Никола Варагић: Окултизам

16 јуна, 2021
Никола Варагић

Данас су људи више окренути материјалном него духовном свету и више верују у науку него у Бога. Ипак, у људима и даље постоји потреба за духовним светом, а остало је и још много нерешених мистерија (и страх од смрти). Наука не може да реши све мистерије, док у цркве све мање људи иде. Где људи беже из потрошачког и материјалистичког друштва или где траже духовну храну? Где људи, који у науци, или у цркви, нису нашли одговоре на нека питања, траже те одговоре? Траже их у гностицизму, теургији, теозофији, кабали, астрологији, спиритизму, есотерији, магији, односно, окултизму. Зато не чуде вести, попут оне из Загреба, где је у црквеном торњу отворен музеј магије и окултног. У медијима и јавном простору може да се појави све што је окултно, слободно се показују сатанистички симболи, масонски симболи су свуда око нас, за све то постоји толеранција, али кад је у питању црква нема толеранције, постепено се забрањује проповедање хришћанског учења, јер оно вређа осећања нехришћана. Окултизам је вековима био сузбијан од стране цркве и доживео је процват након тријумфа науке (атеизма) над вером (црквом) у модерном добу.

Од краја Средњек века, црква губи моћ и повлачи се пред науком, али и пред окултизмом. Током борбе између гвелфа и гибелина у Италији, широм Западне Европе појављују се масонске организације, слободни зидари и темплари. Масони су, од доба крсташких ратова, били у сукобу са Римокатоличком црквом (доба Данте Алигијерија и Mајстора Екхарта – 13. и 14. век). После крсташких ратова, преко Мавара, ширила су се гностичка, паганска (античка), али и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина, суфијска братства или тарикати појављују се, од 12. и 13. века, од Персије до Шпаније) мистичка учења (у то доба долази до развоја банкарства и трговине, што је био један од главних разлога за сукоб између паписта и масона). Појављују се и алхемичари, херметичари, компањони, мартинисти… У 16. веку, Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији. Недуго после смрти Мартина Лутера, у Немачкој рађа се Јакоб Беме, мистик чије учење је постало веома утицајно (Хегел га је прогласио првим немачким философом, његово учење су усвајали и философи попут Николаја Берђајева). У 17. веку, у Немачкој, Кристијан Розенкројц оснива тајно, мистично друштво и објављује књигу „Алхемијско венчање“, а у 18. веку, у Шведској и Енглеској, живи и ради Емануел Сведенборг, мистик, философ, научник и проналазач чија су учења утицала на велики број људи. На Западу есотерија је постала популарна, завладала је египтоманија, а забрањен је „лов на вештице“. Истовремено, у философији одбацују се све метафизичке спекулације…

Крајем 18. века (тј. пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината (рационалисти и просветитељи, а васпитани и школовани као језуите) који су били противници Католичке цркве и (католичких) масонских организација (јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску (и Гете је, једно време био илуминат, па се дистанцирао од њих). Крајем 19. и почетком 20. века у Лондону тајна друштва преузима или оснива окултиста Алистер Кроули („Златна зора“ и „Ред источног храма“, био је у вези са британском тајном службом, а неки његови ученици били су међу нацистима). Почиње отворено да се велича сатанизам. У Великој Британији основан је и Тависток институт. На руском царском двору боравио је Распућин. Ирац В. Б. Јејтс писао је „Визију“ у којој је преносио оно што чује од „духова“. А Ирац Г. В. Расел је преко „Херметичког друштва“ промовисао окултизам. Након разлаза са теозофима Мадам Блавацки, Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво, користио је тзв. „астралну шпијунажу“ и водио „магијски рат“ са „туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули постао је идол на Западу (Кроулијев лик Битлси су ставили на омот албума из 1967), и данас је веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Штајнеру. Утицајан је био и Гурџијев. Између два светска рата у Европи појављују се традиционалисти попут Италијана Јулијуса Еволе и Француза Рене Генона, који су развијали идеју мистичког „средишта света“. „На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је у то доба италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини[1].   

У то доба и далекоисточне философије постају популарне у Европи. После долазе Хаксли, „деца цвећа“, Барбара Ен Бренан, итд. Дакле, упркос све већој рационализацији, везаности за материјалне ствари и трци за профитом, људи осећају да су и део неке духовне Целине, да човек може да доживи „просветљење“… Томе доприноси и new age покрет или идеја да се уједине све религије. Зато је данас све више оних који се нису ослободили унутрашњег ропства, у којима господари оно што не сме да господари, а верују да су се сјединили са универзумом, да су проширили своју свест до просветљења, или да се цео свет врти око њих, јер не знају први може да буде последњи и да „у Богу нема центра и периферије“.    

„Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ,божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ,тачка ствари’, према индијском изразу, или ,непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света“ – писао је Рене Генон[2]. Окултиста жели да се постави у „средиште круга“, научник да открије „врховни закон природе“, а  философ да дође до „корена свега“. Јер ни „философи се никада нису задовољавали улогом једноставног ,спекулатора’“, они су, такође, „хтели да стварају чуда“ (Шестов).

И према Џ. Џ. Фрејзеру, „магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“. За разлику од науке, „магија је заснована на специфичним искуствима емотивних стања у којима човек не посматра природу, већ себе, у којима се истина не открива разумом, већ дејством емоција на људски организам“ (Малиновски). Жреци су били први „научници“ у историји, проучавали су лет птица, анатомију… Окултисти верују да су сазнали „унутрашњу природу ствари“, само што су на другачији начин у односу на научнике, дошли до тог сазнања. Научник који жели да открије „теорију свега“, сличан је мистику који верује да је доживео „просветљење“, а не види светлост у којој нема таме. Масони се клањају великом архитекти и надају се да ће доћи до сагласности (уједињења) – како је то објаснио Марко С. Марковић – у „тачци Омега“[3] (рецидив оригенизма?).

Позитивисти (атеисти) верују у „мит о генију“ и у науку (прогрес), док окултисти верују у „чаробњаке“ и да ће се „наука и техника преобратити у магију“, а „снови мађионичара и астролога реално остварити“ (Берђајев) у овом времену и простору. Позитивисти верују да се природом може владати позитивистички. Они одричу постојање мета плана, али, траже matrix, „врховни закон природе“, „божју честицу“… Окултисти верују да се природом може владати магијски. Масони користе и магију и науку да овладају природом и друштвом. То је оно што их повезује, и на неком нивоу уједињује против хришћанства, које одбацује таква учења (сазнање „ђаволског добра и зла“), утопије и друштвене инжењеринге и такво „господарење“ природом. Прави победник у рату између науке и вере је окултизам. Што се више цркава затвара, расте број окултних друштава, јер вечне истине или истине разума не могу да нахране људску душу духовном храном као што то може спознаја срцем.   

У окултизам или есотерију улазе две врсте људи. Првој врсти припадају егоисти који желе да буду изнад других, да све поседују и контролишу, и такви људи су зли, свесно желе да чине зло и зато траже помоћ више силе. Другој врсти припадају добри али наивни људи, који желе да побегну од материјализма и траже духовност, али нису нашли то што траже у цркви, или никад нису ушли у цркву, и као неку замену налазе лажну духовност. Такви људи несвесно улазе у окултно, јер су духовно неискусни, а неки и превише сујетни (не могу да прихвате послушност). Дакле, у потрази са духовном храном људи који не налазе смисао живота у материјализму или пролазним стварима, а нису учинили подвиг вере и духовно су неискусни, праве грешке које на крају могу скупо да их коштају. Окултисти не могу да избегну замке мистицизма и не могу да разликују добро и зло. Али могу да убеде људе да су проповедници Добра, да стекну и одведу следбенике на погрешан пут. Дакле, ко упадне у замке мистицизма, не разликује добро и зло и није дошао до Добра, јер се није уздигао „изнад граница субјективизма“ (Кад верник упадне у замке мистицизма, упада у јерес, отпада од Бога.) Огромна је разлика између хришћанске и нехришћанске мистике.

Људи окултизам прихватају, углавном, као помодарство, као критику и науке и цркве, али окултизам води људе на погрешан пут и може да постане опасан. Јер није свеједно да ли сте на путу који води ка Богу (спасењу) или ка ђаволу (у пропаст), или да ли служите Богу или ђаволу. Не постоји трећи пут (ко верује да може да се самообоготвори, постаће оруђе ђавола на крају). Величина Православља или Православне Цркве је у томе што одолева, са једне стране, пред налетом борбеног атеизма (или „рационализацији свега“), а са друге стране, одолева налету „хибридних форми плитке магије, рудиментарне религиозности“ (Елијаде) и „препороду шарлатанства, чудотворне медицине, култа ишараних идола, моди спиритуализма, демонизма и окултизма“ (Ренак). Ако у нашем народу буде више искрених хришћана (који ће сачувати Српску православну цркву као стуб и тврђаву Истине), биће мање, са једне стране, нихилистичког материјализма и трансхуманизма (антихуманизма), а са друге стране, сујеверја, шарлатанства, окултизма, сатанизма, секти и тајних друштава.  


[1] Артуро Регини: ,,Симболи духа“, Укронија, Београд, 2006.

[2] Рене Генон: „Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[3] Француз Ив Марсодон, масон 33. степена шкотског обреда (прешао у Православље да би православце увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку ,,дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичко–пантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“ – Марко С. Марковић: „Православље и Нови светски поредак“, Хришћанска мисао, Београд, 2003.


%d bloggers like this: