Никола Варагић: Субјекат и објекат

11 децембра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Ми нисмо победили ако задобијемо цео свет, а своје душе изгубимо. Ми можемо победити једино ако дајемо све од себе, и то као морални и одговорни људи. Људи аскетског духа вуку остале људе напред, извлаче најбоље из њих (идивидуа постаје личност, маса постаје народ, субјекат) и стварају саборност. Најважније је одржати духовну вертикалу и спасити душу. Наш рат је умни. Ако се изгуби тај рат, борба у хоризонтали губи смисао. Физички рад мора да прати духовни рад (као „вера која кроз љубав дела“). Најтеже је бити човек – потребно је много стрпљења, трпљења, жртвовања, самокритике и самодисциплине. Такве врлине треба показати, а то није лако, то је подвиг у свету у којем толико људи тако лако духовно и морално пада или остаје у маси. Маса није субјекат, лако се контролише и мења идентитет и традицију. Човек-маса верује да је субјекат, али је, у суштини, објекат.

Зато је важно разумети однос између субјекта и објекта. О томе је недавно говорио Дугин, на представљању Четврте политичке теорије у Београду, кад је поменуо Декартово виђење односа субјекат-објекат. У либерализму, субјекат је индивидуа, у комунизму то је класа, а у фашизму то су нација, раса или држава. Све три политичке теорије су рационалистичке и материјалистичке. Материјализам је однос према објекту, а рационализам је однос према субјекту. Ко није либерал, није субјекат (није човек), и то је Дугин добро уочио.

Рене Декарт је назван „оцем рационализма“ (веровао је у моћ разума, истина и лаж су само у разуму). Према Декарту (овде се позивам на радове Јасне Шакоте Мимице и Предрага Милидрага о Декарту), путем медитације „сопствени разум можемо научити да долази до своје ,чисте светлости’ из које се интуитивни увиди рађају“. Све несагласности морају да буду у сагласности са природним разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере, тј. парцијална рационалност, на основу природне светлости, спознаје божанску рационалност и узима та сазнања као „вечне истине“ које важе за Бога. Људски разум постао је мера свих ствари.

Атеизам, какав данас постоји, појавио се после Декарта. У модерни, Бог није субјекат. Ако човек постоји као субјекат, онда Бог не може да постоји, кажу атеисти; ако ипак постоји, онда је Бог, нешто попут „воајера“ и „невидљивог посматрача“ (Сартр). Према Канту, човек делује слободном вољом – из своје „чисте воље“, која је одређена моралним законом, који је дело човека који самог себе одређује, са својим разумом, који одређује „шта човек треба да ради“. Према Сартру, постоји само „свет људске субјективности“ (само „моја истина“). Према неореалистима, нема никакве разлике између субјекта и објекта – све је објективно, исти елементи сачињавају и свест и тело, сваки садржај свести је објективан – објективна је и наша воља. Европски човек је „признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“ (Елијаде). Такав „субјекат“ не може да буде објективан. Ко није објективан, не може да буде ни субјекат. Прави субјекат није субјективан. Човек није објекат и може да буде субјекат, а да не буде субјективан.

У хришћанству, Бог је Апсолутни Субјекат, човек је ограничени субјекат. Бог је Личност, а човек је створен према лику Божјем. Пошто има слободу воље („ненадзирану слободу“, свест о независној вољи), човек није објекат Апсолутног Субјекта, јер је човек створен као субјекат. Али, пали човек мора да иде „изнад граница субјективности“, да би опет постао истински слободан. Или: „Када се Бог усели у човека, онда Бог у човеку постаје субјекат, а човек објекат“. Свети Оци су практично решили питање субјекта и објекта – „Бог се уселио у њих и постао субјекат. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“, они су „објекти Божје силе и Божје делатности, а Бог је делатељ“ (Св. Владика Николај). Дакле, човек је „објекат Божје силе“ једино својевољно, тј. није објекат Бога, у смислу „самовоље“ Бога (не губи аутономију разума и воље и личну одговорност), јер се Бог неће уселити у човека и постати субјекат, ако то човек не жели. Човек нема неограничену стваралачку моћ и слободу слободну и од Бога. Сваки човек је непоновљива личност, али је увек ограничени субјекат у односу на Апсолутни Субјекат, и у односу на друге људе (остале ограничене субјекте или личности које имају своја права, жеље…), и, у стању грехопада, у односу на природу, и духове „из поднебесја“. Што су даље од Апсолутног Субјекта, људи су све више објекти и све постаје предмет објектификације. Човек на друге људе неће гледати као на бездушне објекте, за задовољавање личних жеља, једино ако је он „објекат Божје силе“. Подвиг вере је субјективни чин, чин слободне воље. Али, ко „себе одсеби“ – ко се ослободи „егоистичке откинутости и осаме“, тј. прекорачи границе свога „ја“ и уђе „у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност“ (Св. Јустин Ћелијски) – није субјективни егоиста, пошто следи вољу Божју и слуша „глас Божји“ или објективно тј. Апсолутно Добро, разликује истину и лаж, добро и зло. Такви људи дају свој живот за ближње и опште добро. Што се тиче природе, постоји разлика између Бога и човека, и, између природе и човека. Човек је огледало Бога, а природа је огледало човека. Човек је господар природе (када служи Богу). Природа је део човека – спасавајући себе, човек спасава и природу. Зло не долази из природе. Благодат има превласт над природом.

То је, укратко, православно схватање односа субјекат-објекат. Бог је Апсолутни Субјекат, човек је субјекат једино када је „објекат Божје силе“. Тада човек није објекат плотске воље и стихија природе, није објекат другог човека и на другог човека не гледа као на објекат, а и даље има слободу воље и аутономију разума, тј. одговорност пред Богом. Такав човек је субјекат или непоновљива личност, и пред другим људима, и пред Богом који је субјекат у њему, и у другим људима (личностима), који су „себе одсебили“. Све почиње од личности, субјекта (човек је личност, а не друштвено биће; право може да буде само лично – Жарко Видовић). Субјекти су и народ и држава, али право народа или државе (као субјекта) није изнад права личности (као субјекта). Заједница у којој се поштује право личности, не може да не буде субјекат, нпр. држава као међународно признати субјекат. Па и када се нађе под окупацијом, има ту свест, остаје субјекат (са истим идентитетом и традицијом), све док се не ослободи из положаја објекта. А то могу да ураде једино племенити људи јаке вере.

Да ли ће православни народи и даље бити објекти империјалних сила, крупног капитала и мафија? Да ли ће Србија поново постати субјекат на Косову и Метохији?

Да ли ће сваки човек (грађанин) да се поштује као личност (субјекат, а не објекат)? Колико људи ће „пустити Бога да мисли за њих, да воли за њих и да делује за њих и кроз њих“?

Дакле, какав ће бити однос између субјекта и објекта у новој, четвртој политичкој теорији, у православној цивилизацији?


Никола Варагић: Четврта политичка теорија

2 октобра, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

I део

Поводом полемике у вези бојкота или изласка на изборе, у тексту Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот… Александар Б. Ђикић је поставио суштинско питање: „Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније“. Дакле, „овде се као препрека поставља идеологија“, тј. како да се уједине људи са различитим идеологијама? Шта ће да раде после избора, посебно поводом КиМ и ЕУ? Питање je и да ли је потребна идеологија. Све идеологије су компромитоване. Истиче се само оно што је лоше у некој идеологији, показују се само негативни примери (код других или другачијих). Либерализам је данас на лошем гласу колико и комунизам, а људи широм света евроатлантски неолиберализам пореде и са фашизмом.

Патриотизам није ни идеологија ни религија. Идеологије су интернационалне. Религије су интернационалне. Патриотизам није интернационалан. Патриотизам је љубав према свом народу (без мржње према другим народима). Патриотизам је попут љубави и бриге према својој породици, или према својој локалној заједници. Патриота није ни империјалиста, ни ксенофоб и изолациониста. Бити патриота је природно и нормално. Исто тако, природно и нормално је да будеш лојалан својој држави (чак и онда када је држава Левијатан) и да не дозволиш да неко из неке друге државе (тј. другог Левијатана) узме део твоје државе (као што браниш своју имовину, или своју породицу, од људи који желе да ти одузму имовину, или повреде ближње). Свака озбиљна политичка организација је државотворна и понаша се и делује патриотски, без обзира на идеологију или на веру. Не продаје се своја држава или део државе, као што се не продаје своја породица, без обзира да ли постоје неке свађе унутар породице. Уједињење има смисла само са таквим организацијама.

Реална политика заснива се на патриотизму (и на домаћинској економији). Све друго је, у оваквом свету, пуцање себи у ногу. Ко не брине о самоме себи (као појединац, породица и народ), нестаје са лица Земље. Међутим, поред патриотизма, као дела кућног васпитања, о чему не треба да се дискутује, што се подразумева, ако не желиш лоше свом народу, својој држави, својим ближњима, мора да постоји и нека виша идеја, која ће да окупи људе, не само у опозицији, или у целом народу, него и шире, унутар наше православно-словенске цивилизације. До сада, нико се тиме није озбиљно бавио (ако не рачунамо словенофиле из 19. века). Једини који је нешто конкретно предложио, у наше доба, је Александар Дугин.

Александар Дугин је предложио да се ствара четврта политичка теорија, као одговор на прву (либерализам), пошто су и друга (комунизам), и трећа (фашизам) идеологија – пукле. Међутим, Дугин остаје отворен за неке елементе друге, чак и треће, а потпуно затворен за елементе прве политичке теорије или идеологије (нпр. за развој правне свести или право личности, унутар наше цивилизације). Поред тога, Дугин истиче да је наша цивилизација православно-словенска, али евроазијство, као нову идеологију, он ограничава на простор ЗНД и своди на руски империјализам. У Дугиновој Евроазији, Руси су народ, остало су етноси; Русија је центар империје, остале државе су на периферији евроазијске империје. За словенске и православне државе, које се налазе изван граница ЗНД, за сада, нема места унутар такве Евроазијске уније (из више разлога).

Србија не жели да буде периферија евроатлантске империје и не припада евроатлантској цивилизацији. Зато се тражи алтернатива евроатлантском либералном универзализму или империјализму. Пошто „ниједна национална држава у данашњем свету није способна да начелно одбрани свој суверенитет суочена са глобалном империјом“ (Дугин), за Србију је решење да се развија православно-словенска цивилизација. Русија је највећа сила унутар наше цивилизације, и свима је у интересу да се Русија развија и да буде стабилна и моћна држава. Али у народима који су део ЗНД, посебно у словенским и православним народима попут српског, бугарског, грчког или румунског, који се налазе ван граница ЗНД, колико год да су Белоруси, Украјинци, Срби, Бугари, Грци, Румуни… русофили, већину чине они који су прво патриоте (свако воли свој народ највише, па онда остале народе) и не желе да буду периферија евроазијске империје, или руска губернија, тј. иако су русофили, не желе да спроводе русификацију, имају своје економске интересе, своју традицију, језик, итд. У прошлости је можда било другачије, али је данас такво стање. Исто важи за односе између Срба и братских народа – нико не жели да буде асимилован, колико год да су слични или братски народи. То не желе ни Аустријанци у односу на Немце, итд.

Дакле, са једне стране имамо евроатлантску империју, а са друге стране, као алтернатива, појављује се евроазијска империја. То је, у суштини, сукоб између САД и Русије, док се од осталих држава тражи да се одлуче на чију ће страну стати у том сукобу. Међутим, то је више од сукоба између две велике државе, и мање од „сукоба цивилизација“. Нико не жели да буде мрав у рингу у коме се туку два слона. Српски народ, као и још неки православни и словенски народи, припада делом и европској цивилизацији. Уосталом, сама евроазијска цивилизација је делом и европска. Али, због тога што су ближи Азији и Медитерану, него Атлантику, православни Словени, у односу на рационалисте са Запада (Атлантика), боље разумеју мистику Истока (Азије), одакле потиче и наша хришћанска вера. И евроатлантска и евроазијска цивилизација, настајале су под утицајима античке Грчке (Атине), паганског Римског царства, Свете земље (Јерусалима), Источног (Цариграда) и Западног (Ватикана) римског царства. Касније су, на историју Русије једним делом утицали Монголи и народи који су примили ислам, а на историју балканских народа Турци (муслимани), али су и на Запад стигли утицаји ислама (нпр. у математици, мистици, итд.) преко Арапа и Мавара. А онда је на све утицало просветитељство или револуција која је дошла са Запада. СССР је одбацио прву и трећу а прихватио другу, у Краљевини Југославији развијале су се све три политичке теорије (држава је развијала демократски систем и слободно тржиште, појавили су се следбеници фашизма и нацизма, неке странке су штитиле права сељака и ширио се покрет комуниста), док је у СФРЈ прихваћена само друга политичка теорија.

Повратак на хладноратовску блоковску поделу Европе, није добар одговор Русије на исту такву поделу коју прави Запад (тако што покушава да сузбије утицај Русије на што мањи простор, уцењивањем традиционалних савезника Русије, попут Србије, да не може да уђе у ЕУ и да одржава добре односе са Русијом). На путу Запада у походу на Исток, налази се и Србија. Поред Србије, ту су и друге словенске и православне државе. Ниједна држава из овог дела света не може да обрани свој суверенитет, ниједан народ не може да сачува свој идентитет, од насртаја евроатлантске империје, ако се самостално боре, па још и ако имају међусобне сукобе. Потребно је међусобно удруживање и удруживање са Русијом. Али, за удруживање народа који припадају православно-словенској цивилизацији, исто као и за уједињење српске опозиције, осим патриотизма, потребна је и нека виша идеја, нешто што је изнад патриотизма и што све везује. Јер, либерализам евроатлантског типа не може да прође, комунизам и фашизам нико не узима за озбиљно. Идеологије деле људе који живе у православно-словенској цивилизацији. Да ли постоји нешто што спаја већину људи или већину народа у нашој цивилизацији? Да ли је то Дугинова евроазијска идеологија?

Пошто за четврту политичку теорију атеизам новог доба престаје да буде нешто обавезно, онда, према Дугину, ни теологија монотеистичких религија неће бити истина у последњој инстанци. За Дугина, све што је древно има вредност, и што је древније тим боље. Али он сматра да је демократија најпримитивнији и најварварскији облик политичке организације иако начело колективног одлучивања чини неодвојиви део древних архаичних друштава. Дугин је у сваком смислу против либералне демократије и либералног капитализма, али, шта нуди као алтернативу? Дугинов предлог је љубав према руском народу и претварање руске државе у империју. Ту постоје два проблема. У руском народу и у руској елити, постоје снаге које не желе да стварају империју. У осталим народима ЗНД и православно-словенске цивилизације, мало је људи који ће подржати такав руски империјализам. Због тога је пројекат Евроазијске уније под знаком питања – Украјина је практично изашла, а Белорусија и Казахстан су све даље од Русије (нпр. Казахстан прелази на латиницу). Осим тога, Русија нема политику „меке моћи“. Дакле, Евроазијска унија, са таквом евроазијском идеологијом – у којој има елемената тоталитаризма, чак и фашизма (нпр. Дугин предлаже да се репери, скејтбордери и посебно сурфери, затворе у гето?!), нема светлу будућност.

Дугинов предлог да се ствара регионална глобализација – међусобно обједињавање земаља и народа који припадају истој цивилизацији, је добар предлог, али евроазијска идеологија на којој ради има много слабости и таква идеологија не може бити прихваћена од већине ни на постсовјетском простору, посебно не од већине унутар целе православно-словенске цивилизације. Дугин сматра да је марксизам (совјетски, кинески, вијетнамски…) варијанта егзогене модернизације, и да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт (и оно што је Стаљин радио), могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, ту никада није било правог либерализма и праве демократије – никада није постојала жеља да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ или „одлучност да се живи у заједници са противником“ (Ортега). Зашто либерални капитализам и либерална демократија (право личности, слобода говора, владавина права, слободно тржиште…) нису могли, или, зашто не могу да буду, варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Дугин, на неки начин, признаје да је евроазијска идеологија тоталитарна – исто колико и евроатлантска. Такав антилиберализам је тоталитаран (или фаустовски) – исто колико и атлантски либерализам. На осталима је да изаберу којој ће империји служити или да буду уништени. Толико у мултиполарном свету са више од две регионалне глобализације.

Зато „суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“ – како је то истицао Жарко Видовић – „не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства, или тзв. „Византије“. „Етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике… Маркс се поводи за Хегелом… Етатизам не штити човека него ,друштво’“ писао је Жарко Видовић. Дугин се залаже за право народа, уместо за право државе; за слободу народа, а не класе (попут Маркса). Дугин ствара, неку врсту, етноизма, уместо етатизма. Међутим, право, како је писао Жарко Видовић, „није ,генеричко’, ни ,гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично“, тј. право је „у својој основи лично… Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ,друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ,друштво’“. Етноизам уместо друштва, штити народ. Али, народ је, пре свега, заједница личности. Када индивидуе постају личности, маса постаје народ. Зато све почиње од личности и њене свести о својој слободи.

Дакле, суштину Римског права не можемо схватити ни из историје Запада (тамо је корен европског етатизма, док у православне народе етатистичко схватање продире са реформом Петра Великог), ни из историје Русије (након реформе Петра Великог, а посебно не након доласка комуниста на власт). Правну свест је важно имати зато што је „Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога“, како је писао Жарко Видовић, „него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе. Хармонија (вере и правне свести) није никаква ,обичајност’, него лична духовност“. Пошто је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (,клеронационализам’, ,клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“. Другим речима, само православна „вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић).

II део

Ако се ограничимо само на простор православно-словенске цивилизације, нова политичка теорија је потребна и мора да се гради на темељима наше цивилизације: хришћанскоj вери и правној свести. Демократска држава је правна држава, онда када постоји правна свест. Правне свести нема без хришћанске вере, пошто у правној свести човек „има свест о својој слободи“ (Видовић). Свест о својој слободи, човек стиче кроз подвиг вере (вера ослобађа). Када човек има свест о својој слободи, он онда има и свест о слободи другог човека, жели да сваки човек буде слободан, у другом човеку тражи оно најбоље у њему и сваког човека поштује као личност. Хришћанин се и према нехришћанима мора односити – хришћански.

Морална основа је у хришћанству, правна основа је у римско-правној традиција Источног римског царства. „,Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом“ (Жарко Видовић). Можда би православно-правна (са разликом између световних и црквених закона) држава настала на прелазу из средњег века у модерно доба, да су биле другачије историјске околности. Вера се прихвата искључиво слободном вољом. „Љубав је испуњење закона“ (Рим. 13; 10).

Правна традиција Источног римског царства настаје након кодификације од стране цара Јустинијана. Правна традиција је прекинута када су балканске државе пале под окупацију  муслимана (шеријатског закона). На Западу је тада настало етатистичко схватање (право државе), које преузима и царска Русија, затим и балкански народи, након успостављања модерних држава, где је можда мало више, него у Русији, прихваћена и прва политичка теорија. У 20. веку, скоро све балканске и источноевропске државе биле су комунистичке.

У руској империји било је трагова „византијске“ традиције, а совјетска империја највише је гушила руски народ и народе који су били ван СССР, а део Варшавског пакта. Исто важи за Краљевину Србију, па Југославију, у односу на СФРЈ. У суштини, као модерна држава, нисмо успели да створимо правну државу, у којој се поштују права сваког грађанина, тзв. обичног човек. Увек су они на власти били изнад закона, закон никада није важио за њих – држава није постала сервис грађана. Зато људи из Источне Европе емигрирају на Запад.

Комунисти нису имали правну свест и нису поштовали право личности – све је било, у теорији, подређено колективном (нацији и класи), а у пракси, комунистима који су били на власти – новој класи господара (чија је владавина била – деспотска). Поред православне (хришћанске) вере, социјализам (комунизам) је идеологија која повезује скоро све народе из православно-словенске цивилизације, пошто су скоро све државе биле комунистичке, а данас имају јаку левицу (и глобалистичку и патриотску). Само што левица ништа не чини да се смањи социјална неједнакост, заштите права радника и успостави правна држава. Не желимо неолиберални капитализам, решење није повратак у комунизам, а још мање да се узимају елементи фашизма. Тражи се нешто четврто, на темељу средњевековне традиције која је прекинута и није имала прилику да се самостално развија и да доживи ренесансу.

Чврстина коју је заговарао Дугин, коју је применио Путин, имала је смисла док је трајала консолидација Русије, после распада СССР и владавине Јељцина. Али, у економији, није дошло до прекида са ером Јељцина, јер је опстао неолиберални поредак. Најбогатији Руси, и уопште, економија Русије, превише зависи од капиталиста са Запада. У Русији постоји велика социјална неједнакост. Држава је тоталитарна, а економија неолиберална. Не може да постоји гора комбинација за Русију. Дугорочно, систем који сада постоји у Русији није одржив. То се показало током протеста поводом реформе пензионог система, посебно на недавно одржаним изборима у Москви. Са таквом политиком, Путин ће да губи подршку, посебно међу младима. Младима је још одбојнија идеологија коју шири Дугин.

После векова проведених под окупацијама, деспотијама и диктатурама, људи који живе у православно-словенској цивилизацији желе да живе као слободни људи (што не значи да више нису или да неће бити патриоте, или да ће се препустити разулареној слободи), да се индивидуално развијају и реализују – да живе и да се поштују као личности. То не могу да схвате људи који су остали заробљени у прошлости. Негативни традиционализам одбија људе који живе у 21. веку. Мора да се уважава „промена као категорија времена“. Са друге стране, постоји и потреба да се конзервира најбоље из традиције, тј. да се чувају и негују идентитет народа и традиционалне породичне вредности. Треба спојити традиционално и модерно. Како? Дугин предлаже да „раздвајамо техничку и моралну страну модернизације, зато што је у верском, моралном и културном аспекту модернизација – просто разарање, изопаченост“. То је добар предлог, само што код Дугина морална страна није ограничена искључиво на хришћански морал, него има више елемената паганизма, окултизма и делом фашизма, са превише патернализма, што Дугинову евроазијску идеологију чини одбојном. Посебно када се има у виду и економски аспект и његов антилиберализам. Толико гушење личног начела, значи да се дисциплинује спољашњи човек. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма. Наш циљ је да се унутрашњи човек ослободи.

Поред православља (хришћанства) и социјализма (комунизма), још нешто повезује људе и народе из православно-словенске цивилизације, а то је жеља да буду слободни, чега нема без економске независности државе (од Запада и крупног капитала), и грађана од државе. Све државе су у економском смислу колоније, осим Русије, али ако се у Русији не поправи стање у економији, прете немири и револуција. Без економски јаке и од Запада независне Русије, ни остале државе православно-словенске цивилизације не могу да буду слободне. То желе сви православни и словенски народи. Народи желе да буду економски независни од евроатлантске империје (а да не постану зависни од неке друге империје), а грађани да буду независни од државе и домаће олигархије. Свима је доста империја, великих вођа, насилне колективизације, гушења критичког мишљења и слободе говора, итд. То мора да се има у виду, приликом стварања четврте политичке теорије, и регионалне глобализације, на простору православно-словенске цивилизације. Саборност није исто што и насилна или вештачка колективизација и пирамидална хијерархија моћи. Приватно предузетништво и владавину права, не треба мешати са неолибералним капитализмом, где је и правосуђе на продају, и где је забрањен државни интервенционизам и тамо где је то неопходно. Свима је доста и неолибералног капитализма, атомизације друштва, трансхуманизма, содомизма, порнографије, борбеног атеизма, итд.

Право личности и приватно предузетништво иду заједно, и иду паралелно са хришћанском вером и хришћанским моралом. У хришћанству, личност је највиша вредност, апостоли су учили да свако живи од свог рада, али и да се брине о сиромашнима, борили су се против лихварства, тако да ту постоје елементи и либерализма и социјализма. Ми сада не можемо да имамо исти систем уређења, као што је био у доба Источног римског царства и у доба Немањића, а не желимо да прихватимо капитализам који Запад намеће и не желимо да се вратимо на комунизам, чија је основа у социјализму, који је настао на Западу. Фашизам је искључен као опција. Тражи се средњи систем, прилагођен савременом човеку и друштву. Тражи се мера између личног и колективног, појединачног и општег, истог и различитог.

Свима је јасно да ће све државе из православно-словенске цивилизације остати колоније, уколико не дође до удруживања народа из ове цивилизације. Циљ удруживања је да се народи ослободе ропства и да државе не буду колоније – тако да сваки народ сачува свој идентитет (језик, писмо…) и традиционалне породичне вредности, али и да се грађани тих држава, или припадници тих народа, ослободе тираније домаћег Левијатана. Код Дугина нема ни трага од права личности – његова идеологија није утемељена само на хришћанској вери, него на гносеолошком плурализму; код њега нема склада између индивидуалног и колективног. Појединачно је подређено општем, а то је, како каже Лимонов (који иначе протестује сваког 31. у месецу захтевајући право народа на слободно окупљање у складу са чланом 31. устава Руске Федерације) стварање империје (пошто је речима Лимонова, „у поређењу са национализмом, империјализам много распрострањенији код нас“). Све се то преноси на односе између руског и осталих народа. Империјализам је фаустовска работа.

Хришћанство је основа, у недостатку бољег назива, православног конзервативизма, у коме постоји разлика између државе и духовне заједнице, јер постоји правна свест. Није могућ повратак на симфонију Цркве и државе каква је постојала у средњем веку, али не треба ту традицију одбацити. Најбоље и најважније што имамо и желимо да сачувамо у традицији, везано је за православље. Према тој традицији треба прилагодити и уклопити традиције које су настале у модерно доба. Дакле, нисмо у средњем веку – мора да се нађе место и за неправославне – нећемо да прогонимо грађане који нису православни. Хришћанство се не шири са мачем. Улога Цркве је важна, како због саборности духовне заједнице, тако и због демократизације државе. Економски део је, такође, важан и на њему треба доста радити.

Овде се поново враћамо на српску опозицију и идеологију. Идеологија режима у Србији је синкретизам либерализма, социјализма и фашизма, а чим ту има и фашизма, то значи да је из либерализма и социјализма узето само најгоре. Режим је потписао све што се од њега до сада тражило у вези КиМ и наставља да води Србију у ЕУ. Проблем је што се, по томе, многи из опозиције не разликују у односу на власт. Они који се разликују, знају шта неће, али не и шта хоће, а ако то знају, не знају како да дођу до тога и не покушавају да то реше. Не само што се тиче КиМ и ЕУ, него и што се тиче јавних предузећа, страних инвестиција, реформе образовања, контроле квалитета, односа између Цркве и државе, итд.

Разлику, у односу на режим, прави одлучност и спремност да се пружи заштита Србима који живе на КиМ и да се пронађе решење како да се КиМ врати у састав Србије. Пошто ће таква политика Србије изазвати неке центре моћи на Западу (и неке у исламском свету), то значи да је потребно показати одлучност и у односу на ЕУ и НАТО, а то значи – бити спреман и на жртвовање. Наравно, суштина је да се до тога дође без рата са НАТО, и без рата са Албанцима. Али мора да се покаже одлучност у заштити интереса Србије. Ниједна власт у последњих 20 година није показала ту одлучност. Део опозиције је некада био на власти. Да ли у опозицији, конкретно у Савезу за Србију, сада постоји таква одлучност? А са тим је повезана одлучност у свему осталом, и са тим има везе све остало, јер не може да се води успешна борба за КиМ, уз опструкције Запада, ако нема промена и резултата када је у питању унутрашња политика (реформе привреде, образовања, здравства… или у борби против криминала, корупције и негативног природног прираштаја, ако се не спречи „одлив мозгова“ и не створе услови за повратак људи из расејања, итд.). И наравно, јасна спољна политика и заједничка стратегија са савезницима.

За све то је потребна и нова политичка теорија или, условно речено, нова идеологија. Око старих или постојећих сви се свађају, и ниједна не одговара нашој традицији. Дакле, нова политичка теорија потребна је како због унутрашње политике (саборности, новог уређења државе), тако и због спољне политике. Спољна политика мора да се заснива на подршци Русије и сабирању држава и народа из православно-словенске цивилизације – на стварању заједничких организација, или на неку врсту православно-словенске уније. За опстанак од пресудне важности је да се створе заједничке организације, да изградимо наш економски и правни систем, да постоје слободни медији, заједнички медији (међу њима и православни медији), сарадња међу научницима и размена студената, саобраћајне везе, итд. Или, како је то написао протојереј-ставрофор Дарко Ристов Ђого у одговору Никити Бондареву, „не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове“? Исто се односи на словенофиле из било ког словенског народа, или православце из било ког православног народа, који су вековима били мучени и убијани, јер нису желели да се одрекну свог словенског и/или православног идентитета, своје традиције и вере. Време је да се формира опште словенско-православно становиште и заједничка одбрана.

То не може да уради један човек, нити група људи из једног/истог народа, то мора да буде дело људи из више народа православно-словенске цивилизације. Можда је улога Србије само да се то покрене на прави начин, јер Србија у овом тренутку нема други избор – ако желимо да сачувамо своју културу и да живимо као слободни људи, у слободној држави. Мора да се створи алтернатива за ЕУ и НАТО. Ако је православље основа идентитета који желимо да чувамо и негујемо, ако због тога не желимо да будемо колонија евроатлантске империје, ако смо традиционалисти и говоримо о неговању традиционалних породичних вредности, онда то треба да радимо као хришћани и у складу са својом вером – као заветни народ, сабран око Логоса, у духовном, а око демократских вредности, у световном смислу.


%d bloggers like this: