Никола Варагић: Економија и полиција као слике државе

30 марта, 2021
Никола Варагић

Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.

У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника  препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.   

Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговорао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.

Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?

Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?

Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.

Постоје изузетци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.   

Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.    

Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.

Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.


Никола Варагић: Истина о полицији Србије

29 јуна, 2018

Nikola

Никола Варагић

 

Полиција Србије и српски народ нису на истој страни. Недавни протести због високе цене (акцизе) горива, показали су да је полиција сервис режима, а да је режим против српског народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије. Режим продаје Косово и Метохију. Режим продаје раднике (грађане Србије) као “јефтину радну снагу“. Режим неће да обезбеди новац (а новца има) за лечење болесне деце. Режим узима од сиромашних, од пензионера, узима од домаћих предузетника, шаље им полицију и приватне извршитеље – да би прикупио новац за камате страним банкама и кредиторима и субвенције страним инвеститорима. Новац се узима од сиромашних, зато што они који су на власти краду из буџета, па рупе у буџету попуњавају задуживањем, а дугове враћају тако што узимају новац од свих грађана, тј. од сиромашних. Режим је странцима продао и изворе воде, обрадиво земљиште, руднике злата, бакра, јадарита (литијума).

Режим је странцима продао и “срце Србије“ (Косово и Метохију), и центар Београда (тзв. “Београд на води“). Србија је, данас, права “банана држава“, са “џет сетом“ као из лоших сапуница. У српској владајућој “елити“, или, у антисрпском и антихришћанском режиму, окупили су се, и своје место су нашли, и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе (капитал који су стекли) и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди, и за штету коју су нанели држави, а коју сви грађани и сви порески обвезници плаћају.

Brnabic,masoni,tajkuni

Председник владе Србије у друштву тајкуна и масона. Фото: www.balkanuzivo.net

Полиција је данас нека врста приватног обезбеђења и служи за заштиту највећих лопова и криминалаца у држави. Полицијци штите оне који су покрали народ и оштетили буџет, а плаћа их народ, који пуни буџет из ког се полиција финансира. Када се народ или грађани побуне против лопова на власти, полиција штити лопове на власти, а пише казне и бије грађане који протествују. Сваки човек је одговоран само за себе и сваки човек има избор. Исто тако и сваки полицајац има одговорност и избор – а то може да буде и одлука да се, због велике корупције и лошег стања у самој полицији, онда када види да не може ништа да промени, напусти тај посао и да више не буде полицајац. Можеш да будеш исти као и остали полицајци и да радиш исто што и они, а можеш да покушаш нешто да промениш и ако видиш да си усамљен и да то није могуће, можеш да даш отказ у полицији и да радиш нешто друго у животу, у Србији или ван Србије. Не постоји оправдање за крађу и издају.

vladimir-rebic-miodrag-kost

Директор полиције Србије у друштву тајкуна из “Шекспирове“

Ако си полицајац и видиш да су на власти издајници и лопови, шта је твоја дужност – да хапсиш издајнике и лопове, или да служиш издајницима и лоповима – тако што ћеш да се правдаш да ти само “радиш свој посао“, позивајући се на Устав и законе, или на “народну вољу“ исказану на изборима? Зар тај Устав и ти закони, по којима је полиција подређена политичарима из извршне власти, и чије наредбе и одлуке, када на власти нису издајници и лопови заиста треба да следи, не даје основу и за хапшење издајника и лопова на власти? Да ли закони важе и за оне који су на власти? Шта кажу Устав и закони ако неко продаје део своје државе или краде из буџета државе, не плаћа царине и порезе, намешта тендере? Да ли је дужност полиције да спречи крађу на изборима и ухапси оне који краду и варају? Ако полиција не спречава крађе на изборима, ко то да уради? Онда неко мора то да уради без полиције. Да ли ће полицајци да учествују и у крађи најављеног референдума поводом статуса Косова и Метохије? Полицајци морају да се погледају у огледало.

Од десет запослених у полицији, четири полицајца су лопови и криминалци који примају мито и чине разне противзаконите радње, четири полицајца су неспособни и некултурни људи. Само два од десет полицајаца (или запослених у полицији) су поштени, способни, културни и паметни полицајци, који храбро, савесно и одговорно раде свој посао, тј. не примају мито, не учествују у корупцији и непотизму, или, два од десет полицајаца (или запослених у полицији) ради свој посао професионално (ако је то уопште могуће, у таквом окружењу и са таквим колегама) и морално. Дакле, 80% полицајаца прима мито, учествује у корупцији, или су кукавице и неспособни, тј. иду линијом мањег отпора, праве се да не виде шта раде њихове колеге, гледају само своја посла и своје интересе, не прихватају одговорност или кривицу за оволики степен корупције, криминала и издаје, и за све су им други криви (од политичара, преко судија и тужилаца, до новинара и народа или грађана).

Данас су ретки културни полицајци који се грађанима, којима прилазе да их легитимишу, обраћају са “Ви“. Грађани, који су морали да ваде личне карте, пасоше или да региструју возила у станицама полиције, знају да је то као боравак у паклу – враћају вас по неколико пута, често због њихових грешака, редови испред канцеларија и шалтера су велики (док они који имају везу у полицији и који раде у полицији све обављају преко реда), запослени у полицији су врло нељубазни. У полицију се примају да раде људи који се и понашају и изгледају као криминалци (на сплавовима, полицајце разликујете од криминалаца само по томе што имају униформе полиције). Полицајци користе службена возила и за приватне послове, возила возе тако да су она често у сервису, а све поправке плаћају сви порески обвезници. Полицајци могу да се паркирају са својим приватним возилима где хоће и како хоће и никада неће бити кажњени. Генерали полиције граде своје куће без потребних дозвола. Полицајци за себе и за своје ближње све завршавају преко веза, скоро ништа не морају да плате (наравно, они из врха полиције имају веће привилегије у држави, па добијају бесплатне карте за ложу неке утакмице или концерта и слично, а они на нижим позицијама раде у обезбеђењу утакмица и концерата, па пуштају познанике без карата и слично). Саобраћајни полицајци не пишу казне рођацима и пријатељима, а не смеју, из страха, да пишу казне моћним људима – државним функционерима, најбогатијим људима у држави или најпознатијим криминалцима.

Полицајци се труде са “направе име“ у подземљу – полицајцима је важно шта ће о њима да мисле криминалци, а не грађани Србије. За већину полицајаца, на жалост, успех у животу је када постану прихваћени у највишим мафијашким круговима – полицајац је поносан на самога себе, онда када стекне поштовање од стране главних мафијаша у држави и постане део српског (или локалног) “џет сета“.

MedaVucko

Официр жандармерије међу вођама навијача и дилерима наркотика. Насловна страна Курира 

Највећи или главни лопови који су учествовали у приватизацији и шверцу, имају заштиту полиције. Највећи или главни лопови који се баве привредним криминалом, имају заштиту полиције. Највећи издајници који продају Косово и Метохију, имају заштиту полиције (и војске). Највећи или главни лопови који се баве крађом аутомобила, раде у полицији или имају заштиту полиције. Највећи или главни дилери наркотика, раде у полицији или имају заштиту полиције. Вође навијача највећих клубова, имају заштиту полиције. Свако ко је под заштитом полиције ради шта год хоће, може да убије другог човека и да никада због тога не оде у затвор. Таквих убица, и највећих или главних криминалаца или мафијаша, који су под заштитом полиције, у овом тренутку, у Србији, има на десетине, ако не и на стотине. Они су на слободи, шетају међу нама, неки се појављују у медијима као “угледни“ људи, итд. Што веће недело учините, што сте већи злочинац или криминалац, то су веће шансе да добијете заштиту полиције или да постанете сарадник полиције. Страда једино онај полицајац или криминалац који је припадник слабије фракције или клана – ако дође до сукоба између две фракције у полицији или између два мафијашка клана – због поделе плена или због повређене сујете. Таквих сукоба увек има: само у овој години догодило се осамнаест мафијашких убистава, преко осамдесет од 2012. године. У сличним сукобима, убијани су и генерали и инспектори полиције.

BombaAutokomanda

Убиство члана криминалне групе у центру Београда (бомба у аутомобилу на семафору на Аутокоманди, око 13 часова, 19. јуна) Фото: Курир

Шта раде полицајци? Полицајци малтертирају бабе и деде који продају кромпир на улици поред пијаце. Полицајци се крију по приградским насељима и лове сиротињу да им пишу казне за неупаљена светла и невезан појас у аутомобилу и тако попуне буџете општина из којих краду политичари који су под заштитом полиције. Полицајци хапсе ситне лопове и преваранте. Полицајци продају информације, у вези истраге, “новинарима“ из таблоида. Полицајци хапсе клинце због једног џоинта, а штите главне наркодилере који продају тоне кокаина, хероина и осталих тешких наркотика. Генерали полиције и начелници тајних служби друже се са највећим наркодилерима из Србије и региона по елитним ресторанима у Београду, заједно са народним певачицама. Полицајци јаднији од овога не могу да буду. Полицајци су срамота српског народа и државе Србије. Реално, ако уопште не би имали (овакву) полицију, у држави би био већи ред и имали би мање криминала. Полиција је та која спречава увођење реда и борбу против криминала и корупције у Србији. Полиција је та која спречава истрагу о несталим бебама – полиција Србије за 30 година није успела да реши ниједан случај украдених беба у Србији. Полиција се никада није огласила (никада није рекла да је спроведена истрага и да је та вест тачна или да није тачна; то није урадила ни војска која чува небо над Србијом и која најбоље зна шта се дешава) због сумње да се из авиона, над Србијом, просипају отрови. Ако је тачно да се у Србији, годинама, краду деца у породилиштима или да се над Србијом просипају отрови, то не може да се ради без знања и учешћа врха полиције, БИА и војске. (Ако је све то у вези крађе беба и просипања отрова тачно, и официри у томе учествују, онда су они душевно болесни људи, јер на тај начин убијају и сами себе и своје ближње.) Данас је тешко наћи полицајца који може да трчи 50 метара, а да се много не умори (једино су они који раде у специјалним јединицима у физичкој форми). Полиција не може неколико година да открије ко је убио неку народну певачицу. Полиција није открила ни ко је убио вођу навијача Партизана. Полиција није открила ко су фантоми из Савамале. Полиција није решила ниједну спорну приватизацију. Полиција никада неће открити ни ко је убио Оливера Ивановића. Полиција Србије је под контролом црногорске мафије и страних служби безбедности. Полицајци служе режиму, режим служи окупатору, што значи да су и полицајци сарадници окупатора. Једино то можете да будете – сарадник мафије и окупатора (издајник), ако радите у полицији државе коју води марионетска или квислиншка власт, тј. мафија, којој верно служите.

ministriParadaponosa

Министри са председником владе на “паради поноса“, под заштитом полиције

Шта друго да се очекује од полиције Србије? То није српска полиција. Од 1945. године у полицији није било ниједне позитивне промене. Стање је све горе, или исто као и у време комунизма. Добри полицајци су изузеци, а треба да буду правило.

Полиција је ненародна. Ова полиција је наследница оне комунистичке полиције. Удбаши су формирали кадрове и вршили негативну селекцију у полицији. Кадрови које су обучили удбаши, данас формирају кадрове и врше негативну селекцију у полицији. Ко је формирао кадрове и вршио негативну селекцију у полицији и на највишим нивоима државе? То је радио (страни) окупатор. Окупатор (коминтерновци и натовци) је поставио прве министре, генерале и начелнике полиције и тајних служби у СФРЈ, а они су онда, по дубини или по хоризонтали, вршили (негативну) селекцију у полицији. Њихови наследници су изабрали своје наследнике. Србија је окупирана од 1945. године, ништа се није променило ни после 1990. године, ни после 2000. године, ни после 2012. године. Полиција је, још у доба СФРЈ, контолисала све криминалне радње у држави и стварала је своје криминалце, наркодилере и убице. Криминалом су могли да се баве само чланови КПЈ и сви који су одани партији и “великом вођи“. Криминалом се нико не може бавити ако није под заштитом полиције, јер полиција хапси свакога ко је конкуренција полицији, односно, свакога ко је конкуренција онима на власти за које раде, и којима служе полицајци. Недавни протести су показали да полиција хапси и бије и народ, грађане или демонстранте који изађу на протест. Свако ко није слуга “великом вођи“, на мети је полиције. Тако је било и у доба комунизма. Истина, није било боље ни у Краљевини, али је увек постојала нека опозиција, и никада није била тако сурова диктатура као она коју су увели комунисти, тј. титоисти и коминтерновци. Данас је очигледно да је прогон комуниста од стране полиције Краљевине Југославије био исправан и оправдан, јер је циљ комуниста био да се уништи све православно и српско. Из историје знамо да монархисти у томе нису успели, комунисту су победили – на власт је дошао “нов човек“. Комунисти су поставили своје кадрове и водили су државу 50 година, онда су оставили наследнике, сада ти наследници постављају своје наследнике. То је исти систем и исти менталитет, само се мењају генерали, начелници и инспектори; исто тако се мењају главни трговци наркотика, оружја или људи, главни банкари и тајкуни, итд. Међу полицајцима (исто као и међу судијама или докторима), а посебно међу оним на вишим положајима у полицији, који учествују у криминалу и корупцији, има веома богатих људи.

NIN3283

Интервју бившег помоћника начелника београдског ДБ-а

То је истина о полицији Србије. То не виде или неће јавно да признају једино људи који су кукавице. Кукавица се плаши полиције, и због тог страха не види каква је полиција или не сме да призна самоме себи, и да јавно каже истину о полицији. У Србији је много оних који би да се смени режим и промени систем, али да то неко други уради уместо њих. У Србији је много оних који би да се ухапсе тајкуни и издајници, и да се ослободимо од окупације, а плаше се чак и од саобраћајног полицајца. Неко би (преко интернета) да руши “нови светски поредак“, али, у стварном животу, уплаши се полицајца који га заустави и тражи документа или возачку дозволу (чак и ако зна да ништа лоше није урадио и да нема разлога да буде кажњен од стране полиције). Полиција је преко својих таблоида почела да плаши народ када су избили протести због високе цене горива, полицајци су почели да пишу казне, у Лазаревцу и да ударају демонстранте, и доста људи се уплашило, више нису излазили на протесте, блокаде саобраћаја нису дале резултате, цена горива није снижена. Ако се плашиш полиције, како мислиш да се бориш (и ко уместо тебе да се бори) против криминалаца? Како ћеш да се бориш против окупатора, ако се плашиш полицајца? Зашто се плашиш полицајца, ако ниси криминалац? Зашто се бојиш од било кога, ако верујеш у Бога? У људима је усађен страх од полиције, то су последице диктатура, тоталитаризама или деспотизама. Народ се мора ослободити тог страха. Ко ради поштено, нема разлога да се плаши полиције, а посебно ако мисли да су му ускраћена или повређена нека права, да је преварен или оштећен, онда има право да протествује и да тужи свакога ко му је нанео штету или повреду, без обзира о коме се ради и на којој функцији се налази.

Да ли можете да замислите како неки генерал или начелник издаје наређење испекторима и полицајцима да ухапсе министра полиције, или директора БИА, или председника владе или државе, зато што ови раде нешто против Устава и закона ове државе? Од грађана нико то не може да замисли, још горе, нико од полицајаца то не може да замисли. Полицајци су “неустрашиви“ када треба да се ухапси неки ситни лопов, нека скитница или алкохоличар, или, свако ко нема било каква “леђа“ или везе у политици и полицији. Полицајци треба да добију сукње и да носе сукње као део униформе. Највеће кукавице у држави, заправо, раде у полицији и у војсци Србије. Шта они раде када обуку униформу, ставе значку и оду на посао, када знамо да су сви највећи криминалци у држави њихови пријатељи, или су под заштитом полиције и политичара? Полицајци без “синдрома бициклисте“ су изузеци. У полицији не постоји ред, нема добре организације и (само)дисциплине, за полицајце не важе закони Србије. Полицајци сами себе доживљавају веома озбиљно, а не виде да личе на кловнове. Они који то виде, њих је срамота, они су усамљени, или бивши полицајци, ако преживе.

BoskoBuha

Убијени генерал полиције Бошко Буха

Све што је у овом тексту речено за полицију Србије, важи и за војску Србије, за правосуђе и остале државне институције. Сви су они повезани. Богати (тј. корумпирани) полицајци штите богате (тј. корумпиране) судије или докторе. Сви они имају заједничке пријатеље међу политичарима и тајкунима. Полицију истичем зато што се већина људи највише плаши полиције, или, наивно верује полицији. До промена у Србији ће доћи тек када се српски народ ослободи страха од полиције, и када полицију буду водили они који неће ширити страх у народу, већ међу криминалцима, које ће ловити и хапсити. У Србији (и у било којој другој држави) владају људи који контролишу полицију. Наш проблем је што полицију контролишу људи који продају део своје територије и свој народ. Све док је полиција под њиховом контролом, полиција је непријатељ српског народа. Народ мора да “стане на пут“ таквој полицији. Народ мора да замени лоше полицајце. Србија заслужује бољу полицију. Добри полицајци су, у овом тренутку, мањина у полицији, немоћни су да заштите и сами себе, тако да не могу да заштите било кога међу грађанима Србије, ако је неко из врха полиције или врха власти одлучио да га нападне или склони. Таква полиција нам не треба. Са таквом полицијом, грађанима једино преостаје да узимају правду у своје руке, а тада важи само закон јачег, и то, опет, највише одговара криминалцима и мафији.

Неко мора да представља народ. Они који су спремни да преузму ту одговорност и да буду вође (део нове елите) народа – да предводе борбу против режима, борбу за ослобођење, и од “меке“ (културне, економске, медијске…) окупације (целе Србије), и од војне окупације (Косова и Метохије) – морају прво да стану у прве редове народа испред кордона полиције – и буквално и политички. Ако немају храбрости и плаше се од полиције, а намећу се као вође опозиције или покрета отпора, онда је боље да ћуте и да се склоне у страну. Наравно, нико од нас не жели сукоб са полицијом – ми желимо народну полицију, полицију која је сервис грађана. Међутим, ако је истина да је полиција таква каква је – ненародна и сервис марионетског или квислиншког режима и мафије – сукоб је неизбежан. Тај сукоб тражи и изазива полиција, а не народ. Народ има право да смени лошу власт. У недемократској држави не можете демократским средствима да промените власт, тј. ако полиција неће или не може да омогући поштене изборе, народ мора преко улице да осваја власт. Полиција је, у овом тренутку, на страни власти, а против свог народа. Полиција је крива, ако дође до сукоба између полиције и народа, зато што полиција има избор – може да буде на страни народа, а против режима. Због тога је потребно да се створи критична маса у народу, и да неко (који ће чинити нову владајућу елиту) предводи народ. Полиција не може да победи народ. Народ је наоружан. Све док је полиција криминализована и ненародна, народ треба да чува оружје које поседује. Народ жели да живи у правној држави, а не у мафијашкој држави. Народ жели да живи у слободној и сувереној Србији, а не под окупацијом или у колонији. Народ ће, кад тад, дигнути буну против дахија (они који су уверени да је српски народ сломљен и да се то никада неће догодити – имају лошу процену и та процена ће их скупо коштати), а када се то догоди, страдаће сви сарадници мафије и окупатора.

Osmani.png

Извесни Ћазим Османи, члан највећег албанског нарко клана, угледни гост српског “џет сета“. Помињао се и као купац куће Слободана Милошевића. Фото: starmagazin.rs

Србија је полицијска држава, а свака полицијска држава је – мафијашка држава. Тек када полиција постане народна (када вратимо полицију народу), може да се води права борба против криминала и корупције, може озбиљно да се ради и на повратку КиМ у састав Србије. Те две ствари су, на много начина, повезане – Косово и Метохију отимају исти они који су одвојили Црну Гору од Србије, а то су албански и црногорски мафијашки кланови који су под контролом тајних служби са Запада. Полиција Србије треба да се бори против тих кланова и тих служби, а не против грађана Србије. Полиција Србије служи (сарађује са) албанским и црногорским мафијашким клановима и тајним службама са Запада, зато што их се неки полицајци плаше, неки им се диве, или просто имају користи од те сарадње и гледају само личне интересе, а не интересе свог народа и своје државе. Непријатељи и криминалци улазе у Србију, крећу се по Србији слободно и раде шта хоће, новац зарађен у трговини наркотицима, оружјем и људима улажу без проблема, учествују у приватизацији, а полиција Србије их штити. Министар унутрашњих послова и директори полиције и БИА служе као фикуси (на пример, сигуран сам да министар и директори полиције и БИА не знају ни да ли је новинар из Беле Цркве отет или није). Зато полиција није могла да спречи ни убиство председника владе Србије 2003. године. Зато је полиција сервис банкстера и фармакомафије (не зна се да ли је истина да се деценијама краду бебе у породилиштима, или, да ли се бацају отрови из авиона – не знамо се ни шта се налази у вакцинама и ко је одговоран зато што је уништен институт Торлак, или Галеника; то не знамо зато што нико из полиције није јасно рекао шта је истина, али чак и да је рекао, нико из полиције нема поверење народа и кредибилитет у јавности, па би опет сви нагађали шта је истина).

vucicev-sin

Син председника Србије на Светском првенству у Русији на стадиону у Самари усликан са припадником Партизанове навијачке групе Алкатраз, који је осуђен на 15 година затвора због убиства навијача 2011. (та првобитна пресуда му је поништена па чека ново суђење) и са припадником криминалне групе која је у Београду растурала наркотике а која је била позната као група Александра Станковића познатијег као Сале Мутави. Текст и фото: Србија данас

Добри полицајци неће бити већина у полицији, ако и на највишим државним функцијама немамо добре политичаре, ако у судовима већину не чине добре судије… Полиција Србије ће бити народна полиција, или сервис грађана, онда када у полицији, од десет полицајаца или запослених у полицији и БИА, осам буду добри, а два лоши полицајци. Тада ће ових осам, добрих полицајаца, лако да изађе на крај са два лоша полицајца у својим редовима, и моћи ће да се озбиљно посвете борби против привредног криминала, тајкуна и банкстера, против корупције у осталим државним институцијама, против албанских и црногорских и свих осталих мафијашких кланова и њихових сарадника у Србији, против агената страних тајних служби и сарадника окупатора.

Полицајац је, у идеалу, часно занимање, полицајци су савесни и морални људи. Полицајци се, у идеалу, боре против лоших или злих људи који другим људима чине зла дела, наносе бол и патњу, наносе штету, против оних који желе да убију или су убили другог човека. Полицајац је на страни правде, поштује законе, помаже другим људима. Наш циљ је да се полиција што више приближи том идеалу, и да у полицији већину чине такви полицајци.

Полицајац мора да има добру плату, много већу него што је сада има. Зато мора да има и већу одговорност, односно, мора да буде већа казна за полицајце ако крше законе, примају мито или се баве криминалом. Да би полиција имала веће плате, приходи у буџету морају да буду већи, а то је могуће једино ако има много мање корупције у врху државе, или ако држава није нечија колонија. Против те корупције и колонијалног статуса (тј. окупације) полиција мора да се бори. Сада се полиција не бори, полицајци имају мале плате – да би зарадили довољно за живот, примају мито, баве ce криминалом и сарађују са окупаторима (издају свој народ и своју државу). Ако се полиција не бори против лопова који пљачкају државу и народ, неко други ће то морати да уради. Ако се нико у полицији не бори против лоших полицајаца у својим редовима, неко други ће то морати да уради. Свакако, најбоље решење је да никада не дође до сукоба између полиције и народа, да све све реши мирним путем. Да ли ће то бити могуће, највише зависи од људи који сада раде у полицији Србије. Одговорност је на полицајцима. Полиција мора сама да ради оно што је њен посао, иначе ће увек неко изван полиције одлучивати. Ако полицајци не прихватају ту одговорност, народ ће реаговати одговорно. Народ је близу “црвене линије“, питање је времена када ће се створити критична маса – у питању је борба за опстанак, борба за живот, борба за свој народ и за своју државу.

До промена на боље, у Србији, никада неће доћи, ако се много тога не промени у полицији Србије. Све друго су илузије. Ко год сутра да дође на власт, ако се у полицији ништа не промени, неће бити промена ни у Србији. До промена у полицији никада неће доћи ако се народ плаши полиције. Страха од полиције има све мање међу грађанима Србије, посебно међу младима, који су, у последњих пар деценија, одрастали, углавном, у мржњи према полицајцима и политичарима (тј. режиму). Српски народ мора да се потпуно ослободи тог страха, али, да се нико не испуни мржњом. “Љубав изгони страх“. Ми се можемо борити против криминалаца, полицајаца, окупатора… а да никога не мрзимо. Довољно је да се да се никога (осим Бога) не бојимо, и да увек тежимо да, и у најтежим животним ситуацијама или искушењима, поступамо праведно или хришћански – зло се не може победити злим делима. Једино тако можемо да изградимо правну државу или владавину права.

SASTANAK PREMIJERA ZAPADNOG BALKANA

Партнери Александар Вучић и Мило Ђукановић. Фото: НСПМ

Сада имамо велике препреке на путу изградње правне државе. Након што победимо сами себе и зло у себи, предстоји нам борба против разних криминалаца, мафијаша, окупатора… из Србије, региона и света. Ако већ причамо о правној држави, слободи, сувереној држави, ослобађању Косова и Метохије, борби против криминала и корупције… Потребна су дела, а за дела је потребна храброст. Да ли ће, у тој борби за слободу и правну државу, полиција Србије да буде на страни свог народа или ће бити на страни непријатеља, остаје да се види и све зависи од полицајаца који сада раде у полицији Србије.

 

 

 


ПОРОДИЦА

9 фебруара, 2013

 

Бошко Обрадовић: Посебно Косово чију пропаст такође треба зауставити

Зашто нам хитно треба патриотски политички блок

(…) Процес успостављања границе и царинског система са КиМ је много одмакао, а следи гашење српских институција на КиМ и давање сагласности тзв. Косову на чланство у УН. Овај захуктали процес не може зауставити ниједна од наших парламентарних или ванпарламентарних политичких или невладиних организација самостално, док једино заједничким снагама можемо постићи да се овај процес успори, а можда и заустави. Што се тиче урушавања наших породица: беле куге, дужничког ропства и одузимања имовине најсиромашнијих, даљег упропаштавања домаће привреде, пољопривреде и села, кажњавања трудница узимањем 35% од плате у време трудничког боловања, отпуштања жена које остану у другом стању, медијске идиотизације, пандемије незапослености – то је посебно Косово које имамо и чију пропаст такође треба зауставити.

ProjekatSrbija2

………………………………………                     ***

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POLITIČKI SMISAO VUČIĆEVE AKCIJE

(…) U funkcionisanju prethodne vlade kriminal je bio toliko važan elemenat da Cvetkovićev kabinet, osim što se može oceniti kriminalnim, bez tog vezivnog materijala ne bi funkcionisao ni tri nedelje, dok je s njim gurao pun mandat. Smisao te vlade, gledano iz ugla njenih stranih arhitekata, sastojao se u samo dve tačke. Prva je bila slamanje otpora puzajućoj predaji Kosova, koji je po odlasku Koštunice još uvek koliko-toliko postojao i u srpskim institucijama i u javnom prostoru. Druga je bila držanje Rusije što dalje od Srbije, naravno, pre svega u funkiciji realizacije prve tačke.

Za to vreme, u Srbiji je eksplodorala kriza, koja je smanjila i političku i finansijsku moć prezaduženih oligarha. Gro novca koji je stizao u zemlju nije više bio proizvod bio kakvog rada, proizvodnje i stvaranja vrednosti, već enormnih stranih zaduživanja, koja su se slivala u državni budžet. Pošto je bezmalo jedini novac, dakle, prolazio kroz državu, ko je iz tadašnje vlasti mogao da odoli ambiciji da obriše petooktobarski dualizam između političke i finansijske moći – dakle političara i oligarha. Pare i politička moć su, više nego ikad, bile na jednom mestu.

Tako smo dobili novu generaciju oligarha, koji nisu bili ni poslovni ljudi ni finansijski špekulanti, već redom političari – od Tadića i Rakića, preko Đilasa, Šapera i Krstića, zatim preko bezveznjaka poput Dulića ili Bajatovića, pa još do Pajtića i njegovog ravničarsko-crnogorskog ganga, zatim Dušana Pet Odsto Petrovića, Šutanovca i ostatka lokalne ekipe, sve do direktora velikih državnih kompanija i privatnika koji su, povlačeći kredite iz banaka koje nisu morali da vraćaju, bili na usluzi vlastima. (Naravno, ne radi se o intelektualnim uslugama, već o kešu.)

Tako je stvorena nova generacija posednika keša u Srbiji. Svi oni kupovali su kod stranaca svoje ulaznice tako što je svaki u svom resoru pomagao ili bar nije smetao puzajućoj predaji Kosova. U toj razmeri mogao je da zagrabi iz budžeta, i, sve dok su isporučivali prvo, mogli su da se naplaćuju koliko su hteli. Na taj način dogodila se nesaglediva pljačka države: sa jedne strane, bila je to politička pljačka, koja se ogledala ne samo u prepuštanju kosovske tapije nego i svakog državnog i nacionalnog interesa. Zuzvrat sticali su pravo na drugu pljačku – budžeta Srbije, koji se izlivao preko državnih banaka, javnih nabavki i privatnih kompanija povezanih sa državnim računom i žutim baronima.

(…) E sad, jedni Srbin koji je bio i na K-ulazu tog sistema (Kosovo) i na njegovom K-izlazu (Keš) bio je Miki Rakić, tip koji se sve uredno beležio, slagao u fioku i uz pomoć toga vladao. Naravno, sve o tome su znali i stranci, koje danas svakako valja pohvaliti zbog toga što zahtevaju istrage, ali zbog toga što ih ne zahtevaju protiv najvećih, već samo nekih lopova i prodavaca državnog interesa i što ih to nije interesovalo dok su od žutih ubirali politčke i ekonomske dobitke u Srbiji, treba biti veoma skeptičan i prema njihovoj motivaciji, i dobrim namerama, a najviše prema njihovom cilju.

Taj sistem, logično, bio je i skup i neodrživ, posebno kad među tadićevcima nije više bilo snage da isporučuju kosovske zahteve strancima. Tada su na scenu stupili naprednjaci, sa kojima je napravljen praktičniji dil. Oni, naravno, treba da nastave sa isporučivanjem Kosova, a zauzvrat ne dobijaju pravo da nastave pljačku – istini za volju nije ni ostalo mnogo šta za pljačku, mada uvek se ponešto nađe – nego da hapse svoje prethodnike. Ne sve, naravno. Onaj ko je primetio da se tadićevci ne hapse, treba da zna da to neće biti stvar zahvalnosti Brisela i Vašingtona, već stvar suštinskog nepoverenja u naprednjake, koji u saradnji sa strancima još nisu prešli tačku sa koje nema povratka.

(…) Udarajući na Dačića, dakle ne baš na sam centar Tadićevog nakaznog sistema, Vučić je udario, možda i ne nameravajući, na sam sistem. Naime, kad se pokazalo kako se Dačić viđao sa Šarićevim čovekom, i to da bi ga obaveštavao da li se protiv klana vode istrage, nije trebalo mnogo, a da se pokaže da vest i nije tako nova. Rakić ju je odavno imao u svojoj fioci – možda je čak i sam dao Vučiću – a sve o tome znao je i sam Boris Tadić. n1110576160_30172536_7739709Nije tu reč ni o kakvoj slučajnosti, već o samim osnovama sistema, koji, kako nam Tadić i Rakić pokazuju, pokušava da izruči svoje niže delove (Dačića) da bi spasao sebe. Ali to nije moguće: Dačić neće biti poslednji koji se video sa Bananom, kao što neće biti ni poslednji za koga su Rakić i Tadić to znali. Pitanje je samo koliko još puta će Rakić da kaže kako je znao i šta je znao, pa da se vidi kako je zapravo Tadić vladao.

Dakle, gde god da je Vučić da pipnuo, konac je počeo da se para. Možda sada od toga najviše vrište Dačić ili neko njegov, ali taj izvučeni konac koji se para će da vodi do Rakića, koji je srce mraka koji je vladao Srbijom od 2008. godine. Iako radi ono je moguće i što mu je na neki način dozvoljeno, Vučić, zahvaljujući činjenici da je taj sistem imao svoju jasnu kriminalnu piramidu, automatski razvaljuje sistem. Otuda, on danas može i da štedi i da hvali Rakića, ali svaki korak, svaki uhapšeni i diskreditovani Tončev vodi prema Rakiću, tako da će u finalu te priče Vučić natrčati na Mikija. Ili će ovaj na Vučića, tek tu, po definiciji, koegzistencije na srednji rok neće biti. (…) Rat među njima dvojicom se neće moći zaobići, pre ili kasnije. (…) Stranci od Vučića žele kontinuitet sa prethodnom vladom i u to investiraju otvarajući u širok prostor. (…) Rečju, njegov rezultat mogao bi da u zbiru više bude diskontinuitet nego kontinuitet, jer se njima otvara jedan ogroman i sve veći prostor evropskeptične i kosovske Srbije. Taj prostor je toliko bitan da bi pitanje svih pitanja za Srbiju moglo da bude to ko će u taj prostor ući. Jer, ako on na izborima bude usitnjen kao na prošlim, Vučićeva akcija mogla bi da ima toliko razorno dejstvo da Srbija neće moći da je preživi. Ako se taj prostor ukrupni, u njega će ući snaga sa kojom će, bila ona u vlasti ili ne, naprednjaci morati da se dogovaraju i o Kosovu i o svemu ostalom. Ako neće, tada će morati protiv te snage da se ujedinjuju sa Đilasom i Rakićem, a pitanje je zašto bi Vučić rušio slabog Dačića, koji bi mu dao sve za malo vazduha, da bi pravio vlast sa jakim Rakićem, svojim prirodnim protivnikom.

(…) Ako Koštunica ostane na sedam odsto, opet neće biti najvažnije hoće li sa Vučićem ili protiv njega. Ako bude išao s njim, Vučić će ga pojesti tako sitnog; ako ne bude, nestaće sam od sebe. Jer, ako se to usitnjavanje dogodi, ako ne bude okupljanja na patriotskom polu, nacionalna opozicija moraće da odgovori na najneprijatnije od svih pitanja koja može da zamisli: da li su oni na tom mestu, slabi, podeljeni i nedelatni, zato da bi spasili Srbiju ili da bi zatvorili mesto onome ko zaista hoće da je spase.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-sansa-i-pretnja-ili-politicki-smisao-vuciceve-akcije.html

………………………..                           ***

 

Svetislav Basara: ONO i DSZ

Pročitah danas (četvrtak 07. 02.) tekst Vesne Pešćić na Peščanikovom sajtu i duboko se zamislih nad dubinama svoje političke naivnosti. O čemu govori Vesnin tekst? O aferi Dačić, o čemu drugom. Vesna je, naime, prva otkrila šta se iza brda valja i zašto se plete svilen gajtan za Dačića. Dačić je, naime, otišao predaleko u pregovorima sa Tačijem, što je zapretilo da normalizacija odnosa i pomirenje dvaju naroda – noćna mora beogradskih, slavskih tutumraka i govnara – konačno postane java. Zato su se govnari i tutumraci sastali u nekom mutlaku i tu, u mutlaku, sastavili katil ferman za premijera.

Eto, cenjeni publikume, šta biva kada popusti borbena gotovost. Ja, inače – poučen gorkim iskustvima iz prošlosti – pažljivo pratim svako dviženije u vlaškomagijskoj sekti koja se predstavlja kao DSS, jer dobro znam da je – čim se tamo uzmuvaju – na pomolu neka nesreća iz koje DSS namerava da izvuče korist.

A ovih je dana, pa i meseci, DSS-ov Šturmštafel bio baš aktivan. Cela stvar je dostigla vrhunac u trenutku kada je eks-Rajhskancelar lično blagoizvoleo dići guzicu i doći u emisiju hiperkooperativnog Nenada Stefanovića. Odmah da vam kažem, emisiju nisam gledao, eks-Rajhskancelara mi je zasenio Rajhspicopevac, a za gledanje i jednog i drugog vaistinu više nemam stomak. Nađite to na internetu, ako vas interesuje, ja se vraćam na temu.

Na večno vraćanje istog. Ovako, dakle! Kao što sam napred pomenuo, turbonacionalni govnari iz famozne slavske čaršije, čija se moć neprestano potcenjuje (ali i precenjuje) zaključili su da je stabilnost srpske truleži opasno uzdrmana, da je samo pitanje meseca kada će se dobiti i datum za pregovore,

pa je pala odluka da se tome blagovremeno stane na put. Ionako dobrano deranžirani SPS-ovskim i SNS-ovskim preterivanjem u evroentuzijazmu, slavski govnari su zaključili da to tako više ne može i da se tome mora stati na put.

Nisu se baš, kao u Đinđićevom slučaju, odvažili na ekstremne mere (policijska akcija „Sablja“ bila je poučna), pa su se umesto egzekucije odlučili za neobrijanu mindžu. To, naravno, nije bilo dovoljno, pa su Ivici pripisali kontakte sa kriminalcima i tako mu zapretili maricom. Što će, po svemu sudeći, biti dovoljno. Sve me nešto, cenjeni publikume, kopka da li je lideru u kooperatvnom voditeljstvu, Stefanoviću, palo na pamet da Rajhskancelara upita s kim se sve on sastajao i s kim je sve imao kontakte.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ono_i_dsz.881.html?news_id=255630

…………..                        ***

 

Zoran Panović: Državni udar

Aktuelna vlast Srbije ući će u istoriju i iz razloga što je za šest meseci preživela na nogama dva pokušaja državnog udara. Bar su nosioci vlasti to tako okarakterisali. Prvi pokušaj bila je „afera prisluškivanja, a drugi „afera Šarić“. U prvom pokušaju udara, pored Vučića, išlo se i na predsednika Nikolića. U drugom pokušaju meta je premijer Dačić. Ako postoji olakšavajuća okolnost u odnosu na neka druga vremena, ovoga puta kao da nema elemenata puča. Još niko nije pomenuo aktivne i uticajne generale da su šurovali sa Šarićevim klanom.

(…) Zbog sivih zona SPS, kao u noćnoj mori otvorila se na momenat sablasna ideja rekonstrukcije Vlade. Po tom apokaliptičnom scenariju, Dačićeva koalicija morala bi da odstupi iz Vlade, a da u nju uđe Demokratska stranka. To je pomalo pakosno primetio i lider LDP Čedomir Jovanović. Ali, iz ove perspektive sasvim je nejasno koja bi to DS ušla u Vladu? Da li ona DS koja sve više podseća na pesmu Divljih jagoda „Krivo je more“, ili ona DS koja je sa svojom dokumentacijom i metodologijom u stanju da izvede „pokušaj državnog udara“? Šta je bitnije, pitao bi se običan čovek; da li to što se Vučić i Miodrag (Miki) Rakić „gotive“ (ili su bar to radili) ili to što su Miki i Ivica iz istog sela – Žitorađe? I Đilas i Tadić energično demantuju pokušaje destabilizacije Dačićevog kabineta putem (zlo)upotrebe kontraobaveštajnih podataka ili putem drugih nemoralnih radnji. Mada, zdrava logika govori (makar u mašti) da ako se DS na prečicu, blickrigom, ne vrati delimično na republičku vlast, onda će morati da se načeka. Miodrag Rakić još zrači „misterijom vlasti“, ali šta je Rakić ako posle raznih mission impossible mora da obilazi lokalne odbore. Ima tu neke sličnosti sa Vladimirom Bebom Popovićem. Da li biste njega mogli da zamislite bez „misterije“ da se bahće sa nekim lokalnim odborima?

(….) Samo što u našim raskolima ima nešto perverzno: Raziđu se da bi se sutra ponovo našli. Sećam se kako je bilo bizarno kad su se Vuk Drašković i Velimir Ilić nakon mučnog raskola ponovo udružili, sad kao „dve partije istog korena“, ili kad su Boris i Čedomir počeli da očijukaju. Da ne pominjemo mučne postraskolne koalicije DS i DSS. Goran Ješić je čvrstog stava da DS mora da raščisti sa Vukom Jeremićem (da ga se ratosilja). Vuk se sigurno ne sekira mnogo, jer on već sada valjda ima „tim“ i bar „nacrt“ programa. Plus što na transfer listama odlično stoji. Mada, Jeremić pokazuje još nešto, a to je da se desno krilo DS maltene prirodno regeneriše.

(…) U Srbiji i dalje nije malo onih koji ruše komunizam i zgražavaju se nad njim. Ili, kako to da nakon bar dve i kusur decenije „duhovne obnove“ društva imamo tako nekulturnu (estradizovanu) političku elitu, i opštu primitivizaciju javnog mnjenja?

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/drzavni_udar.1083.html?news_id=255626

…………..

Miodrag Rakić je čovek koji je predvodio tim za pronalaženje bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske. Miodrag Rakić (1975, Žitorađa) bio je predsednik državnog Biroa za koordinaciju tajnih službi i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost za vreme Tadića (DS). Aleksandar Vučić (SNS) i Miodrag Rakić s ponosom ističu svoje dugogodišnje drugarstvo. Svoju otvorenost za privatno druženje s neistomišljenicima Vučić je potvrdio i prijateljskim kontaktima koje neguje s Borislavom Stefanovićem (DS), bivšim šefom srpskog pregovaračkom tima za KiM.

download (1) download (2) download (3)

…………..                                       ***

 

ДСС руши СПС, можда и СНС. ”Грађанска Србија” није на страни председника СПС и владе СПС-СНС. Двери и даље под цензуром.

Vesna Pešić: Karantin i duboka ćutnja

(…) Kad se razgrne ta udbaško-mantijaška pleva, reč je o samo jednom događaju: potapanje premijera Ivice Dačića. Razlog je više nego jasan: Kosovo ponovo ide u karantin. Ko hoće da vidi, lako je čitljivo. Na B92 gostovao je Leon Kojen, koji jasno reče dobro organizovano j ispitivačici kako se nada da je sada došao kraj Dačićeve politike prema Kosovu. Pa da, uzgred još i to, ne može kriminalac i mafijaš da vodi vladu, slažu se Kojen i ispitivačica. Iste večeri, na RTS-u, da sve bude potpuno zvanično i bez ikakve dileme – glavom i bradom Vojislav Koštunica. Negde, na onom tajanstvenom mestu, napravljen je opet isti dogovor, da ekspresno mora doći kraj ovoj vladi, pre svega Dačiću, i otuda ta nerazumljiva priča o izborima.

Nataša B. Odalović: Diktatura prolet-šibicarijata

Vratimo se dr Koštunici. On trenutno dobija dosta medijskog prostora jer prosto „razume“ Vučića, Evropu (protiv koje je celim svojim bićem, ali ne i kada Evropa gura Vučića u prvi plan), a potom, poštuje i Tomu zbog Deklaracije, koja nije usvojena, ali zna se da je bila vrlo patriotska za razliku od Rezolucije i ostalih vučadija, omiljenog mu Vučića. Nedavno, slušam emisiju Most Radija Slobodna Evropa i Omera Karabega koji još tada (pre par meseci) znalački pita, na moje čuđenje: Zašto Vučić ne dira Koštunicu?

Dejan Ilić: U „našem taboru“

Sva je prilika da su svi iz državnog vrha Srbije, nekada kao i danas, na neki način u vezi sa nekim oblikom kriminala. Sva je prilika da čitavom privredom Srbije u dobroj meri kolaju nezakonito stečeni novci. Dačić svakako nije sam u tome. (…) Pošto je to tako, svako pozivanje nekog domaćeg političara na odgovornost zbog njegovih veza sa kriminalom mora sa sobom da nosi pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje, gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni. Druga, podjednako teško ostvariva, i u mnogome sporna opcija bilo bi podvlačenje crte u vidu opšte amnestije (nije nezanimljivo razmišljati o jednoj komisiji za istinu pred kojom bi političari svedočili o svojoj umešanosti u kriminalne poslove u zamenu za oslobađanje od kazne); neka vrsta nulte tačke posle koje bi svi morali da poštuju zakon. Tu nultu tačku, razume se, može definisati samo država koja je bitno drugačija od ove u kojoj živimo. Ako se, pak, utvrđivanje odgovornosti sprovodi selektivno, onda nije reč ni o kakvom principu, nego o pukom obračunu na vrhu, u želji da se poluge prerogativne države prigrabe samo za sebe.

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Вођење унутрашње политике, привреде, културе, спорта, и много тога другог, док је био на власти, није зависило од окупатора и сарадника окупатора. Зависило је, једним заиста великим делом, од Коштунице као председника Владе, од ДСС као владајуће странке, и наравно, од интелектуалне и привредне елите која није део ДСС али јесте део владајуће елите у Србији и била је део власти у тадашњој Србији коју је предводио ДСС. Резултати рада те Владе и те елите су јако лоши. Примери: 1. они су у великој мери одговорни за малверзације у предузећу Колубара, 2. они су за председника Србије довели Бориса Тадића. То су чињенице – велика корупција која није зависила од странаца или домаћих издајника, већ и од патриота и великих православаца, као и то да су блиски сарадници Коштунице академици Ћосић, Тадић, Бећковић, професор Мићуновић, итд., људи поред којих је одрастао Борис Тадића. Они су га најбоље познавали. Дакле, одговоран је (одговорни су) за слаб учинак у борби против корупције и непотизма, за наставак негативне селекције у друштву.

Како се стварају наследници

Вук Јеремић је ученик Бориса Тадића. Борис Тадић је ученик  академика  и комуниста који су дошли на власт 1945. уз подршку Запада и комуниста. Вук Јеремић се савршено уклапа у профил потребан окупатору: потомак угледне муслиманске и комунистичке породице из БиХ, политички растао унутар Социјалистичке партије Србије и Демократске странке, министар постао за време владе Демократске странке Србије, а све ове странке настају из круга комуниста и оних који су њих довели на власт 1945. године, школован на Западу, супруга позната тв водитељка на РТС-у, деловање за одбрану КиМ и као министар и сада у УН своди само на државе Трећег света… Брани Космет а сва врата свих српских медија који раде за стране окупаторе су му увек отворена, Запад му не замера много, чак је и неким западним политичарима симпатичан…

>

 ”Србијом влада сто породица”

 

 


%d bloggers like this: