Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

15 марта, 2021
Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.


Никола Варагић: Истина боли

1 јуна, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

 

Филозофија Радомира Константиновића је паланачка. Србија јесте периферија Империје, али је у средишту света – у средишту европске културе и цивилизације, од самог настанка. У сваком европском народу постоје и културни људи или космполите, и примитивни или некултурни људи, са паланачким менталитетом и комплексима. Исто тако, и у српском народу постоје некултурни људи, као што постоје образовани, културни и духовни људи. Такви Срби нису периферија, њихова философија није паланачка, њихово искуство није паланачко, они су светски људи (а нису снобови). Културни људи су прави представници српске културе и српског народа. Српски народ је богат са таквим људима. Српски народ има богату историју, културу и традицију. Србија се налази на раскрсници култура и цивилизација, она никада није била и никада неће бити само део Запада – Србија је увек и део Истока (што значи да никада није била и никада неће бити само део Истока – Србија је увек и део Европе). Наше искуство је хришћанско или православно, а није паланачко. Оно што погани човека, долази из уста (Мт. 15; 10-11). Ко то не схвата, или не прихвата, има паланачку свест и тражи само мане или гледа само лоше у људима. Срби су заветни народ. Духовно “средиште света“ није географски одређено и ограничено. У Богу нема центра и периферије.

Историју 20. века обележили су геноциди над Србима, Русима и Јеврејима. Циљ оних који су покренули Први светски рат био је напад на православне Словене. Исти циљ су имали и они који су покренули Други светски рат. У том рату, војске Немачке, Енглеске и САД су глумиле међусобни сукоб – то је била представа за јавност. Циљ Немачке, Француске, Енглеске, САД и осталих држава са Запада, био је, и остао је, да се истребе православни Словени. Mожда се око Јевреја нису слагали, али што се тиче Словена, у владајућој елити Запада није било антифашиста. Немачка, Француска, Енглеска и САД су, у суштини, биле савезнице у рату. Француска практично није ни учествовала у рату и није имала скоро никакве жртве. Највише жртава у оба светска рата имали су православни Словени (Срби и Руси). Циљ владајуће елите Запада био је да се они побију. Немачку су, у оба светска рата, победили православни Словени, предвођени Русима. Срби су у ратовима били они који су се бранили од нападача, на страни добра, на страни победника. Запад је, генерално, у 20. веку, победио православне Словене – један део је побијен, а један део је “променио свест“, преко комуниста са паланачаким менталитетом (чију су узори у фаустовској култури), али и због тога што су православни Словени били наивни, тј. нису били “мудри као змије“, па су дозволили да се над њима спроведе геноцид, а нису били ни довољно “безазлени као голубови“. То се добро видело и крајем 20. века, током ратова у СФРЈ и делимично током распада СССР и распада Варшавског пакта.

Крлежа је прво служио Аустроугарској, а онда је служио комунистичком диктатору (који је, пре тога, такође, ратовао на страни Аустроугарске, у рату против Србије), да би живео аристократски, на грбачи народа, на малограђански начин, као и диктатор коме је служио. Славити Крлежу је исто што и славити титоисте. Друго је какав је био писац – за некога је врхунски уметник, за неког другог је просечан писац.

Живот у Србији неће бити бољи све док је води ова владајућа “елита“. Није важно да ли је неко од припадника српске владајуће “елите“ за ЕУ или за Русију, да ли је за предају или за одбрану Косова и Метохије, за “људска права“ или за породичне вредности, за стране инвеститоре или за домаће тајкуне… Једноставно, док су они на власти, а овде не мислим само на политичаре, него на целу српску владајућу “елиту“ (њу поред политичара чине и интелектуалци, тајкуни, судије, тужиоци, генерали, начелници, неки епископи, новинари, уредници и они који воде РРА, РЕМ, РТС…), стање у Србији ће бити све горе и горе. Јер, чак и да Србију воде, једино они, међу њима, који су за одбрану КиМ, за савез са Русијом, за породичне вредности, за субвенције домаћим предузетницима, они су толико лицемери, лажови, кварни и неспособни, тако да ће на крају резултат да буде исти као да Србију воде једино они који су за продају КиМ, за улазак у ЕУ, параде поноса и продају свих људских, привредних и природних ресурса странцима.

Милан Недић је био квислинг или сарадник окупатора. Недић је, вероватно, желео добро свом народу, много више него комунисти, али је био квислинг или сарадник окупатора, и следио је идеологију нациста, можда нешто мање него љотићевци. Комунисти стављају знак једнакости између генерала Милана Недића и генерала Драже Михаиловића, али они нису исти и не поштују се у истој мери од стране српског народа. Срби имају историјску свест или свест о злу.

За пар деценија, Срби ће далеко више поштовати Дражу, него титоисте. За пар деценија, Србију ће више да поштују у државама тзв. “трећег света“, него што су поштовали СФРЈ када је основан покрет несврстаних држава.

За пар деценија, Срби ће далеко више волети Христа, него Ратка, Дражу, Аписа…

За пар деценија, Срби ће бити далеко више светосавци, него пагани, атеисти, будисти…

За пар деценија, неће више бити раскола у Српској православној цркви, неће бити раскола и сукоба између православних цркава.

За пар деценија, Срби ће упознати свети лик Светог Саве, а заборавиће ко су били сви ови ликови који су водили Србију претходних пар деценија или који сада воде Србију.

За пар деценија, Срби ће читати дела Св. Јустина Ћелијског, сви ће знати ко је био Жарко Видовић, за Добрицу Ћосића и Латинку Перовић ће знати само ретки.

За пар деценија, Срби ће победити “белу кугу“, неће радити као “јефтина радна снага“ за стране инвеститоре и домаће тајкуне, и више неће бити “одлива мозгова“ из Србије.

За пар деценија, ниво опште културе ће у Србији бити на знатно вишем нивоу, што значи да више неће бити смећа по улицама, поред путева, потоци и реке ће бити чисти, итд.

За пар деценија, Косово и Метохија ће поново бити у саставу Србије, у Црној Гори Срби ће поново чинити већину, Република Српска ће опстати, Македонија ће бити уз Србију, Срби ће населиту, поново, простор некадашње Републике Српске Крајине и Далмације и чиниће поново већину, до краја 21. века, и на том простору. Неће настати “велика Србија“, неће настати ни “нова Југославија“, настаће нешто ново и другачије, за Србе много боље од Југославије, а што остали народи са Балкана неће доживљавати као “тамницу народа“.

Човек се неће населити на Марсу или на некој другој планети. Ванземаљци не постоје. Бог постоји. Бог је створио човека.

Христос је “једино ново под сунцем“. Христос је истина. Истина ослобађа.


%d bloggers like this: