Из историје знамо колико је било завера у свету. Наивно је мислити да су сви људи добри и да не постоје завере (као и тајна друштва). Али, није ни добро видети у свему заверу и сумњати у свакога. То је губитнички менталитет. Или знак душевне болести.
Међу теоретичарима завере има и оних који раде за заверенике тако што стварају параноју и њихов задатак је да увере људе да је све већ готово, да борба нема смисла, да су сви исти и да је свако део завере (производе или стварају додатну параноју и дезинформисаност у маси). Неки људи веома озбиљно износе теорије завере које се пласирају у таблоидима као своје теорије или лично мишљење.
Завереници су успели ако међу противницима завере владају дефетизам и песимизам и ако нема поверења међу људима, већ су сви у параноји и сумњају једни у друге. И ако ниси, да си део завере тврдиће и „теоретичари завере“ који раде за заверенике, и теоретичари завере са синдромом месије и њихови идолопоклоници (ко не слуша „месију“ онда је издајник?).
Мислим да је сад јасно да се против српског народа и Православља води мрежни рат, али сад је проблем ко је толико чист да може да буде представник народа. Траже се нови људи у политици, али, кад се појаве нови, и они се одмах нападају да су удбаши, издајници… То се догодило и лекарима из ЛРНЕ на протесту против ковид аусвајса.
Зато мора да постоји и поверење међу људима. Због чега се боримо, ако ћемо да живимо у параноји, отуђени једни од других и завађени? Кад свако у сваког сумња и свако у свему види неку заверу, не могу да се граде здрави лични односи и саборност. Опет, то не значи бити наиван, попут лакомислених људи који верују сваком ко се појави у медијима. Свако мора сам да процени коме се може веровати, а ко је лопов или страни агент. Мислим да то није тешко утврдити – довољно је пратити трагове новца и дела људи. Кад неко направи уговор на штету (грађана) Србије, јасно вам је ко је и шта је тај човек. Ако се неко залаже за савез са Русијом, али се истовремено залаже за ку-ер шифре, укидање папирног новца, присилну вакцинацију, увођење социјалних карти, уградњу паметних камера и подржава кажњавање возача у свом возилу због невезаног појаса – ако видите да се према грађанима понаша патерналистички, као да су грађани мала деца, да ли ће добити ваше поверење? И ако је увек на страни богатих, и не труди се да решава проблеме обичних грађана, да ли ће добити ваше поверење, без обзира колико често помиње ослобађање КиМ?
Као неко ко је одрастао у православном народу са богатом антифашистичком традицијом никад нисам подржавао било какав облик фашизма. Никад нисам волео СРС, а још мање неке палме, вациће и сличне. Или неке јутке. Зато сам 2000. године подржао Коштуницу и ДОС. Али сам од 2001. године био опозиција и ДСС-у или ДОС-у. Кад се показало да ДСС учествује у пљачкашкој приватизацији исто као и ДС и Г17, залагао сам се да православни део Србије добије православну демократску странку – странку коју ће водити културни људи, искрени верници и родољуби, а не екстремни десничари, лопови и удбаши. Дакле, нисам желео да ме представљају (или да представници православног дела српског народа буду) расисти, шовинисти, људи који кажу да су православци или националисти а користе нацистички поздрав, удбаши, лопови… Од 1945. до 1990. године православни део српског народа није имао политичке представнике, јер је постојала једино Комунистичка партија Југославије. Затим су удбаши створили СПО и СРС. Затим је ДСС дошао на власт. Ипак, и ДСС је служио и домаћим тајкунима и страном крупном капиталу, исто као и Г17 и остале странке ДОС-а, а онда је ДСС изгубио изборе. Коштуница се затим повукао из политике.
Желео сам да имамо православну демократску странку коју би водили људи који су мудри попут Марка С. Марковића, Драгана Крстића или Жарка Видовића, и који добро познају Запад и баш зато немају комплекс ниже вредности и нису наивни, али ни митомани попут Милоша Црњанског и Борислава Пекића… Кад је Коштуница (ДСС) пао, умерена десница је остала без представника у Србији. Тај простор сад попуњавају неки млађи политичари. Ако ни они не успеју, то не мора да значи да су страни плаћеници – можда нису довољно добри у томе што раде. Неко је био сујетан, неко лењ, неко је сумњао у сваког осим у себе, неко није имао храброст, историјску свест, неко није имао идеју, визију и харизму. Ту бих тражио узроке или кривце за неуспех, уместо да стварам теорију завере. Па и у случају да ни они не успеју, то не значи да се неће појавити нови људи који су искрени родољуби и верници и заслужују поверење православног дела народа. Можда су ови избори у априлу последњи или међу последњим изборима организованим у окупираној Србији.
Ако су у Србији сви исти и свако је страни плаћеник и ако је и Путин слуга Империје, шта теоретичари завере предлажу да радимо – да се предамо, да само указујемо на завере и да постепено прихватамо све што нам се намеће? Мора да постоји и организовани отпор, а за стварање саборности и организације мора да постоји поверење међу људима. И мора да се ради. Теоретичари завере не воле да раде. Теоретичари завере су свесни да Србија не може да преживи ни пар месеци ако Запад уведе санкције Србији, а Србија остане изолована од Русије, они виде да је професору Милошу Ковићу забрањен улазак у БиХ (РС), али ништа не раде (и немају идеју како) да Србија преживи економске санкције Запада (ако не уведе санкције Русији) и да се успостави сигурна саобраћајна веза са Русијом као и снабдевање нафтом и гасом, и да се кроз нову економску политику умреже Република Српска и Црна Гора. И Србија и Црна Гора и Република Српска морају да слушају Запад, јер економски зависе од Запада (и тако ће бити све док се не створи нова економска политика и направи веза или савез са Русијом). Кад неко хоће нешто да промени и да ради, оптуже га да је део завере и издајник. Србија неће бити слободна док не постане економски независна држава.
Време је да Србија добије умерену, православну, демократску и русофилску десницу, као нову владајућу елиту која ће од Србије да направи и економски независну и православну и правну државу, у оквиру православног војног, економског и културног савеза држава. Да ли су темељи такве деснице у Патриотском блоку (где су се окупили најбољи лекари који се боре против ковид фашизма – проф. др Валентина Арсића Арсенијевић, др Бранислав Антонијевић, др Бранимир Несторовић и др Алек Рачић)? Или ће се после избора појавити нека нова православна политичка снага која ће да ослободи и препороди Србију? Дакле, да ли можемо да од најбољих стручњака из свих професија (који су родољуби и православци) изаберемо најбоље за вођење државе и да дочекамо Русе како доликује?
Како ће изгледати избори кад се Србија нађе у источном европском блоку? Шта мора или може да уради православни део опозиције да се Србија (или већи део Балкана) нађе у зони интереса Русије, а да не постане „руска губернија“? Кад и како да се нпр. направи прелазак са евроатлантског интернета и банкарског система на руски интернет и банкарски систем, како да се најбрже превози роба од Србије до Русије и обратно, итд.?
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 