Никола Варагић: Борба на два фронта

11 октобра, 2020
Никола Варагић

„По старима, polemos је pater који је једне учинио слободнима, а друге робовима. Њихова мудрост не иде даље од тога. Модерни су ту мудрост напустили и заменили је борбом на два фронта. На једном, то је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге. На другом то је борба за господарење природом помоћу знања и технике. Овде се хоће природа поставити у окове за људске потребе. Ми још нисмо довољно промишљали шта собом доноси евентуални успех борбе на оба споменута фронта“ – писао је пре тридесет година професор историје философије Бранко Павловић[1]. Колико човек још увек мало зна, и колико је слаб пред природом, показала је и пандемија корона вируса (covid-19), али и колика је жеља и каква моћ постоји у свету да се сви људи ставе под контролу. Можда је ово последњи тренутак да се размисли куда свет иде од почетка ренесансе, хуманизма и просветитељства, под вођством европског човека[2]. Идеали су лепи, али резултати слаби.   

Модерна философија настаје одвајањем субјекта и објекта – картезијанци деле ум од тела. На првом месту, долази до разликовања и одвајања суштине и постојања Бога – Бог више нема утицаја у стварном животу, јер је одвојен и од човека и од природе. Природа постаје објекат, материја је мртва, или, како је писао Маркс – „природа у одвојености од човека, за човека је ништа“. Природа је само „материјал дужности“ (Фихте). Променио се и однос према животињама – „животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ (Бодријар). У односе између људи уводи се рачун, други човек постаје објекат. Градови су постали мрачни и загађени. То су последице одвајања човека од Бога и природе. Европски човек је постао посматрач који све што налази у природи мери, квантификује, класификује и анализира, и верује да спроводи објективне експерименте, да може да спозна објективну стварност посматрајући физички свет. Европски човек је ставио себе на место Бога.

Први модерни философи и научници користили су дедукцију као сазнајни метод и тежили су ономе што је опште, непроменљиво, непропадљиво, вечно, универзално и објективно. Али одмах настаје реакција – развија се индуктивни метод, брани се индивидуално, негира се целина. Настаје идеја душе као атомизиране монаде, а свет се схвата механицистички, као велика машина. Али, са друге стране, шири се свест да је целина увек више од њених делова, да постоји нешто као апсолутни дух, па се са тим у вези шире и колективистичке идеологије, настају социологија и идеје о постојању народне душе, групне душе, памћења расе, све до појаве Јунговог колективно несвесног[3]. У експерименталним наукама, знање се увек ширило и допуњавало, увек су се појављивале нове чињенице, докази и теорије, веровало се да ће све тајне бити откривене. На пример, Декарт је веровао да може да (се) дође до једначине „у којој би се брзина корпускуларних кретања у спољашњим телима односила према телесној идеји онако како се телесна идеја односи према чулној идеји“, тј. да може да се открије грешка „у преносу корпускуларних кретања до мозга“. А Фром је писао да је „човекова гордост оправдана. Мада многи циљеви још нису достигнути, нема сумње да су врло близу“. Да ли су близу? Колико се напредовало од времена Декарта? Ако човек робује телу, да ли је субјекат или објекат? Зашто се води „борба на два фронта“?

Није се разумело да је једно истраживати природу, као објекат и феномен и независнo од човека, а нешто сасвим друго спознати самог себе, као друштвено биће, улазити у ноумен и кад је човек субјекат, у интеракцији са природом и другим људима. Тако је било све до појаве теорије релативитета и квантне физике. Тад се схватило да се ни природа не може спознати и истраживати као објекат. Разум је дошао до неких граница – заједно са језиком, али је и то био прелазак у крајност[4] – све се врти у круг, као вечно враћање истог. Јер, и даље се одбацује све што је метафизичко, и без обзира колико се то заснива на искуству, колико је дуга традиција, колико има сведока или колико је научно (чак и сама квантна теорија или оно што долази од несумњиво врхунских научника) – одбацује се, демонизује се, искључује се из академске заједнице и школа, из медија, из друштва, из државе. То је доказ у чијим рукама је „власт кључева“ и ко влада у време ванредног стања.

Историју борбе за „власт кључева“ вероватно је најбоље објаснио Лав Шестов у свом делу „Potestas clavium“[5] („власт кључева“). Шестов корене види у античкој Грчкој и хеленским философима, од којих су „власт кључева“ преузели католици, а од њих модерни философи и научници. „Небо, као што је познато, никада није било у надлежности философа, и сви напори људског ума били су од искона усмерени на то да се ограничи самовоља неба и да се оно потчини законима земље“ – писао је Лав Шестов. Аристотел је, на пример, видео свет какав јесте овде на Земљи, у његовој Атини, и онда је пресликао такав свет и поредак на небо, на цео свемир. Платонове идеје су на крају постале сенке реалних ствари. Платон и Плотин „супротстављају интелигибилни свет чулном свету, они хоће само чисте идеје“. Пре њих, подсећао је Шестов, Сократ је учио да „добро није добро зато што га богови воле, већ обрнуто, богови воле добро зато што је добро“, тј. „пре Сократа добра уопште и није било нигде у васељени“. И схоластичар Тома Аквински сматрао је да истина „стоји подједнако и над савршеним и над несавршеним бићем“. Неки људи увиђају да више нема интелигибилних вредности a priori (попут Сартра), и колика је релативност свих људских идеала о коначном решењу (попут Камија), али већина гордо тежи „коначној синтези“.   

Potestas clavium је у рукама људи који воде борбу на два фронта – којa је поменуо Бранко Павловић: један је борба против других људи, против оних који се поробљавају и који се само труде да за себе изборе положај господара, а за друге људе положај слуге, а други је борба за господарење природом помоћу знања и технике и да се природа постави у окове за људске потребе. Историја је показала да критика – која не излази из сфере иманентног – не доноси жељене резултате. Чека се права хришћанска, тј. православна реакција, односно, алтернатива, на (пост)модерно доба. Ако ово нису последња времена.  


[1] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[2] Карл Попер је критиковао Шпенглера, али сам Попер овако описује „у шта верује Запад“: „Kод нас на Западу имамо много лажних пророка и много лажних богова. Има људи који верују у силу и поробљавање других… у закон историје… који нам допушта да предвидимо будућност…“.   

[3] „Свакако нема никог ко није искусио да није убеђен у то да би изван свести могла да постоји још некаква самостална душевна активност у човеку… делатност која се догађа истовремено и мени и свима… која је доказ за постојање колективног, несвесног фактора… то је прастаро искуство: нешто објективно психичко, нешто туђе, нешто несавладиво стоји непомерљиво у сред наше самовоље“ – писао је Јунг.

[4] “Kад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“.

[5] Лав Шестов, „Potestas clavium“, Бримо, 2002.


%d bloggers like this: