Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

15 марта, 2021
Никола Варагић

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.       

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.  

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.


Никола Варагић: Нема „вечних истина“

20 октобра, 2020
Никола Варагић

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по образцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није констутуисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским поретцима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до који се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе[3].

У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки образци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кад не било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.  

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.


[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).


%d bloggers like this: