Никола Варагић: Паметни левичари и глупи десничари

Никола Варагић

У последњих пар месеци у неким текстовима, посебно на друштвеним мрежама, а посебно након што је и у Србији уведен Covid-Аusweis, упутио сам тешке речи другосрбијанцима и Западноевропљанима. У суштини, гађао сам их тамо где их највише боли и онако како они вређају људе који имају другачије мишљење, људе који су другачији, и посебно ако су у питању православни верници, конзервативци, традиционалисти, десничари, а то је да су другосрбијанци и Западноевропљани у суштини много глупи, најглупљи људи на свету.

Као неко ко лично, у приватном животу, много не псује, и не вређа људе, већ се трудим да се према људима увек понашам хришћански, посебно као неко ко у јавном простору жели да шири културу дијалога, и у дијалогу никад не користи ad hominem аргументацију или стереотипе и предрасуде, и никад није приписивао колективну кривицу неком народу, напротив, увек сам се борио и против ad hominem аргументација и против генерализација, сад желим да објасним зашто сам то радио: само сам хтео другој страни да покажем како је то што они чине нама, а чине оно што не желе да други чине њима. И да им објасним да не постоји виша раса – Западноевропљани нису надљуди који све знају боље од других.  

Схватио сам да културни дијалог, позив да се нормално разговара, изношење чињеница и научних доказа нема смисла, јер другосрбијанци (и Западноевропљани) то не желе, они не чују шта им говоримо, њих не занимају чињенице и докази које им показујемо, код њих је све већ унапред одређено – они си богови који све знају, а ми смо глупаци који ништа не знају. Левичари су паметни и напредни, а десничари су глупи и назадни. Чим им кажеш да си верник, да си против присилне вакцинације или да хомосексуалци усвајају децу, они ти одмах одговоре да си глупи фашисти и разговор се завршава. Кад их питаш зашто корона букти на Гибралтару са 99 одсто вакцинисаних, они те вређају! Уместо да дају одговоре који имају смисла и научне доказе, либералфашисти захтевају да се свако ко има критичко мишљење искључи из друштва и/или забрани у медијима и на интернету.

Како то раде? Углавном тако што нађу неке појединце, или мање групе, са маргине и међу екстремистима, најмање образованим десничарима, антиглобалистима, које представе као представнике свих противника, нпр. присилне вакцинације (етикетирају све противнике присилне вакцинације као тзв. антиваксере) и онда над тим појединцима, групама, или над том мањином (у већини), тестирају интелигенцију и знање. Кад се појаве неки образовани људи, стручњаци који су завршили исте школе и имају исте дипломе, и раде као колеге на универзитетима, институтима, у болницама – креће ad hominem аргументација од стране заступника присилне вакцинације или вакци-нациста; они уопште се не узимају у обзир чињенице и научне доказе које им представљају лекари, научници или стручњаци који су против присилне вакцинације. Медицински радници који неће да се вакцинишу оптужују се да су заостали, неодговорни, опасни по околину, прети им се отказима, мањим платама и премештањем на друга радна места, стручњаци постају забрањени у највишим научним круговима, итд. Неки од најбољих лекара у свету против су присилне вакцинације. Како су они јуче били најбољи стручњаци, а данас нису? Зашто они који су до јуче били у првој линији одбране људских права, данас користе фашистичке методе – гуше критику (која је темељ науке и демократије), шире страх, стварају панику и користе јефтину пропаганду?

То бих хтео да питам другосрбијанце, који су толико опчињени Западноевропљанима, али само у културном разговору, где једни друге поштујемо као личности. Не желим да водим разговор на њихов начин и да радим исто што и они. Замислите да тако изгледа разговор између левичара и десничара – кад десничар каже да верује у Бога и да је против присилне вакцинације, да му се левичар одмах смеје и говори како је глуп, а да се десничар смеје и да говори левичару да је много глуп чим левичар каже да је атеиста и вакцинисан. Не ради другоме оно што не желиш да други ради теби, то је порука коју ће, надам се, друга страна напокон чути. Ако чује, хтео бих да их питам и зашто прецењују Западноевропљане и себе у односу на православце или вернике генерално, зашто мисле да Срби мање вреде и зашто мисле да они више вреде кад имитирају Западноевропљане? Не постоји ниједан једини разлог да се православни Србин осећа инфериорно или да има комплекс ниже вредности у односу на Западноевропљане као и на другосрбијанце.

Бити верник у науку само по себи не значи бити паметнији од онога који верује у Бога, јер и међу онима који верују у Бога постоје веома мудри, образовани људи и добри научници и неки од најбољих научника у свету били су верници. Не постоје вечне истине, нико не може да докаже да је паметнији у том смислу. Кад говоримо о пандемији, како они који не знају како је настао вирус и не знају како се лечи вирус, могу да тврде да су паметнији од било кога? Да не помињемо да је већ документовано да вакцинисани људи не заустављају пренос вируса. „Све време се позива на став струке али у ком тренутку смо ми као струка имали могућност да изнесемо свој став? Мислим да сам у једном тренутку потпуно била запостављена, а мислим и да сам имала шта да понудим и држави и институцијама државе Србије а све у интересу грађана Србије и њиховог здравља. Стекао се утисак да само једна мала група стручњака говори о проблему и одлучује о проблему… Суштина овог догађаја је да има много непознатих чињеница, и то је оно што нас као струку треба пре свега да зближи, а не да подели… Ми се морамо само делити на оне који имају чињенице и који немају чињенице“ – истакла је суштину проблема проф. др Валентина Арсић Арсенијевић. Сличне проблеме имали су и др Јована Стојковић и проф. др Бранислав Несторовић. Сад се на исти начин прогоне професори медицинских факултета и лекари који су основали УГ „Лекари и родитељи за науку и етику“.

Могу да схватим кад левичари критикују екстремне десничаре, али не могу да схватим да се сви десничари, тј. верници, конзервативци или традиционалисти етикетирају као глупи и назадни и оптужују за фашизам. Зар није управо то што раде такви левичари – фашизам?

Не мислим да су сви другосрбијанци, тј. атеисти, прогресивци или еврофили, глупи или да су сви фашисти, или, да је сваки вакцинисани човек вакци-нациста, такође, не мислим да су сви Запардноевропљани глупи, фашисти… Толико је људи из тих народа чије књиге, филмове или музику волим и који су пријатељи српског народа. Али указујем на зло које и Западноевропљани чине и немам осећај инфериорности пред њима. Дакле, моја порука левичарима и либералима или другосрбијанцима је: не лепите етикете десничарима или верницима које не желите да они лепе вама. Ако нам кажете да смо глупи, шта очекујете да вам одговоримо, осим да сте глупи? Ако нам кажете да смо фашисти, шта очекујете да вам одговоримо, осим да сте фашисти? Да ли тако разговарају разумни и културни људи? То води у грађански рат. Надам се да међу другосрбијанцима има разумних људи и да ће доћи до културног дијалога. И да ће на време схватити да непријатељи долазе са Запада.

Никола Варагић: Нови европски поредак (I део)

Никола Варагић

 

 

Левичари и либерали, лихвари и масони

 

Британски парламент одбацио предлог премијерке Терезе Меј о изласку Велике Британије из Европске уније. Против предлога премијерке гласала су 432 посланика док је за гласало њих 202.

Британци су на референдуму гласали за излазак из ЕУ. Међутим, левичарима и крупним капиталистима, међу глобализаторима, није се свидела та одлука, па преко скупштине и купљених посланика, сада покушавају да задрже Велику Британију унутар ЕУ, неко већ помиње да је решење да се организује још један референдум. Левичари и капиталисти, који стоје иза ЕУ и НАТО алијансе, променили су одлуку грађана Македоније, донету на референдуму, преко уцењених и купљених посланика у скупштини, који су донели одлуку да та држава ипак промени свој назив. Није важно шта мисле и како гласају десничари или националисти (овде сада није важно какви су ти националисти, него колико се поштује глас грађана). Крупни капиталисти су против изласка Велике Британије из ЕУ, против су и левичари међу глобализаторима, они су прогресивни и најбоље знају шта је за кога добро. То су те „демократске вредности“, то је тај антифашизам који толико истичу.

Дакле, грађани Велике Британије на референдуму гласали су за излазак из ЕУ, али њихови представници у скупштини не поштују вољу грађана, јер не желе да спроведу ту одлуку у дело, напротив, они све чине да задрже Велику Британију у Европској унији. Ово што сада гледамо је обрада јавног мњења, припрема за промену одлуке. Комесари ЕУ изјавили су да желе да Велика Британија остане у ЕУ. Исто тако, грађани Македоније на референдуму гласали су против промене назива државе, али су посланици, у скупштини, променили назив државе. За кога раде или под чијом су контролом посланици у скуштинама Велике Британије и Македоније? Исто важи и за скупштину Србије (сетимо се честитке из ЕУ пре завршетка избора у Србији). Црна Гора је примљена у НАТО, иако је половина грађана Црне Горе против тога. Ципрас је опстао на власти у Грчкој, иако је већина народа против споразума са БЈР или Северном Македонијом, као и већина посланика у скупштини Грчке. Стање је скоро исто у скоро свим европским државама.

Занимљив је тај савез, који постоји на највишим наддржавним нивоима власти на Западу, између левичара и крупних капиталиста (под крупним капиталистима, овде мислим на власнике и директоре највећих банака и инвестиционих фондова, фармацеутских, ИТ, медијских, нафтних и осталих највећих корпорација, са Запада, који се окупљају у Давосу или око Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба и сличних тајних или јавних организација, итд. У овим организацијама има доста левичара). Левичари, у савезу са крупним капиталистима, мењају одлуке народа које грађани доносе на референдумима, као да су ти грађани маолумни, или мала деца (сетимо се гласања због Европског устава или Лисабонског споразума, који су одбачени на референдумима у Француској, Холандији и Ирској, или сада референдума у Великој Британији и у БЈР или Северној Македонији), одржавају Ципраса на власти у Грчкој, противе се повлачењу војника САД из Сирије, као и изласку САД из НАТО алијансе, створили су Макрона, са Вишеградском групом држава имају лоше односе зато што су на власти у овим државама конзервативци, иако у својим редовима имају све краљевске породице са Запада, а у Украјини подржавају фашисте који имају добре односе и са Римокатоличком црквом, само да што више науде православној Русији и православљу уопште, итд.

Шта спаја левичаре, са једне стране, и либерале-лихваре из међународних банака, фондова и корпорација, са друге стране? Спаја их исти циљ – створити „свет без граница“. Свет без граница (цео свет) желе да ставе под своју контролу и желе да натерају све људе да исто мисле, да исто желе и да живе истим начином живота. Међу њима постоје неке разлике, али, и једни и други желе да укину све границе између држава, као и све културне границе и посебно границе морала, тј. желе да поставе своје „таблице вредности“. На пример, што се тиче односа према браку, породици, деци, телу или сексу, левичари и либерали деле исте вредности и воде сличан начин живота. Затим, и једни и други желе да се створи „светска влада“, зато им не одговара распад ЕУ или НАТО. Левичари, кроз ЕУ и НАТО, штите своје интересе и шире своју идеологију, док либерали-лихвари из највећих банака, инвестиционих фондова и корпорација, преко ЕУ и НАТО уклањају препреке за ширење својих послова. Заједно или паралелно са децом цвећа и сексуалном револуцијом, настало је и потрошачко друштво. Данас и једни и други подржавају ширење ЛГБТ идеологије – кога левичари означе као непожељну особу или прогласе да „шири говор мржње“, постаје непожељна особа и у највећим међународним корпорацијама и медијима, блокира се на друштвеним мрежама, против њега ће се огласити и енглеска краљица и чланови њене породице. А кога левичари и крупни капиталисти прогласе за непријатеља, тај не може да ради или да напредује ни у ЕУ и НАТО структурама, али, ни у државној служби већине држава. Наравно, левичари и либерали-лихвари нису свемоћни, још увек је могуће да неки конзервативци дођу на власт, или да се и њихов глас чује у јавности и медијима. У већини ЕУ и НАТО држава или народа, још увек се води рачуна и о националним или државним интересима, десничари (родољуби и верници) супростављају се црвеној интернационали и међународним банкама, инвестиционим фондовима и корпорацијама. Такве десничаре или конзервативце, левичари и либерали називају полулистима, а неке и фашистима. Са друге стране, такве левичаре и либерале, десничари називају фашистима.

Због националних интереса, због верских или идеолошких или културних разлика, између ЕУ и НАТО држава, постоје и сукоби и сарадња. Исто тако, између држава (које имају своје националне интересе), са једне стране, и левице, масона и лихвара (који имају своје личне и анационалне, наднационалне интересе), са друге стране, постоје сукоби и постоји сарадња. На пример, Великој Британији не одговара излазак из Европске уније и излазак војске САД из Сирије и НАТО алијансе, пошто је војска САД до сада служила британским интересима. Велика Британија жели да остане у ЕУ, али тако да се она више пита, него Немачка, што Немачка више не жели да јој дозволи, јер Немачка жели да буде главна у ЕУ и преко ЕУ да штити своје интересе и шири утицај. Немачка сарађује са САД што се тиче Украјине, али је сукобу са САД због Северног тока. У свим западноевропским државама постоји антиамериканизам, али нико не жели да војска САД изађе из НАТО, јер Европска унија никада неће имати своју војску, а ако буде имала, никада неће бити јака колико је то војска САД, или војске Русије или Кине…

Католичка Италија и католичке државе Вишеградске групе, уз подршку Римокатоличке цркве, стварају неки свој клуб унутар ЕУ и НАТО. Католичка Шпанија је тренутно негде између, због тога што је у Шпанији јака и левица, која има подршку крупних капиталиста из мултинационалних банака, фондова и корпорација. У сличном положају је и католичка Република Ирска. Протестантски скандинавски народи у којима је јака левица практично више не припадају хришћанској култури и стварају нехришћанску или антихришћанску културу, на темељима паганизма и трансхуманизма. У скандинавским државама десница је маргинализована, црква више нема везе са хришћанством, ако икада дође до тријумфа деснице, то ће бити, као и за време нацизма, екстремна десница, на паганским и окултним основама. Истина, у већини европских држава све је јача неонацистичка и неофашистичка, паганска и окултна, екстремна десница, скоро да нема правих хришћана на десници. Међу протестантима нема назнака некаквог хришћанског препорода. Код католика је проблем то што је све под контролом језуита, који користе и нехришћанске методе за остваривање својих циљева (најбољи пример је НДХ). Код протестаната долази до јачања екстремне деснице, исто тако и код католика, али, она није на хришћанским основама. Више је ту десничара који су ближи неким идеологијама и неким другим религијама, него Христу, више је десничара који нацију стављају испред Бога, а себе и испред нације и испред Бога. Већина, условно речено, хришћана (тј. католика и протестаната) са Запада, испред Христа Бога ставља папу, тј. човека (католици), и пре служи мамону (новцу, профиту), него Богу (протестанти). Таквих конзервативаца, националиста, популиста или десничара, а који за себе кажу да су верници, има и међу крупним капиталистима, и међу масонима.

Према ономе што се дешава у култури европских народа, последњих година, видимо да су велике разлике између протестантских скандинавских народа са севера Европе у којима су победиле идеје социјализма и либерализма, и католичких народа са југа Европе у којима долази до препорода конзервативних снага, као што су све веће разлике између културе која се развија у Великој Британији и културе која се развија у Пољској. Европска унија се дели на две групе држава: са једне стране су протестантске државе, у којима су левичари и либерали владајућа елита, а са друге стране су католичке државе, у којима су на власти десничари или конзервативци. У САД је председник конзервативац, али права моћ је у рукама левичара и либерала, пошто су САД више протестантска, него католичка држава. Левичари и либерали су остали велики русофоби и србофоби, док су неки конзервативци са Запада, због притиска који трпе (посебно на породице и децу) од стране левичара и либерала, ублажили став према православним народима и покушавају да изграде добре односе са Русијом, док Србију све више подржавају поводом статуса Косова и Метохије. Велика Британија нема снаге за конзервативни хришћански препород, зато су све мање шансе да Велика Британија напусти Европску унију. У САД ће, скоро сигурно, левичари и либерали поново преузети потпуну контролу, али за разлику од Енглеске и Француске, у САД ће конзервативци можда да пруже јак отпор, што може довести до дубљих подела у друштву, тј. до поделе државе на демократски или левичарски „север“ и конзервативни или републикански „југ“. По истом принципу може да се подели и Европска унија – на богати и протестантски север и сиромашни и католички југ. И ови са севера, и ови са југа, могу да крену путем радикализације и екстремизма, па први могу да заврше у левичарско-либералном фашизму, а други у клеро-националном фашизму. Ови са севера ће, наравно, преко највећих медија и филмова, посебно на енглеском језику, да представљају сами себе као напредне и слободне, а ове са југа као назадне и мрачне људе, као једине који су прави фашисти и расисти. Тако изгледа и извештавање медија поводом блокаде владе САД.

Унутар ЕУ и НАТО налази се и неколико православних држава. Грчка је под контролом левичара и крупног капитала, Румунија је у скоро истом положају као и Грчка, Бугарска је мало ближа Русији, у односу на Грчку и Румунију, чије су православне цркве све ближе Ватикану, а све даље од Москве. Цариградска патријаршија је под контролом САД, а САД је под контролом масона. Атеисти желе да униште све цркве, док окултисти желе да уједине све цркве и да та светска црква буде уређена према њиховој мери и вери. Да би у томе успели, атеисти морају да униште, а окултисти да придобију и преуме, језуите (или паписте) и ционисте, а ван Запада, прво православне народе, онда и муслимане.

Левичари и либерали-лихвари заједно се боре против заједничког непријатеља – десничара или конзервативаца или популиста који су, пре свега, хришћани. Њихов циљ је да поразе и Трампа и Орбана, да са власти склоне све десничаре у Европи, а оне који су у опозицији, да задрже у опозицији и помере на маргину друштва, тако да не представљају опасност. Левичари и крупни капиталисти не могу да створе „светску владу“, ако изгубе власт у државама Запада и ако се распадну ЕУ и НАТО алијанса, јер ће то, за крупне капиталисте, значити и распад ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације. Левичари (геј лоби) и либерали-лихвари не могу да поразе православне цркве и народе, ако прво не угуше све што је хришћанско на Западу. У суштини, православце желе да поразе сви који долазе са Запада. Против православних цркава непрестано на различите начине делују и левичари и либерали и лихвари и масони (атеисти и окултисти), са једне стране, и језуити и остали паписти (јеретици), са друге стране. И они који су за долар, и они који су за евро.

За сада нико, од главних центара моћи на Западу, не жели да се распадне „тврђава Запад“. То не желе ни левичари, то не желе ни либерали, то не желе ни масони, то не желе ни крупни капиталисти, то не желе ни паписти, то не желе ни ционисти. Сви ти центри моћи желе да искористе ЕУ и НАТО за своје интересе и надају се да ће да ставе те организације и државе под своју контролу. Један део Јужне Америке није под контролом Запада, али је у културном смислу Јужна Америка део Запада, свуда је јак утицај Римокатоличке цркве, левичари су повезани са црвеном интерационалом, јак утицај имају и масони, и ционисти. Дакле, ко влада Западом, поред скоро целе Европе и целе Северне Америке, под својом контролом има и Аустралију и Латинску Америку. Јапан је савезник САД, ЕУ и НАТО и члан Трилатералне комисије. Неке државе Африке су колоније евроатлантских држава. Са неким православним црквама постоји унија и напредује екуменски дијалог, док су скоро све православне државе вазали САД, Велике Британије и Немачке.

Када утврде своју моћ на Западу, следећи корак је освајање Русије и осталих православних држава, затим остатак света (део Азије и део Африке). Највећи изазов, када поробе Запад и Русију, остаје Кина, где највеће шансе имају левичари и либерали (лихвари, а са њима и масони), који (се надају да) могу у своје редове да укључе већину припадника владајуће елите и најбогатије људе Кине (као што су то урадили са Јапаном и као што су у својим редовима примили и део владајуће елите Русије), док најмање шансе да придобију кинеску елиту имају језуити (паписти), или ционисти (осим тамо где су повезани са левичарима и либералима, лихварима и масонима). Кина ће, ако икада прими Христа, Христа примити преко православља. Ако не прихвати Христа, Кина ће остати левичарска, али ће све више постајати либерална, прво преко елите, и пре свега у културном смислу, а преко будизма и „њу ејџ“ идеологије, кинеска елита ће се умрежити са окултистима и масонима са Запада. Питање је само до које мере, јер у Кини постоји дубока традиција аскетизма, које се нису одрекли ни комунисти, тако да је могуће да ће кинеска елита остати супарник елити која контролише Запад и која припада фаустовској култури, а савезник православне Русије. То ће значити да у Кини неће настати исто потрошачко и материјалистичко друштво, како је настало на Западу, или и у Јапану. За свет би било добро да таква друштва не настану и у Кини и Русији и да њихове владајуће елите не постану исте као владајућа елита Запада.

Због тога, дугорочно гледано, конзервативци са Запада, пошто су подељени на католике и протестанте, а православне сматрају шизматицима и непријатељима (док се они сами све више удаљавају од Христа и стварају неко ново учење), у сукобу са левичарима (црвеном интернационалом) и либералима (лихварима, масонима, око којих има и окултиста), а који имају већи утицај на младе и медије, не могу да победе. Конзервативци са Запада пред собом имају два пута, ако неће да постану исти као левичари и либерали, односно масони: један је онај којим су ишли и којим сада иду, а то је радикализација у смеру паганизма и окултизма (неонацизам и неофашизам) – тоталитаризам, а други пут је онај који до сада нису пробали – да се врате Христу и постану православни. Католици су, у овом тренутку, ближи православнима, него протестанти, међутим, ако међу католицима победе језуити и они који подржавају фашисте и расисте на десници, а такви су русофоби и србофоби, онда нема шансе да дође до било каквог савеза између католика и православаца. Без подршке из света, конзервативци са Запада не могу да победе левичаре и либерале са Запада. Фашисти и расисти, и још ако су империјалисти, не могу да имају подршку православних и већине азијских и афричких народа, посебно оних који су били колонизовани и окупирани.

Православне цркве и народе подједнако желе да униште и паписти и левичари. Разлика је само што паписти, попут неких масона и окултиста, не желе да униште цркве као такве, него желе да православне цркве постану католичке и признају непогрешивост папе. Такво учење је погрешно, колико и учење масона и окултиста. Левичари, пошто су атеисти, као и либерали који су атеисти, сматрају да не треба да постоје цркве уопште, као што ни Бог не постоји. Православце су, у светским ратовима и револуцијама, подједнако убијали и паписти и левичари и масони. Оне које нису убили, терали су да промене веру (паписти), или да више не буду верници (левичари), или да верују у великог архитекту или у разна божанства и енергије (масони, окултисти). Папистима није свеједно да ли ће на Истоку Европе живети бели хришћани или црни муслимани, док је левичарима и либералима то свеједно. Због договора које имају са неким исламским фундаменталистима, имају у плану насељавање овог дела Европе са милионима избеглица из Азије и Африке. Конзервативце који се против тога буне, чак и ако заиста нису фашисти, него се боре за своја основна или људска и верска права, и легитимне државне интересе, називају фашистима.

Левичари и крупни капиталисти имају већу моћ, више ресурса, јачи утицај на младе или на јавно мњење, него „побуњене“ католичке државе, односно, конзервативне снаге у тим државама. Ту моћ имају зато што су левичари и крупни капиталисти под контролу ставили све протестантске државе, у којима се конзервативци, отуђени од Христа, прилагођавају према њиховим идеологијама, учењима, веровањима, а своје пипке (у томе посебну улогу имају масони) пустили су и у свим католичким и православним народима. Римокатоличка и православне цркве немају никакав утицај на људе који живе у протестантским државама (можда Ватикан има неки утицај, али, из деценије у деценију, тај утицај је све слабији) и могу само ограничено да утичу на (потенцијалне) вернике у својим државама. Због тога је могуће да се „побуњене“ католичке државе из Вишеградске групе у највећим медијима са Запада тако лако ставе на стуб срама, представе као мрачне и назадне, скоро исто као и православље. У тим католичким државама постојали су сарадници фашиста и нациста, док су протестантске државе углавном биле антифашистичке, па је, донекле, таква критика оправдана, али свакако показује ко има праву моћ на Западу. Ватикан је подређен правим центрима моћи. У тим центрима моћи више нема хришћана. Искрених верника све је мање унутар Римокатоличке цркве, у врху ватиканске државе можда их више и нема. Левичари и либерали још увек се представљају као антифашисти и демократе, али све је мање људи које могу да преваре, већина је видела њихово право лице.

Антихришћанске центре моћи не занима шта мисли народ или већина, не занима их шта људи желе, они имају своје интересе, своје циљеве, верују да су изабрани и прогресивни, да знају боље и више од „глупих“ десничара и верника, зато није важно како грађани или народ гласа на референдуму, или на изборима, све ће то да се намести или промени како њима одговара. Конзервативци са Запада немају снаге то да промене, њихова моћ ће само да слаби како долазе нове генерације, у којима већину чине људи који су одрасли далеко од цркве и Бога, а близу телевизора и интернета, тј. под контролом левичара, либерала, лихвара, масона и окултиста. Један део народа или држава Запада неће се предати, неки ће отићи у национализам и паганизам, а неки у то исто али са обрисима хришћанства, али ће сви они међусобно сарађивати унутар неке нове црне интернационале против заједничких непријатеља: левичара, либерала и масона (углавном бивших протестаната) са Запада, и православаца (и муслимана) са Истока. Све то што ће они радити, и начин на који ће то радити, одговара левичарима и масонима, који ће, као и у Другом светском рату, из тог сукоба изаћи јачи. Гласови искрених антифашиста међу левичарима и либералима неће се чути, ни гласови искрених верника међу протестантима и католицима. Владајуће елите или главне центре моћи, и на левици и на десници, контролисаће екстремисти.

Европска унија и НАТО алијанса могу се поделити на две осовине зла. Једна осовина зла била би већа и јача, она би била под контролом црвене интернационале и у њу би ушле протестантске или левичарске државе са „севера“. А другу, мању и слабију осовину зла, контролисала би црна интернационала и у њу би ушле католичке државе са „југа“ (тј. из јужне и средње Европе). И на „северу“ и на „југу“ постоје снаге (а то нису једино Немци, за које подела ЕУ и НАТО може значити и поделу Немачке) које не желе да дође до такве поделе, јер сматрају да сви припадају истој цивилизацији и раси, истој култури Запада, и да би то ослабило цео Запад, толико да би непријатељи Запада (то су варвари, а варвари су сви који се налазе изван границе Запада) то могли да искористе и униште евроатлантску цивилизацију, што би био „смак света“. Због тога што су до сада били антифашисти и што имају већи утицај на младе и на медије, левичари, либерали и масони, у односу на паписте делују као прихватљивији за сарадњу православним и неевропским народима. Међутим, они су „вукови у јагњећој кожи“. Исто као и паписти (језуити), њихови учитељи.

 

Никола Варагић: Нови европски поредак (II део)

Никола Варагић: Интелектуално поштење

Никола Варагић

 

 

У тексту „Назовимо фашизам – фашизмом“, професор Марио Рељановић пише да ће „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно „скренути удесно“, тј. да пут у фашизам води једино ако скренете удесно, никако улево. На левици једино постоји солидарност, док на десници нема солидарности међу људима и нико се, међу десничарима, не бори против акумулације прљавог капитала и лоше прерасподеле, сви мисле само на профит. Према професору Рељановићу, оне политичке снаге „које желе да у прљавој игри оду најдаље“, „окрећу се десној опцији јер она промовише вредности које су им блиске – шовинизам изједначен са национализмом, нулту толеранцију према различитостима и само наизглед слободну економију и тржиште који су заправо покренути (и стегнути) полугама моћи заједнице политичара и капитала. Њима никако не одговарају идеје левице, у чијем центру се налази солидарност која се коси са плановима акумулације (прљавог) капитала, његовог прања и стварања огромних социјалних неједнакости“.

Професор Рељановић пише да „фашизам почиње као тровање друштва, далеко суптилније и примамљивије, протурајући идеје које се ширим слојевима друштва могу учинити прихватљивима и лагано померајући невидљиву границу у корист сопствених структура лако прелазећи преко многих моралних и цивилизацијских принципа, који би у неким другим околностима могли изгледати несаломиви… Фашизам је искључивост, фашизам је философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије, фашизам је суспензија државе и закона само зато да би се задовољили незаконити интереси мањине“. Фашизам је, дакле, „свако деловање – државе, појединаца, регистрованих или нерегистрованих група – које без објективних критеријума и законске подлоге преузимају ствар у своје руке. Фашизам може бити државна политика, али то могу бити и оне снаге које неометано делују под (прећутним) благословом државе“. Мала је разлика између демократуре и фашизма. Јер, демократурa је „вршење власти у којој се демократске институције злоупотребљавају ради интереса мале групе људи на челу, као и њихових верних пословно-партијских пријатеља, док се најширем аудиторијуму нуди само фасада демократије и институција којима се манипулише и које су под потпуном контролом приватних интереса“. Према проф. Рељановићу „они који желе најпрљавије да играју“, неминовно ће „скренути удесно“ (ништа добро не може донети пут удесно, међу десничарима нема љубави и солидарности, поштовања другог и другачијег, поштовања радника, бриге према ближњима, добрих породичних односа, поштења и части…).

Или, као да левичари нису били и као да не могу да постану фашисти, као да и Хитлер и Мусолини нису били и левичари и као да и левичари нису склони прљавој игри. Како су се југословенски комунисти обрачунавали са „народним непријатељима“? Какви су били медији за време комунизма? Како су прошли они који су критиковали власт? Како су живели комунисти који су били у врху власти? Колико је маршалу било стало до закона? Ко је и како образовао оне који су на власти после 1990. године? Да ли је ту било више десничара или левичара? У садашњој влади има и странака са левице, тј. има и бивших комуниста и бивших чланова Демократске странке. „Зато што се на путу ка реализацији приватних интереса суспендује цео правни систем, паралише држава и подстиче даље оргијање људи са фантомкама јер им је послата порука да неће бити кажњени све док буду радили за интересе ‘праве стране’“, пише професор Рељановић. Да ли једино десничари „на путу ка реализацији приватних интереса суспендују цео правни систем“?

Професор Рељановић добро примећује да је „кратак пут од тога да вам сруше кућу зато што сте на путу Београду на води до тога да вам је сруше зато што сте на путу локалном моћнику, члану ‘праве’ партије. Или зато што сте Ром, Хрват, Албанац, геј, особа са инвалидитетом, или да вам једноставно отму сву имовину зато што сте сиромашни и зато што је систем уређен само за богате који су привилеговани у друштву и то користе да би увећали своје материјално богатство“. Али, професор Рељановић је заборавио (не верујем да то није знао) да су комунисти рушили и одузимали куће онима који нису били чланови партије, а посебно ако су они били православни Срби, сиромашни или су живели на селу – одузимали су им имовину функционери партије и државе, који су тако „увећали своје материјално богатство“ и постали богаташи. Њихови наследници данас воде Србију, без обзира колико неки од њих иду у цркву или граде цркве као ктитори. Садашњи режим у свему имитира титоистички, враћа нас у титоизам, јер је ментални склоп људи, који чине владајућу елиту у Србији, титоистички. Они се нису променили и покајали, само су се стаљинисти маскирали у вернике и националисте, а лењинисти у демократе и еврофиле (слично је и у Русији). Они имају подршку левичара и (нео)либерала из света. Међутим, према мишљењу левичара, попут професора Рељановића, пут у фашизам води једино ако скренете удесно, пошто сви десничари (верници) имају исте циљеве, презире и опсесије: „снажан и континуирани национализам; презир према људским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма (војске); бујање сексизма; контрола над масовним медијима; опсесија националном безбедношћу; преплетени религија и држава; заштићени корпоративни интереси; потиснута снага радништва; презир према интелектуалцима и уметницима; опсесија злочинима и кажњавањем; бујање кронизма (непотизма) и корупције; изборне преваре“.

Није спорно да постоје такви десничари и такве идеје на десници. Спорно је тврдити да су сви десничари такви и да међу десничарима нема оних који критикују такве десничаре и такве појаве на десници. Нису сви десничари верници, нису сви верници искрени верници. Ако погледамо колико су левичари опседнути контролом над масовним медијима, видимо колико је бесмислено негирати било какву непосредну везу између фашизма и левице или социјализма. Левичари могу да буду популисти колико и десничари. Левичари могу да буду и сексисти. Kомунисти су били опседнути државном безбедношћу, тј. своје партије, пошто су партија (идеологија) и држава били преплетани, а ту је било и доста непотизма и корупције. Све што су радили комунисти, раде и њихови наследници после 1990. године, на мало другачији начин, у другачијим околностима. Да ли су левичари понудили неку нову алтернативу, да ли имају решење за нестанак средње класе, за настанак прекаријата и потрошачког друштва? Колико је левичара међу милионерима и милијардерима? Да ли је Едвард Бернајс (Фројдов сестрић) био левичар (атеиста) или десничар (верник)?

Међу левичарима који „желе најпрљавије да играју“ примећујемо снажан и континуирани анационализам; презир према верским правима; идентификација непријатеља као средство за уједињавање; супрематија милитаризма или војске (на пример, Обама је имао неколико ратних похода, демократе се противе повлачењу војника САД из Сирије…); бујање ЛГБТ идеологије; контрола над масовним медијима; опсесија „ширења демократије“ и „људских права“; преплетени идеологија и држава; заштићени корпоративни интереси (пример су људи против Сороса или Блера, или у Србији Ана Брнабић); потиснута снага радништва (левица је изгубила изборе у САД зато што је скоро уништила средњу класу); презир према интелектуалцима и уметницима (према свакоме ко има своје мишљење и износи критику или истину); опсесија злочинима и кажњавањем („хуманитарне интервенције“); бујање кронизма (непотизма) и корупције (Шојић је настао у комунизму); изборне преваре (од „ћоравих кутија“ за време титоизма, до „бугарског воза“ у посткомунизму).

Професор Рељановић, исто као и Динић и Илић (о чему сам писао у овом тексту), сматра да су само „либерали, социјалдемократи, зелени, социјалисти и комунисти“, антифашисти, плуралисти и демократе, а сви који су против њих, без обзира на разлике међу њима, то нису и не могу да буду. Да ли сви који се не слажу са њима, сви који не уђу у ту тзв. „антифашистичку коалицију“ (или сви који нису у клубу Пешчаника), могу да буду једино фашисти и антидемократе? Ако сте левичар и атеиста, и знате да међу вашим рођацима, пријатељима, комшијама и суграђанима, који су православне вере, има добрих људи за које никада не бисте рекли да су фашисти и лоши људи, зашто сте толико искључиви и зашто све десничаре стављате у „исти кош“ и пропагирате да је све што долази са десне стране лоше? Зар не видите да лоших људи и појава има и на левици? Бесне псе, као што је онај са насловне стране Илустроване политике, пуштају и левичари и десничари на своје неистомишљенике. То су ектремисти, таквих има на обе стране. Левичари такве псе пуштају на све људе који на било који начин доведу у питање догме „њу ејџ“ идеологије, теорије еволуције, ЛГБТ идеологије, чак и ако тражите да знате шта се налази у лековима и вакцинама. Левичари, такође, гуше слободу медија, забрањују критичко мишљење, итд. Сурови капиталисти више су (нео)либерали, него конзервативци, док (нео)либерали имају више заједничког са левичарима, него са правим конзервативцима. Левичари су хедонисти и етички егоисти, колико и либерали. Нестали су левичари који су знали смисао аскезе.

Левичари су заборавили на раднике, левичари брину једино о „људским правима“, и то пре свега о својим, личним правима и о правима мањина које живе унутар еврохришћанске цивилизације. Преко феминизма, стварају рат полова. Левичари су сами себе ограничили на питање ЛГБТ права и феминизам (наравно, част изузецима, мало је правих економских левичара). Сви који не мисле исто као и они, јесу непријатељи и служе као „средство за уједињавање“. Они су потпуно равнодушни и слепи што се тиче права већине и верских права, таква политика је депопулациона и уперена је против свог народа. Она се спроводи насилно, гуши се слободно мишљење, забрањује се свака критика, на њеном спровођењу се ради без обзира колико је људи против такве политике и без обзира на њене последице. Такви левичари, када постану већина и када дођу на власт, спроводе терор над мањинама, постају фашисти. „Фашизам је геноцид“. Трансхуманизам је, у својој основи, геноцидан.

Међу десничарима постоје екстремисти. Постоје и добри људи који се боре против свих екстремиста. Међу десничарима постоје послодавци који поштују и поштено плаћају своје раднике, и које радници поштују. Међу десничарима постоје људи који воле и поштују жене и децу, постоје десничари који воле природу и животиње и имају еколошку свест, итд. На неки начин, више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него они који сами себе називају левичарима. Исто тако, прави хришћанин може да буде једино антифашиста, није могуће да будеш хришћанин (православац) и фашиста. Ми не желимо да уништимо левицу и оно добро што левица носи, јер то најбоље са левице потиче од најбољег из хришћанства. Знамо да међу левичарима постоје добри људи и не желимо да они не постоје. Ми имамо правну свест и трудимо се да избацимо зле међу нама (1. Кор. 5; 9-13), оне које Христос неће познати (Мт. 25; 12).

Као што сам написао у једном тексту, разлика између левичара и нас, умерених десничара и искрених верника, је у томе што ми знамо за покајање и грех, знамо колико смо грешни и колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да сви људи буду спасени (да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани). Са друге стране, левичари верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Левичари не знају за покајање, они никоме не праштају, жељни су освете. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они нису толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду и стереотипе. Одакле долази толика нетрпељивост левичара (част изузецима, који потврђују правило) према свим десничарима и искључивост према свему што долази са деснице, без обзира на разлике на десници? Професор Рељановић пише да је одлика фашизма искључивост и да је фашизам „философија ‘или си са мном или си против мене’, фашизам је нетрпељивост према свакоме ко мисли другачије“.

Да ли је могуће да се левичари уопште не проналазе у овим речима и да све то виде једино у десничарима? Зашто не праве разлику између умерених и екстремних десничара, између искрених и лажних верника? Зашто све искључују, зашто гаје нетрпељивост према свима подједнако? Где је поштовање према другом и другачијем? Као да левичари очекују да једино десничари поштују левичаре, као друге и другачије? Због тога што левичари то не примећују, и због тога што не показују поштовање према нама, умереним десничарима и искреним верницима, ми немамо заблуду некритичког поимања демократије „да ће актери који се боре за власт мирно играти политичку утакмицу поштујући фер плеј, без покушаја да утичу на чиниоце који опредељују њен исход“. Ми имамо свест о грехопаду. Када се скрене превише улево, заврши се у фашизму, исто као када се скрене превише удесно. Ако такви левичари сада не праве разлику између умерених и екстремних десничара, неће ни после револуције, трудиће се да униште све десничаре и да сруше све цркве. Они желе да вернике затворе у четири зида, да забране веронауку у школама, итд. Они никада неће да се помире са тим да већина људи жели да живи у традиционалној породици, да верују да је Бог створио човека… Левичари су убеђени да је то лоше, и да је њихова мисија да убеде све вернике да верују у оно што левичари верују и да мисле онако како левичари мисле.

Као да левичарима смета само постојање десничара који искрено верују у Бога (и све што иде са тим). Као да левичари не желе да постоје људи који верују у Бога, јер онда не би постојао ни Бог?! Ако Бог не постоји, сматрају левичари, онда не треба да постоје ни људи који верују у Бога (ако не постоје верници, онда нема традиционалног брака и породице, итд.). У томе има елемената геноцида и фашизма. Назовимо фашизам – фашизмом.