Никола Варагић: Буди хуман и не суди

7 децембра, 2021
Никола Варагић

Пре неког времена упознао сам човека који ради у хуманитарној фондацији, на програму за стипендирање добрих ђака и талентованих средњошколаца из социјално угрожених или проблематичних породица (нпр. отац је алкохоличар који малтретира жену и децу, мајка је наркоманка, проститутка; деца немају родитеље и живе са баком и деком од пензије која износи 15 000 динара, отац је умро, мајка је тешко болесна и нема приходе, итд.). Та деца су одлични ђаци, међу њима има вуковаца, добитника награда на школским такмичењима, а сви живе у веома тешким условима и потребна им је подршка да наставе школовање, да преживе.  

Посао човека који ради у тој фондацији је да са својим сарадницима изабере, на конкурсу који расписују сваке године, 160 средњошколаца која ће примати месечну стипендију од 10.000 динара, а на конкурсу се сваке године пријави преко 700 деце. Када ми је причао о успесима те деце, и у колико тешким условима живе и како несрећно детињство имају, и како је тешко изабрати само 160, питао сам га да ли свих 700 пријављених средњошколаца испуњава услове за стипендију, одговорио је да испуњавају, сви су добри ђаци и сви живе у лошим условима, без родитеља или са болесним родитељима, без прихода… Рекао ми је и да је њему потребно пар месеци да се психички опорави од тог конкурса, погоде га те животне приче које прочита у пријавама, а волео би свима да може да помогне. Зато се он и пар колега удруже и мимо конкурса, од своје плате, стипендирају пар ученика који нису добили стипендије фондације.

Ако сваке године стигне преко 700 пријава, колико још има талентоване деце која живе у тешким условима и могу да испуне услове за пријаву за стипендију, а не знају за конкурс фондације, и колико има деце која живе у тешким условима, а нису добри ђаци и не могу да се пријаве за стипендију фондације? Ко о њима брине? Да ли држава има у евиденцији ту децу и да ли добијају социјалну помоћ? Што се тиче фондација, поменута фондација је једна од ретких приватних хуманитарних фондација у Србији која стипендира средњошколце који су добри ученици и велики таленти, а имају лоше животне услове и услове за развој. Иначе, оснивачима те фондације многи суде, али, ово су примери зашто Господ тражи да се не суди. Колико добрих дела имају они који суде? Уместо да се суди другим људима, боље је чинити добра дела, помагати људима. А суд оставити непоткупивом Судији.  

Кад видимо колико се деце пријави на конкурс ове фондације, за колико болесне деце се прикупља новац СМС порукама, на друге начине, преко других фондација, видимо колико има деце којима је помоћ потребна. А ту су и они заборављени, од свих одбачени, ратни војни инвалиди, хероји са Кошара… Због њих нико није основао фондацију. Држава их се потпуно одрекла, као да никад нису служили држави. Држава која не брине о деци и о војницима који су је бранили од агресора, нема неку будућност. Осим ако се у народу не појави више способних људи који знају и могу поштено да зараде новац, да створе вишак, а који ће поделити са онима којима је потребна помоћ. Коме је Бог дао здравље и памет, штета је да не искористи свој дар и да не искористи за опште добро. И да таква врста људи не буде власт у држави.


Никола Варагић: Стварати и делити

31 октобра, 2021

Никола Варагић

Све док у идеолошко-верском смислу постоје људи различитих уверења, (мора да) постоји разлика између левице и деснице. Ако је десничар верник, а левичар атеиста, не може се верник присилити да постане атеиста, нити атеиста да постане верник – постоји јасна и непремостива разлика између десничара (верника) и левичара (атеиста) – свако има свој поглед на живот и смрт, и свако се бори за своја права и слободе. Рат између десничара и левичара, између вере и науке, постоји, јер и на једној, и на другој страни, има више оних који теже тоталитаризацији и хилијазму, него демократији. Дакле, ако не може да се укине разлика, ако не желимо да се на силу мењају лична уверења људи, тј. да се идеологија или вера шири на силу, левичари и десничари не морају да буду екстремисти, и у рату – може да се гради култура дијалога, могу да поштују људска и верска права, право личности…    

У економском смислу, бесмислена је подела на левицу и десницу, јер није нормално да си у економском смислу искључиво левичар (комуниста) или десничар (неолиберал). Кад си искључив, било као комуниста или капиталиста, у суштини си фашиста. Није нормално да стављаш профит испред здравља људи, да си против бесплатног здравства и образовања –  против тога да свако може да се лечи и школује и има једнаке шансе (ако си неолиберал), као што није нормално да си за укидање приватног предузетништва, здраве конкуренције, да само узимаш или делиш туђе, а да ништа сам не ствараш (ако си комуниста). Нормално је да постоји мера између државног интервенционизма и слободног тржишта – да постоје услови и за развој приватног предузетништва, и да се ствара друштво социјалне правде.

Дакле, сваки човек би требало да буде предузетник (вредан радник) и да живи од свог рада – да не зависи од других и да сам брине о себи (и својој породици), да има толико части и поноса (мушкости), а не да се (психофизички здрав човек) понаша као размажено дете или да буде лењ и да га није срамота да моли друге и да проси. Али, сваки човек би требало да буде и социјалиста у души или милосрдни Самарићанин, да не мисли само на посао, да не ставља профит испред свега, да брине о сиромашним и болесним (тако да левица не зна шта ради десница) – да не постане себични сноб или сурови капиталиста који не поштује раднике, да врати друштву оно што је добио од друштва… Здрава личност и морално биће, не може да буде искључиво десничар или искључиво левичар у економском смислу.

Показало се да је и комунистичка планска економија потпуни промашај (а да је бескласно друштво утопија), и да је (нео)либерална невидљива рука тржишта која све регулише, исто тако потпуни промашај и утопија. Планску економију заступају следбеници социјализма, а слободно тржиште следбеници либерализма. Шта је човек који не следи ове идеологије? Која је трећа идеологија или политичка теорија? То је фашизам. Не постоји четврта. Зашто би православац следио идеологију либерала или идеологију социјалиста, ако се залаже за развој приватног предузетништва и за друштво социјалне правде? Зашто је немогуће да се нађе мера између државног интервенционизма и слободног тржишта? Од чега то зависи?

Зашто је комунизам пропао, а либерални капитализам у кризи којој се не види крај? Да ли то има везе са економском теоријом, или са моралном вертикалом? На пример, економска теорија Маријане Мацукато је православцима из бивших комунистичких држава блиска и може да се узме у обзир приликом стварања нове политичке теорије, као прве политичке теорије православно-словенске цивилизације и новог економског модела или православне економије. И Маријана Мацукато оспорава многа начела неокласичне економске теорије и руши неолиберални мит о „агилном“ приватном сектору и „неефикасној“ држави, али она није за централно планирање, већ за то да грађани имају користи од инвестиција државе у иновације. Наравно, критичари истичу да она „не успева да докаже да су посебне владине интервенције које она сматра корисним биле намерно усмерене на постизање конкретног исхода“, и да то није само позитивни спиловер. Међутим, Мацукато истиче улогу државе у финансирању високо-ризичних инвестиција или подршку владе иновацијама у ризичним раним фазама, пре него што их комерцијализује приватни сектор (нпр. кад држава новцем пореских обвезника финансира фармацеутска истраживања која помажу произвођачима лекова, а нема повраћаја владиних улагања у фармацеутску индустрију и цене лекова нису формиране узимајући у обзир уложене јавне инвестиције у истраживање и патентирање), што значи да су ризици социјализовани, док су награде приватизоване (профит Big Pharma мери се у хиљадама милијарди долара, а држава улаже новац у истраживање, патентирање и купује скупе лекове). Тако нестаје граница између државе и крупног капитала – крупни капитал приватизује државу, држава постаје приватно власништво богате елите. Са друге стране, Мацукато истиче да се левица превише фокусира на прерасподелу, а недовољно на стварање богатства, што значи да Мацукато, у економском смислу, није ни социјалиста, а ни либерал, против је лихварског капитализма, а није ни за комунизам или комунистичку непредузетничку (неефикасну) државу. Слично мисле и неки православни економисти.

Шта су људи који у економском смислу нису ни социјалисти, ни либерали, а ни фашисти? Хришћанин је антифашиста и не може да буде само капиталиста, или само социјалиста, у економском смислу. А хришћанство није идеологија. Међутим, држава у којој хришћани чине половину или већину од укупног броја становника, државу коју је стварао народ чији је идентитет утемељен у хришћанској духовној традицији, требало би да има и државно уређење и економски модел у духу своје културе. Повратак у средњовековну теократију и феудализам је искључен (нереално), а постојеће (модерне) три идеологије или политичке теорије (либерализам, социјализам и фашизам) нису у духу православне вере и културе и идеолози су људи који нису хришћани, а многи су и милитанти антихришћани. Ако се не појави алтернатива либерализму и социјализму и не изађемо из кризе капитализма, ако не дође до моралне обнове, у свету ће тријумфовати фашизам. Онда је подела Европе нужна.

Дакле, како да држава постане предузетничка, а да не угуши приватно предузетништво? У теорији и либерала и социјалиста постоје решења, али у пракси, на делу, у сваком систему појаве се аномалије због моралног пада идеолога, револуционара, следбеника… Исто као кад политичари док су у опозицији једно говоре, а кад дођу на власт друго раде. Зато је кључна духовно-морална вертикала: да речи прате дела или да не буде двоструког морала – да постоји минимум унутрашње моралности и свести чије је све што човек створи. Да се не појави јаз између теорије и праксе. Човек који осећа „страх Божји“ и зна да Бог све види неће ући у корупцију и криминал, ако је приватник биће лојална конкуренција, или ако је државни функционер или службеник неће да краде државу. Православна (нова) политичка теорија и православни (нов) економски модел мора да се ствара у оквирима православног координантног система, са духовном вертикалом (хришћанским моралом) као темељом –нова политичка теорија може да се појави само на таласу моралне обнове.  


%d bloggers like this: