Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

22 децембра, 2020
Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.


Никола Варагић: Економија и остале досадне теме, које живот значе

6 септембра, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

 

____________________________

 

[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


Никола Варагић: Србија може да постане богата држава

28 фебруара, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

Минимални трошкови живота у Србији (у просеку) износе око 80 000 динара. Ако имате породицу, минимални трошкови су (у просеку, у зависности од општине или од града у коме живите) око 150 000 динара месечно (на пример, муж ради, жена не ради, имају троје деце, живе у Београду или у Новом Саду, где су трошкови живота већи него у Бору или у Прибоју), а минимална плата је око 25 000 динара.

Месечна плата или зарада радника у Србији не сме да буде нижа од минималних трошкова живота или “потрошачке корпе“. Све што је испод тога није плата и не може да се назива плата. Исто важи за пензију. Ако је ваша плата или пензија 25 000 динара месечно, то је онда социјална помоћ. Тачније, ако је у питању плата, то је накнада за робовски рад, тек да се одржите у животу и дођете поново на посао. Када то више не можете, замене вас са другим робом (када не буде више Срба, долазиће странци да раде). А пензионери – колико преживе. Што краће живе, након што приме прву пензију, мањи су трошкови ПИО фонда, здравственог фонда и буџета републике.

У Србији је просечна плата око 45 000 динара. Међутим, већина радника у Србији прима мању плату од просечне. Око милион људи је незапослено. Минималну пензију од 12 000 динара прима скоро 200 000 пензионера. Са тим парамa може да се живи пар дана, како да се преживи до краја месеца? Зато што то није могуће, велики број људи одлази из државе, међу онима који остају све је више болесних људи, а болесне људе више нема ко да лечи, пошто су лекари отишли у Немачку да раде.

Свака политика која не води ка томе да минимална месечна плата или пензија буде 80 000 динара (просечна плата би у том случају била више од 100 000 динара), односно, онолико колики су и минимални трошкови живота у том тренутку – није политика. Ако су трошкови живота већи – тамо где жена (и мајка троје деце) не ради, а муж ради, али нема плату која може да покрије све трошкове, онда жена мора од државе да добија плату или да има нека друга социјална примања за подизање троје деце, тако да заједно са платом мужа имају довољно новца за достојан живот. Уз праву политику, то није нешто немогуће и то није тако далека будућност.

Ако желите да имате толику плату и/или пензију (или уколико већ имате велику плату или пензију, али желите да и други достојно живе), за почетак, све што није плата или пензија која покрива минималне трошкове живота, не треба да се назива плата или пензија. Плата је једино плата ако од ње може достојно да се живи. Исто важи за пензију.

Уз праву политику, може да дође до раста плата (уз смањење незапослености) и пензија, и нижих трошкова живота и пословања предузећа (бољих услова за развој предузетништва, нижих пореза и доприноса… морају да се створе услови у привреди пре него што се донесе одлука о повећању цене радног сата и минималне месечне зараде), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту.

Међу политичарима постоје људи који раднике у Србији продају страним корпорацијама као “јефтину радну снагу“. Међу домаћим привредницима или капиталистима постоје они којима је у интересу да плате радника буду мале, да би они имали ниже трошкове – нижу цену производа или услуге, а већи профит. Међутим, правом привреднику, родољубу, то није у интересу и он то не жели. Он жели да има профит, али и да радник има добру плату, да је задовољан. То није могуће ако се не донесе нова државна економска политика. Нову економску политику не могу донети они који су створили садашњу. Повећање цене рада мења цене услуга, радова и производа, и у приватном и у државном сектору, а све то мора да прати реформа пореског система, ПИО и здравственог фонда, банкарског система, нова монетарна политика, враћање унутрашњег и спољашњег дуга државе, а то не може да се “саморегулише“ на “слободном тржишту“, иза тога мора да стоји Држава.

Држава мора да донесе и да спроведе мере које омогућавају: раст плата (и отварање нових радних места) и пензија, ниже трошкове живота и боље услове за пословање предузећа (приватна предузећа ће онда сама да се сналазе на тржишту), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту – да цена струје и комуналних услуга, или акциза за гориво, не буде превисока, да курс динара буде онај који је у интересу домаће привреде и извозника, да цене обуће, одеће, хране, прашка за прање веша, детерџента за прање судова… не буду знатно више него цене истих производа у другим државама (док је квалитет нижи), а да, понављам, плате радника буду знатно веће, да има више посла и мање рада на црно.

Држава ће то урадити оног тренутка када (скоро сви) грађани почну да гледају шта се ради у пракси, ако гледају у свој новчаник и у свој фрижидер, ако се интересују како се троши њихов новац, ако учествују у расподели новца буџета своје општине или државе, ако знају ко су људи који контролишу главне токове новца, шта раде и због чега то тако раде, ако не пристају да се продају или да раде за оне који поткрадају државу, итд. Сада је стање лоше зато што нема довољно економски писмених људи, премало људи прати шта се дешава са економијом – ретко ко се интересују како се троши новац из буџета, ретко ко разуме какви су проблеми предузетника који желе поштено да раде свој посао, мало је оних који су свесни колике су размере корупције и колико се новца украде од државе и народа сваке године, тј. колико би у свом животу имали мање проблема (на пример, деца и унуци мање би одлазила у иностранство да раде и живе, што значи да би било више породица које су на окупу, а мање би било развода и породичног насиља…) када би било мање корупције.

Таквих људи је мало и међу интелектуалцима. На пример, научници траже новац за своја истраживања, али их не интересује шта се дешава у привреди, какво је стање економије. Ако нема новца за научна истраживања, научници онда иду у државе у којима има новца. Али, у тим државама су се научници изборили да имају новац за своја истраживања, није то урадио неко уместо њих. Исто важи за учитеље или лекаре. Запослени у просвети и у здравству желе боље плате и боље услове за рад, али их не интересује шта се дешава у привреди и како политичари располажу са буџетом. Ако се појави нека донација, прихвата се, није важно од кога је, са којим циљем се даје и како је стечен тај новац. Исто то раде и они који воде њихове синдикате – уместо масовних протеста синдиката просвете, науке и здравства, на којима би се они изборили за боље плате и боље услове рада, имамо масован одлазак стручњака из Србије. Економска писменост, наравно, нема ефекта уколико нема грађанске и синдикалне солидарности, храбрости и активизма.

Дакле, грађани морају да постану економски писмени, а то не треба мешати (ово истичем зато што је српско друштво утемељено на православној и социјалистичкој традицији), са некаквом похлепом или материјализмом. Човек може да буде и духовно биће (уметник, песник) и да буде економски писмен, или, ако си духован и скроман (културан) човек, то не значи да си, у економском смислу, овца за шишање, коју сваки “мангуп“ може да шиша кад стигне. Ми можемо, и даље, више да ценимо духовност, али, не морамо, и даље, да живимо у сиромаштву, тако да одлазе млади из Србије и да више људи умире него што се рађа. Можемо да имамо бољи стандард него сада, а да не постане све трка за профитом и да немамо сурови или неолиберални капиталистички систем (где је 1% екстремно богатих и 99% сиромашних). Можемо да развијамо Србију, а да не изгубимо душу.

Нема ничег лошег, када се гледа са чисто духовне стране, ако имате добре путеве и пруге, добре болнице, одбаништа и школе, ако нико није гладан и сиромашан у држави. Постоје вредни и способни људи који желе да раде и да буду поштени плаћени, јер желе да живе и да издржавају своју породицу од свог рада, а не од социјалне или било какве друге помоћи – желе да раде и да живе у Србији. Обезбедити услове за достојан живот не значи да одмах постајете роб “потрошачког друштва“ или да сте морали да продате душу ђаволу. То значи да ви имате достојанство и предузетнички дух, и да осећате одговорност. Такви људи не чекају да држава или неко други уради нешто уместо њих, они не желе да држава брине о њима и о њиховој породици. Ако већину у држави чине такви људи, онда и сама држава постаје Држава – правна држава (поштује се “право личности“, постоји владавина права), држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (постоји јака средња класа и велики број успешних домаћих, мање јавних а више приватних, предузећа и брендова), ефикасна држава (ефикасна бирократија), слободна (економски независна) држава.

Политичари, пре него што покрену акцију типа “купујмо домаће“, прво морају да заштите домаће произвођаче и да створе услове за настанак нових домаћих производа и брендова. Како да купите домаћи производ, ако не постоји домаћи производ, или, ако је избор јако лош? Наравно, изузетке ће свако да подржи, али нас занима како да имамо велики избор квалитетних домаћих производа или брендова, и већу куповну моћ грађана и унутрашњу потрошњу. Када се повећају и производња и потрошња домаћих производа (на пример, поред раста куповне моћи грађана Србије, може да се повећа и број страних туриста, а поред њих, добре домаће производе радо ће, више него до сада, куповати и наши људи из расејања), повећава се запосленост и плате могу да расту. Исто тако нам је потребан већи број домаћих банака, да се обнови служба платног промета и оснује развојна банка, итд.

Циљ је да грађани постану економски независни (да живе од свог рада и од своје плате), а да држава (Србија) постане економски независна од неке друге државе или међународних финансијских институција. Србија то може брзо да постане ако се, са једне стране, повећа број пореских обвезника, а са друге стране, смањи корупција. Држави није потребан нико са стране као старатељ, ако у тој држави живе људи са предузетничким духом који знају да брину сами о себи. То до сада није био случај из више разлога.

Ратови, окупације или неповољне међународне околности, добро су нам познати разлози. Пола века наша економија је била комунистичка. Онда је дошла приватизација, коју су спровели лопови и квислинзи. Али, нешто је и до нас, нису за све други криви. У Србији, већину чине људи који су образовани и васпитани у православној и/или у комунистичкој традицији. А међу православцима (верницима) и комунистима (левичарима), већину чине они који одговорност са себе преносе на духовника (ако су православци), или на државу (ако су комунисти). Неки верници чекају да Бог или Црква реши проблеме које имају у животу, а неки левичари чекају да то држава уради уместо њих. Људи који су васпитавани у таквој традицији живе скромно, презиру материјално богатство, то су све добре особине, али исто као и сви остали људи, и они морају од нечега да живе и желе да имају добре школе и болнице, плату или пензију од које могу да плате рачуне и да имају за храну и остале основне потребе, не желе да им деца или унуци одлазе из Србије и зато морају да преузму одговорност на себе, јер нико то неће урадити уместо њих. Нико то неће урадити уместо грађана Србије, сваки грађанин доприноси на свој начин. Док је већина чекала Годоа, неки болесно амбициозни и похлепни људи, из владајуће елите, спровели су приватизацију и распродали су скоро све природне и привредне ресурсе, а напунили своје џепове. Деца то гледају и мисле да је то пут успеха и смисао живота.

Узоре или образце не морамо да тражимо у некој другој традицији, имамо довољно узора или образаца у својој традицији. Ми можемо на свој начин да ширимо предузетнички дух и да стварамо услове за развој предузетништва, можемо на свој начин да стварамо културу у којој се цени и поштено вреднује сваки рад, а да то не значи “промену свести“ у смислу да усвајамо протестантску етику, фаустовску културу и неолибералну економију, односно, можемо да стварамо “атомску технику“, а да победимо “прашумску етику“. Све што треба да урадимо јесте да знамо шта су “јунаштво и чојство“ (Марко Миљанов) и да живимо у складу са тим – да наше речи и нашу веру прате наша дела, да се обнови “средњи систем“ (Св. Владика Николај) у складу са данашњим временом, а то је могуће уколико се вратимо “светосавској философији живота“ (Св. Јустин Ћелијски), што значи да морамо да имамо и “правну свест“ (Жарко Видовић). У економији, ствари морамо да посматрамо са “српског становишта“ (Милош Црњански), јер свака држава штити своје економске интересе. Када већину буду чинили они који преузимају одговорност на себе, и предузимају све што је потребно да се стање поправи на боље, држава ће постати “сервис грађана“, тј. Србија ће постати правна држава, држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (са јаком средњом класом и великим бројем успешних домаћих предузећа и брендова), ефикасна и слободна држава. Ми можемо да имамо такву државу, ми можемо да имамо добре плате и добар стандард, а да и даље “будемо људи“ (Патријарх Павле), тј. да се сви не “претворимо у новац“, или, да не служимо Мамону као слуге Империје, у којој је “човек човеку вук“.

Грађани Србије, васпитавани у комунистичкој традицији, пружају отпор капитализму. То има и добре стране, и лоше – сваки домаћи предузетник се поистовећује са банкстером (то исто раде и неки православци због приче о богаташу коме ће бити тешко да уђе у Царство Божје). Несумњиво, српски народ, као стари хришћански народ, изабрао би пре живот у сиромаштву, него да се одрекне Христа. Дакле, питање је да ли ми можемо да не живимо у сиромаштву, а да се не одрекнемо Христа – да не постанемо горди, себични, развратни и похлепни. То што Империја жели да Србија буде држава Трећег света, то не значи да је то воља Божја. Када то решимо, свако сам са собом и заједно међу собом, све jе могуће.


%d bloggers like this: