао и вршио разна кривична дела, сада када је близу подизање кривичне пријаве против њега он лансира причу о некаквој угрожености Војводине надајући се да ће Запад да стане иза њега, и сачува га – ако не на власти бар да не заврши у затвору. Такав маркетинг могао је да прође деведесетих, могао је да прође и 1999. али после Ирака из 2003. и 2004. када се показало да није било оружја за масовно уништење, на Западу више нико не верује у оно што им њихове владе саопштавају. Због тога владама на Западу сада није лако да у медијима оцрне Србију и тако притисну током преговора, и практично то могу да ураде само ако им неко из Србије намести зицер или сарађује. Пајтић је на то рачунао, али, како ствари сада стоје, прерачунао се и близу је дан када ће полиција доћи по њега.

Полицију и правосуђе воде они који су организовали митинг. Ако припремају његово хапшење, зашто су онда организовали митинг? Митинг је организован најмање због сепаратизма и декларације. За смену/оставку Бојана Пајтића довољно је да се поднесе кривична пријава (на пример због малверзација у Развојној банци Војводине). Ко би му у Србији и свету веровао да није крао? Странке владајуће коалиције у Србији желе власт и у покрајини и због тога СНС, СПС и остали користе ову прилику да изазову смену Пајтића и покрајинске изборе. За похвалу је то што је митинг прошао мирно, што нико није палио било шта и обијао излоге и слично… Ово је можда први такав митинг – да је све прошло мирно а да се на једном месту окупио већи број радикала-напредњака, дсс-народњака, навијача, турбофолкера и фармера, итд. Да ли је то потврда да су Руси знатно напредовали и постали доста суптилнији? Да ли би избили немири да су српске странке саме организовале овај митинг, без помоћи Русије и наших служби безбедности које су овај пут под контролом држале све своје агенте и екстремисте да не направе неку глупост?

Да ли је јака Русија једини разлог зашто Запад сада неће покренути велику кампању под слоганом “Република Војводина“ са циљем да изазове дубоке поделе међу грађанима Србије на нормалне и назадне, Војвођане и Србијанце, односно, патриоте и издајнике? Да ли је митинг организован да Запад не изгуби све шансе за тако нешто? Шта Запад губи ако би дошло до промене власти у Војводини? Заиста, ако Запад има своје људе у Београду, и у садашњој влади, ако има своје војнике на КиМ, шта суштински мења промена власти у Новом Саду? Да ли све ово показује да Запад није јединствен као 1999. године, и да поводом Војводине и Космета исто не мисле они који воде САД и Немачку?

Сада о злоупотреби. Митинг је злоупотребљен да се за све лоше у Србији оптуже Бојан Пајтић и Демократска странка. Говорници из странака које су организовале митинг – СНС, СПС, Пупс, ДСС, СПО и друге – највише су говорили о ораницама које нико не обрађује на селима која изумиру, о пропалим комбинатима и затвореним фабрикама, о неуспешним приватизацијама, незапосленим људима који немају од чега да живе, о запосленим људима који не могу да се прехране од просечне плате у Србији, о незавршеним аутопутевима, железницама, канализацијама и водоводима, и тако даље и томе слично. Нико поштен и паметан у Србији нема сумње да су Демократска странка и Бојан Пајтић као њен потпредседник одговорни и криви за економску пропаст Србије (и Војводине). Исто тако, нико поштен и паметан нема сумње да су за економску пропаст Србије (и Војводине) одговорни и криви и они који су организовали митинг.

Привреду Србије од 2000. године води Динкић, сада у влади са СНС и СПС, некада је у био у влади са ДСС, наравно и са ДС. Дакле, међу организаторима митинга у Новом Саду, као њихов колега у влади, налази се човек који већ 13 година спроводи економску деструкцију Србије. ДСС је организатор митинга у Новом Саду али је и ДСС у влади са Динкићем водио нека министарства везана за економију и јавна предузећа. Ту владу је као мањински партнер подржавао СПС, који је са Динкићем и ДС био у наредној влади, а са Динкићем и СНС је у садашњој влади. Радикали из СНС били су на власти током деведесетих, заједно са СПС, који је тада водио економију (од 1945. до 2000. али и од 2004. до данас). ДСС је имао велики утицај на економију и привреду у Србији од 2001. до 2008. године. Маја Гојковић је сада у СНС, а нико не помиње приватизацију АТП Војводине и штету за град Нови Сад (када је она била градоначелник испред СРС), помиње се само Развојна банка Војводине. Да ли сада када има подршку Русије нико неће критиковати рад директора Србијагаса, који је у екстази због те подршке? Ако се Русија бори са својим корумпираним и неспособним кадровима, зашто би то био проблем у Србији? Наравно да у Србији постоје поштенији, паметнији и способнији људи од Душана Бајатовића који могу да омогуће све услове за градњу Јужног тока и успешније пословање Србијагаса. Зар то не би био неоспоран доказ свима у свету да се у Русији заиста води озбиљна борба против корупције? Русија жели да се Јужни том изгради, и када због корупције нападну директора Србијагаса они који су опљачкали Развојну банку Војводине, Сартид и још 1 000 предузећа у Србији, они који су од грађана, из буџета, украли милијарде евра (мислим на такве из ДС, ЛДП, ЛСВ…), а повезани су са Западом и желе најмање да успоре ако не могу да спрече градњу Јужног тока, нормално је да ће Русија заштити свог човека у Србији. Нормално је да ће тада на његову страну стати сви русофили али и они који то нису али схватају значај Јужног тога за Србију. Међутим, за колапс привреде, за економску деструкцију, за корупцију, не можемо кривити само миљенике Запада, и затварати очи када “наши“ краду. Говорници из СНС, СПС, ДСС, Пупс… на митингу у Новом Саду помињу неизграђене аутопутеве и лошу инфраструктуру, за све то криве Пајтића и ДС, а то је посао којим се баве Мркоњић из СПС и Илић из НС већ 15 година, уз подршку радикала, ДСС, и наравно Динкића као “финансијског мага“ који одобрава исплате. Мркоњих гради 10 километара аутопута на сваких 4 године, од избора до избора, пре рока, у владама у којима је СПС. Илић је био у влади са ДС, са ДСС, сада је у влади са СНС и СПС. Сви су они криви, заједно са овима из ДС и сателита, за то што је Србија сада најсиромашнија и најзаосталија држава у Европи, са најлошијим условима за живот људи, својих грађана. Нису за све криви странци са Запада и домаћи издајници из ДС.

Сепаратизам у Војводини постоји. Сепаратиста има у ДС, ЛДП, ЛСВ али их има и међу националистима. Страних плаћеника има доста у Београду, међу њима има и националиста. Шта би се променило и Војводини ако би дошло до смене власти, да ли би живот људи који живе у Војводини постао бољи? Економију воде политичари у Београду, исти они који су дошли на власт прошлог лета, а владају у суштини (како ко) уназад 4, 8, 12, 23 и 68 година. За лоше услове живота у Србији криви су и они који су организовали митинг. Јужни ток је значајан пројекат за Србију који сви треба да подрже, али Србија не може да преживи само од такси за гас који ће пролазити кроз гасовод. Јужни ток постоји због Запада, купци руског гаса су државе западне Европе, да није купаца руског гаса као што су три најмоћније државе континенталног дела ЕУ – Немачка, Италија и Француска – Јужни ток се вероватно не би ни градио. Русија има уговоре и договоре са овим државама ЕУ. Годинама уназад нафтне компаније из Русије склапају уговоре са нафтним компанијама из Велике Британије и САД. То што је Русија данас јача него раније, не значи да Србија не може од стране Запада бити тако сурово кажњена да ту велику штету коју Србија претрпи Русија не може да надокнади и да то остави трајно негативне последице по Србе. Дакле, Запад се не сме потценити, Србија је далеко од било какве победе. Русија послује са Западом, Руси зарађују новац у трговини са ЕУ и САД, ако Србија одустане од уласка у ЕУ и крене ка већој сарадњи са Русијом, не треба (и не сме!) прекидати све везе са Западом. Русија послује са Западом, зашто би Србија прекидала везе са Западом? Не станује цео Запад у Ватикану (Риму) и на Волстриту (Њујорку). Да ли је Хандке са Запада? Да ли је Арчибалд Рајс дошао са Запада?

Распиривање национализма и мржње, уз избегавање одговорности, није добар пут за Србију, за Војводину – у Србији. Када сруше Пајтића са власти, радници и даље неће примати плате или ће примати плате од којих не може да се преживи јер нас политичари из владајуће елите продају као “јефтину радну снагу“, што се савремена реч за роба. Тада ће исти ови радници који су били на митингу питати националисте и русофиле из власти зашто су фабрике затворене а оранице нико не обрађује. Није довољна ни инвестиција из УАЕ да се реше проблеми у економији и банкрот државе. До тада ће се створити “војвођански фронт“, апсолутна власт СНС-СПС на свим нивоима власти изазваће убрзано окупљање и реорганизовање свих сепаратиста у Војводини, свих страних агената у Србији, али и свих Срба патриота и православаца који не могу да поднесу више Дачића, Вучића, Динкића, Илића и сличне на власти, свих незапослених и разочараних Срба који нису за Нато и ЕУ али нису ни за пут без алтернативе ка Русији, итд. Дакле, пут којим сада иду СНС, СПС и ДСС јесте пут који ће помоћи петој колони да се реорганизује и уђе у борбу, а истовремено је наставак пропадања и економске деструкције, што ће у једном тренутку изазвати незадовољство сиромашних грађана, могуће и анархију у држави, а то ће (поново) покушати да искористе петоколонаши, сада добро организовани. “Национално јединство“ постигнуто на митингу у Новом Саду води ка постизању “грађанског јединства“ унутар “грађанског блока“ а све то ка још дубљим националним поделама. Наравно, митинг има и добре стране, јер је показао слогу између различитих странака и појединаца унутар “националног блока“ и добар је тест за неке заиста озбиљне изазове који чекају Србију, када ће људи морати да покажу слогу и забораве на страначке разлике. Међутим, то је постигнуто само унутар “националног блока“, није постигнуто “национално јединство“, јер ако се тврди да јесте онда се ствара подела у народу и сви који се не слажу са Бајатовићем, Мајом Гојковић, Коштуницом… јесу издајници. Што је глупо. Када Србија заиста буде нападнута браниће је скоро сви Срби и сви грађани Србије, чак и ако су идиоти на власти, то нема везе са политичарима и дневном политиком. Током бомбардовања 1999. у одбрани државе учествовали су Срби из свих српских странака, скоро сви противници режима СПС-СРС-ЈУЛ, учествовали су и Мађари, Бошњаци, било је и јеврејских рабина у српској војсци која је борила против Нато алијансе.

По једној теорији, коју сам прочитао у неким новинама, Бојан Пајтић ради за режим у Београду, и на овај начин покушава да избегне хапшење. Наводно, договорио се (Пајтић – ДС) са СНС и СПС да запали ватру у Војводини да би лидери СНС и СПС пажњу јавности преусмерили са преговора у Бриселу на дешавања у Војводини и тако на миру завршили преговоре са Бриселом. Вештачки се отвара други фронт, уз помоћ лидера ДС, да би лидери СНС и СПС рекли да морају да затворе први фронт да не би изгубили на оба фронта, односно, ако не предамо КиМ изгубићемо и Војводину. Можда и да тако одложе преговоре са Бриселом. Ако је ово тачно, онда Бојан Пајтић сигурно неће бити ухапшен, медији ће пласирати причу да Запад стоји иза њега и да сада када је напето у Војводини и када из света гледају шта се дешава није мудро ухапсити лидера покрајинског ДС (чак и ако поднесе оставку на месту председника покрајинске владе или изгуби на ванредним изворима). Пајтић ће остати на слободи, Срби са севера КиМ биће препуштени окупаторима; Бајатовић ће остати на слободи, Јужни ток ће се изградити. Мркоњић, Илић и Динкић наставиће да “граде“ аутопутеве. Да ли се отвара простор да Србија поврати Косово и Метохију, тачније, да одбрани своје интересе на КиМ, ако се изгради Јужни ток? Тај простор се отвара, Јужни ток је важан за Србију, али само градња гасовода, као и боље везе између Србије и Русије, не могу још најмање 10 година да доведу до боље позиције Србију у преговорима са Западом, а може се погоршати живот Срба на КиМ (али и у Црној Гори, НД Хрватској, БиХ, Македонији, Албанији и Словенији). Гас из Русије може пролазити гасоводом кроз Србију ка Немачкој, Италији и Француској неколико наредних деценија а да услови за живот Срба на Балкану не постану бољи. По некој другој теорији, покрети као Двери српске и иницијатива Никад граница само симулирају опозицију СНС и СПС, односно, под контролом су ДСС, и по тој теорији њихови досадашњи протести осмишљени су на истом месту где митинг у Новом Саду. А на тај центар, наводно, велики утицај има Русија. По трећој теорији СНС, СПС и ДСС имају све мању подршку Москве, која све више рачуна на Двери српске, те је митинг у Новом Саду организован и са разлогом да ове три странке неутралишу деловање Двери, које су независне у односу на ове странке, и са све већом подршком у народу, а та подршка у већини стиже од разочараних чланова и гласача СНС, СПС, ДСС и СРС. Покрет Двери српске залаже се и за ревизију приватизације, за укидање аутономије Војводине, те је митинг у Новом Саду одржан да би гласаче из “патриотксог блока“ лидери СНС, СПС, ДСС уверили како су они прави борци за “националну ствар“ и на тај начин неутралисали патриотске покрете попут Двери српске, који се поред борбе за КиМ и боље односе са Русијом, залаже и за ревизију приватизације, укидање аутономије Војводине… а то су теме које СНС, СПС и ДСС не желе да отварају. Јасно је зашто су против ревизије приватизације, и зашто се Пајтић може искористити као “жртвени јарац“, али није до краја јасно зашто нису за укидање аутономије Војводине. Чак и када се боре за очување аутономије, не смањује се притисак сепаратиста из “грађанског блока“ нити притисак са Запада. Тај притисак би свакако био већи ако би подршка “независној Војводини“ међу грађанима северне Србије била већа. Међутим, нема озбиљне подршке за сепаратизам. Али постоји подршка за укидање аутономије, као и за очување аутономије.

Зато треба бити опрезан. Пре избора у Србији, прошле године, садашњи председник Србије отишао је у Подгорицу да добије подршку од црногорског режима. Добио је ту подршку. После избора у Црној Гори, ове године, одмах по затварању бирачких места, ТВ Пинк објављује да је председник Црне Горе кандидат ДПС и да су избори били демократски. Седан дана раније власник ТВ Пинк најавио је оснивање нове телевизије у Црној Гори а његов партнер у послу је Беба Поповић, некадашњи члан владе Србије испред ДС. Све важније одлуке за државу потпредседник српске владе (из СНС) саопштава преко ТВ Пинк. Пар дана после избора, када је опозиција у Црној Гори оспорила резултате, један од најмоћнијих људи у ДС и држави у листу Данас подржава режим у Црној Гори и признаје победу кандидата ДПС. Као што видите, између бројних лидера “националног блока“ и лидера “грађанског блока“ нема тако великих разлика. На пример, то што подржавате “национални блок“ у Србији не значи да индиректно не подржавате антисрпски режим у Црној Гори, који и није толико антисрпски колико је то глума за Запад, да би се сачувао капитал стечен током претходне две деценије. То што подржавате русофиле не значи да ће у вашем животу бити било шта боље, а питање је и колико је вредна та лична жртва зарад општег добра у некој будућности, до које треба да нас доведу они који владају у Србији, и то не само припадници елита међу политичарима, од водећих политичара у Србији нису бољи водећи генерали, новинари, академици, професори, привредници и уметници. Наравно, част изузецима, који подрђују правило.

Никола Варагић

блог ”КОСМЕТ via КОСМОС

удружење ”Трећа Србија

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА

Србија без опозиције

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Да ли је одлука Уставног суда у функцији одбране или напада на Србију?

Mihal Ramač: Vojvodina i njena prava

Zoran Panović: Da li je moguć „tačerizam“ na srpski način?

БОГата Србија

Наша Трећа Србија

>

Зашто је Дверима забрањено да говоре у Новом Саду

13. април 2013. | Информативна служба покрета Двери

www.vaseljenska.com/zasto-je-dverima-zabranjeno-da-govore-u-novom-sadu


Наша Трећа Србија

8 априла, 2013

 

3 у 1 – и Двери српске и Трећа Србија и Наши

април 2, 2013

(…) Ја сам законски заступник удружења ”Трећа Србија” регистрованог у АПР прошле године. Већина људи која је део иницијативе од 2009. године није подржала њих неколико (Фајгеља и Паровића) који су приватизовали заједничку идеју. Након месец дана та иста група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која из буџета града Новог Сада добија новац на име ”Двери” иако су избечени из покрета Двери српске, региструје у АПР-у удружење ”Za budućnost Srbije – Treća Srbija”.

Међутим, приликом представљања користе искључиво назив ”Трећа Србија”.

Више о ”Трећој Србији” на овој страни: ТРЕЋА СРБИЈА

Сада та иста група људи покреће нов пројекат, користећи називнаши (”СНП Наши” који су део иницијативе ”Никад граница” повезана са групом која се назива и Двери и Трећа Србија и Наши, затим ”Наше новине”, ту је сада и ”Наша фабрика” из Крагујевца), па организују трибину у Земуну под називом ”Наша ствар”, регистровали су и сајт са тим називом.

Дакле, избачени су из ”Двери српске”, али сами себе зову Двери. Избачени су из ”Треће Србије” али сами себе зову Трећа Србија. Сада се још називају и Наши а нису део ”СНП Наши”, нити су у редакцији ”Наших новина” а не раде ни у ”Нашој фабрици”.

NikolaV

 

 

 

Никола Варагић

блог ”КОСМЕТ via КОСМОС

удружење ”ТРЕЋА СРБИЈА

>

Овај пост је написан 2. априла 2103.

Овде испод је решење из АПР где се види да сам законски заступник удружења “Трећа Србија“

Rešenja Treća Srbija

Пар дана касније, у два броја, дневне новине “Наше новине“ објављују две вести и сваки пут пишу само “Трећа Србија“ уместо онако како се зове удружење које су регистровали у АПР – месец дана након што сам ја добио решење, а то је – “Za budućnost Srbije – Treća Srbija “ (да, латиницом).

Rešenja Treća Srbija 003

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima (обавезно погледати овај пост)

Тајкунско-удбашко странчарење и секташтво српских новинара

Шатори и барикаде на Тргу Републике у Београду

ТВ Пинк: Победио Вујановић

Договор – одговор


3 у 1 – и Двери српске и Трећа Србија и Наши

2 априла, 2013

Група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која се на изборима 2012. појавила на листи покрета “Двери српске“ – на локалним изборима у Новом Саду, избачена је из те организације пар месеци након избора. Остали су одборници у скупштини, а покрет “Двери српске“ ван скупштине града.

Пар људи из те групе били су и део иницијативе “Трећа Србија“ коју сам покренуо 2009. године након “Конференције младих лидера из дијаспоре“ у чијој сам организацији учествовао. (Конференција је одржана  и 2010. и 2011. али је после тога прекинут рад на окупљању најбољих младих лидера из расејања и Србије јер организатори нису имали подршку владајуће елите у Србији, односно, нисмо се уклопили у систем, нисмо постали део режима.)

Сада су они посланичка група “Двери“ у скупштини града Нови Сад, примају новац на име “Dveri“ али су избечени из покрета “Двери српске“. Један од њих је био члан бенда “Београдски синдикат“.

Ја сам законски заступник удружења “Трећа Србија“ регистрованог у АПР прошле године. Већина људи која је део иницијативе од 2009. године није подржала њих неколико (Фајгеља и Паровића) који су приватизовали заједничку идеју. Након месец дана та иста група људи из Новог Сада (и још неколико градова), која из буџета града Новог Сада добија новац на име “Двери“ иако су избечени из покрета Двери српске, региструје у АПР-у удружење “Za budućnost Srbije – Treća Srbija“.

Међутим, приликом представљања користе искључиво назив “Трећа Србија“.

Више о “Трећој Србији“ на овој страни: ТРЕЋА СРБИЈА

Сада та иста група људи покреће нов пројекат, користећи назив наши (“СНП Наши“ који су део иницијативе “Никад граница“ повезана са групом која се назива и Двери и Трећа Србија и Наши, затим “Наше новине“, ту је сада и “Наша фабрика“ из Крагујевца), па организују трибину у Земуну под називом “Наша ствар“, регистровали су и сајт са тим називом.

Дакле, избачени су из “Двери српске“, али сами себе зову Двери. Избачени су из “Треће Србије“ али сами себе зову Трећа Србија. Сада се још називају и Наши а нису део “СНП Наши“, нити су у редакцији “Наших новина“ а не раде ни у “Нашој фабрици“.

Шта је следеће, да промене своја лична имена у Новак Ђоковић, Милош Обилић, Растко Немањић…?

Наравно, јасно је шта се крије иза свега. Тa група је обезбедила већину у скупштини града Нови Сад владајућој коалицији СНС-СПС-УРС. Председник ДС им не смета колико председник покрајинског ДС, али то је тако само на нижем нивоу у тој хијерархији. Режимски новинари знају да они нису ни “Двери српске“ нити “Трећа Србија“, али од НИН-а па до “патриотских сајтова“ и од ТВ Б92 до Свет+ и Кошаве можемо читати и слушати да се ради о члановима покрета “Двери српске“ или удружења “Трећа Србија“, што није истина, али се ова лаж упорно понавља. Та група из Новог Сада, подржана од режима и службе, компромитује и идеје покрета “Двери српске“ (тај покрет се јасно оградио од групе из Новог сада) и удружења “Трећа Србија“ а сада желе да их људи прихвате и као наше. То је смисао њиховог деловања, од чега стичу материјалну и медијску корист за себе (унутар окупиране Србије).

NikolaV

Никола Варагић

блог “КОСМЕТ via КОСМОС

удружење “ТРЕЋА СРБИЈА


Поново о Трећој Србији

15 фебруара, 2013

“Novi vojvođanski vojvoda nije Bojan Pajtićnego Dragan Đilas.“

ALEKSANDAR ĐURĐEV, jedan od osnivača Treće Srbije

http://www.standard.rs

>

Последњих месец дана широм северне покрајине су се појавили плакати „Војводина република“, Војвођанске партије, која се залаже за нови Устав који би Војводину дефинисао као „републику у саставу сложене српске државе“, и плакати покрета Трећа Србија, „Нови Сад – главни град Србије“. Тим порукама се нарушава уставни поредак Србије и најављује нови задатак Запада за СНС и ДС, а то је доношење новог Устава, брисање преамбуле која дефинише АП КиМ као неотуђиви део Србије и редефинисање статуса АП Војводине у оквиру српске државе, поручио је Јакшић.

Ђурађ Јакшић / Генерални секретаријат Српске радикалне странке

>

Удружење ”Трећа Србија” регистровано је у АПР-у под матичним бројем 28096666 и ПИБ 107821349. Законски заступник сам ја, доле потписани. 
Оснивачи нису особе из Новог Сада који се представљају као Трећа Србија и чија саопштења преносите.
О историји односа са Паровићем, Фајгељом и Ђурђевом и осталима из те групе који су злоупотребили нашу идеју и лажно се представљају, имате више на овом линку:
Никола Варагић
Удружење “Трећа Србија“
блог KOSMET via KOSMOS

%d bloggers like this: