Никола Варагић: Фанови и хејтери

3 марта, 2020
NikolaSrbinInfo

Никола Варагић

 

Видели сте преко медија и друштвених мрежа државнике неких европских држава да возе бицикле до посла, итд. Видео сам на друштвеној мрежи да је неки грађанин у неком граду у САД снимао Кијану Ривса у метроу, тако га не види – Ривс је седео у возу, била је гужва, наишла је жена мало старија од њега, он је питао да ли жели да седне, устао је и дао јој своје место. Нико од путника није му на било који начин досађивао. Исто тако, видео сам да се председник Аустрије вози јавним превозом и без обезбеђења. То је, такође, снимио неки грађанин, али нико од путника није прилазио председнику државе, он је стајао у возилу и читао новине или нека документа на путу до посла.

Наравно, многи говоре да у Србији, међу моћним, славним и богатим људима, нема никог ко се вози јавним превозом и да никада нећемо доживети да видимо председника државе како аутобусом долази на посао, председника владе и министре да возе бицикле по граду и томе слично, пошто у Србији нико неће да прихвати функцију, ако она не подразумева и ауто са возачем, обезбеђење и секретарицу да кува кафу и доноси виски или ракију.

Међутим, шта ако се појаве такви политичари и државни функционери, и уопште, познате или јавне личности – како би изгледала њихова вожња аутобусом ГСП (све док не направе метро и стазе за бицикле, морали би да се возе аутобусима)?

Замислите председника Србије који улази у аутобус ГСП, без обезбеђења и новинара. Он се, прво, не би могао одбранити од фанова, онда би кренули хејтери да га прозивају, па би, вероватно, у аутобусу настао сукоб, а вероватно би дошло и до туче, између присталица и политичких противника тог председника. А председник је само хтео да, као обични човек, пређе неколико станица до места где има састанак и уз пут да прочита нека документа везана за тај састанак. Или ујутру да стигне на посао и да у превозу размишља о обавезама које га чекају. Да ли би макар једно јутро могао да стигне на посао јавним превозом, а да му нико од људи који су га препознали, не приђе да га нешто пита или да му каже неки проблем, а нашли би се и људи који би му делили савете и говорили шта треба да ради. Наравно, нашли би се и критичари, неки међу њима би га вређали, неки би можда били и насилни, па би га физички напали, као што навијачи нападају спортисте.

Међу људима који желе да се и српски политичари понашају као обични људи, да користе јавни превоз и бицикле, нашли би се они који би српском председнику који се вози јавним превозом замерали да то ради због маркетинга, да је неодговорно са његове стране да иде без обезбеђења, једва би чекали да пређе улицу ван пешачког прелаза (иако на улици нема возила) да га критикују (иако и они некад прелазе улицу ван пешачког), итд.

Да замислимо да је тај председник заиста добар председник и добар човек, или, замислите себе као председника државе и да желите и даље да живите као обични човек. Да ли бисте желели да вам на сваком кораку неко прилази и нешто говори – саветује, упозорава…? Зар то није ружна навика коју има наш народ, попут оне ружне навике коју толико грађана Србије има – да се смеће свуда баца – на улицу, у парку, из кола, из стана, у реку, у шуму, у језеро, односно, да се толико загађује животна околина?

У неким државама политичари и велике звезде могу да шетају градом и да се возе јавним превозом као обични људи, а да нико од пролазника не прилази да им досађује. Чак и тамо где се догоди да политичара убије неки грађанин на улици, као у Шведској, не мења се начин живота у држави, политичари и даље иду без телохранитеља јавним превозом или возе бицикле по граду, а грађани не обраћају пажњу и понашају се према њима исто као и према било ком другом човеку. У Шведској, изузетак су, изгледа, само навијачи Малмеа и Хамарбија када виде Златана Ибрахимовића, или његов споменик.

Политичари, као јавне личности, немају приватност, попут осталих људи, и морају да трпе јавност. Али, и они су обични људи и треба да постоји граница приватности и у њиховом случају. Ако нисте и не желите да будете грађанин другог реда, онда се понашајте према политичарима (и државним функционерима и службеницима) као и према свим осталим људима. Понашајте се према сваком човеку онако како желите да се сви људи према вама понашају. Политичари су били обични људи пре доласка на власт, тј. можда „полуде“ када виде да их обични људи третирају као фараоне, па умисле да јесу фараони (или велике холивудске или поп звезде које „полуде“ од славе), и почну тако да се понашају. Постоје људи који увек желе да буду у центру пажње и да се свако, у сваком тренутку, према њима понаша као да су „његово краљевско височанство“. Постоје људи који су били скромни и добри пре него што су постали богати и славни, али су постали опијени славом и почели да се понашају као егоманијаци након што су „успели у животу“. Проблем је када се тако понашају политичари, функционери и службеници државе према грађанима, грађани нису њихови поданици и идолопоклоници – њихов посао је да служе грађанима, а не грађани њима – држава је сервис грађана.

У „култури славних“ има много психологије размаженог детета. Тако могу да се понашају познати глумци, музичари, новинари…, али приватно или када су окружени фановима или идолопоклоницима, и све док поштују законе – чим неко од њих прекрши закон, у правној и демократској, кажњава се исто као и сваки други грађанин. Тако не смеју да се понашају државни функционери и службеници. Желимо да живимо у држави у којој су сви грађани једнаки пред законом, али, неким људима гледа се кроз прсте и дозвољава им се оно што је другима забрањено или пролазе некажњено, па онда остали желе то исто, и тако цвета корупција… Највеће „звезде“ у свакој држави, хтели они то или не, су председници држава. Постоје славни људи, али су најпопуларнији људи председници држава – они се највише помињу у медијима, њих грађани највише помињу и свако их зна… То је, на неки начин, нормално, јер од рада председника државе зависи како ће се живети у тој држави, зато је човек на тој функцији (или на некој сличној, у другачијем државном уређењу и другачијој култури) у центру пажње свих медија и свих грађана. Међутим, то не значи да државници могу да се понашају као размажене славне личности. Грађани, који их бирају, не треба да се односе према њима као да су размажене славне личности. Не треба да их пресрећу на улици, ни као фанови, ни као хејтери, могу да прођу поред њих као и поред осталих људи. Зна се где и како свако може да изрази своје мишљење у уређеном, нормалном друштву.

Можда је време да се грађани према политичарима односе као према нормалним, обичним људима, па можда једног дана сви политичари у Србији постану такви. Прави ауторитети не понашају се као фараони и естрадне звезде. Кад нема идолопоклоника, нема ни идола.


%d bloggers like this: