Никола Варагић: Економска заједница

20 маја, 2022

Никола Варагић

Прошло је месец дана од избора и никоме се не жури да формира нову владу, пошто је притисак из света огроман, а буџет државе пред банкротом. СНС се ломи између Запада и Русије и сад је питање да ли ће у влади бити опозициона проевропска Странка слободе и правде, можда и коалиција МОРАМО, или ће СНС владу да прави са СПС-ом, а можда и са Заветницима и коалицијом НАДА (ДСС).

Већина грађана Србије није за улазак у ЕУ и НАТО. Власт која би изабрала Запад и увела санкције Русији, издала би свој народ и Русију као главног савезника. То би ту власт скупо коштало, без обзира што је патриотска опозиција сада и завађена и слаба. Са друге стране, власт која би одбила да уведе санкције Русији или почела да води политику у складу са интересима Србије, суочила би се са огромним притиском Империје, али не само власт, него и држава, то би погодило све становнике и све привредне субјекте. Како да се штета умањи, да се народ сачува, а привреда развија у овим условима?  

НАТО је послао британске и холандске војне авионе да чувају небо Румуније и Бугарске, пензионисани генерал војске САД позива НАТО да пошаље трупе у Украјину и спаси пад Одесе, јер је онда Русија на корак од Молдавије (где је и Придњестровље) и Румуније, а то значи и на корак од Србије. Велика Британија, САД и Немачка као и остале НАТО државе распоређују војску у средњоисточној и југоисточној Европи. Овај „поход на Исток“ НАТО држава подсећа ме на западноевропске крсташе из филма „Небеско краљевство“ („Kingdom of Heaven“, 2005), тј. кад Ги Лизињан, витез који је женидбом постао краљ Јерусалима, објављује рат Саладину. Балијан саветује краља да одустане, јер води војску на клање, али крсташи не одустају, одлазе у пустињу и губе рат. Војске НАТО држава могу да прођу и горе (ако прикупе довољно војника за рат са Русијом), од војске коју је створио Наполеон или војске коју је створио Хитлер и повео на Русију (и Србију).   

Ако Русија победи пету колону, скоро је немогуће да ће да изгуби у рату који је започео НАТО пакт. Наш задатак је да приоритет Русије буде долазак на Балкан и стварање савеза православних држава, после завршетка специјалне војне операције у Украјини и договора око поделе интересних зона са Западом. Србија мора све да учини да се нађе у руској зони интереса, као и остале балканске, православне и/или словенске државе. Да је Србија јака и независна држава или да је води велики државник, сад би председник Србије био један од главних преговарача између Москве и Кијева, али и Москве и Букурешта, Софије и Атине.

Ако Русија и НАТО не желе нуклеарни рат, мора да се направи компромис. Компромис би могао да буде да православне балканске државе уђу у зону интереса Русије, а да балтичке и државе Вишеградске групе које желе да остану у НАТО и ЕУ, остану, под условом да се склоне ракете које су уперене ка Русији и да се повуку војници осталих НАТО држава из тих држава. Ако то желе грађани НАТО држава, те државе могу имати антихуманизам као државну идеологију, што значи да би хришћани постали непожељни у тим државама, али би могли да се преселе у православне државе ако желе, као што би антихуманисти који не желе да остану да живе у руској зони интереса или у хришћанској цивилизацији могли да се преселе у НАТО државе. То би могао бити компромис, да се избегне нуклеарни рат.

Пошто постоји и могућност да ће сукоб између НАТО и Русије да ескалира, Србија у овом тренутку не може много тога да учини, осим да одлаже увођење санкција Русији, а да за то време гради добре односе са Румунијом, Бугарском, Северном Македонијом и Грчком и између Русије, Румуније, Бугарске, Северне Македоније и Грчке. Кад бисмо добили бољу власт, то време би могло да се искористи и да се направи дугорочни план – шта да радимо ако дође до рата или ако не буде рата, али дође до поделе Европе и света. Да се свет врати у стање пре пандемије корона вируса и специјалне војне операције у Украјини, скоро је немогуће. У неким држава у свету остаће social credit system, у неким ће се увести social credit system, а у православним државама је немогуће увести social credit system и то је оно што би требало да спаја православне народе – да се заједно боримо против таквог система.

Русија ће лакше да се одбрани од НАТО ако не изгуби Србију, Грузију и Јерменију и ако Грчка, Бугарска и Румунија не постану непријатељске државе. Ми остали не можемо да опстанемо ако не постанемо економски независни, а то ћемо постати само ако са Русијом створимо економски савез. Државе југоисточне Европе и црноморско-каспијског региона  географски и културно ближе су Русији, него Западу, чак и оне које нису православне или словенске, али су финансијски и технолошки ближе Западу и зависне од Запада. Мађарска је више савезник Русије, него САД, али је само због економије још увек део ЕУ и НАТО. Србија је савезник Русије, али је због економије на путу ка ЕУ и НАТО. Сви траже велика и уређена тржишта да остваре „амерички сан“? Тако је некад било, сад се то мења.

За Русију, економска заједница православних држава балканског и црноморског региона, плус Мађарска (ако би ушла у руску зону интереса, а Казахстан, Таџикистан, Киргистан и Узбекистан да остану део ЗНД), значи да има још једно тржиште величине ЗНД, дуплира тржиште које може сматрати домаћим, отвореним за руска предузећа. За српска, бугарска, румунска, грчка, казахстанска… предузећа то би значило приступ тржишту са скоро 400 милиона људи. Ако би се подигао животни стандард грађана ових држава, то би било веће тржиште од тржишта САД и Канаде, или веће тржиште од тржишта држава које би остале у ЕУ. Неко ће рећи да то није могуће, јер ове државе нису демократске или правне, али, то нису ни евроатлантске државе. Само, православне и остале источноеропске, евроазијске државе могу постати правне државе, са развијеном економијом, ако одоле притисцима Империје да спроведу „четврту индустријску револуцију“ или да уведу social credit system. Наше вредности су другачије, такав би требало да буде и наш систем. Своју културу не можемо да негујемо ако економски зависимо од оних који желе да нам наметну њихову културу. Наш циљ није да намећемо другима наш систем вредности или уређења, него да живимо у сувереним државама у систему који смо створили у складу са нашом културом.

Ако тргујемо са Кином која има social credit system и са исламским џамахиријама, можемо да тргујемо и са Западом ако уведе social credit system. Боље да тргујемо, него да ратујемо. Или, ако ратујемо, да то буде економски и културни, а не нуклеарни и биолошки рат. Да би опстали, морамо да створимо православни и словенски економски и културни простор. У овом тренутку, то највише зависи од Русије и од Србије, пошто су ове државе на првој линији фронта. Русија је најмоћнија православна држава, док Србија има добре односе и са православним државама, са којима Русија нема добре односе. Да ли ће Русија и Србија успети да окупе око себе остале православне државе? А касније и већину словенских?


Никола Варагић: Да ли Србија улази у економску кризу?

3 априла, 2022

Никола Варагић

Према Закону о буџету Р. Србије за 2022. годину планирано је 1.516,9 милијарди динара прихода. Oд пореза на додату вредност очекује се скоро 700 милијарди динара прихода. Међутим, око 90-95% ПДВ-а је од увоза, што значи да од вредности увоза зависе приходи буџета. Од акциза на нафтне деривате очекује се 186,5 милијарди динара прихода, али је Влада Србије ограничила цену евро дизела и бензина на 30 дана, а онда је спустила акцизу (гориво је опет поскупело). Расте инфлација и опада животни стандард грађана (због чега грађани узимају више кеш кредита од банака­­?), а то значи мањи увоз или ПДВ, а ЕПС је након више хаварија објавио да ће морати да увози струју до краја године. Због пандемије и кризе у свету вероватно ће стићи мање дознака из дијаспоре. Србија ове године мора да врати око 4 милијарде евра дуга. Кад се доносио Закон о буџету за 2022. годину предвиђен је дефицит буџета од скоро 2 милијарде евра. Сад је јасно да ће дефицит буџета бити већи од 2 милијарде евра, чак и ако будемо имали среће да се сукоб у Украјини брзо заврши и са пољопривредом ако не буде суше и буде добар род.

Јавни дуг износио је 30,1 милијарду евра на крају 2021. године. А укупни дуг привреде, становништва и државе је више од 60 милијарди евра (не рачунају се депозити код НБС). Домаћи пласмани банака су преко 56 милијарде евра, а укупни спољни дуг премашио је 35 милијарди евра на крају септембра 2021. Дакле, Србија ће 2022. године имати велику рупу у буџету, а дуг привреде, становништва и државе расте. У таквим околностима, власт дели новац пензионерима и младима пред изборе и прави још већу рупу у буџету и увећава дуг.

Ако поредимо Србију са државама из окружења сличне величине, можемо да видимо да ли је Србија економски тигар или близу банкрота. Србија је у 2020. години имала БДП од само 53 милијарде долара, Чешка од 245 милијарди долара – скоро 5 пута више од Србије, а Мађарска је имала БДП од 155 милијарди долара. Словачка од 105 милијарди долара, а Бугарска од 69 милијарди долара. Белорусија је имала БДП од 60 милијарди долара, иако је под санкцијама Запада. А Хрватска која има мање становника од Србије, у 2020. години имала је БДП од 55,9 милијарди долара, што је мало више од Србије.

Динарска штедња становништва износила је 100,9 милијарди динара, а девизна штедња становништва 11,9 милијарди евра. Динарска и девизна штедња износи око 13 милијарди евра. Са девизним резервама државе, које су око 16,8 милијарди евра, то је 30 милијарди евра, а укупни дуг Србије је преко 60 милијарди евра. Колико новца има у „сламарици“ не знамо, али јасно је да су дугови већи од потраживања и да је ово стање неодрживо.   

Привреда Србије је на стакленим ногама. У Србији не постоји владавина права, а без тога је немогуће градити тржишну привреду, развијати предузетништво и мала предузећа. Што се тиче домаћих великих приватних компаније, оне се праве (или су се куповала државна предузећа током приватизације) да би се продала странцима (на местима неких фабрика граде се стамбени и пословни комплекси). Увознички лоби је направио картеле у продаји одеће, обуће, телевизора, беле технике… и преко великих маржи додатно дере сиромашне грађане Србије. ИТ индустрија је развојна шанса Србије, али после погрешних мера Владе Србије у последње две године у ИТ индустрији је успорен раст. Такође, и у ИТ индустрији скоро све велике домаће фирме су продате страним компанијама. Прошле године је пала и пољопривредна производња (власт каже због суше). Грађевина цвета, али због велике сиве економије, а грађевински радници или раде на црно или се доводе из иностранства. Део путарских и грађевинских предузећа у власништву је „контроверзних бизнисмена“. Једино велики ланци кладионица немају проблем у пословању. Туризам је уништила пандемија.  

У суштини, ништа се не мења у економској политици коју су креирали ЈУЛ деведесетих и Г17 после 2000. године. Они који су водили економију Србије преузели су само најгоре из социјализма, и само најгоре из капитализма и то применили у Србији. У таквој економији влада закон јачег или богатијег. Кад су грађани тужили банке и добили на суду, банке су уцениле државу и суд је променио одлуку. Тако је срушен правосудни систем Србије. После промене Устава, грађани су свесни где то води, због тога може доћи до политичке и економске кризе после избора, што се мора имати у виду кад се праве економски планови до краја године. И колико дуго могу да важе уредбе Владе Србије о замрзавању цена уља, брашна, шећера, дуготрајног млека…? Колико инфлација утиче на сиромашне грађане? Да ли ће и по којој цени НБС одржати курс динара? Кад је домаћа привреда неразвијена, онда ништа не значи ни слабији динар, од тога користи имају само страни извозници. А они ће можда ускоро отићи (скоро сви су са Запада) ако Србија не уведе санкције Русији.

Иначе, 2 милиона грађана је у ризику од сиромаштва, а 0,5 милиона живи у апсолутном сиромаштву. Минимална потрошачка корпа – у којој на храну одлази око 40 одсто – биће више од 50 000 динара у 2022. години. Медијална нето зарада (значи да је 50% запослених остварило зараду до наведеног износа) за новембар 2021. године била је 51 782 динарa. Минимална цена рада у 2022. години износиће 35 012 динара (то је мање од минималне потрошачке корпе). У случају веће инфлације и веће рупе у буџету, и држава и велике (и домаће и стране) компаније и банке ће све своје минусе покушати да претворе у плусеве – преко леђа обичних, сиромашних грађана Србије. Да ли ће леђа грађана то поднети или ће грађани Србије показати да имају кичму, кад људе притисне мука, јер не могу да напуне фрижидер храном и плате рачуне и порезе, да врате кредит банци (па закуцају и приватни извршитељи у пратњи полиције по одлуци суда на врата), зато што су остали без посла у приватној фирми (код страног инвеститора који је затворио фирму или у домаћој, малој породичној фирми коју су угасили лоши услови за пословање или корупција)? Шта ће предузети предузетници и власници малих и средњих предузећа? Ко се за њих бори?

Kапитални расходи су сад 3 пута већи него што су били и износе 460 милијарди динара и скоро су стигли пензије, за које је ПИО фонд у 2021. издвојио 609 милијарди динара. Од доприноса ПИО фонду је легло више од 400 милијарди динара, или две трећине потребног новца за исплату пензија, а трансфери из државног буџета износили су око 180 милијарди динара. Ако у буџету нема новца, ту су капитални расходи или директно задуживање код банака или странаца. Капитални изадаци су око 4 милијарде евра, али, ко, где и под којим условима се задужује у име државе и узима неке провизије, зна само мало људи из власти. За Републички фонд за здравствено осигурање предвиђено је 73,5 милијарди динара према Закону о буџету за 2022. годину, а расходи РФЗО су преко 350 милијарди динара. Ако у приватном сектору дође до кризе и отпуштања радника, незапослени и неактивни грађани  чинили би више од 30 одсто оних у радном узрасту, а број запослених у јавном сектору и приватним предузећима која послују са државом и јавним предузећима, у укупном броју запослених у Србији, био би скоро 50 одсто. 

Колико би онда било новца за запослене у јавном сектору и за пензије? Зато лако може да се догоди да до краја 2022. године држава уђе у такву економску кризу да буде угрожена и исплата плата запосленима у јавном сектору и пензија. Кад држава нема новца, притиска обичне грађане и мала предузећа, а кад они не могу да плате, у проблему су и запослени у јавном сектору, а кад и њихова куповна моћ опадне – у проблему су сви увозници, трговци и произвођачи који ће продати мање робе, што значи мањи ПДВ, мањи порез на добит, а можда већи порез на имовину и остали намети државе… То је зачарани круг. Ако власт неће да укине акцизу на нафтне деривате, али ни да повећа цену струје јер симулира бригу о сиромашнима и о домаћим инвеститорима, онда ће морати да прода све што је остало од привредних и природних ресурса – ЕПС, Телеком Србија, издаће се дозволе за руднике… Или да се задужи, али пошто не може да враћа дуг, нико неће позајмљивати новац Србији, то ће урадити само они који желе да купе ЕПС, Телеком Србија или да отворе руднике литијума, па онда кад Србије не може да врати дуг – повериоци ће уместо дуга преузети све што је преостало од привредних и приредних ресурса Србије. Зато је Рио Тинто још увек у Србији, Рио Тинто боље од грађана Србије зна у каквом су стању финансије Србије.

Од краја 2000. до јуна 2008.  јавни дуг смањен је са 14 на 8 милијарди евра, а од јула 2008. до јула 2012. јавни дуг повећан је на 15,4 милијарди евра. Од јула 2012. до новембра 2021. дуг је повећан на 29,8 милијарди евра. У трећем периоду дуг је повећан за 14,4 милијарди евра што даје 4,29 милиона евра дневно или 49,7 евра у свакој секунди. Проблем Србије је што се задужује а не подиже се домаћа привреда и не смањује се корупција. Србија ускоро више неће моћи да враћа дугове – ни држава (република), ни јавна предузећа, ни локалне самоуправе, ни становништво, ни привреда… И Србија одлази на добош…

На пример, ако се у било ком тренутку приходи смање са 150 на 125 милијарди динара, а доспева 170 милијарди али нема могућности да се за ових 45 милијарди нађу нови кредити наступиће економска, буџетска криза и општа неликвидност. Или, ако приходи порасту на 170 милијарди, а да расходи буду 160 милијарди динара – ако доспева дуг од милијарду евра (120 милијарди динара) и не постоји могућност да се држава задужи у том износу, то је банкрот државе попут Грчке, којој су страни повериоци су предложили да прода нека острва (да се одрекне дела територије). Како да Србија избегне дужничко ропство? Како да не оставимо будућим генерацијама дугове које неће моћи да врате? Ако ескалира сукоб између Русије и Запада због Украјине, Србија врло лако може да банкротира. Србија је у лошој позицији ако Запад уведе санкције Србији (а Србија остане изолована од Русије), а у још горој позицији ако Србија уведе санкције Русији да би избегла санкције Запада. После избора, ако СНС остане на власти, Србија ће скоро сигурно увести санкције Русији. Да би се преговарало са Русијом и Кином, морамо да имамо власт која није прозападна.

Најгоре од свега је што Србија може да доживи економски крах у тренутку кад свет излази из пандемије, можда се догоди и да се проблем у Украјини реши ускоро, тако да сви крену напред, осим Србије која ће и даље убрзано пропадати. То је изгледа неизбежно ако се има у виду степен економске неписмености владајуће елите, колико интелигенцију не занима економија и решавање свакодневних животних проблема обичних грађана, самим тим је и народ економски неписмен и не зна да се бори за своја права или свој новац. Таква држава не може да буде (економски) независна. Чак и да сад најбољи дођу на власт у Србији, прве године имали би јако мало простора за маневре, попут владе Црне Горе коју је водио Здравко Кривокапић. И нова Влада Србије наследила би празан буџет, велики спољни и унутрашњи дуг и хиљаде лоших уговора. Због промена у политици или у курсу државе, трпела би велике притиске из света, а последице би се највише осетиле у економији, због чега би грађани Србије вршили притисак на нову власт. Остаци старе власти или дубоке државе подстицали би незадовољство у народу и сарађивали са непријатељима из света са циљем да се врате на власт и врате стари курс државе. Наравно, упркос свим препрекама, уз нову економску политику и помоћ Русије и Кине могуће је решити ове проблеме.

У економском препороду велику улогу може да одигра и дијаспора. Од 1990. године није ништа конкретно учињено на повезивању матице и расејања – што је најбољи доказ да је Србија заробљена од стране домаће дубоке државе и страног крупног капитала. Домаћа дубока држава је реликт комунизма и зато није желела дијаспору, а страни крупни капитал је одводио радну снагу из Србије и не жели богату и јаку Србију, већ да од Србије направи велики рудник са фабрикама у којима ће радити робови, било које нације.


Никола Варагић: Стварати и делити

31 октобра, 2021

Никола Варагић

Све док у идеолошко-верском смислу постоје људи различитих уверења, (мора да) постоји разлика између левице и деснице. Ако је десничар верник, а левичар атеиста, не може се верник присилити да постане атеиста, нити атеиста да постане верник – постоји јасна и непремостива разлика између десничара (верника) и левичара (атеиста) – свако има свој поглед на живот и смрт, и свако се бори за своја права и слободе. Рат између десничара и левичара, између вере и науке, постоји, јер и на једној, и на другој страни, има више оних који теже тоталитаризацији и хилијазму, него демократији. Дакле, ако не може да се укине разлика, ако не желимо да се на силу мењају лична уверења људи, тј. да се идеологија или вера шири на силу, левичари и десничари не морају да буду екстремисти, и у рату – може да се гради култура дијалога, могу да поштују људска и верска права, право личности…    

У економском смислу, бесмислена је подела на левицу и десницу, јер није нормално да си у економском смислу искључиво левичар (комуниста) или десничар (неолиберал). Кад си искључив, било као комуниста или капиталиста, у суштини си фашиста. Није нормално да стављаш профит испред здравља људи, да си против бесплатног здравства и образовања –  против тога да свако може да се лечи и школује и има једнаке шансе (ако си неолиберал), као што није нормално да си за укидање приватног предузетништва, здраве конкуренције, да само узимаш или делиш туђе, а да ништа сам не ствараш (ако си комуниста). Нормално је да постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта – да постоје услови и за развој приватног предузетништва, и да се ствара друштво социјалне правде.

Дакле, сваки човек би требало да буде предузетник (вредан радник) и да живи од свог рада – да не зависи од других и да сам брине о себи (и својој породици), да има толико части и поноса (мушкости), а не да се (психофизички здрав човек) понаша као размажено дете или да буде лењ и да га није срамота да моли друге и да проси. Али, сваки човек би требало да буде и социјалиста у души или милосрдни Самарићанин, да не мисли само на посао, да не ставља профит испред свега, да брине о сиромашним и болесним (тако да левица не зна шта ради десница) – да не постане себични сноб или сурови капиталиста који не поштује раднике, да врати друштву оно што је добио од друштва… Здрава личност и морално биће, не може да буде искључиво десничар или искључиво левичар у економском смислу.

Показало се да је и комунистичка планска економија потпуни промашај (а да је бескласно друштво утопија), и да је (нео)либерална невидљива рука тржишта која све регулише, исто тако потпуни промашај и утопија. Планску економију заступају следбеници социјализма, а слободно тржиште следбеници либерализма. Шта је човек који не следи ове идеологије? Која је трећа идеологија или политичка теорија? То је фашизам. Не постоји четврта. Зашто би православац следио идеологију либерала или идеологију социјалиста, ако се залаже за развој приватног предузетништва и за друштво социјалне правде? Зашто је немогуће да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта? Од чега то зависи?

Зашто је комунизам пропао, а либерални капитализам у кризи којој се не види крај? Да ли то има везе са економском теоријом, или са моралном вертикалом? На пример, економска теорија Маријане Мацукато је православцима из бивших комунистичких држава блиска и може да се узме у обзир приликом стварања нове политичке теорије, као прве политичке теорије православно-словенске цивилизације и новог економског модела или православне економије. И Маријана Мацукато оспорава многа начела неокласичне економске теорије и руши неолиберални мит о „агилном“ приватном сектору и „неефикасној“ држави, али она није за централно планирање, већ за то да грађани имају користи од инвестиција државе у иновације. Наравно, критичари истичу да она „не успева да докаже да су посебне владине интервенције које она сматра корисним биле намерно усмерене на постизање конкретног исхода“, и да то није само позитивни спиловер. Међутим, Мацукато истиче улогу државе у финансирању високо-ризичних инвестиција или подршку владе иновацијама у ризичним раним фазама, пре него што их комерцијализује приватни сектор (нпр. кад држава новцем пореских обвезника финансира фармацеутска истраживања која помажу произвођачима лекова, а нема повраћаја владиних улагања у фармацеутску индустрију и цене лекова нису формиране узимајући у обзир уложене јавне инвестиције у истраживање и патентирање), што значи да су ризици социјализовани, док су награде приватизоване (профит Big Pharma мери се у хиљадама милијарди долара, а држава улаже новац у истраживање, патентирање и купује скупе лекове). Тако нестаје граница између државе и крупног капитала – крупни капитал приватизује државу, држава постаје приватно власништво богате елите. Са друге стране, Мацукато истиче да се левица превише фокусира на прерасподелу, а недовољно на стварање богатства, што значи да Мацукато, у економском смислу, није ни социјалиста, а ни либерал, против је лихварског капитализма, а није ни за комунизам или комунистичку непредузетничку (неефикасну) државу. Слично мисле и неки православни економисти.

Шта су људи који у економском смислу нису ни социјалисти, ни либерали, а ни фашисти? Хришћанин је антифашиста и не може да буде само капиталиста, или само социјалиста, у економском смислу. А хришћанство није идеологија. Међутим, држава у којој хришћани чине половину или већину од укупног броја становника, државу коју је стварао народ чији је идентитет утемељен у хришћанској духовној традицији, требало би да има и државно уређење и економски модел у духу своје културе. Повратак у средњовековну теократију и феудализам је искључен (нереално), а постојеће (модерне) три идеологије или политичке теорије (либерализам, социјализам и фашизам) нису у духу православне вере и културе и идеолози су људи који нису хришћани, а многи су и милитанти антихришћани. Ако се не појави алтернатива либерализму и социјализму и не изађемо из кризе капитализма, ако не дође до моралне обнове, у свету ће тријумфовати фашизам. Онда је подела Европе нужна.

Дакле, како да држава постане предузетничка, а да не угуши приватно предузетништво? У теорији и либерала и социјалиста постоје решења, али у пракси, на делу, у сваком систему појаве се аномалије због моралног пада идеолога, револуционара, следбеника… Исто као кад политичари док су у опозицији једно говоре, а кад дођу на власт друго раде. Зато је кључна духовно-морална вертикала: да речи прате дела или да не буде двоструког морала – да постоји минимум унутрашње моралности и свести чије је све што човек створи. Да се не појави јаз између теорије и праксе. Човек који осећа „страх Божји“ и зна да Бог све види неће ући у корупцију и криминал, ако је приватник биће лојална конкуренција, или ако је државни функционер или службеник неће да краде државу. Православна (нова) политичка теорија и православни (нов) економски модел мора да се ствара у оквирима православног координантног система, са духовном вертикалом (хришћанским моралом) као темељом –нова политичка теорија може да се појави само на таласу моралне обнове.  


Никола Варагић: Опозиција крупном капиталу

17 октобра, 2021

Никола Варагић

Банке не одустају од рата против грађана (клијената и адвоката). Рио Тинто не одустаје од рата против Србије. Све три гране власти (извршна, законодавна и судска) раде за четврту грану власти – крупни капитал. И кризни штаб за борбу против пандемије под контролом је фармацеутске индустрије, тј. крупног капитала. Држава је сервис крупног капитала, а не сервис грађана. Фашизам је фузија крупног капитала и државе. Зато не чуди покушај да се донесе нов закон о полицији и омогући полицији да и законски прати грађане преко видео камера постављеним у целој Србији. Да је изгласан тај предлог закона, Србија би постала најтоталитарнија држава у Европи, тј. горе би биле државе које су увеле ковид пасоше.

Ако банке остану четврта грана власти, ако Рио Тинто отвори рудник литијума, ако се од Србије направи Велики брат, следеће је увођење ковид пасоша, укидање папирног новца и одузимање деце од родитеља. А све је почело, наизглед баналном, казном због невезаног појаса кад сте сами у возилу. Колико људи се ослободило и тражи укидање те казне?

Нико ко се искрено бори против криминала и корупције, отварања рудника литијума или прљавих технологија и жели да покаже банкстерима и фармакомафији да нико не може да буде изнад закона, неће добити велики простор у медијима, неће имати новац за странку и предизборну кампању, или заштиту полиције и правосуђа кад дође до крађе на изборима. Крупни капитал контролише (корумпира) власт, али жели и да контролише (корумпира) и опозицију. Колико дуго би СНС био на власти ако би сад објавио рат крупном капиталу и мафији? Шта председнику државе и СНС поручују министри финансија и одбране?

У суштини, свака странка жели да живи од државног буџета и да има велике капиталисте као спонзоре и да тако реши проблем финансирања. Већина странака има такве спонзоре. Тако је настала и СНС. Наравно, постоје и богати људи који су поштено зарадили новац и имају племените циљеве, али се за странке по правилу лепе они са прљавим капиталом. Да ли су странке, које финансира капитал такве врсте, опозиција власти? Оне су опозиционе онолико колико су судови независни у односу на банке. Кад су у опозицији, обећају да ће укинути Бус плус и Паркинг сервиса, а кад дођу на власт раде исто што и претходна власт. Систем се неће променити док се не промени систем финансирања политичких странака, политичара и државних функционера, све три гране власти; ако на тим функцијама нису поштени, скромни, успешни и стручни људи. Права опозиција мора да нађе начин како да се финансира, а да странка не зависи од крупног капитала и да држава постане економски независна (свака власт само повећава спољни дуг Србије, а не расте БДП).  

Шта би се догодило ако би преко избора или преко улице на власт дошле странке одлучне да се обрачунају са криминалом и корупцијом? Неке банке биле би одмах угашене, а неке би се повукле из Србије. Инвеститори са којима би били раскинути уговори тужили би Србију (Рио Тинто, Ал Дахра…). И СББ и Телеком Србија прогласили би банкрот. Власник ТВ Пинк би са кумовима и пријатељима авионом напустио Србију, или би покушао то да уради… Али, колико странака опозиције има стратегију како да амортизује ударац који би добили од крупног капитала и страних влада, медија и међународних судова? Како да то не погоди грађане Србије – да због тога не буду мање плате и пензије, да стотине хиљада људе не остане без посла, и не само то, него како да повећају запосленост, зауставе одлив мозгова и победе белу кугу? Неке странке опозиције најављују рушење Београда на води кад оне дођу на власт, али не кажу како ће то правно решити, колико ће то коштати, ко ће платити или шта је њихова визија, тј. како би оне тај простор уредиле. Неке друге странке најављују да ће раскинути Бриселски споразум или одустати од уласка у ЕУ, али нисмо видели план како би надокнадили губитке привреде и губитке неких тржишта због сукоба са ЕУ… То не значи да не би требало нешто урадити поводом Београда на води, и да не би требало раскинути Бриселски споразум, само како и шта после тога – мора да постоји неки план. Што се економије тиче, све странке опозиције су веома површне. Као и власти.

Да ли нека странка опозиције има економски тим способан да створи услове да се развије, на пример, приватна привредна комора у којој би се окупило више хиљада предузетника и више хиљада малих, средњих и великих предузећа, сви они који желе да послују поштено, као лојална конкуренција и подржавају борбу против криминала и корупције у привреди и држави? Та комора могла би да окупи и све предузетнике и привреднике из дијаспоре који би желели али због привредног криминала и корупције нису до сад инвестирали у Србији. Када би се 10 000 таквих предузетника и привредника окупило на једном месту решило би се и питање оснивања и финансирања опозиционих медија. Да ли би странка која би имала такав економски тим и то урадила, имала проблем да обезбеди финансије за свој рад и за предизборну кампању и контролоре на изборима – да буде независна од прљавог крупног капитала (лихварског капитализма)? Или више странака, које би се удружиле и чији би економски тимови на томе радили? Корупција и мафија могу се победити само системски, кад се удруже политичари, судије, полицајци и привредници који су поштени и одлучни да се боре против корупције и мафије и створе систем који ће бити другачији, тако што ће они бити пример за друге (неће радити исто што и претходне власти кад дођу на власт).

Дакле, шта значи бавити се политиком, а не бавити се и економском политиком? Шта ћеш друго да радиш кад дођеш на власт, осим да се бавиш приливима и расходима буџета, који контролишеш? Како ћеш да подигнеш животни стандард и смањиш дугове? Ако ништа не знаш о привреди, можеш једино да гледаш (контролишеш) грађане преко видео надзора.  

Ако опозиција дође на власт, да ли ће демонтирати паметне камере? Да је овај свет ближи рају него паклу, то би могло да се користи да се казне бахати возачи, прате криминалци и страни агенти, да се брже реагује у случају несреће, пљачке… Али, знамо да се такав видео надзор злоупотребљава, а и нико сад не може да гарантује да странци не могу да упадну у системе МУП-а. Зато је боље да паметних камера нема, да се поштује приватност грађана. Ово је само део проблема и послова који чекају странке опозиције кад дођу на власт. Да су се решавањем тих проблема бавиле док су у опозицији (да имају визију какав систем желе да стварају, план А шта ће да раде кад дођу на власт и план Б ако нешто не крене по плану А, припремљене предлоге нових закона и новог Устава…), верујем да би се до сада нашао начин да се обезбеде финансије за рад странака, предизборну кампању и медије, односно, да опозиција постане довољно јака (да има јаку инфраструктуру и стручне тимове за све области) да победи на изборима, упркос томе што нема подршку крупног капитала и тајне полиције (већег дела крупног капитала и тајне полиције). Важно је имати подршку народа. Ни сад није касно да се почне. То посебно важи за оне млађе који нису били на власти.


Никола Варагић: Православна економија

26 септембра, 2021

Никола Варагић

Међу ционистима, католицима, протестантима, муслиманима, будистима, либералима или левичарима (неправославнима), има веома богатих људи и богатих држава и нико од њих нема проблем да финансира своју веру или идеологију (цркве, организације).

Православне цркве живе од прилога верника. Али, нема много црквених људи, искрених верника – углавном су то сиромашни људи и средња класа. Богатих православаца је, због комунизма, веома мало и богати људи у православним државама углавном нису искрени верници. Реституција није донела значајне изворе прихода црквама. Због тога православне цркве зависе од власти својих држава (које су сиромашне). Од пада комунизма, држава је главни финансијер цркве. За разлику од Срба или Руса, Грци нису имали комунистичку диктатуру, али имају екуменисте или глобалисте који преко државе утичу на цркву.    

Дакле, државе које финансирају православне цркве су грађанске или секуларне државе, а у владајућој елити и међу богатим људима најмање има правих православаца. Финансијери желе да се питају кад дају неком новац и неки то користе да убаце своје људе са циљем да дискредитују цркву, да промене изворно хришћанско учење, да се прихвате екуменизам, њу ејџ, ЛГБТ идеологија или трансхуманизам, слуша СЗО, да увуку Цркву у блато дневне политике и изборе… У овом свету, свако брине о себи, а кад финансира друге, то је увек на штету других – тако жели да оствари своје циљеве, наметне своје уверење или свој начин живота. У Србији, то се види и по споменицима посвећеним светитељима, на којима има више паганских и масонских елемената, него православних, а неки су толико ружни да одбијају вернике. То се плански ради, то раде они који издвајају новац за такве споменике, док се прави православци или искрени верници чуде или жале зашто се то тако ради.   

Коме се православци жале? Од кога очекују новчану помоћ? Да ли ће они који мрзе Цркву и свештенство, и за монахе и монахиње говоре да нису нормални, јер се одричу телесних задовољстава и света, дати новац монаху или монахињи за манастир, или свештенику за обнову цркве или неки црквени пројекат, за помоћ сиромашним и болесним верницима? Да ли либерали и левичари траже новац од православаца за финансирање ЛГБТ покрета? Да ли католици или протестанти траже прилоге од православаца за финансирање својих цркава? Да ли масони траже прилоге од православаца за градњу својих храмова? Сви осим православаца имају разрађене системе финансирања и њихове буџете пуне између осталих и православци (као купци, корисници или клијенти), пошто не постоје православне фирме, банке, медији, фабрике… Православци су потпуно неорганизовани и понашају као да сад не постоје услови да сами створе изворе финансирања за своју верску заједницу или за све потребе њених чланова. Као да нема воље да се то уради. Али се и даље траже прилози.

Зашто је то тако? Православни народи су стари хришћански народи (већина и преко 1 000 година), прошло је 30 година од пада комунизма, постоји нуклеус верника али нико ништа не предузима да се створи православна економија. Бесмислено је очекивати да неко други финансира Православље или да држава постане теократска и световни владар (аутократа) главни финансијер цркве. Негативни традиционализам је један од разлога зашто је то тако.

Један од разлога је и то што хришћанин жели само Богом да се богати. Али, не можемо од државе да правимо манастир, без деце, који живи од прилога. А не желимо ни да држава буде мафијашка. Ако у држави цветају криминал и корупција, клирици морају да буде на страни опљачканог радника, на страни малог предузетника који не може да развија фирму због корупције… Свештенике не занима економија, стање у привреди, положај радника и како народ тешко живи. И не само да их не занима (а имају тарифе и наплате своје услуге), него још у прве редове у цркви постављају оне који су опљачкали раднике и државу и уништили домаћу привреду. Свештеници би требало да увек буду на страни сиромашних, дискриминисаних, жртава приватизације… Да су се клирици тиме бавили у прошлости не бисмо имали комунизам, а данас неолиберализам. А кад се у цркви појави неко ко нешто предузима да би финансирао рад парохије и епархије, углавном га већина осуђује. Некад и оправдано, јер неко више мисли о профиту, него о Богу. И то је доказ колико је потребно створити православну културу и економију Како да се превазиђу западњачки економски модели и идеологије? Како да не постанемо лихварски капиталисти, попут протестаната и циониста, а да имамо довољно новца за своје потребе и да више никад не тражимо новац од нехришћана? Како да се изгради „држава благостања“, а да Црква остане „окамењена“? Како да се избегне раскол у Православној Цркви, ако све помесне цркве зависе од својих држава, које нису економски независне? Како да црква финансијски не зависи од државе?    

Шта и како да раде клирици што се тиче финансирања Цркве и покретања послова који ће доносити приходе црквама и манастирима? Како да се поштују радници у православним компанијама? Како да се подрже способни православни предузетници и иноватори? Како у селима у којима има верника да се стварају православне задруге, како да се подрже мале трговине чији су власници православци, какве банке да стварају верници, како да се праве православни интернет, православне друштвене мреже и православни медији и како да се оснивају православне школе, факултети или универзитети? Дакле, како да преживимо, као православци, овај век, ако се нико међу православцима не бави озбиљно економијом? И не повезује православне економисте и привреднике? Замислите да сад постоје наднационалне корпорације чија су седишта у православним државама а акционари искрени православни верници који финансирају пројекте важне за Цркву и да се такве корпорације рекламирају и на православним медијима и друштвеним мрежама, да иноватори који су православци могу да нађу инвеститоре (инвестициони фонд) међу православцима… Да ли би онда било довољно новца за цркве и манастире, за штампање књига на ћирилици, за талентовану и сиромашну децу, да ли би било много мање сиромашне деце, итд. Православци у развоју православне економије не смеју да се ограниче само на границе своје помесне цркве или националне државе, или само на границе своје парохије или епархије. Мора да се створи свеправославна пословна мрежа и економски савез православних (хришћанских) држава. Како да се створе нов економски модел (и ново унутрашње државно уређење) и економски савез православних држава, одговор би можда могла дати нова политичка теорија.  

Бог је дао православцима толико талената, таква природна богатства, сад и прилику да се ослободе окупације Запада. Све је сад на православцима. Само ће православци бити криви ако се не изборе за економску независност, ако остану колоније Империје и тако дозволе трансхуманистима да прогоне све што је хришћанско и у овом делу Европе. Да ли је време да православци и Словени покажу да знају и да могу да живе од свог вредног рада? Да ли је време да православци и Словени почну да брину једни о другима и помажу једни друге?


Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


Никола Варагић: Независна држава није економски зависна

22 децембра, 2020
Никола Варагић

Странка слободе и правде (ССП), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ) договорили су се о изради предлога Платформе за дијалог о изборним условима са представницима власти, a под покровитељством Европског парламента (ЕП).

Да ли је државнички звати странце (било које, није важно одакле су) као покровитеље или посреднике у дијалогу власти и опозиције (у унутрашњем дијалогу)?

Ако нисмо у стању да се сами међусобно договоримо око унутрашњег државног уређења и избора представника народа и ако не можемо да водимо културни дијалог, без странаца као посредника и покровитеља, онда не заслужујемо да постојимо као народ.

Ако је власт лоша, нека је опозиција сруши уз помоћ народа, без помоћи странаца. Ако је и опозиција лоша, из народа морају да се појаве нови лидери. Ако ће свако, сваки пут, уз помоћ странаца долазити на власт, онда не заслужујемо да постојимо као народ.   

Ако ће и даље скоро сви морални људи и добри стручњаци само да критикују, или само да гледају своја посла – ако они који су морални и способни неће да се баве политиком, онда не заслужујемо да постојимо као народ. Што је више чистих људи у политици, политика је мање прљава. Такве људе имамо, али ако они не преузму одговорност, чему да се надамо?

Ако је циљ да још неко време остане „замрзнути конфликт“ на Косову и Метохији, да ли цела Србија мора бити у замрзнутом стању? Зар није логично да се, док не дође време да се донесе коначно решење за статус КиМ, Србија економски ојача – да зауставиш одлазак грађана Србије на рад у иностранство и победиш белу кугу, да подигнеш Србију на ноге?  

То није могуће ако никог не занима економија и ако сви чекају да неко други реши наше економске проблеме. Нисам од оних који кажу „све је у економији, глупане“, јер не желим да се претворимо у друштво које профит ставља испред свега, али сам и против лажне скромности, или лицемерја – да се, са једне стране, говори како „мени новац није важан“, а са друге стране, да се онда због новца као главног разлога одлази у дијаспору, или растура породица, или пријатељство, или да се разболиш због бриге о новцу који ти „није“ важан, или да продајеш народ и државу, или да мењаш веру и цркву због новца.

Ако привредници и предузетници (они који се нису обогатили кроз криминал, корупцију или приватизацију) не формирају приватна удружења привредника или предузетника, ако се стране компаније и стране НВО више баве уређивањем закона и прописа у Србији, него српске политичке странке, домаћи привредници и грађани Србије, онда ће Србија остати колонија. Србија је у економском смислу, у овом тренутку, 100% колонија.

Економски неписмени људи не могу да буду економски независни. Људи који чекају да неко други нешто предузме и уради уместо њих, нису предузетници или лидери. Ко буди наду да ће грађани живети боље, имаће народ на својој страни и неће му бити потребни странци да натера власт да створи услове за поштене изборе. Лоше стање наше економије показује колико су наши политичари навикли да живе од сисања буџета државе, или да их плаћају тајкуни, или странци, и колико има обичних грађана који желе да буду на месту таквих политичара. Никад ниједан политичар није нешто смислено говорио о економији и никад нико није имао било какву визију економског развоја. Лидери ДОС-а (и Коштуница и Ђинђић) су вођење економије државе препустили Г17 плус, али је та странка сахранила српску привреду. Лидери те странке су сада међу напредњацима, а део оних из ДОС-а који су заједно са Г17 плус уништили српску привреду, остао је у опозицији.

Независне државе нису економски зависне од других држава и међународних банака и не дозвољавају странцима да се мешају у унутрашње односе као посредници у унутрашњем дијалогу. Као што ни зрели и одговорни људи не дозвољавају да се други мешају у њихове породичне односе или како ће васпитавати своју децу, не траже помоћ од других, не просе и не чекају државу да им обезбеди посао, него сами зарађују за себе и за своју породицу. Прави домаћини воде рачуна о свом домаћинству и труде се да живе од свог рада, а не од кредита. Колико политичари или елита брине о свом народу и жели му добро, види се по томе какви су услови живота обичних грађана. Колико су способни политичари и какви су домаћини (колико је себична и неспособна елита), види се по стању економије државе.  

Најлакше је позвати странце да буду посредници у дијалогу, или да странцима продаш сва предузећа, али, странци неће водити рачуна о интересима твоје државе, него о интересима својих држава или корпорација за које раде. Нисмо толико мали као народ и држава да не можемо да се изборимо за економску независност и да се странци не мешају у унутрашње односе. Србију воде људи који међу странцима траже старатеље и покровитеље, зато што не верују у свој народ, и знају да народ њима не верује. А то траје, према мом мишљењу, још од Берлинског конгреса. Понашамо се према држави као да смо колонија и загађујемо природу као да то нису наше реке, језера, планине, као да то није наша земља и као да ту неће живети наша деца и унуци. Као да још увек нисмо схватили да не зависи све од воље великих сила и да не морамо за све да питамо престоницу империје. За оне који верују у себе и у свој народ, воле да раде, знају и шта желе и како да то остваре, то што се Србија налази на „раскрсници путева“ је предност и прилика, а не препрека и изговор за неуспех.

Империја свакога ко тако размишља жели да казни, ако не може да га купи. Али ако ниси спреман на жртву, и не знаш да направиш систем који не зависи од једног човека, онда не улази у политику и не намећи се као представник грађана или вођа народа.   Док се не појави прва генерација политичара који ће се озбиљно бавити и економијом, као прави домаћини, нисмо на путу да постанемо независна држава. Ако останемо колонија, нестаћемо као народ. У том случају, то ће бити заслужено, јер то значи да нисмо буквално ништа урадили да опстанемо и постанемо (економски) независна држава. Бог нам је дао и богату земљу (предивну природу) и памет (надарене људе), а ми ништа нисмо урадили.


Никола Варагић: Економија и остале досадне теме, које живот значе

6 септембра, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

 

____________________________

 

[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).


Никола Варагић: Србија може да постане богата држава

28 фебруара, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

Минимални трошкови живота у Србији (у просеку) износе око 80 000 динара. Ако имате породицу, минимални трошкови су (у просеку, у зависности од општине или од града у коме живите) око 150 000 динара месечно (на пример, муж ради, жена не ради, имају троје деце, живе у Београду или у Новом Саду, где су трошкови живота већи него у Бору или у Прибоју), а минимална плата је око 25 000 динара.

Месечна плата или зарада радника у Србији не сме да буде нижа од минималних трошкова живота или “потрошачке корпе“. Све што је испод тога није плата и не може да се назива плата. Исто важи за пензију. Ако је ваша плата или пензија 25 000 динара месечно, то је онда социјална помоћ. Тачније, ако је у питању плата, то је накнада за робовски рад, тек да се одржите у животу и дођете поново на посао. Када то више не можете, замене вас са другим робом (када не буде више Срба, долазиће странци да раде). А пензионери – колико преживе. Што краће живе, након што приме прву пензију, мањи су трошкови ПИО фонда, здравственог фонда и буџета републике.

У Србији је просечна плата око 45 000 динара. Међутим, већина радника у Србији прима мању плату од просечне. Око милион људи је незапослено. Минималну пензију од 12 000 динара прима скоро 200 000 пензионера. Са тим парамa може да се живи пар дана, како да се преживи до краја месеца? Зато што то није могуће, велики број људи одлази из државе, међу онима који остају све је више болесних људи, а болесне људе више нема ко да лечи, пошто су лекари отишли у Немачку да раде.

Свака политика која не води ка томе да минимална месечна плата или пензија буде 80 000 динара (просечна плата би у том случају била више од 100 000 динара), односно, онолико колики су и минимални трошкови живота у том тренутку – није политика. Ако су трошкови живота већи – тамо где жена (и мајка троје деце) не ради, а муж ради, али нема плату која може да покрије све трошкове, онда жена мора од државе да добија плату или да има нека друга социјална примања за подизање троје деце, тако да заједно са платом мужа имају довољно новца за достојан живот. Уз праву политику, то није нешто немогуће и то није тако далека будућност.

Ако желите да имате толику плату и/или пензију (или уколико већ имате велику плату или пензију, али желите да и други достојно живе), за почетак, све што није плата или пензија која покрива минималне трошкове живота, не треба да се назива плата или пензија. Плата је једино плата ако од ње може достојно да се живи. Исто важи за пензију.

Уз праву политику, може да дође до раста плата (уз смањење незапослености) и пензија, и нижих трошкова живота и пословања предузећа (бољих услова за развој предузетништва, нижих пореза и доприноса… морају да се створе услови у привреди пре него што се донесе одлука о повећању цене радног сата и минималне месечне зараде), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту.

Међу политичарима постоје људи који раднике у Србији продају страним корпорацијама као “јефтину радну снагу“. Међу домаћим привредницима или капиталистима постоје они којима је у интересу да плате радника буду мале, да би они имали ниже трошкове – нижу цену производа или услуге, а већи профит. Међутим, правом привреднику, родољубу, то није у интересу и он то не жели. Он жели да има профит, али и да радник има добру плату, да је задовољан. То није могуће ако се не донесе нова државна економска политика. Нову економску политику не могу донети они који су створили садашњу. Повећање цене рада мења цене услуга, радова и производа, и у приватном и у државном сектору, а све то мора да прати реформа пореског система, ПИО и здравственог фонда, банкарског система, нова монетарна политика, враћање унутрашњег и спољашњег дуга државе, а то не може да се “саморегулише“ на “слободном тржишту“, иза тога мора да стоји Држава.

Држава мора да донесе и да спроведе мере које омогућавају: раст плата (и отварање нових радних места) и пензија, ниже трошкове живота и боље услове за пословање предузећа (приватна предузећа ће онда сама да се сналазе на тржишту), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту – да цена струје и комуналних услуга, или акциза за гориво, не буде превисока, да курс динара буде онај који је у интересу домаће привреде и извозника, да цене обуће, одеће, хране, прашка за прање веша, детерџента за прање судова… не буду знатно више него цене истих производа у другим државама (док је квалитет нижи), а да, понављам, плате радника буду знатно веће, да има више посла и мање рада на црно.

Држава ће то урадити оног тренутка када (скоро сви) грађани почну да гледају шта се ради у пракси, ако гледају у свој новчаник и у свој фрижидер, ако се интересују како се троши њихов новац, ако учествују у расподели новца буџета своје општине или државе, ако знају ко су људи који контролишу главне токове новца, шта раде и због чега то тако раде, ако не пристају да се продају или да раде за оне који поткрадају државу, итд. Сада је стање лоше зато што нема довољно економски писмених људи, премало људи прати шта се дешава са економијом – ретко ко се интересују како се троши новац из буџета, ретко ко разуме какви су проблеми предузетника који желе поштено да раде свој посао, мало је оних који су свесни колике су размере корупције и колико се новца украде од државе и народа сваке године, тј. колико би у свом животу имали мање проблема (на пример, деца и унуци мање би одлазила у иностранство да раде и живе, што значи да би било више породица које су на окупу, а мање би било развода и породичног насиља…) када би било мање корупције.

Таквих људи је мало и међу интелектуалцима. На пример, научници траже новац за своја истраживања, али их не интересује шта се дешава у привреди, какво је стање економије. Ако нема новца за научна истраживања, научници онда иду у државе у којима има новца. Али, у тим државама су се научници изборили да имају новац за своја истраживања, није то урадио неко уместо њих. Исто важи за учитеље или лекаре. Запослени у просвети и у здравству желе боље плате и боље услове за рад, али их не интересује шта се дешава у привреди и како политичари располажу са буџетом. Ако се појави нека донација, прихвата се, није важно од кога је, са којим циљем се даје и како је стечен тај новац. Исто то раде и они који воде њихове синдикате – уместо масовних протеста синдиката просвете, науке и здравства, на којима би се они изборили за боље плате и боље услове рада, имамо масован одлазак стручњака из Србије. Економска писменост, наравно, нема ефекта уколико нема грађанске и синдикалне солидарности, храбрости и активизма.

Дакле, грађани морају да постану економски писмени, а то не треба мешати (ово истичем зато што је српско друштво утемељено на православној и социјалистичкој традицији), са некаквом похлепом или материјализмом. Човек може да буде и духовно биће (уметник, песник) и да буде економски писмен, или, ако си духован и скроман (културан) човек, то не значи да си, у економском смислу, овца за шишање, коју сваки “мангуп“ може да шиша кад стигне. Ми можемо, и даље, више да ценимо духовност, али, не морамо, и даље, да живимо у сиромаштву, тако да одлазе млади из Србије и да више људи умире него што се рађа. Можемо да имамо бољи стандард него сада, а да не постане све трка за профитом и да немамо сурови или неолиберални капиталистички систем (где је 1% екстремно богатих и 99% сиромашних). Можемо да развијамо Србију, а да не изгубимо душу.

Нема ничег лошег, када се гледа са чисто духовне стране, ако имате добре путеве и пруге, добре болнице, одбаништа и школе, ако нико није гладан и сиромашан у држави. Постоје вредни и способни људи који желе да раде и да буду поштени плаћени, јер желе да живе и да издржавају своју породицу од свог рада, а не од социјалне или било какве друге помоћи – желе да раде и да живе у Србији. Обезбедити услове за достојан живот не значи да одмах постајете роб “потрошачког друштва“ или да сте морали да продате душу ђаволу. То значи да ви имате достојанство и предузетнички дух, и да осећате одговорност. Такви људи не чекају да држава или неко други уради нешто уместо њих, они не желе да држава брине о њима и о њиховој породици. Ако већину у држави чине такви људи, онда и сама држава постаје Држава – правна држава (поштује се “право личности“, постоји владавина права), држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (постоји јака средња класа и велики број успешних домаћих, мање јавних а више приватних, предузећа и брендова), ефикасна држава (ефикасна бирократија), слободна (економски независна) држава.

Политичари, пре него што покрену акцију типа “купујмо домаће“, прво морају да заштите домаће произвођаче и да створе услове за настанак нових домаћих производа и брендова. Како да купите домаћи производ, ако не постоји домаћи производ, или, ако је избор јако лош? Наравно, изузетке ће свако да подржи, али нас занима како да имамо велики избор квалитетних домаћих производа или брендова, и већу куповну моћ грађана и унутрашњу потрошњу. Када се повећају и производња и потрошња домаћих производа (на пример, поред раста куповне моћи грађана Србије, може да се повећа и број страних туриста, а поред њих, добре домаће производе радо ће, више него до сада, куповати и наши људи из расејања), повећава се запосленост и плате могу да расту. Исто тако нам је потребан већи број домаћих банака, да се обнови служба платног промета и оснује развојна банка, итд.

Циљ је да грађани постану економски независни (да живе од свог рада и од своје плате), а да држава (Србија) постане економски независна од неке друге државе или међународних финансијских институција. Србија то може брзо да постане ако се, са једне стране, повећа број пореских обвезника, а са друге стране, смањи корупција. Држави није потребан нико са стране као старатељ, ако у тој држави живе људи са предузетничким духом који знају да брину сами о себи. То до сада није био случај из више разлога.

Ратови, окупације или неповољне међународне околности, добро су нам познати разлози. Пола века наша економија је била комунистичка. Онда је дошла приватизација, коју су спровели лопови и квислинзи. Али, нешто је и до нас, нису за све други криви. У Србији, већину чине људи који су образовани и васпитани у православној и/или у комунистичкој традицији. А међу православцима (верницима) и комунистима (левичарима), већину чине они који одговорност са себе преносе на духовника (ако су православци), или на државу (ако су комунисти). Неки верници чекају да Бог или Црква реши проблеме које имају у животу, а неки левичари чекају да то држава уради уместо њих. Људи који су васпитавани у таквој традицији живе скромно, презиру материјално богатство, то су све добре особине, али исто као и сви остали људи, и они морају од нечега да живе и желе да имају добре школе и болнице, плату или пензију од које могу да плате рачуне и да имају за храну и остале основне потребе, не желе да им деца или унуци одлазе из Србије и зато морају да преузму одговорност на себе, јер нико то неће урадити уместо њих. Нико то неће урадити уместо грађана Србије, сваки грађанин доприноси на свој начин. Док је већина чекала Годоа, неки болесно амбициозни и похлепни људи, из владајуће елите, спровели су приватизацију и распродали су скоро све природне и привредне ресурсе, а напунили своје џепове. Деца то гледају и мисле да је то пут успеха и смисао живота.

Узоре или образце не морамо да тражимо у некој другој традицији, имамо довољно узора или образаца у својој традицији. Ми можемо на свој начин да ширимо предузетнички дух и да стварамо услове за развој предузетништва, можемо на свој начин да стварамо културу у којој се цени и поштено вреднује сваки рад, а да то не значи “промену свести“ у смислу да усвајамо протестантску етику, фаустовску културу и неолибералну економију, односно, можемо да стварамо “атомску технику“, а да победимо “прашумску етику“. Све што треба да урадимо јесте да знамо шта су “јунаштво и чојство“ (Марко Миљанов) и да живимо у складу са тим – да наше речи и нашу веру прате наша дела, да се обнови “средњи систем“ (Св. Владика Николај) у складу са данашњим временом, а то је могуће уколико се вратимо “светосавској философији живота“ (Св. Јустин Ћелијски), што значи да морамо да имамо и “правну свест“ (Жарко Видовић). У економији, ствари морамо да посматрамо са “српског становишта“ (Милош Црњански), јер свака држава штити своје економске интересе. Када већину буду чинили они који преузимају одговорност на себе, и предузимају све што је потребно да се стање поправи на боље, држава ће постати “сервис грађана“, тј. Србија ће постати правна држава, држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (са јаком средњом класом и великим бројем успешних домаћих предузећа и брендова), ефикасна и слободна држава. Ми можемо да имамо такву државу, ми можемо да имамо добре плате и добар стандард, а да и даље “будемо људи“ (Патријарх Павле), тј. да се сви не “претворимо у новац“, или, да не служимо Мамону као слуге Империје, у којој је “човек човеку вук“.

Грађани Србије, васпитавани у комунистичкој традицији, пружају отпор капитализму. То има и добре стране, и лоше – сваки домаћи предузетник се поистовећује са банкстером (то исто раде и неки православци због приче о богаташу коме ће бити тешко да уђе у Царство Божје). Несумњиво, српски народ, као стари хришћански народ, изабрао би пре живот у сиромаштву, него да се одрекне Христа. Дакле, питање је да ли ми можемо да не живимо у сиромаштву, а да се не одрекнемо Христа – да не постанемо горди, себични, развратни и похлепни. То што Империја жели да Србија буде држава Трећег света, то не значи да је то воља Божја. Када то решимо, свако сам са собом и заједно међу собом, све jе могуће.


%d bloggers like this: