Никола Варагић: Нестраначки покрет и две колоне опозиције

5 јула, 2020
_VUK4424

Никола Варагић

 

 

Избори су завршени, епидемија и даље траје. Бојкот избора је делимично успео, толико да власт може да прогласи Пирову победу. Бојкот је успео у Београду и Новом Саду, што је доказ да су већи притисци на грађана у мањим срединама – што је мања средина, више се шири страх и већа је излазност на изборима. Опозиција мора да нађе начин како да штити грађане у мањим срединама од уцена и претњи локалних моћника из све три гране власти.

Опозиција је остала подељена и без плана. Прво није било сагласности око бојкота, а онај део опозиције који је изашао на изборе, није се ујединио око једне листе, па на крају нико није прешао цензус. Цензус нико, ко је права опозиција, није могао да пређе, јер су избори намештени, па је бесмислено учествовати на таквим изборима. То је као да прихватите да играте утакмицу, а да знате пре утакмице да ће судија да навија за противничку екипу и да ће вашим играчима неоправдано делити жуте и црвене картоне, да ће свирати пенал за противничку екипу иако пенала није било, а да неће свирати офсајд кад се противнички играч нађе у тој позицији, или оштре фаулове над вашим играчима. Нормални људи неће пристати да играју утакмицу, ако нема поштеног суђења или фер плеја. Као што није било у Уругвају, у филму „Монтевидео“. Тако је Хитлер организовао Олимпијаду. Тако је Тито организовао изборе са „ћоравим кутијама“. На такве изборе нормални и паметни људи не излазе. Зашто су неки, за које може да се каже да су опозиција, ипак изашли? Ко им је сад крив за дебакл који су доживели? Да они нису изашли, бојкот би сигурно успео – изашло би мање од 40% бирача са правом гласа. А да је, ипак, и Савез за Србију изашао на изборе, опет би СНС победио. Здрав разум каже да је бојкот боља опција него излазак на изборе, јер је у овом тренутку, и у овим условима, бојкот могао више да уздрма власт. Власт је после ових избора уздрмана, нема легитимитет као што је имала до сада, а била би у још тежој позицији да је још мање људи изашло на изборе.

Бошко Обрадовић је након штрајка глађу испред Скупштине признао да је правио грешке и да је одлучио да се у наредном периоду више посвети дијалогу и економији. Никад није касно. Недуго затим, председник САНУ Владимир Костић, у ауторском тексту у НИН-у, позвао је све стране на дијалог. Власт се прави да не чује тај позив, а питање је и колико је искрена опозиција, тј. како би реаговали лидери опозиције ако би нас власт изненадила и искрено прихватила дијалог. Лидери опозиције имају проблем да воде дијалог међу собом, вероватно зато што свако мисли да је лидер, па свако мора да има своју странку. Власт не жели дијалог са опозицијом и спремна је свим средствима да се брани, док опозиција без унутрашњег дијалога или без окупљања у једну или у највише две колоне (патриотску и грађанску), које се неће међусобно нападати, не може да победи владајућу коалицију. То је био мој предлог – да се у једној колони окупе све патриотске и православне политичке странке и покрети, а у другој колони грађанске странке и покрети, и да воде дијалог, да спремају заједничку стратегије и за долазак на власт и за уређење Србије после тога, тј. да кроз дијалог дођу до консензуса око основних (заједничких) вредности и циљева.

То се није догодило, створен је Савез са Србију, који се сад полако распада, пошто тврдо језгро грађанске Србије није могло да прихвати православне странке попут Двери (а неке странке су изашле на локалне изборе), док тврдо језгро патриотске Србије не жели старе кадрове Демократске странке и осталих странака ДОС-а који су били на власти и водили медије, учествовали у приватизацији, или прихватили да се преговори у вези статуса КиМ воде у Бриселу (ЕУ), уместо у УН… Чини ми се да неким патриотама из опозиције више сметају Ђилас и Тадић, а због тога што је у СзС, и Бошко Обрадовић, него Вучић, као што неким демократама из опозиције више смета Бошко Обрадовић, него Вучић. Зато Савез за Србију, чак и кад би се сада одржали поштени избори, чак и када би се СзС придружили ДСС, ДЈБ…, вероватно не би могао да победи СНС. СзС нема ни већину бирача на својој страни, ни подршку великих сила. За победу је потребно више од простог удруживања свих странака опозиције. Шта је тачно политика (план) опозиције што се тиче економије, реформе правосуђа, полиције, образовања, медија… Затим, спољне политике, проблема у Црној Гори… Шта би опозиција радила у случају пандемије – да ли се залаже за присилну вакцинацију, затим, да ли ће и даље да се придржава тзв. Бриселског споразума – ако неће, шта је тачно план када се прекину преговори, како ће се то одразити на економију, итд.

Можда је сад време да се опозиција подели у две колоне – патриотску и грађанску – које ће предводити људи који нису били на власти или људи који имају морални ауторитет. Ако погледамо патриотски део опозиције, сви су у завади. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт. Исто тако, ако погледамо грађански део опозиције, сви су у завади – у Демократској странци је хаос и нема ништа од уједињења демократа. Део странака је бојкотовао изборе, а део је изашао на изборе, и због тога су више нападали једни друге, него власт.

Недавно је формиран нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије. Оснивачи су интелектуалци које поштује патриотски део опозиције. Верујем да их поштује део бирача СНС, СПС и осталих странака на власти. Сигуран сам да у тим странкама постоје људи који ће издати странке и вође ако ови пређу црвену линију (коју су они поставили, пошто патриотски део опозиције сматра да је власт ту линију већ прешла) у вези КиМ и односа са Русијом. Дакле, Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи све грађане Србије којима је Косово искрено у срцу. А то значи и слобода, традиција, опстанак Србије… Ту могу да се нађу и припадници странака које су у Савезу за Србију попут Двери, и странака опозиције које су изашле на изборе (ДСС, ДЈБ, Живим за Србију), затим Иницијатива за одбрану КиМ чији су чланови од 20. јуна испред Скупштине. Сад су сви посвађани, иако се сви добро лично познају и сви имају скоро исту политику. Да ли ће интелектуалци који су основали Покрет за одбрану Косова и Метохије успети да их помире и уједине?

Са друге стране, уједињена Демократска странка, предвођена чистим људима (који нису били на власти или нису имали афере и нису чинили озбиљна кривична дела), заједно са још неким странкама, покретима и невладиним организацијама грађанске и проевропке оријентације, може да буде друга колона са којом се напада власт.

Сви знамо шта неће опозиција, али не знамо тачно шта хоће, а још мање знамо како ће то да оствари. Сви видимо где нас власт води, али нико не може да заустави пропадање. Сви видимо шта се дешава око пандемије корона вирусом, какве малверзације ту постоје, али нико нема снаге да нешто промени. Не може да се каже да људи нису пробуђени, проблем је што се пробуђени људи не могу удружити, договорити, организовати.

За Покрет за одбрану Косова и Метохије може да се каже да има јасан циљ, да постоји добра воља и да не постоји разлог да било ко, без обзира из које је странке, а посебно сви црквени људи, не приступи том покрету. Надам се да оснивачи покрета имају ту ширину. Надам се да ће страначки опредељени људи да се издигну изнад страначких подела. То би био велики успех – да се сви окупимо у једном нестраначком покрету. Међутим, то неће имати ефекта ако не постоји јасан план шта даље, како конкретно да се делује, и не само у вези питања Косова и Метохије. Суштина окупљања због одбране Косова и Метохије мора да буде препород Србије, промена система, јер без тога нема одбране Косова и Метохије. На пример, ако патритоски блок или конкретно Покрет за одбрану Косова и Метохије, не може да уведе позитивну селекцију у том делу опозиције, неће моћи ни када дође на власт, а то онда није промена система. Ако то не уради Покрет за одбрану КиМ, ко ће да уради?

Сaда имамо десетине странака и покрета. Сваки лидер око себе окупља своје ближње и људе који на њих гледају и који их воле као идоле (идолопоклонике окупљају и они који се јавно представљају као велики православци). Ако би нека од тих странака сутра дошла на власт, кога би лидер странке поставио да води министарство, јавно предузећо, на место амбасадора, у управни одбор агенције, и томе слично? На та места не би поставио људе који су то заслужили својим радом, него своје ближње и идолопоклонике из странке. То би била њихова главна квалификација – лојалност лидеру странке. Ако би сутра на власт дошла коалиција странака, странке би између себе поделиле ресоре и ресурсе, и онда би сваки лидер странке постављао своје рођаке, кумове, шофере, личне лекаре, учитеље или чланове странке на места која му у оквиру коалиционог споразума припадају. То ради ова власт, то су радиле све власти, шта би опозиција променила? Зато није довољно само да дође до уједињења. Од квантитета важнији је квалитет.

Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи и све искрене православце и патриоте, и да успостави позитивну селекцију и хијерархију – тако да се прави ауторитети поштују и да постоји јасна подела рада и одговорности? Да свако зна где му је место и да се формирају радне групе за сваку област друштва и државних послова. Између осталог, и за дијалог са грађанским и проевропским делом Србије, за односе са државама у региону, са великим силама… Да ли Покрет за одбрану Косова и Метохије може да окупи српске привреднике из Србије и дијаспоре који су спремни да помогну Србији и Србима н КиМ? Да ли ће неко, напокон, формирати озбиљан економски тим? Да ли може, без озбиљног бављења економијом и проблемима привреде, ако се не окупе привредници и радници, ако грађани не виде да неко заиста жели и може да решава проблеме од којих зависи живот, да се било шта озбиљно уради поводом обнове Србије или одбране КиМ? Ако људи нису сигурни шта ће тачно да донесе промена власти, неће да ризикују и да руше ову власт – без обзира што знају да је она лоша. Опозиција није убедила грађане да ће бити боље кад дође на власт. И да ће бити правде. Грађани су жељни правде и неће се окупити због узвишеног циља, ако ће под причом о одбрани КиМ, да се опет извуку сви они који су пљачкали и издали Србију, чинили разне злочине као ратни и антиратни профитери. Грађани више не желе корумпиране тужиоце, судије и полицајце, и новинаре који лажу или крију истину. Неко мора напокон да реформише државну управу, да реши и проблеме са адвокатима, банкарима, приватним извршитељима, нотарима и управницима зграда, итд. То морају  да буду црвене линије и за грађански део опозиције или основа за дијалог са тим блоком.

Ако све то изостане, нисам сигуран да би грађани сутра, ако власт потпише, у вези КиМ, нешто што не сме да потпише, изашли на улице и тргове свих српских градова, на позив Покрета за одбрану Косона и Метохије. Или би изашли, али свако за себе, или у групама које гледају своје интересе, па би настала анархија, а тада би, не само Косово и Метохија, него цела Србија, била изгубљена, јер би цео свет схватио да нисмо у стању да управљамо сопственом државом. Али, ми смо ипак државотворни народ, време је да то покажемо. И доста зависи од генерација које полако постају већина у бирачком телу.


Никола Варагић: Савез за будућност Србије

9 маја, 2019
_VUK4424

Никола Варагић

 

Нећу дуго да описујем режим, попут неких говорника на протесту опозиције 13. априла у Београду. Знамо какав је режим. Не знамо каква би била економија и не знамо каква би била спољна политика, ако Савез за Србију дође на власт.

Режим Александра Вучића чине и левичари и десничари. На протестима опозиције долазе и левичари и десничари. Режим напада опозицију као неприродну коалицију, али је и сама владајућа коалиција, у том смислу, неприродна. Међутим, то се у режимским медијима не истиче или се представља као мањи проблем, док се истиче како је неприродна коалиција између десничара из Двери и левичара из ДС или нове странке Драгана Ђиласа у којој су на челним позицијама левичари који певају партизанске песме, колико и левичари из СПС који су део владајуће коалиције. Са друге стране, гласачима владајуће коалиције не смета толико што су се у власти спојили и они који су за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… То је неприродна коалиција, колико и Савез за Србију, само што већини грађана, који су против режима, смета то што су се у опозицији окупили, исто тако, и они који за улазак у ЕУ и НАТО, и они који су за савез са Русијом… Неки левичар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник неко из Двери или СПЦ, а неки десничар неће да дође на протест опозиције зато што је говорник Ђилас и неко из ДС и њених фракција. А гласачи СНС долазе на митинге које организује Вучић и не смета им што су говорници и Вучић и Додик и Ана Брнабић, не смета им што СНС у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, а односе са медијима воде Поповић и Крстић (а није разлог једино то што добијају сендвиче и бесплатан превоз аутобусима).

СНС води Србију ка ЕУ и предаје Косово и Метохију, али, са друге стране, власт одржава добре односе са Русијом и гради добре односе са Мађарском и Турском. Какву би спољну политику водио Савез за Србију, када дође на власт? Овде, као примере, узимам Мађарску и делом Турску, зато што су недавно, у медијима, Борко Стефановић (у ауторском тексту) и Сергеј Трифуновић (у интервјуу), помињали Орбана и Ердогана у негативном контексту. Да ли је за Србију корисно или штетно да има добре односе са Мађарском и Турском?

Зашто мислим да треба да има добре односе, написао сам у текстовима Орбанова орбита, Да ли се отвара пут за савез Италије (и Ватикана) са Србијом?, Конзервативна револуција, Тарант и Брејвик и другим. Да ли би левичари из Савеза за Србију покварили односе, а са тим и све планове, попут изградње брзе пруге Београд – Будимпешта, са Мађарском само зато што им се не свиђа Орбан? Да ли они нападима на Орбана, или Ердогана, покушавају да придобију гласаче тзв. грађанског блока, али и да придобију наклоност центара моћи са Запада, који желе да склоне са власти Орбана и Ердогана? Гасовод Турски ток иде преко Турске и Србије до Мађарске. Истим путем иде и кинески Пут свиле. Да ли левичари из Савеза за Србију подржавају градњу Турског тока и развој економских односа са Кином? Ако не подржавају, шта нуде као алтернативу, конкретно у бројкама? Невезано од тога ко је на власти у Мађарској или Турској, надамо се да ће свака власт у тим државама желети добре односе са Србијом и да ће од сарадње сви имати користи. То не треба да буде везано ни за питање односа са ЕУ и САД, ако је Србија суверена и демократска држава.

У интересу Србије је да се развијају добри билатерални односи са Мађарском и Турском, али и руски и кинески пројекти, који обухватају државе из овог дела света, где Србима поред старих пријатеља Руса друштво праве и остали православни и пријатељски народи. У Грчкој су на власти левичари, али Грчка не планира да призна тзв. Косово. Као што није важно ко је на власти у Грчкој, него да Србија и Грчка остану у добрим односима, није ни важно ко је на власти у Мађарској и Турској, него да Србија има што боље односе са тим државама и да се то односи и на решавање коначног статуса Косова и Метохије. За Србију је боље да Мађарска буде на страни Србије, а да Турска не подржава апсолутно или једино Бошњаке у БиХ и Албанце на КиМ, не узимајући у обзир интересе српског народа. У том смислу, а имајући у виду вишевековно непријатељство, лепо је видети министра мађарске владе (опет, сада није битно каква је то влада) који говори на митингу владајуће коалиције у Београду (у овом контексту није важно ни каква је српска власт или режим) на српском језику. То је боље него да ратујемо са Мађарском. Каква год да је власт, Мађарска је члан ЕУ, та власт је изабрана на демократским изборима, то је воља мађарског народа. Не мора свакоме из опозиције да се приватно свиђа Орбан, али је у интересу Србије да има боље односе са Мађарском. Орбан има мане, али није фашиста. Сарађивати са Мађарском није исто што и сарађивати са Саудијском Арабијом. Нису сви Мађари хортијевци. Као што на Французе гледамо кроз Арноа Гујона, гледајмо на Мађаре кроз Пала Телекија.

Режим води Србију у ЕУ, потписује у Бриселу све што се тражи око КиМ, али, овај режим подржава руске и кинеске пројекте и гради добре односе са Мађарском и Турском. Савез за Србију је показао уздржаност што се тиче ЕУ, али и Русије. Лидери Савеза за Србију не могу да буду и за ЕУ и за Русију попут Вучића, а да задрже или придобију бираче. Истина, не може ни Вучић да остане на власти ако не одустане од пута у ЕУ због одбране Косова и Метохије. Ова алхемија и Косово и ЕУ, не може још дуго да траје. Поред тога, унутрашња политика је лоша, грађани лоше живе, не расте стандард, нема владавине права, итд.

Савез за Србију бори се да се створе услови за демократске изборе. На протесту 13. априла изнети су конкретни захтеви што се тиче медија. Према информацијама које сада имамо, уколико се изборе за демократске изборе, на изборима, Савез за Србију ће наступити као коалиција. У случају да победи, Савез за Србију формирао би нову владу. Али да би Савез за Србију победио на изборима, мора пре избора да представи јасне и конкретне планове везано и за унутрашњу и за спољну политику. У супротном, Савез за Србију не може да победи, или ће се поделити на два крила – десничарско и левичарско. А то може да буде и добро решење – да се кроз протесте опозиције сви удруже у неприродну коалицију, да би створили услове за демократске изборе, а да на тим изборима свако изађе посебно или у природној коалицији, са јасним програмом, па грађани нека изаберу какву Србију желе. У том случају, таква неприродна коалиције је демократска коалиција. Културни дијалог са неистомишљеницима није неприродна, него природна, демократска појава.

Дакле, левичарско-либерални део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија убрза пут ка ЕУ и постане члан ЕУ, па и ако је цена предаја Косова и Метохије, а православно-патриотски део присталица или потенцијалних гласача Савеза за Србију очекује да Србија, након доласка на власт те коалиције, прекине бриселски дијалог и замрзне пут Србије у ЕУ, уз замрзавање конфликта на КиМ, док се не нађе боље решење и створе боље међународне околности. И баш због тога, важно је градити боље односе са државама попут Мађарске и Турске, које су све ближе Русији и Кини и кроз које пролази руски гасовод и кинески Пут свиле, а које у СБ УН подржавају Србију и Резолуцију 1244.

У енергетском смислу, Србија нема алтернативу, увоз нафте и гаса из Русије мање кошта, него увоз уљних шкриљаца из САД (што је покушала Пољска, па је одустала). Односно, алтернатива је производња струје базиране на еколошким технологијама из обновљивих извора. Ова власт ништа није предузела да се створи та алтернатива, није омогућен чак ни увоз аутомобила који иду на струју, док неке државе прелазе само на такву врсту возила. Да ли Савез за Србију има, или спрема, неке конкретне планове по том питању? У овом тренутку не знамо како би Савез за Србију водио економију Србије. Горе од напредњака и њихових коалиционих партнера не може, али, нас занима да ли би било боље и колико ће користи имати обичан човек или грађанин Србије. Грађани неће бити слободни ако имају тзв. слободне медије, а нису економски независни, тј. ако имају мале плате и пензије.

Да ли Савез за Србију припрема конкретне планове што се тиче ЕПС-а, МТС-а (Телеком Србија), ПТТ-а, Србијагаса, Комерцијалне банке, Путева Србије, Ласте и осталих јавних предузећа? Како ће Савез за Србију да реши проблем ГСП-а и Бус плуса? Колико људи у Савезу за Србију, у овом тренутку, ради на решавању тих проблема? Јер, шта ако они дођу на власт за пар месеци. На пример, у тренутку када се за продају спремају Комерцијална банка и Ласта. Шта ће урадити тада, ко ће да води та министарства и та предузећа? Нисмо заборавили да је демократска опозиција 2000. године обећавала слободне медије, забрану Пинка, демократске изборе и европске вредности, док је после тога (када је ДОС преузео власт), спровела пљачкашку приватизацију, заједно са људима који су стекли велики капитал за време претходне власти, па зато није било ни лустрације. У Савезу за Србију постоје људи који никада нису били на власти и нису учествовали у приватизацији, али постоје и они који јесу били на власти и учествовали у приватизацији на неки начин или су били повезани са људима који су се тиме бавили.

Узмимо као пример и Телеком Србија. Неки лидери Савеза за Србију тврде, већ годинама, да јавна предузећа попут ЕПС-а и Телекома не морају да се приватизују и да као државна предузећа, вођена од стране професионалаца у свом послу, могу да буду успешна колико и она која су приватна. Са тиме се сви слажемо, али, нас не занимају речи, него дела. Зашто се Савез за Србију до сада није огласио поводом спора који се води између СББ-а и Н1, са једне стране, и Телекома Србија и РТС-а, са друге стране? Режим у Србији стоји иза РТС-а и Телекома Србија, док опозиција има подршку Н1, чији је власник СББ, тј. фонд из САД који је купио СББ. Како ће опозиција да реши овај сукоб интереса, ако је циљ да Телеком Србија остане јавно предузеће и постане успешно државно предузеће? Са друге стране, не смеју да се спутавају приватне компаније и стране инвестиције – ми желимо да компаније са Запада улажу у Србију. У Србији има места за инвестиције и са Запада и са Истока. Али нека предузећа и неке ресурсе не треба продавати ни инвеститорима са Запада ни онима са Истока. У односу на конкуренцију, Телеком Србија и даље има најбољу инфраструктуру – сада је потребан садржај. Са те стране, није спорно што је Телеком Србија купио интернет провајдере, телевизије и почео да снима серије, у сарадњи са РТС-ом (у том смислу режим може да се похвали, јер покушава да развија државно предузеће и државну телевизију), спорно је како се то ради, и ко ће смети да се појави на тим телевизијама, а коме ће бити забрањено (у том смислу режим мора да се критикује, јер је стање у том предузећу лоше, извлачи се новац на приватне рачуне, од РТС-а се прави пропагандно гласило режима које се не разликује од ТВ Пинк). Држава мора да подржи Телеком Србија и РТС, али мора да дозволи и приватним компанијама и телевизијама, домаћим и страним, да раде слободно.

Ако Мађарску узмемо као пример за спољну политику, а Телеком Србија као пример за унутрашњу политику, Савез за Србију, у овом тренутку, нема јасно дефинисану политику. У Савезу за Србију постоје људи који желе да сарађују са Орбаном и не желе да продају Телеком Србија, али у тим странкама и покретима постоје и људи који не желе да сарађују са изабраним представником мађарског народа (зато што им се не свиђа његова блискост са Русијома), а можда има и оних који се залажу за приватизацију Телекома Србија, можда и РТС-а, те тако припремају терен за монопол СББ-а и Н1. То су мали примери, у односу на оно што чека оне који воде државу. Савез за Србију мора да има дефинисану политику у свему. Грађани нису више толико наивни да подрже неког на слепо, без гаранција да ће тај изабрани представник народа заиста радити за опште добро. Очекивања грађана су све већа. Једно је подржавати опозицију у борби за слободне медије и демократске изборе, а нешто друго је дати глас конкретној странци и коалицији на изборима. Још увек је велики број апстинената, на протесте опозиције долазе и противници режима који звижде и неким лидерима опозиције. Дакле, све је више оних који су против и СНС и Савеза за Србију. А то је и добро, и лоше. Добро је, јер се већина грађана више не може тако лако преварити, а није добро то што не постоји неко ко може да их замени, јер неко мора да влада, држава не може да функционише ако не постоји власт, држава мора да поврати поверење грађана. У овом тренутку, избор је између СНС и Савеза за Србију (СЗС). СНС нема снаге да остане на власти, СЗС нема снаге да дође на власт. А не постоји трећа опција, довољно снажна да се носи са СНС и СЗС. Уколико СЗС не буде у стању да победи СНС, неминовно је да ће се појавити нека трећа опција, само је питање када ће то бити и шта ће остати од Србије да се сачува, брани и развија. Међутим, сада треће опције нема, бира се између СНС и СЗС.

Зато је сада велика одговорност на лидерима СЗС. Велику одговорност има и СНС – да ли ће се, за време власти те странке, све урушиту у Србији, трајно изгубити КиМ и довести у питање биолошки опстанак српског народа? Сигурно је да међу напредњацима и њиховим коалиционим партнерима, као и гласачима, има и оних који никако не желе да буду на тај начин обележени и записани у историји. Али је питање колико је оних који нису чинили кривична дела у привреди, који нису били у сукобу интереса, учествовали у корупцији и непотизму, куповали дипломе… Ми можемо да се ујединимо у одбрани Косова и Метохије само ако смо уједињени у одбрани универзалних људских вредности и владавине права (у борби против криминала и корупције), а у томе ћемо бити уједињени ако, поред осећања љубави према свом народу и лојалности према својој држави, имамо и културу дијалога и правну свест. То мора да буде основа и за окупљање опозиције, и за дијалог са режимом.

Режим одбија дијалог са опозицијом. Да ли ће десничари и левичари, из опозиције, успети да успоставе дијалог између себе, и да ли ће понудити грађанима конкретан план? Може да се догоди да се СЗС избори за демократске изборе, а да на те изборе већина гласача не изађе или не гласа ни за СНС, ни за СЗС, и да нико нема кредибилитет да формира владу.  А стање у здравству, просвети, правосуђу, војсци, полицији, привреди, медијима… све је горе, док и даље трају велики притисци са Запада да се одрекнемо Косова и Метохије.


%d bloggers like this: